Eric van Lustbader -Miko

Eric Van Lust­ba­der

MIKO

Prev­ od s eng­ le­skog:

Val­e­ri­ja Por

Nas­ lov ori­gi­nal­a:

Eric Van Lust­ba­der - THE MIKO

Vik­to­ri­ji,

s ljub­ av­ lju… po svak­ om vrem­ en­ u.

Mome ocu,

s ljub­ a­vlju za tu ljud­sku enc­ i­klop­ e­di­ju

Nara pref­ekt­ u­ra, Ja­pan

Prol­eć­ e, sa­da­šnjost

Mas­ aš­ i­gi Kus­ un­ ok­ i, sens­ ei u ovom do­đou, pri­prem­ ao je čaj.
Kle­čao je na ta­tam­ i­ju od tr­ske, kim­ on­ o, u svet­lo­si­vim i tam‐­
nos­ i­vim to­nov­ i­ma, igrao je oko njeg­ o­vog tela kao da se nal­a‐­
zi usred vel­i­kog, ta­mnog vrt­lo­ga.

Si­pao je klju­čal­u vodu u šo­lji­cu od ker­a­mi­ke i dok je uzi­‐­
mao tr­ščan­ u met­li­cu da bi njom nap­ ra­vio ble­do­ze­len­ u penu
na čaju, Cuc­ um­ uo­ v lik zak­ lon­ i svet­lost na otvo­ren­ im vrat­i‐­
ma. Isp­ od njeg­ o­vog sav­ i­jen­ og, tela, lak­ ir­an­ i dr­ven­ i pod do‐­
đoa pruž­ ao se sjaj­an i sav­ rš­ en­ o glad­ ak.

Kus­ un­ ok­ i je bio le­đi­ma okren­ ut vrat­i­ma. Li­cem je bio
okren­ ut prem­ a šo­đi­ju i ši­ro­kom pro­zo­ru kroz koji su se vid­ e­le
treš­ nje u pun­ om cvat­u, veo­ ­ma nal­ik na obla­ke koji su se
spus­ ti­li na zem­ lju i koji sada leb­de nad po­šum­ lje­nim ko­sam­ a
Jo­ši­na. Iz­međ­ u bel­i­ne cvet­o­va pro­vir­i­val­o je zel­en­ il­o gran­ ja,
ze­len­ o kao brda is­pod njih prek­ ri­ven­ a sta­rom mah­ ov­ in­ om.
Mir­is ked­ ra oseć­ ao se sna­žno, kao i obič­no, u obla­sti pref­ek‐­
tur­e Nara, nije se ose­ćao samo to­kom nek­ o­li­ko sed­mi­ca zimi
kad bi sneg prek­ rio sve vis­ ov­ e i za­ravn­ i.

Ovaj po­gled Kus­ un­ ok­ i­ju ni­kad­ a nije mo­gao da do­sad­ i. On
je bio nat­o­pljen isto­ri­jom Jap­ a­na. Mi­nam­ o­to no Još­ i­cun­ e je u
tim pla­nin­ am­ a kao tvr­đav­ am­ a naš­ ao uto­či­šte s nam­ er­om da
se bori pro­tiv iz­daj­e Šo­gu­na, svog brat­a; tu je vel­i­ki, zli vla‐­
dar Go-Da­i­go sak­ up­ io svoj­e trup­ e s nam­ er­om da okonč­ a
svo­je pro­gon­stvo i pri­prem­ i po­vrat­ak na pres­ to; tu se raz­vio
i po­kret Sug­ end­ o, čud­ an put pla­nins­ kih asket­a, spe­ci­fičn­ a
meš­ av­ in­ a bu­di­stič­ke i Šin­to rel­i­gi­je. Lepo se vi­deo vrh Omin
is­pod koje su se sak­ up­ lja­li ja­mab­ u­ši, pri­pad­nic­ i ove sink­ ret­ič‐­
ke rel­i­gi­je koji su lu­tal­i i po­niž­ a­val­i se.

Zag­ le­dao se u čaj čija je boja ble­de­la dok se di­za­la para, i
vid­ eo je sve što je mo­glo da se vidi iza preg­ ra­de od sta­kla.

Iza nje­ga, Cuc­ um­ u se uprav­ o pri­prem­ ao da se tiho naj­a­vi;
ali kad je pri­met­io da sens­ ei kleč­ i, pot­pu­no od­sut­an, za­ne‐­
meo je. Dugo je po­smat­rao fi­gu­ru na ta­ta­mi­ju, njeg­ o­vi mi­ši­ći
po­češ­ e po­lak­ o da gube opu­šte­nost. Prvo je bio na oprez­ u: a
sada je bio sprem­ an. Nje­gov um je vi­deo mnog­ e pu­tev­ e koji
su vo­di­li prem­ a po­bed­ i dok su njeg­ o­ve tam­ne oči upi­jal­e ne‐­
po­kret­nost dru­gog čo­vek­ a, »Mora da po­kreć­ e ruke«, mi­slio
je Cuc­ um­ u — »jer znam da pri­prem­ a čaj… ali po onom­ e što
vi­dim on više liči na sta­tuu«.

Oset­io je da je sada prav­ i tren­ ut­ak, ustad­ e i savi se kao
tr­ska na vet­ru. Preš­ ao je s dva brza ko­ra­ka prek­ o pra­ga i
sada je bio na dal­ji­ni za udar­ac. Telo mu se nap­ reg­nu od na‐­
val­e pr­vog ta­la­sa energ­ i­je.

U tom tren­ ut­ku Kus­ un­ ok­ i se okret­e i pruž­ a­juć­ i mu šo­lji­cu
to­plog čaja, reče:

— Uvek je čast po­zvat­i učen­ ik­ a koji brzo uči u moj stu­dio.
Nje­go­ve oči se pri­ko­vaš­ e na Cuc­ um­ ua, i mla­dić pade kao
po­ko­šen, kao da je udar­io u neki nev­ id­ ljiv zid. Sva energ­ i­ja
koju je dugo sak­ up­ ljao sada je bila besk­ o­ri­sna, po­stal­a je pri‐­
gu­šen­ a, zad­ r­ža­la se za tren­ ut­ak a zat­im is­par­i­la.
Cuc­ um­ u je za­drht­ao prek­ o vo­lje. Trept­ao je kao sova na
dnevn­ oj svet­lo­sti. Oseć­ ao je da je nev­ er­o­vat­no ra­njiv bez
ono­ga što mu je uvek pri­pad­ al­o a što ga je sada nap­ u­sti­lo.
Sens­ ei se ljub­ a­zno osme­hiv­ ao:
— Pri­đi — reče i Cuc­ um­ u pri­met­i da se na neki čud­ an na‐­
čin ma­te­ri­ja­li­zo­val­a i drug­ a šo­lji­ca čaja. — Haj­de da po­pi­je‐­
mo čaj za­jed­no… da bi­smo is­kaz­ a­li po­što­van­ je i naše obo‐­
stra­ne dob­ re nam­ er­e.
Učen­ ik se nas­ mej­a i po­tres­ en sede na ta­ta­mi nas­ up­ rot
Kus­ un­ ok­ i­ju. Praz­ ni­na iz­međ­ u tr­ščan­ ih pro­stir­ki na ko­ji­ma su
sed­ el­i nije bila samo pro­stor­no ili estet­ski određ­ en­ a gra­nic­ a.
Bio je to raz­mak iz­međ­ u go­sta i do­mać­ i­na, uvek do­bro po‐­
smat­ ran.

Cuc­ um­ u po­di­že šol­ji­cu i dr­žeć­ i je paž­ lji­vo i pra­vil­no obe‐­
ma ruk­ am­ a, pri­prem­ i se da pije. To­pli­na čaja prel­a­zi­la je u
njeg­ o­ve šake. Nak­ lo­nio se svom sens­ ei­­ju, pri­neo ivi­cu šo­lje
usnam­ a i srkn­ uo gor­ku tečn­ ost Čaj je bio do­bar i on za­tvo­ri
oči za tren, za­bo­rav­ lja­juć­ i gde je, čak ko je on do krajn­ jih
mo­guć­nos­ ti. Kuš­ ao je zem­ lju Jap­ a­na, a sa tim ono što je ja‐­
pans­ ko.

Istor­i­ju i leg­ end­ u, čast i hrab­ rost, te­ži­nu kam­ i­ja koji leb­di.
A iz­nad sveg­ a duž­ nost, giri.

— Reci mi — reče Kus­ un­ ok­ i — na šta u bor­bi najv­ iš­ e obra‐­
ćam­ o paž­ nju?

— Na naš­ eg pro­tiv­nik­ a — od­go­vo­ri spremn­ o Cuc­ um­ i. —
Pro­men­ a njeg­ o­vog dr­žan­ ja i nam­ er­a kaz­ uj­e nam gde smo, i
kako da nas­ tav­ i­mo.

— Zai­­sta? — reče Kus­ un­ o­ki i, mada se u njeg­ o­vom gla­su
nije oseć­ al­o pi­ta­nje, bilo je jas­ no da mu se od­go­vor nije baš
do­pao, kao da je iza­zvao iz­nen­ ađ­ en­ je, kao da je to neš­ to
novo za njeg­ a. — Dak­ le, mi mi­sli­mo na pob­ e­du.

— Ne — od­go­vo­ri učen­ ik. — Konc­ ent­ri­šem­ o se na to da
ne bud­ em­ o po­be­đen­ i.

Sens­ ei se za­gle­da u njeg­ a svo­jim tvrd­ im, cr­nim oči­ma
koje kao da je oteo ja­streb­ u.

— Do­bro — reče najz­ ad. — Za­i­sta vrlo do­bro. Cuc­ um­ u koji
je sr­ku­tao svoj čaj pi­tao se čemu sav ovaj raz­go­vor. Reči i
samo još više reči. Sens­ ei mu je po­sta­vljao pi­tan­ ja na koja je
svak­ i do­bar učen­ ik znao da od­go­vor­i, na koja je mo­rao da
zna da od­go­vo­ri. »Budi oba­zriv« — upoz­ o­ra­vao je sam­ og
sebe ne zab­ o­rav­ ljaj­u­ći kako ga je iz­nen­ ad­ a nap­ u­sti­la nap­ a‐­
dač­ka snag­ a. — »Budi sprem­ an«.

— Da­kle, ovde razg­ o­var­a­mo o po­raz­ u kao o kraj­u ži­vo­ta.
Učen­ ik klimn­ u glav­ om.
— Kao što je nap­ i­sao Sun-Cu mi smo na po­lju smrt­i. Mo‐­
ram­ o uvek da se bo­ri­mo.
Kus­ un­ ok­ i je sada dop­ us­ tio da mu ši­rok osmeh ozar­i lice.
— Ali Sun Cu je nap­ i­sao i ovo: »Po­bed­ i­ti nep­ ri­ja­tel­ja bez
bor­be do­kaz­ u­je najv­ i­ši nivo spremn­ os­ ti i veš­ ti­ne. Da­kle, naj‐­

bo­lje je ako se nap­ adn­ e strat­eg­ i­ja nep­ ri­ja­te­lja«.
— Opros­ ti­te mi sens­ ei, ali čini mi se da je Sun Cu tako go‐­

vo­rio samo kad je u pit­an­ ju ratn­ o stan­ je.
— U redu — reče Kus­ un­ ok­ i — pa zar mi ne go­vo­ri­mo o

rat­nom stan­ ju?
Cuc­ um­ u ose­ti kako mu srce pres­ ko­či jed­ an udar­ac i on s

vel­i­kim nap­ o­rom uspe da zad­ r­ži mir.
— Rat? Opro­sti­te mi, sens­ ei, ali bo­jim se da vas ne shva‐­

tam.
— Sun Cu je nap­ i­sao i to, da oni koji su veš­ ti u ratn­ ič­kim

veš­ ti­nam­ a mogu da budu nep­ o­bed­ i­vi, ali ne mogu da učin­ e
nep­ ri­jat­el­ja ran­ ji­vim.

— Po­sto­je mnog­ a lica rata, mno­ge po­ja­ve. Zar nije tako?
— Tako je, sens­ ei — reče Cuc­ um­ u, oseć­ aj­uć­ i kako mu
srce bije u pod­grl­cu.
— Mo­gli bi­smo da se pi­tam­ o kak­ av se rat vodi ovde —
njeg­ o­va ruka po­le­te kroz vaz­ duh kao oblak, opi­suj­u­ći luk
prem­ a čud­ e­snim i mir­nim breg­ o­vi­ma koji su se vi­de­li kroz
pro­zor — u Još­ i­nou, gde živi i cvet­a isto­ri­ja Jap­ a­na. Neko bi
po­mi­slio da je rat prev­ az­ i­đen ovde, među ovim treš­ njam­ a u
cvet­u, i ked­ ro­vi­ma.
Njeg­ o­ve krupn­ e crne oči fik­si­ra­le su Cuc­ um­ ua i učen­ ik
ose­ti kako mu pod­ rht­a­vaj­u miš­ i­ći s unut­ra­šnje stra­ne but­i­na.
— Pa ipak, rat je sti­gao u ovu nes­ av­ la­di­vu pri­rod­nu tvr­đa‐­
vu. I mor­am­ o s njim da rašč­ i­sti­mo.
Cuc­ um­ u je sada bio iskren­ o prep­ la­šen. To nije bio obi­čan
po­ziv da sed­ne po­red sens­ ei­­jev­ ih nogu i da sr­čuć­ i čaj raz­go‐­
var­a sa njim o obič­nim stva­ri­ma, o smis­ lu svak­ od­nevn­ ih ča‐­
so­va.
— U Još­ i­nu pos­ to­ji iz­daj­nik — reče Kus­ un­ ok­ i.
— Mol­im?
— Da, to je tač­no. Kus­ un­ ok­ i klim­nu tuž­ no gla­vom. — Ti si
prvi s ko­jim sam o tome raz­go­var­ao. Zap­ a­zio sam te u ve‐­
žba­o­ni­ci. Veo­ ­ma si brz, brz i int­e­li­gent­an. Ti ćeš ra­di­ti sa
mnom na reš­ av­ an­ ju ovog pro­ble­ma. Ti ćeš se, za mene, ras‐­
pi­ta­ti među stu­dent­i­ma. Po­čeć­ eš od­mah. Da li si pri­met­io

neš­ to neo­ ­bič­no, što bi nam po­mog­ lo da iđent­i­fi­kuj­em­ o špi­ju‐­
na?

Cuc­ um­ u je gro­zni­čav­ o raz­mi­šljao. Bio je sves­ tan sjaj­ne
pri­li­ke koja mu se pru­ža i bio je bes­krajn­ o zah­ val­an za to. Či‐­
nil­o mu se kao da mu je vel­i­ki kam­ en pao sa srca. Mor­a­će da
pazi šta go­vor­i i da do­bro is­ko­ri­sti ovo iz­nen­ adn­ o otva­ra­nje
sens­ ei­a.

— Čini mi se da znam neš­ to — po­čeo je — da, da. Po­sto­ji
tu neš­ to. Žena — upo­treb­ io je naju­ v­ red­ lji­vi­ji iz­raz koji se od‐­
nos­ io na ženu — vi­đao sam je ovud­ a u kas­ nim noćn­ im sat­i‐­
ma…

— Šta je rad­ i­la? — Nije bilo po­trebn­ o da se kaže ime te
žene. U do­đou je bila samo jed­na. Odab­ rao ju je sam sens­ ei,
mada osta­li učen­ i­ci nisu bili baš srećn­ i zbog toga. Međ­ ut­im,
niko se nije usuđ­ i­vao da neš­ to kaže pro­tiv nje, i svi su se
pla­ši­li da ona ne čuje neš­ to o nji­hov­ om nez­ ad­ o­volj­stvu. Pla‐­
ši­li su se i da on ne čuje neš­ to. Mada je svim­ a bilo ja­sno da
on do­bro zna za nji­hov­ o nez­ a­do­volj­stvo. Cuc­ um­ u sleg­nu ra‐­
men­ i­ma.

— Ko zna, sens­ ei? Jas­ no je da nije doš­ la tako kas­ no da ve‐­
žba.

— Shvat­am — reče Kus­ un­ ok­ i dub­ o­ko za­mi­šljen.
Cuc­ um­ u je žel­eo da isk­ o­ri­sti svo­ju predn­ ost.
— U po­sled­nje vrem­ e mnog­ o se go­vor­i­lo o njoj: zai­­sta se
mnog­ o go­vo­ri­lo o njoj.
— Ona nije omil­je­na ovde.
— Nije, sens­ ei — po­tvrd­ i Cuc­ um­ u — mnog­ i učen­ i­ci sma‐­
tra­ju da joj nije mes­ to ovde, u svet­i­li­štu do­đoa. Smat­ra­ju da
se to kosi sa tra­di­ci­jom. Ova vrs­ ta obuk­ e… ah… pri­prem­ e,
ne bi treb­ a­lo da bude do­stup­na že­nam­ a, smat­ra­ju ostal­i
učen­ ic­ i. — Cuc­ um­ u obo­ri gla­vu, s nam­ er­om da po­kaž­ e da je
sprem­ an da nas­ ta­vi. — Opro­sti­te mi, sens­ ei, ali bilo je go­vo‐­
ra čak i o tome da ste vi zbog nje mo­ra­li da nap­ us­ ti­te svoj
vis­ o­ki po­lo­žaj u Gjo­ku rju. Pri­čaj­u da je ona do­šla kod vas, i
da ste vi iza­šli pred Sa­vet s njen­ om mol­bom da bis­ te do­bi­li
odo­bren­ je od njih da ona može ući u rju. Pri­ča se da nis­ te

mo­gli da na­go­vo­ri­te član­ ov­ e Sav­ et­a da gla­saj­u za tako neš­ to
i da ste zbog toga nap­ us­ ti­li ško­lu — ustao je — i to sve zbog
nje.

»Nep­ o­be­di­vost leži u odb­ ra­ni«, mi­slio je Kus­ un­ ok­ i. —
»Mo­guć­nost po­bed­ e je nap­ ad« — obrat­iv­ši se svom učen­ i­ku
reče glas­ no:

— Isti­na je da sam jed­nom bio jo­nin u Gjo­ku rju: to nije
taj­na, to bar svi zna­ju. Ali ra­zlo­zi mog od­la­ska su lič­ne pri­ro‐­
de: niko dru­gi ne zna zaš­ to sam oti­šao, čak ni član­ ov­ i Sa­ve‐­
ta. Moj čuk­ un-deda bio je je­dan od osniv­ ač­ a Gjo­ku rju, i ja
sam mo­rao dugo da raz­mi­šljam pre nego što sam do­neo
odlu­ku o od­las­ ku. Bilo mi je po­treb­no mnog­ o vrem­ en­ a.

— Shvat­am, sens­ ei. — reče Cuc­ um­ u, oseć­ aj­uć­ i da je
uprav­ o čuo vel­i­ku laž. Oseć­ ao je neg­ de u du­bi­ni duše da je
Kus­ un­ ok­ i či­tav­ u kar­i­je­ru do­veo u pi­ta­nje zbog te žene. A to
je bilo za­i­sta neo­ ­bja­šnji­vo.

— Do­bro — klimn­ u gla­vom Kus­ un­ ok­ i — mo­žeš da shvat­iš.
— Nje­go­ve crne oči zat­vo­ri­še se za tren­ ut­ak, a učen­ ik odah‐­
nu s olakš­ an­ jem. Oseć­ ao je kako mu se po­to­čić zno­ja spuš­ ta
niz kič­mu i s muk­ om je odr­ža­vao mir­noć­ u.

— Mo­žda sam se ipak prev­ ar­io — reče sens­ ei, a Cuc­ um­ i
ose­ti tugu u njeg­ o­vom gla­su. — Ako je isti­na to što si mi re‐­
kao, onda mor­am­ o s njom da se ob­ra­čun­ am­ o nem­ i­lo­srd­no i
brzo.

Cti­cum­ u brzo po­di­že gla­vu kad je čuo da sens­ ei go­vor­i
— Da, sens­ ei — reče brzo raz­mi­šlja­juć­ i. Znao je da sada
ne smo da nap­ rav­ i nik­ ak­ av nep­ ro­mi­šlje­ni po­tez da ne bi uni‐­
šti predn­ ost koju je zad­ o­bio. — Biće mi čast da vam, služ­ im
na bilo koji nač­ in. Zato sam i do­šao, pre sveg­ a, ovam­ o i ni‐­
sam se pok­ o­leb­ ao zbog te odlu­ke.
Kus­ un­ ok­ i klimn­ u glav­ om.
— To sam i oček­ i­vao. Uvek ima lju­di ko­ji­ma čov­ ek može
da ver­uj­e čak i u dan­ aš­ nje doba. Kad te bu­dem pi­tao za mi‐­
šlje­nje ili kad bu­dem za­hte­vao da stu­piš u, akc­ i­ju, sve to
mo­raš da obav­ iš po slo­bod­noj vol­ji i ver­no.

Cuc­ um­ u je jed­ va mog­ ao da sak­ ri­je oduš­ ev­ lje­nje: ali spol­ja
se to nije vi­de­lo.

— Po­trebn­ o je samo da mi kaž­ et­e šta že­li­te — rek­ ao je.
— Muh­ on nin — reče Kus­ un­ ok­ i nagnuvš­ i se nap­ red — tra‐­
žim samo to.
Reč »izd­ aj­i­ca« tek je po­čel­a da pro­di­re u Cuc­ um­ uo­ v mo‐­
zak, kada je ose­tio kako ga ob­uz­ i­ma stra­hov­ i­ti bol i po­gle‐­
davš­ i na dole, ugle­da ruku sens­ ei­a koja ga stež­ e u pred­ e­lu
ključ­njač­ e. Bio je to udar­ac koji još nije usp­ eo da uvež­ ba do,
sav­ rš­ ens­ tva i sada se očaj­ničk­ i trud­ io da pro­nikn­ e u taj­ne
tog udar­ca, ali pre nego što je u tome usp­ eo — umro je, dok
mu se na drht­a­vim usnam­ a po­ja­vio meh­ ur­ić ruž­ i­čas­ te plju‐­
vačk­ e.
Kus­ un­ ok­ i, po­smat­ra­ju­ći kako ži­vot nes­ ta­je kao obla­čić ne‐­
vi­dlji­vog dima, po­pus­ ti sti­sak i uklon­ i ruku s leša. Bez te po‐­
dr­ške, telo se za­nes­ e na jed­nu stra­nu i pade dok se ruž­ i­ča‐­
sta plju­vačk­ a raz­maz­ a po ta­ta­mi­ju na kome je do mal­o­pre
Cuc­ um­ u kleč­ ao.
Iza sens­ ei­a po­jav­ i se senk­ a vid­ lji­va na šođ­ iu, a onda i či‐­
tav­ a fig­ ur­a. Po­što je čuo bat bo­sih sto­pa­la, sens­ ei reče:
— Sve si čula?
— Da. Sve vrem­ e ste bili u prav­ u. On je bio iz­daj­nik. —
Glas je bio la­gan, pri­ja­tan. Žens­ ki.
No­si­la je tamn­ os­ međ­ i kim­ o­no ukraš­ en si­vim pti­cam­ a,
koje su bile nas­ li­kan­ e u cr­nim krug­ o­vim­ a. Nje­na sjaj­na crna
kosa bila je za­teg­nut­a, tako da joj je lice bilo slob­ od­no.
Kus­ un­ ok­ i se nije okren­ uo dok mu se ona tiho pri­bli­ža­val­a.
Bio je za­gle­dan u za­pis na pap­ i­ru od pi­rinč­ an­ e tr­ske, okač­ en
u niši na sup­ rot­nom, pot­pun­ o go­lom zidu. Isp­ od estamp­ e
bila je obič­na vaza od ke­ram­ i­ke za jed­ an cvet, u koju je on
smes­ tio krin koji cve­ta samo jed­ an dan.
Na estamp­ i od pa­pi­ra, neki učit­e­lj Zena iz XVI­II veka, za‐­
pi­sao je raz­li­ven­ im slo­vi­ma: »Ste­na i vet­ar, samo oni osta­ju,
kroz ge­ner­a­ci­je«.
— Do­pus­ ti­li ste da vam pri­đe preb­ li­zu. Kus­ un­ ok­ i joj se
osmehn­ u i reče:

— Do­pus­ tio sam mu da pres­ eč­ e… sop­stven­ o grlo. To je
sve. — Po­smat­rao ju je dok se spu­šta­la na ko­le­na. Bio je
sves­ tan či­njen­ i­ce da je iza­bra­la mes­ to bli­zu njeg­ o­ve de­sne
ruke а ne dir­ektn­ o isp­ red njeg­ a.

— Čes­ to vrem­ en­ a dikt­i­raj­u da čov­ ek mora da po­stan­ e in‐­
tim­nij­i s nep­ ri­jat­el­ji­ma nego s pri­ja­te­lji­ma. To je neo­ p­hod­na
lekc­ i­ja ži­vot­a: mo­lim te da me pa­žlji­vo sas­ luš­ aš. Pri­jat­el­ji za‐­
hte­vaj­u oba­vez­ e, a oba­ve­ze kom­pli­kuj­u ži­vot. Nik­ a­da nem­ oj
da za­bo­rav­ iš: kom­pli­kac­ i­je ra­đa­ju očaj­an­ je.

— Ali kak­ av je ži­vot bez obav­ ez­ a? Kus­ un­ ok­ i se osmeh‐­
nuo: — To je za­go­net­ka na koju od­go­vor ne zna čak ni sen‐­
sei. — Po­kaz­ ao je gla­vom prem­ a bež­ i­vot­nom telu. — Mo­ra‐­
mo da nađ­ em­ o izvor iz koje je do­šao ovaj muh­ on nin.

— Da li je to to­li­ko važ­ no? — Gla­va joj se pol­a­ko okren­ ul­a,
tako da se na shođ­ iu gle­dal­a ljup­ka li­nij­a njen­ og obra­za. —
On je neu­ t­ra­li­san. Treb­ a da se vrat­i­mo na svoj pos­ ao.

— Nisi upoz­ na­ta sa svim onim što se ovde do­gađ­ a — reče
ozbilj­no Kus­ un­ ok­ i. — Ratn­ ič­ka i vojn­ a veš­ ti­na se ra­zli­kuj­u.
Naj­važ­ ni­je je da ot­kri­je­mo izvor.

— Onda nije treb­ al­o da ga tako brzo uni­šti­te.
— Ah, neo­ ­buz­ da­na mlad­ os­ ti! — glas mu je bio tih, sko­ro
než­ an, ali kad je otvo­rio oči žena oset­i kako je za­drht­al­a du‐­
bo­ko u sebi, pro­bu­raž­ e­na oči­ma ba­zi­li­ska, zma­ja koji ubi­ja
po­gle­dom. — On je bio pro­fes­ i­o­nal­ac. Jed­nog ćeš dana nau­ ‐­
či­ti da ne gu­biš dra­go­cen­ o vrem­ e na lju­de kao što je on. Oni
mor­aj­u da budu uniš­ ten­ i, brzo i efi­kas­ no. Oni su opa­sni —
sko­ro neu­ h­ vat­lji­vi. I oni nik­ ad­ a ne go­vo­re i ne oda­ju svo­je
taj­ne. Ali, da nas­ tav­ im­ o — sklo­pio je ruke na kri­lu — ti ćeš
se vrat­i­ti na izvor… njeg­ ov izvor. Ljud­ i koji su ga po­slal­i, koji
su ga obu­či­li, preds­ tav­ lja­ju vel­i­ku opas­ nost za Jap­ an. — Za‐­
stao je dok su mu noz­ dr­ve po­drht­av­ al­e. Kad je po­nov­ o pro‐­
go­vor­io, glas mu je iz­gu­bio oštri­nu a očni kapc­ i su mu bili
spuš­ ten­ i — još ima to­ple vode. Čaj čeka.
Po­slu­šno, ona je pro­šla po­red njeg­ a, uze­la čajn­ ik i po­čel­a
da sipa vrel­u vodu dok je s neba nes­ ta­jal­o svet­lo­sti i dok su

pur­purn­ i obla­ci po­či­njal­i da u tamu za­vi­ja­ju te­ra­sas­ te pla­ni‐­
ne.

Paž­ lji­vo je pri­nel­a si­ćuš­ ne šol­je na crno la­kir­a­nom po­slu‐­
žav­nik­ u: na tam­noj po­za­di­ni bilo je nas­ li­kan­ o jato mal­ih zlat‐­
nih vi­li­nih ko­nji­ca kako se dižu sa po­vrš­ i­ne vode. Fi­nim po‐­
kret­i­ma spus­ ti­la je po­služ­ av­nik i po­čel­a da ko­ri­sti met­li­cu
do­bro uvež­ ba­nim udar­ci­ma. Njen wa — njen­ a harm­ o­nij­a —
bila je jaka, i to je bilo ono što je najv­ iš­ e po­ga­đa­lo Kus­ un­ ok­ i‐­
ja. U tom tren­ u bio je veo­ ­ma po­nos­ an što je i on po­mo­gao
da se to čudo stvor­i.

Šest, sed­ am, osam, žena je okret­al­a met­li­cu stvar­a­ju­ći
ble­do­zel­en­ u penu. Po­sle des­ et­og udar­ca, njen­ i fini pr­sti is­pu‐­
sti­še met­li­cu i is­tim po­kret­om se sak­ riš­ e u ši­ro­ke ru­kav­ e nje‐­
nog ki­mon­ a. I ne prek­ i­daj­uć­ i za­po­čet­i po­kret, iz­vad­ i oštar če‐­
lič­ni mač koji se žabi u Kus­ un­ ok­ ij­ev vrat. Ili je njen­ a snag­ a
bila to­li­ka ili je seč­ i­vo bilo sav­ rš­ en­ o, tek mač je pro­šao bez
nap­ o­ra kroz meso i ko­sti, pres­ ek­ avš­ i kič­men­ i stub. U gro‐­
tesk­nom po­kret­u, gla­va pade nap­ red i nad­ o­le, vi­seć­ i samo
na usk­ om kai­­šu kože. Čin­ il­o se kao da je sens­ ei u dub­ o­koj
med­ i­tac­ i­ji ili mo­li­tvi.

Krv šikn­ u iz prer­ez­ an­ ih ar­te­ri­ja, pla­već­ i pro­sto­ri­ju, nat­a‐­
paj­uć­ i tat­a­mi na kome su obo­je kleč­ al­i. Sens­ ei­­je­vo telo se
gr­či­lo dok su mu noge čud­no po­skak­ iv­ al­e, kao da nam­ er­av­ a
da sko­či nap­ red, kao žaba.

Žena je i da­lje kleč­ al­a na svom mes­ tu. Iz oči­ju nije is­pu‐­
šta­la telo svog uči­tel­ja. Samo jed­nom, dok je on lež­ ao sa
stran­ e i dok mu se jed­na noga još gr­či­la, po­sled­nji put, ona
ose­ti neš­ to u sebi, neš­ to nal­ik na drht­a­nje li­sta na vet­ru i
kako joj se jed­na jed­ i­na suza spu­šta niz obli­nu obraz­ a. Tada
ste­že srce, po­ja­ča svoj­u vol­ju i pro­kle svoj­a oseć­ an­ ja.

Isp­ u­ni je ush­ ić­ en­ je. »Sve ide kako je za­mi­šlje­no«, po­mi­sli‐­
la je, ose­ćaj­uć­ i kako joj srce udar­a is­pod reb­ a­ra. Đaho. Bez
toga ni­kad­ a ne bi bila spo­sob­na da se skrij­e pred njim. To joj
je bar bilo sa­svim ja­sno.

Dok je po­smat­ra­la ono što je uprav­ o učin­ il­a, po­mi­sli­la je:
»To nije niš­ ta lič­no: ni­šta slič­no ono­me što je onaj pro­kletn­ ik,

onaj muh­ on nin Cuc­ um­ u imao na umu. Ja nis­ am iz­da­ji­ca. Ali
mor­am da se do­kaž­ em. Mo­ram da saz­ nam. I zbog toga mo‐­
ram da ra­dim najb­ o­lje što mogu. »Po­di­gla se, i kreć­ uć­ i se
kao pri­kaz­ a prek­ o tat­a­mi­ja, iz­beg­ av­ aj­u­ći krv­ av­ e mr­lje i krv.
koja je već poč­ el­a da kli­zi prem­ a drug­ om ta­ta­mi­ju, pri­đe mu.

»Bio si najb­ o­lji«, po­mi­sli­la je, gle­daj­uć­ i u svog mrt­vog
ment­o­ra. — »a sada sam ja najb­ o­lja«. Sag­nul­a se i obri­sal­a
krv — njeg­ o­vu krv — sa svog mača. Osta­la je dug­ ač­ka, kr­va‐­
va mrl­ja na tkan­ in­ i njeg­ o­vog ki­mo­na.

Po­sled­nja stvar koju je učin­ il­a na tom mes­ tu bilo je da ga
skin­ e, i da slož­ i pres­ kup­ i kim­ on­ o kao da je nac­ i­o­naln­ a za­sta‐­
va. Ubr­zo kim­ o­no nes­ tad­ e u njen­ om taj­nom unut­ra­šnjem
dže­pu.

Ne okreć­ uć­ i, se žena ode: kiša poče da pada.

Prva knji­ga: SHIH

(Snag­ a, utic­ aj, aut­o­ri­tet, energ­ i­ja)

Njuj­ork / To­kio / Ho­kai­­do

Prol­eć­ e, sa­da­šnjost

Drem­ aj­uć­ i, Jus­ ti­na Tom­kin po­sta­de sves­ na senk­ e tamn­ e kao
noć koja je po­la­ko za­klan­ jal­a sunc­ e pop­ ut se­či­va mača.

Usta joj se ši­ro­ko otvo­ri­še. Po­kuš­ al­a je da krikn­ e kad je
ugle­dal­a lice i kad je prep­ o­zna­la Sai­­goa: sli­ke kr­vo­pro­li­ća i
straš­ nog boja is­pu­niš­ e joj um, suv­ iš­ e straš­ ne da se o nji­ma
raz­mi­šlja. Tež­ ak mi­ris gro­ba is­pu­ni ovu, nek­ ad­ a mir­nu, pro‐­
sto­ri­ju u kući njen­ og oca na Long Aj­lend­ u, tako punu usp­ o‐­
men­ a na de­tinj­stvo: sve je bilo tu, meca bez jed­nog oka i ži‐­
ra­fa obuč­ en­ a u pled.

Njen snaž­ ni krik bio je pri­gu­šen po­mer­an­ jem va­zdu­ha
koje je pro­uz­ ro­ko­vao Sa­i­gov hod, kao da je mog­ ao da kon‐­
tro­li­še sve ele­ment­e po­kret­om samo jed­ne ruke. Nje­gov tor‐­
zo se iz­du­žio u svet­lo­sti koja je lila kroz ve­li­ki sta­klen­ i pro­zor.
Opal­na svet­lost kao da ga je pro­bi­ja­la.

Nagnuo se nad njen­ u bes­po­moćn­ u form­ u i dok joj je um
url­ao »Pro­bu­di se! Pro­bu­di se!« on je po­lak­ o po­čeo da je
očar­av­ a, dok je le­den­ a pret­nja iz njeg­ o­vih oči­ju tvrd­ ih kao
kam­ en poč­ el­a lag­ a­no da se pren­ os­ i u njen­ o srce.

Oset­i­la je kako joj se u srcu meša užas kao go­mi­la ži­vih
crva. Po­ja­vlji­val­o se neš­ to što ona nije mog­ la da kont­ro­li­še.
Neka čud­na veza. Ona je sada bila deo njeg­ a, mor­al­a je da
is­pu­njav­ a njeg­ o­ve žel­je kao služ­ av­ka, da uzme njeg­ o­vu palu
kat­a­nu i ubij­e njeg­ o­vog nep­ ri­ja­tel­ja umes­ to nje­ga.

Oseć­ al­a je hladn­ u dr­šku kat­an­ e iz­međ­ u svo­jih zgrč­ en­ ih
pr­sti­ju, dok ju je po­di­zal­a sa poda. Zav­ i­tla­la ju je baš onak­ o
kao što bi to uči­nio Sai­­go, da nije bio mr­tav.

A is­pred je bio Ni­ko­la, okren­ ut nez­ a­šti­ćen­ im le­đi­ma pre‐­
ma njoj. Po­di­gla je kat­an­ u i senk­ a je već po­čel­a da seče sun‐­

čev­ u svet­lost koja je ob­li­val­a njeg­ o­vu kič­mu. »Ni­ko­la, moja
je­di­na ljub­ av­ i«. Um joj se mut­io od bo­les­ nog besa i njen­ a po‐­
sled­nja mi­sao pie nego što je uput­i­la smrt­o­nos­ ni udar­ac nije
bila uopš­ te njen­ a: »Nin­đa, iz­daj­ni­ce, ovo je tvoj sam­ rt­ni
čas!«

Nas­ lep­ o je po­seg­nul­a prem­ a pra­znom mes­ tu kraj sebe u
vel­i­kom franc­ us­ kom krev­ et­u, i strah joj po­nov­ o do­dirn­ u srce.
Sada je bila prep­ la­šen­ a zbog neč­ eg dru­gog. Zgrab­ i­la je ja‐­
stuk kraj sebe i čvrs­ to ga stež­ u­ći na grud­ i, pri­ti­skal­a ga je
kao da taj gest može da ga vrat­i nat­rag u njen za­gr­ljaj i be‐­
zbed­nost ovog doma.

Jer Nik­ o­la je bio na drug­ oj stra­ni Ti­hog okea­ n­ a, i Jus­ ti­na je
sada bila sas­ vim si­gurn­ a da je ovaj strah koji je sada ose­ćal­a
strah za njeg­ a. Šta li se do­ga­đal­o u Jap­ a­nu? Šta li je ra­dio u
ovom tren­ u? Kak­ ve su se opa­snos­ ti opet nadn­ os­ i­le nad nje‐­
ga?

Za tren­ ut­ak je želj­no po­gle­da­la prem­ a tel­e­fon­ u, a zat­im
tihi je­caj is­pun­ i ti­ši­nu pro­sto­ri­je.

***

— Dame i go­spo­do, po­či­njem­ o da se spu­šta­mo prem­ a aero‐­
dro­mu Nar­i­ta. Mo­lim vas, usp­ rav­ it­e svo­ja sed­ i­šta, sklo­ni­te
sto­či­će i pri­čvr­sti­te svoj­e po­ja­sev­ e. Sav ručn­ i pr­tljag smes­ ti‐­
te is­pod sed­ i­šta is­pred vas. Dob­ ro­do­šli u To­kio.

Dok je nev­ i­dlji­va stju­ar­des­ a po­nav­ ljal­a svoj kratk­ i po‐­
zdrav­ni go­vor na ja­pans­ kom je­zi­ku, Ni­ko­la Laj­nir otvo­ri oči.
Sa­njao je Jus­ ti­nu; mi­sle­ći na juč­ er­aš­ nji dan, set­io se kako su
se od­vez­ li van grad­ a, što su čes­ to či­nil­i da bi po­beg­ li od sta‐­
kla i čel­i­ka Menh­ et­na. Kad su sti­gli u kuću u Vest Bej Brid­ žu,
ski­nul­i su se bosi i uprk­ os pro­lećn­ oj svež­ i­ni, hod­ al­i su tako
prek­ o be­log pe­ska.

Pla­vič­ as­ ti tal­as­ i ju­ri­li su za njom i raz­bi­ja­li se oko njen­ ih
sto­pal­a i čla­nak­ a, pra­već­ i obla­či­će bele pene. Vet­ar se igrao
njen­ om ko­som i kad ju je Ni­ko­la okren­ uo prem­ a sebi, kosa ih

je nek­ ak­ o čudn­ o po­vez­ al­a. Njeg­ o­va vrel­a ruka nije is­pu­štal­a
njen­ o rame, priv­ la­čeć­ i je uz svo­je telo vrel­o od sunc­ a.

Kroz slan­ i vet­ar čuo je njen šap­ at: »Nik, mi­slim da ni­kad­ a
ran­ ij­e nis­ am bila ovak­ o srećn­ a. Ti si usp­ eo da iz mene is­te‐­
raš svu tugu«.

Go­vor­i­la mu je o saz­ nan­ ju da ju je oslo­bo­dio mnog­ ih de‐­
mo­na koji su pret­i­li, i koje je ži­vot dr­žao u sti­snut­oj kand­ ži je‐­
dan od tih dem­ on­ a bilo je i njen­ o maz­ o­his­ tič­ko po­naš­ an­ je
zbog do­mi­nantn­ e ulog­ e oca.

Sta­vi­la mu je gla­vu na rame, po­lju­bi­la ga u vrat sa stra‐­
ne. »Vo­lel­a bih da ne mo­raš da put­uj­eš. Vo­le­la bih da mo­že‐­
mo da ostan­ em­ o za­jed­no uz ove ta­la­se, za­uv­ ek«. Se­ćao se
šta joj je od­go­vor­io: »Sas­ vim bi­smo po­mo­drel­i«, naš­ al­io se
tada, jer nije že­leo da po­jač­ av­ a njen­ o mel­anh­ ol­ič­no ra­spo­lo‐­
žen­ je. Oseć­ ao je da je njeg­ o­va lju­bav prem­ a njoj slič­na reci
koja tiho ša­puć­ e kroz noć, skri­ven­ a od pro­gle­da, pa ipak živo
pri­sutn­ a. — »Sem toga, zar ne smat­raš da je do­bro što smo
obo­je zap­ o­sle­ni pre venč­ an­ ja? Neć­ em­ o imat­i vrem­ en­ a da se
ohlad­ i­mo i pro­men­ im­ o pla­nov­ e«.

Po­nov­ o se šal­io i ona po­di­že gla­vu a on se za­gle­da u nje‐­
ne čud­ne oči, koje su odav­ al­e vis­ ok­ u int­e­li­genc­ i­ju, ali i vel­i­ku
dozu nai­v­nos­ ti koja ga je sas­ vim osvoj­i­la još prvi put kad ju
je sreo. Još ga je osvaj­al­a. Po­smat­rao je one cr­ven­ e pege
koje su u njen­ om le­vom oku leb­de­le kao od­sjaj njen­ e duše.
Oči su joj bile boje le­šni­ka, tog dana više za­le­ne nego sme‐­
đe, i on ot­kri da je za­hval­an što pro­šli do­gađ­ a­ji nisu pro­me‐­
nil­i nje­no lice. Kroz nje­ne oči mog­ ao je da vidi nje­no srce.

— San­ jaš li nek­ ad­ a o svem­ u tome? — pi­tao je — da li se
po­nov­ o u snu nađ­ eš u kući sa dai-kat­a­nom u ruk­ am­ a: da li je
Sai­­go is­ti­snut iz tvog uma?

— Us­peo si da uklon­ iš sve što je učin­ io, tu čudn­ u hipn­ oz­ u,
u svak­ om sluč­ aj­u — rek­ la je — sam si mi to rek­ ao.

— Tako je — klimn­ uo je glav­ om.
— Pa, do­bro — uhvat­i­la ga je za ruku i po­vel­a ga je da­lje
od hladn­ ih ta­la­sa, tamo prem­ a vin­ og­ rad­ i­ma i šumi. Okren­ ul­a
je lice prem­ a sunc­ u. — Srećn­ a sam što je zima pro­šla: ra­du‐­

jem se što sam opet ovde i što vid­ im da se sve vra­ća u ži‐­
vot.

— Jus­ ti­na — rek­ ao je ozbilj­no — že­leo bih da znam da li
se u tvom umu… — od­jed­nom je prek­ i­nuo mi­sao, tra­žeć­ i,
od­go­var­a­ju­ći iz­raz u eng­ le­skom jez­ i­ku za ono što mu je bilo
tako lako da iz­raz­ i na ja­pans­ kom — da li se u tvom umu za‐­
dr­žao neki od­sjaj, neki eho pro­šlog do­ga­đa­ja? Ne treb­ a za‐­
bo­rav­ i­ti da te je Sa­i­go prog­ ra­mi­rao da me ubij­eš mo­jim ma‐­
čem. Nik­ ad­ a ne gov­ o­riš o tome.

— Zaš­ to bih? — oči su joj sada bile tam­ne — nem­ am šta
da kaž­ em.

Zag­ le­da­la se prem­ a hor­i­zont­u, kao da je u pro­strans­ tvu
okea­ n­ a skriv­ en­ a njen­ a bud­ ućn­ ost.

— Odu­ v­ ek sam znal­a da ži­vot nije bez­ be­dan. Ali sve dok
nis­ am srel­a tebe, ni­sam mnog­ o bri­nul­a u svom ži­vot­u. Nije
taj­na da sam i ja svo­je­vrem­ en­ o ima­la sam­ ou­ b­ i­lač­kih nam­ e‐­
ra, kao i moja ses­ tra — njen­ e oči odvoj­i­še se od svet­lu­can­ ja
hor­i­zon­ta. Zag­ le­da­la se u nji­hov­ e prep­ le­ten­ e pr­ste — žel­el­a
bih da se to nik­ ad­ a nije do­go­di­lo. Ali, do­go­di­lo se. Uhvat­io
me. To je kao kad sam imal­a male bo­gi­nje u de­tinj­stvu. Bilo
je straš­ no. Sko­ro sam umrl­a: osta­li su mi tra­go­vi. Ali prež­ i­ve‐­
la sam. Prež­ i­već­ u i sada — po­di­gla je gla­vu — mo­ram da
prež­ i­vim, shvat­aš, zato što mi po­sto­ji­mo i zato što treb­ a da
raz­mi­šljam o nama.

Nik­ o­la je bio dugo zag­ le­dan u njen­ e oči. Da li je neš­ to kri‐­
la od njeg­ a? Nije mog­ ao to da ot­kri­je, i nije znao za­što bi to
mo­ral­o da ga bri­ne.

— Su­tra neć­ eš biti po­red mene — rek­ la je — hajd­ e zato
da što bo­lje is­ko­ri­sti­mo ovaj dan — než­ no ga je po­lju­bi­la —
ovo nije baš ori­jent­al­no?

— Mi­slim da je­ste — nas­ mej­ao se.
Nje­ni dugi pr­sti umetn­ i­ce kli­zi­li su po li­nij­i njeg­ o­ve snaž­ ne
bra­de, za­us­ tav­ iv­ši se da dod­ irn­ u mek­ o­tu usan­ a.
— Dra­ži si mi nego što sam se nad­ al­a da će mi ikad­ a iko
biti.
— Jus­ ti­na…

— Da odeš na kraj svet­a ja bih te naš­ la. Ovo zvuč­ i kao
tvrd­nja zal­ju­blje­ne šip­ a­ri­ce, ali ja to za­i­sta mi­slim.

Na svo­je iz­nen­ ađ­ e­nje vid­ eo je da je za­i­sta tako. I tada u
njen­ im oči­ma ugle­da neš­ to, što ra­ni­je nije nik­ ad­ a vid­ eo. Pre‐­
po­znao je odluč­nost koju je mo­gla da ima samo žena-sam­ u‐­
raj, neš­ to što je mnog­ o go­di­na ra­nij­e vid­ eo u oči­ma svoj­e
maj­ke i svoj­e tet­ke. Bila je to čud­na komb­ i­nac­ i­ja po­nos­ a i
oda­nos­ ti, što je on mi­slio da je nem­ og­ uć­ e naći u zap­ ad­njač‐­
kom duhu. Zag­ rej­a ga po­mi­sao na to kako je pon­ os­ an na
nju, i kako ima zbog čega da bude po­nos­ an.

— Idem samo na kratk­ o — nas­ mej­ao se — nad­ am se da
neće tra­jat­i duže od mes­ ec dana. Po­tru­di­ću se da ne do­đeš
za mnom.

Lice joj po­stad­ e ozbilj­no.
— Ovo nije šala, Nik­ o­la. Što se mene tiče, Jap­ an jes­ te kraj
svet­a. Ta ze­mlja je meni čud­ es­ no stra­na. Bilo gde u Evro­pi ja
bih bila strank­ in­ ja, ali uvek bih mog­ la da nađ­ em ko­ren­ e. Po‐­
sto­ji neko ose­ćan­ je pri­pad­ a­nja. A Jap­ an je neš­ to što mi je ne‐­
po­zna­to, ne­pro­zir­no. Pla­ši me.
— Ja sam nap­ o­la Istoč­njak — reče tiho — da li te ja pla‐­
šim?
— Da, mi­slim da si me svoj­ev­ rem­ en­ o pla­šio. Ali sada se
više ne pla­šim — ruke joj skliz­ nuš­ e i obuh­ vat­i­še ga — Nik,
sve bi bilo tako div­no da ne mor­aš da ideš.
Ste­zao ju je čvrs­ to u za­gr­ljaj, bez reči. Žel­eo je više nego
išta na svet­u da može da osta­ne uz nju. Žel­eo je to i da
kaže, ali je znao da bi ta iz­jav­ a del­i­mič­no bila laž­ na. Žel­eo je
da joj kaže da je neće ni­kad­ a ostav­ it­i, a do­bro je znao da će
kroz 24 časa biti u avi­o­nu koji leti prem­ a To­kij­u. Njeg­ o­va
istoč­njačk­ a stra­na — i njeg­ o­vo vas­ pi­ta­nje — dikt­i­ral­i su mu
da stro­go po­štuj­e svoj­u pri­vatn­ ost. Nik­ o­la je bio ubeđ­ en da
je i Pu­kov­nik, njeg­ ov otac, imao ista ose­ćan­ ja u tom po­gle‐­
du, mada je on bio u pot­pun­ os­ ti Zap­ ad­njak. Oboj­i­ca, i otac i
sin, imal­i su neke, samo svo­je taj­ne koje su do­bro kril­i čak i
od žena koje su vol­e­li najv­ i­še u ži­vo­tu.

Ni­ko­la du­bo­ko udahn­ u, ose­ćaj­uć­ i pro­men­ u pri­ti­ska, a va‐­
zduh pun ozo­na, nek­ ak­ o ta­nak i suv, le­pio mu se za ko­ren
nosa.

Avio­ n 747-SP skret­ao je ulev­ o u spo­rom, le­njom luku, ras‐­
ter­u­juć­ i nas­ la­gu obla­ka sve dok se ne ukaz­ aš­ e svet­lo­zel­en­ a
po­lja, sav­ rš­ en­ o ištraft­an­ a ravn­ im bra­zda­ma. A onda se u da‐­
lji­ni ukaz­ a sneg­ om po­kri­ven vrh Fuđ­ i­jam­ e, vel­i­čans­ tven i ne‐­
pro­menl­jiv. Opet je bio kod kuće.

Nađ­ o­še se u teš­ koj nas­ laz­ i smo­ga što se di­zao iz in­dus­ trij‐­
skih obla­sti gra­da koji se sve više šir­io.

— Go­spo­de — reče snaž­ no gra­đen čov­ ek po­red njeg­ a, is‐­
tež­ uć­ i vrat da bi bo­lje vi­deo — treb­ a­lo je da po­nes­ em svo­ju
pro­klet­u gas mas­ ku. — Krup­ an prst po­kaz­ a ono što je lež­ al­o
iza avio­ ns­ kog pro­zo­ra. — Imaj­u po­kri­vač smog­ a gori nego u
do­li­ni San Fer­nand­ o.

Nje­go­vo iz­bo­ran­ o, agres­ ivn­ o lice bilo je sas­ vim zab­ a­vlje‐­
no spolj­nim pej­saž­ om. „Ima oči”, po­mi­slio je Ni­ko­la, „rim‐­
skog ge­ner­al­a, luk­ av­ og i umorn­ og is­to­vrem­ en­ o”. To je bila
za­slu­ga dve nep­ o­šted­ne bor­be u ko­ji­ma je učes­ tvo­vao: na
front­u i u po­li­tič­koj aren­ i.

Kosa mu je bila kratk­ o oši­šan­ a, siva kao met­al: bio je
obuč­ en u ruk­ om ši­ven­ o lako, sta­ro­mod­nog kro­ja ode­lo po‐­
slovn­ ih lju­di, On je bio čov­ ek koji je, s go­di­nam­ a, nav­ ik­ ao na
iz­ves­ nu dozu luks­ uz­ a, ali kriv­ i­na njeg­ o­vog nosa, tank­ e usne,
po­kaz­ i­val­i su da nije ro­đen u bo­gat­stvu. Raf­ae­ l Tom­kin, mi­li‐­
o­ner za koga je Nik­ o­la ra­dio, po­ti­cao je iz si­ro­maš­ tva. Sa­i­go
je treb­ al­o da ga ubij­e, bio je pla­ćen za to: i mada ga je Ni­ko‐­
la zaš­ ti­tio i spa­sao, taj isti čov­ ek je, Ni­ko­la je bio si­gur­an u
to, nar­ed­ io da se uklon­ i det­ek­tiv, kap­ e­tan Lu Kro­ker, Nik­ o­lin
najb­ o­lji pri­jat­e­lj.

Ni­ko­la je gle­dao u pro­fil Tomk­ in­ ov­ og snaž­ nog lica ne pri‐­
meć­ uj­uć­ i ga. Amer­ič­ka moć, Nik­ o­la je to usp­ eo da shvat­i,
bila je plit­ka, od­mah is­pod kože, i za njeg­ a nije bilo teš­ ko da
pro­dre kroz tu tank­ u nas­ la­gu do unut­ra­šnjos­ ti. Ali Tom­kin
nije bio kao njeg­ o­ve ko­leg­ e iz Sa­vet­a. Nje­gov va je bio zai­­sta
snaž­ an, do­kaz nje­go­ve odlučn­ os­ ti i po­sto­jan­ os­ ti.

To je Ni­ko­lu veo­ ­ma in­ter­es­ ov­ al­o, jer je du­go­vao sebi i ka‐­
mi­ju svog mr­tvog pri­ja­te­lja, da upoz­ na do­bro ovog čo­vek­ a i
da jedn­ om kad ga bude do­bro po­zna­vao, shvat­i gde je seme
njeg­ o­vog ti­hog pro­pad­ a­nja.

Bio je ubeđ­ en da je Tomk­ in nar­ed­ io da Kro­ker bude ubi­jen
u onoj sao­ ­brać­ ajn­ oj nes­ re­ći iz­van Ki Ves­ ta. Kro­ker je tamo
vr­šio is­tra­gu na svoj­u ruku, i samo je Nik­ o­la znao da je na
tra­gu da ot­kri­je kako je ubi­jen­ a Anđ­ e­la Di­di­on. Lepa man­ e‐­
kenk­ a vis­ ok­ e mode nek­ ad­ a je bila lju­bavn­ ic­ a Raf­ae­ l­a Tomk­ i‐­
na.

Pri­men­ a dob­ ro po­znat­e tak­ti­ke, To­kug­ a­ve najv­ eć­ eg jap­ an‐­
skog šo­gun­ a čija je po­ro­di­ca bila na vla­sti više od hil­ja­du go‐­
di­na, čuv­ al­a je tra­di­ci­ju i spreč­ av­ al­a je pro­dor Zap­ ad­ a. On je
učio: »Da bi upoz­ nao svog nep­ ri­jat­el­ja najp­ re mo­raš da mu
po­stan­ eš pri­ja­tel­j. A kad mu jed­nom po­sta­neš pri­ja­tel­j, sva
njeg­ o­va od­bran­ a pada. Tada mo­žeš da iza­ber­eš od­go­var­aj­u‐­
ći me­tod po­mo­ću ko­jeg ćeš ga uniš­ ti­ti.«

Nik­ o­li­na že­lja za osvet­om vo­di­la ga je, uprk­ os Jus­ ti­nin­ im
pro­tes­ ti­ma da pri­hvat­i Tom­ki­nov­ u po­nud­ u za po­sao od pre
go­di­nu dana. I od pr­vog dana, sve nji­hov­ o snag­ e bile su
usmer­en­ e na ovaj tren­ ut­ak. Tom­kin je pri­prem­ ao ovo pred­ lo‐­
žen­ o, spaj­a­nje jed­ne od svoj­ih fi­li­jal­a sa jed­nim od Sa­to­vih
ko­bu­na. Svak­ i po­slov­ni raz­go­vor s Jap­ anc­ i­ma io­nak­ o je bio
te­žak, a tek ovak­ o kom­pli­ko­van­ o spa­ja­nje dva vel­i­ka pred­ u‐­
ze­ća bilo je zai­­sta neš­ to veo­ ­ma oset­lji­vo i teš­ ko ostvarl­ji­vo.
Tomk­ in je pri­znao da mu je očajn­ ič­ki po­treb­na po­moć. I ko bi
mu bo­lje po­mog­ ao u tom is­cr­plju­juć­ em zad­ at­ku od Nik­ o­le
Lajn­ i­ra, nap­ o­la-istoč­njak­ a, ro­đe­nog i vas­ pi­tan­ og u Jap­ a­nu.

Točk­ o­vi udar­iš­ e o tar­mak i oni se be­zbed­no spu­sti­še. Ose‐­
ti­še pri­ti­sak dok je pil­ot sma­nji­vao br­zi­nu.

Kad su ustaj­al­i da bi uzel­i svoj­e mant­i­le iz odel­ja­ka iz­nad
gla­ve, Nik­ o­la je po­smat­rao Tom­kin­ a. Neš­ to se sa njim do­go‐­
di­lo ot­kak­ o su prvi put razg­ o­var­a­li. Po­čeo je da upoz­ na­je Ra‐­
fae­ l­a Tomk­ i­na, za­do­bio je njeg­ o­vo po­ver­en­ je, a tako i njeg­ o‐­
vo pri­ja­telj­stvo — dar koji je ind­ u­stri­ja­lac ret­ko kad da­ro­vao.
Ni­ko­la je bio bli­zu same isti­ne o ovom čov­ ek­ u.

Jedn­ o je bilo ja­sno — on nije zver kako su ga smat­ra­le
njeg­ o­ve kćer­i Jus­ ti­na i Gel­da. U po­čet­ku je po­kuš­ ao da ova
svo­ja saz­ nan­ ja pren­ es­ e Ju­sti­ni ali, kako su se ta­kvi raz­go­vor­i
obič­no za­vr­šav­ al­i gro­znom svađ­ om, po­lak­ o je di­gao ruke od
njih i pres­ tao je da je ube­đu­je da je otac voli. Su­vi­še se toga
do­go­di­lo iz­međ­ u nje i njen­ og oca, da bi ona sada tako lako
mo­gla da pro­men­ i svoj stav prem­ a njem­ u. Ona je jed­nos­ tav‐­
no mi­sli­la da je on mons­ tru­o­zan.

»I na neki nač­ in bila je u prav­ u«, pom­ i­sli Ni­ko­la, dok su si‐­
laz­ i­li s avio­ ­na. Ali, za njeg­ a je bilo do­sta te­ško da po­ver­uj­e
da je Tomk­ in bio spo­sob­ an za ubis­ tvo. Nar­avn­ o, lju­di njeg­ o‐­
vog po­lo­ža­ja i rang­ a nisu oni koji će nep­ ri­jat­el­ju pod­metn­ ut­i
ob­raz. On nije smeo da okle­va pred onim­ a koji su mu smet­a‐­
li, a koje je treb­ a­lo da sruš­ i. Prek­ in­ ut­e kar­i­jer­e, bank­ rot­stva,
pro­pa­li bra­ko­vi — to su tra­go­vi koje čov­ ek tipa Raf­ae­ l­a Tom‐­
kin­ a mora da ostav­ lja za sob­ om.

Bio je pam­ et­an i nes­ umn­ ji­vo nem­ i­lo­sr­dan. On je učin­ io
ta­kve stvar­i o ko­ji­ma se Ni­ko­la ne bi ni­kad­ a usud­ io ni da raz‐­
mi­šlja. Pa ipak, od toga do nar­uč­ i­van­ ja ubis­ tva bio je dug
put. Njeg­ o­va vel­i­ka lju­bav prem­ a kćerk­ am­ a mož­ da je uti­cal­a
na tak­ vu luđ­ ačk­ u odlu­ku.

Ali, sve ono što je Kro­ker usp­ eo da is­ko­pa dvos­ mis­ len­ o je
vo­di­lo prem­ a Raf­ae­ l­u Tomk­ in­ u. uključ­ uj­uć­ i njeg­ o­vu tel­es­ nu
sl­ra­žu ko­joj je do­pus­ tio da ubi­je Ang­ el­u Di­di­on. Zaš­ lo? Šta ga
je nat­er­al­o na taj očaj­ničk­ i ko­rak?

Zato je on sebi po­sta­vio za clj da prvo do­bro upoz­ na i
shvat­i nep­ ri­ja­tel­ja Raf­ae­ l­a Tom­kin­ a, da za­vi­ri u svak­ i kut­ak
njeg­ o­vog ži­vot­a, da skin­ e ko­sti i kožu sve do duše. Jer, jed­ i‐­
no u ot­krić­ u taj­ne Kro­ker­o­vog ubis­ tva Nik­ o­la je mog­ ao da
nađe svoj mir i, event­u­al­no, od­go­vor na to šta on lič­no treb­ a
da učin­ i.

Ako ne bude raz­ u­meo Tomk­ i­na, ako se zal­e­ti na njeg­ a kr‐­
vav­ om usk­ om sta­zom osvet­e, on bi se iz­jed­nač­ io sa svoj­im
nep­ ri­ja­te­ljem. Ne bi bio bo­lji od njeg­ a. On nije mo­gao da uči‐­
ni tako neš­ to. Nje­gov ro­đak Sa­i­go znao je za tu Nik­ o­li­nu oso‐­
bi­nu i, ko­ri­steć­ i to, ubij­ao je Nik­ o­li­ne pri­jat­el­je. Sa­i­go nije

znao šta je to gri­ža sav­ es­ ti zbog ubis­ tva. On je na­uč­ io kako
da uniš­ ti ži­vot, učeć­ i Kan-aku na ninđ­ ucs­ u a kas­ ni­je i zas­ tra‐­
šuj­uć­ u Ko­bud­ er­u. Ali nez­ na­no gde po­ti­snut­e snag­ e koje je
do­tle uspev­ ao da ob­uz­ da vrem­ en­ om su ga ob­uz­ el­e, ko­ri­ste­ći
ga za svo­je sop­stven­ e pak­ len­ e pla­nov­ e. Sa­i­go je po­sed­ o­vao
moć samo zato da bi kas­ ni­je bio ob­uz­ et njom­ e. Na kraj­u je
njeg­ ov duh po­pus­ tio, i on je za­vr­šio u lud­ i­lu.

Nik­ o­la du­bo­ko udahn­ u i pro­tres­ e gla­vom da bi ote­rao mi‐­
sli na pro­šlost. Sa­i­go je bio mr­tav već god­ i­nu dana.

Ali, po­nov­ o je bio u Jap­ a­nu i pro­šlost je po­čel­a da ga sal­e‐­
će sa svih stran­ a, kao da je go­mi­la kam­ i­ja stal­no šap­ u­tal­a u
njeg­ o­ve uši, tra­že­ći mo­ment­an­ u paž­ nju. To­li­ko us­po­men­ a,
to­li­ko oseć­ an­ ja. Ćeo­ ng; puk­ ovn­ ik; Ita­mi, njeg­ o­va tet­ka, koju
će mor­at­i nek­ ak­ o da po­set­i. I uvek Juk­ io, tuž­ na Juk­ io zle
kobi. Prel­e­pa Juk­ io koja je is­pun­ il­a njeg­ o­vu mla­den­ ačk­ u ma‐­
štu kad su se prvi put srel­i na za­bav­ i kei­­rec­ u. Prvi nji­hov do‐­
dir bio je kao udar elekt­rič­ne struj­e, isp­ un­ jen seks­ ua­ ln­ om že‐­
ljom i obeć­ an­ jem. Još i sada se seć­ ao njen­ e to­ple, čvrs­ te bu‐­
ti­ne iz­međ­ u svo­jih nogu koju je ose­ćao dok su igra­li kroz
pno­sto­ri­ju osvet­lje­nu sveć­ am­ a, za­gle­da­ni jed­no drug­ om u
oči, sve­sni pla­men­ og po­gled­ a ko­jim ih Sa­i­go pra­ti dok je sta‐­
jao po­red oca.

Mada je Juk­ io po­gi­nul­a od Sa­i­go­ve ruke, njen kami je na‐­
stav­ ljao da pro­gan­ ja Ni­ko­lu. Svim sr­cem je vol­eo Jus­ ti­nu, ali
u mi­sli­ma je još igrao onaj prvi ples sa Juk­ io u nek­ om čud‐­
nom, sop­stve­nom svet­u u koji smrt nije ima­la pri­stup­ a. Um
ima nev­ er­o­vatn­ u moć, i ako može da se po­ver­u­je da mrt­vi
mogu da oži­ve, Ni­ko­la je vrat­io Juk­ io iz njen­ og vlaž­ nog gro­ba
snag­ om svoj­ih us­po­men­ a.

I sada je po­no­vo, po­sle mnog­ o go­di­na, opet bio na rod­noj
grud­ i. Čin­ il­o mu se da je vek­ o­vi­ma bio da­le­ko odav­de…
Sada je bio bli­ži Juk­ io. „Igraj Juk­ io, dr­žim te čvrs­ to i ni­šta nas
neće razd­ voj­i­ti, ni­šta te više ne može pov­ red­ i­ti“, mi­slio je.

— Do­bar dan, go­spo­do. — Mlad­ a Jap­ ank­ a staj­al­a je is­pred
njih klan­ juj­uć­ i se. — »Sato Pet­rol­hem­ i­ja« želi vam do­bro­do‐­
šli­cu u Jap­ an. — Malo iza nje, sta­jao je mla­di Jap­ an­ ac u tam‐­

nom odel­u po­slov­nih lju­di, s tam­nim nao­ ­čar­i­ma na nosu.
Uzeo je nji­hov­ e bo­nov­ e za pr­tljag. Uprav­ o su pro­šli kroz pa‐
soš­ ku i car­in­sku kont­ro­lu. — On će se po­bri­nut­i za vaš pr‐­
tljag. — Osmeh joj je bio slad­ ak. — Mo­lim vas, po­đi­te za
mnom.

Nik­ o­la je sak­ rio iz­nen­ ađ­ en­ je što ih je sač­ ek­ al­a žena. Na‐­
ravn­ o, neće ni­šta o tome reći, ali to nije bilo do­bro za nji­ho‐­
ve pred­sto­je­će preg­ o­vor­e. Vi­deo je da je ova žena veo­ ­ma
šar­mantn­ a; Tom­kin­ u je bilo svej­ed­no ko je i kak­ va je, ali za
bilo ko­jeg Jap­ anc­ a či­njen­ ic­ a da ga čeka žena bila bi ozbilj­na
uvred­ a. Što je čov­ ek koji vas čeka na viš­ em po­lo­ža­ju u pre‐­
du­ze­ću, to je veće uvaž­ av­ an­ je koje kom­pa­nij­a gaji o vama.
U Jap­ an­ u su žene bile nis­ ko na hij­e­rar­hij­skoj le­stvi­ci.

Mlad­ a žena ih iz­ved­ e na sunc­ e i po­ved­ e prem­ a li­muz­ i­ni
koja je ček­ al­a na njih.

Zas­ tal­a je, dr­že­ći otvo­ren­ a zadn­ ja vrat­a kola.
— Ja sam go­spo­đi­ca Jo­ši­da, po­moćn­ ic­ a go­spo­di­na Sa­toa
— reče — mo­lim vas da mi opro­sti­te nep­ ri­stoj­nost što se ni‐­
sam ran­ ij­e pred­sta­vil­a, ali že­lel­a sam da vas što pre iz­vuč­ em
iz one guž­ ve.
Ni­ko­la se nas­ mej­a u sebi zbog lo­šeg eng­ le­skog jez­ i­ka ko‐­
jim je go­vo­ri­la. Po­smat­rao ju je dok im se po­nov­ o klan­ jal­a,
uz­vrat­iv­ši aut­o­mat­ski na njen gest i pro­mrm­ ljavš­ i.
— Nema tu nik­ ak­ ve nep­ ri­stoj­nos­ ti, go­spo­đi­ce Jo­ši­da, ali
zah­ val­an sam za vašu bri­gu — go­vor­io je bi­ra­nim ja­pans­ kim
reč­ i­ma.
Ako je i bila zap­ rep­ a­šćen­ a njeg­ o­vim sav­ rš­ en­ im znan­ jem
njen­ og mat­er­njeg je­zi­ka, to nije po­kaz­ a­la ni najm­ an­ jim spolj‐­
njim znak­ om. Oči su joj bile kao od sta­kla, po­sta­vljen­ e uko­so
na njen­ om sav­ rš­ en­ om oval­nom licu. U svak­ oj ze­mlji mo­gla
je svoj sav­ r­šen­ i iz­gled i mir­noć­ u da pro­da za vel­i­ku vredn­ ost.
Ali ovde ne. »Sato Pet­rol­hem­ i­ja« je bila njen­ a drug­ a po­ro­di‐­
ca, i njoj je dug­ o­val­a svu oda­nost kao svoj­oj prav­ oj po­ro­di­ci.
Ni­ko­la je to do­bro znao. I to je bila tra­di­ci­ja koja se po­što­val­a
još iz doba To­kug­ a­vi­nog šog­ u­nat­a.
— Mol­im vas da se udob­no smes­ ti­te u kola.

Ves­ el­o se nas­ meš­ i­la svoj­im cvrk­ ut­a­vim gla­som. Na rev­ e‐­
ru je nos­ i­la zlat­ni znak komp­ an­ ij­e. U ušim­ a su joj svet­lu­cal­e
minđ­ u­še sa smar­ag­di­ma.

— Mora da ste srećn­ i što ste opet kod kuće, Laj­nir-sane
reče iz­go­var­aj­uć­ i njeg­ o­vo prez­ i­me kao »Rajn­ ar­u«.

Ne bi bilo pri­stoj­no da je Ni­ko­la pri­dao znač­ aj njen­ oj ja‐­
snoj opas­ ci: mud­ ro mu je sao­ p­šti­la da se do­bro obav­ es­ ti­la o
njem­ u a da nije nij­ed­nu reč o tome rek­ la dir­ektn­ o.

Osmehn­ uo se.
— Go­di­ne su se is­to­pi­le — reče i čini mi se da sam odav‐­
de oti­šao pre nek­ o­li­ko tren­ ut­ak­ a.
Jo­ši­da okret­e svo­je lepo lice. Mlad­ ić je do­la­zio nat­o­var­en
nji­hov­ im ko­fer­i­ma. Njen­ e oči opet po­tra­ži­še Nik­ o­li­ne i glas joj
po­stad­ e man­ je for­mal­an.
— Imać­ et­e kola na rasp­ o­lag­ an­ ju — reče — uko­li­ko bud­ et­e
htel­i da pa­li­te šta­pi­će kau­ č­ uk­ a.
Nik­ o­la se bo­rio da sak­ rij­e iz­nen­ ađ­ e­nje. Sada mu je bilo ja‐­
sno ko­li­ko je mnog­ o Jo­ši­da znal­a o njem­ u. Ne samo da je re‐­
kla da će mu Sato obez­be­di­ti kola ako želi da po­set­i gro­bo­ve
ro­di­tel­ja, već mu je nap­ o­men­ ul­a da može da za­pa­li štap­ i­će
kau­ č­ uk­ a na maj­či­nom gro­bu. Nije bilo baš naš­ i­ro­ko po­znat­o
da je Čeo­ ng bila nap­ o­la Ki­nes­ kin­ ja: »štap­ i­ći kau­ č­ uk­ a« je bio
ti­pi­čan kin­ es­ ki iz­raz, mada Jap­ anc­ i, ta­ko­đe bud­ i­sti, pale šta‐­
pi­će tam­ ja­na na gro­bo­vim­ a član­ ov­ a por­o­di­ce i pri­jat­el­ja.
Jo­ši­da obo­ri oči:
— Znam da nem­ am prav­ a da vam to po­nud­ im, ali ako, će
vam biti lakš­ e da ne bud­ et­e sami na tom putu, ja mogu da
po­đem s vama.
— To je vrlo ljub­ az­ no — reče Ni­ko­la po­smat­ra­ju­ći mlad­ i­ća
s pr­tlja­gom kraj­ič­kom oka — ali ne smem da za­hte­vam tako
vel­i­ku uslug­ u od vas. Ne žel­im da vas uz­nem­ i­rav­ am.
— To mo ni najm­ an­ je neće uzn­ em­ i­ri­ti — rek­ la je. — Moj
muž i dete sah­ ran­ jen­ i su ned­ al­e­ko odat­le. Tako da bih i inač­ e
išla na gro­blje.
Po­gle­di im se sus­ ret­o­še, ali on nije mog­ ao da kaže da li
ona go­vor­i isti­nu, ili samo ko­ri­sti ja­pans­ ku laž s nam­ er­om da

ga njen­ a po­nud­ a ne zbu­ni. U svak­ om slu­čaj­u, on odlu­či da je
po­ved­ e sa sob­ om, kad mu preg­ o­vo­ri to budu do­pus­ ti­li.

— Biću poč­ as­ tvo­van, gos­ po­đi­ce Još­ i­da — reče.
U ko­li­ma, dok ih je šof­er si­gurn­ o vo­zio kroz gus­ ti sao­ ­bra‐­
ćaj, Tom­kin se nagnu i po­gle­da kroz kro­zor u građ­ e­vin­ u od
čel­i­ka i sta­kla.
— Go­spo­de — reče — baš kao u Njuj­or­ku. Kad će, do đa‐­
vo­la, pres­ ta­ti da grad­ e u vi­si­nu? Preš­ ao sam 12.000 kil­o­me‐­
tar­a, a čini mi se kao da se nis­ am mak­ ao sa kućn­ og prag­ a.
— Nas­ lo­nio se unaz­ ad na sed­ i­šte i na licu mu se od­jed‐­
nom po­jav­ i vrag­ o­la­sti iz­raz. — Raz­ li­ka je jed­ i­no u tome što
sam tren­ utn­ o u krug­ u od nek­ o­li­ko hil­ja­da kil­o­met­ar­a naj‐
krupn­ i­ji čo­vek zar ne, Nik?
Ni­ko­la se osmehn­ u svom po­slo­davc­ u, malo se nak­ lon­ i, a
za­tim s is­tim iz­ra­zom lica reče Jo­ši­di koja je sed­ e­la na pred‐­
njem sed­ i­štu:
— Gai­­đi­ni su obič­no gru­bi, mada ne mi­sle ni­šta loše, zar
ne? — sleg­nuo je ram­ en­ i­ma. — Šta bi­ste drug­ o i oček­ i­val­i od
loše od­ga­ja­nog de­te­ta?
Jo­ši­da po­kri svo­ja usta nal­ik na ruž­ in pup­ o­ljak, ali po sjaj­u
koji se vi­deo u oči­ma znao je da se sme­je.
— O čemu to vas dvoj­e čav­ rl­ja­te? — za­rez­ a Tomk­ in, ose‐­
ćaj­u­ći se nek­ ak­ o od­ba­čen­ im.
— Upra­vo obav­ eš­ ta­vam uro­đe­nik­ e da stran­ i đa­vo­li nisu
pred­ i­menz­ i­o­ni­ran­ i samo u stas­ u — slag­ a Ni­ko­la.
Iz­gle­da da je po­go­dio do­bru žicu, jer se Tom­kin ves­ el­o na‐­
smej­a.
— Ha, ha — ri­kao je — sa­svim si pro­klet­o u prav­ u, Nik­ o­la.
Od­lič­no, Nik.
Čas kas­ nij­e, njih tro­je iza­đo­še iz sup­ er br­zog lif­ta na vrhu
zgra­de Šinđ­ uk­ u Su­ir­ju. Či­tav To­kio lež­ ao je is­pod njih kao bli‐­
sta­vi dra­gul­j. Vi­sok­ o u vaz­ du­hu, na pe­de­set i drug­ om spra­tu
iz­nad ze­mlje, Nik­ o­la je bio za­prep­ a­šćen ko­li­ko se iz­grad­ i­lo u
To­kij­u ot­kad on nije bio u njem­ u. Oblak­ o­der­i su se di­zal­i sa
tro­to­ar­a kao sjaj­ni nokt­i man­dar­i­na.

Još­ i­da ih je vo­di­la hodn­ ik­ om, otva­ra­juć­ i vrat­a od teš­ kog
dr­vet­a is­pred njih. Bila su ukraš­ en­ a ogrom­nom, okrug­ lom
brav­ om u obli­ku Sat­o­o­vog gro­ba. Duž či­ta­vog hod­nik­ a, pri‐­
jat­no osvet­lje­nog in­di­rekt­nom svet­lo­šću, vis­ i­le su estamp­ e iz
Edo pe­ri­o­da. Bila su to ukij­o dela Hi­ro­ši­gea, maj­sto­ra kiše,
Ho­kus­ ai­­ja, maj­sto­ra pej­saž­ a i Kan­ ij­o­ši­ja, maj­sto­ra jap­ ans­ kih
mi­to­va. Isp­ od nogu im je bio de­beo te­pih go­lub­ i­je sive boje,
koji je upij­ao svak­ i zvuk. I za­i­sta se niš­ ta nije čulo, mada se
svud­ a oko njih, u svim kanc­ el­ar­i­ja­ma, vredn­ o ra­di­lo. Tel­eks­ i
su tiho čav­ rl­ja­li a u dru­gom delu čula se bat­e­ri­ja elekt­ron‐­
skih pi­sać­ ih maš­ in­na koja je ra­di­la pun­ om brz­ i­nom.

Još­ i­da zas­ tad­ e is­pred jed­nih vrat­a od teš­ kog dr­vet­a, za‐­
tvo­ren­ a na tra­di­ci­o­naln­ i ja­pans­ ki nač­ in. Brav­ e su bile od te‐­
škog, cr­nog ko­van­ og gvož­ đa. Pod­set­i­le su Ni­ko­lu na ri­ak­ on
— seo­ ­ske krčm­ e — u ko­ji­ma se svoj­e­vrem­ en­ o zau­ s­ tav­ ljao.

— Go­spo­din Sato je znao da ćete ima­ti za­mo­ran put —
reče Još­ i­da — ta­kvo pu­to­van­ je iz­mo­ri i najj­ač­ u kons­ ti­tuc­ i­ju.
Zato su vaš pr­tljag od­nel­i u Okur­u. Mlad­ ić će se po­bri­nut­i za
vaše sobe — ona po­di­že ruku dr­že­ći dlan nag­ o­re. Bio je to
tako obi­čan, pa ipak ele­gant­an gest. — Ovde ćete moći da
se opu­sti­te i da od­bac­ i­te bri­ge i umor — njen­ e usne kao tre‐­
šnjin cvet raz­vuk­ o­še se ljup­ko u osmeh. — Da li bi­ste bili lju‐­
ba­zni da po­đet­e za mnom?

Tomk­ i­nov bes­ an glas sled­ i je.
— Šta se ovde, do đa­vol­a, do­ga­đa? — oči su mu bile za‐­
krv­ av­ lje­ne. — Ni­sam preš­ ao pola svet­a da bih nam­ ak­ ao gu‐­
zi­cu u nek­ oj kadi za sed­ e­nje, dok vel­i­ki čo­vek ide unao­ ­ko­lo i
zav­ r­šav­ a po­slo­ve. — Po­tap­šao je svoj ele­gant­ni nes­ es­ er od
kro­ko­dil­ske kože. — Ja sam doš­ ao da raz­go­var­am­ o o int­eg­ ra‐­
ci­ji — zar­ež­ ao je. — Sve ostal­o može da sač­ ek­ a, što se mene
tiče.
Još­ i­di­no lice nije po­kaz­ i­val­o niš­ ta od onog­ a što je svak­ ak­ o
ose­ćal­a. Osmeh joj je još ti­trao na licu i, za div­no čudo, nije
bio za­leđ­ en.
— Go­spo­di­ne Tom­kin — po­čel­a je — do­pus­ ti­te mi da vas
uver­ im…

— Sato! — Tomk­ i­nov nerv­ o­zni glas nadj­a­čao je njen­ e tihe
to­nov­ e. — Žel­im da vi­dim Sat­oa sada. Odm­ ah! Ne može me
ostav­ lja­ti da klat­im jaja unao­ ­ko­lo. Raf­ae­ l Tom­kin ne čeka ni
na koga!

— Mol­im vas opro­sti­te ga­i­đi­nu — reče na ja­pans­ kom, ne
po­mi­njuć­ i Tomk­ i­nov­ o ime. — Imao je dug, za­mo­ran put —
spus­ tio je glas a is­to­vrem­ en­ o po­jač­ ao pri­ti­sak na Tom­kin­ ov­ u
mi­ši­cu. — Go­spo­đi­ce Još­ i­da, mor­am da vam kaž­ em da on
ima pro­ble­ma sa hem­ or­o­i­di­ma i sada se ose­ća kao pas koji
sedi na mra­vi­njak­ u. Laje na sve i svak­ og — is­cer­io se —
nema smis­ la da ne bude srd­ a­čan prem­ a tako div­nom cvet­u
koji sav­ rš­ en­ o obav­ lja svoj­u duž­ nost. U svom bolu, on nas­ le‐­
po lomi le­po­tu is­pred sebe.

Jo­ši­da za­bri­nut­o po­gle­da Tomk­ in­ a pre nego što se po­klo‐­
ni, za­hval­iv­ši se Ni­ko­li.

— Sato-san će usko­ro biti s vama — rek­ la je. — On je
samo že­leo da se od­mo­ri­te i osvež­ i­te pre nego što poč­nu za‐­
morn­ i po­slov­ni raz­go­vo­ri.

— Pot­pu­no shvat­am, Još­ i­da-san — reče Nik­ o­la, lju­ba­zno
— divn­ o je što se Sato-san to­li­ko bri­ne o naš­ oj udob­nos­ ti.
Mo­lim vas da mu pren­ es­ et­e našu za­hvaln­ ost — udar­io je
Tom­kin­ a svo­jim mi­ši­ćav­ im ram­ en­ om — a što se tiče ga­i­đi­na,
prep­ u­sti­te ga meni.

Još­ i­da se po­nov­ o po­klon­ i, a olakš­ an­ je joj se raz­li prek­ o
lica: sada nije brin­ ul­a o tome da kri­je svo­ja oseć­ an­ ja.

— Hva­la vam, Laj­nir-sane. Ne mogu da za­mi­slim šta bi mi
Sato-san rek­ ao da nis­ am po­stu­pi­la onak­ o kako je on žel­eo —
nap­ o­la trč­ eć­ i, pro­vuk­ la se po­red njih dvo­ji­ce i brzo po­žur­i­la
naz­ ad niz hod­nik.

Tomk­ in oset­i da je Ni­ko­la po­pu­stio pri­ti­sak na njeg­ a i oslo‐­
bo­di se sas­ vim. Lice mu je po­cr­ven­ el­o od besa. Po­di­gao je
uvis prst, nal­ik na ko­ba­si­cu.

— Du­guj­eš mi ob­jaš­ njen­ je, Nik, i pazi neka bude ver­o­do‐­
stoj­no ili…

— Umukn­ it­e!

To nije bilo reč­ en­ o nar­o­či­to gla­sno, ali neki skri­ven­ i ton iz‐­
gle­da da je po­go­dio Tom­ki­na pra­vo u ži­vac. Zai­­sta je zać­ u‐­
tao.

— Već ste nam nan­ el­i do­volj­no šte­te — reče Nik­ o­la bo­reć­ i
se, kao i Još­ i­da, da sak­ rij­e emoc­ i­je koje su ga razd­ i­ra­le.

— Šta ti sebi uo­bra­žav­ aš…
— Nep­ ro­mi­šlje­no ste nam okal­ja­li ob­raz pred ovom že‐­
nom. Bić­ em­ o obo­je srećn­ i ako ne ode pra­vo kod Sa­toa i ne
is­pri­ča mu sve o naš­ oj bruc­ i. — Ova po­sled­nja reč­ en­ i­ca bila
je laž. Jo­ši­da je bila to­li­ko prep­ la­šen­ a što nije uspel­a da za‐­
do­vo­lji vi­sok­ e go­ste i ni u snu ne bi uči­nil­a ta­kvu stvar.
Ali, Tomk­ in to svak­ ak­ o nije mo­gao da zna i malo strah­ a
nije bilo na­od­met u ovom tren­ u.
Ni­ko­la se pro­gu­ra po­red njeg­ a. Naš­ ao se u pri­lič­no mal­oj
pro­sto­ri­ji, bla­go osvet­lje­noj, sa po­dom po­plo­čan­ im ked­ ro­vi‐­
nom. Na jed­nom zidu su bili pro­stra­ni met­al­ni gard­ er­ob­ni or‐­
mar­i­ći. Pri­šao je jed­nom i otvo­rio ga. Unut­ra nije bio samo
mant­il za kup­ an­ je, već i četk­ a i češ­ al­j i drug­ e to­al­et­ne po‐­
trepš­ ti­ne. Sde­sne stra­ne, kroz pro­laz koji se za­vrš­ av­ ao lu‐­
kom, ulaz­ i­lo se u kup­ at­i­lo s ogle­dal­i­ma, pi­so­ar­i­ma i to­al­e­ti‐­
ma.
Nik­ o­la je mo­gao da čuje pri­guš­ en­ e zvuk­ e vode koja je ka‐­
pa­la neg­ de iza zi­do­va. S leve stra­ne od or­mar­i­ća bila su jed‐­
nos­ tav­na dr­ven­ a vrat­a. Kup­ a­ti­la su, pretp­ o­sta­vljao je, iza
njih. Vaz­ duh je bio vla­žan i to­pao, iza­zo­van. Po­čeo je da se
svlač­ i.
Tom­kin uđe iza njeg­ a. Sta­jao je, usp­ ravn­ o nas­ red pro­sto‐­
ri­je, bul­je­ći u njeg­ a, oček­ uj­uć­ i da ga Ni­ko­la po­gle­da u oči. Ni‐­
ko­la je po­la­ko i met­o­dič­no nas­ ta­vljao da radi ono što je po‐
čeo, dok su njeg­ o­vi dugi, lepo obli­ko­van­ i, mi­ši­ći skak­ al­i. Bio
je sves­ tan da ga Tom­kin pos­ mat­ra.
Po­sle iz­ves­ nog vrem­ en­ a, Tom­kin reče:
— Sluš­ aj ti, bar­ab­ o, da to više nik­ ad­ a nisi urad­ io — glas
mu je bio grub od besa. — Sluš­ aš li me ti uop­šte? — Pi­tao je
najz­ ad.

— Ski­nit­e odeć­ u — reče Ni­ko­la, slaž­ uć­ i pant­a­lo­ne i sta‐­
vlja­juć­ i ih na met­al­nu veš­ al­i­cu. Bio je pot­pun­ o nag, oslo­bo‐­
đen veza ci­vi­li­za­ci­je, onog­ a što je ona dikt­i­ra­la da mora da
nosi.

— Pro­klet da si, od­go­vo­ri mi ci­vi­li­zo­van­ o — u Tom­ki­no‐­
vom gla­su sada se nije oseć­ ao samo bes, nego i strah od
ovog čo­vek­ a koji je staj­ao nag pred njim. Bio je zbu­njen. U
njeg­ o­vom svet­u vel­i­kih po­slo­va i važ­ nih odlu­ka nag­ ost je
bila uvred­ lji­va i nag čo­vek bio je više nego ran­ jiv. Ali sada,
dok je po­smat­rao nago telo Ni­ko­le Laj­nir­a, Tom­kin je mo­gao
da ose­ti samo da je sam ra­njiv. Bio je to tako jak oseć­ aj, da
je srce po­čel­o da mu udar­a snaž­ ni­je a puls je bio sve ubrz­ a‐­
nij­i.

Ni­ko­la se okret­e da bi po­gle­dao pra­vo u Tom­kin­ ov­ e oči.
— Zap­ o­sli­li ste me po spec­ i­jal­nom za­dat­ku — rek­ ao je. —
Žel­e­li ste da za vas oba­vljam spe­ci­jal­ne du­žnos­ ti. Mo­lim vas,
do­pu­sti­te mi da oba­vljam svoj po­sao i nem­ oj­te da se meš­ a‐­
te.
Nije se oseć­ al­a lju­ti­na u nje­go­vom gla­su. Mog­ ao je da se
od­lič­no kont­ro­li­še.
— Ali u tvo­jim po­slovn­ im oba­vez­ a­ma ne piše da treb­ a da
me vređ­ aš — reče Tomk­ in, sada već mir­nij­im gla­som, bo­reć­ i
se da ob­uz­ da svoj sve ubrz­ an­ i­ji puls.
— Sada ste u Jap­ a­nu — reče Ni­ko­la jed­nos­ tav­no. — Ja
sam ovde da vam po­mog­nem da pres­ ta­net­e da mi­sli­te kao
Zap­ ad­njak.
— Mi­sliš, pla­šiš se da opet ne okal­jam ob­raz — zar­ez­ a
Tom­kin, i po­kaz­ a de­be­lim pal­cem prem­ a za­tvo­ren­ im vrat­i‐­
ma. — Pa to je samo žen­ska. Baš me bri­ga šta će ona mi­sli­ti
o meni. Jebe mi se.
— Ona je u stvar­i, lič­ni preds­ tavn­ ik Se­i­ći­ja Sat­oa. — reče
Nik­ o­la, smir­uj­uć­ im to­nom. — Zbog toga je veo­ ­ma važ­ na. —
Ova laž je bila sada po­treb­na da bi se Tom­kin dr­žao pod kon‐­
tro­lom. Da je samo i za tren po­sumn­ jao da im nije ukaz­ a­na
najv­ eć­ a pa­žnja, teš­ ko bi ga bilo za­us­ ta­vit­i. — Po­što je to

tako, ona je i kao sam Sato prem­ a tome nije niš­ ta man­ je va‐­
žna.

— Mis­ liš da treb­ a da kleč­ im i klan­ jam se pred njom? I to
po­što Sato nije imao ni to­li­ko vas­ pi­tan­ ja da nas lič­no sač­ e‐­
ka?

— Bili ste u ovoj ze­mlji bez­broj puta — reče Ni­ko­la — čudi
me da nis­ te nau­ č­ i­li niš­ ta o ja­pans­ kim obi­čaj­i­ma. Ovaj tret‐­
man dob­ i­jaj­u samo najv­ i­ši go­sti.

Ušli su u pro­sto­ri­ju čet­vr­ta­stog obli­ka, ne veću od šest
kvad­ rat­nih met­a­ra. Pod je bio i ovde u ked­ ro­vin­ i ali su zi­do­vi
bili od sjaj­nih pla­vih plo­či­ca. Pla­fon, po­plo­čan man­ jim plo­či‐­
cam­ a bio je, u stva­ri, moz­ ai­k koji je pred­sta­vljao prep­ le­ten­ e
toč­ko­ve kom­pan­ i­ji­nog zna­ka. Ceo pro­stor bio je za­prem­ ljen
dve­ma ogromn­ im kad­ a­ma, nap­ u­njen­ im vo­dom koja se puš­ i‐­
la. Dve mlad­ e žene su staj­al­e, oček­ uj­uć­ i ih.

Bez okle­van­ ja Ni­ko­la sta­de is­pred njih, do­pus­ tiv­ši im da
ga po­lij­u to­plom vod­ om a zat­im da ga tr­lja­ju nas­ a­pun­ jan­ im
sunđ­ er­i­ma. Po­sle nek­ o­li­ko tren­ ut­ak­ a koji su bili po­treb­ni da
sve ovo upij­e, Tomk­ in je sled­ io Ni­ko­lin pri­mer.

— Ovo mogu da shvat­im — reče Tom­kin, do­puš­ ta­ju­ći de‐­
vojk­ am­ a da ga tr­lja­ju. — Prvo se ope­ri, pa do­pu­sti da te to‐­
pli­na odm­ o­ri i opu­sti.

Paž­ lji­vo su ih opral­e spec­ i­jal­nim šamp­ o­nim­ a, a za­tim su
ih pov­ el­e prem­ a kad­ am­ a koje su se puš­ i­le.

Voda je ovde bila još to­pli­ja, što nat­er­a Tomk­ in­ a da se
zgrč­ i. Ot­kri­li su udub­ lje­nja u kad­ am­ a tako da su mog­ li da
sed­nu i da im se iz vode vide samo gla­ve. Tomk­ in­ ov­ o lice je
bilo crv­ en­ o a kap­ lji­ce zno­ja su mu se sli­val­e niz ob­raz­ e. Ot‐­
krio je da ako se po­kren­ e vrel­i­na po­sta­je nei­­zdr­ži­va. Nik­ o­li­ne
oči su bile za­tvo­ren­ e, čit­a­vo telo opuš­ ten­ o.

Vla­dal­a je sav­ r­šen­ a ti­ši­na u ko­joj se nije čulo niš­ ta dru­go
do plju­skan­ ja sit­nih tal­as­ a koje su nji­hov­ a tela pra­vi­la u kadi.
Po­plo­čan­ i zi­do­vi bili su vla­žni od pare.

Tomk­ in zab­ ac­ i gla­vu una­zad, za­gle­da se u Sa­tov znak i
reče.

— Niki, da li ćeš se ožen­ it­i mo­jom kćerk­ om?

Iako nap­ o­la uspav­ an Nik­ o­la, je ipak oset­io tra­čak očaj­a­nja
u gla­su ovog­ a čov­ ek­ a i sko­ro se zap­ rep­ a­stio.

— Da, — reče brzo — svak­ ak­ o ću se ože­nit­i njom. Čim se
vrat­i­mo kući.

— Da li si o tome već raz­go­var­ao sa Jus­ ti­nom? Osmehn­ uo
se.

— Mi­sli­te, da li sam je zap­ ro­sio? Jes­ am — čuo je kako je
Tom­kin dub­ o­ko uz­dahn­ uo, otvo­rio je oči i po­gle­dao ga. — Da
li ima­mo vaš blag­ o­slov?

Tom­ki­nov­ o lice po­tamn­ e i on nek­ ak­ o kao da zal­aj­a, što Ni‐­
ko­la prep­ o­znad­ e kao smeh.

— Svak­ ak­ o da imat­e moj bla­go­slov i neka vam on do­nes­ e
svak­ u sreć­ u i do­bro. Ali ne go­vo­ri o tome nik­ ak­ o Jus­ ti­ni. Go‐­
spo­de, mo­gla bi da odlu­či da se ne uda za tebe samo da bi
meni nap­ a­ko­sti­la.

— Mis­ lim da su ti dani davn­ o pro­šli.
— Greš­ iš. Ni­kad­ a neće biti mira iz­međ­ u mene i mo­jih kće‐­
ri. Su­vi­še gorč­ i­ne ima s nji­hov­ e stran­ e, suv­ iš­ e mi za­mer­aj­u
zbog nač­ i­na na koji one mi­sle da sam se meš­ ao u nji­hov ži‐­
vot. Ne znam više da li su u prav­ u, ili nisu.
Ni­ko­la po­mi­sli da je, sada, tren­ ut­ak da se prek­ in­ e ova vr‐­
sta raz­go­vor­a i poče po­la­ko da iz­laz­ i iz kade. Tom­kin je sle‐­
dio nje­gov pri­mer, i oni kroz dru­ga vrat­a odo­še u sau­ n­ u.
Se­de­li su na šes­ to­ug­ a­o­nim crep­ o­vi­ma dok je du­gačk­ a
vert­i­kaln­ a lula kaš­ lja­la i iz­ba­ci­val­a krat­ke mla­zev­ e vrel­e
vode. Onda, od­jed­nom, s vel­i­kom bu­kom poče da iz­laz­ i para
iz lule i sva­ki raz­go­vor po­sta­de nem­ og­ uć.
Tačn­ o pet mi­nut­a po­što su ušli, za­zvo­ni zvo­no koje ih je
upoz­ o­rav­ al­o. Više nisu mo­gli da vide jed­ an drug­ og, mada su
sed­ el­i sas­ vim bli­zu. Lula koja je išla s nji­hov­ e leve stran­ e,
po­vrem­ en­ o bi iz­bac­ i­val­a obla­ke pare, oba­vij­a­juć­ i ih nov­ im i
nov­ im tal­a­si­ma to­pli­ne.
Nik­ o­la do­dir­nu krupn­ o Tom­kin­ ov­ o rame i oni pro­đo­še kroz
vrat­a na naju­ d­ al­je­ni­jem zidu.
Naš­ li su se u pri­lič­no vel­i­koj pro­sto­ri­ji, bla­go osvet­lje­noj,
pu­noj mi­ri­sa na brez­ u i kamf­or. Čet­i­ri duga sto­la bila su ra‐­

spo­ređ­ en­ a u prav­ il­nim raz­mac­ i­ma. Dva sto­la su bila zau­ z­ et­a
nek­ im tam­nim fi­gur­am­ a za koje usko­ro shvat­i­še da su ljud‐­
ske. Po­red svak­ og sto­la staj­al­a je po jed­na mlad­ a žena.

— Go­spo­do — jed­ an muš­ kar­ac s nji­hov­ e des­ ne stran­ e
sede na sto — nad­ am se da ste sada opuš­ te­nij­i nego kada
ste pro­šli kroz ova vrat­a.

— Sato — reče Tomk­ in — treb­ al­o vam je… — Ali, po­što je
ose­tio pri­ti­sak Nik­ o­li­ne ruke na mi­ši­ci, pres­ eč­ e se u pola re‐­
čen­ ic­ e i za­vrš­ i je dru­gač­ i­je. — Ovo je fant­a­sti­čan nač­ in da
nas doč­ ek­ at­e. U Okur­i ne bi­smo do­bi­li ova­ko neš­ to.

A ne, mi ne mo­žem­ o da po­stig­nem­ o taj nivo — Se­i­ći Sato
klimn­ u sa zad­ o­volj­stvom gla­vom, besk­ rajn­ o zad­ o­vo­ljan zbog
komp­ li­ment­a — Lajn­ ir-sane — reče, okren­ uvš­ i se malo — ve‐­
li­ka mi je čast što sam vas najz­ ad upo­znao. To­li­ko sam toga
čuo o vama — pruž­ io je noge i le­gao na leđa. — Rec­ i­te mi,
da li ste za­do­volj­ni što ste se vrat­i­ti kući?

— Moj dom je sada Amer­i­ka, Sato-sane — reče obaz­ ri­vo
Nik­ o­la. — Mnog­ o se toga pro­men­ il­o u Jap­ a­nu ot­kak­ o sam ga
ja nap­ us­ tio, ali ver­uj­em da je ipak do­sta toga ostal­o kao ne‐­
kad­ a.

— Po­greš­ i­li ste po­ziv, Lajn­ ir-sane — reče Sato — treb­ al­o
je da pos­ ta­net­e po­li­ti­čar.

Ni­ko­la je raz­mi­šljao ko bi mo­gao da bude taj­ans­ tven­ i če‐­
tvr­ti čo­vek. Bio je do­bro upoz­ nat sa jap­ ans­ kom po­slovn­ om
hij­e­rar­hi­jom, koja se to­li­ko ra­zli­ko­val­a od za­pad­njačk­ e i koju
Zap­ ad­njac­ i ni­kak­ o nisu mog­ li da shvat­e. Znao je da je Sato
bio pred­sed­nik grup­ e pred­ uz­ e­ća — kei­­rec­ u, a da je po­red
njeg­ a bilo još mnog­ o hij­er­ar­hij­skih les­ tvi­ca, mnog­ o lju­di na
zna­čaj­nim po­lo­žaj­i­ma koji su imal­i bo­gat­stvo i moć. A bilo je
i tak­ vih koji su bili na tako vi­sok­ im po­lo­ža­ji­ma u Jap­ a­nu a
koje stranc­ i pa ni mnog­ i Jap­ anc­ i nik­ ad­ a nisu ni vi­del­i niti su
znal­i, za njih. Da li je to bio je­dan od tih lju­di? Ako je bilo
tako, Ni­ko­la je mog­ ao da shvat­i da je Tomk­ in­ ov­ o upo­zo­ra­va‐­
nje to­kom či­tav­ og dug­ og puta do Jap­ an­ a onda bilo na svom
mes­ tu. „Ovaj pos­ ao koji treb­ a da za­ključ­ im sa ‘Sato Pet­rol­he‐­
mi­jom’ ver­o­vatn­ o je najv­ eć­ i po­tez koji sam ikad­ a oba­vio,

Nik” — rek­ ao mu je. — „Int­eg­ ri­san­ je moje kuće ‘Sfinks Si­li‐­
kon’ i Sa­to­vog, ‘Ni­pon Mem­ or­i Čip’ ko­bu­na, do­neć­ e nev­ er­o‐­
vatn­ u zar­a­du u nar­ed­ne dve dec­ en­ ij­e Tomk­ in­ ov­ oj ind­ u­stri­ji”.
Ame­rič­ki in­du­stri­jal­ci su strah­ ov­ i­to spo­ri kad treb­ a neš­ to
pred­ u­ze­ti. Zato sam odlu­čio da se int­eg­ ri­šem sa ‘Sfinks­ om’
pre pola go­di­ne. Do­sta mi je oklev­ an­ ja. Ja sam uvek kas­ nio
tri, ili šest, mes­ ec­ i i kad god bih do­bio nji­hov­ u robu Jap­ anc­ i
su se već po­jav­ i­li sa neč­ im bo­ljim. Kao i uvek, oni su uzi­­mal­i
našu osnov­ u i po­bolj­šav­ al­i su pro­i­zvod, i još neš­ to, — da­val­i
su ga jevt­i­ni­je. To su urad­ i­li Nemc­ i­ma sa fot­o­ap­ ar­a­ti­ma i či‐­
tav­ oj Evro­pi s aut­o­mob­ i­li­ma. A sada će to isto da učin­ e
nama sa kom­pjut­er­skim či­po­vi­ma, uko­li­ko ne po­makn­ em­ o
gu­zi­ce. Ti bo­lje, od bilo koga, znaš Nik kako je teš­ ko stran­ oj
kom­pa­ni­ji da se učvrs­ ti u Jap­ an­ u. Ali, ja sada imam neš­ to što
oni žele — i to im je to­li­ko po­treb­no da će mi dop­ u­sti­ti da
imam 51 ods­ to za­rad­ e u moj­oj ro­đe­noj kom­pan­ ij­i. To je neš­ to
neč­ uv­ en­ o. Ali treb­ a imat­i na umu šta su urad­ i­li sa IBM-om
kad su otvor­i­li svo­je pred­stav­ni­štvo u To­kij­u”.

Nik­ o­la se do­bro seć­ ao tog sluč­ aj­a. Jap­ ans­ ko svem­ oć­no
mi­nis­ tar­stvo spolj­ne trg­ o­vin­ e i ind­ us­ tri­je, po­zna­ti­je pod skra‐­
ćen­ ic­ om Miti, uči­nil­o je sve da po­sle drug­ og svet­skog rata
vrat­i snag­ u i moć jap­ ans­ koj ind­ u­stri­ji. Go­di­ne 1950. glavn­ i
mi­ni­star Miti-a Ši­ger­u Sah­ aš­ i, bio je očaj­an zbog ogromn­ e
nav­ al­e amer­ič­kog kap­ i­tal­a u Jap­ an.

Shvat­io je da se vel­i­ka moć krij­e u komp­ jut­e­ri­ma, i da su
oni bu­duć­nost koja će prep­ la­vit­i svet­sko tr­ži­šte. U to vrem­ e
Jap­ an nije imao raz­ vi­jen­ u kom­pjut­er­sku tehn­ ol­o­gi­ju. Sa­haš­ i
je is­ko­ri­stio že­lju IBM-a da u Jap­ an­ u otvo­ri tr­ži­šte komp­ ju­te‐­
ra, kako bi osnov­ ao nac­ i­o­naln­ u komp­ jut­er­sku ind­ u­stri­ju.

Miti se već po­bri­nuo da ogra­nič­ i ulag­ a­nje stran­ og kap­ i­ta‐­
la u jap­ ans­ ku pri­vred­ u. Min­ is­ tar­stvo je, u stva­ri, bilo to­li­ko
moćn­ o da je mog­ lo bez ikak­ vih ob­jaš­ njen­ ja da is­ključ­ i svak­ o
stra­no ulag­ a­nje.

Sa­haš­ i je do­pu­stio da se osnuj­e IBM-Jap­ an, ali čim je kom‐­
pan­ i­ja bila po­sta­vlje­na na noge, on im je pok­ az­ ao u šta su se

upus­ ti­li. IBM je ima­la sve osnovn­ e elem­ ent­e do ko­jih je bilo
sta­lo Ja­pa­nu da bi po­čeo svoj­u dom­ ać­ u ind­ u­stri­ju.

No sada već leg­ end­ ar­nom, sas­ tank­ u sa pred­stav­ni­ci­ma
IBM-a, Sah­ aš­ i je rek­ ao: „Mi ćemo pred­ u­ze­ti sve mere da uni‐­
šti­mo vaš po­sao uko­li­ko ne pred­ at­e sve IBM-ove li­cenc­ e Ja‐­
panc­ i­ma i ne zah­ te­vat­e za to samo pet ods­ to pri­hod­ a”.

Kad su pred­stavn­ i­ci IBM-a ovo do­bi­li i rek­ li Jap­ anc­ i­ma da
oni imaj­u kom­pleks inf­er­i­or­nos­ ti, Sa­haš­ i je od­go­vor­io: „Mi
nem­ am­ o kom­pleks inf­er­i­orn­ os­ ti prem­ a vama: nama su samo
po­trebn­ i vrem­ e i nov­ ac, da bis­ mo do­bro kren­ ul­i”.

Zap­ rep­ aš­ ćen­ i, Amer­i­kanc­ i su imal­i samo dva iz­la­za; ili da
sas­ vim po­vuk­ u IBM iz ovog dela svet­a, ili da se pri­klon­ e ono‐­
me što je Miti tra­žio, a to je bila pot­pun­ a do­mi­nac­ i­ja Jap­ a­na‐­
ca.

Odluč­ i­li su da se pred­ aj­u i go­di­nam­ a po­sle toga, Sa­haš­ i je
po­nos­ no preb­ i­rao zak­ ljuč­ke ovih pob­ ed­ o­nos­ nih preg­ o­vo­ra.

— Iz tog fi­jas­ ka sam mnog­ o nau­ č­ io. — Tom­ki­nov glas pre‐­
nu Ni­kol­u iz mi­sli. — Ni­sam to­li­ko nai­­van da stav­ ljam nogu u
stu­pi­cu pre nego što do­bro pro­uč­ im šta se, do đa­vo­la, do­ga‐­
đa. Ja ću gle­dat­i da is­kor­i­stim Jap­ anc­ e. Samo da do­go­vor
bude pot­pi­san; neću dati ni pi­šlji­va boba za jap­ ans­ ku kom‐­
pa­nij­u. Ja imam neke male predn­ os­ ti, ali ne mogu da pro­i‐­
zvo­dim taj novi čip u Amer­i­ci a da cena ne bude mam­ uts­ ka.
Sato može da mi po­mog­ne. On drži u ruk­ am­ a ja­pans­ ku ind­ u‐­
stri­ju. On može jev­ti­no da pro­i­zved­ e što što mi je po­trebn­ o i
da nap­ rav­ im­ o vel­i­ki po­sao — nas­ mej­ao se. — Mi­slim, za­i­sta
vel­i­ki po­sao, Nik. Ver­o­vao ili ne, mi se nad­ a­mo da ćemo za
dve go­di­ne ostva­ri­ti do­bit od sto mi­li­o­na do­la­ra — oči su mu
plamt­el­e. — Do­bro si me raz­ um­ eo: sto mi­li­o­na!

Ni­ko­la je sko­ro za­spao kad se ruke po­di­go­še s njeg­ o­vih
mi­ši­ća. Ovak­ o se nije go­di­nam­ a do­bro oseć­ ao. Čuo je da se
neko kreć­ e u sobi, a zat­im kako Sat­ov glas nar­eđ­ u­je:

— Sada ćemo se is­tu­ši­ra­ti i obu­ći, pa na po­sao. Za pet­na‐­
est mi­nut­a doći će go­spo­đi­ca Još­ i­da da vas preu­ z­ me, — Sato
je ustao kao ogromn­ a tamn­ a senk­ a.

Ni­ko­la okren­ u gla­vu da bi do­bro po­gle­dao, ali jed­ i­no što
je mo­gao da za­ključ­ i bilo je da, prem­ a amer­ič­kim mer­i­li­ma
Sato nije vi­sok. Iza njeg­ a, po­kren­ u se fi­gu­ra čet­vr­tog čo­vek­ a
koji ustad­ e. Ni­ko­la po­gle­da prem­ a njem­ u ali Sa­to­o­va krupn­ a
fi­gu­ra bila je iz­međ­ u njeg­ a i nep­ o­znat­og.

— I nije to neki vel­i­ki po­sao — go­vo­rio je ja­pans­ ki ind­ u‐­
stri­jal­ac. — Svak­ ak­ o da ste još umor­ni od nap­ orn­ og puta, a
sem toga, dan je već dal­ek­ o od­mak­ ao. Pa ipak — nak­ lon­ io
se form­ al­no obo­ji­ci — po­ned­ e­ljak je, i prel­i­mi­nar­ni raz­go­vo­ri
ne mogu da ček­ aj­u. Sla­že­te se sa mnom, Tomk­ in-sane?

— Haj­de da poč­nem­ o, i to što pre — reče Tom­kin, i mada
je bio sa­svim bli­zu Ni­ko­le glas mu je nek­ ak­ o bio nej­as­ an, kao
pri­guš­ en.

— Od­lič­no — reče Sato krat­ko, i njeg­ o­va gla­va brzo klim‐­
nu — a do tada…

Kad osta­do­še sami, Ni­ko­la sede i preb­ a­ci peš­ kir prek­ o kri‐­
la.

— Bili ste pri­lič­no mir­ni — reče.
U pa­uz­ i koja je nas­ ta­la, de­voj­ke nes­ ta­do­še šuš­ teć­ i kao
kad vet­ar po­mer­a gra­nje.
Tom­kin skliz­ nu sa stol­a.
— Samo opi­pav­ am te­ren — reče i omo­ta se vel­i­kim pe­ški‐­
rom. — Sem toga, Sato je bio suv­ i­še zab­ a­vljen raz­go­vor­om s
vama. Pus­ tio sam ga. U stva­ri, pi­tao sam se ko bi to mo­gao
da bude s njim.
— Šta mi­sli­te? Nas­ lu­ćuj­et­e neš­ to? — go­vo­rio je Ni­ko­la
dok su išli prem­ a tuš­ ev­ im­ a.
Tomk­ in od­mahn­ u glav­ om.
— Znat­e ja­pans­ ku ind­ u­stri­ju. Go­spod bog zna kako oni
uprav­ lja­ju, i ne bih se iz­nen­ ad­ io da saz­ nam da je čak i on
sam zbu­njen po­ret­kom stva­ri — Tom­kin sleg­nu svo­jim krup‐­
nim ram­ en­ i­ma. — Sumn­ jiv mi je onaj ne­po­zna­ti; ali ko­god da
je, mora da je krupn­ a zverk­ a, kad mu je do­puš­ ten­ o da uđe
tek tako u Sat­o­vo pri­vatn­ o svet­i­li­šte.

***

Kanc­ el­a­ri­ja Sei­­ći­ja Sa­toa bila je uređ­ e­na sas­ vim u za­pad‐­
njačk­ om sti­lu — udobn­ e sofe i fo­te­lje bile su grup­ i­san­ e oko
nis­ kog vel­i­kog sto­la od crn­ og laka. Dok je išao za Tomk­ i­nom,
Ni­ko­la pri­met­i po­lu­o­tvo­ren­ a vrat­a sa stran­ e, kroz koja se vi‐­
del­a to­ko­nom­ a — tra­di­ci­o­naln­ a niša u koju je svak­ og dana
stav­ ljan svež cvet­ni aranž­ man. Iz­nad cveć­ a vi­sio je neki sta‐­
rins­ ki zap­ is. Nik­ o­la nije mo­gao da pro­či­ta šta piše, jer je niša
bila udal­je­na, ali mo­gao je da bude si­gu­ran da se radi o ne‐­
koj Zen iz­rec­ i koju je nap­ i­sao star­i maj­stor.

Sei­­ći Sato im pri­đe od­sečn­ im, žu­strim ko­ra­kom. Kao što
je Ni­ko­la i pret­po­sta­ljao, Sato je bio oniz­ ak čov­ ek, jed­ va
sred­njeg rast­a. Kroz pr­vo­klas­ no odel­o mar­ke »Ralf Lo­ren«,
Ni­ko­la je jas­ no pri­met­io do­bro raz­ vi­je­ne mi­ši­će koji su se is‐­
pod tkan­ i­ne ist­e­zal­i kao opru­ge od gvo­žđa.

Osmeh­ uj­u­ći se, Sato pru­ži ruku svak­ om od njih na vrlo
amer­ič­ki nač­ in. Ni­ko­la sa čuđ­ e­njem pri­met­i, prek­ o Sa­to­o­vog
krupn­ og ram­ en­ a, vrh Fuđ­ i­jam­ e. Znao je da se pla­nin­ a vidi s
vrha Međ­ un­ ar­od­nog tr­go­vins­ kog cent­ra kod sta­nic­ e Ha­ma‐­
mac­ u-ćo, oda­kle je inač­ e po­la­zio jed­noš­ ins­ ki voz za Ha­ned­ u.
Ali odav­de iz srca Šinđ­ u­kua — fant­a­stič­no!

— Do­đi­te — reče Sato, po­zvavš­ i ih po­kret­om ruke. —
Sofa je naju­ d­ ob­nij­a za prem­ o­ren­ e putn­ ik­ e.

Kad su seli, Sato is­pus­ ti neki zvuk, je­dva čujn­ i, iz dub­ i­ne
grla, kao da se nak­ aš­ ljao, ali od­mah se iza po­luo­ ­tvo­ren­ ih
vrat­a kroz koja se vid­ el­a to­ko­nom­ a po­ja­vi još jed­na osob­ a.

Muš­ kar­ac je bio pri­lič­no vi­sok i mr­šav. Nek­ ak­ o je pod­se‐­
ćao na more, bio je nep­ ro­menl­jiv i di­van. Mož­ da je imao oko
šez­ de­set go­di­na, des­ et više od Sa­toa, ali to je bilo teš­ ko
ocen­ it­i. Kosa je po­čel­a da mu sedi, bila je pap­ erj­as­ ta, veo­ ­ma
než­ na. Imao je ured­no pot­kres­ an­ e br­ko­ve koji su bili po­žut­el­i
po do­njoj ivi­ci od du­vans­ kog dima.

Pri­šao je nek­ ak­ vim čud­nim, kratk­ im, po­skak­ uj­uć­ im ko­ra‐­
ci­ma, kao da ne vla­da svo­jim mi­ši­ći­ma. Kad je pri­šao bli­že,
Ni­ko­la pri­met­i da se neš­ to do­go­di­lo s nje­go­vim des­ nim okom
jer je kap­ ak bio stal­no spuš­ ten i kroz mali otvor si­ja­lo je oko,
sko­ro nal­ik na stak­ len­ o, pods­ eć­ aj­uć­ i na opal.

— Do­pus­ ti­te mi da vam pred­sta­vim go­spo­di­na Tanz­ a­na
Nang­ i­ja — reče Sato, a jed­noo­ ­ki muš­ kar­ac se nak­ lo­ni Nik­ o­li i
ovaj mu uzv­ rat­i na­klon.

Bio je odev­ en u tamn­ os­ i­vo ode­lo s usk­ im pru­gam­ a, imao
je bi­li­stav­ o belu ko­šul­ju i jed­nos­ tav­nu svet­lo­si­vu krav­ at­u. Ni‐­
ko­la od­mah vide da pri­pa­da sta­roj ško­li: bio je konz­ er­vat­i­van
i nep­ o­verl­jiv prem­ a bilo kak­ vom pos­ lu sa stranc­ i­ma.

— Nan­gi-san je preds­ edn­ ik Da­i­mio bank­ e za raz­ voj — i to
je bilo sve što je Sato rek­ ao.

I Nik­ o­la i Totn­kin su zna­li da je svak­ i kei­­rec­ u u Jap­ an­ u vla‐­
sniš­ tvo određ­ en­ e bank­ e u koju se sli­va sav nov­ ac: to je ne‐­
kak­ o i bilo log­ ič­no. Tako je Da­i­mio bank­ a za ra­zvoj bila vla‐­
snik »Sato Pet­rol­hem­ i­je.«

Jo­ši­da unes­ e po­slu­žav­nik sa por­cul­ans­ kim čajn­ i­kom koji
se puš­ io i čet­i­ri šo­lji­ce od fi­nog por­cul­an­ a. Paž­ lji­vo kleč­ e po‐­
red jed­nog kraj­a sto­la, i ko­ri­ste­ći met­li­cu od tr­ske, po­la­ko
pri­prem­ i ze­len­ i čaj.

Nik­ o­la ju je po­smat­rao, pri­met­iv­ši kako je veš­ ta i kako su
joj ljup­ki po­kret­i pr­sti­ju dok ruk­ uj­e pri­bo­rom. Kad su svi mu‐­
škar­ci bili po­služ­ en­ i, ona se diže i tiho nap­ u­sti pro­sto­ri­ju. Za
sve to vrem­ e nije di­rekt­no pog­ le­da­la ni u koga.

Ni­ko­la ose­ti da ga Nang­ i uporn­ o po­smat­ra i znao je da ga
od­mer­av­ a i pro­cen­ juj­e. Nije ni za tren­ ut­ak sumn­ jao da bi­ro‐­
krat­a sve zna o njem­ u: ne bi do­šao na ovak­ av sas­ ta­nak a da
se preth­ odn­ o ne oba­ves­ ti o svim učes­ nic­ i­ma sas­ tank­ a. Nik­ o‐­
la je znao još neš­ to — ako je on bio konz­ er­vat­i­van, kao što
se od­mah vi­del­o, ni najm­ an­ je mu se neće do­pas­ ti oso­ba tipa
Ni­ko­le Laj­ni­ra - polu-Istoč­njak, polu-En­glez. U Nang­ i­jev­ im
očlrn­ a, on će biti is­pod ni­voa običn­ og gai­­đi­na.

Zaj­ed­no, kao što je nal­ag­ al­a tra­di­ci­ja, svi po­di­go­še šol­ji­ce
i pri­nes­ o­še svet­lo­zel­en­ u penu usnam­ a, pi­juć­ i s uži­van­ jem.
Nik­ o­lu je zab­ a­vlja­lo kad je pri­met­io kako se Tom­kin nam­ rš­ tio
zbog gor­kog ukus­ a čaja.

— A sada — reče Tomk­ in, po­što je gru­bo spus­ tio svo­ju šo‐­
lji­cu na sto i nagnuo se nap­ red kao da je gol­man na fudb­ al‐­
skoj utakm­ i­ci — da pređ­ e­mo na pos­ ao.

Nang­ i koji je sed­ eo vrlo ukruć­ en­ o, pa­žlji­vo iz­vad­ i iz unu‐­
tra­šnjeg dže­pa fi­li­grans­ ki ukraš­ en­ u kut­i­ji­cu od pla­ti­ne i otvo‐­
rivš­ i je, tan­kim pr­sti­ma uze ci­ga­ret­u. Isto paž­ lji­vo, on upal­i
mali upal­jač koji je bio u komp­ le­tu s kut­i­jom i dub­ o­ko udah‐­
nu dim. Dim iz­le­te iz njeg­ o­vih ši­ro­kih noz­ dr­va kad je okre‐­
nuo glav­ u.

— Po­la­ko, lako je uhvat­i­ti maj­mun­ a — reče, čudn­ o nag­ la‐­
šav­ aj­uć­ i svak­ u eng­ le­sku reč kao da mu iz­go­vor po­vređ­ uj­e je‐­
zik. — Zar to čes­ to ne go­vor­e Bri­tanc­ i ovde na Da­lek­ om Isto‐­
ku, go­spo­di­ne Lajn­ ir?

Du­bo­ko uža­snut, Ni­ko­la je ipak usp­ eo da ob­uz­ da bes. Na
njeg­ o­vim usnam­ a vi­deo se samo bla­že­ni osmeh kad je re‐­
kao:

— Mis­ lim da su neki Bri­tanc­ i ko­ri­sti­li taj iz­raz u da­lek­ om,
ko­lo­nij­al­nom dobu, a da su ga preu­ z­ e­li od Ki­nez­ a.

— Po­zaj­mljen i is­kvar­en — ispra­vi ga Nang­ i. Nik­ o­la klimn­ u
gla­vom u znak da se slaž­ e.

— Bilo je to davn­ o, Nang­ i-sane — rek­ ao je. — Vrem­ en­ a su
se pro­men­ i­la i do­nel­a su so­bom nove, mnog­ o znač­ aj­nij­e,
vredn­ os­ ti.

— Svak­ ak­ o — ot­puhn­ u Nang­ i, oči­gled­no nez­ a­do­vo­ljan što
nema čov­ ek­ a sprem­ nog da mu sas­ vim pov­ lađ­ u­je.

Sato odlu­či da skren­ e razg­ o­vor s kliz­ av­ og ter­en­ a.
— Go­spo­di­ne Tomk­ in, vi i go­spo­din Laj­nir ste uprav­ o sti­gli
— reče, — Vaš pravn­ i sav­ et­nik, go­spo­din Grejd­ on, neće sti­ći
sve do sut­ra ujut­ro u 11,15. Da li bi­ste onda hte­li da se, bar,
slo­ži­mo oko nek­ ih prel­i­mi­nar­nih odred­ ab­ a koje se od­nos­ e na
našu in­te­grac­ i­ju? Imać­ em­ o do­volj­no vrem­ en­ a da se do­go­vo‐­
ri­mo o dru­gim de­ta­lji­ma. Ja…
— Pro­cen­ at koji se u ovoj ze­mlji daje kom­pa­nij­i »Ni­pon
Mem­ o­ri” pot­pu­no je nep­ ri­hvat­ljiv — umeš­ a se Nang­ i u raz‐­
go­vor. Ugas­ io je pi­kav­ ac svoj­e ci­ga­ret­e i, go­to­vo is­to­vrem­ e‐­
no, zap­ al­io drug­ u. — To je čist po­kuš­ aj pljač­ke, jed­nos­ tavn­ o
reč­ en­ o.
— S ob­zi­rom na rev­ ol­uc­ i­o­nar­nu nov­ in­ u koju preds­ tav­ lja
novi čip koji do­nos­ i »Sfinks« ovoj int­eg­ ra­ci­ji — reče Ni­ko­la

pre nego što je Tomk­ in i mo­gao da otvo­ri usta — mi­slim da
pro­cen­ at od 51 ods­ to do 49 od­sto nije uop­šte prev­ el­ik. Po­mi‐­
sli­te na ogro­man…

— Ja sam bank­ ar, go­spo­di­ne Laj­ni­re — Nang­ i­jev glas je
bio le­den kao i njeg­ ov uko­čen­ i po­gled. — Mada naš kei­­rets­ u
po­sed­ u­je mno­go ra­zli­či­tih vrs­ ta konc­ ern­ a, uključ­ uj­u­ći trus­ to‐­
ve i osi­gu­ra­vaj­uć­ a dru­štva, tr­go­vin­ u i dru­ga udruž­ en­ ja koja
se bave nep­ o­kret­nom imo­vi­nom kao i »Sato Pet­rol­hem­ i­ja«,
gru­pu, svi su oni po­vez­ a­ni sa dva zna­čaj­na fakt­o­ra — za­do‐­
volj­no je dun­ uo dim od ci­ga­ret­e, si­gu­ran da on opet vodi
glavn­ u reč u raz­go­vo­ru. — Prvi fakt­or koji je za­jed­nič­ki je taj
da svi zav­ i­se od novc­ a koji daje Da­i­mio bank­ a za raz­ voj.
Drug­ i fakt­or je da se svi za­sniv­ aj­u na pro­fi­lu, kad on skač­ e, i
nji­ma do­bro ide.

— Pa pro­fit je baš ono što vam mi nud­ i­mo ovom int­eg­ ra‐­
ci­jom, Nang­ i-sane.

— Ali in­te­grac­ i­ja nam ne do­nos­ i nik­ ak­ av go­tov kap­ i­tal, a
ja poj­ma nem­ am o komp­ jut­er­skim či­po­vi­ma — reče kratk­ o
Nang­ i kao da sas­ vim nap­ u­šta raz­go­vor o toj temi.

— Da bi­ste shvat­i­li vel­i­ki znač­ aj onog­ a što mi imam­ o, —
reče Ni­ko­la, kao da se ne tru­di mnog­ o da ga ubed­ i — važ­ no
je da do­bi­jet­e op­štu sli­ku. Čip komp­ jut­er­ske mem­ or­i­je je si‐­
ćuš­ an ko­mad si­li­ko­na, sas­ ta­vljen od mi­kro­skop­ski sit­nih ele‐­
men­ at­a unut­ar ko­jih se nal­a­ze sve po­trebn­ e inf­or­mac­ i­je. Na
pri­mer, najo­ ­bič­nij­i čip 64K RAM sas­ ta­vljen je od 64.000 zrn­ a‐­
ca sme­šten­ ih na pro­sto­ru ne već­ em od ja­go­di­ce vaš­ eg pr‐­
sta.

Nang­ i prek­ rs­ ti noge u ko­len­ im­ a i poče da puši kao da se
nal­a­zi na nek­ oj se­delj­ki. Po­što on ne reče niš­ ta, Ni­ko­la nas­ ta‐­
vi.

— RAM je skrać­ en­ i­ca koja ozna­čav­ a mem­ o­ri­ju ra­čun­ ar­a.
Ovi či­po­vi se najč­ eš­ će kor­i­ste zato što brzo rea­ g­ u­ju, a kad
komp­ ju­ter radi br­zi­na je veo­ ­ma važ­ na. Jed­ i­ni pro­blem s ovim
či­po­vim­ a je u tome da kad se is­ključ­ i komp­ jut­er, iz nji­hov­ e
mem­ or­i­je se sve bri­še i mora da se počn­ e iz po­četk­ a. Zato
su iz­mi­šlje­ni či­po­vi koji nose ozna­ku ROM. Nji­hov­ i elem­ ent­i

su ili stal­no nap­ un­ jen­ i ili pra­zni. Da bi se ROM pro­gram­ i­rao,
mora da se iz­vad­ i iz kom­pjut­e­ra. Go­di­nam­ a, kom­pju­ter­ski
tehn­ ič­ ar­i san­ jaj­u o tome da stvor­e RAM koji neće gub­ i­ti me‐­
mo­ri­ju kad se komp­ jut­er is­ključ­ i.

Nik­ o­la do­bro po­gle­da svak­ o­ga po­nao­ ­sob pre nego što je
nas­ ta­vio da go­vo­ri: iz­gle­da da se niko nije do­sađ­ i­vao.

— Ned­ avn­ o je ind­ u­stri­ja del­i­mič­no reš­ i­la ovaj pro­blem.
Pro­nađ­ en je čip koji bi za­dr­žao pro­gram; međ­ ut­im, on je su‐­
vi­še spor da bi mo­gao da za­men­ i RAM u srcu kom­pju­ter­a.

Go­vo­rio je još nek­ o­li­ko mi­nut­a o pro­ble­mi­ma i najn­ ov­ ij­im
reš­ en­ ji­ma da bi na kraj­u, sklo­piv­ši ruke i obra­tiv­ši se is­klju­či‐­
vo bank­ ar­u, rek­ ao:

— Dru­gim reč­ i­ma, Nang­ i-sane, onaj pra­vi, sav­ rš­ en­ i RAM
koji će do­net­i rev­ ol­uc­ i­ju u ind­ us­ tri­ji kom­pjut­e­ra nije još bio
ot­kri­ven. Sve do sada — nje­go­ve oči si­nus­ e. — »Sfinks« ima
taj čip. Ljud­ i Sato-sana sami su pro­ver­i­li njeg­ o­ve mo­gućn­ o‐­
sti. U njeg­ o­ve moći ne može da se sumn­ ja. Mi imam­ o taj ču‐­
de­sni čip, i nud­ i­mo vam ga pod vrlo po­volj­nim uslo­vim­ a.

Nik­ o­la sleg­nu ram­ en­ i­ma, kao da je rez­ ig­nir­an:
— Nar­avn­ o, ovak­ o vel­i­ko ot­krić­ e neće moći da ostan­ e
dugo eks­ kluz­ iv­no: usko­ro će se poj­a­vit­i imi­ta­ci­je. Ali u međ­ u‐­
vrem­ en­ u kom­pa­ni­ja »Sfinks-Sato« po­ja­vić­ e se sa njim prva
na tr­žiš­ tu, i dr­žać­ e ga. Naše fab­ ri­ke će već biti u pun­ om za‐­
let­u, is­pu­njav­ ać­ e nar­udžbi­ne, dok će se drug­ i konc­ er­ni tek
bo­ri­ti da osvo­je elekt­ro­nik­ u.
— Tu ćete naći svoj pro­fit — reče Tomk­ in — za ma­nje od
dve go­di­ne imać­ em­ o čist do­bi­tak od sto ped­ e­set mi­li­o­na do‐­
la­ra. To je…
— To je 36 mi­li­jar­di, šest sto­ti­na i šez­ de­set mi­li­o­na jena
— reče Nang­ i, gla­som mud­ rog pro­fes­ or­a koji drži pred­ a­van­ je
gru­pi po­sluš­ nih ali inf­er­i­orn­ ih učen­ i­ka. — Ne po­kuš­ av­ ajt­e da
me nau­ č­ i­te neš­ to novo u vezi s novc­ em, go­spo­di­ne Tomk­ in.
Ali, to je sve bud­ uć­nost i to uz broj­ke koje vi daj­et­e, a ne mi.
Nji­hov­ a astro­noms­ ka vis­ i­na za mene je sum­nji­va.
Tomk­ i­nu je sada očig­ led­no bilo sveg­ a dos­ ta.

— A sada me slu­šajt­e, Sato-reče bes­ no, nam­ er­no iz­beg­ a‐­
vaj­u­ći da se obrat­i bank­ ar­u. — Do­šao sam ovam­ o s najb­ o‐­
ljom nam­ er­om da po­stig­nem­ o do­go­vor. Sprem­ an sam na po‐­
jav­ u raz­nih pro­ble­ma: to je deo svak­ og po­sla. — Nap­ rav­ io je
nerv­ oz­ an po­kret ru­kom. — Ali, na ovak­ o neš­ to nis­ am spre‐­
man. Ovo je či­sta glu­post. Sluš­ am neke raz­go­vor­e koji bi
više pri­sta­ja­li va­šem Min­ i­stars­ tvu spolj­nih po­slo­va.

— Nang­ i-san je bio za­men­ ik mi­nis­ tra spolj­nih po­slo­va —
reče Sato s dem­ ons­ kim osmeh­ om na licu — i to sve do pre
sed­ am go­di­na kad je kao ro­nin po­mo­gao da se osnuj­e da­i‐­
mjo i, nar­avn­ o, di­rekt­no pos­ le toga »Sato Pet­rol­hem­ i­ja«.

— Ni naj­man­ je ni­sam iz­nen­ ađ­ en — reče bes­ no Tomk­ in —
ali bilo bi do­bro da mo­žet­e da mu ob­jas­ nit­e da se ovde ne
radi o stra­nom đa­vo­lu koji želi da uniš­ ti ja­pans­ ku pri­vred­nu
ravn­ ot­e­žu. Svak­ o od nas ima neš­ to što onaj drug­ i nema, što
želi i što mu je neo­ p­hodn­ o. Ja imam pro­i­zvod a vi imat­e mo‐­
guć­nos­ ti da ga pro­i­zvo­di­te po od­go­var­aj­uć­ oj ceni. To je do‐­
bro za sve — od­jed­nom se za­gle­dao u nep­ ro­zir­nu mas­ ku
bank­ ar­ev­ og lica. — Shvat­a­te li vi to, Nan­gi-sane?

— Sas­ vim sam do­bro shvat­io — reče Nang­ i — da ste do­šli
ovam­ o i da žel­i­te do­bar ko­mad ze­mlje koja je vla­sni­štvo na‐­
šeg kei­­rec­ u u Mi­sav­ i. To je ze­mlja koju smo već nam­ en­ i­li pro‐­
ši­ren­ ju »Niva ru­dars­ ke komp­ a­nij­e.« Zem­ lja je ovde drag­ o­ce‐­
na, a tro­ško­vi su nez­ am­ i­sli­vi za ta­kve kao što ste vi koji ste
slič­ni hed­ o­ni­sti­ma na ima­nji­ma od više jut­ar­a sa ba­zen­ i­ma,
štal­a­ma i kuć­ am­ a za po­slug­ u. Stvar je u tome što vi stal­no
tra­ži­te od nas da po­pus­ ti­mo, oček­ uj­e­te od nas da vam po­pu‐­
sti­mo. — Oči su mu sij­a­le kao da je ops­ edn­ ut neč­ im.

— A zaš­ to? Zbog tehn­ ol­o­gi­je bu­dućn­ os­ ti. Ali, ja vas otvo‐­
ren­ o pi­tam: Da li će ta nova tehn­ ol­o­gi­ja reš­ i­ti ogrom­ an pro‐­
blem ned­ o­stat­ka zem­ lje kod nas? Da li će zbog toga Jap­ an
po­sta­ti man­ je za­vi­san od zem­ al­ja koje ras­po­la­žu naft­om i
koje žele da nas osuš­ e? Da li će nas to oslob­ o­di­ti od oba­vez­ a
koje imam­ o prem­ a Sje­di­njen­ im Amer­ič­kim Dr­žav­ am­ a a one
su da bu­de­mo nji­hov­ a bra­na prem­ a Istok­ u? — Ustao je i
ispra­vio se još više, nal­ik na šark­ u spremn­ u za ujed. — Vre‐­

men­ a su se pro­men­ i­la, kao što ste i sami is­tak­ li. Mi ni­smo
više vaši po­beđ­ en­ i nep­ ri­ja­te­lji, po­dan­ ic­ i koji slep­ o pri­hvat­a­ju
vaše zah­ te­ve.

— Bilo bi bo­lje da se vi mom­ci trg­net­e i do­zo­vet­e sves­ ti
— reče Tom­kin, i rum­ en­ il­o lju­ti­ne poj­av­ i mu se na licu.

— Vaša rea­ kc­ i­o­narn­ a po­li­ti­ka do­veš­ će do vaše pot­pun­ e
izo­la­ci­je od osta­log svet­a. Su­viš­ e za­vi­si­te od stra­nih izvo­ra
ener­gi­je da bi­ste to sebi smel­i da do­pus­ ti­te. Pres­ tan­ i­te da
prep­ la­vlju­jet­e naše trž­ i­šte svo­jim pro­i­zvo­di­ma, dok naše pro‐­
i­zvo­de ne žel­i­te da uvoz­ i­te. Usko­ro ćete po­sta­ti nap­ redn­ i si‐­
ro­či­ći na međ­ un­ ar­od­noj aren­ i.

— Zaš­ to Jap­ an mora nep­ res­ ta­no da bude kaž­ nja­van zato
što pro­i­zvo­di sav­ rš­ en­ u robu? — reče Nang­ i. — Mi ne mo­že‐­
mo da uti­čem­ o na vaše kup­ce. Mi ne mož­ e­mo da pri­mor­a­mo
Ame­ri­kanc­ e da kup­ uj­u našu robu. Jed­nos­ tav­na je či­njen­ ic­ a
da mi prav­ im­ o bo­lje i jev­ti­nij­e stva­ri. Amer­i­kanc­ i ima­ju više
po­ver­en­ ja u naše znan­ je i mud­ rost, nego u svoj­e kom­pa­nij­e.

Ali, Tom­kin još nije bio sprem­ an da zav­ r­ši i da se pred­ a.
— U ovom tren­ utk­ u — reče on nek­ ak­ o než­ no — »Sato Pe‐­
trol­hem­ i­ja« nije jed­na od šest najv­ eć­ ih ja­pans­ kih kom­pjut­er‐­
skih fir­mi. Ja znam da vi tra­ži­te nač­ i­na da uđet­e u ovaj za‐­
tvo­ren­ i krug. Mag­ ič­ni ključ da to ostva­ri­te je RAM. Moji izvo­ri
me obav­ eš­ tav­ aj­u da je Miti nar­ed­ io da se urad­ i pro­jek­ at koji
treb­ a da bude go­tov do 1990. go­di­ne. To bi treb­ al­o da bude
maš­ i­na, spremn­ a da u sek­ und­ i obav­ i de­set mi­li­jard­ i ope­rac­ i‐­
ja, što bi bilo sto puta brže od sup­ er kom­pjut­e­ra koji Krej Ri‐­
serč sada ima na tr­ži­štu. Miti je odo­brio iz­nos do dve sto­ti­ne
mi­li­o­na dol­a­ra god­ i­šnje za ovaj pro­jekt.
Zas­ tao je. Niko od Jap­ a­nac­ a se i ne po­makn­ u, i Tom­kin je
znao da ih je zas­ ko­čio.
— Mi znam­ o za još jed­ an pro­je­kat koji fi­nans­ i­ra Mi­nis­ tar‐­
stvo spolj­nih po­slo­va. To je pro­jek­ at za pro­i­zvod­nju komp­ ju‐­
ter­a koji će moći da raz­ u­me ljuds­ ki gov­ or, što bi veo­ ­ma olak‐­
šal­o rad sa kom­pju­ter­i­ma. — Prep­ leo je pr­ste. — A sada do‐­
laz­ i vr­hun­ ac mog ob­jaš­ njen­ ja: naš po­sto­ja­ni RAM može da
obez­bed­ i komp­ an­ ij­i »Sato« učeš­ će u oba pro­jekt­a. Miti će

biti prim­ or­an da dođe i tra­ži po­moć od vas, a to znač­ i da
više neće biti šest vel­i­kih kom­pjut­er­skih fir­mi u Jap­ a­nu nego
sed­ am, a sedm­ a će biti naj­već­ a.

Po­smat­rao je jed­no za drug­ im ova stran­ a lica. Nije mo­gao
niš­ ta da pro­či­ta sa njih. »Oni su samo bi­zni­smen­ i«, po­mi­slio
je u sebi, kao da se hrab­ ri. »Nisu niš­ ta drug­ o do, samo bi­zni‐­
smen­ i«.

Nang­ i nije ni­šta rek­ ao na njeg­ o­ve reči, što je prem­ a Tom‐­
ki­nov­ om miš­ lje­nju bio dži­novs­ ki ko­rak nap­ red.

— Pred­ lo­zi i pro­tiv­pred­ lo­zi ne smej­u da se daju u žurb­ i —
reče Sato — rat se obič­no iz­gu­bi kad ne znaj­u da se ob­uz­ da‐­
ju stra­sti. Kao što nam mud­ ro go­vor­i Sun Cu, »kad ja­streb
slo­mi telo žr­tve, to je zbog oda­bra­nog pra­vog tre­nutk­ a za
to«.

Ustao je i na­klon­ io se, a od­mah aut­o­mat­ski ustad­ oš­ e Ni‐­
ko­la i Tomk­ in. Nang­ i ustad­ e nek­ ak­ o čudn­ o, staj­ao je po­mal­o
se njiš­ uć­ i.

— Na sut­ra­šnjem po­pod­nevn­ om sas­ tank­ u — nas­ ta­vi Sato
— mi ćemo dal­je pro­di­skut­o­vat­i o ovom­ e, tako da će dru­gi
sar­adn­ ic­ i i pravn­ i sav­ et­nic­ i moći da svo­ju mud­ rost do­da­ju
naš­ oj. Za sada se nad­ am da ćete naći vrem­ en­ a da uži­vat­e u
lep­ o­tam­ a na­šeg grad­ a. — Svi pro­mrm­ lja­še neku ljub­ a­znost
koja je zna­či­la da se slaž­ u, pa Sato reče: — Do­bro. Moja kola
će biti u Okur­i su­tra u 14 čas­ o­va, da bi vas dov­ ez­ la dov­de.

Po­nov­ o se form­ al­no nak­ lon­ io a Nang­ i uči­ni isto:
— Do sut­ra, go­spo­do. Žel­im vam pri­jat­no veče. — On po‐­
ved­ e Nang­ i­ja iz sobe, pre nego što bi još neš­ to mog­ lo da
bude iz­go­vo­ren­ o.

***

— Taj pro­klet­i kučk­ in sin, Nang­ i — reče Tom­kin hod­ a­ju­ći kao
zver po svoj­oj hot­el­skoj sobi. — Zaš­ to me moji lju­di nisu
upo­zo­ri­li na njeg­ a? Zaš­ to ni­sam bio oba­veš­ ten o njem­ u?

— Ni­ko­la ga je samo mir­no po­smat­rao dok je išao gore-
dole.

— I kako to da nas niko nije upoz­ o­rio da je Nang­ i bio za‐­
men­ ik mi­ni­stra spolj­nih po­slo­va Mi­ti­ja. To je bila prav­ a bom‐­
ba. Mis­ liš li da će za­i­sta blo­kir­a­ti in­te­gra­ci­ju?

Nik­ o­la se prav­ io da ne pri­meć­ uj­e Tom­kin­ ov­ u uzb­ u­đe­nost.
Tom­kin zato od­go­vo­ri na sop­stven­ o pit­a­nje.
— Znam da će si­gur­no po­kuš­ at­i da po­već­ a svoj pro­cen­ at
do­bit­ka.
Nik­ o­la je uzeo vel­i­ki krut ko­ver­at sa sto­la, i sada je puck­ e‐
tao nokt­om o nje­go­vu ivic­ u.
— Pres­ ta­ni da se igraš, i reci mi šta ti o svem­ u mi­sliš, do
đav­ o­la.
Ni­ko­la ga po­gle­da.
— Str­plje­nja, Tom­kin­ e — reče tiho. — Još na sam­ om po‐­
čet­ku sam vam rek­ ao da će ugov­ ar­an­ je ove int­e­gra­ci­je za‐­
hte­vat­i vel­i­ko str­plje­nje — mož­ da mnog­ o više nego što ga vi
ima­te.
— Sran­ je! — Tom­kin pri­đe bli­že Ni­ko­li a oči mu se suz­ i­še
od besa. — Ho­ćet­e da kaž­ et­e da oni po­kuš­ av­ aj­u da man­ ip­ u‐­
li­šu sa mnom?
Nik­ o­la sleg­nu ram­ en­ im­ a.
— To sve zav­ i­si od toga ko­li­ko su vas stvar­no iz­nerv­ ir­a­li i
nat­er­a­li da se po­kaž­ e­te u pra­vom svet­lu.
Tomk­ in pri­ne­se ruke gla­vi i do­dir­nu sle­po­očn­ ic­ e vr­ho­vim­ a
pr­sti­ju.
— Do­bro, ali sve to ne vred­ i niš­ ta — reče, nek­ ak­ o po­mal­o
zad­ i­han — ja imam tebe, Nik i mi ćemo steg­nut­i iz­međ­ u nas
te dve bar­a­be i za­tvo­ri­ti ih u stu­pi­cu koju im pri­pre­mam, sa
Mus­ aš­ i­je­vom strat­e­gi­jom ili bez nje.
— To je neš­ to kao raz­ li­ka u pro­fi­tu? — Reče zaj­ed­ lji­vo Ni‐­
ko­la. — Meni ste rek­ li da će »Sfinks« imat­i do­bit od sto mi­li­o‐­
na ali broj­ke koje ste pred­ o­či­li Sa­tou go­vo­re da će »Sfinks« i
Sa­tov ko­bun pod­ el­i­ti iz­međ­ u sebe 150 mil­i­o­na dol­ar­a.
— Šta je ped­ e­set mi­li­o­na ovam­ o, ili onam­ o? — reče Tom‐­
kin, tr­lja­ju­ći snaž­ no sle­po­očn­ ic­ e. Nap­ rav­ io je bol­nu gri­mas­ u.
— Pro­klet­a mi­gren­ a. — Po­gle­dao je za­bri­nut­o u Nik­ o­lu. —
Moj le­kar kaže da je ona po­sled­ i­ca ži­vot­a koji vod­ im —

osmehn­ uo se nek­ ak­ o tu­žno. — Znaš li šta mi je prep­ i­sao?
Stal­ni od­mor u Palm Spring­su. Žel­eo bi da rđam po­red ba­ze‐­
na kao pal­me — nam­ ig­nuo je. — Treb­ a mu ver­o­vat­i. On
mora da zna te stvar­i. Nap­ i­sao je knjig­ u »Ped­ e­set nač­ i­na da
se čo­vek oslo­bo­di mi­gren­ e«. Nada se da će to, po­stat­i best‐­
sel­er. »Svi da­nas imaj­u mi­gren­ u«, obi­čav­ a da kaže, »neka
bog bla­go­slo­vi stres«.

Tomk­ in sede na ivi­cu pli­šan­ e sofe. Otvo­ri mali fri­ži­der uz
nju, i nasu led­ en­ o piće u čašu:

— Šta to dr­žiš u ru­kam­ a?
— To je lič­no uruč­ en po­ziv. I ja sam do­bio je­dan. Tom­kin
spu­sti piće.
— Da vi­dim. — Isc­ ep­ ao je ko­ver­at i iz­vuk­ ao iz njeg­ a ukra‐­
šen­ u po­ziv­nic­ u. — Nap­ i­san­ a je na pro­klet­om kanđ­ iu — reče
bes­ no, gur­a­ju­ći je nat­rag Ni­ko­li. — Šta piše?
— Izg­ le­da da smo poz­ va­ni na Sat­o­o­vo venč­ an­ je. U sub­ o­tu
je.
Tom­kin zar­ez­ a i popi u jed­nom gut­lja­ju ostat­ak pića.
— Go­spo­de — pro­mr­mlja — to je baš ono što nam je sada
po­trebn­ o. — Po­gle­dao je Nik­ o­lu dok je po­nov­ o pun­ io svoj­u
čašu pić­ em. — Hoć­ eš li i ti?
Nik­ o­la samo odm­ ahn­ u glav­ om, a Tomk­ in slež­ e ra­men­ im­ a.
— Šta je? Po­kuš­ av­ aš da do­ved­ eš u red svo­ju jet­ru? Ovi
kučk­ i­ni si­nov­ i piju svoj Sant­o­ri vis­ ki kao da je voda. Ako iza‐­
đeš bar jed­no veče s nji­ma, treb­ a da bud­ eš sprem­ an na ma‐­
sakr.
— Ne bih bio zab­ ri­nut zbog toga — reče Ni­ko­la — ja do‐­
bro po­znaj­em nji­hov­ e nav­ i­ke i obi­čaj­e:
— Svak­ ak­ o, svak­ ak­ o — reče Tom­kin — samo po­kuš­ av­ am
da bu­dem pri­jat­elj­ski ras­ po­lo­žen. Do­bro si se dr­žao na boj‐­
nom po­lju sa ona dva klov­na — po­di­gao je čašu kao da mu
naz­ dra­vlja. — Da li si već raz­go­var­ao sa Jus­ ti­nom?
Nik­ o­la od­mahn­ u glav­ om.
— Ona uopš­ te nije hte­la da idem na ovaj put.
— Pa to je pri­rod­no. Si­gur­an sam da joj ned­ o­staj­eš. Nik­ o­la
je po­smat­rao Tomk­ i­na kako pije svoj drug­ i vi­ski s led­ om, i pi‐­

tao se kako li to pri­ja njeg­ o­voj mi­gren­ i.
— To je više od toga — reče po­lak­ o — Kad ju je Sa­i­go

zgra­bio, pri­men­ io je sai­­min đucu na nju, tu malo poz­ nat­u ve‐­
šti­nu, čak i među ninđ­ a­ma.

— To je neka vrs­ ta hipn­ oz­ e, zar ne?
— Kad bi se go­vo­ri­lo na za­padn­ jačk­ i nač­ in, jes­ te. Ali to
ide da­lje od hipn­ oz­ e — seo je na sofu uz Tom­kin­ a. — Ona jе
po­kuš­ al­a da me ubi­je. Bila je to nar­edb­ a koju je Sa­i­go usp­ eo
da usad­ i u nju. — Odm­ ahn­ uo je gla­vom. — Us­peo sam da
raz­bi­jem sai­­min đucu čini, ali dub­ o­ko oseć­ an­ je kriv­ ic­ e koju
ona oseć­ a nis­ am usp­ eo da iz­bri­šem.
— Ona kriv­ i sebe? Ali to nik­ ak­ o ne može da bude njen­ a
greš­ ka.
— Ko­li­ko sam samo puta po­kuš­ ao da je ubed­ im u to. Tom‐­
kin je vrt­eo piće u čaši.
— Ona je čvr­stog kar­ak­te­ra. To je nas­ le­di­la od mene,
znam. Usp­ eć­ e da to prev­ az­ i­đe.
Nik­ o­la je raz­mi­šljao o tome kako je Jus­ ti­na teš­ ko pri­hvat­i‐­
la odluk­ u da on radi za nje­nog oca. Mog­ ao je da shvat­i gor­či‐­
nu koju je oseć­ al­a zbog po­kuš­ aj­a svog oca da man­ ip­ ul­i­še
njen­ im ži­vo­tom. Oseć­ ao je da su ona i otac dva bića koja ni‐­
kad­ a neće naći neki za­jed­nič­ki je­zik ili mog­ ućn­ ost da međ­ u‐­
sob­no ko­mun­ i­ci­raj­u.
Se­ćao se kako je Jus­ ti­na bila očaj­na što će Ni­ko­la po­čet­i
da radi za njeg­ a, pa mak­ ar i pri­vrem­ en­ o, kako je rek­ ao. Da‐­
nim­ a je ćut­a­la. Jed­nos­ tavn­ o nije žel­el­a da o tome ra­sprav­ lja.
Ali nek­ o­li­ko dana pre njeg­ o­vog od­las­ ka na put, kao da je
malo po­pu­sti­la i kao da je po­čel­a da se nav­ ik­ av­ a na njeg­ o­vu
odlu­ku. »Naj­zad, to je samo za kratk­ o« — rek­ la je — »zar
ne?«
— Mo­lim? — reče od­jed­nom trg­nuvš­ i se iz mi­sli, sves­ tan
da mu Tomk­ in neš­ to go­vo­ri.
— Pi­tao sam: »Sa kim se Sato ženi?« — reče Tom­kin. Ni‐­
ko­la baci po­gled na poz­ iv­nic­ u.
— Ženi se sa žen­ om po ime­nu Akik­ o Ofud­ a. Znat­e li neš­ to
o njoj?

Tom­kin odm­ ahn­ u glav­ om.
— Ona je najn­ ov­ ij­e in­te­res­ o­van­ je u ži­vot­u vaš­ eg moćn­ og
part­ner­a — reče ozbilj­no Ni­ko­la. — Mis­ lim da je vrem­ e da
ang­ a­žuj­et­e novi tim de­tek­ti­va.

***

Tanz­ an Nang­ i se s vel­i­kom te­ško­ćom okret­e za pun krug. Iza
njeg­ o­vih leđa, sneg­ om po­kriv­ en­ e stra­ne Fuđ­ i­jam­ e nes­ taj­al­e
su u zla­tas­ toj to­pli­ni koja je pod­seć­ al­a na tek iz­vađ­ en­ o pe­ci‐­
vo. To­kio je daht­ao is­pod njeg­ o­vih nogu kao za­hukt­a­la pa­ćin‐­
ko maš­ i­na.

— Ne do­pa­da mi se, reče on, dok mu je glas škri­pao kao
kad dete po­vlač­ i kred­ om po cr­noj škol­skoj ta­bli.

— Tomk­ in?
Nang­ i po­di­že jed­nu obr­vu uvis, dok je iz­vla­čio ci­ga­ret­u iz
kut­ i­je.
— Do­bro znat­e na koga mi­slim. Sato mu se osmehn­ u pre‐­
ko vol­je.
— Nar­avn­ o da vam se ne dop­ ad­ a, pri­jat­e­lju moj. Zar nis­ te
zbog toga odred­ i­li da ga sač­ ek­ a go­spo­đi­ca Jo­ši­da — žena —
na aero­dro­mu? Rec­ i­te mi ko­jeg bi­ste jap­ ans­ kog biz­ ni­smen­ a
uvred­ i­li na taj nač­ in? Nij­ed­nog, ja mogu da vam kaž­ em. Vi
se čak ne slaž­ et­e ni sa obi­mom po­slo­va koje joj ja određ­ u‐­
jem, jer kaž­ et­e da je to po­sao za muš­ kar­ce i da nema veze s
tra­di­ci­jom.
— Od­uv­ ek ste vo­di­li ovaj ko­bun onak­ o kako ste smat­ra­li
da je najb­ o­lje. Ni­šta vam nis­ am preb­ a­ci­vao, kao što do­bro
znat­e. Ali što se tiče tog ite­kij­a ne vid­ im nik­ ak­ av val­jan ra‐­
zlog zaš­ to bi jed­ an vi­so­ki služ­ be­nik gu­bio svo­je dra­go­cen­ o
vrem­ e da bi bio nji­ma na usluz­ i.
— Da, svak­ ak­ o — reče Sato. — Tomk­ in je gai­­đin a Ni­ko­la
Laj­nir je neš­ to mnog­ o gore od toga. On je samo nap­ o­la
Istoč­njak. I ni­kad­ a nije do­volj­no raz­jaš­ njen­ o ko­li­ko je on Ja‐­
pa­nac.

— Zar že­li­te da kaž­ e­te da sam ja ra­si­sta? — za­prep­ a­sti se
Nang­ i, odu­nuvš­ i dim.

— Nije mi to ni na kraj pam­ et­i. — Sato se zav­ al­i u udob‐­
noj stol­i­ci. — Rek­ ao bih rad­ i­je da ste pa­tri­o­ta. Ali šta nama,
na kraj­u, znač­ i nas­ le­đe Čeo­ ng Laj­nir?

— To je snaž­ no pun­ jen­ je — Nang­ i­je­ve čudn­ e tro­ug­ la­ste
oči si­nus­ e tamn­ om svet­lo­šću. — Biće nam po­treb­na sva
oruž­ja iz naš­ eg ars­ en­ al­a da smir­i­mo tog dr­skog ite­ki­ja, uop‐­
šte te di­vlja­ke koji o nama ne raz­mi­šlja­ju ko­li­ko ni o preg­ r­šti
pi­rin­ča koju će po­je­sti. — Nang­ i­jev­ a ra­men­ a su po­drht­av­ al­a
s vrem­ en­ a na vrem­ e, kao da to ne zav­ is­ i od njeg­ o­ve vol­je. —
Mi­sli­te da meni neš­ to znač­ i po­dat­ak da je njeg­ ov otac bio
puk­ ovn­ ik Laj­nir, okrug­ lo­o­ki spas­ i­lac Jap­ a­na? — Lice mu se
zgrč­ i­lo. — Kako bilo koji ite­ki može da ose­ća neš­ to prem­ a
nama, Sei­­či, rec­ i­te mi to.

— Sed­ i­te, sta­ri pri­jat­e­lju — reče Sato tiho, ne gle­daj­uć­ i di‐­
rektn­ o star­i­jeg čo­vek­ a kako ovaj ne bi iz­gu­bio ob­raz pred
njim. — Vi ste već do­volj­no po­vređ­ e­ni.

Nang­ i ne reče ni­šta, ali je usp­ eo da sed­ne nek­ ak­ o pod
prav­ im uglom prem­ a Sat­ou, pot­pu­no usp­ ravn­ ih leđa, sas­ vim
na ivic­ u sto­li­ce.

— Što se tiče Tom­ki­na, ne bi­smo smel­i da ga pot­cen­ i­mo,
Nang­ i-sane. — Nang­ i po­di­že po­gled, ose­tiv­ši notu zab­ ri­nut­o‐­
sti u gla­su mlađ­ eg mu­škar­ca.

— Kako to mi­sli­te? — upi­ta Nang­ i.
— Njeg­ ov varv­ ars­ ki nač­ in po­naš­ an­ ja neće moći dugo da
pri­kriv­ a ono što je stvar­no na njeg­ o­vom po­kvar­en­ om umu.
Do­bro nas je zak­ ač­ io kad nam je rek­ ao isti­nu da suv­ iš­ e za­vi‐­
si­mo od stra­nih izvo­ra ener­gi­je, i da ne smem­ o sebi da do‐­
pu­sti­mo da bud­ em­ o izo­lo­van­ i od osta­log sve­ta.
Nang­ i od­mahn­ u ruk­ om kao da od­bac­ uj­e Sat­o­o­ve reci:
— Udar­ac nas­ umc­ e — reče. — Taj čo­vek je najo­ ­bič­ni­ja ži‐­
vo­ti­nja, niš­ ta više.
Sato du­bo­ko uz­dahn­ u.
— Pa ipak, on je sas­ vim ko­rekt­an. Zaš­ to bi­smo inač­ e tako
dugo i teš­ ko rad­ i­li na Ten­či­ju, je li? To je neš­ to što je do kri‐­