Eric van Lustbader -Miko

— Ko­ten? — Sat­o­o­ve se oči ši­rom otvo­ri­še — o, Buda, ne,
nem­ og­ uć­ e! — a onda, kao da je od­jed­nom shvat­io. — On je
uvek bio uz mene i to tri-če­ti­ri puta u po­sled­nje vrem­ e, kad
se Fen­ iks jav­ ljao. — Odm­ ahn­ uo je gla­vom. — Ali, čak i tada
sam se uvek do­bro trud­ io da bud­ em sas­ vim sam pre nego
što se jav­ im na tel­e­fons­ ki poz­ iv.

— Mis­ li­te da nije mo­gao da vas pri­slu­škuj­e?
— Mi­slim da nije, mi­slim… — Sato udar­i pe­snic­ om o dlan.
— Ko­ten je sens­ ei sum­ aj­a, najs­ ta­ri­je form­ e njeg­ o­ve veš­ ti­ne:
sumo bo­rac. Fen­ iks ga je po­zna­vao, ver­o­vao mu. — Po­gle‐­
dao je u nebo. — Muh­ onn­ in! — krikn­ uo je.
Iz­međ­ u njih, para se po­la­ko di­za­la sa Fen­ iks­ o­vog leša koji
se sve više hlad­ io a užas­ na rana kao da se po­mi­cal­a, kao da
je je­di­no taj njeg­ ov deo još bio živ.
— Mora da pla­ti! — reče Sato. — Znao je kuda će nas Fe‐­
niks odve­sti. Mo­rać­ e to da mi pri­zna! Mor­a­će da nam kaže
kuda je treb­ al­o da ide­mo s Fen­ iks­ om.
Jur­nuo je u noć pre nego što je Ni­ko­la mo­gao da ga zau­ ‐­
stav­ i. Isp­ od ro­tenb­ u­roa svet­ilj­ke na ri­bars­ kim čamc­ i­ma ne‐­
stal­e su u tami. Sve­tlo­sti lam­pi­o­na koji su se lju­lja­li na dr­ve‐­
ću bile su za­mag­ lje­ne kiš­ om koja je ro­mi­njal­a: neke su se i
ugas­ i­le, jer je vet­ar oja­čao.
— Sato-sane! — vikn­ uo je Nik­ o­la u trku. Ali nije mo­gao ni‐­
šta. Vet­ar mu je ot­ki­dao reči sa usan­ a a Sato i tako nije hteo
da sluš­ a glas raz­ u­ma. »Tenč­ i« je bio suv­ iš­ e važ­ an za njeg­ a i
nije bilo vrem­ en­ a za preg­ o­vo­re.
Nik­ o­la je jur­io iz­međ­ u kamf­or­o­vog dr­već­ a koje je oi­vič­ a‐­
val­o sta­zu koja je vod­ i­la prem­ a baz­ en­ u. Nije se čuo ni­kak­ av
zvuk, sem url­an­ ja vet­ra i ti­hog dob­ o­van­ ja kiše.
Ni­ko­la po­jač­ a konc­ ent­ra­ci­ju kad je ušao u gard­ e­ro­bu s
met­al­nim kas­ et­a­ma. Pro­sto­ri­ja je bila sla­bo osvet­lje­na. Znao
je da će Ko­te­nu, maj­sto­ru sum­ oa i mnog­ o smr­to­nos­ nij­eg su‐­
maj­a biti do­volj­no tri sek­ und­ e da za­vrš­ i sa Sa­to­om i zato je
žel­eo da po­žur­i. Bio je veo­ ­ma uzn­ em­ i­ren.
Zato i nije oset­io sumn­ jiv zvuk, sve dok nije bilo prek­ a‐­
sno, a i tada ga je upo­zor­i­lo tek po­kret­a­nje senk­ e na sam­ oj

ivi­ci njeg­ o­vog vid­nog po­lja.
Okren­ uo se na vrem­ e da bi mog­ ao da čučn­ e i baci se na

de­snu stran­ u. Čuo je zu­ja­nje, kao da prel­e­će met­al­ni in­sekt,
i ose­tio je kako se vaz­ duh po­kren­ uo. Meki udar­ac iza njeg­ a,
više na levu stra­nu, po­kaz­ a mu gde je ba­čen šur­i­ken. Ninđ­ a!
To je znač­ i­lo da je Fen­ iks­ ov ubic­ a, muh­ onn­ in, koji je po­beg­ ao
iz Tenš­ in Šo­den Kat­o­ri­ja, još tu. Još je bilo nade da se taj­na
»Tenč­ i­ja« sač­ uv­ a i da se ne dop­ u­sti da pad­ne u ruke Rus­ i­ma!

Nik­ o­la, vo­đen svoj­im ins­ tink­ti­ma, dok su mu mi­ši­ći si­jal­i
od vode i zno­ja, kren­ u na svog pro­tiv­ni­ka. Hteo je da mu pri‐­
đe što bli­že kako bi ga onem­ o­gu­ćio da baci još neki šur­i­ken.

Išao je kroz hodn­ i­ke ro­tenb­ ur­oa, nal­ik na lav­ i­rint, po­ne‐­
kad je pu­zio na sto­mak­ u, ali nep­ res­ ta­no se kret­ao u is­tom
rit­mu. Dva puta je čuo zuj­an­ je šur­i­ken­ a sas­ vim bli­zu sebe,
pa je udvos­ truč­ io svo­je nap­ o­re, zna­juć­ i po zvu­ku da se pri‐­
bli­žav­ a nep­ ri­jat­el­ju.

Ali, si­tua­ c­ i­ja je po­stal­a sve gora. Gde je Sato? Nep­ res­ tan­ o
je mi­slio na to da je on oti­šao, i to ga je spreč­ av­ al­o da se
usred­sred­ i na borb­ u koja mu je pred­sto­ja­la.

Kli­zio je niz hod­nik u ko­jem su bile po­ređ­ a­ne met­al­ne ka‐­
set­e. Žel­eo je da stig­ne do one u ko­joj je bio nje­gov dai kat­a‐­
na, ali tada oset­i udar­ac po ra­men­ u koji ga skam­ en­ i. Opso‐­
vao je sam­ og sebe dok je pu­zio i dal­je nap­ red, trud­ eć­ i se da
se ne okli­zne na vlaž­ ni pod. Ogrom­na senk­ a se po­jav­ i is­pred
njeg­ a, iz­nad njeg­ a.

Ni­ko­la izvi gorn­ ji deo tela, po­di­že des­ nu ruku u strah­ ov­ i‐­
tom za­mah­ u, imo­bi­li­zi­raj­uć­ i la­kat. Kad je ivi­ca njeg­ o­ve sti‐­
snut­e pe­snic­ e po­go­di­la cilj, čulo se kako pro­di­re kroz meso i
kako krck­ aj­u ko­sti. Čuo je kako je neko te­ško za­ječ­ ao i, is­to‐­
vrem­ en­ o, ose­tio je udar­ac s leve stran­ e. Iz­vio se, a zat­im se
po­vrat­io, ko­ri­ste­ći »kriz­ an­tem­ a« po­lo­žaj, da bi usreds­ red­ io
svo­ju snag­ u. Zas­ uo je, zat­im, bes­po­šted­nim udar­ci­ma fi­gu­ru
koja se zgrč­ i­la u dnu met­al­nih or­mar­i­ća.

Oseć­ ao je sa zad­ o­volj­stvom kako lupa po neč­ i­jem mesu,
pa je po­čeo ser­i­ju za­vr­šnih udar­a­ca. Od­jed­nom, neš­ to ga

udar­i sa stran­ e u gla­vu, ali kad je po­nov­ o hteo da udar­i u fi‐­
gu­ru is­pred sebe, nje je ne­stal­o.

Ispra­vio se na nog­ am­ a, lju­lja­juć­ i se, dok su njeg­ o­va čula
is­tra­ži­val­a pro­stor unao­ ­ko­lo. Ins­ tinkt­iv­no je ušao u gec­ um­ ei
no miči i ot­krio je duh ninđ­ e. Uda­lja­vao se od Nik­ o­le. Zaš­ to?

Onda je od­jed­nom shvat­io zaš­ to, i srce mu se stež­ e. Isp­ u‐­
stiv­ši kiai krik koji je zat­re­sao zi­do­ve ro­ten­bu­roa Ni­ko­la jurn­ u
kroz tamu, is­pun­ jen užas­ om.

***

Sato ne nađe nik­ o­ga u unut­ra­šnjos­ ti ro­tenb­ ur­oa. Gde je Ko‐­
ten? Kuda je nes­ tao muh­ onn­ in? Bes je bukt­ao u njem­ u.
»Ubi­ću te, ubi­ću te«! — mi­slio je bes­ no, ste­žu­ći zube dok ga
je stra­šno oseć­ an­ je da je iz­dan ob­uz­ i­mal­o.

Izaš­ ao je u noć punu kiše. Ni­ko­ga nije bilo u bli­zi­ni, čak ni
vlas­ ni­ka. »Ko­ten!« — že­leo je da vikn­ e. — »Ubi­ću te: ubi­jać­ u
te sas­ vim po­la­ko tako da ćeš moći da po­smat­raš kako te ži‐­
vot spo­ro nap­ u­šta«.

Kad je sti­gao do park­ ing­ a, po­trč­ ao je. Isp­ od svet­ilj­ki staj­a‐­
la su dvo­ja-tro­ja kola. Obri­sao je kišu s oči­ju da bi bo­lje vi‐­
deo. Sva kola su bila praz­ na. Onda se njeg­ ov po­gled zau­ s­ ta‐­
vi na ko­li­ma koja su iz­naj­mi­li da bi se sa aero­dro­ma do­vez­ li
ovam­ o.

Ko­ten!
Sed­ eć­ i u kral­jev­skom miru, suv is­pod otvo­ren­ ih neb­ e­sa…
Ne raz­mi­šlja­ju­ći, Sato jur­nu prem­ a ko­li­ma, okli­znuvš­ i se jed‐­
nom na vla­žnom ploč­nik­ u, je­dva po­vrat­iv­ši ravn­ ot­ež­ u. Iz­gu‐­
bio je dah za tren­ ut­ak. A onda, uz je­can­ je, po­di­že se na jed‐­
no ko­le­no i nas­ ta­vi da hoda hram­ aj­uć­ i prem­ a ko­li­ma.
Sada je vi­kao:
— Ko­ten­ e!
Uhvat­io je hro­mi­ra­nu dr­šku na vrat­i­ma i ši­rom ih otvo­rio.
Čulo se met­al­no puc­ket­a­nje, udal­je­no, kao da je u šumi pu‐­
kla suva granč­ i­ca i noć se pret­vo­ri u pa­klen­ u po­mor­and­ žu
od cr­ven­ ih i nar­and­ ža­stih pla­men­ ov­ a. Kola se nek­ ak­ o nad­ u‐­

vaš­ e kao ba­lon, a za­tim eks­ plo­di­raš­ e u hil­ja­de met­al­nih,
opas­ nih ko­mad­ a. Sta­klo se raz­let­e na sve stran­ e. Eks­ plo­zi­ja
je raz­nel­a i lut­ku od pla­sti­ke koja je bila nam­ eš­ ten­ a da sedi
na predn­ jem sed­ i­štu.

Začu se snaž­ na eks­ plo­zi­ja a zat­im se uvis po­di­že gust,
crni dim koji se ubr­zo po­meš­ a sa kiš­ om i vet­rom.

***

Telo je iz­gle­da­lo ogrom­no kao da pri­pa­da ži­vo­ti­nji koja baca
na sten­ je oko sebe dub­ o­ku senk­ u. Na sve stran­ e si­jal­i su kao
zve­zde, ko­mad­ i sta­kla, pret­va­ra­juć­ i se u male duge.

Tri unif­or­mi­san­ a čov­ ek­ a iz po­li­cij­ske sta­nic­ e u Hel­i­ju staj­a‐­
la su unao­ ­kol­o i be­le­ži­la neš­ to dok je čet­vr­ti, nap­ o­la u slu‐­
žbe­nim ko­li­ma, pred­ av­ ao iz­veš­ taj prek­ o ra­dio-sta­nic­ e.

Do­ju­ri­la su još dvo­ja kola. Po­li­caj­ci su po­čel­i da po­stav­ lja‐­
ju met­al­ne ogra­de kako bi zaš­ ti­ti­li pro­stor na kome je bio leš
od rad­ o­zna­lac­ a koji su po­čel­i da se sak­ up­ lja­ju sa svih stran­ a.

Hari Sand­ ers, nar­ed­nik koji je pred­ av­ ao iz­veš­ taj prek­ o, ra‐­
dio-sta­nic­ e, za­vrš­ io je raz­go­vor s kap­ et­a­nom i bac­ io je mi‐­
kro­fon na sed­ i­šte. Lice mu je bilo smrt­no ozbilj­no dok je pri‐­
laz­ io tro­ji­ci svo­jih dru­gar­a.

— Mož­ e­te slo­bod­no da spa­li­te te bel­eš­ ke — rek­ ao im je,
pri­bli­ža­vaj­u­ći se. — Neće vam biti pot­reb­ne.

— Šta hoć­ eš time da kaž­ eš? — pi­tao je Bob Sant­i­ni, još
pi­šuć­ i u svoj­u be­le­žni­cu.

— Neko će sada doći. da preu­ z­ me bri­gu oko ovog­ a. Kap­ e‐­
tan kaže da mi više o tome ne treb­ a da bri­nem­ o.

Sant­i­ni po­di­že gla­vu i.zag­ le­da se u Sand­ ers­ a.
— Ho­ćeš da kaž­ eš da to što je čo­vek ubij­en nema nik­ ak­ ve
veze s nama? Da treb­ a jed­nos­ tavn­ o da se po­kup­ i­mo i ode‐­
mo odavd­ e?
Sand­ ers sleg­nu ram­ en­ i­ma.
— Čud­no što to kaž­ eš, jer i ja sam kap­ et­a­nu po­stav­ io to
isto pi­tan­ je — is­kriv­ io je lice. — Znaš li šta mi je rek­ ao? Bez
ob­zi­ra šta mi urad­ i­mo, to nič­ em­ u neće služ­ i­ti. — Po­kaz­ ao je

pr­stom prem­ a lešu. — Ovaj jadn­ i kučk­ in sin nema otis­ ak­ a pr‐­
sti­ju, nema uop­šte svo­je bio­graf­i­je. On je niš­ ta, vel­i­ka, de­be‐­
la nula.

— Špi­jun — reče Ed Bejn — to je zan­ im­ lji­vo.
— Svo­ju zai­n­ter­es­ o­van­ ost pren­ es­ i na neš­ to drug­ o, — reče
Sand­ ers — jer, čim ode­mo odav­de čak ni naše žene, a u
tvom slu­čaj­u Bejns tvo­ja dra­ga, ne smej­u da zna­ju gde smo
bili i šta smo ra­di­li.
— Sran­ je — reče Spi­nel­i, šal­e­ći se. — Znač­ i, nema šap­ u‐­
ta­nja na jas­ tu­ku. Pa šta da rad­ im po­sle?
— Ono što uvek rad­ iš, usrank­ o — reče Bejn. — Okren­ i se
na drug­ u stran­ u i hrči.
Sand­ ers se okret­e prem­ a njim­ a.
— Umukn­ i­te, klov­nov­ i — reče soto voce — imam­ o dru‐­
štvo. Ni­smo više sami.
Svi okren­ uš­ e gla­ve i ugled­ a­še oso­bu u trenčk­ o­tu kako im
pri­la­zi. Ni­jed­nom od njih nije se do­pa­lo ono što su ugle­da­li.
— Kri­ste svet­i — reče Spin­ el­i u bra­du — pa to je neka je‐­
be­na žena.
— Džent­l­men­ i — reče ona, kad im je pri­šla. — Ko je ovde
glav­ni?
— De­tek­tiv nar­ed­nik Hari Sand­ ers, mad­ am — reče San‐­
ders, i istu­pi ko­rak nap­ red.
— Volj­no, nar­ed­nič­ e — reče ona, ozbilj­nog lica. — Nis­ am
ovde da bih vam od­nel­a po­sao is­pred nosa — brzo se osvr‐­
nul­a oko sebe. — Da li je ne­što ovde do­di­ri­van­ o?
— Nije, mad­ am.
— Leš leži baš onak­ o kako ste ga naš­ li? Tačn­ o?
Sand­ ers pro­gut­a kned­ lu, klimn­ u gla­vom, i bes­ an na sebe
što je pred ovom že­nom tako bez reči i bes­po­moć­ an, on upi‐­
ta: — Smem li da vas za­pi­tam kak­ ve vi veze ima­te s ovim?
Ona okret­e gla­vu od njeg­ a i spu­sti po­gled, paž­ lji­vo is­pi­tuj­uć­ i
oblast oko leša.
— To mo­že­te da pi­tat­e svog kap­ e­tan­ a, Sand­ er­se. On će
mož­ da rad­ i­je od mene zad­ o­vo­lji­ti vašu rad­ o­zna­lost.

Sand­ ers stež­ e zube i uzd­ r­ža se od jet­kog ko­ment­ar­a, jer
mu je Spi­nel­i iz po­za­di­ne dav­ ao znak­ e.

— Nar­edn­ ič­ e — ona je sada kleč­ al­a po­red leša. — Vaša
mi po­moć više neće biti po­treb­na. Zaš­ to se vi i vaši lju­di ne
po­vuč­ et­e iza bar­i­kad­ a i ne po­mog­net­e po­li­caj­ci­ma da ob­u‐­
zda­ju rad­ o­znal­ce? Ako mi bud­ et­e po­trebn­ i, ja ću vas poz­ vat­i.

— Da, mad­ am — reče Sand­ ers pret­er­a­no učt­i­vo, i okre‐­
nuvš­ i se oštro, mahn­ u gla­vom osta­loj tro­ji­ci koji kren­ uš­ e tiho
za njim prem­ a ko­li­ma koja su bila par­ki­ran­ a neš­ to da­lje.

Kad su oti­šli, Tan­ ja Vla­di­mo­va poče da radi. Telo je pri­pa‐­
dal­o za­i­sta Dže­si­ju Džejm­su. Brzo je otvo­ri­la mali nes­ es­ er s
neo­ p­hod­nim pri­bo­rom i ski­nul­a je oti­ske pr­sti­ju sa stak­ la
koje je još štr­cal­o iz Dže­si­je­vih grud­ i. Prvi put je sebi do­pu‐­
sti­la da poč­ne da raz­mi­šlja o tome kada je, i gde, sve kren­ u‐­
lo nao­ ­pak­ o. Međ­ ut­im, već je znal­a od­go­vor, a da i ne tro­ši
prev­ i­še vrem­ en­ a na to.

Bilo je pot­pu­no ludo do­pus­ ti­ti da Aliks Lo­gan ostan­ e živa.
Ludo, i veo­ ­ma opa­sno, kad je bez­ bed­nost u pi­tan­ ju. Ali, mu‐­
škarc­ i su slab­ i­ći, čak i muš­ karc­ i tako moćn­ i i in­tel­i­gentn­ i,
kao što je bio K. Gor­don Mink. On je bio taj koji je ipak in­si‐­
sti­rao na tome da Aliks osta­ne živa, iako je Tan­ ja veo­ ­ma žu‐­
stro pro­tes­ to­val­a.

A za­što je hteo da joj po­šte­di ži­vot? Ni iz kak­ vih vel­i­kih
raz­ lo­ga, već samo zato što je po­vrem­ en­ o vod­ io lju­bav s
njom. Znal­a je da se taj­no is­krad­ e i leti prek­ o vi­kend­ a u Ki
Vest, kad su svi ostal­i mi­sli­li da je na svom bro­di­ću na Či­sej‐­
pi­ku. Aliks Lo­gan je očar­a­la Mink­ a, kao Se­her­ez­ ad­ a, i dan
njen­ e egz­ ek­ uc­ i­je je od­lo­žen.

***

— Ostan­ i­te gde ste, go­spo­di­ne Laj­nir. Ugle­dao je cev rev­ ol‐­
ver­a, ogrom­nu i tamn­ u.

— Ako se po­makn­ et­e, ubi­ću vas.
Ni­ko­la nije ni­čim po­kaz­ i­vao da ra­zu­me je­zik ko­jim su mu
se obrać­ al­i, pa nam­ er­no nap­ ra­vi ko­rak prem­ a cevi rev­ olv­ e‐­

ra. Noć eks­ plo­di­ra u sled­ e­ćoj sek­ und­ i, i asf­alt pla­nu is­pod
njeg­ o­vih nogu dok ko­mad­ i­ći udar­i­še o njeg­ o­ve člank­ e i ko­le‐­
na.

— Ja do­bro znam da me vi ra­zum­ et­e, go­spo­di­ne Lajn­ ir.
Sle­de­ći hit­ac ski­nuć­ e vrh vaše glav­ e.

S njeg­ o­ve leve stra­ne staj­a­li su smr­skan­ i i po­cr­nel­i ostac­ i
iz­najm­ lje­nih kola. Dim je pres­ tao da se izvi­ja.

Ni­ko­li­no telo se zgr­či­lo kad je čuo pri­guš­ en­ u eks­ plo­zi­ju,
bilo je to rea­ g­ o­van­ je ži­vo­ti­nje koja se boji za svoj ži­vot. Kad
je izl­et­eo u noć vi­deo je plam­ en koji je suk­ ao u nebo. Uglje‐­
nis­ an­ i del­o­vi Se­i­či­ja Sat­oa lež­ a­li su na tri raz­ li­či­ta mes­ ta na
park­ ing­ u. Kiša je sve za­li­val­a — iz­go­rel­o meso i uvij­en met­al
— sve je bilo crno na cr­nom park­ ing­ u.

Ni­ko­la je od­mah ustukn­ uo i sak­ rio se u senk­ u vrba koje su
okruž­ av­ al­e ro­ten­bu­ro. Čov­ ek oštrog uha i još oštri­jeg oka
ipak ga je ot­krio. Ni­ko­la je ver­o­vao da je to onaj isti čo­vek
koji je ubio Fen­ iks­ a, po­što ga je Ko­ten ones­ po­so­bio.

U ru­kam­ a je dr­žao vel­i­ki aut­o­mat­ski pi­što­lj. Ni­ko­la nije
mog­ ao niš­ ta pro­tiv ta­kvog oružj­a.

On izađ­ e u noć i kiša ga za­plju­snu.
— To je već bo­lje — reče glas, go­vor­eć­ i ru­ski. — Ja sada
bar ne mor­am da nag­ ađ­ am gde ste.
— S ta­kvim to­pom u ruk­ am­ a, nag­ a­đa­nje vam nije ni po‐­
treb­no — reče Nik­ o­la.
— Tačn­ o.
Nik­ o­la je sada mog­ ao da ga vidi; bio je to vis­ ok­ i muš­ ka‐­
rac čet­vr­ta­stih ram­ en­ a, najv­ er­o­vat­nij­e vojn­ ik. To je za­ključ­ io
po nje­go­vom dr­ža­nju u hodu. Imao je du­gač­ ak, cr­nim kai­‐­
šem steg­nut­i kiš­ ni mant­il. Nije nos­ io ni šeš­ ir ni kapu, i Nik­ o­la
je ja­sno mo­gao da vidi nje­go­vo lice u svet­lo­sti svet­ilj­ki iz­nad
njeg­ o­ve gla­ve. Nos mu je bio malo po­vij­en, u sta­ro­sti će sva‐­
kak­ o li­či­ti više na kljun i to će nar­už­ i­ti njeg­ o­vo, inač­ e lepo,
lice. Sada su tim li­cem do­mi­nir­a­le ši­ro­ko po­sta­vljen­ e pla­ve
oči.
— Zan­ im­ aj­u me int­e­li­gent­ni lju­di… bez ob­zi­ra na nji­hov­ e
ide­o­lo­ške per­verz­ i­je — nap­ ra­vio je form­ al­ni nak­ lon gla­vom.

— Pjotr Alek­sand­ ro­vič Rus­ i­lov.
— Oček­ iv­ ao sam Pro­to­ro­va — reče Ni­ko­la. Sada su mu

samo reči osta­le kao oruž­je, pa je odlu­čio da se po­trud­ i da
iz­vuč­ e maks­ i­mum iz njih.

Rus­ i­lo­vo lice se zat­vo­ri, a njeg­ o­ve ljub­ a­znos­ ti ne­stad­ e.
— Šta znat­e o Pro­to­ro­vu?
— Ot­kud­ a znat­e da go­vor­im rus­ ki? — uzv­ rat­io je Nik­ o­la.
— Haj­de da iz­men­ jam­ o in­for­mac­ i­je.
Čo­vek otp­ lju­nu i po­kaz­ a na rev­ ol­ver.
— Ni­ste u pol­o­žaj­u da mož­ et­e da preg­ o­var­a­te. Izađ­ i­te još
malo više na svet­lost.
Nik­ o­la uči­ni kako mu je reč­ en­ o. Oset­i po­kret iza sebe, u
ulaz­ u u zgra­du, i tren­ ut­ak kas­ ni­je po­jav­ i se Ko­ten. Iz­gle­dao
je nek­ ak­ o sas­ vim dru­ga­či­je nego pre. Kao da je po­stao još
veći, kao da su mu ram­ en­ a po­stal­a još šira, kao da se po­pu‐­
nio nek­ im nep­ ri­rod­nim mi­ši­ći­ma. A onda, kad im je pri­šao
bli­že, Nik­ o­la vide da nosi prek­ o ra­men­ a neko telo.
Ho­dao je krat­kim ko­rac­ i­ma, la­ga­no, kao da ne oseć­ a tež­ i‐­
nu tela na ram­ en­ u. Pri­šao je Rus­ i­lo­vu i spus­ tio je lo­vin­ u is‐
pred njeg­ a kao lo­vačk­ i pas — ri­tri­ver.
— Ninđ­ a je neu­ p­ o­treb­ ljiv — bilo je čudn­ o čuti Ko­ten­ a kako
go­vo­ri ru­ski. — Onaj — po­kaz­ ao je prem­ a Nik­ o­li — za­dao mu
je jed­ an suv­ i­šan udar­ac.
Rus­ i­lov i ne pog­ le­da prem­ a lešu.
— Jes­ te li naš­ li?
Ko­ten iz­vad­ i zam­ o­tu­ljak. Iz­gle­dao je mi­nij­a­tur­no u njeg­ o‐­
voj ogrom­noj šaci.
— To je iz­le­te­lo iz njeg­ a kad je umro — a onda se nas­ me‐­
jao pi­skav­ im smeh­ om kad je vid­ eo da Rus­ i­lov oklev­ a. — Haj‐
de, uhvat­i­te to — pruž­ io je za­mot­u­ljak na ra­ši­ren­ oj šaci. —
Kiša je sve spral­a.
Brzo, slo­bod­nom ruk­ om Rus­ i­lov uze mali ci­lin­dar i smes­ ti
ga u džep. »I tako ode ‘Tenč­ i’ — po­mi­sli Nik­ o­la. sSet­io se Sa‐­
to­o­vih reči: ‘Oni imaj­u snag­ e da nas uniš­ te, sve nas, ako ot‐­
krij­u ‘Tenč­ i’.«

Šta je bio »Tenč­ i« kad je njeg­ o­vo ot­kriv­ an­ je mog­ lo da iza‐­
zo­ve treć­ i svets­ ki rat? Ni­ko­la je znao da to mora da ot­krij­e, i
to što pre.

Ko­te­nov­ e tamn­ e oči skliz­ nuš­ e prem­ a Nik­ o­li.
— Da se sada pob­ ri­nem za njeg­ a?
— Da­lje od njeg­ a — reče Rus­ i­lov oštro, a Ko­ten ga po­gle‐­
da.
— Uprav­ o ste učin­ i­li da iz­gub­ i ob­raz, Pjo­tre Aleks­ and­ ro­vi‐
ču — reče Nik­ o­la.
— Vas dvoj­i­ca ste suv­ i­še opas­ ni da bi­ste plju­val­i jed­ an na
dru­go­ga.
— Zai­­sta? — ova pro­men­ a za­int­er­sov­ a Nik­ o­lu. Ot­kud­ a
ovaj član KGB-a zna to­li­ko o njem­ u? — Nem­ og­ u­će da o meni
ima­te do­si­je ili po­dat­ke, ja sam običn­ i gra­đan­ in.
— Je li? — Rus­ i­lo­ve tam­ne obr­ve po­le­te­še na vrh čela. —
Šta onda rad­ i­te ovde?
— Sato-san i ja smo pri­ja­te­lji, i po­slov­ni part­ner­i.
— A, tako — glas Rus­ i­lo­va je bio pun iro­nij­e. Nije bilo svr‐­
he zad­ r­ža­vat­i stva­ri na ovom niv­ ou.
— Ona bom­ba u ko­li­ma nije bila nam­ en­ jen­ a samo Sa­tou.
Ni­ste mog­ li da bu­de­te si­gur­ni da će baš on otvo­ri­ti vrat­a au‐­
to­mo­bi­la.
— Da ste vi oti­šli, bilo bi još bo­lje. Ali, sve dok imam­ o ovo
— Rus­ i­lov po­tap­ša svoj džep u koji je spus­ tio za­mo­tul­jak sa
ci­lin­drom — nije nam po­treb­ an niko od vas. Da je naš agent
bio ot­kriv­ en, da ste ga otk­ ril­i vi…
— Fen­ iks ili ja.
— Ver­uj­em da bi ovaj ovde Ko­ten naš­ ao nač­ i­na da vas
onem­ o­guć­ i. Ali, kao što rek­ oh, da je naš agent ot­kriv­ en mi
bi­smo vas uvuk­ li u sve ovo.
— Ako žel­i­te da ži­vi­te — reče Ni­ko­la — bilo bi najb­ o­lje da
me sada ubij­et­e.
— To i nam­ er­a­vam.
— Onda neć­ et­e nik­ ad­ a saz­ nat­i iz­men­ e koje smo nač­ i­nil­i u
»Tenč­ i­ju«.
— Koji su to »mi«?

Rus­ i­lov prvi put po­kaz­ a nes­ i­gur­nost.
— Zaš­ to mi­sli­te da Tom­kin­ ov­ a ind­ u­stri­ja želi da se int­eg­ ri‐­
še sa »Sato Pet­rol­hem­ i­jom«? Svak­ ak­ o ne iz či­stog za­do­volj‐­
stva, uver­av­ am vas.
— Vi la­že­te — reče Rus­ i­lov — ja ne znam niš­ ta o tome.
»Sva­kak­ o da ne znat­e« — po­mi­slio je Ni­ko­la — »ali nis­ te ni
si­gurn­ i u ono što sam vam rek­ ao. I sada znat­e da, ako me
ne po­ved­ e­te do Pro­to­ro­va, mo­žet­e da nap­ rav­ it­e grub­ u gre‐­
šku. Vrem­ e je kratk­ o, ne mož­ em­ o da se zad­ r­žav­ am­ o na ne‐­
važ­ nim stvar­i­ma«.
— Ima neš­ to što vi ne znat­e. — Sada je do iz­raž­ a­ja do­šlo
njeg­ o­vo vas­ pi­ta­nje i tren­ ir­a­nje: kao što je kiai ko­ri­šćen kao
rat­ni po­klič da zas­ traš­ i i, u nek­ im sluč­ aj­ev­ i­ma, par­al­i­še pro‐­
tiv­nik­ a, tako je ići bio mno­go supt­il­nij­i po­klič. U ovom slu­ča‐­
ju, on je zna­čio po­lo­žaj — za­uz­ i­man­ je mes­ ta — što rat­nik po‐­
sti­že mod­ ul­ac­ i­jom i int­o­nac­ i­jom gla­sa. To je bilo veo­ ­ma te‐­
ško nau­ č­ i­ti. Či­njen­ ic­ a da je ići čes­ to za­vis­ io od spolj­nih fakt­o‐­
ra koji su bili van rat­nik­ o­ve kont­ro­le, uči­nil­a je da ovo bude
zap­ u­šte­na veš­ ti­na. Akut­ag­ a­va-san je, po­red osta­log, bio i ići-
sens­ ei i u Nik­ o­li je ot­krio odan­ og i nad­ ar­en­ og učen­ ik­ a.
— Po­čeo sam da mi­slim da je go­spo­din Pro­to­rov svez­ na‐­
juć­ i — reče Nik­ o­la.
— Ubij­te ga. — zar­ez­ a Ko­ten i opas­ no se po­kren­ u sa svog
mes­ ta. — Puc­ aj­te u njeg­ a ili ću ga ja ubit­i svo­jim ru­kam­ a.
— Ti umukn­ i — iz­gub­ io je str­plje­nje Rus­ i­lov: za sve ovo
vrem­ e on nije ski­dao po­gled s Ni­ko­le. Obo­rio je gla­vu. — Do‐­
đi­te ovam­ o, dru­že Laj­nir — reče on, i baš u tom tren­ u ogla­si
se stra­hov­ i­ta gr­mlja­vin­ a, kao da je grom raz­der­ao neb­ es­ a iz‐­
nad njih­ ov­ e gla­ve: kiša se obo­ri­la na njih, sreb­ r­no svet­lu­ca‐­
juć­ i. — Ipak ću vam isp­ u­nit­i že­lju.
Ni­ko­la samo po­mi­sli: »Vi­de­ću Pro­to­ro­va!«

Kum­ am­ o­to (Asa­ma Ko­gen) Švaj­cars­ ka

Jes­ en — Zima 1963. — Prol­eć­ e 198?

Evo kako je Aki­ko spas­ la Sai­­gou ži­vot i kako joj je on na svoj
nač­ in uz­vrat­io. Jes­ en 1963. go­di­ne bila je veo­ ­ma hladn­ a i
tmur­na, is­pun­ jen­ a nep­ rek­ idn­ om ki­šom, plju­sko­vi­ma, čak i
sneg­ om koji je do­šao rano i bio je čudn­ e boje sreb­ ra, a umi‐­
rao je na tlu, kao šar­an na suv­ om.

U Ki­uš­ i­ju, gde je Sun Hsi­ung po­slao Aki­ko da nas­ tav­ i ško‐­
lo­van­ je, sel­jac­ i su oba­vi­jal­i svoj­a dra­go­cen­ a sta­bla kako bi ih
zaš­ ti­ti­li od le­den­ ih pr­sti­ju zime.

Bilo je neo­ ­bič­no vi­de­ti lju­de da tako rano obav­ ljaj­u ovu
vrs­ tu po­sla, ali niko nije hteo da ri­zi­kuj­e. Ša­pat­om se go­vor­i‐­
lo da će preds­ to­je­ća zima biti nev­ er­o­vatn­ o okrutn­ a, a to je
po­čel­o od­mah po zav­ r­šet­ku leta koje se iz­vuk­ lo kao dim.

Mag­ la je obav­ i­jal­a ovaj deo Ki­uš­ i­jua kad je Aki­ko sti­gla.
Nije mo­gla da vidi ni Vrh Aso, ni dži­novs­ ke dim­njak­ e pro­stra‐­
ne ind­ us­ trij­ske obla­sti koja se ši­ri­la kroz do­li­nu prem­ a sev­ e‐­
ro­za­pa­du grad­ a.

Od­mah je omrz­ nul­a Kum­ am­ o­to. Mož­ da je nek­ ad­ a davn­ o u
feu­ d­ al­no doba i po­sed­ o­vao iz­ves­ ni šarm, ali, u ove dane
snaž­ nog ja­pans­ kog nap­ retk­ a, sta­re zgra­de koje su još jed­ i­no
sved­ o­či­le o slavn­ oj pro­šlos­ ti bile su po­kriv­ en­ e pla­vič­ as­ tom
pa­ti­nom koja se stvar­al­a od in­dus­ trij­skog za­gađ­ e­nja.

Upr­kos svem­ u, Aki­ko je odluč­ i­la da osta­ne u Kan-aka na
ninđ­ uc­ u rju. Sim­bol ove ško­le bio je krug u kome je bilo de‐­
vet cr­nih di­jam­ an­ at­a. U cent­ru di­jam­ an­ at­a nal­az­ io se kan­ ji
ide­o­gram koji je zna­čio ko­mus­ o. Čim je vid­ el­a taj znak, zna­la
je šta znač­ i: Kuđi kiri. Crni ninđ­ u­cu.

Imal­a je pro­ble­ma s upi­som, iako je ima­la veo­ ­ma do­bru
prep­ o­ruk­ u Sun Hsi­ung­ a. Se­nin, čudn­ og lica bio je nez­ dra­vo

mr­šav, do­pus­ tio joj je da čeka pola dana pre nego što ju je
po­zvao u svoj­e pro­sto­ri­je.

A tada je iz­go­vor­io nek­ o­li­ko neu­ b­ ed­ lji­vih izvi­njen­ ja. U nje‐­
go­vim oči­ma Aki­ko nije mo­gla niš­ ta da ot­krij­e, čak ni osnov‐­
ni sjaj oka koji je raz­ li­ko­vao ljud­sko biće od osta­lih bića na
ze­mlji. Sama, kleč­ eć­ i pred njim na go­lom tat­a­mi­ju od tr­ske,
po­čel­a je da oseć­ a neku, do tada nep­ o­znat­u, tugu. Od­jed‐­
nom je shvat­i­la da joj ned­ o­staj­e Sun Hsi­ung i je­dan njen deo
je žal­io što je uop­šte nap­ u­sti­la njeg­ o­vu top­ lu i udob­nu kuću.

Ali, že­lja koja ju je od­mam­ i­la iz tog to­plog skro­vi­šta bila je
mnog­ o jača. Nje­na kar­ma je bila da bude ovde, znal­a je to
do­bro i nije zbog toga po­stav­ lja­la nik­ ak­ va pi­ta­nja. Sada je
mo­gla samo da se bori da bude prih­ vać­ en­ a.

Sa svo­je stra­ne, sen­ i­nu se ona nije do­pal­a na prvi po­gled
i tiho je pso­vao njen­ og biv­šeg sens­ ei­a što se set­io svo­jih pri‐­
vil­eg­ i­ja koje je imao u ovoj ško­li. Uop­šte nije do­la­zi­lo u pi­ta‐­
nje da je vrat­i nat­rag, mada je sen­ in to iz­nad sveg­ a žel­eo.

Jed­ i­na nada mu je bila da će ško­lo­van­ je — i ži­vot — ovde
biti suv­ i­še grub­ i i da će prev­ i­še emo­ci­o­naln­ o i fi­zič­ki za­hte‐­
vat­i od jed­ne žene. On sam po­bri­nuć­ e se da ti za­htev­ i budu
najv­ eć­ i mog­ uć­ i. Zad­ rht­ao je u sebi i po­tru­dio se da ne razm­ i‐­
šlja o njen­ om pri­sus­ tvu ovde, o kr­šen­ ju di­sci­pli­ne i ri­tua­ l­a
koje će svak­ ak­ o njen va pro­uz­ ro­ko­vat­i.

Čak i sada je mog­ ao da oset­i spe­ci­fi­čan žen­ski flui­d nje‐­
nog duha, ose­ćaj­uć­ i ga kao bol­no upad­ a­nje u slo­že­nost sna‐­
ga na ko­ji­ma su rad­ i­li on i oni is­pod njeg­ a kako bi ih do­vel­i
do sa­vr­šens­ tva.

A, ipak se bla­žen­ o osmeh­ iv­ ao, što je bo­lje mog­ ao, i s
unut­ra­šnjim usk­ li­kom oduš­ ev­ lje­nja po­ver­io ju je učen­ i­ku čije
će je sta­ran­ je, u to nije sumn­ jao, svak­ ak­ o ote­rat­i iz Kum­ a‐­
mo­toa.

Sen­ in ju je po­smat­rao, ne trep­ćuć­ i, dok se ona for­maln­ o
nak­ lon­ il­a i ustal­a. Dok ju je gle­dao kako se po­vlač­ i unaz­ ad,
osmehn­ uo se sam sebi, uži­vaj­uć­ i unap­ red pri po­mi­sli o sud‐­
bi­ni nove učen­ ic­ e: Sai­­go će je, svak­ ak­ o, uniš­ ti­ti.

Ne do­slovc­ e, nar­avn­ o, jer da se to do­go­di­lo sen­ in bi za
večn­ a vrem­ en­ a imao okal­jan ob­raz pred Sun Hsi­ung­ om, a to
ne bi mo­gao da pod­nes­ e. Ne, ne. Ako je neš­ to znao o svoj­im
učen­ ic­ i­ma, onda je do­bro oda­brao. Po­sto­jao je jed­ an čud­ni i
po­nek­ ad zas­ tra­šuj­uć­ i dem­ on koji je bio za­ja­hao Sai­­goa.

Njeg­ o­ve pete su bile to­li­ko dub­ o­ko upij­e­ne u njeg­ o­va
leđa, da je sen­ in po­sle nek­ o­li­ko po­kuš­ aj­a odus­ tao od is­ter­i‐­
van­ ja dem­ o­na.

Neka Ops­ ed­nut­i, tako su Sa­i­goa naz­ i­val­i mnog­ i sen­ i­ni,
nat­e­ra ovu než­ e­lje­nu žen­sku da ode: neka ona sama oda­be‐­
re odla­zak. Na taj nač­ in, sen­ in će spa­sti svoj ob­raz. Sun Hsi‐­
ung neće moći da ga opt­už­ uj­e, a žena neka se vrat­i u obla­sti
za koje je bo­lje pri­prem­ lje­na: za nju je cer­em­ on­ ij­a čaja i, mo‐­
žda, aranž­ i­ra­nje cveć­ a.

Onog tren­ a kad je Aki­ko do­šla u dođo i rek­ la mu kak­ av
mu je zad­ at­ak po­ver­en, Sa­i­go je po­mi­slio da sen­ in za­i­sta
loše mi­sli o njem­ u. »Ovo je spo­red­ an po­sao« — mi­slio je,
uhvat­iv­ši za ruku novu učen­ ic­ u. Po­gle­dao ju je s meš­ av­ in­ om
besa i mrž­ nje koji su klju­čal­i u njem­ u.

Sa svo­je stran­ e, pak, Aki­ko je od­mah oset­i­la da je po­slat­a
u ti­gro­vu ja­zbi­nu. Njen va se ste­gao u suk­ o­bu sa nep­ ri­ja­telj‐­
skim Sai­­go­o­vim do­ček­ om. Znal­a je da, ako želi da osta­ne
ovde, ako želi da prež­ i­vi, mora prvo njeg­ a da po­bed­ i, a onda
po­lak­ o, jed­nog po jed­nog, pon­ ao­ ­sob, iz ove čud­ es­ ne ško­le.

Veći deo vrem­ en­ a tog po­slep­ od­nev­ a Aki­ko je pro­vel­a po‐­
smat­ra­ju­ći ga dok ju je vo­dio unao­ ­ko­lo po ško­li koja je, u
stva­ri, bila svet u svet­u, ta­jans­ tve­ni dođo usred ind­ us­ trij­ske
obla­sti, ogra­đen­ a mračn­ im kul­am­ a bez pro­zo­ra.

U bli­zi­ni nije bilo ni­jed­nog učen­ ik­ a ni sen­ in­ a, kad su zav­ r‐­
ši­li svoj obi­laz­ ak.

— Žel­im da osta­neš ovde — reče joj on — dok se ja ne
vrat­im. Idem neš­ to da oba­vim. — Ona je samo klimn­ ul­a gla‐­
vom. — Neću da čuj­em nik­ ak­ av zvuk dok odla­zim, a nar­o­či­to
niš­ ta ne žel­im da ču­jem kad se vrat­im.

— O čemu se radi?

Ne upoz­ o­riv­ši je, on je snaž­ no udar­i po obra­zu. Aki­ko se
za­nes­ e unaz­ ad i pade na kuk. Sai­­go je sta­jao iz­nad nje, ras‐­
kreč­ en­ ih nogu dok mu je telo bilo sas­ vim opuš­ ten­ o.

— Žel­iš li još da po­sta­vljaš pi­tan­ ja? — glas mu je bio pun
pod­smeh­ a, s oštrom ivi­com, zbog koje je Aki­ko za­drht­a­la u
sebi. Nije niš­ ta rek­ la, nije se pok­ ren­ ul­a.

Zar­ež­ avš­ i od nek­ og čudn­ og zad­ o­volj­stva, Sai­­go se okret­e
i ode.

Čim je ostal­a sama, Aki­ko mo­ment­a­no po­to­nu u šink­ i. To
je zna­či­lo da je nep­ res­ ta­no tand­ en, a taj njen deo naz­ i­vao se
dru­gim mo­zgom. To je bio cent­ar za kont­ro­li­san­ je ref­leks­ a,
za nep­ o­kretn­ ost. Na taj nač­ in ona je odva­ja­la je­dan svoj deo
od onog dela koji je go­reo. Po­sle iz­ves­ nog vrem­ en­ a int­enz­ iv‐­
ne kon­cent­ra­ci­je, više nije oseć­ al­a bol. Po­la­ko je ustal­a i za‐­
gle­da­la se kroz vra­ta kroz koja je on oti­šao.

Nar­avn­ o, oset­i­la je nadm­ oć njeg­ o­vog duha nek­ o­li­ko mi‐­
kro­sek­ und­ i pre nego što se nam­ er­a zla pret­vo­ri­la u fi­zič­ku
akc­ i­ju. Mo­gla je lako da iz­beg­ne udar­ac. Ali čemu to? Sa­i­gov
bes bi se time samo još više rasp­ lams­ ao i on bi kren­ uo na
nju s mnog­ o go­rim nam­ er­a­ma.

Sem toga, ose­ćal­a je da on nije si­gu­ran u svoj­u muš­ kost i
da mu je zbog toga bila po­treb­na fi­zič­ka do­mi­nac­ i­ja nad lju‐­
di­ma, bez ob­zi­ra da li se ra­di­lo o muš­ kar­ci­ma ili žen­ am­ a.
Znal­a je da će, ako bilo kada bude naš­ la zaj­ed­nič­ki jez­ ik s
njim pre sveg­ a mor­at­i da mu do­pus­ ti da do­mi­nir­a nad njom.
Tek tada će moći da oda­ber­e sop­stve­nu stra­teg­ i­ju i onda će
mu se sup­ rot­sta­vi­ti.

Sai­­go je nes­ tao i nije ga bilo nek­ o­li­ko čas­ ov­ a. Za to vre‐­
me nebo je po­stal­o sas­ vim tam­no: dan je do­go­reo kao sve‐­
ća. Bilo je vrem­ e več­ er­e i Aki­ko ose­ti da je glad­na. Po­što
ovde nije bilo hran­ e tiho je oti­šla u dođo gde je naš­ la svoj­u
tor­bu i obu­kla crni gi. Med­ i­ti­ral­a je čet­r­des­ et mi­nut­a dok nije
sti­gla do šink­ i kiču, je­din­stva duše, ra­zum­ a i tela, neo­ p­hod‐­
nog da bi se po­sti­glo sav­ rš­ ens­ tvo u bo­ri­lačk­ im veš­ ti­nam­ a.
Oseć­ al­a je tež­ i­nu univ­ erz­ u­ma koja kao da se sak­ up­ lja­la u
njen­ om do­njem trb­ uh­ u. Šit­a­har­a.

Udahn­ ul­a je: đicu: is­pu­njen­ ost. Iz­dahn­ ul­a je kijo: pra­zni‐­
na. »Udar­i u onom tren­ u kad ose­tiš da je nep­ ri­jat­el­j iz­dah‐­
nuo vaz­ duh — go­vor­io je Sun Hsi­ung — »udar­i u onom tre‐­
nutk­ u kad ose­tiš đicu u sebi. Tada ti je po­bed­ a obez­be­đe‐­
na«.

Nije za­bo­rav­ i­la njeg­ o­ve reči. Go­vor­io bi: »Ali« — po­na‐­
vljao bi bez­broj puta — »ako si to­li­ko luda i puna sebe da do‐­
pu­stiš sebi da raz­mi­šljaš o po­bed­ i, onda si go­to­va. Budi ne‐­
pres­ tan­ o sves­ na sai­­ka tand­ e­na — di­san­ ja koje određ­ uj­e Put.
S te cent­ral­ne tačk­ e sve stra­teg­ i­je mogu da se po­smat­ra­ju i
određ­ u­ju«.

Vež­ ba­la je pu­nih de­ved­ es­ et mi­nut­a, najo­ ­bič­nij­e vež­ be
koje su po­staj­a­le sve teže i teže. Znoj­i­la se sve više, ubrz­ a‐­
vaj­u­ći temp­ o, men­ jaj­uć­ i ga, prel­a­zeć­ i u tri, zat­im u šest i,
najz­ ad, u dev­ et vat­ren­ ih nap­ ad­ a i sta­vo­va odb­ ra­ne.

A onda, po­što je još bila učen­ ic­ a i po­što je još uči­la vrat­i­la
se na sai­­ka tan­den zato što je još o mnog­ o čemu treb­ a­lo da
raz­mi­šlja sves­ no, a ne da obav­ lja vež­ be kao da su deo nje.

Iz tor­be je izv­ uk­ la jak ko­nop­ ac — bio je to jed­ i­ni po­klon
koji je do­bi­la od Sun Hsiu­ ng­ a. Prev­ il­a ga je dva puta i obav­ il­a
ga br­zim po­kret­i­ma oko sto­mak­ a tako da se gor­nja ivi­ca
ovog zav­ oj­a naš­ la tik is­pod reb­ ar­a. Ko­nop­ ac je bio vrlo za‐­
teg­nut: po­slu­žio joj kao po­jas, gra­nic­ a. Po­čel­a je da udiš­ e što
je dub­ lje mog­ la. Sela je, prek­ rs­ tiv­ši noge, dok joj je telo bilo
opu­šte­no i meko, ram­ en­ a za­o­blje­na i spuš­ ten­ a, či­tav tor­zo
nagnut malo unap­ red tako da joj je vrh nosa sko­ro do­di­ri­vao
pu­pak. Sai­­ka tand­ en. Oseć­ al­a je to sva­kim udis­ aj­em.

Bila je još prev­ iš­ e zao­ ­kup­ lje­na di­san­ jem, ali njen sav­ rš­ en­ i
sluh ose­tio je tiho ko­rač­ an­ je iza met­al­nih vrat­a. Za tren je
čula škrip­ a­nje brav­ e.

Đicu: kio, isp­ un­ jen­ ost, pra­zni­na. Udahn­ i i iz­dahn­ i.
Čula je kako Sai­­go do­laz­ i u dođo i po­di­že gla­vu. Za­gle­da‐­
la se u njeg­ a.
— Usta­ni — šap­nuo je — dođi ovam­ o. Sta­jao je bli­zu za‐­
tvo­ren­ ih vrat­a.

Učin­ il­a je kako joj je reč­ en­ o, a dok je ustaj­al­a ot­pu­sti­la je
uže koje je to­li­ko smat­ra­la dra­go­cen­ im, mada je bilo sas­ vim
obič­no i mog­ lo je da se kupi u obli­žnjem duć­ an­ u. Paž­ lji­vo ga
je slo­ži­la, sak­ ri­la u svo­ju ši­ro­ku pam­ učn­ u bluz­ u a za­tim je
stal­a pred Sai­­goa.

— Slu­šaj — reče on, a glas mu je bio čud­ an, nal­ik na zuj­a‐­
nje ko­mar­ca u dal­ji­ni. Sta­jal­i su sas­ vim mirn­ o. Znal­a je da
mora sada da ga sluš­ a, čak i da je nije pre nek­ o­li­ko čas­ ov­ a
onak­ o grub­ o na to upo­zo­rio.

Nije se čulo ni­šta dru­go sem ti­hog šuš­ ta­nja strug­ o­ti­ne,
ostat­ka iz sta­re dr­var­e koja je nek­ ad­ a bila smeš­ ten­ a u ovoj
zgra­di. Nisu se čuli nik­ ak­ vi zvuc­ i s uli­ce koja je bila tri sprat­a
is­pod njih. Zi­do­vi su bili deb­ e­li a po­do­vi mas­ ivn­ i. Bilo je tiho
kao u gro­bu.

Neko je zak­ aš­ ljao. Još jed­nom. Aki­ko je za­čul­a tiho tap­ka‐­
nje sto­pa­la iza vrat­a. Bac­ i­la je po­gled na Sa­i­goa čije je či­ta‐­
vo biće bilo usme­ren­ o na vrat­a i ono što je bilo iza njih.

»Ko je bio tamo?« — upi­ta­la se Aki­ko. Slu­šal­a je i da­lje.
— Sta je to? Gde smo? — pi­tao je žen­ski glas.
— Haj­de — rek­ ao je muš­ ki glas, a onda malo jače, ins­ i­sti‐­
raj­u­ći —hajd­ e!
Nes­ tal­i su, ali je Aki­ko najz­ ad shvat­i­la o čemu se radi. Bila
su to dva duha. Muš­ ki i žen­ski. Yin i Yang.
Mrž­ nja je plam­te­la na Sai­­go­vom licu, pret­va­ra­juć­ i ga u
mons­ tru­ma. »Mrž­ nja ga uniš­ ta­va« — mi­sli­la je Aki­ko. — Iz­je‐­
da ga iz­nut­ra«. Mrž­ nja je, međ­ ut­im, bila ose­ćan­ je koje je ona
sas­ vim do­bro mo­gla da raz­ um­ e.
Mo­žda je baš u tom tren­ u shvat­i­la da su oni srod­ne duše:
Aki­ko i Sai­­go. Bilo im je su­đen­ o da se sretn­ u, zar ne?
Po­sle iz­ves­ nog vrem­ en­ a boja mu se vrat­i u lice i on je
mo­gao opet da go­vo­ri. Ali čud­no, niš­ ta nije rek­ ao o do­ga­đa­ju
ko­jem su pris­ us­ tvov­ al­i.
— Ček­ al­a si — rek­ ao je.
— Zar ti to nisi žel­eo? — gle­da­la ga je pra­vo u oči koje su
bile kao ko­mad­ i­ći mrt­vih ste­na na dnu mir­nog je­zer­a. Ako je
tačn­ a iz­rek­ a da su oči ogle­dal­o duše, onda Sa­i­go nije imao

pro­zo­ra na duši. U nji­ma se nije vi­de­la duša već samo ko­vi‐­
tla­nje emo­ci­ja i neka tamn­ a te­ži­na koja je lež­ a­la teš­ ko, kao
leš pod po­kro­vom.

Klim­nuo je gla­vom i ona shvat­i da je za­do­vol­jan. On je,
pak, po­greš­ no mi­slio da ju je na po­sluš­ nost nat­er­ao njeg­ ov
fi­zič­ki nap­ ad. Neko drug­ i, njem­ u sli­čan po kar­akt­er­u sada bi
se opus­ tio, ali on nije. Akik­ o je to pri­met­i­la.

— Kas­ no je — reče — vrem­ e je da odem­ o odav­de. Obuc­ i
se.

Nije se okren­ uo dok je ona ski­da­la svoj gi. Oseć­ al­a je nje‐­
gov skam­ en­ jen­ i po­gled na sebi dok se svlač­ i­la. Ona nije ose‐­
ćal­a stid zbog svog nag­ og tela, pa ipak, bila je sves­ na Sa­i­go‐­
vog pri­sus­ tva, njeg­ o­vog is­pi­ti­vačk­ og po­gle­da.

Znal­a je da je on ne želi, to njeg­ o­vo po­smat­ra­nje nije
ima­lo ni­kak­ ve veze sa pro­stom straš­ ću. To bi ona bar shvat­i‐­
la bez muke. S dru­ge stran­ e, nije bilo raz­ lo­ga što tako led­ e‐­
no po­smat­ra svak­ i del­ić njen­ og tela. Ali, i to je do­nek­ le mo‐­
gla da shvat­i. On je bio sas­ vim drug­ a­či­ji, nije li­čio ni na koga
iz nje­nog ran­ i­jeg ži­vo­ta.

Kad se obri­sal­a peš­ kir­om, sta­la je is­pred njeg­ a.
— Šta je to što te to­li­ko fas­ ci­nir­a? — rek­ la je, i uklon­ il­a
pe­škir tako da niš­ ta nije mo­glo da mu pro­makn­ e.
— Ako go­vo­riš o seks­ u — reče on — imać­ u svoj deo. Kao
da je gle­dao u tačk­ u isp­ od njen­ og pup­ka. Mož­ da tamo gde je
njen­ a tamn­ a dlak­ a poč­ i­njal­a da se než­ no ko­vr­dža.
— Ne pred­ aj­em se tako lako — reče ona jed­nos­ tavn­ o. —
Zaš­ to mi­sliš da ću ti se po­da­ti?
— Naga si, zar ne? Jed­ va me poz­ na­ješ.
— Da sam naga, i da te po­zna­jem — pri­met­i­la je — tek
onda bi imao malo šans­ e.
— Mis­ liš da to ne zvu­či kao po­ziv?
— Ako me že­liš, to je tvoj pro­blem — reče ona i poče da
nav­ la­či ode­ću. — Ti mi nisi do­pus­ tio da se na miru obuč­ em.
Po­smat­rao ju je neko vrem­ e, a za­tim se nag­ lo okren­ uo.
Bac­ io se na met­al­na vrat­a, ot­ključ­ ao ih i po­žur­io kroz njih, a
zat­im je stao da skid­ a znak ško­le koji je bio na nji­ma. Kad ga

je skin­ uo, po­čeo je da struž­ e crv­ en­ i lak tako da nik­ ak­ av znak
ne ostan­ e na vrat­i­ma.

Aki­ko je bila rad­ o­zna­la, ali zna­la je da ne sme da pita za‐­
što se on to­li­ko tru­di da ski­ne svak­ i trag ško­le sa tih vrat­a na
sklad­ i­štu. Ali, bilo joj je jas­ no da su to je­di­na vrat­a koja vode
nap­ o­lje i da je zato za­in­te­res­ ov­ an za njih.

Kad se obu­kla, Aki­ko pod­ i­že svoj­u tor­bu i pro­đe po­red
njeg­ a. Po­smat­ra­la ga je kako pa­žlji­vo zak­ ljuč­ av­ a vrat­a.

— Ne znam gde ću da ži­vim — reče ona. Dao joj je ključ
koji je iz­vad­ io iz dže­pa.

— U moj­oj kući je jed­na spav­ ać­ a soba — rek­ ao je — ali ni‐­
šta dru­go ne di­raj u kući. — Nap­ i­sao joj je svoj­u adres­ u i pru‐­
žio ko­mad­ ić pap­ i­ra. — Ček­ aj me — rek­ ao je. — Ne znam
kada ću se vrat­i­ti.

Tri ned­ el­je kas­ ni­je, oti­šli su u pri­ro­du. Na i sve stran­ e oko
njih ši­ri­li su se voćn­ jac­ i sa mand­ ar­i­nam­ a. Juž­ ni deo ostr­va
još je bio po­dređ­ en po­ljo­pri­vred­ i, gde se sve ra­di­lo na star­in‐­
ski nač­ in. Sai­­go je rek­ ao da se njem­ u to do­pad­ a.

Čak i ovde, da­le­ko na jugu, sneg je još le­žao, sjaj­an, na
po­vrš­ i­ni, puc­ket­a­juć­ i pod nog­ am­ a jer je bio po­kriv­ en tank­ om
led­ e­nom ko­rom, fi­nom kao por­cul­an iz di­nas­ ti­je Ming. Na
svet­lo­sti Mes­ ec­ a sneg je svet­lu­cao i rast­e­ri­vao tamu.

Nji­hov dah je stvar­ao oblač­ i­će pare u vaz­ du­hu, tako da su
se njih­ ov­ e reči pov­ ez­ i­val­e u meki lan­ ac.

U Aki­ki­nom ži­vot­u mnog­ o toga se pro­men­ il­o u to vrem­ e i
pi­tal­a se da li je tako i sa njim. Da je bilo koja dru­ga osob­ a
bila u pi­tan­ ju, ona bi znal­a od­go­vor.

Sve je po­čel­o pre tri ne­de­lje kad se on vrat­io kući, dub­ o­ko
u noć. Otvo­rio je vrat­a u sav­ rš­ en­ oj ti­ši­ni. Aki­ko je san­ jal­a, ali
čak i u tom sta­nju njen je duh bio na oprez­ u i dok joj je svest
spav­ al­a, um joj je bio bu­dan.

Otvo­ri­la je oči i pro­bu­di­la se. Ta nav­ ik­ a nije joj bila stra­na,
ali je dru­ge iz­nen­ ađ­ i­val­a.

Sai­­go, sto­je­ći u senk­ am­ a po­red vrat­a, upi­ta:
— Zar nisi spav­ al­a?

Da je bio bo­lji od nje, ne bi mor­ao da je pita, znao bi od‐­
go­vor unap­ red. Zato ona odg­ o­vo­ri:

— Ni­sam. Žel­eo si da te če­kam. Ček­ al­a sam te.
Ušao je u sobu sas­ vim tiho, hod­ a­juć­ i na ivi­ci sto­pa­la i ona
opet oset­i po­dru­glji­vost njeg­ o­vog duha, neš­ to kao po­bun­ u
raz­maž­ en­ og det­et­a. Nije rea­ g­ o­val­a i nije niš­ ta po­kuš­ av­ al­a.
Jer da je bilo šta učin­ il­a, nje­mu bi bilo ja­sno da ona ima veću
moć od njeg­ a. Isto je znal­a da bi ga to prep­ la­ši­lo, a to nije
mog­ la da pod­nes­ e.
Po­što ju je udar­io i tako po­kaz­ ao sop­stve­nu slab­ ost, rek­ ao
je:
— Pred vrat­i­ma je pa­ket. Idi, unes­ i ga. — Glas mu je bio
sav­ rš­ en­ o nor­mal­an.
Aki­ko se po­di­gla i pro­šla po­red njeg­ a. Dok je išla, oset­i­la
je bes­ ni­lo njeg­ o­vog duha koji je sik­tao kao zmi­ja u kav­ ez­ u.
Isp­ red pra­ga, nađe dev­ ojk­ u ot­pri­li­ke svoj­u vrš­ njak­ i­nju. Bila
se nas­ lo­nil­a na do­vrat­ak i stra­hov­ it­o je drht­al­a. Aki­ko je ob‐­
gr­li ru­kom i uved­ e u kuću.
Dev­ ojk­ a po­srn­ u prek­ o pra­ga i te­ško se nas­ lo­ni na Aki­ko,
koja ju je sada sko­ro nos­ i­la. Kad su ušle, Akik­ o je bo­lje po­gle‐­
da na svet­lo­sti lam­pe.
Bila je lepa, ali lice joj je bilo nek­ ak­ o mr­tvo. Zen­ i­ce njen­ ih
krupn­ ih oči­ju bile su ši­ro­ke, a iz po­luo­ ­tvo­ren­ ih usta iz­la­zio je
te­žak dah.
— Dro­gi­ran­ a je — reče Akik­ o.
— Zai­­sta? — reče Sai­­go, kao da je Aki­ko jed­nos­ tavn­ o re‐­
kla, ona je Jap­ ank­ a. — Sta­vi je na krev­ et — do­dao je po­mal­o
umorn­ o — del­i­će sobu s to­bom.
Bez ijed­ne reči, Aki­ko je uči­nil­a kako joj je reč­ en­ o. Kad je
smes­ ti­la dev­ ojk­ u da spav­ a na jed­nom kraj­u fut­o­na, preth­ od‐­
no je do­bro umot­av­ši u vun­ en­ u ćeb­ ad, vrat­i­la se u dnevn­ u
sobu. Po­smat­ra­la je Sai­­goa. Pao je na tat­a­mi dok mu se,
sneg­ om po­kri­ven­ i, kap­ ut ra­ši­rio oko njeg­ a kao la­ti­ce sleđ­ e‐­
nog lji­lja­na. Brad­ u je spu­stio na gru­di, a gla­va mu je po­drh‐­
tav­ al­a. Oči mu nisu bile sas­ vim za­tvo­ren­ e.

Za tren­ ut­ak se Aki­ko upit­a­la šta bi se do­go­di­lo kad bi ga
sada uze­la: znal­a je da to može da učin­ i i, ako je smat­ra­la
da tak­ va treb­ a da bude nje­na stra­te­gi­ja, nije bilo bo­ljeg tre‐­
nutk­ a od ovog. On je bio u pot­pun­ om kio.

Ali, u tom tre­nutk­ u, njeg­ o­va gla­va se po­di­že i on je po­gle‐­
da kao zmi­ja spremn­ a da ujed­ e. Oset­iv­ši od­mah opa­snost,
ona iz­bri­sa sve ono o čemu je raz­mi­šlja­la u preth­ od­nom tre‐­
nu i kleč­ e pred njeg­ a, ruku otvor­en­ ih i spuš­ ten­ ih u kril­o.

Očni kapc­ i mu ote­ža­še i on, najz­ ad, za­spa. I Aki­ko je za‐­
drem­ al­a. Kad se pro­bu­di­la pred zoru, usmer­i­la je opet svo­ju
pa­žnju na Sa­i­goa. Prek­ o puta nje, on je još spa­vao. Di­sao je
dub­ o­ko, prav­ il­no i po­la­ko. Ali, ona nik­ ak­ o nije mo­gla da se
otrg­ne oseć­ an­ ju da je on nep­ res­ tan­ o pos­ mat­ra.

Rad u do­đou bio je krajn­ je nap­ o­ran. Kao da bi ži­vot za­mi‐­
rao kada bi se ona pri­bli­ži­la. Svi su bili učt­i­vi prem­ a njoj, ali
nije bilo sklad­ a kad je ona bila u bli­zi­ni i niko nije bio toga
sves­ nij­i od nje same.

Oseć­ al­a je da joj sens­ ei ne ver­uj­e i da je stud­ ent­i ne vole.
Ne bi joj nik­ ad­ a po­mog­ li da u pi­ta­nju nije bilo gu­blje­nje obra‐­
za. Ni­kad­ a se nije ose­ća­la tako usam­ lje­nom, od­bač­ en­ om,
aps­ o­lut­no od­seč­ en­ om od sveg­ a. Kao da je bila le­de­ni breg u
tro­pi­ma koji je sunc­ e od­bi­ja­lo da grej­e. Ako je za njih uop­šte
po­sto­ja­la, bilo je to samo kao rana koja od­bi­ja da za­cel­i.

Žel­e­li su da ode i ona je to do­bro zna­la i oseć­ al­a. Ipak,
od­bi­ja­la je da se po­vi­nuj­e nji­hov­ oj za­jed­ničk­ oj žel­ji. Muš­ kar­ci
nisu ni­kad­ a uprav­ lja­li njen­ im ži­vot­om i nije ni sada bila
spremn­ a da im to do­pu­sti. Bor­i­la se pro­tiv toga, mo­žda od
sam­ og tren­ ut­ka svog ro­đen­ ja. Njen­ a vol­ja bila je čvrs­ ta kao
čel­ik — hi­lja­du puta prek­ al­jen — nal­ik onom­ e od ko­jeg se
pra­vi kat­an­ a, mač čas­ ti. Da li su zai­­sta mi­sli­li da mogu da je
slo­me?

A kako su se samo tru­di­li! Za po­čet­ak, sens­ ei ju je stav­ io
u najs­ po­ri­ju gru­pu učen­ ik­ a, s onim mla­dim lju­di­ma koji će,
Aki­ko je to od­mah pro­cen­ i­la, mo­ra­ti da nap­ u­ste ško­lu u roku
od šest mes­ e­ci. Za samo jed­ an čas shvat­i­la je kak­ ve su nji‐­
hov­ e skromn­ e mog­ ućn­ os­ ti. Svi su bili na mnog­ o niž­ em ste‐­

pe­nu nego ona. Bilo je to kao da ju je neko ošam­ ar­io po­sred
lica. Ali nije sebi do­pu­sti­la da to bude po­niž­ en­ je, već je pre
taj ma­nev­ ar shvat­i­la kao neš­ to što će moći da is­ko­ri­sti kao
svo­ju predn­ ost.

Kao što bi uči­nio svak­ i novi učen­ ik u nov­ oj ško­li, i ona je
mirn­ o sed­ e­la i pa­žlji­vo slu­šal­a sens­ ei­­ev­ e reči, po­smat­ra­juć­ i
kako se on konc­ ent­ri­še, tru­de­ći se da najb­ o­lje oba­vi sve što
se od nje zah­ tev­ al­o. Nar­o­či­to pa­žlji­vo pra­ti­la je kako se grad­ i
od­bra­na.

Sve je to ona već ran­ i­je nau­ č­ i­la od Sun Hsi­ung­ a, i bila je
prav­ i majs­ tor. Ali nije že­le­la da to po­kaž­ e. Igra­la je ulo­gu po‐­
sluš­ nog učen­ i­ka, sprem­ nog da nau­ č­ i sve što je novo i kom‐­
pli­ko­van­ o. Tren­ utn­ o joj je bilo do­volj­no da im pruž­ a ono što
su od nje oček­ i­val­i.

Kad bi do­šao red na nju da vež­ ba određ­ e­ne po­kret­e, sen‐­
sei bi se uklan­ jao i na njeg­ o­vo mes­ to do­la­zio je jed­ an uče‐­
nik. Bio je to novi šam­ ar, jer svi oni koji su vež­ ba­li pre nje,
ra­di­li su sa sens­ ei­­jem.

Uz­i­mal­a bi po­li­ran­ i dr­ven­ i štap, mo­žda upol­a tako de­beo
kao bo­ken — dr­ven­ i kend­ o mač za vež­ be — i tri puta duži.
Smes­ ti­la bi se na la­ki­ra­ni dr­ven­ i pod. Paz­ i­la je na sve oko
sebe, cen­ eć­ i ono što svi Jap­ anc­ i najv­ i­še cene — fleks­ i­bil­nost
i čvr­sti­nu.

Zau­ z­ el­a bi šin­ki kiču i, po­di­gavš­ i dr­ven­ i štap u po­sled‐­
njem tren­ u, lako bi obo­ri­la stu­dent­a kad bi je nap­ ao.

U ti­ši­ni koja bi za­vlad­ a­la učio­ ­nic­ om sens­ ei bi po­slao dru‐­
gog mla­di­ća na nju. Rez­ ult­at bi bio isti, mada bi ona men­ jal­a
takt­i­ku u odg­ o­vor­u na njeg­ ov nap­ ad.

Sens­ ei bi po­slao is­to­vrem­ en­ o dvo­ji­cu učen­ i­ka na nju. Aki‐­
ko je kleč­ al­a, zag­ le­da­na nap­ red. Nije mo­ra­la da okren­ e gla‐­
vu kako bi vi­de­la gde se nal­a­zi dru­gi stud­ ent ili šta radi. Sin‐­
ku kiču ot­kriv­ ao bi joj stra­te­gi­ju. Obem­ a šak­ am­ a ščep­ a­la bi
la­ga­no, ali čvr­sto, dr­ven­ u mot­ku tač­no po sred­ i­ni: to je bilo
veo­ ­ma važ­ no, jer je ona ko­ri­sti­la si­stem po­lug­ e a tu je rav‐­
not­e­ža bila naj­važ­ ni­ja stvar.

Sta­jal­a bi na svom mes­ tu, ne ko­ri­steć­ i se nog­ am­ a u vež­ bi
jer je bilo to­li­ko toga što je mo­gla da učin­ i gor­njim de­lom
tela.

Konc­ ent­ri­šuć­ i se na Put, ose­ćal­a bi kako učen­ ik nap­ red­ u­je
iza nje. Okren­ ul­a bi se ra­men­ im­ a, sak­ up­ lja­ju svu snag­ u. Mot‐­
ka bi zaz­ vi­žda­la i udar­i­la bi učen­ ik­ a u reb­ ra. Uče­nik bi od
udarc­ a let­eo kroz va­zduh.

Dru­gi kraj mot­ke — koji bi sada bio obo­ren nan­ i­že — po‐­
čeo bi da se diže u is­tom tren­ u. Njeg­ ov za­o­blje­ni kraj pri­bli‐­
žav­ ao bi se grlu dru­gog učen­ ik­ a. Ovaj bi samo seo i za­prep­ a‐­
šćen­ o se zag­ le­dao u smrt­o­nos­ ni vrh.

Tek tada, kad bi njen­ a konc­ ent­ra­ci­ja po­pu­sti­la, po­staj­a­la
bi sves­ na ogro­mnog int­e­res­ o­van­ ja koje je iza­zi­val­a u drug­ im
del­o­vi­ma do­đoa. Ono što je ona smat­ra­la jed­nim sas­ vim
obič­nim do­ga­đaj­em, pret­var­a­lo bi se u pra­vi in­ci­dent koji je
po­smat­ra­lo tri če­tvr­ti­ne ško­le.

Po­nek­ ad bi mi­sli­la da će sens­ ei njen­ e klas­ e da joj sada
ukaž­ e čast i da će vež­ ba­ti sa njom — ali, lju­to se var­a­la. Sve
je bilo smi­šlje­no da je pon­ iz­ i.

Sens­ ei bi joj rek­ ao da ustan­ e. Uz­i­maj­u­ći dr­ven­ i štap od
nje, vod­ io bi je prek­ o do­đoa do pro­sto­ra na kome je ra­di­la
Sai­­go­o­va klas­ a. Prep­ u­štao bi je bri­zi dru­gog sens­ ei­a, čo­vek­ a
gru­bog lica s ožilj­ci­ma od bo­gi­nja po obra­zi­ma i gru­di­ma.

On bi joj se form­ aln­ o nak­ lon­ io.
— Do­bro do­šla — po­zdra­vio bi je, mada tako nije mi­slio
nij­ed­nog tren­ a.
Kao da je bila ge­i­đin u sop­stve­noj zem­ lji. Isp­ ruž­ io bi svoj­u
ogrub­ el­u, žutu šaku i rek­ ao:
— Budi ljub­ a­zna, pa iz­ved­ i ko­kju suru.
Ko­kju suru bio je opas­ ni nap­ ad ali, kao i ostal­e jap­ ans­ ke
reči, imao je i dru­go zna­čen­ je: ist­o­vrem­ en­ o je znač­ io »diši«.
— Jin-san.
Učen­ ik koga je po­zvao do­šao bi, nak­ lon­ io se sens­ ei­u i po‐­
zdra­vio bi ga krat­ko:
— Hei.

— Iz­gle­da da je Ofud­ a-san po­greš­ kom sta­vljen­ a u klas­ u
koja joj ne od­go­var­a. Ne bi­smo hte­li da se tako neš­ to po­no‐­
vi. Da li bi­ste htel­i da nam do­kaž­ et­e da je sada na mes­ tu
koje joj pri­pa­da? — Rek­ avš­ i to, on se po­vuk­ ao na ivi­cu krug­ a
koji su oko nje for­mi­ral­i dru­gi učen­ ic­ i.

Kra­jič­kom oka, Aki­ko je mo­gla da vidi Sai­­goa kako sto­ji
sav­ r­šen­ o mi­ran i opuš­ ten. Da li je bio ra­do­znao da saz­ na
kako će se snać­ i u klas­ i bo­ljih učen­ ik­ a? Da li je ža­lio što nisu
njeg­ a iza­bral­i umes­ to Jin-sana?

Unut­ar ovog do­đoa, niko se nik­ om nije klan­ jao kao što je
bio obi­čaj u drug­ im bo­ri­lačk­ im veš­ ti­nam­ a u Jap­ a­nu. Ovde su
bile ninđ­ e: zak­ on buš­ i­doa — ver­o­van­ je sam­ ur­aj­a — nije im
mnog­ o zna­či­lo. Mada su mnog­ o dr­žal­i do ča­sti.

Jin-san je sta­jao, li­cem okren­ ut prem­ a njoj, dok su mu
noge bile raš­ i­ren­ e u ravn­ i ram­ en­ a. Šake sti­snut­e u pes­ nic­ e
dr­žao je is­pred sebe u vi­si­ni stru­ka, leva je bila preb­ a­čen­ a
prek­ o des­ ne.

Bilo je neč­ eg što ju je uzn­ em­ i­ra­val­o u po­lo­ža­ju tog čo­ve‐­
ka, ali Aki­ko ni­kak­ o nije mo­gla da ot­krij­e šta je to. Tada se on
po­kren­ uo i da je samo bila man­ je spo­sob­na da vidi njeg­ ov
duh i pro­či­ta njeg­ o­vu nam­ er­u, bila bi go­to­va pre nego što bi
joj se pru­ži­la pri­li­ka da mu par­i­ra.

Nje­no saz­ nan­ je, pak, do­pu­sti­lo joj je da pri­prem­ i svoj duh
i da konc­ ent­ri­še svoj­u pa­žnju na nep­ o­zna­to. Tada je vid­ el­a
blje­sak manr­i­kig­ us­ ar­i­ja — »lan­ ac snag­ e des­ et hil­ja­da lju­di«
— oruž­ja od dve sto­pe du­gog lanc­ a, ko­van­ og ruk­ om, na či‐­
jim kraj­ev­ i­ma su se nal­az­ i­le met­al­ne kug­ le.

Sada joj je bilo jas­ no šta ju je uzn­ em­ i­ri­lo u Jin-san­ ov­ om
po­lo­žaj­u: bio je to goho-no-kam­ ac, jed­no od otvar­a­nja ili
kami u bor­bi lanc­ em i šilj­ci­ma.

Jin-san je već bio na pola puta do nje, ruke su mu bile ra‐­
ši­ren­ e to­li­ko da je manr­i­ki­gu­sar­i vi­sio u la­bav­ om luku iz­me‐­
đu njih. Znal­a je da će po­kuš­ at­i da učin­ i mak­ jot­o­ši, da oba­vi‐­
je la­nac oko njen­ og vrat­a, jer nije bilo najv­ až­ ni­je da je po­be‐­
di već da to bude, is­to­vrem­ en­ o, i brzo i efi­kas­ no.

Nije nap­ ra­vil­a greš­ ku i nije po­kuš­ al­a da ščep­ a lan­ ac. Zna‐­
la je da bi joj to do­nel­o udar­ac u oko, ili bi joj slo­mi­lo člank­ e
na prs­ ti­ma.

Zato se trud­ i­la da manr­i­ki­gu­sar­i sas­ vim iz­beg­ne. Nagnul­a
je blag­ o gor­nji deo tela — i to na onu stra­nu s koje je oček­ i‐­
val­a na­pad. To joj je do­pus­ ti­lo da učvrs­ ti svoj po­lo­žaj za vre‐­
me nap­ ad­ a, a ko­ri­sti­la je svoj­u levu stran­ u kao ivi­cu, kom­bi‐­
nov­ an­ u sa njeg­ o­vim nap­ red­ o­van­ jem, dok je po­kuš­ ao da je
udar­i u ekik­ a, vi­tal­nu tač­ku is­pod paz­ uh­ a. Ate je slo­mio i Jin-
san­ ov ri­tam i njeg­ o­vu konc­ ent­ra­ci­ju. Tako od­seč­ en od puta
bio je kao obez­gla­vljen i bilo ga je lako po­be­di­ti.

Bog­ i­njav­ i sens­ ei nije rek­ ao niš­ ta, dok se Jin-san drht­av­ o
po­di­gao na noge i vrat­io u svet­i­li­šte iza ivi­ce krug­ a. Aki­ko je
mo­gla da ose­ti kako je nap­ e­tost po­smat­ra­ča po­stal­a veća.

Ono što se zat­im od­i­gra­lo osta­lo je za­bel­ež­ en­ o u njen­ om
seć­ an­ ju kao zbi­van­ je u ne­kom drug­ om svet­u. Ko­li­ko puta je
samo, kas­ ni­je, u seć­ an­ ju oži­vljav­ al­a po­kret­e sens­ ei­a, po­sma‐­
tra­ju­ći ga kao na uspo­ren­ om fil­mu dok se okret­ao prem­ a bu‐­
lju­ku svoj­ih učen­ ik­ a i pro­mrm­ ljao jed­no ime:

— Sa­i­go-san.
Nije bilo nik­ ak­ vog okle­van­ ja, nik­ ak­ vog po­gle­da, nič­ eg što
bi joj u Sa­i­go­vom dr­ža­nju ot­kri­lo šta mu se nal­a­zi na umu.
Znal­a je da će u sle­de­ćem tren­ u, kad budu pri­šli jed­no dru‐­
gom, sud­bi­na nji­hov­ og od­nos­ a, sad­ a­šnjeg i bu­du­ćeg, biti
pot­pu­no određ­ en­ a.
Znal­a je i to da će ta sudb­ i­na biti sas­ vim u njen­ im ru­ka‐­
ma. U svom umu on ju je već po­be­dio tako da uop­šte nije
žel­eo da po­kaž­ e svoj­u do­mi­nac­ i­ju nad njom kao što bi, mo‐­
žda, žel­eo da je u pi­ta­nju bio muš­ ki pro­tiv­nik. On je jed­no‐­
stav­no ra­dio ono što je sens­ ei tra­žio od njeg­ a: a to je bilo da
je po­bed­ i na pon­ i­žav­ aj­u­ći nač­ in. Da je javn­ o pon­ i­zi.
Od Aki­ko je zav­ is­ i­lo kak­ va će biti nji­hov­ a kar­ma — ako će
je uop­šte biti — od nje je zav­ is­ i­lo da is­ko­ri­sti taj tren i uniš­ ti
taj dub­ o­ki izvor mrž­ nje koji je ključ­ ao kao vulk­ an u njem­ u.
On je bio veo­ ­ma opas­ an i to nik­ ak­ o nije smel­a da smetn­ e s
uma. Mog­ ao je da je ozbilj­no po­vred­ i, samo ako bi ona tom

izvo­ru do­pu­sti­la da eks­ plo­di­ra. Nije ver­o­val­a da će sens­ ei to
moći da ose­ti, da će sti­ći da int­er­ven­ iš­ e na vrem­ e. Sa­i­go bi
mog­ ao lako da je ubij­e, da je smož­ di vrel­i­nom svoj­e ener­gi­je
a da toga i ne bude sves­ tan.

Sve joj je to pro­le­tel­o kroz um, dok je Sai­­go ulaz­ io u unu‐­
tra­šnji krug u ko­jem je, samo tren ra­nij­e, Jin-san bio po­ra‐
žen. Ugle­davš­ i njeg­ o­vo vrel­o, nap­ e­to lice, znal­a je da se on
sam sebi zak­ leo da neće do­pus­ ti­ti da mu se do­go­di slič­no
po­niž­ e­nje.

Bilo joj je po­treb­no samo tri mi­nut­a da je po­bed­ i, ali u
tom kratk­ om vrem­ ens­ kom per­i­o­du či­tav­ a večn­ ost znan­ ja
bila je is­ko­ri­šćen­ a i iz­men­ jen­ a u mi­kro­ko­smo­su iz­međ­ u njih.
Ko­ri­šćen­ je određ­ en­ ih strat­eg­ i­ja ot­kriv­ al­o je sta­nje duha: ni‐­
šta nije mog­ lo da osta­ne skriv­ en­ o. Po­sta­li su int­im­ni­ji nego
da su bili lju­bavn­ ic­ i, de­li­li su sve iz­međ­ u sebe, mnog­ o više
nego da su bili bli­zanc­ i. Put ih je u pot­pun­ os­ ti po­vez­ ao dok
su se bo­ri­li, dok su niz dugi, tam­ni tun­ el gle­dal­i u dušu jed­no
drug­ om.

— Da — reče bo­gi­njav­ i sens­ ei, a da mu se u gla­su nije
ose­tio ni trun očaj­a­nja koje je oseć­ ao zato što je još jed­ an
njeg­ ov učen­ ik strad­ ao od njen­ e ruke. — Rad­ i­ćet­e s nama.

Ofud­ a-san.
Kas­ nij­e ju je Sai­­go po­zvao da iza­đu zaj­ed­no na več­ er­u.
Slo­mlje­na mlad­ a žena koju je bio do­veo kući preth­ od­ne noći,
sada je preb­ ač­ en­ a u njeg­ ov fut­on. Aki­ko nije ni­šta rek­ la zbog
toga. Nije ni­šta rek­ la niti je pi­tal­a za­što de­vojk­ a malo jede i
za­što je­dva prek­ o dana, otvar­a oči.
Sa­i­go nije raz­go­var­ao sa njom u res­ to­ra­nu. Nez­ a­int­e­res­ o‐­
van­ o je jeo svoj saš­ i­mi daj­kon sal­at­u. Rad­ io je to veo­ ­ma
dugo. Ži­vot je plamt­eo oko njih, ra­si­pao se u pra­voj eks­ plo­zi‐
ji pi­janč­ ev­ an­ ja i is­fors­ i­ra­ne ra­do­sti, kao da su svi oni lju­di
koji su ra­di­li u ogromn­ im fab­ ri­kam­ a žel­el­i da za jed­no veče
po­tro­še sve što su zar­a­di­li za ned­ e­lju dana.
Aki­ko je vi­de­la mnog­ e žene koje su se ba­vil­e is­tim po‐­
slom kao njen­ a majk­ a. One su bile is­pod njen­ og ni­voa, ali na
kraj­u se sve svod­ i­lo na isto. Dok ih je po­smat­ra­la, oseć­ al­a se

nek­ ak­ o čudn­ o, kao da se opet vrat­i­la u Zam­ ak u kome nema
noći i kao da je opet vir­i­la kroz puk­ o­ti­ne u raz­ne spa­vać­ e
sobe u toku besk­ o­načn­ ih noći.

Pa ipak, oseć­ al­a se da se nek­ ak­ o pro­men­ il­a. Čin­ il­o joj se
da je po­sao ko­jim se bav­ i­la njen­ a maj­ka bio samo fas­ ad­ a, da
ni ona nije bila niš­ ta bo­lja od svih ovih žena ovde koje su iz‐­
gu­bi­le po­lo­žaj, do­sto­jans­ tvo i ono što se u Jap­ an­ u najv­ iš­ e ce‐­
nil­o — čast.

Ikan nije imal­a po­ro­di­ce, nije ima­la pretk­ e koje bi po­što‐­
val­a, nije imal­a muža koji bi je šti­tio, prek­ o koga bi bila odre‐­
đen­ a njen­ a sud­bi­na i za­šti­ćen­ o njen­ o po­tom­stvo. Imal­a je
samo Aki­ko, a i ta odg­ o­vorn­ ost je bila su­viš­ e vel­i­ka za nju.

Za nju, kao i za ove ostal­e žene ovde, nije bilo bud­ uć­nos­ ti
u ko­joj bi mo­gla da rodi i od­ga­ja dete.

— Akik­ o-san.
Obrat­i­la je pa­žnju na njeg­ a.
— Hai?
— Zaš­ to to nisi uči­ni­la?
Znal­a je jas­ no na šta mi­sli, ali je smat­ra­la da će za njeg­ a
biti do­bro da to sam iz­go­vo­ri.
— Ne znam na šta mi­sliš, Sa­i­go-san.
Raz­mi­šljao je malo o tome.
— Mog­ la si da me po­bed­ iš u naš­ em suk­ o­bu u do­đou pa,
ipak, nisi htel­a.
Odm­ ahn­ ul­a je gla­vom.
— Mo­lim te da mi ver­uj­eš da ne mogu da se sup­ rots­ tav­ im
tebi.
— Oseć­ am da nije tako.
Njen­ e tamn­ e oči nisu is­pu­šta­le iz vida njeg­ o­ve, zas­ enč­ e‐­
ne.
— Ono što ti oseć­ aš, mož­ da, Sai­­go-sane, je tvo­ja in­ten‐­
ziv­na že­lja da ne bu­deš po­be­đen pred ko­le­ga­ma. To­bom ru‐­
ko­vod­ i ose­ćan­ je čas­ ti: ono je tvo­je oruž­je, tvoj strah.
Sada, tri ned­ e­lje kas­ nij­e, dok su hod­ a­li kroz sneg­ om po‐­
kri­ven­ e voćn­ jak­ e, ček­ aj­uć­ i sunc­ e nove go­di­ne, Aki­ko je zna­la
da je iza­bral­a pra­vi put.

Miči. Bila je to jap­ ans­ ka reč za put, sta­zu, ali je, is­to­vre‐­
men­ o, mog­ la da ozna­či i du­žnost, nep­ o­znat­o, stran­ca.

Aki­ko je ose­ćal­a da je ona prva osob­ a na svet­u koja se
naš­ la u si­tua­ c­ i­ji koja može da se opi­še svim mog­ u­ćim znač­ e‐­
nji­ma te jed­ne reči. Njen ži­vot sa Sa­i­go­om bio je prep­ le­ten
svim tim stvar­i­ma i ona nije mog­ la da odred­ i gde se jed­ an
po­jam gubi, a gde drug­ i po­či­nje.

Tiho su pro­šli po­red nas­ ad­ a bam­bus­ ov­ e tr­ske. Gra­ne ne‐­
kog star­og dr­vet­a bile su ote­žal­e od sneg­ a. Svak­ og tren­ a
mo­glo je da se oček­ uj­e da se slo­mi­ju pod njeg­ o­vom tež­ i‐­
nom. U zak­ lo­nu od bo­ro­va, Sa­i­go od­jed­nom sta­de. Okren­ uv‐­
ši leđa vel­i­kom sta­blu, poče po­lak­ o da kli­zi niz njeg­ a sve dok
nije čučn­ uo. Aki­ko je klekn­ ul­a ned­ a­lek­ o od njeg­ a, sa stran­ e,
pod prav­ im uglom. Nije se okren­ uo prem­ a njoj, nego je na‐­
stav­ io da gle­da pra­vo is­pred sebe, u guž­ vu slo­mlje­nih gran‐­
či­ca koje su prek­ ri­li sneg i led.

Aki­ko je bila za­gle­da­na u njeg­ ov po­nos­ ni pro­fil. Još je bio
veo­ ­ma za­go­net­an za nju. Ali, ona je oseć­ al­a, znal­a je, u
stvar­i, i to da je on zag­ o­net­ka i za sam­ og sebe. Mada je bio
za mla­dog čo­vek­ a suv­ i­še po­vuč­ en, ipak sam­ o­i­spi­ti­van­ je nije
bilo ono što ga je zao­ ­kup­ lja­lo. Več­ i­ti pla­men njeg­ o­ve mrž­ nje
mo­rao je da se neč­ im po­dr­ža­va i, s vrem­ en­ a na vrem­ e, tre‐­
ba­lo mu je do­dat­i ulja. Aki­ko je ose­ćal­a da bi pres­ tan­ ak mr‐­
žnje bio i sam Sa­i­gov kraj. Bila je to njeg­ o­va du­hovn­ a hran­ a:
bez nje, njeg­ ov duh ne bi mog­ ao da živi.

Jas­ no joj je bilo da je on neč­ as­ ti­vi, pa ipak, pri­vla­čio ju je
na neki čud­ an nač­ in. Da li je to bilo zbog tog saz­ na­nja ili
upr­kos tom saz­ na­nju? Bila je prep­ la­šen­ a kad se nal­az­ i­la u
njeg­ o­voj bli­zi­ni, jer je oseć­ al­a kako neko čud­no ose­ćan­ je iz‐­
jed­ a njeg­ o­vu dušu. Po­nek­ ad bi, pak, oseć­ al­a neko pri­jat­no
opu­štan­ je koje bi obu­hvat­al­o či­tav njen duh.

Kad je bila uz Sai­­goa, oseć­ al­a je svoj­u pri­padn­ ost. Vrem­ e
i pro­stor ima­li bi svoj znač­ aj. On je imao duh od­metn­ i­ka, a
ne od­bač­ en­ og, a ona je sebe nep­ res­ ta­no smat­ra­la od­ba­če‐­
nom. Od­ba­čen­ i nem­ aj­u sta­tu­sa, nem­ aj­u po­nos­ a, nem­ aj­u ča‐­
sti. Pri­bra­la je svoj­a ose­ćan­ ja one noći u res­ to­ran­ u, kad je

ugled­ al­a gej­šu cr­nih zuba i lica nap­ ra­šen­ og be­lim pu­de­rom
od pi­rin­čan­ og braš­ na.

Od­jed­nom je ose­ti­la da nep­ res­ ta­no raz­mi­šlja o Ikan: stal‐­
no joj se či­ni­lo da želi da se oslo­bo­di ste­ga njen­ og bića. Ikan
nije imal­a dru­gog stat­us­ a sem što je bila taju oi­ran što, na‐­
ravn­ o, nije ima­lo nik­ ak­ vog znač­ aj­a iz­van Zamk­ a u kome
nema noći, iz­van Jo­ši­var­e. Ot­kak­ o je Aki­ko po­beg­ la iz Zam‐­
ka, njen odn­ os prem­ a kurt­i­zan­ am­ a se pro­men­ io.

Aki­ko nije mo­gla čak ni da se nal­ju­ti na maj­ku: njen­ e
emo­ci­je su bile zbr­kan­ e kao kod Ikan u onim tren­ uc­ i­ma kad
nije mo­gla da je pri­hvat­i. Oseć­ al­a je samo ra­zum­ ev­ an­ je za
ono što je nje­na majk­ a učin­ il­a, za ono što je bila.

Ikan je bila od­bač­ en­ a, a Aki­ko, i ne znaj­uć­ i to, sama se
uklop­ i­la u taj mo­del. Ali, Sai­­go joj je sada po­kaz­ ao da po­sto‐­
je i drug­ i pu­te­vi ko­ji­ma može da kren­ e. Od­met­nik po sop‐­
stven­ oj vo­lji imao je stat­us, do­sto­jans­ tvo i čast. Jap­ ans­ ka je
sta­ra tra­di­ci­ja raz­mat­ra­nja do­sto­jans­ tven­ os­ ti po­raz­ a — tri‐­
jumf idea­ l­a nad akc­ i­jom — to naj­bo­lje do­kaz­ i­val­a.

Sai­­go, tu po­red nje, od­jed­nom ose­ti neki grč u telu. Kao
da je neš­ to u njem­ u vuk­ lo na raz­ li­či­te stra­ne. Bes se gom­ i­lao
u njem­ u i u njem­ u se ro­di­la neo­ ­do­lji­va žel­ja da je po­vred­ i.

— To mora da je kraj — reče.
Vet­ar do­grab­ i njeg­ o­ve reči i od­nes­ e ih, za­vi­tla ih po sne‐­
gu oko bo­ro­va prek­ ri­ven­ ih sneg­ om. Još se nije okren­ uo pre‐­
ma njoj. Oset­io je neki drht­aj i ve­li­ku nap­ et­ost u telu.
— Mo­žda si se pi­tal­a ko je do­vojk­ a koju sam do­veo pre
nek­ o­li­ko ned­ el­ja. — Spus­ tio je gla­vu tako da mu je bra­da
sko­ro do­dirn­ u­la grud­ i a zat­im je jed­ va čujn­ o pro­zbo­rio. —
Ona je ta koju vo­lim. — Aki­ko oset­i stra­šan bol, kao da joj je
neko zab­ io nož iz­međ­ u reb­ ar­a, po­la­go ga okreć­ uć­ i baš ona‐­
ko kako je Sa­i­go i že­leo. — Zove se Juk­ io, i iz­da­la me je. Iz‐­
da­la me zbog mog ro­đa­ka, gai­­đi­na! Itek­ ij­a! — Ove dve po‐­
sled­nje reći uvred­ e is­plju­nuo je s tak­ vom mrž­ njom i žes­ ti‐­
nom, da je Aki­ko mor­al­a da za­tvo­ri oči pred snag­ om njeg­ o‐­
vog besa.

Sa­i­go­ve usne po­vi­še se na­go­re, s nam­ er­om da se osmeh‐­
nu, ali to je više li­či­lo na rež­ a­nje nego na osmeh.

— Mož­ da se pi­taš kako je mo­guć­ e da ga­i­đin bude moj ro‐­
đak: Pa, evo kako: moja majk­ a Itam­ i ima­la je brat­a, po­no‐­
snog i oda­nog čo­vek­ a sa­mur­aj­ske krvi. Zvao se Čuko i u
zimu 1943. go­di­ne, po­sle po­gi­bi­je njeg­ o­vog ko­mand­ ant­a,
pred­ a­ta mu je ko­mand­ a gar­ni­zo­na u Sing­ a­pu­ru. Služ­ io je
oda­no i čas­ no svom caru sve do sept­em­bra 1945. go­di­ne,
kada je uzal­ud po­kuš­ av­ ao da od­bran­ i grad od broj­nih bri­tan‐­
skih voj­ni­ka. Nje­go­vi lju­di bili su op­ko­lje­ni. Po­gi­nul­i su bran­ e‐­
ći čast Jap­ an­ a, kao što i pri­li­či pra­vim sam­ ur­a­ji­ma. Čuko je
bio po­sled­nji koji je po­pus­ tio. Iako je bio iz­reš­ et­an mec­ i­ma
ite­kij­a, do kraj­a je svo­jim kat­a­nom od­sec­ ao nji­hov­ e gla­ve.
Brit­anc­ i, kao svi varv­ ar­i, nem­ aj­u ni najm­ an­ je ose­ćan­ ja čas­ ti.
U to vrem­ e, moj ujak je bio ože­njen veo­ ­ma lep­ om žen­ om, ali
veo­ ­ma sumn­ ji­vog po­rek­ la. Kad ovo kaž­ em, mi­slim na to da
je ona jed­nim del­om bila Ki­nes­ kin­ ja. Mora da je op­čar­al­a Ču‐­
koa, jer on nije ni najm­ an­ je paž­ nje obra­ćao na sve gla­si­ne
koje su, svak­ ak­ o, mo­ral­e da do­pru do njeg­ a. I ja sam znao
da ona ne može da bude Jap­ ank­ a. Sa­mur­aj­ska krv ne može
da teče ven­ am­ a žene koja nije spremn­ a da osvet­i smrt svog
muža. Umes­ to da to učin­ i, Čeo­ ng se udal­a za čo­vek­ a koji je
ko­mand­ o­vao nep­ ri­jat­elj­skim nap­ a­dom na Sing­ a­pur. Mož­ da je
baš on is­pa­lio met­ak koji je sudb­ o­nos­ no po­go­dio mog ujak­ a.
Ali, nje se to nije ti­cal­o. — Sa­i­go po­di­že gla­vu — je­di­no dete
Čeo­ ng i tog var­var­i­na, Puk­ ovn­ ik­ a, je Nik­ o­la Laj­nir.

Kad je čula tu stra­nu reč, to stra­no ime iz­go­vo­ren­ o s to­li‐­
kom mr­žnjom, Aki­ko je oset­i­la kako joj se led­ en­ a jeza spu­sti
niz kičm­ u. »Da li je to mog­ u­će?« — pi­tal­a je samu sebe —
»Da li je mo­gu­će da ju je to­čak sudb­ i­ne do­veo do je­di­ne oso‐­
be na svet­u koja može da joj po­mog­ne?« Jer taj isti Puk­ ov­nik
Laj­nir, taj ite­ki kako ga je Sai­­go naz­ i­vao, bio je čo­vek koji je
zah­ tev­ ao jav­nu osud­ u Aki­ki­nog oca, što je do­vel­o do njeg­ o‐­
ve smrt­i. Konc­ ent­ri­sal­a se sa žel­jom da sve bo­lje shvat­i i sa‐­
zna.

— Do­šao je u našu ško­lu sa svoj­om lju­ba­vi, Juk­ io. Dr­ža­li
su se za ruke — nas­ ta­vio je Sai­­go — a Juk­ io je nek­ ad­ a mene
vo­lel­a, bili smo lju­bavn­ i­ci, ali tada je srel­a njeg­ a. On je oča‐­
rao njen duh, kao što je nek­ ad­ a njeg­ o­va majk­ a učin­ i­la sa Ču‐­
kom. Mo­ram da je dro­gi­ram, jer će inač­ e po­be­ći od mene i
od­le­teć­ e prav­ o njem­ u. Ja sada imam samo nju.

— Da li još uvek vod­ iš lju­bav s njom?
Sa­i­go­va gla­va se brzo okret­e, i njeg­ o­ve ugaš­ en­ e oči za‐­
gle­daš­ e se u nju, izaz­ i­vačk­ i.
— Uz­i­mam je kad god po­žel­im. — Okren­ uo se zat­im, i za‐­
gle­dao u prep­ le­te­ne suve granč­ i­ce na zem­ lji. — Ona me iz‐­
dal­a: bol­je i ne za­slu­žu­je.
Aki­ko se set­i­la šta je ran­ ij­e rek­ ao: mož­ da je to kraj.
— Žel­iš da je ubi­ješ, sada.
Sai­­go je ću­tao neko vrem­ e a onda je pro­ced­ io:
— Gla­dan sam osvet­e. Žel­im da osvet­im sebe, svoj­u maj‐­
ku, ali pre sveg­ a Čuk­ oa.
Ona po­mi­sli: »K’ai ho — vid­ im pu­ko­ti­nu: mo­ram oba­zri­vo
da uđem«.
— Pre dve ned­ e­lje nag­ lo si oti­šao — reče tiho. — Ni­sam
te vid­ el­a ni kod kuće, ni u do­đou. Nije te bilo puna čet­i­ri
dana.
— Bio sam u To­kij­u — reče on. — Išao sam na po­greb
svom ocu. — Zat­vo­rio je oči. — Žel­eo sam da i tebe po­ve‐­
dem, ali nis­ am mog­ ao.
Nak­ lon­ il­a se:
— Po­čas­ tvo­van­ a sam.
— On je bio vel­ik čo­vek. — Po­nov­ o je bio veo­ ­ma nap­ et. —
Ali, uniš­ ti­li su ga varv­ ar­i… uniš­ tio ga je Puk­ ovn­ ik Laj­nir. Itek­ i
ga je za­da­vio. A sada po­či­nje moja osvet­a. Otro­vao sam Pu‐­
kov­nik­ a. Dao sam mu spec­ i­jal­ni otrov koji ulaz­ i kroz pore, a
ne može da bude ot­kriv­ en. Otrov po­lak­ o de­luj­e, ali je smrt
nei­­zbe­žna.
— A onda?
Obo­rio je gla­vu.

— U pra­vu si, Juk­ io mora da umre. Ali, to nik­ ak­ o ne sme
da saz­ na moj ro­đak, Nik­ o­la. Mora da se pita šta je s njom… i
mo­ra­će da čeka… A onda, kad se nas dvo­ji­ca suk­ o­bi­mo, tren
pre nego što ću ga ubi­ti, reći ću mu kak­ va je bila sudb­ i­na
njeg­ o­ve vol­je­ne. Tada će krv­ av­ i kami koji me sled­ i i muči,
najz­ ad moći da se smi­ri i od­mo­ri.

Smrt, smrt i samo smrt. Smrt je bila svud­ a oko njih, kao
da su se kup­ al­i u moru lo­ba­nja. Giri koji je Sa­i­go nos­ io, kao
da se jed­nim del­om svoj­e te­ži­ne pren­ eo na Aki­ko. Nije ni
čudo što mu je duh bio bač­ en u praš­ i­nu. Tek sada jas­ no je vi‐­
del­a prep­ li­tan­ je nji­hov­ ih karm­ i.

Bez raz­mi­šlja­nja, ona pruž­ i ruku i njen­ i pr­sti kli­znuš­ e po
njeg­ o­voj mi­ši­ci. Nje­go­va gla­va se okret­e, a crv­ en­ i bes po­jav­ i
mu se u očim­ a, iza­zi­vaj­uć­ i ga, ali ona reče:

— Do­pus­ ti mi da ote­ram taj kami… bar za tren. Neš­ to kao
da se oto­pi u njem­ u, bar­i­je­ra se sruš­ i i hrab­ ri rat­nik pade u
njen zag­ r­ljaj, kao malo dete koje tra­ži uteh­ u na maj­či­nim pr‐­
si­ma.

Hlad­noć­ a nije mog­ la niš­ ta vat­ri koja je bukt­a­la u nji­ma, i
prvi put u svom živ­ ot­u Sai­­go ose­ti na­val­u krvi u svom pe­nis­ u
zbog žen­skog do­di­ra. Ran­ ij­e, čak i u vođ­ en­ ju lju­bav­ i s Juk­ io,
uvek je bilo nas­ i­lja — i najč­ eš­ će bi je uzi­­mao od po­zad­ i, kao
što je či­nio sa svo­jim mla­dim lju­bavn­ ic­ i­ma, muš­ kar­ci­ma.
Tako se i taj nje­gov od­nos sa Juk­ io jed­ va mog­ ao naz­ vat­i pra‐­
vim vođ­ en­ jem lju­bav­ i.

Ali, sa Aki­ko sve je bilo dru­gač­ i­je. Mož­ da je to bilo tako jer
je do­pu­stio da se Aki­ko utop­ i u njem­ u, da ga po­ved­ e. On je
bio taj koji se po­dav­ ao njen­ om vo­đen­ ju lju­bav­ i, od­go­var­ao
na njen pod­strek, ko­ri­ste­ći svo­je gru­be, žul­je­vit­e šake stvo‐­
ren­ e da nan­ os­ e bol i smrt za než­ no mi­lo­van­ je njen­ og bes‐­
krajn­ o než­ nog be­log tela.

Onog tren­ a kad je oset­io njen­ e usne na svo­ji­ma, kad je
ose­tio kako njen je­zik is­traž­ uj­e njeg­ o­vu vla­žnu unut­ra­šnjost
kao nič­ i­ji pre, bio je tvrd kao sten­ a i tako eks­ ta­tič­no žel­jan,
kao da nik­ ad­ a nije vo­dio lju­bav. Oseć­ ao se kao da je sas­ vim
nev­ in.

I za­i­sta, kad je lju­bav u pi­tan­ ju, on je stvar­no bio nev­ in.
On nije znao šta su než­ nost i ra­zu­mev­ an­ je. On nije po­zna‐­
vao ljub­ av. Mići.

Njen­ e doj­ke su se to­pi­le pod njeg­ o­vim do­di­rom, a čud­na
ose­ćan­ ja stru­jal­a su sa njen­ ih nab­ u­brel­ih brad­ a­vic­ a. Žel­eo je
od­mah da pro­dre u nju, tol­i­ko je bilo nje­go­vo uz­buđ­ en­ je.

Neo­ ­bu­zda­no. Ona je dra­ži­la njeg­ o­ve brad­ a­vi­ce vrh­ om je‐­
zi­ka, i do­di­ri­val­a njeg­ o­va jaja veš­ tim pr­sti­ma, dok je sam vrh
nab­ rek­ log pen­ is­ a mil­o­val­a unut­ra­šnjom stran­ om but­i­ne.

Dr­žal­a ga je u tom uz­buđ­ en­ ju veo­ ­ma dugo, sve dok nije
shvat­i­la da je on sko­ro sa­svim iz­bez­um­ ljen. Tada se smil­o­va‐­
la, i sebi i njem­ u, i po­sta­vi­la je vrh njeg­ o­vog pen­ is­ a na sam
ulaz svoj­e vag­ i­ne.

Snaž­ no uz­dahn­ uvš­ i, pro­dro je u nju, dok su mu očni kap­ci
trep­ er­i­li a gru­di se te­ško di­za­le i spu­šta­le, sve dok se nje­go­vi
uski bok­ o­vi nisu suk­ o­bi­li s njen­ im — sve dok nije ušao sa‐­
svim, i veo­ ­ma dub­ o­ko, u njen­ e najt­am­nij­e dub­ i­ne.

Nije mu do­pus­ ti­la da se po­kreć­ e, pla­šeć­ i se da samo je‐­
dan po­kret može da oslo­bo­di njeg­ o­vo uzb­ uđ­ e­nje i njeg­ o­va
ose­ćan­ ja. Pri­ti­snul­a ga je uz sebe što je više mog­ la. Tada je
po­čel­a da stež­ e i ot­puš­ ta svoj unut­ra­šnji mi­šić. To stez­ a­nje i
opu­štan­ je iza­zi­val­o je man­ je tr­lja­nje i uzb­ uđ­ i­van­ je, nego da
je on rit­mič­ki pro­di­rao u nju. Znal­a je da će nji­hov­ o mi­lo­va‐­
nje duže po­tra­ja­ti, mada joj je bilo ja­sno da je on bio na sa‐­
moj ivi­ci ogra­zma već onda kad je ušao u nju.

Aki­ko je po­smat­ra­la njeg­ o­vo lice, oseć­ aj­uć­ i kako se uzb­ u‐­
đu­je ne samo zbog vla­žnog kont­akt­a iz­međ­ u nji­hov­ ih tela
već i zbog ono­ga što je vid­ e­la da prel­eć­ e prek­ o njeg­ o­vog
lica. Uži­val­a je u zad­ o­volj­stvu koje mu je pru­ža­la: uži­val­a je
u tome što je bar na kratk­ o ote­ra­la duha koji ga je muč­ io da‐­
nju i noću.

Znoj se sle­dio na nji­hov­ im le­đi­ma, učin­ io da po­stan­ u deo
zim­skog pej­zaž­ a. Tamo gde su se do­ti­cal­i, tela su im bila vla‐­
žna i kliz­ a­va, kao da je vrel­o ulje si­pa­no iz­međ­ u njih.

Aki­ko oset­i kako joj ra­zum luta, nije više niš­ ta ja­sno vid­ e‐­
la. Bila je veo­ ­ma bli­zu sam­ om vr­hunc­ u za­do­volj­stva. Ali, re‐­

ši­la je da se usreds­ red­ i na Sai­­goa. On više nije ni­šta ni vid­ eo
ni čuo. Njeg­ o­vo čvrs­ to, vit­ko telo nep­ res­ ta­no je do­di­ri­val­o
njen­ o. Žile mu se za­te­goš­ e na vrat­u a zubi čvrs­ to steg­ o­še
zbog na­po­ra i že­lje da pro­duž­ i ek­staz­ u. Ali, nije mo­gao.

— Ooo­ ­oh, da! — uz­vikn­ ul­a je, pot­pu­no iz­bez­um­ lje­na, sa‐­
svim van sebe, iz­gub­ lje­na u val­o­vi­ma za­do­volj­stva koji su je
prep­ la­vlji­val­i, pret­eć­ i da je uguš­ e.

Dugo po­sle vođ­ e­nja lju­ba­vi, Sai­­go nije li­čio na sebe. Sve
ono što je ne­kad­ a bio, iz­gub­ i­lo se u njen­ om za­gr­lja­ju i nas­ ta‐­
vil­o je da se nek­ ak­ o odr­žav­ a kao lepo obli­ko­van­ e ru­šev­ in­ e
na krv­ av­ om boj­nom po­lju.

I da­lje je bio čvrs­ to sti­snut uz nju, i treb­ a­lo mu je stra­šno
mnog­ o vrem­ en­ a da po­vra­ti nor­maln­ o di­san­ je. Čak i kad im
je po­stal­o hladn­ o, i kad je bilo jas­ no da mo­raj­u da se obu­ku,
od­bi­jao je da se odvoj­i od nje.

Jedn­ om je čak tiho za­pla­kao. Kad ga je pi­ta­la šta ga muči,
rek­ ao je:

— Se­tio sam se onog sta­rog dr­vet­a kraj ko­jeg smo mal­o‐­
pre pro­šli. Kako že­lim da bu­dem kao to drvo, oslo­bo­đen svog
ter­et­a. Kako žel­im da i ja zba­cim te­ret koji me pri­ti­ska, kako
žel­im da se ra­du­jem ži­vot­u.

Ali, tada je, malo po malo, po­čeo da se vrać­ a u svoj star­i
lik, da po­sta­je opet onaj isti star­i Sa­i­go ko­jeg je po­znav­ al­a. I
usko­ro su sed­ e­li odvo­jen­ i jed­no od drug­ og, tako da­lek­ o da
im se čak ni ram­ en­ a nisu do­di­ri­val­a. Na neki čud­ an nač­ in,
Aki­ko je oseć­ al­a da se on sti­di zbog onog­ a što su mal­o­pre
ra­di­li, kao da je prek­ rš­ io neka unut­ar­nja pra­vil­a ko­jih je
samo on bio sves­ tan. Žel­el­a je da može da mu kaže da se
on sti­di jed­ i­no suza ali, is­to­vrem­ en­ o, pla­ši­la se da to nije
pra­va isti­na.

Či­ni­lo joj se da on žali zbog ot­krić­ a koje je po­kaz­ a­lo da on
ima oseć­ an­ ja, i da mu je lju­bav po­trebn­ a kao i ostal­im ljud‐­
skim bi­ći­ma. Aki­ko je već do­volj­no dugo bila sa njim da bi to
mo­gla da shvat­i, i bilo joj je sav­ rš­ en­ o jas­ no da je Sai­­go svo‐­
jev­ olj­no iz­grad­ io neki zid od­boj­nos­ ti i odel­ji­van­ ja od ostal­ih
pri­padn­ i­ka ljuds­ ke rase.

Ako je uop­šte ver­o­vao u neš­ to, onda je njeg­ ov bog bio
sep­ a­ra­ti­zam. Jer, to odva­jan­ je mu je dav­ al­o snag­ u istu koju
Put daje drug­ i­ma. Do­puš­ tal­o mu je da pri­hvat­i sve ono što je
on rad­ io, kao da je to je­di­no neo­ p­hodn­ o i pra­vo. Bez tog ve‐­
ro­van­ ja — on bi kao sveš­ te­nik bez Bude — bio iz­gu­bljen. Ali,
u tom tren­ u, to njeg­ o­vo okret­a­nje teš­ ko ju je po­vred­ i­lo i ona
nije mo­gla da za­čut­i. Po­smat­ra­juć­ i njeg­ o­vo lice, rek­ la je:

— Nisi uži­vao u naš­ em spa­ja­nju, Sa­i­go-sane? Nisi ose­tio
stru­jan­ je ljub­ av­ i i raz­men­ u oseć­ an­ ja kao što sam ja oset­i­la?

Njeg­ o­vo lice se zgrč­ i­lo.
— Ljub­ av! Uh! Tak­ va stvar ne pos­ to­ji!
— A mal­o­pre si mi rek­ ao da si vol­eo Juk­ io — pri­met­i Aki‐­
ko, mada je oset­i­la da se neka zla slut­nja jav­ lja u njoj.
— Ono što ja ose­ćam prem­ a Juk­ io tebe se ni najm­ an­ je ne
tiče — od­vra­tio je. — Ja sam ti to već nag­ la­sio. Ono što ja
ose­ćam prem­ a njoj ne može da se iz­raz­ i reč­ i­ma. Ali, to sva‐­
kak­ o nije ljub­ av.
— A šta oseć­ aš za mene? — zna­la je da će doći do toga,
ali strah od ono­ga što će on reći, ili što neće reći, pot­pun­ o ju
je blo­ki­rao. — Šta je to što oseć­ aš prem­ a meni Sai­­go-sane?
Da li je i to ne­što što ne može da se iz­raz­ i reč­ i­ma?
— Pi­tan­ ja, pi­tan­ ja i samo pi­ta­nja. Zaš­ to sve žene samo
po­stav­ lja­ju pi­tan­ ja? — sko­čio je na noge i zan­ eo se, dah mu
je bio kao obla­čak is­pred usan­ a, po­nov­ o je bio prav­ i rat­nik.
— Ne pod­nos­ im pi­ta­nja, Akik­ o-san. Ti to već do­bro znaš pa,
ipak, nep­ res­ tan­ o po­sta­vljaš pi­ta­nja.
— Ja sam samo ljud­sko biće — reče ona tu­žno — nis­ am
kao ti, oja­bun.
Nas­ mej­ao se nek­ im dub­ o­kim grl­en­ im smeh­ om.
— Oja­bun, je li? To je do­bro, Aki­ko-san. Vrlo, vrlo do­bro. Ti
me vid­ iš kao svog ment­o­ra, kao svog go­spo­dar­a. Reći ću ti
neš­ to Aki­ko, ti svak­ ak­ o znaš da me odr­žiš u do­brom ra­spo­lo‐­
žen­ ju.
Kad ju je po­nov­ o pog­ le­dao, od­jed­nom mu je pos­ tal­o ja­sno
da on, u stva­ri, nik­ ad nije vol­eo Juk­ io: da nik­ ad­ a nije shvat­ao

da jed­no oseć­ an­ je može is­to­vrem­ en­ o u sebi da krij­e i hlad‐­
noć­ u i top­ li­nu.

Dok su mu oči upij­a­le Akik­ o, opet je ose­tio ra­đan­ je nez­ a‐­
jaž­ lji­ve seks­ ua­ l­ne že­lje koju je ona zna­la da pro­bud­ i u nje‐­
mu. Nije prem­ a njoj oseć­ ao ni trun agres­ ivn­ og besa koji je
gaj­io prem­ a Juk­ io ili svo­jim muš­ kim lju­bavn­ ic­ i­ma. Bio je za‐­
prep­ a­šćen što Aki­ko uopš­ te ne iza­zi­va bes kod njeg­ a, već
samo neku čudn­ u to­pli­nu koju je on, s mal­im za­kaš­ njen­ jem,
mo­gao da naz­ o­ve do­bro­do­šlom. I, sada je do­bro znao da je
sve ono što joj je dan­ as rek­ ao rek­ ao samo s nam­ er­om da
sebe oslo­bo­di, a ni­kak­ o da nju pov­ red­ i.

Nebo se spus­ ti­lo, a obla­ci su bili teš­ ki i tam­ni. Vaz­ duh je
bio pun vlag­ e i neke čud­ne nap­ et­o­sti. Usko­ro će po­čet­i da
pada kiša ili sneg, za­vis­ no od tem­pe­ra­tu­re.

— Do­laz­ i olu­ja sa sev­ er­o­zap­ a­da — reče on — vrem­ e je da
kren­ em­ o.

Žel­eo je da odvo­ji oči od nje, ali nije mog­ ao, li­čio je na
dete koje je u pro­davn­ ic­ i vi­de­lo svoj omi­lje­ni slat­kiš pa je
besk­ raj­no oklev­ al­o da kren­ e.

A, is­to­vrem­ en­ o, oseć­ ao je neo­ ­do­lji­vu že­lju da prek­ in­ e ovu
čudn­ u vezu koja ih je još vez­ i­val­a kao dugi svil­en­ i ko­nop­ ac.
Za njeg­ a je bilo veo­ ­ma važ­ no da počn­ e po­nov­ o da vla­da so‐­
bom, bilo mu je važ­ no da saz­ na da se nije sas­ vim pro­men­ io
zbog tih nov­ ih oseć­ an­ ja, da je on još u biti onaj star­i gvoz­ de‐­
ni rat­nik i bo­rac.

Kren­ uo je tako sam, kao da je za­bo­rav­ io da ona po­sto­ji. A
kad je Aki­ko ustal­a da kren­ e za njim, vid­ el­a je da je neš­ to
dru­go pri­vuk­ lo njeg­ o­vu pa­žnju, neš­ to što je njoj iz­mak­ lo. Po‐­
smat­ra­la ga je kako skreć­ e sa sta­ze i kako ide prem­ a bo­ro­vi‐­
ma s leve stran­ e.

Ubr­zo se vrat­io prem­ a njoj. U le­voj ruci dr­žao je guž­ vu
sivk­ as­ tog kr­zna.

— Akik­ o-san, vidi šta sam naš­ ao! Mlad­ unč­ e vuka!
Osmeh­ uj­u­ći se, Aki­ko pođe sta­zom prem­ a njem­ u. Za tre‐­
nut­ak joj je li­čio na mal­og, srećn­ og deč­ ak­ a. Bilo joj je drag­ o

što je ugle­dal­a tu rad­ ost u njem­ u. Po­mi­sli­la je: »Kad bi samo
ovi tren­ uc­ i mo­gli da po­tra­ju što duže«.

U tom tren­ utk­ u po­sta­la je sves­ na uža­sne opas­ nos­ ti koja
je, zav­ it­la­na kroz vaz­ duh, jur­i­la prem­ a njem­ u. Otvor­i­la je
usta da krikn­ e, da ga upoz­ o­ri, ali već je bilo suv­ iš­ e kas­ no.

Vel­i­ka siva zver već je bila na Sa­i­gou, url­aj­uć­ i i ras­ki­da­ju‐­
ći slep­ o. Sai­­go se za­neo i skliz­ nuo na sta­zu, zap­ rep­ a­šćen
snag­ om i be­som nap­ ad­ a­ča. Isp­ us­ tio je mla­dunč­ e, ali maj­ka
to nije pri­met­i­la, i nas­ ta­vil­a je da ga krv­ o­loč­no nap­ a­da.

Aki­ko je jurn­ u­la nap­ red i vi­del­a je kako se čov­ ek i zver ko‐­
tr­lja­ju po sneg­ u. Sagn­ ul­a se s nam­ er­om da uhvat­i vuka za
vrat i od­vuč­ e ga od Sai­­goa.

Ali, tada se Sa­i­go okli­znu još jed­nom, i zver i čo­vek po­če‐­
še da se ko­tr­lja­ju niz snež­ nu strm­ i­nu prem­ a reci.

Aki­ko je po­jur­i­la za nji­ma i vid­ e­la je užas­ an bol na njeg­ o‐­
vom licu. Vi­de­la je kako mu se grče leđa. Nap­ o­la se kli­za­ju­ći,
jur­i­la je prem­ a po­pri­štu. Kad se do­ček­ al­a na noge, iz­ba­ci­la je
jed­nu nogu svom si­li­nom unap­ red, i udar­i­la je vuka u čel­just
vrh­ om čiz­ me.

Ži­vot­i­nja je od­sko­či­la vis­ ok­ o u vaz­ duh, zau­ rl­a­la, pala na
tlo a zat­im se, šep­ aj­u­ći, po­vuk­ la prem­ a bo­ro­vi­ma is­pod ko­jih
je njen­ o mlad­ unč­ e lun­ jal­o iz­gub­ lje­no i očajn­ o.

Aki­ko kle­če po­red Sa­i­goa. Nje­go­vo lice, rame i mi­ši­ce bili
su raz­de­ran­ i. Vi­del­a je stra­hov­ i­ti ugriz iz­nad člank­ a na lev­ oj
ruci. Ali, sve su to bile ma­nje po­vred­ e. Naj­straš­ ni­je je bilo to
što je bio nek­ ak­ o čudn­ o izvi­jen i što su njeg­ o­ve raš­ i­ren­ e oči
po­kaz­ i­val­e ko­li­ke bo­lo­ve trpi.

Kraj­nje pa­žlji­vo, prev­ r­nul­a ga je na sto­mak. Od­mah joj je
bilo ja­sno da je, dok je let­eo niz nas­ ip prem­ a reci, ozbilj­no
po­vred­ io gorn­ ji deo kičm­ e. Nema sumn­ je da mu se neki ka‐­
men isp­ reč­ io na putu, i da se strah­ ov­ it­o uda­rio o njeg­ a.

Veo­ ­ma než­ no, ona je po­vla­či­la pr­ste, kao prav­ i hi­rurg,
duž njeg­ o­ve kič­me. Oset­i­la je da su po­vređ­ en­ a tri ili čet­i­ri
pr­šlje­na.

Du­bo­ko je uz­dahn­ ul­a. Po­red osta­lih stva­ri, Sun Hsi­ung je
bio i kopo sens­ ei. Sa dva pr­sta mog­ ao je da slo­mi svak­ u kost

u telu nep­ ri­jat­e­lja. To je bila najv­ eć­ a i najp­ o­zna­ti­ja veš­ ti­na
ko­poa. Ali, Sun Hsi­ung je nju nau­ č­ io i drug­ oj stra­ni ko­poa:
kac­ uu. Bila je to neka vrs­ ta du­bo­kog ozdra­vlji­van­ ja.

Jedn­ om ga je vid­ el­a kako ko­ri­sti sei­­ko­cu, jed­nu pod­vrs­ tu
kac­ ua, i zam­ ol­i­la ga da je nau­ č­ i toj čud­ es­ noj i te­škoj veš­ ti­ni.
Bila je to mud­ rost i ve­šti­na nam­ eš­ ta­nja ko­sti­ju.

Zau­ s­ tav­ il­a je di­san­ je znaj­uć­ i da, uko­li­ko ne uspe da do
kraj­a obav­ i pro­ces nam­ eš­ ta­nja ko­sti­ju kad ga jed­nom zap­ oč‐­
ne, može da do­ved­ e u ozbilj­nu opas­ nost Sai­­go­ov ži­vot ili da
iza­zo­ve del­i­mič­nu par­al­i­zu. Za njeg­ a bi to bilo više nego
smrt­na pres­ ud­ a. Ali, šta je mog­ la drug­ o da učin­ i? Nije mo­gla
da ga po­kren­ e. Nije smel­a da ga ostav­ i i da ode da po­tra­ži
tel­ef­on. Već je bio u šoku i nes­ ves­ ti. Nije mog­ la da tra­ži do‐­
puš­ ten­ je od njeg­ a da poč­ne ono što je nam­ er­a­val­a. Znal­a je
da će, ako ne rea­ g­ u­je brzo i ne poč­ne od­mah da del­uj­e,
hlad­noć­ a pro­bi­ti nje­go­vu prir­od­nu odb­ ra­nu i da će ga ubit­i.

Bez ikak­ ve dru­ge mi­sli na umu, od­ba­ci­la je sve strah­ ov­ e i
ba­ci­la se na po­sao. Pun­ ih dvad­ es­ et mi­nut­a ra­di­la je ono što
je nau­ č­ i­la od Sun Hsi­ung­ a. Zas­ ta­la je samo jed­nom. Kao što
je i sum­njal­a, i čet­vr­ti pr­šljen je bio po­rem­ eć­ en, bio je niži od
ostal­ih. Nije znal­a da li će veš­ ti­na i mud­ rost sei­­ko­cu aiki
ovde da po­mog­ne. Nije zna­la da li da nas­ tav­ i sa onim što je
po­čel­a.

Tada je zat­vo­ri­la oči i usmer­i­la svo­je mi­sli na Put. Ovde ju
je vo­dio in­stinkt, i još ne­što više: oseć­ aj ko­smič­ke harm­ o­ni­je.
Ko­ri­steć­ i oba pal­ca na kjuš­ o — vit­al­nim tač­kam­ a — na sva‐­
koj stra­ni po­mer­en­ e ko­sti, pri­ti­skal­a je unut­ra i u stran­ u.
Čula je tihi puc­ an­ j, kao kad za­pu­šač iz­le­ti iz gr­li­ća boce sa
šamp­ anj­cem. Zah­ val­i­la je Budi što joj je po­dar­io snag­ u i hra‐­
brost.

Jedn­ o vrem­ e po­sle toga kleč­ al­a je iz­nad Sai­­goa, slo­mlje‐­
na od umor­a i olakš­ an­ ja, trud­ e­ći se da svo­jim to­plim da­hom
odag­ na zimu s njeg­ o­vih nag­ ih leđa.

A onda, pri­bravš­ i se za vel­i­ki nap­ or, preb­ a­ci­la je Sa­i­goa
koji je još uvek bio u nes­ ves­ ti prek­ o ram­ en­ a, nam­ es­ tiv­ši nje‐­
go­vu tež­ i­nu što je udobn­ i­je mo­gla. Usta­la je kao di­zač­ i te­re‐­

ta i, po­la­ko nos­ eć­ i suv­ i­še te­ško brem­ e, kren­ ul­a je prem­ a
kući.

***

— I tako si sti­gla ovam­ o — reče on. Akik­ o klimn­ u glav­ om.
— Sai­­go mi je rek­ ao za vas: on mi je rek­ ao da treb­ a da

po­tra­žim ulaz tamo gde on ne može da ga nađe.
— Mi­slim da je to pret­er­a­no — pri­met­i on — ali, to me od

njeg­ a ni najm­ an­ je ne iz­nen­ ađ­ u­je. On nije bio sprem­ an da
ovde osta­ne. Ne ver­u­jem ni da je sad sprem­ an da osta­ne za
duže vrem­ e.

Teš­ ko su joj pale njeg­ o­ve reči, zna­juć­ i da je Sai­­go svoj­e‐­
volj­no utro sta­zu za nju, koju je prvo bio ot­krio za sebe, ali
sa koje je bio ote­ran.

Ki­o­ki joj prek­ i­de mis­ li.
— Šta je to što tra­žiš ovde, Aki­ko-san? Šta je to što mi­sliš
da mo­žeš da do­bi­ješ od mene, šta je to što mi­sliš da ja
imam što drug­ i ne­maj­u?
— Žel­el­a bih da nau­ č­ im kako da krij­em svoj duh — reče
ona. — Žel­el­a bi da po­kaz­ uj­em sav­ r­šen­ i va, čak i onda kad
sam spremn­ a da sas­ eč­ em nep­ ri­jat­e­lja.
Ki­o­ki nasu još čaja u nji­ho­ve šol­ji­ce. Po­čeo je da srk­ uć­ e
svoj. Sed­ el­i su prek­ r­šte­nih nogu na kam­ en­ om podu li­cem u
lice, jed­no prem­ a drug­ om. Zam­ ak u kome su bili, on joj je to
rek­ ao, saz­ i­dao je davn­ o To­kug­ av­ a za ženu koja je bila polu-
Por­tu­gal­ka polu-Jap­ ank­ a. Aki­ko je po­mi­sli­la da je to bila neka
za­i­sta spe­ci­jal­na žena.
Nap­ o­lju, ko­mus­ o sa kor­pom od tr­ske na gla­vi svir­ao je na
čud­ e­san nač­ in na svoj­oj svi­ra­li od bam­bu­sa.
— Reci mi — reče on, po­sle iz­ves­ nog vrem­ en­ a — kako to
da tako mlad­ a dev­ oj­ka ima to­li­ko smrt­nih nep­ ri­jat­el­ja?
Nije bilo dru­gog iz­laz­ a nego da mu kaže sve po redu: mo‐­
ra­la je da mu is­pri­ča sve o Ikan i o Zamk­ u u kome nema
noći, o Ši­mad­ i, svom ocu, i oni­ma koji su sta­vil­i vak­ iz­ aš­ i u

njeg­ o­ve ruke koji je zas­ ek­ ao dva moćn­ a za­rez­ a u do­nji deo
svog tr­bu­ha, uniš­ tiv­ši svoj hara. Svoj živ­ ot. Sep­ uk­ u.

Ki­o­ki za­tvo­ri svo­je oči u obli­ku dij­am­ ant­a.
— Po­tres­ no je što kod ne­kog, tako mlad­ og, vid­ im to­li­ku
odan­ ost i spremn­ ost da se uči­ni ono što se mora. — Uzeo je
po­zla­ćen­ u lep­ ez­ u koja mu je lež­ a­la nad­ o­hvat ruke, i po­čeo je
da je než­ no po­kreć­ e, do­di­ruj­uć­ i njom svoj ob­raz. Bio je to fe‐­
mi­ni­zi­ran­ i po­kret i Aki­ko je oseć­ al­a da mu, nek­ ak­ o, ne od­go‐­
var­ a.
Ki­o­ki od­mah prek­ i­de da po­kreć­ e lep­ ez­ u. Nje­go­ve oči je
pro­strel­i­še čud­nim po­gle­dom, ot­kriv­ aj­uć­ i svak­ u njen­ u mi­sao.
Lep­ ez­ a je bila smi­ren­ i lep­tir kraj nje­go­ve glav­ e.
— Da li ti sme­ta što ko­ri­stim le­pez­ u, Akik­ o?
Po­žel­e­la je da ga slaž­ e. Ali, Sa­i­go ju je upoz­ o­rio da to ni‐­
kak­ o ne čini. »Ki­o­ki-san će od­mah znat­i da la­žeš« — rek­ ao
joj je — »i od­mah će zat­ra­ži­ti da odeš«.
Aki­ko je bila po­sti­đen­ a zbog isti­ne, i obra­zi joj se zac­ rv­ e‐
neš­ e od nav­ al­e krvi.
— Čini mi se da lep­ e­za ne pri­li­či vel­i­kom rat­nik­ u kak­ av
ste vi.
— Ili, kak­ va si ti.
— Ja nis­ am vel­i­ki ratn­ ik, sens­ ei.
— Ali na­mer­av­ aš da bud­ eš.
— Hai.
— Onda nau­ č­ i da ko­ri­stiš le­pez­ u.
— Kao žena, ja…
Po­smat­ra­la je otvo­ren­ ih usta kako lep­ ez­ a zvi­ždi kroz va‐­
zduh i kako se za­bad­ a u samo stab­ lo bora is­pred sobe.
— Ne kao žena — reče Ki­o­ki — već kao rat­nik. — Pot­pu­no
mir­no, srkn­ uo je još malo čaja. — Mol­im te, vrat­i moje oruž‐­
je. — reče, poš­ to je spu­stio porc­ ul­ans­ ku šol­ji­cu.
Aki­ko ustad­ e i pređ­ e prek­ o sobe. Pruž­ i­la je ruku, sve dok
nije do­dir­nul­a tu stvar za­bo­den­ u u drvo, is­pruž­ en­ u kao ruka
Bude. On reče:
— To nije ogi obič­na le­pe­za koju nos­ i­te na grud­ i­ma, Aki‐­
ko-san. To je guns­ en, borb­ e­no oružj­e.

Kad mu je don­ el­a le­pe­zu, on joj ob­ja­sni:
— Svih des­ et reb­ ar­a na le­pez­ i nap­ rav­ ljen­ o je od ruk­ om
ko­van­ og čel­i­ka, sama lep­ ez­ a je kao memb­ ran­ a od čel­i­ka
koja može da pres­ eč­ e kožu, meso, mi­ši­će… čak i ko­sti, ako
je udar­ac do­bro od­mer­en.
U njeg­ o­vim ru­kam­ a guns­ en je opet po­čeo da ide nap­ red-
naz­ ad i da do­di­ruj­e njeg­ ov ob­raz po­put umorn­ og lep­ti­ra koji
se vrać­ a na svoj krin.
— Tvoj­a soba je na drug­ om spra­tu — do­dao je. — Baš is‐­
pod moje.

***

— Nem­ am ro­di­te­lja: nebo i ze­mlja su mi ro­di­te­lji. Nem­ am
kuće: sai­­ka tand­ en1 je moja kuća. Nem­ am tela: sto­i­ci­zam je
moje telo. Nem­ am oči­ju: mun­ je su moje oči. Nem­ am strat­e‐­
gi­je: sak­ ac­ u đi­zai2 je moja stra­teg­ i­ja. Nem­ am pla­nov­ a: kis­ an
su moji pla­nov­ i. Nem­ am prin­ci­pa: rin­kio­ ­hen3 su moji prin­ci‐­
pi.

1. slo­bo­dan da ubij­e i vrat­i ži­vot
2. kuj gvož­ đe dok je vru­će
3. pri­klan­ jan­ je svim po­slo­vim­ a
Aki­ko, sas­ vim sama u Sobi senk­ i, kleč­ al­a je is­pred štap­ i­ća
sa tam­ jan­ om i mal­ih bel­ih sveć­ a. Svet­lost sveć­ a i mi­ris ta‐­
mjan­ a is­pu­njav­ al­i su pro­sto­ri­ju. Vaz­ duh kao da je upij­ao nje‐
nu mol­i­tvu, kao da ju je sluš­ ao.
Ki­o­ki­jev za­mak bio je smeš­ ten u šum­ o­vi­toj uskoj do­li­ni,
okruž­ en bel­im brez­ am­ a i ariš­ om, po­lji­ma bli­sta­vih, rasc­ vet­a‐­
lih aza­lea i bres­ kvam­ a, hi­lja­du met­a­ra iz­nad ni­voa mora u
ko­gen­ u Asam­ a. Bio je to brd­ski kraj — u kome je prek­ o leta
bilo svež­ e, a veo­ ­ma hladn­ o prek­ o zime — udal­jen 130 ki­lo‐­
met­ar­a od To­kij­a, na sev­ e­ro­i­sto­ku od pren­ as­ el­je­ne pres­ to­ni‐­
ce. Zam­ ak se nal­a­zio skor­o u sam­ om sred­ i­štu Hon­šua, ja‐­
pans­ kog glav­nog ostr­va.
Ko­gen­ om je do­mi­nir­ao Asam­ a-jama, akt­iv­ni vulk­ an vis­ ok
2.500 met­ar­a, čije su strm­ e stra­ne bile od stal­nih erup­ci­ja

pune vrel­og pe­pe­la.
S drug­ e stran­ e brda, gde je bio Ki­o­kij­ev za­mak, pru­žao se

Onio­ ­ši­daš­ i, čud­ e­sni pej­zaž za­o­stao po­sle stra­hov­ it­e erupc­ i­je
1783. god­ i­ne: ovaj pred­ eo naz­ i­van je Đav­ ol­jim đu­bri­štem.

Na sve stra­ne bile su po­dig­nut­e vile bo­gat­ih lju­di, ali ni‐­
jed­na se nije vi­de­la iz ovog zamk­ a koji se naz­ i­vao Jami Doko
— Zmaj u tami. Sam Ki­o­ki ga je tako naz­ vao kad je tu do­šao
da živi.

Aki­ko nije ima­la poj­ma kad je Ki­o­ki do­šao ovam­ o, kao što
i ina­če nije ni­šta zna­la o njem­ u. Zbog onog što je vi­del­a svo‐­
jim oči­ma, mo­gla je da kaže da je on del­i­mičn­ o Mong­ ol: ko­si‐­
na njeg­ o­vih oči­ju, ši­ri­na lica kao i tam­na boja kože jas­ no su
to po­kaz­ i­val­i. Mo­gla je da za­mi­sli kako njeg­ o­vi prec­ i, odev­ en­ i
u vučj­u kožu sa met­al­nim oklop­ i­ma, do­laz­ e na neo­ ­sed­ la­nim
ko­nji­ma iz kin­ es­ kih step­ a da bi osvaj­al­i sela u ravn­ ic­ i.

Rad­ i­li su po ja­sno zac­ r­tan­ om pla­nu koji nije tr­peo ni­kak­ ve
iz­men­ e. Vež­ be su se nas­ ta­vlja­le di­rektn­ o na ono što je ona
nau­ č­ i­la u toku dve go­di­ne u ško­li u Kum­ am­ ot­ou. Svak­ i tren­ u‐­
tak Aki­ki­nog vrem­ en­ a u ško­li u Kum­ am­ o­tou bio je is­pla­ni­ran
i određ­ en za neš­ to. Po­greš­ ni po­tez, ili po­kret, bili su raz­ log
za kaz­ nu. Ni­kak­ va ob­ja­šnje­nja ni izvi­njen­ ja nisu to­ler­i­san­ a.
Nije tol­er­i­san­ a ni bo­lest. A, ako je neko već bio bo­les­ tan, Ki‐­
o­ki bi to brzo sred­ io pri­rod­nim le­ko­vi­ma i čaj­ev­ i­ma od tra­ve.
On je bio veo­ ­ma nad­ ar­en­ i jo­gen — hem­ i­čar — i Aki­ko koja je
inač­ e ret­ko kada bila bo­le­sna, već bi bila na nog­ am­ a za de‐­
set čas­ o­va, ako joj se baš neš­ to tako i de­si­lo. Za to vrem­ e,
nas­ ta­vlja­la je sa svoj­om obuk­ om — čak i sa najn­ ap­ orn­ i­jim fi‐­
zič­kim vež­ ba­ma.

U to vrem­ e, ned­ e­lja­ma su ži­vel­i u di­vlji­ni, osta­vivš­ i za­mak
da­lek­ o iza sebe. To su običn­ o rad­ i­li kad se men­ jal­o vrem­ e —
usred zime, ili kas­ no u leto i rano u je­sen kad su taj­fun­ i na‐­
pa­dal­i juž­ nu obal­u ostr­va šal­ju­ći u unut­ra­šnjost tamn­ e obla‐­
ke, nal­ik na ogromn­ e šape zmaj­a.

To je ima­lo svoj cilj. Učio ju je kako da se ko­ri­sti elem­ ent­i‐­
ma pri­ro­de i čak, u nek­ im sluč­ aj­e­vi­ma, kako da ih pot­či­ni
svo­joj vol­ji. Sa so­bom bi obič­no nos­ i­li samo ro­kug­ u, »šest

spra­va za put­o­van­ je«, koje je ko­ri­stio svak­ i ninđ­ a. Pet spra‐­
va bilo je smeš­ ten­ o u šes­ toj, zvan­ oj ućit­a­ke, tri met­ra dug­ oj
tr­sci od bam­bu­sa. Unut­ra su bili lek­ o­vi, kam­ en­ a olov­ka, pe‐­
škir, šeš­ ir i mus­ ub­ i­nav­ a, osam met­a­ra dugi ko­nop­ ac nap­ ra‐­
vljen od žens­ ke kose, lakš­ i od ko­nopc­ a za bič a mnog­ o jači.

Ži­vel­i su na dr­već­ u i u žbu­nju, po­red po­to­ka, na ste­nam­ a
po­red vod­ o­pad­ a Ši­ra­i­to, u nev­ er­o­vatn­ o lep­ om pej­za­žu is­pre‐­
sec­ an­ om man­ jim vod­ e­nim to­ko­vi­ma koji su skak­ al­i prek­ o
sten­ ja.

Cuć­ i­gum­ o je bio teh­ni­ka do koje je Ki­o­kij­u mnog­ o stal­o i
koju je nas­ led­ io od svog oca Jun­ ai Uki­fun­ ea, pla­ćen­ og ubic­ e
u služ­ bi No­bu­nag­ a Ode, moćn­ og da­i­mja, jed­ ins­ tven­ og među
ninđ­ a­ma jer je bio pa­tu­ljak.

Cuć­ i­gum­ o je bio, kako je to Ki­o­ki rek­ ao, »sle­pi miš na gre‐­
di«. Nau­ č­ io ju je kako da se pop­ne na pla­fon i uz po­moć ne‐­
ko­de osta­ne tu. Nek­ o­de su bile čel­ič­ne mačj­e kand­ že. Sa­ti‐­
ma bi tako vis­ i­li u tami, ko­ri­steć­ i sav­ r­šen­ u kont­ro­lu di­san­ ja
da bi smir­i­li svoj met­a­bo­li­zam i ostal­i nep­ o­kret­ni sve do
zore.

Tada bi se be­šumn­ o spus­ ti­li na kam­ en­ it­o tlo, a da ih ni­je‐­
dan mi­šić nije bo­leo ni bio ukruć­ en. Ist­og tren­ a bili su
spremn­ i, ako je to si­tu­ac­ i­ja za­htev­ al­a, da nep­ ri­ja­tel­ju zad­ a­ju
smrt­o­nos­ ni udar­ac.

Jed­ne več­ er­i, mo­žda po­sle go­di­nu i po dana od njen­ og
do­las­ ka u zam­ ak, Ki­o­ki ju je od­veo u pro­sto­ri­ju u ko­joj nije
nik­ ad­ a ra­nij­e bila. Bila je to veo­ ­ma pro­stra­na soba za­svo­đe‐­
nog plaf­on­ a, gde se gub­ i­la svet­lost. Pro­sto­ri­ja je bila raz­de‐­
lje­na sta­rins­ kim vrat­i­ma koja su veo­ ­ma li­či­la na sko­ro okru‐­
glu Ki­nes­ ku mes­ eč­ ev­ u kap­ i­ju.

Vi­de­la je ta­ta­mi, prvi ot­kak­ o je do­šla u Jami Doko. Ki­o­ki je
klekn­ uo na ta­tam­ i bli­zu Mes­ eč­ ev­ e kap­ i­je. Isp­ red nje­ga je bio
lak­ i­ra­ni po­služ­ av­nik za ser­vi­ra­nje čaja. Vi­del­a je i mali tan­ jir
sa ko­lač­ i­ći­ma od pi­rinč­ a.

Aki­ko se nis­ ko nak­ lo­nil­a i, skin­ uvš­ i či­zme, klek­ la je po­red
njeg­ a. Mes­ eč­ ev­ a kap­ i­ja di­za­la se po­red njih i iz­nad njih, bila
je pri­rod­na prep­ rek­ a iz­međ­ u učen­ ik­ a i sens­ ei­a.

Sve je bilo veo­ ­ma tiho u ovoj pro­sto­ri­ji, sve je bilo nek­ ak­ o
sveč­ an­ o i ozbilj­no. Aki­ko je, is­pi­tuj­uć­ i, onak­ o kako ju je on
nau­ č­ io, mog­ la da oset­i samo harm­ on­ ij­u njeg­ o­vog va. Po­sma‐­
tra­la ga je kako pri­prem­ a zel­e­ni čaj: nije znal­a da je to­li­ko
vešt u tome. Bila je iz­nen­ ađ­ e­na zbog le­po­te i od­mer­en­ os­ ti
njeg­ o­vih po­kret­a. Sama je bila veo­ ­ma opuš­ te­na i smir­en­ a.
Sko­ro da je pos­ ti­gla sav­ rš­ en­ i mir.

Ki­o­ki od­lo­ži met­li­cu i, okren­ uvš­ i porc­ ul­ans­ ku šol­ju za pola
krug­ a, pru­ži joj čaj koji se puš­ io. Ni­sko joj se nak­ lo­nio i ona
po­nov­ i taj po­kret is­teg­nuvš­ i dal­e­ko gor­nji deo svog tela. Nje‐­
no čelo dod­ ir­nu tat­a­mi s drug­ e stra­ne mes­ eč­ ev­ e kap­ i­je…

Šap­ at, tihi kao kli­zan­ je svil­e uz nago telo, ili…
Sle­đen­ a, dok je ose­ćal­a kako joj se adr­en­ al­in pe­nje, spu‐­
sti­la je gla­vu još niže i bac­ i­la se unap­ red, ko­tr­lja­ju­ći se kao
lop­ta, sve dal­je prek­ o tat­am­ i­ja.
Iza nje met­al­na oštri­ca spu­sti­la se iz kriv­ i­ne mes­ eč­ ev­ e
kap­ i­je, pres­ ek­ avš­ i mad­ rac od tr­ske tačn­ o na onom mes­ tu
gde je mal­o­pre bio njen iz­duž­ e­ni vrat. Oštri­ca se zab­ i­la u
pod is­pod du­šek­ a.
Aki­ko se po­di­že na ko­len­ a i zag­ le­da se, ši­rom otvo­ren­ ih
oči­ju, u sens­ ei­a koji je mirn­ o srk­ ut­ao čaj.
— Kako ste to po­sti­gli? — pi­ta­la je, čud­ eć­ i se — nis­ am
ose­ti­la ni najm­ an­ ji po­kret u vaš­ em va. Nič­ eg nije bilo… ama
baš nič­ eg.
— Zbog toga si do­šla ovam­ o — reče jedn­ os­ tav­no Ki­o­ki.
— Jaho krij­e moj va.
— Jaho? — po­nov­ i njeg­ o­ve reči kao eho — mag­ i­ja? Sens­ ei
sleg­nu ram­ en­ i­ma.
— Zovi to kako že­liš. Ima mnog­ o imen­ a. Nije važ­ no koje
ko­ri­stiš.
— Znač­ i da to po­sto­ji.
— Da li si zna­la moje nam­ er­e?
— Mog­ la sam da pog­ i­nem. Da li bi­ste to do­pus­ ti­li?
— Kad oštri­ca po­le­ti ja više ne mogu da je kont­ro­li­šem —
rek­ ao je. — Ali, kao i uvek, ti si bila go­spo­dar sop­stven­ e sud‐­
bi­ne. I veo­ ­ma sam zad­ o­vo­ljan što si sada po­red mene. Ti si

prva žena koja je do­šla ovam­ o da tra­ži saz­ na­nja koja su na‐­
men­ jen­ a, pre sveg­ a, muš­ karc­ i­ma. Žene obič­no tra­že da vla‐­
daj­u si­lam­ a i da ih po­sed­ u­ju. To je obič­na stra­te­gi­ja: žens­ ka.
Na taj nač­ in maj­ka u naš­ em dru­štvu kont­ro­li­še sina, žena
kont­ro­li­še muža. Retk­ o kada žena tra­ži di­rektn­ ij­u vlast, moć
da sops­ tven­ om snag­ om vla­da nad lju­di­ma i ele­ment­i­ma.
Kao što sam nap­ o­men­ uo, nek­ o­li­ko ih je to po­kuš­ al­o. Ni­jed­na
nije uspel­a. Mo­žda ćeš ti sada biti prva miko — ustao je, i
nap­ rav­ io po­kret šak­ om nag­ o­re. — Dođi, vrem­ e je da poč­ne
tvo­je stvarn­ o učen­ je.

On je bio lice koje se vid­ el­o u kiši. Vi­del­a ga je i nije ga vi‐­
del­a. Bio je tu po­red nje i nije bio po­red nje. Bio je brz kao
kami, nes­ ta­jao je kao svet­lost, po­ja­vlji­vao se, a onda zai­­sta
nes­ tao.

Mada je pro­vel­a go­di­ne s njim, mada je on dr­žao ključ za
ulaz­ ak u njen svet, i mada joj je pred­ ao te ključ­ ev­ e, do­šlo je
vrem­ e kad je po­čel­a da sumn­ ja da je uopš­ te bila u Jami Do‐­
kou.

Švajc­ ars­ ki Alpi di­za­li su se oko pro­stran­ e bol­ni­ce u ko­joj
je lež­ a­la sva omo­tan­ a u, kao sneg bele, za­vo­je. Nije mo­gla
da vidi, a tako je malo šta int­e­res­ antn­ o ima­lo da se čuje.
Hran­ i­la se svoj­im us­po­men­ am­ a.

Ki­o­ki je po­stao samo san, neu­ h­ vat­ljiv kao dim koji se diže
sa šums­ kog tla, Ali, ono što je do­bi­la od njeg­ a bilo je veo­ ­ma
stvar­no.

Svak­ og dana, bol­nič­ ark­ a ode­ven­ a u belo iz­voz­ i­la ju je na
sunc­ e. Osta­ja­la je na sunc­ u tačn­ o čet­rd­ es­ et mi­nut­a. Švaj­car‐­
ci su bili prec­ i­zni, kao i Jap­ anc­ i, u nek­ im stva­ri­ma. Ter­a­pi­ja je
bila jed­na od tih stvar­i.

Seć­ al­a se do­bro tren­ utk­ a kad je ner­ast iz­let­eo is­pod gra‐­
nja i stao is­pred njih. Čvrs­ to je sta­ja­la dok je zver ju­ri­la pre‐­
ma njoj. Bila je sves­ na vep­ ro­ve snag­ e, vid­ e­la je njeg­ o­vo gru‐­
bo kr­zno i kr­vo­loč­ni po­gled, is­kriv­ ljen­ e zube u do­njoj vil­i­ci,
spremn­ e da je ras­ ki­nu.

Ipak, nije se po­kren­ ul­a. Duh joj je bio kao mir­no jez­ er­o.
Otvo­ri­la je usta. Iz njih je iz­let­eo kiai, po­znat kao to­at­en­ o-

ate, udar­ac iz da­lji­ne.
Ner­ast se okren­ uo u vaz­ duh­ u, is­pu­stiv­ši url­ik koji je pa­rao

vaz­ duh i uši. Krik je bio pres­ eč­ en kao da mu je neko iz­nen­ a‐­
da prer­ez­ ao grlo. Zver je te­ško pala na jed­nu stra­nu i ostal­a
je tu sas­ vim mirn­ a, sve dok ona nije prek­ in­ ul­a svoj uzv­ ik,
onak­ o kako ju je Ki­o­ki nau­ č­ io.

Se­ćal­a se do­di­ra Ki­o­ki­je­vog kim­ o­na po ruci. Seć­ al­a se
kako je nes­ ta­jao po­sle pod­ne da bi spav­ ao. Se­ćal­a se kako je
nije ostav­ ljao čak ni u sno­vi­ma, kao da je i to bio deo njen­ e
obuk­ e u Jami Dok­ ou.

Žud­ e­la je za njeg­ o­vim učen­ jem kao što mlad­ ić žudi za
seks­ om, že­le­la ga je, san­ jal­a o dal­jem nap­ red­ o­van­ ju, dok na
kraj­u nije po­sta­la op­sedn­ ut­a onim što je uči­la.

Bilo je u nji­hov­ om od­nos­ u neke či­sto­te kak­ va se ni­kad­ a
ran­ i­je nije jav­ il­a u vezi iz­međ­ u muš­ karc­ a i žene. On nije bio
svet­ac: ali, ona ga nije žel­el­a. Ona je više bila želj­na moći
koju je on po­sed­ o­vao. On je po­zna­vao jaho i ona je žud­ el­a
to­li­ko za tim da je on, na kra­ju, ipak pos­ tao njen ljub­ avn­ ik.

Seć­ al­a se nji­hov­ og ras­ tank­ a. Bila je sa njim pun­ ih sed­ am
go­di­na, što je bio veo­ ­ma zna­čaj­an broj za njih obo­je: mag­ ič‐­
ni broj. Bilo je vrem­ e da se vrat­i u svet i da poč­ne osvet­u.

Lice u kiši je trep­ e­ri­lo.
Znal­a je da se zam­ ak, koji je osta­vil­a, po­la­ko pret­var­a u
ruš­ ev­ in­ e, i da nes­ ta­je među li­šćem nov­ og ras­ ti­nja. Kiša je
udar­al­a po nje­nim ram­ en­ im­ a u ritm­ u mel­o­di­je koju je iz­vod­ io
ko­mus­ o. Zeč­ ev­ i su bež­ a­li is­pred nje, a usam­ lje­ni soko let­eo
je izn­ ad vr­hov­ a dr­već­ a tra­žeć­ i od­go­var­a­juć­ u vaz­ du­šnu stru‐­
ju.
Kad je do­šla iz led­ e­nog Asam­ a ko­ge­na i po­meš­ al­a se sa
tur­i­sti­ma i građ­ a­ni­ma To­kij­a, od­jed­nom je ose­ti­la da je oso­ba
koja joj sada najv­ i­še ned­ o­staj­e — Sai­­go. Znal­a je da je Ko­i­ki‐­
je­vo učen­ je bilo njen ljub­ avn­ ik pu­nih sed­ am go­di­na, i to
samo zbog toga što nije mog­ la da vodi lju­bav sa Sa­i­go­om.
Svoj­ev­ olj­no je od­ba­ci­la po­mi­sao na njeg­ a, od­gur­nul­a je u
stran­ u da se ne bi muč­ i­la.

Nije više bio u Kum­ am­ o­tou, tako su joj rek­ li prek­ o tel­e­fo‐­
na, zato je oti­šla iz­van To­kij­a, tamo gde je ži­vel­a nje­go­va po‐­
ro­di­ca, kako joj je on rek­ ao.

Nije imal­a ni­kak­ vog do­di­ra s njim pu­nih sed­ am go­di­na,
mada je za to vrem­ e ima­la to­li­ko oba­vez­ a da joj se sve to či‐­
nil­o kao sed­ am mi­nut­a. Kao udi­saj vrem­ en­ a. Nije bilo pro­sto‐­
ra iz­međ­ u njih, nije bilo ose­ćan­ ja pro­men­ e.

Vrlo ret­ko Sa­i­go je go­vor­io o svo­jim ro­di­tel­ji­ma — i nar­av‐­
no, ona bi tada ot­kri­la tugu, nar­o­či­to dok je go­vo­rio o smrt­i
svog oca — ali niš­ ta što joj je go­vo­rio nije ju pri­prem­ al­o za
sjaj i le­po­tu pro­stra­ne kuće pred ko­jom se naš­ la.

Kuća je bila zai­­sta pro­stra­na — što je bilo vrlo kad su ja‐­
pans­ ke kuće u pi­ta­nju: bila je okruž­ e­na div­nim vrt­om i voć‐­
njak­ om. Pro­stor je bio veo­ ­ma cen­ jen i skup, tako da je Aki­ko
bila jed­nos­ tav­no za­prep­ a­šćen­ a kad je vid­ el­a da jed­na po­ro‐­
di­ca po­sed­ uj­e ta­kvu kuću i tak­ av ko­mad zem­ lji­šta nad­ o­mak
vel­i­kom gra­du kao što je To­kio.

Još je veće i dub­ lje bilo njen­ o iz­nen­ ađ­ e­nje kad je ot­kril­a
da se po­ro­di­ca sada sas­ to­ji samo od Sai­­go­ve maj­ke i dvan­ a‐­
est slug­ u. On nije imao ni brać­ e ni ses­ ta­ra, a ni drug­ ih član­ o‐­
va por­o­di­ce.

Ona je bila sić­ uš­ na žena, fi­nih ko­sti­ju i prel­e­pog lica žene-
sam­ ur­aj­a. Trad­ i­ci­ja joj je mnog­ o zna­či­la.

Kao do­bro­do­šli put­nik nam­ er­nik, Aki­ko je bila do­ček­ an­ a
na vrat­i­ma. Jed­ an slug­ a ju je do­pra­tio do sobe koja joj je bila
određ­ e­na, a dru­gi je ras­pak­ o­vao njen­ e stva­ri. Treć­ i ju je od‐­
veo do kup­ a­ti­la. Kas­ ni­je je po­služ­ e­na peč­ en­ im iverk­ om u
soja sosu. Uz to su joj do­nel­i sal­at­u od plo­do­va mora, ko­košj­i
ja­ki­to­ri, pi­ri­nač i po­sve svet­li zlat­ni čaj čiji joj je ukus bio sa‐­
svim nep­ o­znat.

Veče je već bilo dal­e­ko od­mak­ lo. Po­jav­ io se čet­vr­ti slu­ga
kad je zav­ r­ši­la s jel­om, odv­ eo ju je naz­ ad u sobu gde je fu‐­
ton već bio pri­prem­ ljen za spav­ an­ je. Tako je pro­vel­a pr­vih
šes­ nae­ st čas­ o­va u kući, a da uopš­ te nije upoz­ nal­a do­mać­ i­cu.

Su­tra­dan uju­tru, Aki­ko je ustal­a i obuk­ la svoj najb­ o­lji ki‐­
mo­no koji, kako je pri­met­i­la kad se po­gle­dal­a u ogle­da­lo,

nije bio ni nar­o­či­to ra­sko­šan ni fini. Imal­a je tako malo vre‐­
men­ a za svoj lič­ni ži­vot do sada i nije mo­gla da se bavi stva‐­
ri­ma i svim onim čime je treb­ al­o da se bavi, kako bi ose­ti­la
le­po­tu toga što je bila žena.

Ivi­ce oba ruk­ av­ a bile su is­krz­ a­ne, a svil­a, od koje je bio
nap­ rav­ ljen kim­ o­no, nije bila baš naj­bo­ljeg kval­i­te­ta.

A za ra­zli­ku od nje, Ita­mi je bila sav­ r­šen­ o obuč­ en­ a. Aki­ko
je ose­ti­la da bi se ona ra­zli­ko­val­a i da se naš­ la u druš­ tvu sa
najo­ t­men­ ij­im že­nam­ a u Jap­ an­ u.

Srel­e su se u jed­noj od vel­i­kih pro­sto­ri­ja sa šes­ nae­ st ta­ta‐­
mi­ja. Tamo su od­vel­i Aki­ko čim se obuk­ la i pro­pi­sno očeš­ lja‐­
la. Mlad­ a žena, koja ju je pri­li­kom do­la­ska do­vel­a do sobe,
tiho i učt­i­vo je za­kuc­ al­a na sodi. Ušla je tek kad je po­zvan­ a,
a za­tim je klekn­ ul­a po­red Aki­ko i pro­vel­a je či­tav čas češ­ lja‐­
juć­ i i uređ­ u­ju­ći njen­ u kosu onim što joj je Aki­ko dala: bio je
to cuge, dr­ven­ i kuši koji je nek­ ad­ a pri­pa­dao Ikan, od­go­var­a‐­
juć­ i set kanz­ a­ši, koji je Ši­mad­ a nek­ ad po­klon­ io njen­ oj majc­ i.

Kad joj je sluš­ ki­nja pruž­ i­la ogle­dal­o, Aki­ko se za­prep­ a­sti­la
kad je vid­ e­la ko­li­ko liči na Ikan. Ko­li­ko je go­di­na pro­šlo, a da
se nije ovak­ o očeš­ lja­la? Nije mo­gla da se seti, nije mog­ la čak
ni da kaže da li joj se do­pad­ a što je ova­ko očeš­ lja­na.

Iz­međ­ u njih je bio pri­bor za čaj, nap­ ra­vljen od sav­ rš­ en­ og
mat­er­i­jal­a i sav­ r­šen­ e iz­rad­ e: porc­ ul­an« je bio tan­ ak i pro­vi‐­
dan. Obav­ lja­nje pri­prem­ an­ ja cer­em­ o­nij­e čaja ima­lo je dve
svrh­ e. Ono je sman­ ji­val­o nap­ et­ost i nel­ag­ od­nost koju nep­ o‐­
zna­ta oso­ba oseć­ a kad uđe u tuđu kuću, a, is­to­vre­men­ o, je
slu­ži­lo i njoj da se konc­ en­tri­še na Zen i da sve do­ved­ e u har‐­
mon­ ij­u.

Na kraj­u cer­em­ o­nij­e čaja, ako i ne bi po­stal­e pri­jat­el­ji­ce,
bar ne bi bile pro­tiv­nic­ e, ne bi bile sas­ vim nep­ o­znat­e jed­na
dru­goj.

— Drag­ o mi je što ste do­šli — reče Itam­ i: imal­a je pri­ja­tan
glas, a njen­ o po­naš­ an­ je, mada for­maln­ o i po­dređ­ e­no sta­roj
tra­di­ci­ji, bilo je malo to­pli­je, jer je že­lel­a da se Aki­ko oseć­ a
ugodn­ o u njen­ oj kući. Moj sin mi je go­vo­rio o vama nek­ o­li­ko
puta. — Aki­ko je oset­i­la da bi hte­la još neš­ to o tome da

kaže. — Sti­gli ste u pra­vo vrem­ e — nas­ ta­vi­la je Ita­mi. — Iako
Sai­­go nije tu, ja znam da treb­ a da dođe kroz ned­ el­ju dana.
Vi ćete, nar­avn­ o, ostat­i sa mnom.

— Ne bih hte­la da vam to­li­ko dugo smet­am — reče Aki­ko
— ali, za­hval­ju­jem vam na pon­ ud­ i.

— Po­nud­ a nije niš­ ta, uko­li­ko nije pri­hvać­ en­ a — od­go­vor­i
Itam­ i. — Kao što ste mo­gli da vi­di­te, ova kuća je veo­ ­ma pro‐­
stra­na, neko bi čak mo­gao da kaže da je isuv­ i­še pro­stran­ a
za samu ženu. Po­nek­ ad­ a sam veo­ ­ma usam­ lje­na: čo­vek
mora neč­ im da is­pun­ i svoj ži­vot. Bilo bi mi veo­ ­ma dra­go da
imam nek­ o­ga za druš­ tvo. Da li bi­ste mi učin­ il­i uslug­ u i osta­li
sa mnom?

— Ako vi to zai­­sta že­li­te, osta­ću — reče Aki­ko. — Nik­ ad­ a
ra­ni­je ni­sam vi­de­la tako lepu kuću. Veo­ ­ma je pri­jat­no bo­rav­ i‐­
ti u njoj.

— Pret­e­ru­jet­e — reče Ita­mi, ali Aki­ko je vi­de­la da je zad­ o‐­
volj­na zbog kom­pli­ment­a.

Kas­ ni­je, po­sle pod­ne, drug­ og dana, Itam­ i reče:
— Po­sle smr­ti nes­ rećn­ e Juk­ io, ja sam mi­sli­la da Sa­i­go ni‐­
kad­ a više neće moći da se zai­n­tercs­ uj­e za žene. To­li­ko ju je
vo­leo. Njeg­ ov duh je bio slo­mljen zbog njen­ e smr­ti. Nar­avn­ o,
njen­ a smrt je do­šla po­sle smr­ti mog muža, a Sa­i­go… i on su
bili ve­o­ma bli­ski.
Aki­ko po­mi­sli: »Odan­ ost prem­ a ro­di­te­lji­ma sve nas oba‐­
vez­ u­je i uprav­ lja nama«.
Oset­i­la je da joj se ova žena u go­di­nam­ a veo­ ­ma dop­ a­da.
Uspel­a je da se Aki­ko oset­i kao kod svo­je kuće. Nije ju pre‐­
srel­a go­mi­lom pi­tan­ ja na koja je, svak­ ak­ o, že­le­la da zna od‐­
go­vo­re jer ju je bez sumn­ je int­e­res­ o­val­a žena koja je uspel­a
da zai­nt­e­res­ uj­e i pri­vuč­ e njen­ og sina. Nema sumn­ je da je
že­le­la da je pita ko je njen­ a po­ro­di­ca, oda­kle je, da li joj je
otac bog­ at, da li joj je deda bio bo­gat… i tako dal­je. Umes­ to
toga, Itam­ i je pri­hvat­i­la Akik­ o, jer joj se do­pal­a na prvi po‐­
gled i Aki­ko je bila du­bo­ko dirn­ ut­a zbog toga.
— Dan­ as — reče Ita­mi — sve je drug­ ač­ i­je. Vrem­ e kad se
u Jap­ a­nu ni­šta nije men­ jal­o, pro­šlo je. Mo­der­na vrem­ en­ a

nam po­kaz­ uj­u da se to sta­ro doba, u kome se po­što­val­a tra‐­
di­ci­ja, ni­kad­ a neće vrat­i­ti.

Dve žene su u ti­ši­ni šet­al­e iz­međ­ u nas­ ad­ a li­mun­ a i šlji­va.
Ruž­ i­čas­ te i bele hri­zan­tem­ e nag­ i­njal­e su svo­je lepe gla­ve
kao grčk­ i hor, na po­vet­arc­ u. Beli obla­ci iz­nad nji­hov­ ih gla­va
pu­to­val­i su po nebu, a is­pod njih su let­e­le sive zvi­ždov­ke.
Sunc­ e je ugod­no grej­a­lo leđa.

— Moj sin sut­ra do­la­zi kući — reče Ita­mi i stad­ e da po‐­
smat­ra gu­šte­ra; koji se sunč­ ao na kam­ en­ u: Aki­ko je zas­ tal­a
po­red nje. — Mož­ da bi bilo naj­bo­lje da ode­te rano ujut­ro.

Aki­ko je raz­mi­šlja­la o njen­ im reč­ i­ma, trud­ eć­ i se da ot­krij­e
nji­hov dub­ lji smi­sao.

— Veo­ ­ma mi je stal­o do Sa­i­goa — reče, po­sle iz­ves­ nog
vrem­ en­ a. — Zai­­sta mi je sta­lo do nje­ga.

— Znam — reče Ita­mi, znam, pa ipak, mi­slim da će biti
najb­ o­lje da ne bud­ e­te tu kad on dođe.

— Zaš­ to, Ita­mi-san?
Sta­ri­ja žena se okret­e da je po­gle­da u oči.
— Moj sin je prav­ i đavo, Akik­ o-san. Po­nek­ ad mi­slim da je
pra­vi blag­ o­slov što je Juk­ io umrl­a tako mlad­ a. Nis­ am žel­el­a
da ima veze s mo­jim si­nom. Kad je upoz­ nal­a Ni­ko­lu Laj­nir­a,
nad­ a­la sam se da će to biti kraj njen­ e veze sa Sai­­go­om. Ali,
baš kao i vi, i ona je do­šla da po­tra­ži Sa­i­goa. Ne že­lim da se
ista greš­ ka po­nov­ i još jed­nom.
— Da li se plaš­ i­te za moj ži­vot, go­spo­da­ri­ce? Ita­mi je, po‐­
smat­ra­la Akik­ i­no lice.
— Ne, Aki­ko-san. Ja se pla­šim za vašu dušu. Moj sin je ve‐­
o­ma go­rak plod: svo­jim shvat­a­nji­ma on može svak­ og da za‐­
tru­je, i zato je bo­lje da se dr­ži­te dal­je od njeg­ a kako ne bi i
vas zat­ro­vao.
— Do sada me nije pov­ red­ io — reče Akik­ o.
— Ne treb­ a se sa tim šal­i­ti, drag­ a. — Ita­mi je po­nov­ o kre‐­
nul­a dal­je. — Ako oda­ber­et­e da osta­net­e, neću od vas za‐­
hte­vat­i da ode­te. Odavn­ o sam nau­ č­ i­la da čo­vek ni­šta ne po‐­
sti­že ako po­kuš­ av­ a da uti­če na že­lje i odlu­ke dru­gih. Ja ni‐­
sam ni­šta mo­gla da učin­ im ni sa svo­jim muž­ em, ni si­nom,

čak ni sa svoj­om snah­ om. Nem­ am, znač­ i, snag­ e ni da uti‐­
čem na vašu vo­lju. Ipak, ja i dal­je go­vo­rim pra­vo iz srca i
mol­im vas da me sas­ luš­ at­e, bar to.

Opet je zav­ la­dal­a ti­ši­na iz­međ­ u njih. Prek­ in­ ul­e su je Aki­ki‐­
ne reči:

— Itam­ i-san, ali ja žel­im da ga vid­ im. Sta­ri­ja žena obo­ri
gla­vu.

— Nar­avn­ o, dete moje.
Na venč­ an­ ju je bilo samo njih čet­vo­ro: Sa­i­go i Aki­ko, dr‐­
žeć­ i se za ruke, Ita­mi i Šin­to, sveš­ te­nik koji ih je venč­ ao. Ce‐­
rem­ on­ ij­a se odr­ža­la u sev­ er­nom vrtu, usred mi­ri­sa li­mun­ a i
ruža. Dan je bio jas­ an i čist kao kri­stal. Sunc­ e je bilo vis­ ok­ o,
a njeg­ o­va top­ li­na spuš­ ta­la se na njih kao neb­ es­ ki bla­go­slov.
Onda ju je Sai­­go od­veo u To­kio i ona je samo po­vrem­ en­ o
vi­đal­a Ita­mi. Nije mo­gla da dođe na Sa­i­gov po­greb kad je
njeg­ o­vo telo sti­glo bro­dom iz Ame­ri­ke u za­peč­ ać­ en­ om kov‐­
čeg­ u koji Ita­mi nije dala da se otvo­ri, po­što je čula na koji je
nač­ in po­gi­nuo njen sin. Itam­ i joj je pi­sal­a i rek­ la je da je jed­ i‐­
no što sada želi to da ga po­ko­pa du­bo­ko po­red njeg­ o­vog oca
koji ga je to­li­ko vo­leo, onak­ o kako ona nik­ ad­ a nije mo­gla: po‐­
red oca koji je tako iz­o­bli­čio njeg­ ov duh, da mu to ona ni­ka‐­
da nije opro­sti­la.
Što se tiče Aki­ko, uop­šte se nije po­sta­vljal­o pi­tan­ je da li
će ona biti ono što je Sa­i­go zah­ te­vao od nje pre nego što je
oti­šao u Ame­ri­ku. Čak i da nije raz­go­var­ao sa njom, ona je
znal­a šta treb­ a da učin­ i.
»Znam kako to treb­ a da obav­ im« — rek­ la mu je po­be­do‐­
nos­ no na dan nji­hov­ e osme go­di­šnjic­ e. — »Za mene će to
biti ve­li­ka pro­men­ a. Pot­pu­na pro­men­ a«.
Pruž­ i­la mu je fot­o­graf­i­ju da i on pog­ le­da.
Dugo vrem­ en­ a nije ni­šta go­vo­rio, samo je po­smat­rao čas
sli­ku, čas nju, a za­tim je rek­ ao: »To će ga sas­ vim uniš­ ti­ti.
Biće to njeg­ ov kraj, čak iako se ja ne vrat­im«. — Lice mu se
zgrč­ i­lo. — »Ali, ja ću se vrat­i­ti«.
Aki­ko je zna­la bo­lje od njeg­ a. Oseć­ al­a je da je Sa­i­go mr‐­
tav onog tren­ a kad je ušao u »JAL-ov« avio­ n da se nađe sa