Eric van Lustbader -Miko

tič­ne tačk­ e is­crp­ i­lo naše fi­nans­ ij­ske mo­guć­nos­ ti. To je očaj‐­
ničk­ a igra koju je Jap­ an pred­ uz­ eo po­sle Perl Harb­ u­ra. U mno‐­
go­me, ona je važ­ ni­ja za bud­ uć­nost ze­mlje nego što je rat
ikad­ a bio. Mi smo bili spo­sob­ni da se po­vrat­i­mo po­sle tog
po­ra­za, — Sato od­mahn­ u gla­vom — ali ako Tenč­ i ne uspe, —
Buda nek nas šti­ti — bi­će­mo ot­kriv­ en­ i i bo­jim se da tada, od
ovih lju­blje­nih ostr­va, neće ostat­i niš­ ta više nego atom­ski
pe­peo.

***

— Cuc­ um­ u je mr­tav, a i Kus­ un­ ok­ i. — Glas je bio rav­ an i le‐­
den. Kao da je samo pren­ os­ io po­ruk­ u. — Ovde je des­ et funt­i
pi­rinč­ a.

— Da li je to bilo pre, ili po­sle? — Pi­tao je dru­gi glas, du‐­
bok, sa stra­nim nag­ la­skom. — To je sada ono što je jed­ i­no
važ­ no.

— Pre.
Začu se pri­gu­šen­ a psovk­ a na je­zi­ku koji prvi muš­ kar­ac
nije raz­ um­ eo.
— Jesi li si­gur­an? Sas­ vim si­gur­an?
— Bio sam tol­i­ko te­mel­jan u is­tra­zi da sam ga čak i anal‐­
no preg­ le­dao. Niš­ ta nije imao pri sebi — nas­ tu­pi­la je mala
pa­uz­ a. — Da li že­li­te da se po­vuč­ em? — U gla­su se još nisu
ose­ćal­e nik­ ak­ ve emoc­ i­je, kao da je svak­ o oseć­ an­ je bilo od‐­
ba­čen­ o.
— Ne, ni­kak­ o. Ostan­ i baš tu gde jesi. Bilo kak­ av iz­ne­nadn­ i
po­kret s tvo­je stra­ne mog­ ao bi samo da iza­zo­ve sumn­ ju, a
ove lju­de ne treb­ a ni­kak­ o pot­cen­ ji­vat­i. Oni su fan­ at­i­ci: Po‐­
sebn­ o opas­ ni fan­ at­i­ci.
— Da… znam to.
— Znaš šta treb­ a da ra­diš. Drži se toga. Dođo će biti u
prev­ ir­a­nju nek­ o­li­ko nar­ed­nih dana, najm­ an­ je. Čak je i nji­ma
po­grebn­ o iz­ves­ no vrem­ e da se pri­ber­u. Još nisu odab­ ra­li Ku‐­
sun­ ok­ ij­ev­ og nas­ led­nik­ a, zar ne?

— Uprav­ o je u toku sas­ ta­nak na koji ja nis­ am po­zvan. Još
nije bilo ni­kak­ vih oba­veš­ te­nja. Ali, nap­ et­ost ras­te ši­rom do‐­
đoa.

— Do­bro. Sada je tren­ ut­ak da se ubac­ i­mo. Pri­đi što bli­že,
najb­ li­že ko­li­ko se usuđ­ u­ješ. Uda­ri usred te konf­uz­ i­je, naša
takt­i­ka je efik­ as­ nij­a u ovak­ voj atm­ o­sfer­i.

— Kus­ un­ ok­ ij­ev­ a smrt ih je pret­vo­ri­la u pa­nič­ ar­e: vide ne‐­
pri­ja­telj­stvo čak i u pok­ ret­u senk­ i.

— Onda mor­a­mo da bud­ e­mo oba­zri­vi.
— Opas­ nost je po­ra­sla.
— A da li je tvo­ja odan­ ost cil­je­vi­ma Majk­ e ze­mlje opa­la?
— Ja se neću pov­ uć­ i, to bar znaš.
— U redu. Onda je ovo kraj naš­ eg raz­go­vo­ra.
Upal­i se svet­lost iz­nad met­al­nog sto­la. Ljub­ i­čas­ ti sjaj oba‐­
sja jedn­ o sas­ vim obič­no lice koje je mo­glo da pri­pa­da i ne‐­
kom pro­fes­ or­u. Crne oči iz­nad slo­vens­ ki ši­ro­kih ko­sti­ju lica
bile su bli­stav­ e i in­te­li­gentn­ e, ali njeg­ o­va meka kosa, pege
koje su po­kaz­ i­val­e da mu je jet­ra obo­le­la, ta­nak vrat — sve
to komb­ i­nov­ an­ o da­val­o je lik be­zna­čajn­ og čov­ ek­ a. A kako je
isti­na bila dal­e­ko od toga.
U tren­ utk­ u kad je po­vuk­ ao ruku od tel­ef­on­ a, um mu je
već ko­vao raz­ne pla­nov­ e. Ni najm­ an­ je mu se nije do­pa­da­lo
iz­nen­ adn­ o ubi­stvo sens­ ei­­ja: do­bro je znao kak­ va je Kus­ un­ o‐­
kij­e­va moć i bio je zap­ rep­ aš­ ćen što je sens­ ei uopš­ te po­be‐­
đen. Bio je tako iz­vež­ ban, da je svak­ i sluč­ aj mo­gao da okre‐­
ne u svo­ju ko­rist i to što se sprem­ ao da nas­ tup­ i i udar­i u tre‐­
nutk­ u zbu­njen­ os­ ti, bila je uo­bi­čaj­en­ a pro­ced­ u­ra.
Upr­kos onom­ e što su njeg­ o­va sab­ ra­ća mi­sli­la, on je uži‐­
vao da radi s ovim do­mor­o­ci­ma. Iako nik­ ad­ a ne bi do­pu­stio
kćerk­ i — da ju je imao — da se uda za nek­ o­ga od njih, di­vio
se nji­hov­ oj struč­nos­ ti, nji­hov­ oj pse­ćoj is­traj­nos­ ti a iz­nad sve‐­
ga nji­hov­ oj bes­ noj fan­ at­ič­nos­ ti. Sve to ga je fa­sci­ni­ra­lo.
Okren­ uo se od tel­e­fo­na i uključ­ io mali, ali veo­ ­ma snaž­ an
512K kom­pju­ter­ski ter­mi­nal, pro­ver­a­vaj­uć­ i po­dat­ke koje je
svo­jev­ rem­ en­ o ubac­ io u glav­ni pro­gram. Sve je bilo na me‐­
stu.

Njeg­ o­vo mr­mlja­nje u, inač­ e ti­hoj, pro­sto­ri­ji oda­val­o je nje‐­
go­vo zad­ o­volj­stvo. Ustao je s nap­ o­rom, pri­šao teš­ kim vrat­i‐­
ma, deb­ e­lim i nep­ ro­boj­nim kao vrat­a sefa. Sa­sta­vio je kom‐­
bi­nac­ i­ju za otva­ra­nje brav­ e i iza­šao nap­ o­lje.

***

Nik­ o­la ostav­ i blje­šta­vi hot­el, grad u gra­du, iza sebe i uđe u
pod­zem­ni voz za oblast Asa­kus­ a. Sve je sada bilo mnog­ o
drug­ a­či­je i sad­ aš­ nji mlad­ ić­ i i dev­ oj­ke ra­zli­ko­val­i su se od rat‐­
ne ge­ner­a­ci­je. Pa ipak, Ni­ko­la nije mog­ ao da zab­ o­rav­ i šta se
ovde do­go­di­lo 9. mart­a 1945. Amer­ič­ki bom­bard­ e­ri ba­ci­li su
zap­ a­lji­ve bomb­ e na ovu oblast.

Ljud­ i su do­laz­ i­li ovde, u Asa­kus­ u, da pos­ et­e svet­i­li­šte vel­i‐­
kog i omi­lje­nog bu­di­stič­kog hram­ a Na Kan­ on­ u, svet­i­li­šte bo‐­
gi­nje Mi­lo­sr­đa. Sag­ ra­đen­ o je u XVII veku, i smat­ra­no je veo­ ‐­
ma bez­ bed­nim jer je osta­lo sač­ uv­ an­ o u svim vel­i­kim po­žar­i‐­
ma koji su bes­ nel­i To­ki­om a nije se sruš­ i­lo ni u čuv­ en­ om vel­i‐­
kom ze­mljo­tres­ u 1923. god­ i­ne. Ali, pri­li­kom bom­bard­ o­van­ ja
1945. svet­i­li­šte je bilo za­hvać­ en­ o vel­i­kim po­ža­rom.

Ni­ko­la je išao po kam­ en­ jem po­plo­čan­ oj, sta­zi Nak­ am­ i­se‐­
do­ri, pro­laz­ e­ći po­red pro­davn­ ic­ a slat­kiš­ a i pro­davn­ ic­ a suv­ e‐­
nir­a. Imp­ uls­ ivn­ o se zau­ s­ ta­vio is­pred si­ćuš­ nog izlo­ga u ko­jem
je pi­sal­o »Jo­naj­a« na kanđ­ i­ju. Sta­klen­ e po­li­ce unut­ar izlo­ga
bile su prep­ u­ne češ­ lje­va.

Ni­ko­la se seć­ ao kako je Juk­ io po­la­ko, rit­mič­ki češ­ lja­la svo‐­
ju kosu jed­nim od ovak­ vih češ­ lje­va. Kako je samo imal­a div‐­
nu kosu, gu­stu, rast­res­ i­tu, mi­ri­šlja­vu, sjaj­nu. Jedn­ om ju je pi‐­
tao da li sve Ori­jent­al­ke ima­ju tako lepu kosu, a ona se samo
nas­ mej­a­la po­sti­đen­ a i od­gurn­ ul­a ga od sebe. »Ovak­ o lepu
kosu«. — rek­ la je — »imaj­u samo one koje mogu sebi da do‐­
pus­ te da imaj­u ovak­ av češ­ al­j« — po­kaz­ a­la mu je sav­ rš­ en­ o
obli­ko­van i ukraš­ en češ­ al­j. — »Pro­baj«. Uzeo je češ­ al­j od nje,
pro­vuk­ ao ga kroz kosu i od­mah rek­ ao: »Lep­ lji­vo«. »Ali ti ga‐­
rant­o­van­ o ni­kad­ a neće zam­ r­si­ti kosu, Nik­ o­la« — rek­ la je svo‐­
jim pev­ aj­uć­ im gla­som. — »Ovo drvo do­nos­ i se čak sa Ki­ju­ši‐­

jua, juš­ nog ostr­va. Seče se i kuva u pari da bi se uklon­ i­le sve
nep­ ra­vil­nos­ ti a onda se suši više od ned­ e­lju dana iz­nad va‐­
tre od spe­ci­jal­nog dr­vet­a. Po­tom se da­ske do­bro uvez­ uj­u i
osta­vljaj­u da se na miru suše pu­nih tri­des­ et go­di­na. Mo­ra­ju
da budu sav­ rš­ en­ o osuš­ en­ e pre nego što počn­ u da ih rez­ ba‐­
re. U pro­davn­ i­ci u Asak­ us­ i, gde sam kup­ i­la ovaj češ­ al­j, taj se
za­nat uči dvad­ e­set go­di­na. Zan­ at­li­je sede po de­set ili dva­na‐­
est čas­ o­va dnevn­ o, pot­pun­ o nep­ o­mič­ne. Miču im se samo
ruke koje obli­kuj­u ove češ­ lje­ve«.

Sko­ro im­pul­siv­no, ušao je u pro­davn­ ic­ u i kup­ io je češ­ al­j
za Jus­ ti­nu. Dok je ček­ ao da pro­da­vač­ i­ca prem­ až­ e češ­ al­j, da
ga zap­ a­kuj­e u tri raz­ li­či­ta pi­rinč­ an­ a pa­pi­ra, a zat­im da ga
smes­ ti u kut­i­ju od ked­ ro­vi­ne, njeg­ o­ve oči po­smat­ra­le su če‐­
šlje­ve veš­ to po­ređ­ an­ e po sta­klen­ im po­li­cam­ a. Svak­ a ivi­ca
bila je paž­ lji­vo ob­ra­đen­ a, svak­ i zub­ ac spec­ i­jal­no do­ter­an. I
opet je vid­ eo Juk­ io, njen odraz u ogle­dal­u, dok su njen­ e bele
ruke pro­vlač­ i­le skup­ i češ­ al­j kroz ta­las­ e tamn­ e, gus­ te kose.
Vi­deo je tu kas­ kad­ u eban­ ov­ i­ne na bel­om kim­ o­nu, kraj­ev­ i
kose ras­tres­ e­ni po bel­i­ni svil­e u jed­nom tren­ u su mu se uči‐­
nil­i kao pot­o­či­ći krvi.

Nagnuo se tada unap­ red i s ruk­ am­ a na njen­ im než­ nim ra‐­
men­ im­ a okre­nuo ju je prem­ a sebi, po­di­gavš­ i je tako da je
mo­ral­a da ustan­ e. Svi­la je šuš­ nul­a dok je spa­dal­a s njen­ og
tela, pod­set­ivš­ i ga na šuš­ ta­nje bel­ih la­ti­ca koje pa­da­ju sa
pro­cvet­a­lih treš­ an­ ja pol­o­vin­ om april­a.

Bilo je to 1963. go­di­ne a njem­ u jed­ va osamn­ ae­ st. Nije
imao ni­kak­ vog is­kus­ tva sa žen­ am­ a, nar­o­či­to ne sa tako sen‐­
zua­ ln­ om že­nom kao što je bila Juk­ io.

Kao što je to već po­sta­lo uob­ i­čaj­e­no iz­međ­ u njih dvo­je,
ona je mor­a­la da preu­ z­ me ini­ci­jat­i­vu. Odg­ urn­ ul­a je kim­ o­no i
njen­ e doj­ke po­ja­vi­še se u svoj lep­ o­ti. Nik­ o­la je oset­io kako
mu je dah zas­ tao u grlu a mi­ši­ći na njeg­ o­vom sto­mak­ u se
bol­no zgr­či­še.

Ki­mo­no se po­lak­ o spu­sti niz njen­ o telo i sada je staj­al­a
sas­ vim naga, dok je prig­ uš­ en­ a svet­lost pod­vlač­ i­la ljup­ke pre‐­
voj­e njen­ og tela.

Ni­ko­la oset­i kako ga is­pun­ jav­ a užas dok mu je pri­la­zi­la,
kao veš­ ti­ca, oslo­bađ­ aj­u­ći njeg­ o­vu seks­ ua­ l­nost, njeg­ o­vu že‐­
lju, iz­vlač­ eć­ i najs­ kriv­ en­ i­je taj­ne iz du­bi­ne njeg­ o­ve duše. Ne
bi mo­gao da joj od­bi­je ni­šta u ovak­ vom tren­ u.

Pa ipak, ose­ćao je neku besk­ rajn­ u tugu koja je iz­bi­jal­a iz
nje dok ga je ru­kom mi­lo­val­a iz­međ­ u bu­ti­na, než­ no ga ste‐­
žu­ći.

— Zar samo na to mož­ eš da mi­sliš? —rek­ ao je nek­ ak­ o
čudn­ o pro­men­ jen­ im gla­som. »To je sve što imam«. — od­vra‐­
ti­la bi.

Ni­ko­la se po­lak­ o vrat­i u sad­ a­šnjost. Juk­ io je nes­ ta­la, kao
što se skup­ i češ­ al­j koji je kup­ io za Jus­ ti­au iz­gu­bio unut­ar ku‐­
ti­je od ked­ ro­vin­ e.

Sle­po je po­seg­nuo za sav­ r­šen­ o upak­ o­van­ im pa­ket­om sa
češ­ ljem i pot­pi­sao, je­dva sves­ tan, ra­čun koji će pla­ti­ti prek­ o
Ame­ri­ken eks­ pres­ a. Kao da se Juk­ ij­in kami po­ja­vio i stao uz
njeg­ a, vod­ eć­ i mu ruku i gle­da­juć­ i upak­ o­van­ u kut­i­ju na tez­ gi.

U sled­ eć­ em tren­ u ose­ti da je sam. Kami je nes­ tao. Pro­da‐­
vač­ i­ca ga je čudn­ o po­smat­ra­la. Nije zna­la da li da se nas­ me‐­
ši ili da za­drht­i zbog čudn­ og iz­ra­za koji je vid­ el­a na njeg­ o‐­
vom licu.

Kad se po­nov­ o naš­ ao na po­plo­čan­ oj sta­zi koja je vo­di­la
kroz Nak­ am­ i­se-dori, vrat­io se do Sens­ ođ­ i hram­ a gde su se
pro­dav­ al­i ko­lač­ i od pi­rin­ča i šta­pi­ći od kor­njač­ i­nog oklop­ a,
kao pre sto go­di­na. Hteo je još da luta po pro­šlo­sti, nije že‐­
leo da ga tako brzo nap­ us­ ti slad­ ak bol koji su iza­zi­val­a bol­na
seć­ an­ ja na Juk­ io. Zau­ s­ ta­vio se kod jed­nog štand­ a da kupi
slat­kiš od braš­ na i jaja. Zan­ es­ en­ o je po­smat­rao kako pro­da‐­
vac stav­ lja smes­ u u kal­up u obli­ku lut­ke, a za­tim je peče na
vat­ri, ko­ri­ste­ći pri tom do­bro uvež­ ba­ne po­kret­e. Pro­da­vac je
bio ve­o­ma star.

Kad je najz­ ad dr­žao si­ćuš­ ni ko­lač u ruk­ am­ a, shvat­io je da
uop­šte nema apet­i­ta, nar­o­či­to da mu se ne jedu slat­ki­ši. Pro‐­
šlost je u njeg­ o­vim usti­ma imal­a ukus pe­pe­la. Mi­slio je da će
se sve iz nje­go­ve pro­šlo­sti iz­bri­sat­i kad Sai­­go bude ubij­en i
da će sve to moći da od­ba­ci kao što zmi­ja od­ba­ci­je star­u ko‐­

šul­ji­cu. Ali sada, po po­vrat­ku u Jap­ an, vi­deo je da tako neš­ to
neće biti mog­ u­će.

Sada, pred vrat­i­ma Sens­ o­đi hram­ a, on pruž­ i ko­lač jed‐­
nom star­om mr­šav­ om muš­ karc­ u koji je bio sav­ ij­en kao tr­ska
na vet­ru. Sta­rac, ode­ven u za­pad­njačk­ u ode­ću, sa cr­nim še‐­
ši­rom na gla­vi, nak­ lon­ i mu se u znak za­hvaln­ os­ ti ali ne nač­ i‐­
ni nap­ or da se osmehn­ e.

Dok je ulaz­ io u hram, Ni­ko­la oset­i kako se iz du­bi­na hra‐­
ma koje su mi­ri­sal­e na tam­ jan dižu usp­ o­men­ e da ga još jed‐­
nom pod­set­e na pro­šlost, na sve ono što se nije usuđ­ i­vao da
zab­ o­rav­ i.

Kad je iza­šao u svet­lu­cav­ u noć ši­ta­mać­ i­ja, to­kij­skog cen‐
tra, star­ac je još bio na svom mes­ tu, s jed­nom ruk­ om na sta‐­
rin­skoj po­sud­ i od ba­kra u ko­joj se nek­ ad­ a pal­io ta­mjan.

Ni­ko­li je bilo do­sta sta­rog Jap­ a­na i za­mr­šen­ e mrež­ e usp­ o‐­
men­ a koju je on po­kren­ uo u njem­ u. Žud­ eo je za sja­jem no‐­
vog To­ki­ja, za ruž­ nim nov­ im zgra­da­ma, tako nov­ im da se još
boja nije osuš­ i­la na nji­hov­ im zi­do­vim­ a, žu­deo je za druš­ tvom
mla­dih Jap­ a­nac­ a, ode­ven­ ih u ši­ro­ke maj­i­ce i još šire pant­a­lo‐­
ne.

Ušao je u podz­ em­nu žel­e­zni­cu. Po­peo se u voz koji je išao
li­ni­jom Gin­za. Po­sle de­vet sta­nic­ a, preš­ ao je na li­ni­ju Hi­bi­ja
da bi krat­ko put­o­vao do Ro­pong­ i­ja. Iza­šao je iz pod­zemn­ e
že­le­zni­ce i kren­ uo na za­pad, prem­ a Ši­bu­ji. U pal­at­i Išib­ a­ši
ušao je u sta­klen­ i lift, po­peo se do vrha i pro­šao kroz gvo‐­
zde­na vrat­a Jan Jana. S juž­ ne stra­ne kroz vel­i­ke pro­zo­re mo‐­
gao je da vidi osvet­lje­ne zi­do­ve sov­ jet­ske Amb­ a­sad­ e.

Vaz­ duh je trep­ e­rio od zvu­ko­va rok muz­ i­ke. Svi­ra­li su »Žuti
mag­ ič­ni or­kes­ tar« — neka eng­ le­ska gru­pa koja se jed­nos­ tav‐­
no zval­a »Jap­ an«.

Ni­ko­lin um je brzo rad­ io dok se pro­bi­jao kroz uzb­ i­ba­nu
go­mi­lu. Njeg­ o­ve oči po­smat­ra­la su mla­da naš­ mink­ an­ a lica.
Čuo ih je kako se smej­u, vid­ eo je da su za­do­volj­ni so­bom.
Po­smat­rao je nji­hov­ e mo­der­ne fri­zu­re, ruke koje su bile oba‐­
vi­jen­ e oko ra­men­ a i struk­ o­va, gle­dao je nji­hov­ a za­nji­han­ a
tela. Bili su prav­ i der­vi­ši noći, uhvać­ en­ i u vrt­log pul­si­ra­juć­ e

muz­ i­ke, ja­kog pića i mož­ da ned­ o­zvo­lje­no unet­e dro­ge. Ali,
jače od svih nark­ o­ti­ka, bilo je nji­hov­ o oseć­ an­ je več­ i­te mlad­ o‐­
sti. O smr­ti se ovde nije raz­mi­šlja­lo, kao da nik­ ad­ a neće biti
suo­ ­čen­ i sa njom.

Od­jed­nom se Ni­ko­la za­pi­tao za čim on to tra­ga. Onda se
set­io Ju­sti­ne, ali znao je da je ovde neće naći.

***

Kad je Aki­ko Ofud­ a ugle­dal­a Ni­ko­lu kako pro­la­zi kroz vis­ ok­ a
vrat­a »Jan Jana«, iz per­i­o­da Edo, malo se okren­ ul­a u stran­ u i
sklo­nil­a se u senk­ u. Srce joj je snaž­ no udar­a­lo. Zap­ rep­ a­šće‐­
na, tru­di­la se da nađe ob­jaš­ njen­ je za njeg­ o­vu iz­nen­ ad­nu po‐­
ja­vu. Da li je neš­ to znao? Ako je­ste, kako je mog­ ao da sa‐­
zna?

»Ali ne« — smir­i­val­a je samu sebe. — »Nem­ og­ u­će. Niš­ ta
ne zna. Još je suv­ iš­ e rano da bi neš­ to saz­ nao. Nje­gov­ o pri­su‐
stvo ovde, njeg­ ov iz­nen­ adn­ i do­la­zak, mora da je samo puka
ko­in­ci­denc­ i­ja. Hir bo­go­va.« Usta­la je iza sto­la za ko­jim je se‐­
del­a i kren­ ul­a je, kruž­ e­ći oko po­di­jum­ a za igru.

Sve vrem­ e ga je dr­ža­la na oku, po­smat­ra­la ga je skriv­ e‐­
no, ali veo­ ­ma pa­žlji­vo. Vi­del­a je jed­no gru­bo lice koje u sebi
nije imal­o ni najm­ an­ ju crtu klas­ ičn­ e le­po­te. Bilo je suv­ i­še
čud­no i suv­ iš­ e pro­fi­njen­ o za tako neš­ to. Duge, kose oči go‐­
vor­i­le su o ori­jent­al­noj krvi koja je ko­la­la njeg­ o­vim ven­ am­ a,
a to su po­tvr­đi­val­e i vis­ ok­ e ja­bu­či­ce lica. Ali on je imao pra‐­
vo ang­ lo-sak­sons­ ko teme, snaž­ no i kar­akt­e­ri­stič­no, što je
bilo oso­bi­na zap­ adn­ jak­ a, nas­ leđ­ e­na od oca.

Aki­ko uhvat­i sebe kako san­ jar­i o tome da ga svuč­ e i da se
divi njeg­ o­vim jak­ im, snaž­ nim mi­ši­ći­ma. Nije mo­gla da ja­sno
shvat­i kak­ av je njen prvi uti­sak, sem te lude žel­je. Raz­ li­či­te
emoc­ i­je suk­ o­blja­val­e su se u njen­ om umu.

Kako ga je samo mrz­ e­la! Po­nov­ o je bila zap­ rep­ a­šćen­ a ja‐­
či­nom tog ose­ćan­ ja. To što ga je tako iz­nen­ ad­ a vid­ e­la, osta‐­
vil­o ju je pot­pun­ o nes­ premn­ om i nije mo­gla do­bro da skrij­e
svo­je emoc­ i­je koje je inač­ e, tako do­bro i tako dugo pri­kriv­ a‐­

la. Drh­tal­a je od besa dok su njen­ e oči upij­al­e njeg­ o­vo ra‐­
zme­tan­ je snag­ om. I s ove udal­je­nos­ ti, bilo je jas­ no da po­se‐­
du­je snag­ u i moć. Vi­de­lo se to po nač­ i­nu kako je dr­žao gla‐­
vu, kako se lako kret­ao gip­kim ko­rac­ i­ma, vid­ el­o se to po po‐­
kret­i­ma njeg­ o­vih ram­ en­ a i ruku. Sve je to go­vo­ri­lo o krajn­ oj
opas­ nos­ ti koja je bila skri­ven­ a u ovom muš­ kar­cu.

Ali dok se kret­al­a u ko­rak s njim, oseć­ al­a je neku čud­nu
pri­vlačn­ ost koja je po­čel­a da je guši. Po­mi­sli­la je: »Kak­ vu ču‐­
de­snu karm­ u po­sed­ uj­e, kad mi se do­pa­da od pr­vog sus­ re‐­
ta!« Puls joj je snaž­ no udar­ao dok su ga njen­ e oči upij­al­e,
pri­meć­ uj­u­ći nje­go­vu muž­ evn­ u snag­ u i jač­ i­nu njeg­ o­vog duha.
Ko­li­ko je žud­ el­a za onim tren­ om kad je on bude prvi put
ugled­ ao. Nes­ ves­ no, njen­ i se pr­sti po­di­go­še do obraz­ a, než­ no
po­mi­lo­vaš­ e čvr­ste mi­ši­će lica. Oset­i­la je nev­ er­o­vatn­ o živu
že­lju — to­li­ka je bila ja­či­na njen­ e žud­nje — i jed­ an njen deo
hteo je da što duže uži­va u tome. Po­sle sveg tog vrem­ en­ a,
nije že­lel­a da kraj dođe suv­ i­še brzo, svak­ ak­ o ne pre nego što
to ona sama bude oda­bral­a.

Sma­tra­la je da je učin­ il­a gen­ ij­a­lan po­tez što je nag­ o­vo­ri­la
Sat­oa da po­zo­ve tog gai­­đi­na na venč­ an­ je. »Nar­o­či­to po­zo­vi
onog Lajn­ i­ra« — šap­ ut­al­a mu je u uvo jed­ne noći. — »Svi
znam­ o isto­ri­ju njeg­ o­ve po­ro­di­ce. Po­mi­sli ko­li­ko ćeš ti do­bi­ti
time što ćeš njeg­ a poz­ va­ti na jed­ an tak­ av dog­ ađ­ aj«.

»Da, da Nik­ o­la« — uži­val­a je tiho dok ga je po­smat­ra­la —
»usko­ro će doći tren­ ut­ak da po­gle­dam du­bo­ko u tvo­je oči i
vid­ im kako snag­ a i moć čile iz tebe, kako se raz­ vi­ja­vaj­u kao
sivi pe­peo na vet­ru.«

Izaš­ la je iz njeg­ o­ve or­bi­te, hod­ a­juć­ i mnog­ o brže sada, ne
obra­ćaj­u­ći paž­ nju na po­gle­de onih kraj ko­jih je pro­laz­ i­la. Nije
obra­ćal­a pa­žnju ni na strast koju je bu­di­la kod muš­ kar­a­ca, ni
na po­gle­de za­vis­ ti ko­ji­ma su je pro­pra­ćal­e žene. Po­stal­a je
već odavn­ o neo­ ­set­lji­va na sve to. Bilo je vrem­ e da ode i
uzme Joki: Sato će se usko­ro vrat­i­ti kući iz bit­ke.

***

Aki­ko je po­smat­ra­la Joki kraj­ič­kom, dok su se voz­ i­le kroz
cent­ar To­kij­a. »Ona je div­na« — po­mi­sli­la je Aki­ko — »do­bro
sam iza­bra­la«. Pro­naš­ la je Joki pre nek­ o­li­ko ned­ el­ja, i kad je
bila si­gurn­ a u svoj iz­bor po­čel­a je određ­ en­ i raz­go­vor s njom.
To je do­vel­o do nek­ og čudn­ og — bar je Aki­ko to tako vid­ el­a
— pri­ja­telj­stva. Gra­nic­ e tog pri­ja­telj­stva bile su u noći, kada
su se obe, bar što se tiče Joki, poj­av­ lji­val­e kao noćn­ e pti­ce.

Li­muz­ i­na koja se zau­ s­ ta­vlja­la is­pred dvos­ prat­ne zgra­de,
vrat­i njen­ e mi­sli nat­rag u sad­ a­šnjost. Se­i­ći Sato je ži­veo se‐­
ver­no od Ueno Park­ a. Na za­pad­ u je bila Ko­to­toi-dori, aven­ ij­a
koja je vi­ju­gal­a kao zmi­ja kroz park. Vi­sok­ i, neg­ o­van­ i vr­hov­ i
čemp­ res­ a sta­jal­i su po­nos­ no i nji­hov­ e kont­u­re su se ja­sno vi‐­
del­e na osvet­lje­nom nebu koje je do­bi­ja­lo spec­ i­jal­an sjaj iz‐­
nad Gin­ze i Sin­đuk­ ua. Ovo dr­već­ e bilo je pri­rod­no obe­lež­je
gro­blja To­kug­ o­va šog­ un­ a.

Sat­o­o­va kuća bila je veo­ ­ma pro­stra­na za to­kij­ske stand­ ar‐­
de, saz­ i­dan­ a po ken si­stem­ u. Bila je nap­ ra­vljen­ a od bam­bu‐­
sa i čemp­ res­ a, a krov na tri vode bio je od pe­čen­ og crep­ a.
Na udal­je­nom kraj­u kuće bio je nap­ ra­vljen vel­i­ki zas­ ek da bi
se nap­ rav­ i­lo mes­ to prek­ o sto go­di­na sta­rom ja­pans­ kom ke‐­
dru koji se ra­ši­rio prek­ o ograd­ e i za­klon­ io do­bar deo uli­ce.

Vo­zač iza­đe iz kola i otvo­ri im vrat­a. Aki­ko uđe u kuću a
Joki za njom.

Sei­­ći Sato je srk­ ut­ao to­pli sake iz si­ćuš­ ne por­cul­ans­ ke
čaše i med­ i­ti­rao o bez­ na­čaj­nos­ ti. Po­nek­ ad je to či­nio u tren­ u‐­
ci­ma stres­ a da bi oči­stio svoj um. Ali, najč­ eš­ će je ko­ri­stio
ovu vrs­ tu ment­al­ne vež­ be kad je bio uzn­ em­ i­ren. U zem­ lji
gde str­plje­nje nije bilo samo vr­li­na već nač­ in ži­vo­ta, Sato je
mo­rao sebe da pri­mo­ra­va na taj stav i da ga pri­hva­ti kao da
je to neš­ to stra­no kul­tu­ri njeg­ o­ve do­mov­ i­ne. On je pred­ a­no
rad­ io na tome i znao je da je je­di­no za­hval­ju­ju­ći str­plje­nju,
ste­kao sve ono do čega mu je dan­ as tol­i­ko bilo sta­lo.

Nal­a­zio se u sobi šest ta­ta­mi­ja — u jap­ ans­ kim kuć­ am­ a
soba je naz­ i­van­ a prem­ a bro­ju tr­ščan­ ih mad­ ra­ca po­ređ­ a­nih
po podu. Tu je još bio ma­le­ni sto, pa­mučn­ i mad­ rac na kome
se spa­val­o i naga hi­ba­ći ko­mod­ a s fi­o­kam­ a, nap­ ra­vljen­ a od

spe­ci­jal­nog dr­vet­a jap­ ans­ ke smok­ ve po­čet­kom XIX veka.
Spe­ci­jal­no na­pra­vljen­ i grej­ač do­pu­štao je za­grev­ an­ je sak­ ea i
hran­ e.

Sato je na sebi imao samo beli kim­ o­no. Na njem­ u se na‐­
laz­ io Oanđ­ u­ro grb koji su nos­ i­li i glumc­ i kab­ u­ki po­zo­ri­šta. Bio
je mi­ran i si­gu­ran u sebe, njeg­ o­ve oči bile su zag­ le­da­ne u
neku tačk­ u van fiz­ ič­kog svet­a.

Než­ no kuc­ an­ je na fus­ um­ u nat­e­ra ga da trep­ne, ali se ina‐­
če ne po­kret­e. Oslo­bo­dio je svoj­e mi­sli i za­int­er­es­ o­van­ ost ga
obav­ i kao ogr­tač u led­ en­ o zim­sko veče.

On po­segn­ u ru­kom i po­makn­ u pa­pirn­ at­a vrat­a nek­ o­li­ko
cent­i­met­ar­a udes­ no. Iza od­škrin­ ut­ih vrat­a u njeg­ a se zag­ le‐­
da jed­no Aki­ki­no oko. Tam­na ze­nic­ a bila je kao neko du­bo­ko
po­ko­pan­ o bla­go. Upr­kos tome što to nije žel­eo, Sato oset­i
kako mu se puls ubr­zav­ a, kako ga to­pli­na sop­stve­nog daha
pali u grlu.

— Zak­ as­ ni­la si — reče, a glas mu po­sta­de za­di­han dok je
po­či­njao njih­ ov ri­tu­al. — Mis­ lio sam da neć­ eš ni doći.

Aki­ko oset­i uz­bu­đen­ je u njeg­ o­vom gla­su, i nas­ meš­ i se.
— Ja uvek dođ­ em — reče — ne mogu drug­ ač­ i­je.
— Mož­ eš i da odeš, ako to žel­iš, slo­bod­na si — reče Sato i
srce mu se stež­ e još dok je iz­go­var­ao te reći.
— Slo­bod­no sam ti dar­o­val­a svo­ju lju­bav i vez­ an­ a sam
tom oba­vez­ om. Ni­kad­ a te neću nap­ u­sti­ti.
— O čemu razm­ i­šljaš?
Nje­no pi­tan­ je ga je iz­nen­ ad­ i­lo, i pro­sto se trg­nuo. Mo­žda
zato što je od­jed­nom za­zvo­nil­o u pot­pu­noj ti­ši­ni u ko­joj se
sko­ro čulo lup­ an­ je nji­hov­ ih srca. Neg­ de u du­bi­ni oseć­ ao je
strah da je ona, mo­žda, na neki čud­ an nač­ in uspel­a da pro‐­
nikn­ e u njeg­ o­ve mi­sli. I u tom tren­ u, njeg­ o­vi mi­ši­ći na bla­go
po­vij­en­ im le­đi­ma zgr­či­še se i za­drht­a­še, on trepn­ u i po­tra­ži
njen pog­ led kao da mu je pot­pu­no nep­ o­znat­a.
Tada se njen­ e usne izv­ iš­ e u osmeh i beli zubi si­nus­ e.
— Čud­ an si nek­ ak­ o noć­ as — nas­ mej­al­a se i on vide kako
svet­lost za­i­gra na njen­ om grlu. A mala senk­ a se tu zad­ r­ža u
obli­ku suze.

On ne reče ni­šta. Ona se za tren­ ut­ak zag­ le­da u njeg­ o­vo
krupn­ o telo a onda nač­ i­ni pok­ ret kao da će ustat­i.

— Ja ću… — ali njeg­ o­vi pr­sti oba­viš­ e se oko njen­ og član‐­
ka i ona za­le­pr­ša kao pti­či­ca, usne se otvo­ri­še i ona tiho iz‐­
go­vor­i — Sato-san.

Sas­ vim po­la­ko on je po­nov­ o spus­ ti na ko­le­na a zat­im sam
ustad­ e. Tkan­ i­na kim­ o­na bila je za­teg­nut­a na njeg­ o­vim ram­ e‐­
nim­ a i Aki­ko od­jed­nom pos­ ta­de sves­ na njeg­ o­ve snag­ e, a po‐­
seb­no njeg­ o­ve moći.

— Ovo je po­sebn­ a noć — reče nek­ ak­ o čud­nim gla­som. —
Nik­ ad­ a više neće biti ni­jed­ne ovak­ ve noći u naš­ em ži­vo­tu. —
Zas­ tao je za tren­ ut­ak kao da pri­bi­ra mi­sli, a za­tim je nas­ ta‐­
vio: — A tako smo bli­zu venč­ an­ ju… mada te neću vid­ et­i sve
do sub­ o­te, kada će naši ži­vot­i najz­ ad biti po­vez­ an­ i prem­ a
zak­ o­ni­ma Ami­de Bude. — Nje­go­ve oči su is­tra­ži­val­e njen­ o
lice. — Da li ti to ne­što zna­či?

— Jed­ va da sam o neč­ em drug­ om i raz­mi­šlja­la u toku
dana — odg­ o­vo­ri ona.

— Onda ostan­ i — is­pus­ ti njen član­ ak, a njen­ a oslo­bo­đen­ a
ruka pade joj u kril­o. Nje­ni sav­ rš­ en­ i nokt­i, div­no la­kir­an­ i, za‐­
puc­ket­a­še dok je prep­ li­ta­la pr­ste. — I vrat­i ove spec­ i­jal­ne
noći po­klon koji si mi sprem­ i­la.

Bio je uz­bu­đen.
— Svak­ ak­ o mo­raš da znaš da si ti ona koju ja žel­im. Aki­ko
okren­ u glav­ u kao da ju je udar­io.
— Onda zna­či mrz­ iš dar koji sam ti nam­ en­ i­la, nije ti se
do­pad­ ao nij­ed­ an do sada…
— Ne — uzv­ rat­i Sato drht­eć­ i, nes­ ves­ tan da upad­ a u stup­ i‐­
cu.
— Obešč­ as­ ti­la sam te svoj­om že­ljom da ti se do­pad­nem
— Aki­ko pri­nes­ e obe sklo­plje­ne šake licu kao rast­už­ en­ a de‐­
voj­či­ca.
Sato se nagnu unap­ red, prem­ a njoj.
— Vo­leo sam svak­ i tvoj dar, drag­ a su mi bila ose­ćan­ ja
koja su bila skri­ven­ a iza njih. — Usp­ eo je da po­stig­ne kont­ro‐­
lu svog gla­sa, mada ne i kont­ro­lu oseć­ an­ ja. — Po­sto­jal­a je

samo čast u ono­me što si učin­ il­a i što si mi da­ro­va­la, znaj­u‐­
ći… — Oči mu skli­znuš­ e s njen­ og lica i za­us­ ta­viš­ e se na tat­a‐­
mi­ju iz­međ­ u njih. — Zna­juć­ i da ti nik­ ad­ a nisi… nisi bila sa
muš­ kar­cem, a da si ipak umel­a da shvat­iš moje žel­je… —
Du­bo­ko je uz­dahn­ uo. — I da si se svim si­la­ma po­trud­ i­la da
me zad­ o­vol­jiš na tom pla­nu, sve to mi go­vo­ri o tvo­joj oda­no‐­
sti.

— To je moja du­žnost — spu­sti­la je gla­vu sas­ vim ni­sko —
ja…

Ali njeg­ o­ve ruke opet po­let­eš­ e prem­ a njoj i po­kriš­ e njen­ e
male šake.

— U prav­ u si. Žel­im tvoj dar.

***

Aki­ko je po­slu­ži­la hran­ u i za­grej­al­a još sake. Pri­met­i­la je da
Sato i Joki go­vo­re ti­him, int­im­nim to­nom. Do­bro je pri­prem­ i­la
dev­ ojk­ u, Joki je zna­la šta treb­ a da oček­ uj­e i šta se oček­ i­val­o
od nje.

Aki­ko ustad­ e i ode tiho do ivi­ce fus­ um­ i­ja. Zau­ s­ ta­vil­a se,
dr­že­ći než­ nu šaku na dr­ven­ om ramu. Čula je nji­hov­ e pri­gu‐­
šen­ e glas­ ov­ e i za tren je za­sta­la osluš­ kuj­u­ći ih, a onda je po‐­
vuk­ la pap­ ir­nat­i za­slon u stra­nu. Iza­šla je i nav­ uk­ la pa­pirn­ at­a
vrat­a iza sebe.

Ali, nije nap­ u­sti­la kuću. Umes­ to toga, kren­ ul­a je na levu
stra­nu, ušla u malu sobu s dva ta­ta­mi­ja i pa­žlji­vo za­tvo­ri­la
fus­ um­ u za sob­ om. Na ko­len­ im­ a je preš­ la prek­ o crv­ en­ ih ma‐­
dra­ca dok nije sti­gla do šo­đi­ja koji je bio za­jed­ničk­ i za obe
pro­sto­ri­je, ovu i onu u ko­joj su bili Sato i Joki.

Zas­ lon je bio sas­ tav­ ljen od du­gih i usk­ ih vert­i­kaln­ ih pa­ne‐­
la, veo­ ­ma dek­ o­rat­iv­nih, i pri­jat­nih za oko. Pre iz­ves­ nog vre‐­
men­ a, kad se upo­zna­val­a sa kuć­ om, Aki­ko je taj­no pro­men­ i‐­
la je­dan od pa­nel­a, tako da je sada mog­ ao da se po­mer­a
jed­nos­ tavn­ im do­di­rom dr­ven­ ih ivic­ a.

Kroz pro­rez koji se tako po­ja­vio, ona je sada po­smat­ra­la
Sa­toa i Joki. Po­jel­i su soba a i sake je bio sko­ro po­pi­jen. Sada

su bili vrlo bli­zu jed­no drug­ om. Kle­čeć­ i iza svo­je »špi­junk­ e«,
Aki­ko je po­če­la da se pri­prem­ a za ono što je tek treb­ a­lo da
nas­ tup­ i.

Sato joj je bio okren­ ut le­đi­ma. Vi­del­a je po­kret njeg­ o­ve
ruke i čula je kako kli­zi svi­la Jo­kin­ og kim­ o­na — Aki­ko je ins­ i‐­
sti­ral­a da se de­voj­ka za sus­ ret sa Sa­to­om obuč­ e u tra­di­ci­o‐­
naln­ u ode­ću a ne u svoj­u zap­ adn­ jačk­ u — ot­kri­vaj­uć­ i bel­i­nu
ra­men­ a.

Aki­ko ose­ti kako joj je za­stao dah kad je ugle­dal­a prek­ ra‐­
sno obli­ko­van­ e dev­ ojč­ i­ne mi­ši­će. Sat­o­o­ve oči se nisu skid­ a­le
sa Jo­kin­ ih gru­di: smeđ­ e-sivi kim­ o­no lež­ ao je ra­ši­ren kao kril­a
na ta­tam­ i­ju, još skriv­ aj­u­ći njen­ e but­i­ne. Odj­ed­nom Sa­to­o­va
gla­va se spu­sti nan­ iž­ e i usko­ro Joki za­bac­ i gla­vu unaz­ ad sa
mek­ im kri­kom dok su joj fini pr­sti mi­lo­val­i njeg­ o­ve uši. Sato
po­di­že gla­vu, i njeg­ ov je­zik li­znu bra­dav­ ic­ e Jo­kin­ ih mal­ih doj‐­
ki.

Aki­ko prek­ r­sti ruke prek­ o svo­jih gru­di, ose­ćaj­u­ći kako su
joj bra­dav­ ic­ e tvr­de i kako gore. Usta su joj bila suva i žud­ e­la
je za sak­ eo­ m da utaž­ i žeđ.

Sko­ro da je pop­ u­sti­la Sa­to­o­voj že­lji no­ćas. To ju je šok­ ir­al­o
kao udar mun­ je u tami. Bilo je pri­lič­no lako da ga drži na od‐­
sto­jan­ ju sve ove duge ned­ e­lje: bila joj je od­vrat­na njeg­ o­va
strast koja mu je zam­ ag­ ljiv­ al­a po­gled. Ali noću je bilo sas­ vim
dru­ga­či­je.

Joki je sada bila sas­ vim naga. Sato je otvo­ren­ im usti­ma
lju­bio i gri­zao njen­ o meso ta­kvom jač­ i­nom, da je Akik­ o mo‐­
gla da ose­ti kako njen­ o telo drht­i kao da Sato vodi lju­bav baš
sa njom.

Aki­ko je ose­ćal­a u svom umu ri­tam rok muz­ i­ke, pun besa,
agres­ i­je i stras­ ti. Raz­li­vao se njen­ om krv­ lju kao al­ko­hol: se‐­
ćal­a se pro­sto­ri­je pune pla­vog dima. Lo­vi­la je ti­gra u toj pro‐­
sto­ri­ji, vit­kog, snaž­ nog, pu­nog atav­ is­ tič­ke snag­ e. Magn­ et­i­sao
ju je, omađ­ i­jao ju je.

Ona je sled­ i­la trag oslo­bađ­ a­nja svog seks­ ua­ ln­ og ose­ća‐­
nja, sve do časa u kome je kruž­ i­la oko Nik­ o­le Laj­ni­ra kao
glad­ni šak­ al. Raz­mi­šlja­juć­ i o njem­ u u nap­ et­oj i čud­ es­ noj at‐­

mos­ fer­i »Jan Jana«, ona opet oset­i stra­hov­ it­o lup­ a­nje srca,
drht­ur­en­ je mi­ši­ća na unut­ra­šnjoj stra­ni but­i­na i snaž­ nu žel­ju
da mu se prib­ li­ži.

Po­nov­ o se njen­ a ruka po­di­že da bi pr­sti­ma do­dir­nul­a ja‐­
go­di­ce, baš kao i u noćn­ om klub­ u, kao da je žel­el­a da se
uver­i da je zai­­sta ovde. Nije to bilo tako davn­ o. Mora uvek to
da ima na umu. Bila je za sebe pot­pun­ i stra­nac ali, mor­al­a je
da nau­ č­ i da po­sta­ne svoj najb­ o­lji pri­ja­tel­j. Ni­kad­ a to nije mo‐­
gla da po­stig­ne ra­ni­je. Na dan svog po­novn­ og ro­đen­ ja, za‐­
klel­a se sebi da će po­kuš­ at­i. Ali, pre sveg­ a, da se po­sao oba‐­
vi. A to je uključ­ i­val­o i Ni­ko­lu, Lajn­ ir­a. Da, da. Tu je on svak­ a‐­
ko bio uklju­čen.

Aki­ko ši­rom otvo­ri oči. Sato i Joki su se gr­li­li na fut­o­nu.
Kra­jev­ i nji­hov­ ih ki­mo­na gi­ba­li su se oko nji­hov­ ih tela, kao ta‐­
la­si, ot­kriv­ aj­uć­ i i skri­vaj­uć­ i is­to­vrem­ en­ o.

Nji­hov­ o teš­ ko di­san­ je do­pi­ral­o je do nje, uvod­ eć­ i i nju kao
treć­ eg član­ a u ovaj vrt­log stra­sti.

Vi­del­a je kako je Sato uzb­ uđ­ en. Njeg­ ov ud je bio snaž­ an i
za­ru­men­ jen i snaž­ no je ulaz­ io u mek­ o­ću svo­je part­nerk­ e. Jo‐­
ki­ne oči su bile čvr­sto sti­snut­e od za­do­volj­stva, a njen­ e male
doj­ke nes­ taj­a­le su u Sa­to­vim vel­i­kim, grub­ im šak­ am­ a. Nje‐­
go­va glav­ a opet po­le­te prem­ a njen­ im but­i­nam­ a.

Sa­svim nes­ ves­ no Aki­ko se izvi u luku, a kad je ugled­ a­la
kako Sato pru­ža je­zik da do­dir­ne Joko iz­međ­ u but­i­na, tiho je
uz­dahn­ ul­a. Znoj se spuš­ tao kao vrel­a zmi­ja niz njen­ u kičm­ u,
kvas­ eć­ i njen ki­mo­no, obe­le­ža­vaj­uć­ i je stra­šću. Ruk­ am­ a se
mi­lo­val­a po but­i­nam­ a, pov­ eć­ av­ aj­uć­ i svo­je za­do­volj­stvo.

Kao da je oseć­ al­a Sat­o­ov snaž­ ni jez­ ik kako bez­broj puta
po­nav­ lja jed­ an isti po­kret mi­lo­van­ ja. Po­di­gla je vis­ o­ko noge,
raš­ i­rivš­ i ih.

Jok­ i­ne but­i­ne bile su iste kao Aki­kin­ e. Nije bilo nik­ ak­ ve ra‐­
zli­ke pri do­di­ru. Ono što je Aki­ki bilo učin­ jen­ o, nije ni najm­ a‐­
nje ošte­ti­lo svil­enk­ as­ ti kval­i­tet njen­ e kože. Ali ona je zna­la
da bi Sato mo­žda ot­kaz­ ao venč­ an­ je, kad bi vid­ eo šta leži s
unut­ra­šnje stra­ne njen­ ih but­i­na, a ona to ne bi mog­ la da

prež­ i­vi. Po­sle venč­ an­ ja… pa, onda neće ima­ti dru­gog iz­bo­ra i
mor­a­će da je prih­ vat­i.

Sat­o­o­va usta put­o­val­a su po čup­ a­vom Ven­ er­i­nom breg­ u
uz­bu­đen­ e Joki. Aki­ko je pri­met­i­la kako de­vojc­ i bo­ko­vi drht­e
od krajn­ jeg uz­buđ­ e­nja i da je na sam­ oj ivi­ci da do­ži­vi org­ a‐­
zam. Sa­to­o­va gla­va spus­ ti se još jed­nom u vrel­u to­pli­nu, a
Joki za­ba­ci gla­vu unaz­ ad dok joj se žile na vrat­u za­teg­ o­še,
usta otvo­ri­še i po­kaz­ a­še se beli zubi. But­i­ne su joj drht­al­e
nek­ ont­ro­li­san­ o.

Za to vrem­ e, Aki­ko je svo­jim pr­sti­ma otvo­ri­la svo­je ose‐­
tlji­ve li­sti­će i prav­ il­a je kruž­ ne po­kret­e u sklad­ u s po­kret­i­ma
Sa­to­o­ve gla­ve. Kao da ga je oseć­ al­a, ali to joj nije bilo do‐­
volj­no, bilo joj je po­treb­no mnog­ o više. Zad­ o­volj­stvo se raz­li
njen­ im te­lom kao mi­lo­van­ je kiše. Ali ona je žud­ i­la za oluj­om,
za ta­las­ om pli­me koji će je odi­ći i bac­ i­ti iz­mo­ren­ u u nar­učj­e
eks­ ta­ze.

To kraj­nje zad­ o­volj­stvo ni­kak­ o nije do­laz­ i­lo i ona je sve
više po­jač­ av­ al­a do­dir, uvi­jal­a než­ ne li­sti­će, pri­ti­skal­a klit­o­ris.

Sato po­di­že gla­vu. Gru­di su mu se di­za­le kao u bika. Nje‐­
gov ogro­man muš­ ki oblik nadn­ es­ e se nad než­ nu Joki, za­kla‐­
njaj­u­ći je od svet­lo­sti, prek­ riv­ aj­uć­ i njen­ o lice kao da je na
njem­ u neka čudn­ a mas­ ka.

Pri­vi­jal­a se uz njeg­ a, oseć­ al­a njeg­ o­vu žel­ju, tr­lja­la se sve
do­tle dok nije mo­gla ni­šta drug­ o nego da se baci na njeg­ ov
ukruć­ en­ i ud, pri­ti­skaj­uć­ i kuk­ o­ve na fut­on. Di­sal­a je snaž­ no,
vaz­ duh je sa ši­šta­njem iz­la­zio iz njen­ ih pluć­ a, bra­da­vic­ e su
joj bile čvrs­ te i drht­a­ve zbog emoc­ i­ja koje su rast­r­zal­e njen­ o
telo.

Kako je Aki­ko žu­del­a da može da oset­i to sil­no uz­buđ­ e­nje
koje je, to je bilo sas­ vim oči­gled­no, sada ose­ćal­a Joki: pli­ma
se sak­ up­ lja­la, ona ju je po­zi­val­a; tal­as je ju­rio prem­ a njoj iz
najd­ al­jih mors­ kih du­bi­na, pret­io da će je po­krit­i kao tamn­ i
po­kriv­ ač noći, a sa njom i sve njen­ e mi­sli, bo­lo­ve, usp­ o­me‐­
ne. Že­le­la je da utop­ i svoj­e seć­ an­ je u besk­ raj­no vi­bri­ra­juć­ e
zad­ o­volj­stvo.

Sato je spu­štao svo­je telo u određ­ e­nim raz­mac­ i­ma, da bi
se sus­ reo sa udarc­ i­ma koje mu je od dole upuć­ i­val­a Joki.
Njen­ i bo­ko­vi su bili vrel­i a sa Sa­to­o­vih nab­ rek­ lih mi­ši­ća sli‐­
vao se top­ li, sla­ni znoj, nat­ap­ aj­uć­ i de­vojč­ i­nu sjajn­ u kožu.

Po­čel­a je da isp­ u­šta kratk­ e krik­ o­ve dok ga je oba­vij­al­a ru‐­
kam­ a, že­le­ći da se što više sto­pi s njim. Aki­ko je u jed­nom
tren­ u po­mi­sli­la da će Sato dev­ ojk­ u smrs­ kat­i mas­ ivn­ im te‐­
lom. Ri­tam nji­hov­ ih po­kret­a sada se ubrz­ ao, a sud­ a­ri nji­ho‐­
vih bok­ o­va bili su sve snaž­ ni­ji.

Joki je teš­ ko di­sal­a od stras­ ti, lice joj je bilo zat­eg­nut­o i
nap­ reg­nut­o. Ruk­ am­ a je pri­ti­skal­a Sa­toa od po­za­di, tra­žeć­ i da
uđe još dub­ lje u nju.

— Haj­de, hajd­ e, hajd­ e… — Jok­ in glas je bio na ivi­ci his­ te‐­
ri­je, ili još nek­ og jač­ eg oseć­ an­ ja. Bez ob­zi­ra šta je to bilo,
Aki­ko je že­le­la da se ona nađe u tom po­lo­ža­ju i da se najz­ ad
oslo­bo­di pri­tis­ ka koji je ose­ćal­a u bu­ti­nam­ a i tr­buh­ u. Miš­ i­ći
su joj bili ukruć­ en­ i, i ona oset­i kako je ob­uz­ i­ma bol, što joj se
obič­no do­gađ­ al­o pri ovak­ vim ses­ i­jam­ a. Ugri­zla se za do­nju
usnu da ne bi zap­ la­kal­a. Srce joj je udar­al­o kao ludo, pret­eć­ i
da će ra­ski­nut­i kav­ ez od reb­ a­ra. Čin­ il­o joj se da će joj u grlu
eks­ plo­di­ra­ti sunc­ e. »Mo­lim« — mr­mlja­la je tiho — »mo­lim,
mol­im mi­lost…« I, mada joj se či­nil­o da je ovog puta bila bli‐­
ža zad­ o­volj­stvu nego ikad­ a pre, zna­la je da je da­lek­ o od
toga da ose­ti ono olakš­ an­ je koje do­nos­ i iz­li­van­ je kiše iz pre‐­
pun­ ih obla­ka. Čula je Sa­to­o­vo ži­vot­inj­sko je­čan­ je, dok je
blju­vao vat­ru u Jok­ i­ne dub­ i­ne u ko­ji­ma su mi­ši­ći po­i­gra­val­i
od za­do­vo­lje­nja i umor­a.

Za Aki­ko je to bilo ipak prev­ iš­ e. Pala je unaz­ ad i uda­ri­la
ram­ en­ om o tat­am­ i. Oči su joj se okren­ ul­e na gore, čula je
huj­an­ je snaž­ nog vet­ra, ali samo za kratk­ o, tako da nije bila
si­gur­na da je vet­ar bio stva­ran. Bol i stra­hov­ i­ta žud­nja pre‐­
bac­ i­li su je na crnu za­rav­ an. Čula je kako San Hsi­ung go­vor­i:
»Po­sto­ji put — i ako si do­volj­no str­plji­va nau­ č­ i­ću te kako da
ga nađ­ eš. Pok­ az­ a­ću ti kako da pro­dreš kroz spo­lja­šnjost ne‐­
pri­jat­el­ja, tako da bi mog­ la da vid­ iš i shvat­iš njeg­ o­ve unut­ar‐­
nje nam­ er­e«.

Aki­ko se ones­ ves­ ti­la.

***

Ni­ko­la je ustao tačn­ o u šest čas­ ov­ a, pro­buđ­ en svo­jim bio­lo‐­
škim čas­ ov­ni­kom. Brzo se is­tu­ši­rao, prvo vrel­om vo­dom, a
zat­im led­ e­nom, koja je udar­a­la o njeg­ o­vu kožu kao igli­ce.
Kad je iza­šao iz kup­ at­i­la koža mu je bri­del­a jer se is­tr­ljao pe‐­
ški­rom. Slo­živ­ši se u lo­tos po­zi­ci­ju, seo je okren­ ut prem­ a
pro­zo­ru kroz koji se vid­ eo To­kio. Uz­dahn­ uo je tri puta, vrlo
dub­ o­ko, a onda se po­vuk­ ao u sebe. Kad se otvo­rio, njeg­ o­vo
biće je is­pun­ io univ­ erz­ um i on je po­stao deo sveg­ a.

Dis­kretn­ o kuc­ an­ je na vrat­i­ma trže ga iz dub­ o­ke med­ i­ta­ci‐­
je: ček­ ao je na to. Nje­go­ve oči, usmer­i­še se na grad i di­šuć­ i
opet nor­mal­no, on ustad­ e. Do­ručk­ o­vao je zel­e­ni čaj i ko­lač
od pi­rinč­ a. Jeo je u ti­ši­ni. Onda se lako obuk­ ao i za­bac­ io
malu crnu tor­bi­cu prek­ o ram­ en­ a. Iza­šao je iz hot­e­la, tek što
je pro­šlo de­set čas­ ov­ a.

Pro­šao je dva blo­ka prem­ a isto­ku a zat­im je skren­ uo pre‐­
ma jugu i naš­ ao se u To­ra­nom­ onč­ ou. Po­što je pro­šao po­red
mal­og, lepo neg­ o­van­ og par­ka, u naju­ d­ al­je­njem kraj­u Sa­ku‐­
ra­do­ri­ja, do­šao je do sanć­ o­mea treć­ e obe­lež­ e­ne oblas­ ti u To‐­
ra­nom­ on­ u. U To­kij­u nije bilo tač­nih uličn­ ih adres­ a…..- bila je
to spe­ci­fičn­ ost ovog grad­ a koja je zbu­nji­val­a sve po­set­i­o­ce
sa stra­ne. Pros­ tra­ni grad bio je po­del­jen na obla­sti — ku, za‐­
tim na reo­ ­ne kao što je na pri­mer, Gin­za i najz­ ad na ćo. Unu‐­
tar ćoa, bili su bro­je­vi­ma obel­e­žen­ i ćome i oznak­ e blo­ko­va.

U čudn­ o iz­građ­ e­nom tri­nae­ s­ tom blo­ku, Nik­ o­la nađe ono
za čim je tra­gao. Zgra­da je bila po­dig­nut­a iz­nad mal­og, sta‐­
rins­ kog hram­ a, i baš isp­ od brda Ata­go.

Kad je ušao, pres­ vuč­ e odeć­ u koju je nos­ io na uli­ci. Po­seg‐­
nuvš­ i u crnu vreć­ i­cu, iz­vuč­ e par pant­a­lo­na od be­log plat­na
sa šir­o­kim nog­ av­ i­cam­ a, Pant­a­lo­ne su se drž­ a­le oko struk­ a na
učk­ ur­u. Prek­ o njih, nav­ uč­ e jakn­ u od is­tog mat­e­ri­ja­la, isto
tako šir­o­ko kro­jen­ u. Prek­ o te bele odeć­ e, za­te­že kaiš od cr‐­
nog pa­mučn­ og mat­e­ri­jal­a.

Kaiš je spu­stio na bo­ko­ve. Naj­zad nav­ uč­ e hak­ am­ a, tra­di‐­
ci­o­naln­ u razd­ e­lje­nu crnu sukn­ ju koju su obla­či­li samo oni koji
su vež­ bal­i kend­ o, kjud­ o, sumo ili koji su bili nos­ i­o­ci dana —
crn­ og po­jas­ a — obe­lež­ja vi­so­kog ste­pen­ a u ai­kid­ ou. I sukn­ ja
je bila učvrš­ ćen­ a ni­sko na bo­ko­vim­ a, onak­ o kako se nek­ ad
nos­ i­la u doba sam­ ur­aj­a.

Tako ode­ven u svoj gi, Nik­ o­la pređ­ e nek­ o­li­ko sjaj­nih, po­li‐­
ti­ra­nih dr­ven­ ih ste­pe­ni­ka. U mi­sli­ma je čuo udar­an­ je dr­ven­ ih
bo­ken­ a je­dan o drug­ i. I od­jed­nom je bilo leto. On i Lu Kro­ker
bili su u do­đou u Njuj­or­ku i on se seć­ ao kako je iz­gle­dao po‐­
gled nje­go­vog pri­ja­te­lja kad je prvi put vi­deo sjaj kenđ­ uc­ ua.

Nik­ o­la je uvek spo­ro sklap­ ao pri­ja­telj­stva, pre sveg­ a zato
što je, po njeg­ o­vim istoč­njačk­ im prin­ci­pi­ma, pri­jat­elj­stvo
znač­ i­lo mnog­ o više nego što su to lju­di na Za­pa­du bili
spremn­ i da pri­hvat­e i shvat­e. Za njeg­ a, kao i za sve istoč­nja‐­
ke, pri­jat­elj­stvo je zna­či­lo duž­ nost, čuv­ an­ je čas­ ti pri­jat­e­lja,
gvo­zde­nu gra­nic­ u koju ni­jed­ an zap­ adn­ jak nije mo­gao da
shvat­i. Ali Lu Kro­ker, je us­peo da pod Nik­ o­li­nim okril­jem nau­ ‐­
či to, i us­peo je da po­sta­ne njeg­ ov pri­jat­el­j.

Obe­ćal­i su je­dan drug­ om da će poći na pec­ an­ je kad se
Kro­ker vrat­i iz Ki Ves­ ta, i kad pro­nađ­ e ko je ubio An­gel­u Di­di‐­
on. Nik­ ad­ a neće ići na pe­can­ je. Kro­ker je bio mr­tav a Ni­ko­li
je ned­ o­sta­jao to­li­ko da je bol koji je ose­ćao bio sko­ro fiz­ ič­ki.

Bili su tada u Mič­ i­ti, u ja­pans­ kom res­ to­ra­nu u koji je Nik­ o‐­
la čes­ to svrać­ ao. Baš su ostav­ i­li ci­pel­e is­pred pro­sto­ri­je u
koju su ušli: bile su to Kro­ker­o­ve teš­ ke zap­ ad­njačk­ e ci­pel­e i
Ni­ko­li­ne mok­ as­ i­ne, lake kao pero. Klekn­ ul­i su je­dan nas­ pram
dru­gog. Iz­međ­ u njih se nal­az­ io čajn­ ik sa vrel­im čaj­em i čaš­ i‐­
ce sa top­ lim sa­keo­ m. Suši ton­kac­ u biće im usko­ro po­služ­ en­ i.

— Kada odla­zi­te? — pi­tao je Nik­ o­la.
— Imam kar­tu za po­noćn­ i avio­ n nas­ meš­ io se Kro­ker. — To
je najj­ef­ti­nij­i let.
Ali oboj­i­ca su znal­a da to nije prav­ i raz­ log, već da on želi
da u Ki Vest stig­ne pod okri­ljem mrak­ a.
Oko njih je žub­ o­rio svak­ od­nevn­ i ži­vot res­ to­ran­ a, ali oni
kao da su bili van toga. Oni su bili kao ostr­vo ti­ši­ne koje niko

nije mo­gao da dod­ irn­ e.
— Nik… — Kro­ker je od­jed­nom po­di­gao gla­vu. Po­što je

kel­ner­i­ca do­nel­a hran­ u, sač­ ek­ al­i su je­dan tren­ ut­ak da budu
po­nov­ o sami.

Nem­ am mno­go imo­vin­ e, ali ono što imam nal­az­ i se u
ovom sefu. — Gur­nuo mu je ključ prek­ o ni­skog sto­la. — Ti
ćeš se po­bri­nut­i za te stvar­i ako se… — po­di­gao je štap­ i­će i
po­čeo nji­ma da gura ko­mad­ i­će tu­njev­ i­ne po ta­nji­ru. — Pa,
ako neš­ to kren­ e nao­ ­pa­ko…

Ni­ko­la uze ključ: bio je po­čas­ tvov­ an. Po­čel­i su da jedu, i
at­mo­sfer­a kao da je po­sta­la či­sti­ja. Kad su zav­ rš­ i­li s jel­om i
nar­u­či­li još sa­kea, Nik­ o­la reče:

— Obe­ćaj mi jed­nu stvar, Lu. Znam šta ti mi­sliš o Tom­ki‐­
nu. Ali, mis­ lim da sada greš­ iš…

— Znam ono što znam, Nik. On je pra­va ajk­ ul­a, pro­gu­ta
sve i svak­ og ko se nađe na njeg­ o­vom putu. Ja sam odlu­čio
da ga zau­ s­ ta­vim, i uči­nić­ u to, kako najb­ o­lje znam.

— Nem­ oj da do­pus­ tiš da te tvo­ja stra­stven­ a pri­ro­da vuče
za nos. Kad jed­nom stig­neš u to mes­ to, do­bro se osvrn­ i oko
sebe, pro­cen­ i si­tu­ac­ i­ju.

— Zar ćeš me ti učit­i kako da oba­vljam svoj po­sao?
— Nem­ oj da bu­deš tako oset­ljiv. Ja mi­slim da ži­vot ima
najč­ eš­ će sive to­nov­ e i da nije sve crno ili belo. Tom­kin nije
Princ tame: ti si mu do­de­lio tu ulog­ u. Lako je mog­ uć­ e da on
nema veze sa ubis­ tvom An­gel­e Di­di­on.
— Zar ti ver­u­ješ u to?
— Mis­ lim da nije važ­ no šta ja ver­uj­em, ili ne ver­uj­em.
Ni­ko­la nije znao da li je to isti­na, ali ni najm­ an­ je mu se
nije dop­ a­da­lo što je i sam bio uvuč­ en u či­tav sluč­ aj. On je
pri­hvat­io neo­ ­bja­šnji­vu Kro­ker­o­vu smrt tamo da­lek­ o u Ki Ve‐­
stu: a pri­hvat­io je s mi­rom i to što je on sada u Ja­pa­nu. Giri.
— Zbo­gom, Nik — Kro­ker se nas­ meš­ io i za­gle­dao se u vi‐­
šeb­ oj­ne uličn­ e svet­ilj­ke. Nap­ o­la je pru­žio ruku, a onda, kao
da se neč­ eg­ a set­io, po­vuk­ ao ju je i nak­ lon­ io se. Ni­ko­la mu je
uzv­ rat­io nak­ lon i obo­ji­ca se kao po do­go­vo­ru ves­ el­o nas­ me‐­
ja­še.

Ti po­sled­nji tren­ uc­ i bili su tako obič­ni. Po­naš­ al­i su se kao
lju­di koji se ras­ taj­u za krat­ko vrem­ e. Upr­kos ono­me što je
Kro­ker rek­ ao Nik­ o­li, nij­e­dan od njih nije ver­o­vao da će po­li‐­
caj­ac na neo­ ­bja­šnjiv nač­ in iz­gub­ i­ti ži­vot u Flo­ri­di.

Odm­ ahn­ uo je gla­vom kad je sti­gao do vrha ste­pen­ iš­ ta, si‐­
gurn­ i­ji sada nego ikad­ a pre da je put koji je odab­ rao onaj
prav­ i. Nije mo­gao da do­pus­ ti da smrt njeg­ o­vog pri­ja­tel­ja
pro­đe nek­ až­ nje­no i neo­ ­sveć­ en­ o. Giri ga je oba­vez­ i­vao na to:
bilo je to ne­što jače od ži­vot­a.

Sens­ ei ovog do­đoa sed­ eo je u kam­ i­zi — gorn­ jem sed­ i­štu
— a kido strun­ jač­ e koja je bila nap­ ra­vljen­ a od nek­ o­li­ko ta­ta‐­
mi­ja od pi­rinč­ an­ e sla­me. Bio je muš­ kar­ac sredn­ jih go­di­na,
čvrs­ tog dr­žan­ ja, ši­ro­kih usta i mač­ i­jih oči­ju. Imao je ši­ro­ka
ra­men­ a, uzan­ i struk i bo­ko­ve. Kao da je bio sa­svim ćel­av.

Ime mu je bilo Kenz­ o. Ni­ko­la je do­bio tu inf­or­mac­ i­ju, za‐­
jed­no sa pi­smom u ko­jem je Fuk­ aš­ i­gi, njeg­ ov sens­ ei iz Nju‐­
jor­ka, prep­ o­ru­či­vao. On je čvrst tip — rek­ ao je Fuk­ aš­ i­gi — ali
ne znam sa kim bi dru­gim mog­ ao da vež­ baš tvoj, hm, neu­ o­ ‐­
bi­čaj­e­ni bud­ uć­ u. On je znao da je Ni­ko­la ninđ­ a, isto kao što
je do­bro znao da po­sto­ji či­tav niz di­scip­ li­na u ko­ji­ma bi Ni­ko‐­
la mo­gao da bude njeg­ ov uči­tel­j. »Kenz­ o neće zna­ti ko si ti
Ni­ko­la, ali će od­mah shva­ti­ti ko­li­ko je tvo­je znan­ je i snag­ a i
sa zad­ o­volj­stvom će rad­ i­ti sa to­bom«.

Nik­ o­la je sada bio pred Kenz­ o­om i vid­ eo je da iz­nad nje‐­
go­ve gla­ve visi par dai-kat­a­na — najd­ už­ ih i smr­to­nos­ nih sa‐­
mur­ajs­ kih mač­ ev­ a, zat­im tra­di­ci­o­naln­ i bu­ba­nj za cer­em­ o­ni­je,
a iz­međ­ u zap­ is na pap­ i­ru od pi­rinč­ a. Nik­ o­la ga pro­či­ta: »Sve
stvar­i se po­jav­ lju­ju, ali mi ne mož­ e­mo da vi­di­mo kap­ i­ju kroz
koju one do­laz­ e. Ljud­ i cene zna­nje koje imaj­u, ali u stvar­i ni‐­
šta ne zna­ju. Samo oni koji se vrać­ aj­u na ono što znan­ jem
ne može da se saz­ na, u stva­ri zna­ju.« Nik­ o­la je prep­ o­znao
reči Lao­ ­cea.

Bos­ o­nog je preš­ ao prek­ o ta­ta­mi­ja, nap­ rav­ iv­ši ri­cur­ei, po‐­
klon pred sens­ ei­­jem. Tada mu pruž­ i Fuk­ aš­ i­gi­jev­ o pi­smo.

Kenz­ ou je treb­ al­o dugo vrem­ en­ a da pro­či­ta pi­smo. Nij­ed‐­
nom nije po­gle­dao Ni­ko­lu. Naj­zad je paž­ lji­vo slo­žio pi­smo, i

stav­ io ga u ko­vert­u. Odl­o­žio je za­tim ko­ver­at pa se spus­ tiv­ši
ruke na ta­ta­mu, nagnuo unap­ red nap­ ra­vivš­ i Zar­ei, po­klon u
sed­ e­ćem stav­ u. Po­dav­ ivš­ i noge, Nik­ o­la mu uzv­ rat­i po­zdrav.

Kad je bio u po­lov­ni svog nak­ lon­ a, odj­ed­nom oset­i da kra‐
tak štap leti prem­ a njem­ u. Bio je to samo blje­sak koji je pri‐­
met­io kraj­ič­kom oka i, da je imao vrem­ en­ a da raz­mi­šlja, već
bi bio u ne­sves­ ti.

Umes­ to toga, njeg­ o­va, de­sna ruka ref­leks­ no po­let­e uvis,
dok se čit­a­vo telo nagnu udes­ no da izb­ eg­ne dol­az­ eć­ i nap­ ad.

Štap uda­ri u Nik­ o­li­nu mi­ši­cu, i pade na pod. Kenz­ o je već
sko­čio prem­ a Nik­ o­li is­ko­ri­stiv­ši tren­ ut­ak njeg­ o­vog okle­van­ ja,
i dok se ovaj sklan­ jao u levu stra­nu, Kenz­ o pri­men­ i šjo­men
ući, udar­ac u glav­ u, sa cil­jem da baci Ni­ko­lu na strun­ jač­ u.

Us­peo je da ga ščep­ a za čla­nak des­ ne ruke, ali Ni­ko­la pri‐­
men­ i jonk­ jo, izvi­ja­nje sop­stven­ og člank­ a, tako da je on sada
ste­zao levu uči­tel­je­vu mi­ši­cu. Dub­ o­ko za­ko­pa pal­ac, tra­žeć­ i
cent­ar ner­av­ a s unut­ra­šnje stra­ne mi­ši­ce. Ali, umes­ to da se
uklon­ i od pri­ti­ska što bi Nik­ o­li do­pu­sti­lo da ga za­spe ser­i­jom
opas­ nih udar­ac­ a, Kenz­ o odlu­či da žr­tvuj­e jed­nu ruku, pa­ral­i‐­
šuć­ i je da ne bi iz­gub­ io bor­bu.

Od nek­ ud­ a se po­ja­vi drug­ i krat­ak štap i udar­i snaž­ no po
Nik­ o­li­nom ram­ en­ u. Ni­ko­la prek­ id­ e jonk­ jo, ali umes­ to da se
prem­ es­ ti u dru­gu imo­bi­li­zac­ i­ju, kao što je Kenz­ o oček­ i­vao da
će učin­ it­i, on nap­ ra­vi atem­ i — udar­ac — po­kret iz ai­ki­doa.

Zgrč­ en­ i vrh­ ov­ i pr­sti­ju udar­i­le u pro­stor is­pod Kenz­ o­o­ve
ključ­ne ko­sti, nap­ i­pavš­ i splet ner­a­va na toni mes­ tu. Sens­ ei­­e‐­
va glav­ a poč­ el­a je da se klim­ a nag­ o­re i nad­ o­le.

Sada je krat­ak štap bio iz­međ­ u nji­hov­ ih nap­ e­tih tela, pri‐­
ti­skaj­uć­ i Ni­kol­i­na reb­ ra. Ni­ko­la se pri­lju­bi još više, sves­ tan da
Kenz­ o nam­ er­av­ a da za­vit­la štap u kratk­ om luku kako bi ga
udar­io tač­no u miš­ ić iz­nad srca. To nije smeo da do­pu­sti.

Po­kuš­ ao je da nač­ i­ni dva brza leđ­na udar­ca pre nego što
će se vrat­i­ti u imo­bi­li­za­ci­ju. Nije mu uspel­o, i dr­ven­ i štap po‐­
čeo je po­la­ko u luku da pri­la­zi sve bli­že le­voj stran­ i njeg­ o­vih
grud­ i. Snag­ a ga je nap­ u­šta­la i on je oseć­ ao cent­ar svog­ a

tela kao pot­pu­no odvoj­en­ o biće, udal­je­no od njeg­ a i pot­pun­ o
nek­ o­ri­sno.

Pro­kleo je sam­ og sebe, zna­juć­ i da će da iz­gub­ i. Bio je iz‐­
mor­en zbog vrem­ ens­ ke ra­zli­ke, zbog ned­ o­stat­ka sna. Sve je
to loše uti­cal­o da njeg­ o­vu konc­ ent­ra­ci­ju. Rez­ er­ve snag­ e koje
je još imao bile su opas­ no ugro­žen­ e po­nov­ ljen­ im tanb­ o na‐­
pa­di­ma. Krv mu je pev­ al­a u ušim­ a, do­pri­nos­ eć­ i op­štoj de­zo‐­
ri­jent­ac­ i­ji. Znao je da mora da učin­ i neš­ to brzo da bi se spa‐­
sao.

Odj­ed­nom mu jas­ no iskrs­ nu pred oči­ma čas iz kend­ oa i
set­iv­ši se Mus­ aš­ i­jev­ og udarc­ a Cr­ven­ og li­šća, on usmer­i svoj
duh na to da pos­ tig­ne kont­ro­lu nad Kenz­ o­o­vim šta­pom.

Umes­ to da se bran­ i, pot­pun­ o je oslo­bo­dio ruke i jur­nuo
prem­ a tamb­ o nap­ ad­ i­ma. U mag­nov­ en­ ju je uhvat­io kli­zav­ i ci‐­
lin­der, i skren­ uo ga dole i na levu stra­nu, slo­miv­ši sko­ro sen‐­
sei­­jev član­ ak, sak­ up­ iv­ši po­sled­nje ostat­ke energ­ i­je kako bi
nap­ rav­ io opas­ an udar­ac prem­ a jet­ri.

Kenz­ o se za­nes­ e u ko­le­ni­ma unaz­ ad, a Ni­ko­la pođe za
njim i nal­et­e na, kao kam­ en­ i zid tvrd­ u sens­ ei­­je­vu pes­ nic­ u.

Bol pro­let­e kroz njeg­ a i on steg­nu zube a za­tim bri­dom
dla­na udar­i Kenz­ oa u rame, is­ko­ri­stiv­ši tako po­vo­ljan tren­ u‐­
tak da ga pol­ju­lja iz kuk­ o­va.

U času kad je sens­ ei­­je­vo rame dod­ ir­nul­o ta­ta­mi, Nik­ o­la se
uklon­ i. Telo mu je bilo vlaž­ no od znoj­a, srce mu je snaž­ no
udar­al­o a sa svak­ im udi­saj­em vaz­ du­ha ose­ćao je kako mu
bol raz­di­re sva tkiv­ a.

Po­mi­slio je kako je bio bli­zu po­raz­ a.

***

Ići­ro Kag­ a­mi bio je loše vo­lje. On je bio inač­ e vrlo hladn­ ok­ r‐­
van čov­ ek koji je znao da se kont­ro­li­še. Upra­vo zbog te vrl­i‐­
ne, pos­ tao je pot­preds­ ed­nik »Sato Pet­rol­hem­ i­je.«

Ali dan­ as nije mog­ ao da se konc­ ent­ri­še ni na jed­nu od ta‐­
čak­ a preg­ o­vo­ra koji su vođ­ en­ i iz­međ­ u ovog ko­bu­na i amer­ič‐­
ke komp­ a­nij­e za pro­i­zvod­nju či­po­va. Bio je besk­ rajn­ o za­hva‐­

lan kad je Sato-san dao znak da se preg­ o­vo­ri prek­ in­ u pre
nego što je njeg­ o­va konc­ ent­ra­ci­ja pot­pu­no po­pus­ ti­la.

Pun sat bul­jio je kroz pro­zor zag­ le­dan u kišu koja je ro­mi‐­
njal­a. Najz­ ad je usp­ eo da se sred­ i. Okren­ uo se i pri­ti­snuo
dug­me in­ter­fon­ a. Rek­ ao je sek­ ret­ar­i­ci da ot­kaž­ e sve sas­ tan‐­
ke za taj dan. Rek­ ao joj je još i to gde će moći da ga nađe
uko­li­ko ga Sato bude hit­no traž­ io.

Uz­dahn­ uvš­ i, ustad­ e i šet­aj­uć­ i, pređ­ e prek­ o pro­sto­ri­je a
zat­im, kroz krat­ak hodn­ ik, ode prem­ a sau­ n­ i. Hteo je da bude
sas­ vim opu­šten pre mas­ až­ e.

Kad se spu­stio na plo­či­cam­ a oblo­žen­ u klup­ u, i za­ba­cio
gla­vu do­dirn­ uvš­ i od pare vlaž­ an zid, seti se jed­ne mas­ až­ e
ko­joj je bio pod­vrg­nut u Ko­rej­i. Kada je bio mlađ­ i po­sao je za‐­
htev­ ao da mnog­ o put­u­je. Sada ga niš­ ta ne bi pri­mor­al­o na
tako neš­ to. Zad­ rht­ao je kad se set­io te mas­ až­ e. Bilo je to
više muč­ en­ je. Treb­ al­o je da to zna. Šo­gun To­kug­ a­va naz­ i­vao
ih je »pro­ždi­ra­či­ma be­log luka«. To je bilo dal­e­ke 1605. go­di‐­
ne, i od tada se nisu ni najm­ an­ je pro­men­ il­i. Jed­ i­no su nau­ č­ i­li
da ko­pi­raj­u Ame­ri­kanc­ e. Pr­ljav nar­od, bez ima­lo oseć­ an­ ja ča‐­
sti.

Kag­ am­ i od­mahn­ u glav­ om, že­le­ći da zab­ o­rav­ i Ko­rejc­ e To­ši‐­
roa i sve osta­le nep­ ri­li­ke koje su ga snaš­ le u ovom danu. A
dan je po­čeo nao­ ­pak­ o, no on je odlu­čio da će ga zav­ rš­ i­ti dru‐­
gač­ i­je.

Lula za paru s njeg­ o­ve leve stra­ne za­ši­šta, pro­sto­ri­ja se
is­pu­ni nov­ om ko­li­či­nom pare. To­pli­na je po­sta­la još veća i
Kag­ am­ i poče da se zno­ji. Zab­ o­rav­ io je da se ras­hlad­ i pod tu‐­
šem, pre nego što je ušao ovam­ o. Za to je treb­ a­lo da za­hval­i
To­ši­rou.

Sta­vio je ruke na sto­mak, po­mi­sliv­ši kako je isuv­ iš­ e de‐­
beo. Mo­žda će mu ovo dod­ at­no znoj­e­nje do­bro doći. Zat­vo‐­
rio je oči. Bio je sa­svim opu­šten.

Vra­ta se otvo­ri­še. Kag­ am­ i nije otvo­rio oči da po­gle­da, ali
je ose­tio pro­men­ u tem­pe­rat­ur­e i tren­ utn­ o raz­ređ­ en­ je vla‐­
žnog vaz­ du­ha. A onda ga obla­ci pare po­nov­ o oba­viš­ e. Nije
ga int­e­res­ ov­ al­o ko je ušao. Član­ ov­ i ruk­ o­vod­stva do­laz­ i­li su

ovam­ o prek­ o či­tav­ og dana, pa čak i prek­ o noći, iako je osta‐­
tak zgrad­ e bio zat­vo­ren i u tami. Ljud­ i su ovde retk­ o raz­go‐­
var­a­li iz­međ­ u sebe, shvat­a­juć­ i da ovo opuš­ ta­nje i osvež­ av­ a‐­
nje do­bro ko­ri­sti svak­ om od njih i da im po­maž­ e da rade naj‐­
bo­lje što mogu.

Kag­ a­mi je ose­tio neč­ i­je pri­sus­ tvo; ne više od senk­ e. Kad
je ona pro­šla, neš­ to ga na­ter­a da otvo­ri oči. Nije mog­ ao od‐­
mah da kaže šta je to bilo, mož­ da neko čud­ e­sno predo­ ­seć­ a‐­
nje ili neka čudn­ a pro­men­ a koja se oset­i­la u vaz­ du­hu.

Na dru­goj stra­ni pro­sto­ri­je vid­ eo je neč­ i­ji obris, nej­as­ an
zbog pare. Para kao da je obav­ ij­a­la taj oblik, men­ jaj­uć­ i ga
dok ga je Kag­ am­ i po­smat­rao.

Fi­gu­ra je sta­jal­a, a onda je od­jed­nom kren­ ul­a unap­ red
čudn­ im kli­ze­ćim ko­ra­kom, kao da je stvor­en­ a od tečn­ os­ ti,
kao da nema ko­sti i čvrs­ te mi­ši­će. Kag­ a­mi uklon­ i znoj iz oči‐­
ju. Oset­io je glup­ u že­lju da se ušti­ne kako bi se uver­io da
nije sluč­ aj­no zas­ pao, uljulj­kan to­pli­nom i mir­om.

Sada je već mog­ ao ja­snij­e da vidi tu fi­gur­u i učin­ il­o mu se
da je to žena. Po­čeo je da ubeđ­ u­je sam sebe da je to nem­ o‐­
gu­će. U ovu pro­sto­ri­ju nisu smel­e da za­laz­ e čak ni slep­ e ma‐­
ser­ke sa Tajv­ an­ a.

Kag­ am­ i ši­rom otvo­ri usta i poče da se guši. Iz gus­ te pare
po­ja­vio se Ven­ er­in brež­ u­ljak žene, ob­ra­stao tam­nom dla‐­
kom, tam­nom kao noć. Sa dla­či­ca su vi­si­le kap­ lji­ce vode na‐­
lik na bi­ser­e »Ovo je mons­ truo­ ­zno«, po­mi­slio je ogorč­ en­ o.
»Kak­ va gro­zo­ta. Kak­ vo kr­šen­ je pra­vil­a pro­to­ko­la. Mo­ram da
se po­žal­im lič­no Sato-sanu«.

Nagi bo­ko­vi za­vod­ničk­ i su se lju­lja­li i kad se žena u svoj
nag­ o­sti po­ja­vi is­pred njeg­ a Kag­ a­mi oset­i ste­zan­ je u do­njem
delu trb­ u­ha. Ta žena je bila nev­ er­o­vat­no iza­zov­na a njen­ a
seks­ ua­ ln­ ost bila je po­ja­čan­ a sam­ im mes­ tom i ovim pro­sto‐­
rom u koji žens­ ka noga nije stup­ i­la. Kag­ am­ i oset­i kako se uz‐­
buđ­ u­je i kako krv puls­ i­ra u njeg­ o­vom pen­ is­ u.

I mada mu je um bio zab­ a­vljen dru­gim mi­sli­ma, njeg­ o­vo
uzb­ u­đe­nje nije više mo­glo da se sak­ riv­ a. Oseć­ ao je da ga
ova žena priv­ lač­ i.

Sada je mog­ ao sas­ vim da je vidi. Imal­a je div­no obli­ko­va‐­
ne, čvr­ste doj­ke, na ko­ji­ma su se jas­ no isti­cal­e tam­ne, ukru‐­
ćen­ e bra­dav­ i­ce. Spus­ tio je po­gled prem­ a lep­ oj li­ni­ji njen­ og
ravn­ og tr­buh­ a.

Nije više mo­gao da kri­je svo­ju erekc­ i­ju, i spu­stio je obe
ruke iz­međ­ u but­i­na, tru­deć­ i se da sak­ rij­e svo­je uz­buđ­ en­ je. U
tom tren­ utk­ u prvi put je ose­tio opa­snost. Sta­jal­a je is­pred
njeg­ a, pra­vih leđa, ra­ši­ren­ ih nogu. Kap­ lji­ce vode, nal­ik na
najs­ kup­ lji nak­ it, vis­ i­le su sa tam­nih ko­vr­dži­ca na naji­nt­im­ni‐­
jem delu njen­ og tela. Kag­ am­ i uhvat­i sebe kako se nag­ i­nje
prem­ a njoj, da bi vi­deo onu vert­i­kaln­ u crtu, najl­ep­ši put koji
je stvor­i­la pri­ro­da.

Uz­dahn­ uo je i po­čeo da se guši u sop­stve­noj plju­vačk­ i. Či‐­
nil­o mu se da ga hvat­a nes­ ves­ ti­ca. Nije mog­ ao ni­šta dru­go
do da bul­ji u unut­ra­šnju stran­ u njen­ ih bu­ti­na, dok je njeg­ o­va
erekc­ i­ja po­sta­la sada već boln­ i­ja.

A tada, dok je zbu­njen­ ost još vla­dal­a njeg­ o­vim li­cem, on
po­di­že po­gled prem­ a žen­ in­ om licu i vide dva tam­na, zag­ o‐­
netn­ a oka is­pred ko­jih je bila ra­ši­ren­ a lep­ ez­ a, ukraš­ en­ a cr­ve‐­
nim i crn­ im šar­am­ a.

— Ko… — po­čeo je da mr­mlja je­dva čujn­ im gla­som. Lep­ e‐­
za se sada po­kren­ ul­a i uklon­ ivš­ i se, ot­kril­a ljup­ki osmeh na
njen­ om licu. Bilo je to lepo lice. Kag­ a­mi je uz­dahn­ uo, oset­iv‐­
ši se od­jed­nom mla­dim. A onda je nag­ lo shvat­io, i to saz­ na‐­
nje ga po­go­di kao mun­ ja. U njeg­ o­vom umu, to prel­ep­ o lice
pret­vo­ri se u dem­ ons­ ku mas­ ku.

— Ti… — Krik iz­let­e iz njeg­ o­vih otvo­ren­ ih, usta. Lep­ ez­ a
ga udar­i ivi­com, vođ­ en­ a nep­ o­greš­ i­vom ruk­ om majs­ to­ra. Pro‐­
šla je kroz oznoj­e­nu kožu i to­plo meso, udar­ivš­ i bol­no u kost
ja­buč­ i­ce na licu.

Kag­ am­ i nije mo­gao da se brzo po­vrat­i. Udar­ac je bio neo­ ‐­
ček­ iv­ an, a tako veš­ to iz­ved­ en oštrom ivi­com, da njem­ u još
nije bilo ja­sno šta se to, u stvar­i, do­ga­đa.

Kag­ a­mi je prvo po­mi­slio da mora da zaš­ ti­ti svo­je pol­ne
org­ a­ne i zato prakt­ič­no nije ni pruž­ io ot­por. Vel­i­ka lep­ e­za
spuš­ ta­la se i udar­al­a ga jedn­ om, pa još jed­nom, pa još jed‐­

nom. Svak­ i udar­ac lep­ ez­ e on bi pro­prat­io url­i­kom bola, ali je
tvr­do­gla­vo od­bi­jao da uklon­ i ruke iz­međ­ u but­i­na.

Nago telo žene lel­uj­a­lo se i nag­ i­njal­o prem­ a njem­ u, kao
dim na vet­ru nek­ og to­plog let­njeg dana. Njen­ o pri­sus­ tvo kao
da je is­pu­ni­lo či­tav­ u pro­sto­ri­ju, za­klon­ ivš­ i svet­lost, uklon­ ivš­ i
sav va­zduh. Kao da je čit­av ži­vot usis­ al­a u sebe, stvor­iv­ši
tamu i vak­ uu­ m.

Kag­ a­mi po­klekn­ u is­pred nje, drht­e­ći, dok ga je strah ras‐­
kid­ ao. Bio je za­prep­ aš­ ćen ko­li­ko je krvi pro­sut­o oko njeg­ a.
Čud­ io se kako mu snaž­ no bije srce u ušim­ a. Pi­tao se kako je
mog­ u­će da mu se pen­ is to­li­ko sman­ jio iz­međ­ u za­štit­ničk­ ih,
to­plih šaka.

Lep­ ez­ a se spus­ ti još jed­nom, s oštrim zvi­ždu­kom. Kag­ a­mi
ši­rom otvo­ri oči, is­ko­la­či ih, a usta mu se pret­vo­ri­še u crnu
rupu. Oset­io je oštar ujed čel­i­ka koji je pro­la­zio kroz njeg­ o­ve
mi­ši­će na vrat­u, rask­ i­da­ju­ći prvi vrat­ni pr­šljen.

Njeg­ ov um je his­ te­rič­no url­ao, jer je tek sada shvat­io šta
je cilj ovog nap­ ad­ a. Nje­go­ve ruke najz­ ad po­let­e­še uvis, a pr‐­
sti očaj­nič­ki po­kuš­ aš­ e da ščep­ aj­u oruž­je. Lep­ ez­ a? — čud­ io se
njeg­ ov um. Lep­ ez­ a? — gla­va mu se klat­i­la nap­ red-naz­ ad,
dok je po­čeo da puže uz vla­žne zi­do­ve. Učin­ io bi sve, samo
da spas­ e ži­vot.

Pro­ble­mi koje je imao sa žen­ om i sa Taš­ i­ro­om sada su mu
se či­nil­i smeš­ nim. Kako su tri­vi­jal­ni bili u po­ređ­ en­ ju sa ovom
stra­vič­nom bor­bom za ži­vot. Za ži­vot! Ne že­lim da umrem!
— url­ao je njeg­ ov um. Žel­im da me neko spa­se!

Sti­snuo je pe­sni­ce i di­vlje za­vit­lao nji­ma, trud­ e­ći se da se
od­bra­ni od nap­ a­dač­ a. Ali on nije bio iz­vež­ ban čov­ ek, ni­kad­ a
nije tren­ ir­ao, a znak koji je ugled­ ao s unut­ra­šnje stra­ne nje‐­
nih bu­ti­na odu­ z­ eo mu je svu snag­ u. On je znao šta je ona,
mada je lo­gi­ka i sve po­znav­ an­ je tra­di­ci­je go­vo­ri­lo da je to
nem­ o­guć­ e

Kag­ a­mi je znao šta ga je snaš­ lo. Oseć­ ao je da se nal­a­zi
usred ko­šmar­a, iz ko­je­ga se nik­ ad­ a neće pro­bud­ i­ti. Pa ipak,
još se bo­rio jer nada je bila sada jed­ i­no što mu je preo­ ­stal­o,
je­di­no ga je ona još malo odr­ža­val­a. Grab­ io se za ži­vot.

A onda je oset­io da se čel­ič­no seč­ i­vo spuš­ ta još jed­nom, i
kida mu plu­ća. Sada je bio bez kis­ eo­ ­nik­ a. Krv je štr­cal­a na
sve stra­ne. Nje­go­va rask­ i­da­na pluć­ a teš­ ko su di­sal­a, dok ih
je is­pu­njav­ ao ugljend­ i­oks­ id, a prek­ o njih i či­ta­vo telo.

Kag­ am­ i­jev­ i kap­ci zad­ rht­a­še, oči mu se ukrs­ ti­le. Vi­deo je
njen­ o stra­šno lice is­pred sebe: njeg­ o­vi bes­po­moćn pr­sti kli‐­
znuš­ e niz njen­ u kožu, vlaž­ nu od zno­ja, kao de­či­ja ruka po
pe­sku. Njeg­ ov um je još po­kuš­ ao da se bori, ne pri­hvat­a­juć­ i
kob­nu či­njen­ i­cu da je telo uz koje je bio vez­ an već po­to­nul­o
u dub­ o­ku tamu bez snov­ a.

Po­sled­njim trunk­ am­ a snag­ e, Kag­ a­mi se za­gle­da u njen­ o
lice uput­iv­ši joj iz­raz svo­je najc­ rn­ je mr­žnje, kao da je to neko
uboj­i­to oruž­je. U stva­ri, to je bio samo du­bo­ki bes mi­ši­ća koji
su se grč­ i­li, umi­ru­ći. Njeg­ o­vi pr­sti se steg­ o­še, trud­ e­ći se da
je do­hvat­e.

Ali, to je bio bes­po­mo­ćan gest, jer njeg­ ov do­nji sto­mak je
bio raz­de­ran, oči su mu se okren­ ul­e u očn­ im dup­ lja­ma tako
da ni­šta nije vi­deo, a krv je u nal­et­i­ma iz­laz­ i­la iz njeg­ o­vih ra‐­
seč­ en­ ih krvn­ ih sud­ o­va, nat­a­pa­juć­ i pra­znu pro­sto­ri­ju.

***

Nang­ i ustad­ e i hod­ aj­u­ći svo­ji­ni nep­ ri­rod­no ukruć­ en­ im nog­ a‐­
ma, udal­ji se od sto­la za preg­ o­vor­e. Bio je to znak za prek­ id
raz­go­vo­ra.

Za njim ustad­ e Tom­kin i ode iz pro­sto­ri­je. Nik­ o­la pri­đe
jed­nom od vi­so­kih pro­zo­ra kroz koji se vi­deo Sinđ­ u­ku. Kiša
se sli­val­a na more ki­šo­bra­na, skid­ aj­u­ći fine lat­i­ce sa pro­cve‐­
tal­ih stab­ al­a treš­ an­ ja, po­kriv­ aj­uć­ i staz­ e u par­ku tep­ i­hom be‐­
lim kao sneg.

Ni­ko­la je po­smat­rao grad. Po­sled­nja tri i po časa vod­ i­li su
bor­bu kao na boj­nom po­lju. Bor­ci su bili Sato, Nang­ i, Suz­ u‐­
ran, nji­hov advo­kat, Mas­ ut­o Iši, pot­pred­sed­nik pred­ u­zeć­ a i
Sat­o­o­va de­sna ruka, pot­po­mog­nut tro­ji­com Sa­to­o­vih šef­o­va.
S drug­ e stran­ e, bili su Tom­kin, Grejd­ on, prav­ni sav­ etn­ ik Tom‐­

ki­nov­ e ind­ us­ tri­je i Ni­ko­la. Rad­no vrem­ e bilo je za­vrš­ en­ o i lju‐­
di su prep­ la­vi­li sjaj­no osvet­lje­ne ulic­ e To­kij­a.

Zrač­ ak nade po­jav­ io se pre jed­nog časa, kada su Oji­to,
pot­preds­ edn­ ik akviz­ i­ci­ja, Kag­ a­mi, fi­nans­ ij­ski pot­pred­sed­nik, i
So­sur­o, pot­pred­sed­nik Odel­je­nja za raz­ voj, za­mo­li­li da ih
izvi­nu i kad su se pov­ uk­ li, uz form­ aln­ e dup­ le nak­ lon­ e.

Ni­ko­la je vid­ eo dis­kretn­ i znak koji im je Sato dao, i po­stao
je još oba­zri­vi­ji. Znao je da su preg­ o­vo­ri sada do­sti­gli tačk­ u
na ko­joj će kao pri­sutn­ i osta­ti samo oni naj­važ­ ni­ji.

Međ­ u­tim, ono što je usled­ i­lo bilo je prav­ o ra­zo­čar­an­ je:
bila je to samo još jed­na, oči­gled­no besk­ rajn­ a, di­skus­ i­ja oko
glavn­ ih obla­sti raz­mi­mo­i­la­že­nja. Jedn­ a od ra­zli­ka bila je nov‐­
čan­ e pri­ro­de. A dru­ga je bila, prem­ a Ni­ko­li­nom sudu, mnog­ o
važ­ ni­ja.

Pro­blem se od­nos­ io na nes­ la­ga­nje oko mes­ ta iz­grad­nje
bu­duć­ e fir­me »Sfinks-Sato«. Bilo je oči­gled­no da je Tomk­ in
pro­veo pu­nih osamn­ ae­ st mes­ ec­ i anal­i­zi­ra­juć­ i pro­i­zvod­nju i
nač­ i­ne ot­prem­ an­ ja, i da su svi rez­ ul­ta­ti ukaz­ i­val­i na to da fa‐­
bri­ka treb­ a da bude iz­gra­đen­ a u Mis­ av­ i, na ze­mlji­štu koje je
bilo vla­sniš­ tvo kei­­rec­ ua. U sus­ eds­ tvu fab­ ri­ke, u ovom mal­om
grad­ u na sev­ er­o­za­pad­ u Honš­ ua, jap­ ans­ kog glav­nog ostr­va,
bila je samo jed­na amer­ič­ka voj­na baza.

Ali, kao što je Sato nag­ la­sio za vrem­ e pr­vih preg­ o­vor­a, taj
ko­mad zem­ lje već je bio nam­ en­ jen pro­ši­ren­ ju »Niva Mojn­ ing
ko­bu­na«, koji je tak­ o­đe bio vla­sni­štvo ovog kei­­rec­ ua. Razg­ o‐­
vor se vrt­eo u krug­ u; a da nij­ed­na stra­na nije niš­ ta ni do­bi­ja‐­
la ni gu­bi­la. »To je lu­di­lo«, mi­slio je Nik­ o­la sada. U obič­nim
pri­li­kam­ a to mu ni najm­ an­ je ne bi smet­a­lo. On je imao po­ve‐­
ren­ ja u sebe, i znao je da će na kraj­u nad­ vla­da­ti Sa­to­oa i
Nang­ i­ja: njeg­ o­vo sops­ tve­no strp­ lje­nje osig­ ur­a­lo bi im to.

Se­ćao se raz­go­vo­ra koji je vod­ io sa Tom­kin­ om, pre nego
što su nap­ u­sti­li hot­el da bi ušli u li­muz­ i­nu koju im je Sato po‐­
slao.

Bio je po­raž­ en ble­di­lom svog­ a šefa, ali Tomk­ in je od­ba­cio
njeg­ o­vu brig­ u:

— Mis­ lim da me je steg­ ao grip — rek­ ao je — a da si i ti či‐­
ta­vu noć šet­ao od to­al­e­ta do spa­vać­ e sobe, ni ti ne bi iz­gle‐­
dao ruž­ i­čas­ to, gvo­zde­ni čov­ eč­ e.

— Bez ob­zi­ra šta se bude do­ga­đa­lo — sav­ et­o­vao mu je
Ni­ko­la — nem­ oj­te da iz­gu­bi­te str­plje­nje. Oni će učin­ it­i sve
što budu mo­gli da ome­tu preg­ o­vor­e, da nas pri­ti­snu. Po­ku‐­
šać­ e da pro­nikn­ u u našu stra­teg­ i­ju. Učin­ ić­ e sve što je u nji‐­
hov­ oj moći, da bi vi­de­li ko­li­ko smej­u da nas muv­ aj­u. Neće ići
da­lje od toga, da ne bi iz­gu­bi­li ob­raz — sleg­nuo je ra­men­ i‐­
ma. — Mogu da se zak­ un­ em da će se tako po­naš­ at­i.

Tom­kin se saže prem­ a Ni­ko­li, tako da je Nik­ o­la ose­tio nje‐­
gov tež­ ak dah.

— Onda mor­aš da smi­sliš neš­ to što će ih do­bro pro­tres­ ti,
Nik. Nije me bri­ga šta ćeš učin­ it­i, samo neka bude efik­ as­ no.
Ja ni­sam od onih slat­ko­reč­ i­vih, koji do­la­ze da pro­se u Jap­ an
sa šeš­ i­rom u ruci, traž­ e­ći do­bre li­cenc­ e.

— Od­lič­no. Onda ne treb­ a niš­ ta drug­ o da rad­ i­mo nego da
ček­ am­ o. Treb­ a li još jed­nom da vam po­nov­ im da se u ovoj
ze­mlji sve reš­ av­ a str­plje­njem? To je kval­i­tet koji oni ne oče‐­
kuj­u od stran­ og đa­vol­a. Nem­ oj­te da bri­net­e. Us­pe­ću da iz­vu‐­
čem od njih ono što vi že­li­te.

Tom­kin­ ov glas se od­jed­nom pro­men­ io, i on uhvat­i Nik­ o­lu
za ruku, kao malo dete.

— Ne, ne — di­sao je te­ško — ne shvat­aš, Niki. Nem­ am­ o
vrem­ en­ a. Ova po­god­ba mora da bude sklo­plje­na najk­ as­ nij­e
do iduć­ e ned­ el­je. — Po­di­že prem­ a pla­fo­nu svo­je smeđ­ e oči.
— Imam ta­kve part­ner­e ko­ji­ma ne mogu da okren­ em leđa…
Vel­i­ke sume nov­ ac­ a ulož­ e­ne su u ovu in­te­gra­ci­ju… Kred­ i­ti
mor­a­ju da budu is­pla­ćen­ i… Kam­ at­e nas guše… Dug­ o­vi ne
smej­u da ček­ aj­u. — Po­nov­ o je spus­ tio oči, i za­gle­dao se u Ni‐­
ko­lu. — Ti me neć­ eš nap­ u­sti­ti, Niki. Nem­ oj sada da me osta‐­
viš. Pa ti si sko­ro moj zet.

Ni­ko­la se okren­ uo od pro­zo­ra vlaž­ nog od kiše, kad je čuo
da se Tom­kin vrat­io. Oset­io je nje­go­vo pri­sus­ tvo po­red sebe.

— Kako se oseć­ at­e? Da li da po­zo­vem dokt­o­ra?

— Pro­kle­ti jap­ ans­ ki vir­us — raz­be­sneo se Tomk­ in. — Ose‐­
ćam da me nap­ ao i spo­lja i iz­nut­ra. — Zak­ aš­ ljao se, kao da
želi da ubed­ i Nik­ o­lu da je njeg­ o­va bri­ga bez­ra­zlo­žna i da se
za­i­sta radi samo o preh­ lad­ i. — Šta je, Lajn­ ir? Zar mi­sliš da
ne umem da prep­ o­znam grip?

Ni­ko­la ga je po­smat­rao je­dan tren­ ut­ak, a zat­im je kratk­ o
klim­nuo glav­ om.

— U redu, idi­te i sed­ i­te za sto. Ja ću od­mah doći. Žel­eo
bih da bud­ em po­sled­nji. A kad ja uđem, vi ćut­i­te i pus­ ti­te
mene da gov­ o­rim.

— Šta ćeš reći?
— Zar ne vol­i­te iz­nen­ ađ­ e­nja?
— Ne vo­lim, kad je u pi­tan­ ju inv­ es­ ti­ci­ja od više mi­li­o­na
do­lar­a, — reče Tom­kin, ali pos­ luš­ a Nik­ o­lu.
Nik­ o­la se po­nov­ o okret­e prem­ a gra­du, i, za­gle­davš­ i se u
njeg­ a, nije mi­slio ni na šta. Iza njeg­ a, za­vlad­ a­la je ti­ši­na u
pro­sto­ri­ji. Mog­ ao je da oset­i mi­ris svež­ e ci­gar­e koju je Nang­ i
za­pal­io, da čuje tiho zu­ja­nje erk­ ond­ i­šna. Niš­ ta drug­ o.
Stra­teg­ i­ja. Po­nov­ o se set­io maj­sto­ra Mus­ aš­ i­ja. Takt­i­ka
koja je ovde pri­men­ ji­van­ a bila je var­i­ja­ci­ja »po­sto­jeć­ e sta‐­
nje-nep­ o­sto­jeć­ e sta­nje«. Nau­ č­ i­li su ga da, kad neko u bor­bi
po­teg­ne kat­an­ u, bez ob­zi­ra kako udar­a, seče ili bode, nep­ ri‐­
ja­te­lj mora da bude po­seč­ en u is­tom po­kret­u. Ako bo­rac mi‐­
sli samo na seč­ en­ je udar­an­ je i bo­de­nje bez unut­ra­šnje žel­je
za ubi­ja­njem, nik­ ak­ vu štet­u neće da nač­ i­ni.
Ni­ko­la udahn­ u tri puta du­bo­ko, okret­e se i vrat­i se za kon‐­
fer­enc­ ij­ski sto gde su ga pe­to­ri­ca muš­ kar­a­ca str­plji­vo oček­ i‐­
val­i. Sada je znao šta treb­ a da učin­ i, ali je hteo prvo da ot­kri‐­
je stra­te­gi­ju Jap­ an­ ac­ a pre nego što odlu­či kako će da se po‐­
naš­ a.
Po­gle­dao je Nang­ i­ja, koji je baš u tom tren­ utk­ u ga­sio pi‐­
kav­ ac ci­gar­et­e na ivi­ci ker­am­ ičk­ e pep­ e­lja­re što je staj­a­la is‐­
pred njeg­ a. Po­naš­ ao se kao da od njeg­ a za­vi­si red.
— Mož­ da smo po­kri­li ono­li­ko ze­mlje, ko­li­ko smo mog­ li —
rek­ ao je neu­ t­ral­nim gla­som. Sato je od­mah od­mahn­ uo gla‐­
vom.

— Iz is­kus­ tva znam da je po­gađ­ a­nje uvek veo­ ­ma teš­ ko.
Dugo vrem­ en­ a neš­ to je nep­ ri­stu­pač­no, a onda se od­jed­nom
po­kaž­ e da je sve vrem­ e bilo slo­bod­no. Mis­ lim da mo­ra­mo da
nas­ tav­ im­ o.

Nik­ o­la je po­smat­rao ovu šar­a­du s vel­i­kim int­er­es­ o­van­ jem.
I ra­nij­e se sus­ ret­ao s ovom stra­te­gi­jom, šta više, do­bro ju je
po­znav­ ao. Kad je rad­ io za Sama Gold­man­ a u njeg­ o­voj re‐­
klamn­ oj agenc­ i­ji u Njuj­or­ku, čes­ to je pri­men­ ji­vao ovu tak­ti­ku
kad bi se suo­ ­čio sa neo­ ­dlučn­ im kli­jent­om. Običn­ o je uspe‐­
vao. Gold­man je obič­no igrao grub­ i­ja­na, a Ni­ko­la je bio onaj
dru­gi. Kli­jent je aut­o­mats­ ki, od sam­ og po­čet­ka preg­ o­vor­a,
bio više nak­ lo­njen Nik­ o­li.

Pre nego što je Tomk­ in imao pri­li­ku da od­go­vor­i, Nik­ o­la
reče…

— Ko­li­ko ja mogu da vi­dim, mi smo u pot­pun­ om rask­ o­ra‐­
ku. Ali, ja se slaž­ em sa Nang­ i-sa­nom. Ne vid­ im da bi nam
da­lji raz­go­vor u ovo vrem­ e ko­ri­stio.

— Žel­i­te da prek­ i­net­e sve ovo? — pi­tao je Sato s nev­ er­i‐­
com, to­li­ko zbu­njen da je zab­ o­ra­vio da mu se učt­i­vo obrat­i.

Ni­ko­la klimn­ u glav­ om.
— Uko­li­ko nem­ at­e neki kons­ trukt­iv­ni pred­ log, ja bih rek­ ao
da bi za nas najb­ o­lje bilo da se ohla­di­mo za iz­ves­ no vrem­ e.
— Meni se čini — reče Sato tiho — da bi prek­ id samo
učvrs­ tio naše sad­ aš­ nje mi­šlje­nje. Boj­im se da, kad se sled­ e­ći
put sret­nem­ o, neć­ em­ o ni onda moći da nađ­ em­ o za­jed­nič­ki
je­zik.
— Niko od nas, čini mi se, ne želi otvo­ren­ i suk­ ob, — rek­ ao
je Nik­ ol­a obaz­ ri­vo. — Sas­ ta­li smo se ovde da bi­smo se do­go‐­
vo­ri­li o zaj­ed­ničk­ om pro­fi­tu — za­stao je malo oček­ uj­u­ći da
mu se Tomk­ in pri­druž­ i i da kaže kako je neo­ p­hod­no da što
pre počn­ u sa građ­ e­njem fab­ ri­ke. Ali Tomk­ in je ćut­ao. — Mi
smo sves­ ni da je neo­ p­hod­no da se što pre po­sta­vi ko­bun
»Sfinks-Sato« — reče Nik­ o­la. — Mo­ram da vam kaž­ em da je
već bilo nek­ ih za­kul­i­snih rad­nji oko naš­ ih glav­nih lo­kac­ i­ja u
Ko­nekt­i­kat­u i Si­li­kons­ koj do­li­ni. Iskren­ o go­vo­reć­ i, mi se nal­a‐­
zi­mo u is­tom po­lo­žaj­u kao vi ovde. Mi smo mala fir­ma, ali

imam­ o ogrom­ne mog­ ućn­ os­ ti za rast. U ovom tren­ utk­ u po­ti‐­
snut­i smo u stran­ u od dve ili tri dži­novs­ ke firm­ e koje bi bile
spremn­ e da daju po­lo­vin­ u svo­je za­ra­de to­kom nar­edn­ ih pet
go­di­na, samo da bi otk­ ri­le taj­ne nov­ og sfinks­ o­vog pro­i­zvo­da.

— Ako ima­te pro­ble­ma sa obez­be­đe­njem — reče Iši, raz‐­
gri­zavš­ i mam­ ac — ne mož­ et­e da oček­ uj­e­te po­moć od nas.
Svak­ ak­ o ne, po­sle skand­ a­la koji su se do­go­di­li u toku pro­te‐­
klih go­di­na.

Ni­ko­la je znao da on mi­sli na sluč­ aj kad je nek­ o­li­ko član­ o‐­
va ugledn­ ih jap­ ans­ kih komp­ jut­er­skih kom­pan­ i­ja uhvać­ en­ o u
po­kuš­ aj­u da se bavi špi­ju­naž­ om u Si­li­kons­ koj do­li­ni.

— Po­greš­ no ste me shvat­i­li — reče Nik­ o­la, dok mu je ton
bio uvred­ ljiv, baš kao i reči koje je iz­go­var­ao. — Ja sam samo
hteo da kaž­ em da je lo­gič­no oček­ iv­ at­i da će nas i ovde špi­ju‐­
nir­a­ti, ako su to već po­če­li u Amer­i­ci. Svi se ovde sla­žem­ o
da je ze­mlji­šte u Mi­sav­ i idea­ l­no za po­di­za­nje fab­ ri­ke, ali ako
vi smat­ra­te da će na njem­ u više uspeh­ a ima­ti ono vaše dru‐­
go pred­ u­zeć­ e, mi bi­smo mo­gli da se za­do­vol­ji­mo jed­nim pro‐­
sto­rom u obla­sti Ćiba.

Iši klim­nu gla­vom. On je bio krup­ an muš­ kar­ac, nal­ik na
med­ ve­da, zgo­dan na neki nač­ in. Imao je krat­ko oši­šan­ u
kosu i meke smeđ­ e oči. Mi­ši­ći njeg­ o­vih ram­ en­ a i grud­ i ras­te‐­
zal­i su tkan­ i­nu njeg­ o­vog sak­ oa.

— Mis­ lim da je to ide­aln­ o mes­ to.
Nang­ i se ble­do osmehn­ u, oseć­ aj­uć­ i da je Iši sat­er­ao sebe
u ćoš­ ak.
— Iši-san je sas­ vim u prav­ u. Kao što znat­e, »Kei­­jo« je sa‐­
zi­dan na ko­mad­ u ze­mlje, ote­tom od To­kij­skog za­li­va. Bli­zu je
cent­ra gra­da, bli­zu glavn­ ih kanc­ el­ar­i­ja i fab­ ri­ka »Sato Pet­rol‐­
hem­ i­je«. Tro­ško­vi ot­prem­ an­ ja neće biti vis­ ok­ i a to će biti
neka komp­ enz­ a­ci­ja zbog skup­ o­će sam­ og zem­ lji­šta. — Nang­ i
se za­val­i unaz­ ad u sed­ i­štu, zad­ o­vol­jan nač­ i­nom na koji su
raz­go­vor­i po­čel­i da se od­vi­jaj­u.
Ali, samo je Ni­ko­la mo­gao da pri­met­i taj sam­ oz­ a­do­volj­ni
iz­raz na licu koje je inač­ e bilo nep­ o­mič­no i ozbilj­no. Do­pus­ tio

je da se nap­ rav­ i mala pa­uz­ a, pre nego što se nagnuo nap­ red
i rek­ ao, upuć­ uj­uć­ i svoj­e mi­sli pre sveg­ a Nang­ i­ju.

— Najv­ i­še me bri­ne baš to što je »Kei­­jo« tako bli­zu To­ki­ju.
Ta bli­zi­na grad­ a, i to što će naša fab­ ri­ka biti okruž­ en­ a naš­ im
krupn­ i­jim i moć­nij­im konk­ ur­ent­i­ma, is­pu­njav­ a me zab­ ri­nut­o‐­
šću. Sato-san­ ov konc­ ern neće moći da za­po­sli do­volj­no per‐­
so­nal­a koji bi bri­nuo o be­zbed­nos­ ti. Biće to veo­ ­ma vel­i­ki tro‐­
ško­vi, i ko­si­će se sa int­e­re­si­ma nov­ og ko­bun­ a. A, ako bi­smo
smes­ ti­li našu fab­ ri­ku u Mi­sav­ i, mal­om gra­du na sev­ er­u mi
bi­smo, kao sus­ ed­ e, imal­i samo Nivu i amer­ič­ku voj­nu bazu.
Ko­li­ko ja mogu da nas­ lu­tim, niko od njih nema int­e­res­ o­van­ ja
za ot­kri­van­ je taj­ni »Sfinks­ a.« — Bac­ io je po­gled na nek­ o­li­ko
pap­ i­ra koji su le­ža­li is­pred njeg­ a, kao da je na nji­ma bilo za‐­
bel­e­žen­ o ono što je nam­ er­av­ ao da kaže. A što se tiče iz­gu‐­
blje­nog zem­ lji­šta, go­spo­do, ja sam raz­go­var­ao sa go­spo­di‐­
nom Tom­ki­nom i on se slož­ io, po­što će onog tren­ utk­ a kad se
naša in­te­gra­ci­ja ostva­ri »Niva« po­sta­ti jed­na od naš­ ih udru‐­
žen­ ih kom­pa­ni­ja o či­joj bi­smo do­bro­bi­ti mor­al­i da bri­nem­ o —
da fi­nans­ ij­ski po­mog­ne kup­ o­vi­nu nov­ og ze­mlji­šta tako da ši‐­
ren­ je ko­bu­na ni u jed­nom tren­ utk­ u ne za­sta­ne. — Raš­ i­rio je
ruke, i za­gle­dao se svak­ om Jap­ anc­ u u lice. — Ne znam šta bi
bilo po­šten­ ij­e od ovo­ga…

Neko ko­meš­ an­ je is­pred vrat­a nat­e­ra ga da prek­ i­ne. Nek­ o‐­
li­ko gla­sov­ a uzb­ uđ­ en­ o je vi­kal­o, kao da su prep­ la­šen­ i. A
onda se iz­nad po­dig­nut­ih muš­ kih gla­so­va, iz­vio pi­skav­ i žen‐
ski. Sada je bio bli­ži vrat­i­ma od osta­lih. Glas je bio is­pu­njen
his­ te­ri­jom.

U tom tren­ utk­ u, vrat­a se ši­rom otvo­ri­še i po­sr­ćuć­ i uđe go‐­
spo­đi­ca Još­ i­da. Pra­men­ je crne kose vi­si­lo je iz njen­ e, inač­ e
uredn­ e, friz­ ur­e, pad­ al­o joj je prek­ o ušij­u i oči­ju.

Lice joj je bilo zgr­čen­ o i sva boja je nes­ ta­la iz njen­ ih obra‐­
za.

Nagnul­a se prem­ a Sat­o­o­vom uhu. Nang­ i, koji još nije mo‐­
gao da dođe sebi zbog Ni­ko­li­nih pri­med­bi, nije obra­tio pa‐­
žnju na nju. Bio je isuv­ iš­ e be­san. Ali, kako je go­spo­đi­ca Još­ i‐­
da nas­ ta­vljal­a da šap­ u­će u Sa­to­o­vo uvo, i kako je tek kas­ nij­e

on pri­met­io pro­men­ u Sat­o­o­ve kože, za­gle­dao se pa­žlji­vij­e u
njih.

Nije ni­šta rek­ ao, ali je pa­žlji­vo po­smat­rao Još­ i­du koja se
usp­ rav­ il­a kada je zav­ r­ši­la svoj iz­veš­ taj. Oči su joj lut­a­le so‐­
bom; nije mo­gla da ih za­us­ ta­vi ni na kome prev­ iš­ e dugo. Kao
da se nije usuđ­ i­val­a da bilo koga od muš­ kar­a­ca u pro­sto­ri­ji
po­gle­da u oči.

Po­sle iz­ves­ nog vrem­ en­ a, Sato reče Išij­u:
— Mo­lim te, po­zo­vi Ko­te­na. Reci mu da mi je hit­no po­tre‐­
ban.
Kada je muš­ kar­ac oti­šao, Sato se nagnuo prem­ a Nang­ i­ju i
neš­ to mu šap­ u­tao u uvo. Telo sta­ri­jeg muš­ karc­ a se ukrut­i­lo i
on se odvoj­io od Sat­oa, kao da ga je udar­i­la elekt­rič­na stru‐­
ja.
Okren­ uo je glav­ u.
— Mo­rat­e da nam opro­stit­e, go­spo­do. Ja mo­ram da za­vr‐­
šim ovaj sas­ ta­nak. Mol­im vas, kada bud­ et­e iz­laz­ i­li, do­go­vo­ri‐­
te se sa Još­ i­dom o no­voj sed­nic­ i.
Sato ga uhvat­i za mi­ši­cu.
— Ako mi ne bi­ste za­mer­i­li, Nang­ i-sane, ja bih vo­leo da
Lajn­ ir-san pođe s nama.
— Šta kaž­ e­te? — za­prep­ as­ tio se Nang­ i. Bio je sprem­ an da
kaže da ovo nije po­sao za gai­­đi­ne, da bi upli­tan­ je tih lju­di u
to mo­glo da bude opa­sno. Ali, bio je nau­ č­ an da se ni­kad­ a ne
ra­spra­vlja sa lju­di­ma iz po­ro­di­ce, ili svog pred­ uz­ e­ća, u pri­su‐­
stvu stra­nac­ a. I upr­kos tome što je bio pro­tiv ove odlu­ke, ću‐­
tao je i samo se pok­ lo­nio.
— Mo­lim vas, Lajn­ ir-sane — reče Sato, kao da želi neš­ to
da ob­ja­sni. — Do­go­di­la se stra­hov­ it­a tra­ge­di­ja. Ja znam sve
o vaš­ im spo­sob­nos­ ti­ma — pru­žio je ruku prem­ a njem­ u, kad
je Ni­ko­la po­čeo da pro­te­stvu­je. Nije po­treb­no da od­bi­ja­te —
sta­vio je ruku na konf­er­enc­ ij­ski sto — ali pre nego što kren­ e‐­
mo, žel­eo bih da mi date reč da neć­ et­e nik­ o­me go­vo­ri­ti o
ono­me što bu­det­e vid­ el­i i čuli.
Ni­ko­la je shvat­io kak­ vu mu po­čast ukaz­ u­ju, i sprem­ ao se
da klim­ne glav­ om.

— Nij­ed­ an član moga pred­ uz­ eć­ a neće dati ta­kvo obe­ća‐­
nje — iz­nen­ ad­ a reče Tomk­ in. — To što vi zah­ te­vat­e, mo­glo bi
loše da se odraz­ i na akt­iv­nost moje firm­ e. On ne može da da
ta­kvo obeć­ an­ je.

— Mogu — reče Nik­ o­la — i ja ga da­jem. Imat­e moju reč,
Sato-sane da ni­kad­ a neću ot­kri­ti bilo kome sa stra­ne to što
bu­dem vi­deo.

— Da li se to od­nos­ i i na po­li­ci­ju?
— O čemu se ovde, do đav­ o­la, radi? — vikn­ uo je Tomk­ in.
— Šta to vas dvo­ji­ca po­kuš­ av­ at­e da iz­muv­ at­e? — Ustao je.
— Haj­dem­ o Nik, ide­mo odavd­ e.
Ni­ko­la se ne po­kren­ u da bi ustao. Nije skid­ ao po­gled sa
Sa­toa.
— Ukaz­ uj­et­e mi čast — reče Ni­ko­la ti­him gla­som. Još­ i­da
se po­vrat­i­la iz pr­vob­ it­ne ošam­ uć­ en­ os­ ti i sada je staj­a­la iza
Sa­toa, po­smat­ra­juć­ i obo­ji­cu int­en­ziv­no. Sada je čak i Tom­kin
za­ćut­ ao.
— Hai. — Sato klimn­ u gla­vom. — Da. Ali, to je neš­ to mno‐­
go više nego što je uob­ i­čaj­e­no da po­slov­ni part­ner tra­ži od
po­slov­nog part­ner­a. Ova je stvar por­o­di­ce. Shvat­a­te?
— Hai. — Ni­ko­la klim­nu gla­vom isto onak­ o kratk­ o kao
Sato, tren­ ut­ak ran­ i­je. — Moje obe­ćan­ je sto­ji. Ono važi za sve
i svak­ o­ga.
— Do­bro — reče Tomk­ in — ja ne že­lim da učes­ tvuj­em u
tome, Nik, ako ti mi­sliš… — on se sle­dio i za­ćut­ao kad ga je
Nik­ o­la po­gle­dao za­prep­ a­šćen ogromn­ om snag­ om koja se kri‐­
la u tim tam­nim oči­ma. Tomk­ in je seo bez reči.
Nik­ o­la se okret­e Sat­ou.
— S Tom­ki­nom smo zav­ rš­ i­li — reče.
— Do­bro, — reče Sato i ustad­ e. — Po­đi­te za mnom.
Pred lift­om su ih sač­ ek­ al­i Iši i još je­dan Jap­ a­nac. Taj dru­gi
muš­ kar­ac je bio ogro­man. Bio je odev­ en u mont­suk­ i i hak­ a‐­
ma: njeg­ o­va tamn­ a kosa bila je očeš­ lja­na u ićo­mag­ e, što je
bio znak da je on jo­ko­zu­na — vel­i­ki šamp­ i­on sum­ oa. Sato ga
pred­stav­ i kao Ko­ten­ a. Nije bilo sumn­ je da je on tel­o­hran­ it­el­j.

Nik­ o­la ih za­us­ ta­vi is­pred sau­ n­ e. Para je bila is­ključ­ en­ a, ali
je Sato ipak svi­ma rek­ ao da skin­ u sak­ oe pre nego što uđu.
Jo­ši­da je po­kup­ i­la sak­ oe, i pa­žlji­vo ih preb­ ac­ i­la prek­ o leve
ruke.

Ostal­a je pred vrat­i­ma kao čuv­ ar, prep­ la­šen­ ih oči­ju. Nik­ o‐­
ga nije bilo u bli­zi­ni.

— Isus­ e Hri­ste — reče Tomk­ in, kad je ugled­ ao kr­vav­ o telo
ra­ši­ren­ o na klup­ i.

— Paz­ i­te da ne ugaz­ i­te u krv — reče Sato kad su svi ušli u
pro­sto­ri­ju. — Kag­ a­mi-sana naš­ li su nek­ o­li­ko tren­ ut­a­ka pre
nego što je Jo­ši­da prek­ i­nul­a naš sas­ ta­nak.

Nang­ i je sta­jao oslo­njen na štap, i pol­a­ko se ljul­jao.
— Vi­di­te li nje­gov ob­raz? — reče Sato. — Levi ob­raz. Tom‐­
kin po­gle­da u Sat­oa; nije više žel­eo da gle­da krv­ av­ i pri­zor na
klup­ i.
— Jes­ te li si­gur­ni da nije po­vređ­ en? — pi­tao je Tom­kin.
Sato se okren­ u prem­ a njem­ u.
— On je mr­tav, Tom­kin-sane, Karm­ a. Ne mogu niš­ ta da
učin­ im što bi mog­ lo da ga vrat­i. Ali on je pro­veo mnog­ e go‐
di­ne sa nama, i ned­ o­sta­jać­ e nam. Mi pot­pun­ o shvat­a­mo od‐­
sus­ tvo tuge.
Tomk­ in okren­ u glav­ u i stav­ i ruke u džep­ o­ve.
Sato ga je po­smat­rao neko vrem­ e, a zat­im se i on okret­e.
— Lajn­ ir-sane? — glas mu je bio vrlo tih.
Nik­ o­la se nije po­kren­ uo ot­kak­ o je ušao u sau­ n­ u i ugled­ ao
leš. Od­mah je prim­ et­io ra­seč­ en­ i levi ob­raz.
— Meni je to čudn­ o. Kan­ ji. — Sa­to­ov glas prel­et­e pro­sto­ri‐­
jom.
— Ja vid­ im samo krv — reče krat­ko Nang­ i. — Uda­ren je
najm­ an­ je dvan­ ae­ st puta.
Nik­ o­la bez reči pređ­ e prek­ o mo­krog poda. Klo­bu­ci ru­ži­ča‐­
ste pene bili su na sve stran­ e, ali on se kret­ao tako bri­žlji­vo i
gra­ci­o­zno da nije nij­e­dan dad­ ir­nuo. Tomk­ in je već ra­ni­je vi‐­
deo Ni­ko­lu da se tako kre­će, one noći u njeg­ o­voj kanc­ el­ar­i­ji
kad je Sa­i­go do­šao da ga ubij­e.

Sa iz­ne­nadn­ im po­kret­om Ni­ko­la iz­vuč­ e mar­a­mi­cu, i pa­žlji‐­
vo obri­sa po­luz­ gru­šan­ u krv sa Kag­ a­mi­je­vog lev­ og obraz­ a.

Nang­ i zvi­znu kroz otvo­ren­ e usne.
— To je neko slo­vo Znak za »mas­ ti­lo«.
— Šta to zn­nač­ i? — pi­tao je Tomk­ in.
— Vu-Šing — reče Ni­ko­la. Nije mo­gao oči­ma da ve­ruj­e u
ono što je vi­deo. Krv mu je udar­al­a u sle­po­očn­ ic­ am­ a. Ose‐­
ćao ju je kao udar­ce ček­ i­ća. Čin­ i­lo mu se da će se ones­ ves­ ti‐­
ti.
— To je kin­ es­ ki, znam — reče Sato — i to sta­ri kin­ es­ ki. Ali,
ne znam šta znač­ i dok ne vid­ im slo­vo.
Ni­ko­la se okret­e. Lice mu je bilo strah­ ov­ it­o ble­do. Vi­del­o
se da se s nap­ o­rom okren­ uo, kako ne bi gle­dao u krv­ av­ o slo‐­
vo koje je zra­či­lo nek­ im pa­klen­ im znam­ en­ jem. Po­gle­dao je
svak­ o­ga od njih.
— Vu-Šing — rek­ ao je po­lak­ o — preds­ ta­vlja ser­i­ju ri­tua­ l‐­
nih kaz­ ni u kin­ es­ kom krim­ i­nal­i­stič­kom za­ko­nu.
Iz­ves­ no vrem­ e vlad­ a­la je ti­ši­na. Sato je gle­dao čas u Ni‐­
ko­lu, čas u leš. Kad je pon­ ov­ o po­gle­dao Ni­ko­lu, rek­ ao je:
— Ima još toga, zar ne?
Nik­ o­la samo klimn­ u gla­vom. Oči su mu bile tu­žne. Mi­slio
je da ovak­ o neš­ to neće ni­kad­ a vi­det­i u ži­vot­u. Okre­nuo se, i
za­gle­dao u leš.
— Ovo je Mo. — reče. — To znač­ i te­to­vi­ra­nje lica. I to je
prvi step­ en po­niž­ a­vaj­uć­ eg kaž­ nja­van­ ja koje se uči u Tenš­ in
Šo­den kat­o­ri­ju. — Oseć­ ao je da mu se srce kida od bola, dok
se okret­ao prem­ a nji­ma: nije više mog­ ao da gle­da to bli­sta‐­
vo slo­vo. — To je ninđ­ a rju iz koje ja do­la­zim.

***

Nik­ o­la je baš kren­ uo prem­ a Tom­kin­ ov­ oj sobi, kad se začu
zvo­njav­ a tel­ef­on­ a. Jus­ ti­nin glas do­la­zio je iz vel­i­ke da­lji­ne.
Od­jed­nom mu se učin­ i da se od nje opro­stio pre mnog­ o ne‐­
del­ja.

— To­li­ko mi ned­ o­sta­ješ, Nik. Vest Bej Bridž nije lep kad
tebe nema. Žel­el­a bih da sam u toj stran­ oj zem­ lji, sa to­bom.

— Jap­ an nije stra­na zem­ lja — reče on, ne raz­mi­šlja­juć­ i. —
Meni je ovde dom.

— Čak i sada? Po­sle to­li­ko vrem­ en­ a?
— Moja duša je jap­ ans­ ka — reče joj. — Rek­ ao sam ti to
još kad smo se prvi put srel­i. Spo­lja po­smat­ra­no, ja sam mo‐­
žda sin svog oca. Ali dub­ o­ko u meni, preb­ i­va kami moje maj‐­
ke. Ja ne mogu da se bo­rim pro­tiv toga. Ne že­lim da se bo‐­
rim pro­tiv toga.
Zav­ lad­ al­a je ti­ši­na. Čulo se samo tiho zuj­an­ je, ned­ o­volj­no
da pri­krij­e njen­ o te­ško di­san­ je.
— Neć­ eš valj­da ostat­i? — Glas joj je bio tan­ uš­ an, kao u
det­ e­ta.
Nas­ mej­ao se.
— Za stal­no? Go­spo­de, ne. Otk­ ud­ a ti ta ide­ja?
— Nik, do­pu­sti mi da i ja do­đem. Mog­ la bih da uhvat­im
avio­ n več­ er­as. Obeć­ av­ am da ti neću smet­a­ti. Žel­im samo da
bud­ em bli­zu tebe. Že­lim da te po­nov­ o zag­ r­lim.
— Jus­ tin­ a — reče on što je než­ ni­je mog­ ao — to jed­no­stav‐­
no nije mog­ u­će. Ima to­li­ko toga da se urad­ i ovde. Ne bi­smo
uopš­ te ima­li vrem­ en­ a da bud­ em­ o za­jed­no.
— Čak ni noću?
— Ovo nije pos­ ao sa određ­ en­ im radn­ im vrem­ en­ om.
— Mis­ lim da si mi se više do­pad­ ao kad si bio nez­ a­po­slen.
— Ali sada sam srećn­ ij­i, Jus­ ti­na.
— Nik, mol­im te do­pu­sti mi da do­đem. Neću biti…
— To ne dol­az­ i u ob­zir. Ja ću se usko­ro vrat­i­ti. Zuj­an­ je kroz
žice sada je po­sta­lo int­en­ziv­nij­e, kao da je neki kami po­stao
nes­ tr­pljiv.
— Isti­na je da sam upla­šen­ a. Nik. Imal­a sam čud­ an san,
kao neku vr­stu pred­skaz­ a­nja. Pla­šim se da će neš­ to straš­ no
da ti se do­god­ i. A ja ću biti ovde… — glas ju je od­jed­nom iz‐­
dao. — I onda više neću imat­i ni­ko­ga.
— Jus­ ti­na — rek­ ao je tiho — sve je do­bro i sve će biti u
redu. Čim se vrat­im, venč­ ać­ em­ o se, Ni­šta nas neće spreč­ i­ti.

— Zav­ lad­ al­a je opet ti­ši­na; on je sas­ vim iz­bac­ io po­mi­sao na
ubi­stvo koje se ned­ avn­ o od­i­gra­lo. — Jus­ ti­na?

— Čuj­em te — glas joj je od­jed­nom po­stao nev­ er­o­vatn­ o
mi­ran, tako da se on iz­nen­ ad­ io kad ju je čuo.

— Vo­lim te — reče on i spus­ ti slu­šal­i­cu.
Da li je treb­ a­lo još neš­ to da kaže? Po­nek­ ad je ono ira­ci­o‐­
naln­ o bilo nem­ o­gu­će kont­ro­li­sat­i. Bili su to noćn­ i strah­ ov­ i,
fob­ i­je, strah od mrak­ a. Svi ti stra­hov­ i bili su nje­mu nep­ o­zna­ti
i on je te­ško mog­ ao da raz­ um­ e lju­de koji su od toga pa­ti­li.
Ljud­ i, koji nisu bili kao on.
— Nik, šta se, do đav­ o­la, do­ga­đa ovde? — Tom­kin je sta‐­
jao si­vog lica na vrat­i­ma koja su iz spav­ ać­ e sobe vod­ i­la u
pro­stran­ o kup­ at­i­lo. — Do­šao sam u To­kio da vo­dim po­slovn­ e
preg­ o­vor­e o int­e­gra­ci­ji, a naš­ ao sam se umeš­ an u neka ču‐­
des­ na, mag­ ij­ska, kult­na ubis­ tva. Da sam že­leo da u tome
učes­ tvu­jem, mo­gao sam da odem u Juž­ nu Kal­i­for­nij­u.
— Ni­ko­la se osmehn­ u na ovaj zra­čak hum­ or­a, i sede na
ivi­cu vel­i­kog krev­ et­a. Bili su se vrat­i­li u Okur­u. Bilo je kas­ no
veče, i nij­e­dan od njih dvo­ji­ce nije jeo niš­ ta od do­ručk­ a. A za
do­ru­čak, Tom­kin je po­jeo samo tost i po­pio šol­ji­cu čaja, a i to
je sve odm­ ah pov­ rat­io.
— Haj­de da prvo je­de­mo — reče Ni­ko­la. — Kas­ nij­e ćemo
raz­go­var­ at­ i.
— Neka sam pro­klet ako neć­ em­ o — reče Tom­kin ulaz­ eć­ i u
spa­vać­ u sobu. — Iz­gle­da da ti do­sta znaš o tome… kako si
to naz­ vao?
— Vu Šing.
— Da. Ti si stručn­ jak. Mo­lim te da mi ob­jas­ niš. Nik­ ol­a pro‐­
vuč­ e pr­ste kroz kosu.
— Po tra­di­ci­ji po­sto­ji pet vrs­ ta kaz­ ne, od ko­jih svak­ a od‐­
go­var­a vel­i­čin­ i po­greš­ ke. Zav­ i­sno od toga, svak­ a nar­edn­ a
kaz­ na je teža od preth­ od­ne.
— Ali kak­ ve to veze ima sa »Sato Pet­rol­hem­ i­jom«?
— Poj­ma nem­ am.
Tom­kin se za­gle­da u mlađ­ eg muš­ karc­ a, a za­tim po­lak­ o
pri­đe svom to­al­et­nom sto­lu i iz­vuč­ e par iz­ble­de­lih farm­ erk­ i i

pla­vu ko­šul­ju od tek­sas plat­na. Nav­ uk­ ao je na noge par blje‐­
šta­vih, mek­ an­ ih, ruk­ om rađ­ e­nih, mok­ as­ i­na.

— Mogu da se za­kun­ em da si gla­dan kao med­ ved. Nik­ o­la
po­gle­da u njeg­ a i reče:

— A zar vi ni­ste?
— Iskren­ o go­vo­reć­ i, sam po­gled na hran­ u iza­zi­va ga­đe­nje
kod mene. Imam temp­ e­ra­tur­u, pa me to ni najm­ an­ je ne iz‐­
nen­ ađ­ u­je. Pus­ ti­ću da se ova pro­klet­a stvar ra­zvi­ja — zas­ tao
je — i nem­ oj da me tako po­smat­raš. Pod­seć­ aš me na moju
majk­ u. Meni je sas­ vim dob­ ro.
Tel­ef­on je zaz­ vo­nio i Tomk­ in pri­đe da od­go­vo­ri. Go­vor­io je
ti­him gla­som neko vrem­ e, a zat­im je spus­ tio sluš­ al­i­cu. — To
je bio Grejd­ on. Traž­ io je dop­ u­šte­nje da ode do Mi­sav­ e da vidi
svog sina. Oči­gled­no je mla­dić sta­ci­o­nir­an u vaz­ du­šnoj bazi.
On je pi­lot lo­vac, i određ­ en je da ide na prob­ni let jed­nim od
nov­ ih avi­o­na »F-20« koji su baš uvez­ e­ni. Mis­ lim da Grejd­ on
ose­ća da mu je sin u opas­ nos­ ti.
— Ima prav­ o — reče Nik­ o­la. — Nije jed­nos­ tav­no le­tet­i tim
avio­ ­nim­ a. Oni su na atom­ski po­gon, i mi­slim da su So­vjet­i
zbog toga zab­ ri­nut­i i da su zato iz­gra­di­li svo­ju vojn­ u bazu na
Kur­ i­li­ma.
— Kur­i­li­ma?
— Kur­il­skim ostr­vi­ma. To je lan­ ac ostr­va sev­ ern­ o od Ho‐­
kai­­da, jap­ ans­ kog najs­ ev­ er­nij­eg ostr­va na kome su odr­ža­ne
Zims­ ke olim­pij­ske igre 1976. go­di­ne. Kur­il­ska ostr­va bila su
ja­pans­ ka ter­i­to­ri­ja sve do 1945. go­di­ne, do kraj­a rata. Tada
su im od­uz­ et­a. Jap­ anc­ i kažu, nez­ ak­ o­nit­o. Nar­avn­ o da žele da
im ta ostr­va budu vrać­ en­ a.
Ni­ko­la se diže s krev­ et­a.
— Najn­ ov­ i­ji iz­veš­ ta­ji go­vo­re da su sov­ jet­ske voj­ne snag­ e
stac­ i­o­ni­ran­ e na tim ostr­vi­ma, a da su So­vjet­i po­di­gli vaz­ du‐­
šnu bazu u Etor­uf­u, ili Itur­u­pu, kako ga oni naz­ i­vaj­u.
— Iz­gle­da da dos­ ta znaš o tim stva­ri­ma.
— Sve što je vez­ an­ o za Jap­ an i što int­e­res­ uj­e Jap­ an, in­te‐­
res­ uj­e i mene — reče Ni­ko­la. — Si­tu­ac­ i­ja je vrlo ozbilj­na.
Grejd­ on ima ra­zlo­ga da bude za­bri­nut. Nad­ am se da ste mu

dali slo­bo­dan vi­kend. Mi io­nak­ o mo­ra­mo da ide­mo sut­ra na
svadb­ u, i preg­ o­vor­i neće poč­ et­i pre po­ned­ elj­ka.

— Grejd­ on baš sada kup­ uj­e kar­tu — reče Tomk­ in. — Na‐­
dam se da si zad­ o­vo­ljan.

— Ako se Grejd­ o­nov sin ne vrat­i sa tog leta, Vi ćete biti
zad­ o­volj­ni što ste mu do­pu­sti­li da vidi svo­je dete.

Jed­no vrem­ e je vlad­ a­la ti­ši­na. Tel­e­fon se po­nov­ o ogla­sio,
ali ni­jed­ an se od njih ne po­kren­ u da po­dig­ne slu­šal­i­cu. Tel­e‐­
fon je pres­ tao da zvo­ni; samo se pa­li­la i ga­si­la mala cr­ven­ a
lamp­ a u njeg­ o­voj osno­vi.

Za sve to vrem­ e, Tom­kin nije is­puš­ tao Nik­ o­lu iz vida. On
je bio pam­ et­an čo­vek, anal­i­tič­kog uma. Nje­go­vo nep­ ri­znav­ a‐­
nje stra­nih obi­čaj­a i ned­ o­sta­tak: str­plje­nja, nisu uman­ ji­val­i
dru­ge kval­i­te­te.

— Sada je red na tebe. Po­vuk­ ao si nogu. — Glas mu je bio
tih. — Mis­ lim da je naj­bo­lje da mi kaž­ eš o čemu se tu radi.

— Tomk­ in­ e…
— Nik, ti imaš nek­ ih oba­vez­ a prem­ a meni. Mo­raš da mi
kaž­ eš šta znaš. I to sve što znaš.
Ni­ko­la uzd­ ahn­ u.
— Nad­ ao sam se da neću mor­a­ti ni­šta da vam kaž­ em.
— Zaš­ to, do đav­ ol­a? Imam pra­vo da znam da li se i moj
vrat nal­az­ i na pan­ ju.
— Da, imat­e prav­ o. — Nik­ o­la klimn­ u gla­vom. — Ali isti­na
je da ja ne znam niš­ ta def­i­nit­iv­no o ovom­ e, nem­ am čin­ jen­ ic­ e
ni brojk­ e kao što imam o so­vjet­skoj iz­grad­nji na Kur­il­skim
ostr­vi­ma, Kao što je to čes­ to slu­čaj u Jap­ an­ u, ovde se radi
samo o leg­ end­ i.
— Leg­ end­ i? — Tomk­ in se nas­ mej­a. — Šta je to, po­čet­ak
fil­ma o vamp­ i­ri­ma? — Nagnuo se na jed­nu stra­nu i pri­neo
šaku uhu. — Isus­ e, čuj­em vuk­ o­ve kako ur­la­ju, Nik. Mora da
je več­ er­as puni mes­ ec. Bol­je da ostan­ em­ o u sobi, i da na
sve stran­ e okač­ i­mo beli luk.
— Pres­ tan­ it­e — reče Nik­ o­la krat­ko. — Baš zbog toga, na‐­
dao sam se da neću mor­at­i da vam to ob­ja­šnjav­ am.
Tomk­ in, po­di­že ruku uvis.

— U redu. — Preš­ ao je sobu i kren­ uo prem­ a krev­ et­u na
koji je seo. — Obeć­ av­ am da ću biti do­bar deč­ ak i da ću slu‐­
šat­ i.

Ni­ko­la ga je po­smat­rao iz­ves­ no vrem­ e, pre nego što je
po­čeo.

— U Tenš­ in Šo­den Kat­o­ri riu, gde sam ja do­bio svoj­e nin‐­
đu­cu obraz­ o­van­ je, gde se uči Vu-Šing, prep­ ri­čav­ a se ova le‐­
gend­ a… i ver­u­je se u nju. U davn­ o doba, kad je nar­od Ainu
nas­ ta­nji­vao jap­ ans­ ka ostr­va i kad se pra­va ci­vi­li­za­ci­ja još
nije pro­ši­ri­la ju­go­i­stoč­no iz Kine, ninđ­ uc­ u je još bio u po­voj­u
na Azij­skom kont­i­nent­u. Još nije bilo sens­ ei­a — pra­vih uči­te‐­
lja — pa čak ni jo­nin­ a — škol­skih vel­i­ko­do­stoj­nik­ a — zato što
je form­ i­ra­no tek nek­ o­li­ko ško­la ninđ­ ucs­ ua. Tada je bilo više
suj­ev­ erj­a, više ri­tu­al­a. Učen­ ic­ i su vla­dal­i čud­ e­snim i smrt­o‐­
nos­ no moć­nim si­la­ma, — Nik­ o­la zas­ ta­de da bi nas­ uo vode u
čašu od koje otpi po­lo­vi­nu, pa nas­ tav­ i. — Kako kaže leg­ en‐­
da, po­sto­jao je jed­ an sen­ in koji je bio moć­nij­i od ostal­ih. On
se zvao Hsing, što ima mnog­ a zna­čen­ ja na kanđ­ i­ju. Znač­ e‐­
nje mu je oblik. Pri­čal­o se da se Hsing kreć­ e samo po mrak­ u,
da mu je mrak je­di­ni lju­bavn­ ik. Odan­ ost po­zi­vu pri­mo­ra­val­a
ga je da ostan­ e u cel­i­ba­tu. I za raz­ li­ku od ostal­ih zem­ lja­ka,
on je uzeo samo jed­nog učen­ ik­ a, čudn­ og de­čak­ a, neu­ k­ ro­ti­ve
kose. Deč­ ak je do­šao sa sev­ er­a iz ste­pe, gde su vlad­ a­li Mon‐­
go­li. Taj Hsing­ ov učen­ ik, tako se bar šuš­ kal­o, nije go­vor­io ni‐­
jed­nim ci­vil­i­zo­van­ im je­zi­kom, niti je znao da čita Mand­ a­rin.
Pa ipak, veo­ ­ma je tečn­ o raz­go­var­ao sa Hsing­ om. Niko nije
znao kako. Jed­ an drug­ i sen­ in po­čeo je da sumn­ ja da Hsing
po­lak­ o širi svoj­u moć i svo­je po­zna­van­ je ninđ­ ucs­ ua, da ek‐­
spe­ri­ment­i­še nek­ im tamn­ im si­la­ma. Nje­go­va moć po­staj­a­la
je sve veća, tako da je taj drug­ i sen­ in, iz strah­ a, a mo­žda i
zbog za­vis­ ti, okren­ uo sve pro­tiv Hsin­ga i uniš­ tio ga.

Ni­ko­li­ne oči su si­ja­le, i mada je nap­ o­lju bila noć i lam­pe
ba­cal­e pri­guš­ en­ u svet­lost, Tom­kin je mo­gao da ga vidi sa‐­
svim ja­sno. Za tren­ ut­ak je sas­ vim nes­ ta­lo sav­ rem­ en­ og svet­a
i oži­vel­a je, u mag­ lu za­vi­je­na, azij­ska pro­šlost, po­vuk­ avš­ i i
njeg­ a u svet čud­ e­snih zak­ o­na.

— Ubi­lač­ki ras­ po­lo­žen­ i sen­ in­ i — nas­ ta­vio je Ni­ko­la — za‐­
do­vo­lji­li su se samo time što su iz­vuk­ li Hsin­go­vog učen­ i­ka i
pri­mo­ral­i ga da se vrat­i u sev­ ern­ e step­ e, oda­kle je do­šao.
Ali, nisu rač­ un­ al­i na Hsing­ o­vu moć. Očig­ led­no je njeg­ o­va
smrt do­šla prek­ as­ no, jer je on od svog učen­ ik­ a već nap­ rav­ io
akum­ a, kako se u Jap­ an­ u naz­ i­va đa­vol­ski duh, de­mon­ a sa jit
surj­o­ku — nadl­jud­skim snag­ am­ a.

— Mol­im te, Nik… To je…
— Tomk­ i­ne, Vi ste tra­ži­li da to čuj­et­e. Mo­lim Vas da sas­ lu‐­
šat­e leg­ end­ u do kraj­a.
— Ali, to mi liči na baj­ku.
— Hsing je nau­ č­ io učen­ ik­ a svem­ u što je sam znao o ja‐­
hou — reče Ni­ko­la, ne obra­ćaj­uć­ i paž­ nju na Tomk­ in­ a. — To je
neka vrs­ ta mag­ i­je. Nema nič­ eg natp­ ri­rod­nog u tome. Ja sada
ne go­vor­im o klet­va­ma i pro­klets­ tvi­ma, o dem­ on­ im­ a ro­đe‐­
nim u ko­šmar­nim snov­ i­ma. Sa­i­go je pro­uč­ av­ ao Ko­bu­de­ru —
a to je jaho. On je vež­ bao sei­­min­đu­cu i pri­men­ io ju je na va‐­
šoj kćerk­ i. I to je oblik ja­hoa.
Tom­kin klimn­ u glav­ om.
— U redu, to mogu da pri­hvat­im. Ali, kak­ ve sve to veze
ima sa onim ubis­ tvom?
Nik­ o­la dub­ o­ko uz­dahn­ u.
— Ovo ubi­stvo ima veze sa Hsing­ o­vim učen­ ik­ om, jer on
je na sli­čan nač­ in po­či­nio ser­i­ju ubis­ ta­va u Kaj­feng­ u. Bila su
to kr­vav­ a, užas­ na, za­straš­ uj­uć­ a ubis­ tva ko­ji­ma je on is­ter­i‐­
vao neku per­verz­ nu po­et­sku pravd­ u nad onim­ a koji su uni‐­
šti­li nje­go­vog sem­ i­na. On je pos­ tao mah­ oc­ uk­ ai. Veš­ tac.

***

Aki­ko Ofud­ a ima­la je snež­ no­bel­i ki­mo­no, tež­ ak zbog ruk­ om
vez­ en­ ih ukras­ a od bro­kat­a. Prek­ o njeg­ a nos­ i­la je la­ga­nu svi‐­
le­nu hal­ji­nu iste boje, kao ras­cvet­al­i treš­ njin cvet iz­nad gla‐­
ve.

Kosa joj je bila sak­ riv­ en­ a is­pod blje­šta­ve vel­i­ke pe­ri­ke.
Sve to bilo je do­pun­ jen­ o šeš­ i­rom koji se zvao cun­ ok­ ak­ uš­ i —

cer­em­ o­ni­jal­nim bel­im šeš­ i­rom koji je treb­ al­o da sak­ rij­e sve
ono što je u ženi bilo loše.

Čet­i­ri gra­đe­vin­ e hram­ a bile su ra­spo­ređ­ e­ne u obli­ku pot‐­
ko­vic­ e, a njih­ ov­ i kro­vo­vi od ked­ ro­vin­ e sij­al­i su na sunc­ u.

Go­sti su se okup­ lja­li u mal­im gru­pi­cam­ a, raz­go­var­al­i iz‐­
međ­ u, sebe, ko­ment­ar­i­sal­i kako je lepo vrem­ e, ogo­var­a­li
one koji su tek sti­gli. Bili su po­zvan­ i svi važ­ ni­ji po­slovn­ i ljud­ i i
sve znač­ ajn­ i­je lič­nos­ ti.

Se­i­ći Sato pren­ es­ e po­gled sa lep­ og lica svoj­e nev­ es­ te na
sve veću go­mi­lu go­sti­ju. Bio bi za­do­vo­ljan kad bi prep­ o­znao
lice nek­ og ugledn­ og čov­ ek­ a. Ovo venč­ an­ je zna­či­će mnog­ o
za nap­ red­ ak njeg­ o­vog kei­­rec­ ua. Iako su Aki­kin­ i ro­di­tel­ji bili
mrt­vi, po­ro­dič­no ime Ofud­ a još uvek se smat­ra­lo kao jed­nim
od naj­zna­čaj­nij­ih u Jap­ an­ u. Po­ro­di­ca je po­ti­cal­a čak iz vrem­ e‐­
na To­kug­ a­ve.

Prvi Ofud­ a — ime mu je bilo Tats­ un­ os­ uk­ e — bio je vel­i­ki
da­i­mjo, iz­vanr­ed­ an voj­ni ko­mand­ ant, zbog čega ga je To­ku‐­
gav­ a vrlo čes­ to po­zi­vao na bojn­ o pol­je.

Sa­tou je bilo žao što Aki­ko nije upoz­ na­la svoj­e ro­di­tel­je,
što nema ro­đak­ a, sem jed­ne ozbilj­no bo­le­sne tet­ke koju je
čes­ to po­seć­ i­val­a u Ki­uš­ i­ju. Sato ugle­da Go­ta­rov ši­rok osmeh.
I Sato je znao šta znač­ i iz­gub­ i­ti dra­gog čla­na por­o­di­ce.

Kako bi samo Go­ta­ro vol­eo ovaj dan. Kako bi njeg­ ov
osmeh ote­rao mag­ lu sa jez­ er­a. Kako bi snaž­ no od­jek­ i­vao
njeg­ ov smeh. Čak bi i mala bića u šumi po njeg­ o­vom smeh­ u
zna­la da se radi o jed­nom spec­ i­jal­nom danu.

Sato pređ­ e ruk­ om prek­ o oči­ju, ko­ri­steć­ i vr­hov­ e pr­sti­ju da
uklon­ i za­čet­ke suza. Zaš­ to to radi? Go­ta­ra više nema.

»Kare va ga­i­ko­ku ni ite­mas­ u« — rek­ la je Sa­to­o­va majk­ a
kad joj je do­neo straš­ nu vest. »Oti­šao je da­lek­ o«. I nik­ ad­ a
više ni­šta nije rek­ la. Već je iz­gub­ i­la svog­ a muža, a smrt sta‐­
ri­jeg sina bila je prev­ i­še za nju. Nije prež­ i­vel­a rat, mada nije
bila spal­je­na bom­ba­ma. Rat ju je uniš­ tio iz­nut­ra. »Ne« —
reče sada Sato sam sebi. — »Neću da bud­ em kao majk­ a.
Kare va šin­de ši­mai­­maš­ i­ta. Neka je bla­go­slo­ven Go­tar­ov
kami. On je mr­tav i oti­šao je. »Sato se okret­e prem­ a Išiu i

poče da go­vor­i sa njim o nek­ im po­slov­nim stva­ri­ma, da bi
sak­ rio svoj bol i da ne bi upro­pa­stio ovaj najs­ rećn­ ij­i dan.

Ned­ a­le­ko oda­tle, sta­jao je Tanz­ an Nang­ i dr­žeć­ i usp­ ravn­ o
svo­ja bol­na leđa i oslan­ jaj­uć­ i se na štap ukraš­ en gla­vom
zma­ja od be­log zada. Nije mog­ ao dugo da sto­ji, pod­nos­ io je
stra­hov­ i­te bo­lo­ve, ali nije hteo da se po­kren­ e. Bila je njeg­ o‐­
va du­žnost da među pr­vim­ a dođe ovam­ o, a po­što niko nije
sed­ eo, nije mog­ ao da sedn­ e ni on.

Nije hteo da iz­gub­ i ob­raz pred svim tim sveš­ ten­ ic­ i­ma.
Nang­ i bi nar­avn­ o više vol­eo da je Sato venč­ an u hriš­ ćans­ koj
crk­ vi. Nje­mu je više od­go­var­ao do­sto­jans­ tven lat­in­ski jez­ ik
nego ova čud­ es­ na šin­to­i­stoč­ka cer­em­ on­ ij­a. Nang­ i nije ver­o‐­
vao u duh­ ov­ e i pri­kaz­ e. Ni najm­ an­ je mu se nije do­pa­lo da
pro­ved­ e ži­vot ulag­ u­juć­ i se raz­nim kam­ i­i­ma. On je ver­o­vao u
Hri­sta, u usk­ r­snuć­ e i spas duše.

Uz njeg­ a je staj­ao je­dan mlađ­ i čov­ ek.. Bio je to Ri­ui­­ći
Jano, novi min­ i­star spolj­nih pos­ lo­va, Nang­ i­jev mil­je­nik. Nang­ i
je bio osi­gu­rao da ga on nas­ le­di pre nego što je oti­šao. Mno‐­
gi lju­di su im pri­la­zi­li da ih po­zdra­ve ili po­tra­že sa­vet od njih.

Dok se osmeh­ iv­ ao i raz­go­var­ao, paž­ lji­vo od­go­var­a­ju­ći na
sva pi­ta­nja najb­ o­lje što je mo­gao, Nang­ i nije is­puš­ tao iz vida
ga­i­đi­ne. Žel­eo je da vidi svak­ i nji­hov po­kret ot­kak­ o su do­šli
ovam­ o. Čov­ ek može mnog­ o da nau­ č­ i po­smat­ra­juć­ i nep­ ri­ja­te‐­
lja kad se zab­ av­ lja.

I Aki­ko ih je prat­i­la. Ali nju je int­e­res­ ov­ ao samo jed­ an —
Ni­ko­la. Njen­ e oči su ga snim­ al­e kao kam­ er­e, spremn­ e da za‐­
pamt­e svak­ i njeg­ ov po­kret, svak­ i do­ga­đaj, da upij­e svak­ i
njeg­ ov iz­raz i emo­ci­je.

Oseć­ al­a je kako joj puls bije sve brže, a srce joj je udar­a­lo
tako jako da joj se či­nil­o da odi­že kim­ on­ o. Ko­ri­sti­la je svoj­e
zna­nje da bi se smir­i­la, da bi sak­ up­ i­la snag­ e za po­čet­ak svo‐­
je osvet­e. Pri­mo­ral­a je sebe da se konc­ ent­ri­še na Sa­to­o­vo
pri­sus­ tvo po­red sebe. Po­gle­dal­a je prem­ a njem­ u, i vid­ el­a je
kako Iši bu­lji u nju. Osmehn­ uo se i nak­ lon­ io, a za­tim se vra‐­
tio svom ti­hom razg­ o­vo­ru sa Sat­o­om.

Odj­ed­nom se neka uzn­ em­ i­ren­ ost pro­ši­ri među gos­ ti­ma.
Bilo je to vrlo slab­ o ose­ćan­ je, ali Aki­ko koja je najz­ ad uspel­a
da se smi­ri i čija su čula bila sada vrlo iz­o­štren­ a, od­mah je
to oset­i­la. Osmeh joj je bio za­leđ­ en na, kao krv cr­ven­ im
usnam­ a. Nje­no belo lice bilo je pot­pu­no mirn­ o kad je ugle­da‐­
la kako se go­sti na naju­ d­ al­je­nij­em kraj­u razm­ i­ču.

— Ah — reče Sato okren­ uvš­ i se prem­ a njoj — Tomk­ in i
Laj­nir su najz­ ad sti­gli.

Po­la­ko, kao što je to­li­ko puta učin­ il­a u snov­ im­ a, Aki­ko po‐­
di­že jed­nu ruku, njen­ i pr­sti se ra­ši­ri­še oko osnov­ e lep­ e­ze i
otvo­ri­še je. Lep­ ez­ a je bila ukraš­ en­ a crv­ en­ im i cr­nim šar­am­ a.
Ona njo­me zak­ lo­ni lice tako da je mo­glo da se vidi samo jed‐­
no njen­ o oko — sve ostal­o bilo je skri­ven­ o. »Po­la­ko«, mi­sli­la
je, »Po­la­ko. Nem­ oj da se oda­ješ. Ne još. Daj mu vrem­ en­ a da
pri­đe. Dođi bli­že, Ni­ko­la«. Svo­jom vo­ljom ga je pri­vla­či­la bli‐­
že sebi. Kao da mu je šap­ ut­a­la: »Dođi bli­že i počn­ i da uniš­ ta‐­
vaš svoj ži­vot.«

Sada je mog­ la do­bro da vidi oba stranc­ a. Jed­ an je bio
krupn­ i­ji, teži. Ali obo­ji­ca su bila vi­so­ki tako da su nadv­ is­ i­li
sve gos­ te oko sebe.

Mo­gla je da prep­ o­zna, Ni­ko­lin lik dok su im se pri­bli­žav­ al­i.
Tomk­ in je nos­ io tamn­ o odel­o na prug­ e, sa be­lom ko­šul­jom i
od­go­var­aj­u­ćom krav­ at­om. Nik­ o­la je odab­ rao man­ je konz­ er‐­
vat­iv­no ode­lo, od lana, zel­en­ og kao more, sa svet­lo-si­vom
ko­šul­jom i kao okea­ n plav­ om krav­ at­om.

Nje­go­vo lice vi­sok­ ih jab­ uč­ i­ca još je bilo u senc­ i, ali Aki­ko
je već mo­gla da raz­ az­ na njeg­ o­ve čudn­ e oči ni kak­ vas­ ke ni
ori­jent­al­ne. Po­nov­ o je oset­i­la onaj magn­ et­ski ta­las koji ju je

po­neo i onda kad ga je ugle­da­la u »Jan Janu«. Mo­ral­a je da
upot­reb­ i snag­ u svoj­e vo­lje, da bi osta­la po­red Sat­oa.

Nik­ o­la i Tom­kin pri­šli su im sada sas­ vim bli­zu. Sunc­ e
osvet­li Ni­ko­lin­ o lice. Nje­go­va gus­ ta tam­na kosa bila je zač­ e‐­
šlja­na unaz­ ad, vet­ar je odvoj­io je­dan pra­men i igrao se s
njim, na njeg­ o­vom čelu. Njeg­ o­va se ruka aut­o­mats­ ki po­di­že
da uklon­ i taj pra­men, i za tren­ ut­ak zak­ lo­ni lice.

»Još samo malo« — šap­ u­ta­la je Aki­ko u sebi. Znal­a je da
oček­ iv­ an­ i tren­ ut­ak nije dal­ek­ o, i znal­a je kako da se pri­prem­ i
za njeg­ a. Oseć­ al­a je bes­krajn­ o uzb­ uđ­ en­ je — sko­ro eks­ taz­ u
— zbog ono­ga što će se do­go­di­ti.

Tan­ ak ruž­ i­čas­ ti vrh njen­ og je­zi­ka po­jav­ i se i obli­znu usne,
dok je po­sma­tra­la s kak­ vom se la­ko­ćom on kreć­ e, hod­ a­ju­ći s
ta­kvom veš­ ti­nom, kont­ro­li­šuć­ i svoj­u snag­ u — što je bez
sumn­ je do­laz­ i­lo od po­znav­ an­ ja igre ili sun­ oa. Li­čio joj je na
vel­i­kog ti­gra, go­spo­dar­a ze­mlje, koji se s lak­ o­ćom kreć­ e kroz
tamn­ u šumu, sprem­ an da u svak­ om tren­ utk­ u, nap­ ra­vi svoj
smrt­o­nos­ ni skok i raz­de­re neku man­ je obaz­ ri­vu živ­ ot­i­nju.

Sada. Tren­ ut­ak je najz­ ad do­šao. Aki­ko je sač­ ek­ al­a da nje‐­
gov pog­ led skli­zne sa Sat­o­o­vog lica prem­ a njoj. Bio je bes‐­
kraj­no rad­ o­znao: nije je nik­ ad­ a ra­nij­e vi­deo i int­e­res­ ov­ al­o ga
je kak­ vu je vrs­ tu žene Sato oda­brao.

Oset­i­la je snag­ u njeg­ o­vog po­gle­da. Zad­ r­žao je po­gled na
njen­ oj le­pez­ i a za­tim na njen­ om oku. Po­gle­di im se sret­o­še u
jed­nom kratk­ om tren­ u. Aki­ki se učin­ i da je iz­gub­ lje­na u vre‐­
men­ u i pro­sto­ru. Sve pri­prem­ e, sve teš­ ke go­di­ne is­kuš­ en­ ja,
pro­le­te­še po­red nje da bi sti­gla do kulm­ i­nac­ i­je, do ovog tre‐­
nutk­ a. Sada.

Čvr­stom ru­kom ona spus­ ti svo­ju lep­ ez­ u i ot­kri lice.

***

Kad je Ni­ko­la iza­šao iz li­muz­ i­ne koja ih je od­vez­ la van To­kij­a,
bio je za­prep­ aš­ ćen lep­ o­tom pej­zaž­ a. Pret­hodn­ o su pro­šli po‐­
red je­ze­ra sa ko­jeg­ a se di­za­la mag­ la, dok su se oni peli pre‐­
ma breg­ u na kome je bio sme­šten Šint­o hram.

Ni­ko­lu ni najm­ an­ je nije iz­nen­ ađ­ i­val­o što su sve­šten­ ic­ i
odab­ ral­i baš ovo mes­ to da po­dig­nu svoj hram. Šint­o­i­zam je
bio okren­ ut prem­ a pri­ro­di. Karm­ a. Ži­vot čov­ ek­ a bio je samo
deo ve­li­ke za­jed­nic­ e u koju spa­daj­u sva živa bića lju­di, ži­vo‐­
ti­nje, pov­ r­će i mi­ner­al­i i sva­ko od njih ima svo­ju ulog­ u.

Ni­ko­la ose­ti kako mu srce snaž­ no udar­a dok je spuš­ tao
noge na tlo prek­ riv­ en­ o bo­ro­vim igli­cam­ a. Vet­ar je bio svež i
to­plo­ta se već di­zal­a u vaz­ duh. Usko­ro će nes­ ta­ti mag­ le iz
bo­ro­vih šuma i sa po­vr­ši­ne jez­ er­a. Pejz­ až će tada biti fant­a‐­
sti­čan.

Bio je sves­ tan lep­ o­ta kri­la iz­nad gla­ve, po­kret­an­ ja vel­i­kih
gra­na, nep­ res­ ta­nog nji­han­ ja bamb­ u­sa. Uši su mu bile pune
zuj­a­nja ins­ ek­ at­a a pov­ et­a­rac se igrao njeg­ o­vim sak­ o­om.

Onda je po­stao sves­ tan po­kret­a među go­sti­ma. Bio je to
jed­ va pri­met­an po­kret, koji Tom­kin ver­o­vat­no nije ni pri­me‐­
tio. Ali Ni­ko­la ga je znao — po­ja­vi­li su se stran­ci. Čak je i on
bio stran­ ac. Nang­ i mu je ja­sno dao do znan­ ja da ga mnog­ i
ne smat­ra­ju Jap­ anc­ em.

Dok je pro­laz­ io kroz go­mi­lu, po­smat­ra­juć­ i sva ta lica, pi‐­
tao se šta li oni mi­sle o njeg­ o­vom ocu, pu­kov­nik­ u Laj­nir­u. Da
li su bili po­nos­ ni na to kako im je on po­mo­gao da po­nov­ o po‐­
dig­nu Jap­ an? Ili su kri­li usp­ o­men­ u na njeg­ a, jer i on nije bio
niš­ ta dru­go nego samo stran­ i đavo na radu u Jap­ an­ u. Nik­ o­la
je više vo­leo da ver­u­je da se bar neki od njih, kao Sato, na
pri­mer, još uvek seć­ aj­u njeg­ o­vog oca s du­žnim po­što­va‐­
njem. Ni­ko­la je znao da je njeg­ ov otac bio vel­i­ki čo­vek, da se
očajn­ ič­ki bo­rio pro­tiv opo­zi­ci­je trud­ e­ći se da stvor­i novu i de‐­
mo­krats­ ku osnov­ u kako bi ovaj nar­od, po­sle rata, mog­ ao da
iz­grad­ i ze­mlju.

— Isus­ e, pro­klet­i da su, kako su tako mali — šap­nu Tom‐­
kin kraj­ič­kom usta. — Oseć­ am se kao slon u radn­ ji s por­cul­a‐­
nom.

Išli su prem­ a Sat­ou. Nik­ o­la je mog­ ao ja­sno da ga vidi. Bli‐­
zu njeg­ a staj­ao je Ko­ten, dži­novs­ ki sumo bo­rac. Iz­gle­dao je,
smeš­ no u odel­u. Po­red Sat­oa je sta­jal­a vit­ka, eleg­ antn­ a žena
u tra­dic­ i­o­naln­ oj ode­ći nev­ es­ te. Ni­ko­la je po­kuš­ ao da je do­bro

po­gle­da, ali, ona je is­pred lica dr­žal­a ra­ši­ren­ u, tra­di­ci­o­naln­ u
lep­ ez­ u. Tra­di­ci­o­naln­ i beli še­šir pot­pun­ o joj je sak­ riv­ ao glav­ u.

— Ne ver­u­jem da bi mi se u bilo ko­joj dru­goj ze­mlji ovak­ o
neš­ to do­ga­đal­o — reče Tom­kin tiho — Još se ose­ćam kao
govn­ o.

— Ob­raz — reče Nik­ o­la.
— Da — reče Tom­kin, tru­de­ći se da sak­ ri­je svo­je nez­ a­do‐­
volj­stvo osmeh­ om — čuv­ an­ je obraz­ a će me ubit­i ovih dana.
Pro­la­zi­li su kroz go­ste koji su se raz­mi­cal­i. Nik­ o­la je pri‐­
met­io Nang­ ia s de­sne stra­ne, usred go­mi­le muš­ kar­ac­ a obu‐­
čen­ ih u tam­na ode­la. Iz­gle­da da je na sveč­ an­ ost do­šlo naj‐­
man­ je osam min­ i­sta­ra.
Zas­ ta­li su nek­ o­li­ko ko­ra­ka is­pred Sat­oa i njeg­ o­ve nev­ e‐­
ste. Tom­kin je nač­ i­nio je­dan ko­rak unap­ red da bi se po­zdra‐­
vio sa Sat­o­om i čes­ ti­tao mu. Nik­ o­la je bio za­gle­dan u Aki­ko,
zai­n­ter­es­ o­van da saz­ na kako joj je lice skriv­ en­ o iza zlat­ne le‐­
pe­ze. A onda, kao da od­go­var­a na, njeg­ o­vu žel­ju, lep­ ez­ a
kren­ u nad­ o­le i on oset­i kako mu nes­ ta­je vaz­ du­ha u plu­ći­ma.
Ko­rakn­ u unaz­ ad kao da ga je gur­nul­a nev­ i­dlji­va ruka. Oči mu
se ši­rom otvo­ri­še, a iz usta iz­let­e samo jed­na reč.
— Ne!
Bio je to više šap­ at, ali njem­ u se či­nil­o da je krikn­ uo. Krv
mu je nek­ ont­ro­li­san­ o lup­ a­la u uši­ma, a svak­ i udar­ac srca ga
je bo­leo. Suze se po­ja­vi­še u uglo­vi­ma njeg­ o­vih bad­ em­ as­ tih
oči­ju i on za­drht­a od nav­ al­e emoc­ i­ja.
Pro­šlost se oko­mi na njeg­ a kao pro­go­njen­ i de­mon. Ali,
mrt­vi se ne vrać­ aj­u. Nji­hov­ a tela, osta­vlje­na da po­či­vaj­u u
večn­ om miru, bi­vaj­u razn­ et­a, po­sta­juć­ i deo ze­mlje, vaz­ du­ha,
vat­re, vode.
Nju je odav­no ubio Sai­­go zato što je pri­pa­dal­a Ni­ko­li, te‐­
lom i du­šom i zato što nije mog­ la da bude njeg­ o­va. On ju je
udav­ io u za­li­vu Si­mo­nos­ ek­ i, gde još lu­taj­u duh­ ov­ i Hei­­ke ple‐­
men­ a, pret­vo­ren­ i u rak­ o­ve koji na svo­jim oklo­pi­ma nose nji‐­
hov­ e lik­ o­ve. Nje nema. Ona je nes­ ta­la.
Pa ipak ona je sada sta­jal­a is­pred njeg­ a, udal­je­na jed­ va
je­dan ko­rak. To je bilo ne­mo­guć­ e, ali je bilo isti­na.

Juk­ io.