Eric van Lustbader -Miko

Mar­ i­jans­ ka ostr­va, Tihi okea­ n

Prol­eć­ e, 1944.

Ono čega se Tanz­ an Nang­ i, najž­ i­vlje seć­ ao iz rata bilo je cr‐­
ven­ o nebo. Kao da više nije bilo ni­jed­ne drug­ e boje na svet­u
kad bi se sunc­ e di­glo iz tal­a­sa Ti­hog okea­ n­ a. Na sve stran­ e
vid­ e­li su se samo od­sjaj­i nar­and­ ža­ste i purp­ ur­ne boje nal­ik
na pip­ke nek­ og mors­ kog čud­ o­viš­ ta, koje odla­zi u dub­ i­nu kad
sunc­ e poč­ne da se po­mal­ja. Obla­ci su obič­no vi­si­li na ivi­ci
hor­ i­zont­ a.

Bili su udal­je­ni samo hil­jad­ u nau­ t­ič­kih mi­lja od To­kij­a, pa
ipak je vrem­ e ovde bilo sa­svim drug­ a­či­je. Ljud­ i su raz­mi­šlja­li
o tome kuda će ih uput­i­ti. Oni nisu bili sas­ tav­ni deo flot­e:
nisu imal­i prat­nju. Isp­ lo­vil­i su na pu­či­nu pod okril­jem noći.
Stra­žar­i u luci pra­vi­li su se da ne vide kako nos­ ač avio­ ­na is‐­
plo­vljav­ a iz luke i nes­ ta­je na otvor­en­ om moru.

Išli su na spe­ci­jal­ni zad­ a­tak. To­li­ko im je bar rek­ ao kap­ e‐­
tan Nog­ u­ći. Nad­ ao se da će tako prek­ in­ ut­i nag­ ađ­ a­nja i raz‐­
go­vo­re, ali pog­ reš­ io je.

Kuda su plov­ il­i?
Noću, kad bi sva svet­la bila po­ga­šen­ a, lju­di bi se skup­ i­li u
svo­jim kab­ i­nam­ a bez pro­zo­ra da di­skut­u­ju o de­ta­lji­ma i is­ho‐­
du ovog put­o­van­ ja.
Go­ta­ro Sato bio je ubeđ­ en da idu na Mar­i­jans­ ka ostr­va.
Već­ i­na po­sad­ e smat­ra­la je da je to po­greš­ no. Mar­i­jans­ ka
ostr­va bila su suv­ i­še bli­zu Jap­ an­ u da bi se tu zap­ o­či­njal­a
neka bor­ba i bilo je jas­ no da je mi­si­ja u koju su upuć­ en­ i od
veo­ ­ma vel­i­ke važ­ nos­ ti. To­li­ko je mo­glo da se zak­ ljuč­ i i iz go‐­
vo­ra kap­ et­a­na Nog­ u­ći­ja.
A u tim tam­nim da­ni­ma po­sled­njih mes­ ec­ i rata, stra­ha i
nap­ et­o­sti bilo je i prev­ i­še. Sav­ ez­ ni­ci su već do­bi­li dve vel­i­ke

bit­ke; prvo na So­lo­mons­ kim ostr­vim­ a a drug­ u na No­voj Gvi‐­
nej­i. Svi su znal­i da sada kreć­ u nez­ a­us­ ta­vlji­vo prem­ a Jap­ a­nu.

Nang­ i i Go­tar­o po­peš­ e se na pal­ub­ u. Go­tar­o uze ci­ga­ret­u,
ali je osta­vi da ne bi mo­rao da pali vat­ru. Tihi okea­ n lež­ ao je
ta­man i mi­ran svud­ a oko njih i Nang­ i oset­i neku čudn­ u jezu.
On je bio hrab­ ar čov­ ek i po­mi­sao na smrt u bici — po­nos­ ni
kraj za jed­nog sam­ ur­aj­a — nije mu ni najm­ an­ je smet­al­a. Pa
ipak, ovde, sa tim du­bo­kim mor­em koje se val­ja­lo oko njeg­ a,
da­lek­ o od kop­na, imao je teš­ ko­ća da se smir­i.

— Ide­mo prem­ a Mar­i­jans­ kim ostr­vim­ a — reče Go­tar­o, za‐­
gle­dan prem­ a jugu kuda su sada plo­vi­li — a ja ću vam reći i
zaš­ to. Ako Ame­ri­kanc­ i već nisu tamo, usko­ro će biti. Mi tamo
ima­mo vaz­ du­šnu bazu. Ostr­va nisu udal­je­na više od hil­ja­du
pet sto­ti­na nau­ t­ič­kih mi­lja od kuće — on okret­e gla­vu kad iz‐­
nen­ adn­ i nal­et vet­ra pro­češ­ lja njeg­ o­vu kratk­ u kosu. — Mo­že‐­
te li da zam­ i­sli­te bo­lji cilj za sav­ et­nik­ e od ovog­ a u kome bi
smes­ ti­li svo­ju bazu u ko­joj bi pu­nil­i svo­je bom­bard­ e­re da ih,
za­tim, ša­lju na Jap­ an? Ja ne mogu.

Dok se nas­ lan­ jao lakt­o­vi­ma na met­al­nu ograd­ u pa­lub­ e
nije bilo šale u njeg­ o­vim reč­ i­ma. More je šap­ ut­a­lo du­bo­ko is‐­
pod njih.

Iako to nije že­leo, Nang­ i ose­ti kako ga hvat­a dub­ o­ki očaj.
— Zna­či, u to nema sumn­ je. Rat je svak­ ak­ o iz­gu­bljen, bez
ob­zi­ra šta Cars­ ka ko­mand­ a gov­ o­ri­la.
Go­ta­ro se okren­ u prem­ a njem­ u, dok su mu oči bli­stal­e.
Po­što su do­laz­ i­li iz svet­a u kome je lju­di­ma najb­ li­že drvo i
hart­i­ja od pi­rinč­ an­ e slam­ e, oseć­ ao se nep­ ri­jat­no dok su nje‐­
go­ve ruke do­di­ri­val­e met­al.
— Ne gub­ i­te veru.
U prvi mah Nang­ i nije bio si­gu­ran da je do­bro čuo šta mu
je drug­ i mu­škar­ac rek­ ao.
— Veru? — reče po­sle pa­uz­ e. A kad Go­ta­ro klimn­ u gla‐­
vom, on nas­ tav­ i: — Veru u šta? U naš­ eg Cara? U Cars­ ku Ko‐­
mand­ u? U Zai­­bac­ u? Reci mi ko­joj od naš­ ih mnog­ o­broj­nih ve‐­
li­či­na da se noć­ as po­klon­ im? — Čuo je gor­či­nu u sop­stve‐­
nom gla­su, ali nije mar­io. Ove noći, tako da­lek­ o od kuće, a

tako bli­zu opas­ nom nep­ ri­ja­te­lju, či­nil­o mu se da mora da is‐­
kaž­ e svo­je, tako skriv­ en­ e emo­ci­je. — La­ko­most nas je uvu‐­
kla u ovaj ludi rat — nas­ ta­vio je pre nego što je dru­gi mog­ ao
da od­go­vor­i na njeg­ o­va ret­o­rič­ka pi­ta­nja. — Sle­pa amb­ i­ci­ja
Zai­­ba­cua koji je ubed­ io vla­du da Jap­ an nije do­volj­no pro‐­
stran. »Ši­ren­ je, ši­ren­ je, ši­ren­ je«, samo su to sav­ et­o­val­i i ovaj
rat nam je do­šao kao do­bar iz­go­vor da za­uz­ me­mo pro­stor
koji smo odav­no tra­ži­li u Azi­ji. Go­ta­ro-san, od­go­vo­ri­te mi, da
li je neko po­kuš­ ao da se nag­ o­di s nep­ ri­jat­el­jem pre nego što
je pla­ni­ran nap­ ad na Perl Har­bur? — Od­mahn­ uo je gla­vom.
— Ne, nije. Ni kap­ lji­ca mas­ ti­la nije sta­vljen­ a na pap­ ir, nik­ ak­ o
is­tra­ži­van­ je nije nap­ ra­vljen­ o — tu­žno se nas­ meš­ io. — Isto­ri‐­
ja, Go­tar­o. Da su oni bilo šta zna­li ili ra­zum­ el­i iz amer­ič­ke
isto­ri­je, mo­žda bi mo­gli da shvat­e kak­ av će biti od­go­vor
Ame­ri­kan­ ac­ a na nji­hov nap­ ad. — Nang­ i spu­sti po­gled, a po‐­
nos­ a nes­ ta­de iz njeg­ o­vog gla­sa. — Šta će se s nama do­go­di‐­
ti na kraj­u?

— Ne gub­ i­te nadu — reče po­nov­ o Go­ta­ro. — Ver­ujt­e u
boga.

Bog? Nang­ i je po­čeo da shvat­a. Okren­ uo se prem­ a Go­ta‐­
ru.

— Vi ste hri­šćan­ in, zar ne? Krup­ni muš­ kar­ac klimn­ u gla‐­
vom.

— Moja po­rod­ i­ca to ne zna. Mi­slim da to ne bi mo­gli da
shvat­ e.

— Zaš­ to ste pri­hvat­i­li tu veru?
— Zato — odg­ o­vo­ri tiho Go­tar­o — jer za mene više nema
strah­ a.

***

Tačn­ o u čet­i­ri časa i pet­nae­ st mi­nut­a ujut­ru, 13. mar­ta, Nan‐­
gi je po­zvan na do­go­vor u kap­ et­a­nov­ u kab­ i­nu. Sjajn­ o ode‐­
ven u svo­ju is­peg­ la­nu unif­or­mu, po­šao je usk­ im hod­ni­kom.
Či­tav ži­vot i sjaj­na kar­i­je­ra bili su pred njim. Kami star­og Šo‐­

gu­na kao da je hod­ ao uz njeg­ a. On je bio nas­ led­nik nep­ o­be‐­
di­vih sam­ ur­aj­a, prep­ red­ e­nih kao li­si­ca, jak­ ih kao ti­gar.

Tiho je kucn­ uo svoj­im grub­ im pr­sti­ma na kap­ e­tan­ ov­ a
belo ofar­ba­na vrat­a, a zat­im je ušao. Iz­nen­ ad­ io se kad je u
kab­ i­ni ugle­dao Go­tar­a.

— Mo­lim Vas, sed­ i­te, maj­o­re! — reče kap­ e­tan Nog­ u­ći, po‐­
sle tra­di­ci­o­nal­nih form­ al­no­sti koje su međ­ u­sob­no iz­men­ il­i.
Nang­ i sede na sto­li­cu por­ed Go­ta­ra.

— Vi po­znaj­e­te maj­o­ra Sat­oa — reče Nog­ uć­ i i klimn­ u svo‐­
jom dug­ u­lja­stom gla­vom. — Do­bro.

Po­ja­vio se stju­ard, nos­ eć­ i u ru­kam­ a po­služ­ avn­ ik sa sak­ e‐­
om. Spus­ tio je po­služ­ av­nik nas­ red No­gu­ći­jev­ og pi­sać­ eg sto­la
i po­vuk­ ao se.

— Kroz mes­ ec dana, treš­ nje će opet pro­cvet­at­i po breg­ o‐­
vi­ma i do­li­na­ma naše do­mov­ i­ne — reče No­gu­ći. — Nep­ ri­jat­e‐­
lj pret­i da uni­šti cvet treš­ nje, kao što pret­i da uniš­ ti naše ži‐­
vo­te. — Gru­di su mu se teš­ ko di­za­le i spuš­ ta­le, kao da je
uprav­ o rek­ ao neš­ to što mu je već dugo pri­ti­skal­o um.

— U ovom tren­ utk­ u meh­ an­ ič­ ar­i pri­prem­ aj­u drug­ u vrs­ tu
treš­ njev­ og cvet­a za vas dvo­ji­cu, maj­o­ri. Kas­ nij­e ću vam to
de­talj­nij­e ob­ja­sni­ti.

Ustao je iza pi­sać­ eg sto­la i po­čeo je da hoda gore-dole po
mal­oj kab­ i­ni, kao da je sak­ up­ io prev­ i­še ener­gi­je pa sada ne
može da osta­ne sed­ e­ći.

— Imam­ o tač­no sto ped­ e­set avio­ ­na na pal­ub­ i. Svi sem
jed­nog su bomb­ ar­de­ri. Njih nep­ ri­ja­te­lj naz­ i­va imen­ om Beti.

— Sti­snut­om pe­snic­ om udar­io je po pi­sać­ em sto­lu, tako
da su si­ćuš­ ne čaše za­zve­ket­a­le. — Ali neće ih više tako na‐­
zvi­tai, sada kad ima­mo Oku. — Okren­ uo se prem­ a nji­ma. —
Jed­ an od naš­ ih avio­ ­na tipa »Mic­ ub­ i­ši« prep­ rav­ ljen je tako da
nosi jed­ an man­ ji avio­ n koji ima samo sed­ i­šte za pi­lo­ta. Kad
»Mi­cub­ i­ši« po­stig­ne od­go­var­aj­uć­ u vi­si­nu, on će oslo­bo­di­ti
Oku. Mali avio­ n će slo­bod­no kruž­ i­ti tra­žeć­ i cilj. Kad ga ugle‐­
da, pi­lot će upal­i­ti tri mo­to­ra na rak­ et­ni po­gon i br­zi­nom od
sko­ro šest hi­lja­da kil­o­met­ar­a na sat, jurn­ uć­ e prem­ a ci­lju. —
Nog­ u­ći je sada sta­jao tačn­ o is­pred njih, za­rum­ en­ jen­ ih obra‐­

za zbog nav­ al­e ose­ćan­ ja. — Za man­ je od de­vet sek­ und­ i Oka
će po­sti­ći ogrom­nu br­zi­nu, pret­va­raj­uć­ i se tako u živu bom‐­
bu… — Po­di­gao je gla­vu i po­što mu svet­lost pade na nao­ ­ča‐­
re, on za tren­ ut­ak kao da ih nije vi­deo, si­nuvš­ i stak­ li­ma pre‐­
ma njim­ a.

— A tada ćete vi po­sta­ti osvet­ničk­ i mač naš­ eg Cara, koji
će ras­ po­ri­ti amer­ič­ki boj­ni brod na koji bude usmer­en.

Nang­ i se toga sas­ vim do­bro seć­ ao. Nog­ uć­ i nije pi­tao nik­ o‐­
ga od njih da li ra­zum­ ej­u. Ali nar­avn­ o da su ra­zum­ el­i. Oka je
bio bom­ba, koja je po­gađ­ al­a cilj nev­ er­o­vat­nom tačn­ oš­ ću.

— Jarn­ ai­o dam­ aš­ i — reče sada No­gu­ći, okreć­ uć­ i se prem­ a
svom sed­ i­štu iza pi­sać­ eg sto­la. — Jap­ ans­ ki duh biće naše
oruž­je pro­tiv mat­er­i­jal­ne sile Sav­ ez­ ni­ka. To, i nap­ ad­ i sa Oka‐­
ma, de­mor­al­is­ ać­ e ih i mi ćemo spreč­ i­ti nji­hov pri­prem­ an­ i na‐­
pad­ a na Fi­li­pi­ne.

Nog­ uć­ i je po­čeo da sipa sake, a za­tim je pruž­ io bli­sta­ve
male por­cul­ans­ ke čaše svak­ o­me od njih i po­di­žu­ći ih uvis,
naz­ dra­vio im je:

— Čo­vek može da umre samo je­danp­ ut. Ta smrt može da
bude te­ška kao Fuđ­ i­jam­ a ili laka kao pero. Sve za­vis­ i od na‐­
či­na na koji se ko­ri­sti. U pri­ro­di je svak­ og Jap­ anc­ a da voli ži‐­
vot i mrzi smrt, da bri­ne o svo­joj po­ro­di­ci, o svoj­oj ženi i
deci. Ali kad čo­vek­ a po­kreć­ u viši prin­ci­pi, onda to sve ide u
drug­ i plan. Po­sto­je stva­ri koje mor­a­ju da budu obav­ ljen­ e.

Isp­ i­li su svoj sake. Nang­ i je pri­met­io suze u Go­ta­ro­vim
oči­ma. Pret­po­sta­vljao je da su se suze po­jav­ il­e zbog hriš­ ćan‐­
stva, ili nez­ na­nja. Reči koje je kap­ e­tan Nog­ u­ći upo­treb­ io da
bi se než­ no opro­stio od njih, sak­ riv­ aj­uć­ i svo­ja lič­na ose­ćan­ ja,
Nang­ i je prep­ o­znao kao ci­tat iz jed­nog pi­sma čuv­ an­ og u ki‐­
nes­ koj isto­ri­ji. Nap­ i­sao ga je 98. go­di­ne pre Hri­sta Su-Ma Či‐­
jen.

No­gu­ći je spu­stio svo­ju čaš­ i­cu.
— Vama dvo­ji­ci ukaz­ an­ a je čast da bu­det­e prvi na ovom
rat­nom zad­ at­ku, da is­pro­bat­e ovo ra­za­ra­ju­će oruž­je pro­tiv
Sav­ ez­ ni­ka. Vi ste dvoj­i­ca pr­vih reg­ rut­o­van­ ih u jed­ i­nic­ u koja

će biti po­zna­ta pod imen­ om Sinp­ u to­kub­ ec­ u ko­ge­ki­tai Spe­ci‐­
jal­na nap­ ad­ ač­ka snag­ a bož­ an­skog vet­ra.

— Pru­ža vam se pri­li­ka da kren­ et­e sto­pam­ a maj­o­ra Ode,
da po­sta­net­e rei­n­karn­ ac­ i­ja šin­pu — bo­žan­skih vet­ro­va 1274.
i 1281. koji su zau­ s­ tav­ il­i Mong­ ol­ske hor­de, spa­siv­ši tako Ja‐­
pan od raz­ ar­an­ ja.

I Nang­ i i Go­ta­ro — kao i svak­ o iz Jap­ ans­ ke Cars­ ke morn­ a‐­
ri­ce — čuli su pri­ču o pi­lo­tu-Odi koji sa svo­jim lovc­ em zal­e‐­
teo u amer­ič­ki bom­bar­der rasc­ ep­ iv­ši ga na pola i spa­sivš­ i na
taj nač­ in jap­ ans­ ki konv­ oj. Bio je tada nar­edn­ ik. Po­sle smr­ti
dva puta mu je do­de­ljen viši čin.

— Maj­o­re Sato — rek­ ao je sada No­guć­ i. — Vi ste odab­ ra­ni
da po­ved­ e­te prvi avio­ n. Oda prem­ a njeg­ o­vom pla­men­ om
kraj­u. Maj­o­re Nang­ i, vi ćete uprav­ ljat­i avi­o­nom koji će nos­ i­ti
Odu. — Bac­ io je po­gled na pap­ i­re is­pred sebe. — Do­bi­li smo
oba­veš­ te­nje o po­kret­u Sa­vez­ ni­ka: je­dan nji­hov boj­ni brod i
raz­ a­rač, bez sumn­ je iz­vid­nic­ a veće flo­te, kreć­ u prem­ a Mar­i‐­
jans­ kim ostr­vi­ma. Vaš cilj je ra­za­rač. Bro­do­vi se sada nal­az­ e
— po­no­vo je bac­ io po­gled na pap­ i­re na pi­sać­ em sto­lu — tri‐­
sta pe­de­set mi­lja jug­ o­i­stoč­no od ostr­va Gua­ m­ a. Čim iza­đe­te
odav­de, idi­te od­mah u svo­je avio­ ­ne. Oni će vas već ček­ at­i
pri­prem­ lje­ni. Po­leć­ et­e u 5,30. Ja ću biti na ko­mandn­ om me‐­
stu, da bih vid­ eo vaš pol­az­ ak.

Ustao je. Raz­go­vor je bio za­vrš­ en.

***

Vaz­ duh u zoru bio je pri­ličn­ o hlad­ an, ras­hlađ­ en vet­rom koji
je do­laz­ io sa sev­ er­o­i­sto­ka. Nang­ i i Go­tar­o, za­tvo­ren­ i u svoj­a
pi­lot­ska ode­la, išli su prek­ o otvo­ren­ e pa­lub­ e nos­ ač­ a avio­ ­na.
Isp­ red njih po­di­za­la se glo­maz­ na senk­ a du­plog avio­ ­na, bez
ikak­ vog obli­ka.

— Imam više čas­ ov­ a let­e­nja od tebe — reče Nang­ i. — Tre‐­
ba­lo je mene da izab­ er­u za Oku.

Go­tar­o se osmehn­ uo.

— Na svet­u ima samo nek­ o­li­ko lju­di kao što si ti, Tanz­ a­ne.
Svi ovi što do­laz­ e su mla­di reg­ ru­ti bez ikak­ vog is­kus­ tva. Kad
se to zna, tim pre što nas je rat pot­pu­no opus­ to­šio, mi­sliš da
je pa­metn­ a odlu­ka dati is­kus­ nom pi­lo­tu da tes­ ti­ra ovu let­eć­ u
bom­bu? — Sleg­nuo je ram­ en­ im­ a i od­mahn­ uo gla­vom. — Ne,
pri­ja­te­lju moj, oni su do­bro oda­bra­li.

Išao je is­pred Nang­ ia i kad se od­jed­nom za­us­ ta­vio, za­šti‐­
tio je Nang­ ia od jak­ og nal­e­ta vet­ra. Tada je iz­vad­ io neki mali
pak­ et­ić iz dže­pa.

— Evo ti — rek­ ao je — ovo je za tebe. Hać­ i­mo. — Zak­ ač­ io
ga je na Nan­gi­jev šlem. — Evo ti. Sa ovim star­im simb­ o­lom
odluč­nos­ ti i hra­bro­sti li­čiš na šinp­ u. Znaš li to?

Nang­ i od­mahn­ u glav­ om.
— Ovih dana u To­ki­ju čuo sam iz­raz koji ko­ri­ste za suv­ iš­ e
smel­e tak­si voz­ ač­ e. Naz­ i­vaj­u ih kam­ i­kaz­ a­ma. Go­tar­o se gla‐­
sno nas­ mej­ao. — Hteo sam tako tebe da naz­ o­vem u No­guć­ i‐­
je­voj kab­ i­ni, ali bo­jim se da bi to bilo uvred­ lji­va reč za njeg­ a.
Ovo je za njeg­ a sveč­ an i važ­ an tren­ ut­ak.
Go­tar­o je nas­ ta­vio da go­vor­i:
— Slu­šaj, pri­jat­el­ju, kap­ e­tan No­guć­ i je bio u pra­vu. Mi svi
vol­i­mo ži­vot; to je ta­ko­đe naša duž­ nost. Ali po­sto­je viši prin‐­
ci­pi, važ­ ni­ji od nas sam­ ih. To je jed­no od pr­vih učen­ ja hri‐­
šćans­ tva.
Kad su pri­šli, meh­ an­ i­čar­i se uklon­ iš­ e od avi­o­na. Paž­ lji­vo
su raz­gle­dal­i svoj­e let­el­i­ce. Nije ima­lo šta da se vidi. »Mi­cu‐­
bi­ši« je bio tako po­de­šen da je mala Oka mog­ la da se smes­ ti
is­pod njeg­ a. Oka je bila tako nap­ rav­ lje­na da je je­dan čo­vek
mog­ ao udob­no da uđe u nju i da pi­lo­ti­ra.
Isp­ od je bio Treš­ njin cvet. Kad je Nang­ i gur­nuo gla­vu u pi‐­
lot­sku kab­ i­nu bio je za­prep­ a­šćen. Bilo je jas­ no da taj mali
avio­ n nije ni­šta dru­go nego let­eć­ i mrt­vačk­ i sand­ uk bez ika‐­
kvih ins­ tru­men­ at­a. Po­sto­jal­i su samo najo­ ­snovn­ ij­i ins­ trum­ en‐­
ti i si­stem veze, da bi pi­lot Oke mo­gao da se do­go­var­a sa pi‐­
lo­tom »Mi­cub­ i­šia«.
Meh­ an­ ič­ ar­i su im ob­jas­ nil­i da će Go­ta­ro sed­ et­i u već­ em
avio­ ­nu sa Nang­ i­jem sve dok ne budu pri­met­i­li cilj. Tada će

on skli­znut­i kroz jed­na vrat­a u si­ćuš­ ni kokp­ it Oke. Još jed­ an‐­
put su po­nov­ i­li sve de­tal­je mi­si­je koje su oba maj­or­a mor­a­la
da pon­ ov­ e. Bilo je tačn­ o 5,19. Po­pel­i su se u »Mic­ ub­ i­ši«.

***

More je bilo pla­men­ a po­lja­na sa koje su se vat­ren­ i jez­ i­ci di‐­
za­li prem­ a sunc­ u koje se rađ­ al­o. Sve je nes­ ta­lo u tom jed‐­
nom tren­ utk­ u kad su se dve svet­lo­sti spo­ji­le.

Nang­ i i Go­ta­ro bili su sve­sni mon­ ot­o­nog zu­jan­ ja dva mo‐­
to­ra i nep­ res­ ta­nih vi­brac­ i­ja. Nang­ i je tek po­čeo da shvat­a
očaj koji je zah­ vat­io njeg­ o­vu zem­ lju. Ovo je avi­on na koji je
bio nav­ i­kao, ali, sada je vrs­ ta leta bila sas­ vim dru­ga­či­ja. Pri‐­
met­io je da u avi­o­nu nema nik­ ak­ vog oruž­ja. Iz njeg­ a je iz­va‐­
đen­ o sve što bi mog­ lo da ga ote­ža­va. Pi­tao se kuda će ova‐­
kva po­li­ti­ka odve­sti njeg­ o­vu ze­mlju. Do kraj­a rata biće re‐­
grut­o­van­ i i deč­ ac­ i koji će svoj­im než­ nim ruk­ am­ a vo­zi­ti bom‐­
be prem­ a nep­ ri­jat­el­ju koji na­pred­ uj­e.

Go­ta­ro je sed­ eo iza njeg­ a i u ovom tren­ utk­ u je imao ulo‐­
gu nav­ ig­ at­o­ra. Pro­uč­ av­ ao je mapu Ti­hog okea­ n­ a. Bac­ io je
po­gled na sat i nag­ i­njuć­ i se nap­ red, kako bi bio si­gur­an da
će ga Nang­ i čuti, rek­ ao je:

— Treb­ al­o bi da ih vi­di­mo za man­ je od de­set mi­nut­a, na
dve­sta ped­ es­ et mi­lja jug­ o­za­pad­no od Gua­ m­ a. — Po­nov­ o je
po­gle­dao na mapu. — To znač­ i da ćemo se sres­ ti tačn­ o iz‐­
nad Ma­ri­jans­ ke ra­sel­i­ne. Smat­ra se da je to najd­ u­blja puk­ o­ti‐­
na na zem­ lji.

— Znam. — Nang­ i je mor­ao da viče da bi ga Go­ta­ro čuo.
— Ne že­lim ni da raz­mi­šljam o tome. Čit­ao sam najn­ ov­ ij­i iz‐­
veš­ taj nau­ čn­ i­ka.

— Nem­ oj da bri­neš — reče Go­ta­ro ves­ el­o. — Ni ti, ni ja,
neć­ em­ o se po­kvas­ i­ti u ovoj mi­si­lij.

Šest mi­nut­a kas­ nij­e Go­ta­ro do­dir­nu Nang­ i­je­vo rame i po‐­
kaz­ a prem­ a jugu. Voda Ti­hog okea­ n­ a bila je tako mir­na da je
više li­či­la na met­al­no ogle­dal­o. Pra­teć­ i po­gle­dom prav­ ac koji

mu je Go­ta­ro po­kaz­ ao, Nang­ i ugled­ a dve male tač­ke. Ispra‐­
vio je kurs.

— Vrem­ e je. — reče Go­ta­ro u njeg­ o­vo uvo. Nang­ i je sma‐­
njio br­zi­nu.

— Sač­ ek­ aj — vikn­ uo je, ali kad se okren­ uo njeg­ ov pri­ja­tel­j
je već oti­šao. Nang­ i je mog­ ao da ga za­mi­sli kako se spu­šta
kroz uski pro­laz prem­ a svom­ e avio­ ­nu.

— Na mes­ tu sam.
— Po­če­ću sa od­bro­ja­van­ jem — rek­ ao je Nang­ i. Mora da je
Go­tar­o ose­ćao neko uz­bu­đe­nje u njeg­ o­vom gla­su, jer je re‐­
kao:
— Samo po­la­ko, pri­ja­te­lju, nem­ oj da bri­neš.
— Za ra­zli­ku od tebe, ja nem­ am vere — po­kuš­ ao je Nang­ i
da sak­ ri­je svoj­e emoc­ i­je.
Vi­si­nom­ et­ar je po­kaz­ i­vao sve man­ ju vis­ i­nu. Usko­ro će
Oka biti nal­ik na cvet koji pada prem­ a grud­ i­ma Ti­hog okea­ ‐­
na.
— Vrem­ e je da se opro­sti­mo. Zač­ uo je Got­ar­ov glas.
— Dan­ as se opra­štam­ o sa cveć­ em, sut­ra ćemo se po‐­
zdra­vit­i, u vet­ru, tak­ av je naš cvetn­ i ži­vot. Kako mo­žem­ o da
mi­sli­mo da će nas sreć­ a nep­ res­ ta­no služ­ i­ti?
Nang­ i je ose­tio suze u oči­ma. Po­vuk­ ao je ruč­ i­cu.
— Zbog­ om — šap­nuo je.
Tren­ ut­ak kas­ nij­e upal­i­še se ra­ket­e. Iz­nen­ ad­ a »Mic­ ub­ i­ši«
sko­či stra­hov­ i­to unap­ red. Nang­ i je najp­ re po­mi­slio da su ga
nep­ ri­jat­el­ji po­go­di­li. Ali on je još bio van do­hvat­a nji­hov­ og
oruž­ja, a na nebu se još nije vi­deo nij­ed­ an nep­ ri­jat­elj­ski avi‐­
on.
A onda je u jed­nom užas­ nom tren­ utk­ u shvat­io da se ne‐­
što do­go­di­lo sa Go­tar­om.
— Go­ta­ro! Go­ta­ro!
— Još sam zal­ep­ ljen za tebe — čuo se Got­ar­ov glas.
— Rak­ et­e su po­greš­ no po­sta­vlje­ne.
— Vrat­i se ovam­ o — krikn­ uo je Nang­ i trud­ eć­ i se da po­no‐­
vo zav­ la­da avio­ ­nom. — Ne žel­im da bu­deš is­pod mene kad
do­tak­nem­ o vodu.

Go­tar­o mu nije ni­šta od­go­vo­rio i Nang­ i nije imao više vre‐­
men­ a da po­nov­ i nar­edb­ u jer je bio suv­ iš­ e za­uz­ et uprav­ lja‐­
njem avi­o­na. Shvat­io je da su suv­ i­še bli­zu vodi i da nema
nade da pod­ ig­ne let­el­i­cu.

Avio­ n je stra­hov­ i­to po­drht­a­vao i Nang­ i se pla­šio da će ga
udar­i vet­ra raz­net­i. Ako se to do­go­di, neće imat­i nik­ ak­ ve
šans­ e za spas. Avio­ n će se nek­ ont­ro­li­san­ o sruš­ i­ti na po­vrš­ i­nu
vode i smr­skać­ e ih.

Nang­ i se trud­ io da učin­ i sve što može i spu­sti se na vodu
pod prav­ im uglom. Nad­ ao se da će tako ima­ti bar neku nadu
da sač­ uv­ aj­u ži­vot. Bilo je jas­ no da će Oka biti smrs­ kan­ a kad
do­dirn­ u vodu, ali to nije bilo važ­ no. Samo da Go­ta­ro iza­đe iz
nje.

Voda je bila sve bli­že. Nisu se vi­del­i nik­ ak­ vi nep­ ri­jat­elj­ski
bro­do­vi u bli­zi­ni, samo se dal­ek­ o na hor­i­zont­u pri­prem­ al­o
nev­ rem­ e.

Sada su bili sas­ vim bli­zu vodi. Kri­lo još nije po­sti­glo od­go‐­
var­aj­u­ći ugao koji je Nang­ i že­leo.

Osta­lo je samo još nek­ o­li­ko sek­ und­ i pre udar­a po­vrš­ i­nu
vode, i on je znao da će to biti nji­hov kraj. Nije žel­eo da
bude smr­skan u ovom met­al­nom mrt­vač­kom kovč­ eg­ u, pa je
još grč­ ev­ it­i­je po­čeo da se bori sa kont­ro­la­ma.

Oset­io je pri­ti­sak na leđ­ i­ma, a zat­im Go­tar­o­vu krupn­ u
šaku na svom ram­ en­ u. »Treb­ a­lo mu je do­sta vrem­ en­ a da
stig­ne«, po­mi­slio je. Bio je be­san na sebe i na Go­tar­a što im
se ovo dog­ o­di­lo.

Po­vrš­ i­na vode do­laz­ i­la im je u sus­ ret sve brže. Po­mi­slio jo
da će ih ako se ne raz­ mr­skaj­u o vodu, svak­ ak­ o ubi­ti eks­ plo‐­
ziv koji je Oka imao smeš­ ten u kljun­ u. Ali još se trud­ io da
spu­sti avi­on pod od­go­var­aj­uć­ im uglom na vodu.

Nang­ i se pi­tao, ipak, da li još ima nade, sada kada pa­daj­u
kao list noš­ en bu­rom. Set­io se da se nal­a­ze tačn­ o iz­nad Ma‐­
ri­jans­ ke ra­sel­i­ne i da ih niko nik­ ad­ a neće pro­nać­ i ako po­to­nu
u nju.

Pad­ o­še u tom tren­ utk­ u na po­vrš­ i­nu i Tihi okea­ n ih udar­i
svom snag­ om. Sav vaz­ duh je iz­let­eo iz Nang­ i­je­vić plu­ća koja

se nad­ uš­ e kao bal­on. Čuo je url­a­nje de­set hil­ja­da dem­ on­ a i
vid­ eo plam­ en pak­ la, kad se njeg­ ov mali svet sruš­ io na nje‐­
ga.

Mora da ga je Go­ta­ro iz­vu­kao iz smr­skan­ og kokp­ i­ta, zato
što se Nang­ i nije seć­ ao da se sam pe­njao nap­ o­lje. Mnog­ o
go­di­na kas­ ni­je imao je straš­ ne noćn­ e more, san­ jaj­uć­ i taj
straš­ ni tren­ ut­ak u kome se guš­ io, a nije bio spo­sob­ an da
sebi po­mog­ne.

Sjaj­no nebo je bilo iz­nad njeg­ a, oštri nal­et­i vet­ra uda­ral­i
su ga po obraz­ i­ma i on je bio sves­ tan da se lju­lja na ta­la­si‐­
ma. Otvo­rio je oči i vid­ eo pa­kao is­pred sebe. Gla­va ga je
stra­hov­ it­o bol­el­a i kad je po­kuš­ ao da se po­kren­ e, shvat­io je
da ne može.

— Lezi mirn­ o — rek­ ao je neko bli­zu njeg­ a. — Lezi mir­no,
sam­ ur­aj­u.

Teš­ ko je di­sao i s muk­ om je hteo neš­ to da pro­go­vor­i. Ali
kao da su mu bile blo­ki­ra­ne gla­sne žice. Oseć­ ao je da mu
vat­ra gori u grlu, a usta kao da su mu puna vat­re. Oseć­ ao je
pla­men­ e je­zi­ke kako ližu njeg­ o­ve ob­raz­ e. Dim mu je is­pu­nja‐­
vao naz­ dr­ve. Dav­ io ga. Po­vrać­ ao je, a neko mu je pri­dr­žav­ ao
gla­vu i obri­sao usta čis­ tom be­lom krp­ om.

Sada je mog­ ao ja­sni­je da vidi. Isp­ od njeg­ a je lež­ a­lo neš­ to
kao ogrom­no mor­sko biće. Po­čeo je da drht­i a ner­a­zum­ni
strah uči­nio je da mu koža po­sta­ne vlaž­ na i hladn­ a. Shvat­io
je da su to ostac­ i »Mic­ ub­ i­ši­ja«. Ones­ ves­ tio se.

Kad je do­šao k sebi, shvat­io je da je ozbilj­no po­vređ­ en. —
Iz­gu­bio si jed­no oko — reče Go­ta­ro po­red njeg­ a — i nem­ oj
da po­kuš­ av­ aš da se po­kren­ eš. Neš­ to se do­go­di­lo s tvo­jim
nog­ a­ma.

Nang­ i je ćut­ao neko vrem­ e, tru­de­ći se da to shvat­i. Naj‐­
zad reče samo jedn­ u reč:

— Eks­ plo­ziv.
Go­tar­o mu se osmehn­ uo.
— Zato sam se tako dugo za­dr­žao u Oki. Hteo sam da
oslo­bo­dim kljun avio­ ­na. Usp­ eo sam da ga ot­kač­ im. Bio je to
vel­i­čans­ tven vat­ro­met.

— Ni­sam prim­ et­io. Go­ta­ro je od­mahn­ uo glav­ om.
— Nisi ni mo­gao, bio si suv­ iš­ e zap­ o­slen. — Nje­gov osmeh
je po­stao još širi.
— Ti si nas spas­ ao. Onog tren­ utk­ a kad sam shvat­io da
neš­ to nije u redu sa ra­ket­a­ma, ja sam mi­slio da je s nama
go­to­vo. I bilo bi, da ti nisi pred­ uz­ eo ono što si pred­ uz­ eo.
Nang­ i je zas­ pao. To što je iz­go­vo­rio nek­ o­li­ko reči, pot­pu­no
je is­crp­ i­lo svu njeg­ o­vu snag­ u.
Kad se po­nov­ o pro­bud­ io, Go­ta­ro je bio nagnut nad njeg­ o‐­
ve noge, pok­ uš­ av­ aj­u­ći da neš­ to učin­ i.
— Šta ra­diš? — pi­tao je Nang­ i. Go­tar­o se brzo okren­ uo.
— Pro­ver­av­ am tvo­je rane. — Nje­go­ve oči skli­znuš­ e prem­ a
moru.
— Ni­gde kop­na na vid­ i­ku.
— Šta kaž­ eš? — reče Go­tar­o. — Da, nema kop­na. Mi­slim
da smo bli­zu Mar­i­jans­ kih ostrv­ a, ali mož­ da i ni­smo.
— Nog­ uć­ i će nas usko­ro naći.
— Da — reče Go­ta­ro — ver­o­vat­no da hoće.
— Žel­eć­ e da zna šta nije bilo u redu. Svi ofi­ci­ri u Cars­ koj
mor­nar­i­ci že­le­će da to znaj­u. Mor­a­će da nas odv­ ed­ u nat­rag.
Go­ta­ro ne reče niš­ ta, dok mu je pog­ led lu­tao prek­ o vode.
— Čini mi se da se pri­prem­ al­o nev­ rem­ e? — Nang­ i je te‐­
ško go­vo­rio i bio je uža­sno žed­ an, ali se nije pred­ av­ ao.
— Vet­ar još nije stao — reče od­sutn­ o Go­ta­ro. — Još duva
sa sev­ er­o­zap­ a­da.
Bilo je ja­sno da je njeg­ ov um za­bav­ ljen dru­gim stvar­i­ma.
Čime, Nang­ i to nije mog­ ao da zna. A nije hteo ni da pita. Ne‐­
što nije bilo u redu s njeg­ o­vim nog­ am­ a. Hteo je da ih po­kre‐­
ne, ali nije mo­gao. S bo­lom se po­di­gao i opi­pao mi­ši­će. Nije
ose­ćao niš­ ta, noge kao da su mu bile od dr­vet­a. Da bi za­bo‐­
ra­vio na nes­ reć­ u koja ga je snaš­ la, po­čeo je da gle­da oko
sebe. Tek sada je vid­ eo na čemu su se nal­a­zi­li.
Bio je to te­žak, pred­nji deo „Mic­ ub­ i­ši­ja”. To što su svi in‐­
strum­ ent­i bili iz­vađ­ en­ i, iz njeg­ a, sada im je do­bro do­šlo.
Nang­ i se nas­ mej­ao u sebi. No­guć­ i i osta­li adm­ i­ral­i biće za­do‐­

volj­ni nji­hov­ im iz­veš­ taj­em, čak i ako nji­hov sjaj­ni Treš­ njin
cvet nije pao.

Isc­ r­pljen, le­gao je na leđa ali nije mog­ ao da se od­mor­i
zbog nep­ res­ tan­ og lju­lja­nja. Po­gle­dao je Go­ta­ra. On je sed­ eo
prek­ rž­te­nih nogu, mi­ran kao sta­tua. Mož­ da se mol­io. Moždn
nije oseć­ ao strah. Ako je bilo tako, Nang­ i mu je zav­ i­deo.

Nang­ i nije bio više sves­ tan da li je bu­dan ili spa­va; bio je
samo sves­ tan užas­ nog strah­ a. Oseć­ ao se kao da je sas­ vim
sam na svet­u. Od­jed­nom, više nije bio sam jer se neki za‐­
straš­ uj­uć­ i oblik iz dub­ i­ne mora di­zao prem­ a njem­ u. Oseć­ ao
je kako mu srce užas­ no udar­a. Nang­ i je ur­lik­nuo.

Oset­io je da ga neč­ i­je ruke drm­ aj­u.
— Tanz­ a­ne, Tanz­ an­ e! — Čuo je da ga Go­ta­ro budi. — Pro‐­
bud­ i se, pro­bu­di se od­mah.
Nang­ i se pro­bud­ io. Bio je mo­kar od zno­ja. Treb­ a­lo mu je
nek­ o­li­ko tren­ ut­a­ka da bi okom koje mu je preo­ ­stal­o vid­ eo
lice svo­ga pri­jat­e­lja.
— Po­gle­daj tamo — Go­tar­ov glas bio je pro­men­ jen od
strah­ a.
— Ne — njeg­ ov glas bio je više nal­ik na la­vež is­pu­njen
stra­hom. Jer tamo gde mu je pri­jat­e­lj po­kaz­ ao, vid­ eo se je‐­
dan ta­man tro­ug­ ao, pe­raj­e ajk­ ul­e. Nang­ i je znao da je ži­vo­ti‐­
nja koja je pli­val­a prem­ a njim­ a ogromn­ a.
— Ne — zam­ rm­ ljao je — ne — ali bio je suv­ i­še slab da bi
mog­ ao da po­dig­ne glas. Bio je to njeg­ ov najg­ o­ri ko­šmar. On
se nije plaš­ io smr­ti. Ali ovo je bilo uža­sno.
— Zato sam po­kuš­ ao da pot­pu­no za­us­ ta­vim krv­ av­ lje­nje.
Aj­kul­a nas je otk­ ril­a pre jedn­ og časa. Tada si još obi­la­to krv­ a‐­
rio. Mis­ lio sam da će nas ostav­ i­ti. Ali, ja ne mogu da za­us­ ta‐­
vim krv­ ar­en­ je pot­pun­ o.
Aj­kul­a ih je nap­ a­la treć­ i put. Sada je uspel­a da ot­kin­ e ko‐­
mad olu­pi­ne.
Nang­ i je po­nov­ o po­čeo da drht­i i Go­tar­o više nije mo­gao
da ga za­grej­e to­pli­nom svog­ a tela. Zubi su po­čel­i da mu
cvok­ o­ću i ose­ti da se uska tra­ka krvi po­či­nje da spu­šta iz
njeg­ o­vog po­vređ­ e­nog oka.

Novi udar­ac ih je sko­ro zba­cio sa olup­ i­ne. Nang­ i je ose­tio
kako nez­ ad­ r­ži­vo kli­ze prem­ a vodi. Go­ta­ro se uzal­ud bo­rio da
ih za­dr­ži. I Nang­ i se upin­ jao sa svoj­e stra­ne, ali on je bio
besp­ o­mo­ćan.

Kad se olu­pi­na smi­ri­la i kad su se po­nov­ o vrat­i­li u star­i
po­lo­žaj, Go­ta­ro je zag­ r­lio Nang­ ia, šti­teć­ i ga kao što majk­ a
šti­ti malo dete. Olu­pi­na je nep­ res­ ta­no škrip­ al­a i drht­al­a.

— Zah­ val­an sam bogu što u njoj sada bri­ne moj mla­đi
brat, Se­i­ći. Moja baka je veo­ ­ma sta­ra, ali je vrlo mud­ ra. Mi‐­
slim da je­di­no ona može da za­dr­ži Sei­­ći­ja da se do­bro­volj­no
ne pri­jav­ i za bor­bu. On ima jed­ va 16 go­di­na i si­gurn­ o bi pro‐­
pao u ratu. Tanz­ an­ e, mo­raš neš­ to da mi obeć­ aš. Ti ćeš se
bri­nut­i o Sei­­ći­ju kad se vrat­iš kući. Kuća moje bake nal­a­zi se
u Ki­o­tu, na ju­žnoj ivi­ci park­ a Mar­i­ja­ma. Nang­ i je ose­ćao da
ga stra­hov­ it­o boli gla­va.

— Do­bro po­znaj­em taj park — rek­ ao je. Seć­ ao se dr­već­ a
treš­ an­ ja i bes­krajn­ og mora zel­e­nog li­šća koje je šap­ ut­al­o na
to­plom let­njem po­vet­ar­cu. Se­ćao se ves­ el­e dečj­e graj­e i tihe
muz­ i­ke koja se meš­ al­a sa ves­ el­im smeh­ om šet­ač­ a.

— Bog je moj pas­ tir, on me vodi… — Nang­ i je čuo nep­ o‐­
znat­u mol­i­tvu koja je si­laz­ i­la sa Go­ta­ro­vih usan­ a.

»Ube­đen sam da će nas No­gu­ći naći. Spa­si­će nas« — po‐­
mi­slio je, a gla­sno je rek­ ao:

— Moli za mene, prij­at­e­lju.
Odj­ed­nom, Go­ta­ro je nes­ tao. Nang­ i je ose­tio led­ e­ni vet­ar
kako ga obav­ i­ja. Bilo ze do­volj­no svet­lo­sti od zve­zda sa noć‐­
nog neba da Nang­ i ugled­ a penu koja se stva­ra­la dok je Go‐­
ta­ro zna­žnim za­mas­ i­ma pli­vao dal­je od olu­pi­ne.
— Vrat­i se! — vikn­ uo je Nang­ i. — Sato-san, mo­lim te vrat­i
se!
Udahn­ uo je vaz­ duh oseć­ aj­uć­ i kako mu le­de­ni noćn­ i zrak
raz­di­re pluć­ a kao vat­ra. Vi­deo je kako se iz vode po­mal­ja
ogromn­ a crna masa. Oseć­ ao je sada strah kao neko stran­ o
telo u svom grlu. Nije žel­eo niš­ ta dru­go nego da ubi­je to ču‐­
do­viš­ te. Ur­likn­ uo je i po­čeo bes­po­moćn­ o da udar­a po olu­pi‐­
ni. Nje­go­vi udarc­ i pren­ es­ e se sa olup­ i­ne na njeg­ ov­ e nep­ o‐­

kret­ne but­i­ne, dok je ogrom­na tamn­ a masa pli­val­a na ta­las­ i‐­
ma.

Go­tar­o je još pli­vao, kad ga je tam­na masa udar­i­la, iz­ba‐­
civš­ i ga do pola iz vode, a za­tim je uz url­ik nes­ tao, pred­ a­juć­ i
se sili pri­ro­de.

Nang­ i­je­ve oči nap­ un­ iš­ e se suz­ am­ a i on poče da udar­a
gla­vom o olu­pi­nu dok mu je vet­ar url­ao u ušim­ a kao glas
pro­klet­ni­ka.

Po­sle dugo, dugo vrem­ en­ a, po­čeo je da se moli bogu ko‐­
jeg nije po­zna­vao ni raz­ u­meo, ali kome se sada obrać­ ao tra‐­
žeć­ i uteh­ u i nas­ ta­vak živ­ o­ta.

Vaš­ ing­ton, / Nju­jork / Ki Vest

Prol­eć­ e, sa­da­šnjost

Gord­ on Mink, šef Cr­ven­ e sta­nic­ e, sed­ eo je na maks­ i­maln­ oj
vi­si­ni do koje je mog­ ao da pod­ ig­ne svoj­u aut­o­mat­sku stol­i­cu.
Bio je po­pri­ličn­ o iz­nad tvr­dog poda. Mink je to vo­leo. Sma‐­
trao je da najb­ o­lje krea­ t­iv­no raz­mi­šlja, kad ima oseć­ an­ je
opas­ nos­ ti.

Jed­ i­no je njeg­ o­va kanc­ el­a­ri­ja u či­ta­voj zgra­di — udal­je­noj
šest blo­ko­va od Bele kuće — bila bez tep­ i­ha, i to od zida do
zida. Mink je tako že­leo, jer nije hteo da mu bilo šta sti­šav­ a
zvuk­ e. Bio je fan­ at­ik ra­zvi­ja­nja šes­ tog čula — bio je tome po‐­
sveć­ en go­di­nam­ a, ot­kak­ o je za­vrš­ io elit­nu vojn­ u akad­ e­mi­ju,
smeš­ ten­ u dub­ o­ko u Vir­dži­nij­i. Mnog­ i koji su do­bro po­znav­ al­i
to mes­ to, naz­ i­val­i su ga Ko­sto­lo­mom.

Mink je nep­ res­ ta­no raz­mi­šljao o ra­zvi­jan­ ju šes­ tog čula i
na sve je imao uvek isti od­go­vor: »int­u­i­ci­ja je sve«. Dok su
njeg­ o­ve ko­leg­ e s po­sla sve više vrem­ en­ a pro­vod­ i­le pro­uč­ a‐­
vaj­uć­ i nove ti­po­ve kom­pju­te­ra, Mink se malo int­e­res­ ov­ ao za
to. Mog­ ao je da bude zad­ o­vol­jan raz­ li­kom koja je bila sve
oči­gled­ni­ja iz­međ­ u njih i njeg­ a. Ti dru­gi lju­di po­stal­i su si
crvi, a nji­hov­ a iz­bo­ran­ a, za­bri­nut­a lica, nep­ res­ ta­no osvet­lje‐­
na zel­enk­ as­ tom svet­lo­šću mo­nit­o­ra, nisu bila pri­jat­na za gle‐­
da­nje. Po­što su imal­i stal­ne gla­vo­bo­lje, sve češ­ će su ang­ až­ o‐­
val­i mlađ­ e po­moć­nik­ e da im pren­ os­ e kom­pjut­er­ske inf­orm­ a‐­
ci­je.

U Mink­ o­voj kanc­ el­a­ri­ji nije bilo kom­pjut­er­skog ter­mi­nal­a.
To je bilo stro­go zab­ ra­njen­ o. Međ­ ut­im, bilo je nek­ ol­i­ko stan­ i‐­
ca od ko­jih je jed­na nal­az­ i­la u veo­ ­ma vel­i­koj pro­sto­ri­ji. Dva
zida bila su u stak­ len­ im pa­noi­­ma koji su li­či­li na pro­zo­re. To
su, u stvar­i, bili dži­novs­ ki ekran­ i nap­ ra­vljen­ i od spec­ i­jal­nog

hem­ ij­skog amalg­ am­ a koji je mog­ ao da pri­ma i odaš­ i­lje hol­o‐­
gram­ e, što su nev­ er­o­vat­no brzo oži­vlja­val­i. Ho­lo­gram­ i su se,
nar­avn­ o, men­ jal­i s vrem­ en­ a na vrem­ e, ali najč­ eš­ će su to bili
pri­zo­ri iz Mo­skve.

Nje­go­ve oči se za­tvo­ri­še i on se prep­ u­sti med­ i­ti­ran­ ju. Po‐­
sle iz­ves­ nog vrem­ en­ a, prs­ ti mu pri­ti­snuš­ e nek­ o­li­ko tas­ ter­a
na lev­ oj stra­ni njeg­ o­ve fot­e­lje.

— Tan­ ja — reče tiho u pra­zni­ni sobe — imat­e dva zad­ at‐­
ka. Prvi: nađ­ i­te tog dokt­o­ra Kida, kako mu je ime? Ti­mo­ti?
Daj­te mi ga na tel­e­fon, žel­im da raz­go­var­am sa njim. Ako
nije u svoj­oj kanc­ el­a­ri­ji na Park Aven­ ij­i, po­kuš­ ajt­e da ga na‐­
đet­e u bol­nic­ i Mau­ nt Sin­ aj. Nađ­ i­te ga bilo kako.

— Koji ćemo pse­ud­ o­nim ko­ri­sti­ti? — glas koji je do­laz­ io iz
skriv­ en­ og mi­kro­fo­na bio je hrap­ av i u njem­ u se ose­ćao stra‐­
ni nag­ la­sak.

— Bud­ i­mo gen­ i­jal­ni dan­ as, hoć­ em­ o li? Rec­ i­te da zo­vem­ o
iz Ode­lje­nja za međ­ u­nar­od­ni sao­ ­brać­ aj.

— Od­lič­no.
— Drug­ i za­da­tak — reče Mink — od­nos­ i se na Laj­nir­a. Pri‐­
kup­ i­te o nje­mu sve pod­ at­ke.

***

Bio je to prvi Jus­ ti­nin dan na po­slu i ona se oseć­ al­a neu­ g­ od‐­
no, kao mačk­ a na vrel­om li­men­ om kro­vu. Više od tri go­di­ne
ona je bila slo­bod­na umetn­ ic­ a, i zav­ i­si­la je samo od svog
rada. Nije uspel­a da zar­a­di bo­gat­stvo, ali uspev­ al­a je da živi
sas­ vim pri­stoj­no.

Nar­avn­ o, s vrem­ en­ a na vrem­ e do­bi­ja­la bi po­nud­ e od
agenc­ i­ja da im se pri­druž­ i. Ali, bila je suv­ iš­ e nav­ i­kla na slo‐­
bo­du i više je vol­el­a da radi sama za sebe.

Kad je upoz­ na­la Rika Mil­er­a, sve je po­čel­o da se men­ ja.
Pre šest ned­ el­ja, Meri Kej t Sins tel­e­fon­ ir­a­la je Jus­ ti­ni tra­žeć­ i
do­brog cr­ta­ča. Meri Kejt ra­di­la je za kom­pa­nij­u »Mi­ler, So‐­
ums i Ro­bert­a«, jed­nu od najn­ ov­ ij­ih agenc­ i­ja koja je vrlo do‐­
bro pos­ lo­val­a. Dva nji­hov­ a najb­ o­lja crt­ač­ a raz­bo­lel­a su se od

gri­pa, a imal­i su hit­an po­sao za Amer­ič­ku vaz­ du­hop­ lov­nu
komp­ a­nij­u. Po­sao je mo­rao da se oba­vi za kratk­ o vrem­ e, ali
Meri Kejt je rek­ la da će Jus­ ti­na biti do­bro nag­ ra­đe­na.

Jus­ ti­na je pri­hvat­i­la po­sao i ra­di­la je ned­ el­ju dana po
osamn­ ae­ st čas­ o­va dnevn­ o. Des­ et dana kas­ nij­e, kada je već
obav­ lja­la neke drug­ e po­slo­ve, pot­pun­ o je za­bo­rav­ i­la na Meri
Kejt i na po­sao koji je ra­di­la za njen­ u kom­pa­nij­u.

Tek kad ju je Rik Mi­ler po­zvao, set­i­la ih se. Očig­ led­no je
Ame­rič­ka vaz­ duh­ op­ lov­na kom­pa­nij­a bila za­do­volj­na Jus­ ti­ni‐­
nim crt­e­ži­ma, i po­nud­ i­la je Mi­le­rev­ oj agenc­ i­ji dug­ o­go­di­šnji
ugov­ or.

Rik je rek­ ao da je i on oduš­ ev­ ljen njen­ im crt­ež­ i­ma. Jus­ ti­na
nije znal­a da li da mu ver­u­je ili ne. U svak­ om sluč­ aj­u, on ju
je po­zvao na ruč­ ak.

Iduć­ e ned­ el­je srel­i su se u sjaj­nom franc­ us­ kom res­ to­ra­nu.
»Bas­ kij­ska oba­la«, o ko­jem je Jus­ ti­na čes­ to či­ta­la ali nik­ ad­ a
nije bila u njem­ u.

Hran­ a je bila od­lič­na, ali već po­sle nek­ o­li­ko čas­ o­va raz­go‐­
vor­a Jus­ ti­na je shvat­i­la da ju je Mi­ler po­zvao sa određ­ en­ om
nam­ er­om.

Jus­ ti­na — rek­ ao je — do­veo sam vas ovam­ o da bih vas u
ovoj pri­jat­noj atm­ o­sfer­i neš­ to ozbilj­no upit­ao. Nad­ am se da
ne bi­ste imal­i niš­ ta pro­tiv da se pri­dru­ži­te naš­ oj agenc­ i­ji, tim
pre što bi­ste ima­li do­volj­no vrem­ en­ a i za oba­vlja­nje svo­jih
po­slo­va. Ni­šta se u vaš­ em ži­vot­u ne bi pro­men­ il­o, sem što
bi­ste za­rad­ i­li mno­go više nov­ ac­ a.

Jus­ ti­na je stav­ il­a svo­ju čašu sa pi­ćem u stra­nu, i dok joj je
srce udar­al­o, ona upi­ta.

— Da li mi vi to nu­di­te po­sao? Mi­ler klim­nu glav­ om.
— A zar ta po­nud­ a nije treb­ al­a da dođe uz suf­le sa Gran-
Marn­ ij­e­om?
— U svak­ om sluč­ aj­u, treb­ a­lo ju je reći — nas­ mej­ao se.
Po­smat­ra­la ga je jed­no vrem­ e. Bio je pri­lič­no mlad. Mo‐
žda je imao 40 go­di­na. Kosa mu je bila gu­sta i pa­dal­a mu je
sko­ro do oko­vrat­nik­ a. Bila je, s pra­men­ ov­ i­ma iz­ble­de­lim od

sunc­ a. Imao je zgodn­ o, čvrs­ to lice, i ši­ro­ko ra­sta­vlje­ne plav­ o‐­
zel­e­ne oči koje su sved­ o­či­le o njeg­ o­voj int­el­i­genc­ i­ji.

— Vi­dim da razm­ i­šlja­te o moj­oj po­nud­ i — rek­ ao je, dok su
im slu­ži­li svež­ e ostri­ge. Ves­ el­o se nas­ mej­ao i njeg­ ov osmeh
po­kaz­ a do­bro neg­ o­van­ e bele zube. — Ni­sam ro­đen u bo­gat‐­
stvu. Mo­rao sam mnog­ o da rad­ im da bih sti­gao do ovo­ga što
imam dan­ as.

Ot­kril­a je da nije uopš­ te glad­na; po­nud­ a kao što je ova
retk­ o kada se do­bi­ja u ži­vot­u. Nije bilo po­trebn­ o da dugo
raz­mi­šlja o tome da li će je pri­hvat­i­ti ili ne, ali je ipak malo
oklev­ al­a.

Bila je, u stva­ri, spremn­ a da od­mah pri­hvat­i taj po­sao, pa
je nes­ tr­plji­vo pi­ta­la Rika da li bi mog­ la da radi već od sut­ra,
mada je bio pe­tak, kako ne bi mo­ra­la da čeka prek­ o vi­kend­ a.
Po­što je Nik­ o­la bio na putu, nije imal­a nik­ ak­ vih oba­vez­ a i
uža­sav­ al­a ju je po­mi­sao da mora da čeka puna tri dana pa
da preu­ z­ me taj po­sao. Bilo je to prev­ iš­ e za njen­ o strp­ lje­nje.

I tako je sada do­šla nek­ o­li­ko mi­nut­a po­sle osam čas­ ov­ a
— sko­ro pun čas ran­ ij­e nego što je mor­a­la, u ovu zgrad­ u na
uglu Med­ i­son aven­ i­je i 54. uli­ce. Kanc­ el­ar­i­je agenc­ i­je »Mil­er,
So­ums i Ro­berts« za­uz­ i­mal­e su tri sprat­a u obla­ko­de­ru koji
je više pri­pad­ ao dvad­ es­ et pr­vom veku.

Rik je lič­no pred­stav­ io Jus­ ti­ni njen­ u bud­ uć­ u sek­ ret­a­ri­cu
Min. Nije ima­la više od dvad­ e­set go­di­na. Jus­ ti­na se iz­nen­ ad­ i‐­
la kad je u nje­noj crn­ oj kosi vid­ el­a ofarb­ a­ni zel­en­ i pram­ en.
Ali, usko­ro je ot­kri­la da je, uprk­ os di­vljoj fri­zur­i, Min vrlo int­e‐­
li­gent­na i da ume da radi.

Jus­ ti­nin­ a kanc­ el­a­ri­ja bila je na spra­tu is­pod kanc­ el­ar­i­je
Meri Kejt. Po­što je Meri Kejt bila pot­pred­sed­nik Agenc­ i­je, Ju‐­
sti­nin­ a kanc­ el­ar­i­ja bila je neš­ to man­ ja. Ali, bila je veo­ ­ma
svet­la i puna vaz­ du­ha. Na pra­znom pi­sać­ em sto­lu staj­ao je
vel­i­ki bu­ket cveć­ a sa ruž­ i­čas­ tom sat­en­skom maš­ nom na ko‐­
joj je pi­sal­o »Srećn­ o«. Sem buk­ et­a, na sto­lu je bio još samo
te­le­fon. Kanc­ el­ar­i­ja je bila nez­ grap­no nam­ eš­ te­na, i oči­gled‐­
no su u nju smes­ ti­li nam­ eš­ taj koji nije bio po­treb­ an na dru‐­
gom mes­ tu.

Rik se izvi­nio zbog iz­gle­da kanc­ el­ar­i­je, i rek­ ao da Agenc­ i‐­
ja baš preu­ r­eđ­ u­je pro­sto­rij­e, pa će i Jus­ ti­na moći da nam­ es­ ti
kanc­ el­a­ri­ju po svom ukus­ u. Mink će joj do­net­i kat­al­o­ge, i za
nek­ o­li­ko ned­ e­lja sve će biti u redu.

Zah­ val­i­la je Riku na cveć­ u, i po­što je buk­ et sta­vi­la u stra‐­
nu, sela je za svoj pi­sać­ i sto. Prvi tel­e­fons­ ki po­ziv koji je oba‐­
vil­a bio je nam­ en­ jen Ni­kol­i; za­bo­ra­vil­a je da je sada u To­kij­u
po­noć. U hot­e­lu su okle­val­i da li da mu preb­ ac­ e vezu. Tel­ef­o‐­
nist­kin­ ja je pi­tal­a da li se radi o nek­ om hit­nom slu­čaj­u. Kada
je ob­jas­ ni­la ko­li­ko je sati u To­kij­u, Jus­ ti­na se za­do­vo­lji­la samo
time da ostav­ i po­ruk­ u, ne znaj­uć­ i da se Nik­ o­la u to vrem­ e
nal­a­zio u »Jan Janu«.

Kad je spu­sti­la slu­šal­i­cu, ose­ti­la je vel­i­ku tugu. Ni­kad­ a
kao sada nije ose­ćal­a kako joj je te­ško palo Nik­ o­lin odla­zak i
strah­ ov­ i­to je žel­el­a da se on što pre vrat­i. Bor­i­la se pro­tiv
očaj­a i stra­ha, kada je čula da Nik­ o­la nam­ er­a­va da radi za
njen­ og oca. Da li su njen­ a pred­o­seć­ an­ ja bila besp­ redm­ etn­ a
ili nisu? Kad god bi bio u pi­ta­nju njen otac, ona je znal­a da
ne može da razm­ i­šlja raz­ umn­ o.

I mada je Ni­ko­lin novi po­sao bio samo pri­vrem­ en, pla­ši­la
se da će po­stat­i sta­lan. Znal­a je kako njen otac može da
ubed­ i svak­ o­ga da pri­hvat­i njeg­ o­vo mi­šlje­nje. Boj­al­a se i toga
što Nik­ o­la odla­zi s njim na put. Po­sle onog straš­ nog ko­šmar­a
sa Sai­­go­om, u ko­jem je Ju­sti­na sko­ro uspel­a da ubi­je Nik­ o­lu,
sam­ oć­ a joj je te­ško pad­ a­la. Bez ob­zi­ra šta je bilo to što je
Sai­­go pri­men­ io na nju, ona se prep­ la­ši­la za či­tav ži­vot, upr‐­
kos tome što ju je Ni­ko­la oslo­bo­dio te čudn­ e hip­noz­ e; ali,
znal­a je da se ni­kad­ a neće moći oslo­bo­di­ti seć­ an­ ja na taj do‐­
ga­đaj.

Usred noći, dok Ni­ko­la bude mir­no lež­ ao po­red nje, ona
će se bud­ i­ti drht­e­ći od stra­ha.

»Sko­ro sam ga ubil­a«, če­sto je po­nav­ lja­la sama sebi kao
da je u njen­ om telu nas­ ta­njen, stra­nac ko­jeg mora da oba‐­
ves­ ti o tome. — »Kako sam samo mo­gla? Ja ne mogu čak ni
ribu da ubi­jem, a kako bi tek mo­gla da ubij­em ljud­sko biće,
moju jed­ i­nu ljub­ av«.

Mož­ da je baš u tome lež­ ao njen spas. Ubeđ­ e­nje da ne
može da ubij­e, pa prem­ a tome i ne može biti od­go­vorn­ a. Ali,
ko­šmar je nas­ ta­vio da je muči. Da je Nik­ o­la nije zau­ s­ tav­ io,
si­gur­no bi ga ubil­a. Baš onak­ o kako je Sa­i­go i bio zam­ i­slio.
Ona nije bila op­te­reć­ en­ a od­go­vorn­ oš­ ću. Samo je oseć­ al­a
uža­snu kriv­ i­cu, veću nego bilo kada u živ­ o­tu.

Mnog­ o se bo­jal­a zbog njeg­ a, i stra­hov­ al­a je od svak­ og
tren­ utk­ a koji je on pro­vod­ io sa ocem u Jap­ an­ u. Znal­a je da
po­sto­je sto­ti­ne nač­ i­na koje je Raf­ae­ l Tomk­ in mog­ ao da dođe
do onog­ a što želi. On može da bude tvrd­ o­glav, ili mek­ an, za‐­
vi­sno od toga kako si­tua­ c­ i­ja za­hte­va. On može da ščep­ a čo‐­
vek­ a, čak i onda kada je čov­ ek ubeđ­ en da se iz­vuk­ ao.

Zad­ rht­al­a je u svo­joj nov­ oj kanc­ el­ar­i­ji. »O, Ni­ko­la« — po‐­
mi­sli­la je — »kad bih samo mog­ la da te ubed­ im kak­ av je čo‐­
vek moj otac. Ne žel­im da te on ukrad­ e od mene«.

Nije vol­el­a što je Ni­ko­li­no ime po­vez­ an­ o sa Tomk­ in­ ov­ om
ind­ us­ tri­jom. Jer, to ju je pri­mo­ra­val­o da stal­no raz­mi­šlja, o
svom ocu, a ona je žel­e­la da on nes­ ta­ne iz njen­ og ži­vo­ta i
sve vre­me bor­i­la se da po­stig­ne taj cilj. Čak je i svo­je prez­ i‐­
me pro­men­ il­a u To­bin. Znal­a je da bi po­beg­ la na kraj svet­a
kad bi po­sto­jal­a i mi­nim­ aln­ a mo­gućn­ ost da se on vrat­i u
njen živ­ ot. Uči­ni­la bi sve da ga iz­beg­ne.

Usam­ lje­na i bes­ na, po­zva­la je Meri Kejt prek­ o lo­kal­a. Da
joj je Ni­ko­la tel­ef­o­nir­ao, u tom tren­ utk­ u bi ga iz­grd­ i­la što ju
je do­veo u ovak­ o nem­ o­guć po­lo­žaj, da se pla­ši za njeg­ a, i za
njih obo­je.

Jus­ ti­ni su rek­ li da je njen­ a pri­ja­tel­ji­ca na nek­ om sas­ tank­ u.
Ostav­ il­a je i tu po­ru­ku, nad­ aj­uć­ i se da će bar moći za­jed­no
da ruč­ aj­u i pro­slav­ e njen­ o za­po­slen­ je. Tad je po­zval­a svoj­u
sek­ ret­ar­i­cu Min. Žel­e­la je sve da zna o agenc­ i­ji za koju će ra‐­
di­ti.

***

Nik­ o­la je mo­rao da upo­treb­ i sve ono što je to­kom dug­ ih go‐­
di­na ško­lo­van­ ja nau­ č­ io, da bi sav­ lad­ ao svo­ja oseć­ an­ ja. Šok

je bio tako vel­ik, to­tal­no neo­ ­ček­ iv­ an, tako da je ko­rakn­ uo
unaz­ ad, iz­gu­biv­ši za tren­ ut­ak ravn­ ot­e­žu i po­ble­dev­ši, dok su
mu noz­ dr­ve drht­a­le kao u ži­vo­ti­nje koja ose­ća opa­snost. Me‐­
đut­im, sve to bilo je u de­li­ću sek­ und­ e, tako da je bio ubeđ­ en
da niko ni­šta nije pri­met­io. Njeg­ o­vo lice bilo je opet nep­ ro­zir‐­
na ma­ska i za tren­ ut­ak je od­lut­ao sa ovog zel­en­ og travn­ ja‐­
ka, is­klju­čio se to­li­ko da čak nije čuo ni gla­so­ve lju­di oko
sebe…

Po­nov­ o je bio u Njuj­or­ku. Njeg­ ov dai-kat­an­ a bio je isuk­ an,
a njeg­ o­va sjaj­na oštri­ca bila je uprav­ ljen­ a prem­ a Sa­i­gou. Ko‐­
rakn­ uo je unap­ red a njeg­ ov ro­đak reče: »Ti ver­uj­eš da je Ju‐­
kio neg­ de još živa, i da raz­mi­šlja o dan­ i­ma pro­ved­ en­ im s to‐­
bom. Ali nije tako!« Nas­ mej­ao, se dok su nas­ ta­vil­i da kruž­ e
je­dan oko drug­ o­ga sa smr­to­nos­ nim nam­ er­am­ a. Sai­­go se za‐­
gle­dao u Ni­ko­li­ne oči i rek­ ao: »Ona leži na dnu zal­i­va Ši­mo‐­
nos­ ek­ i, ro­đač­ e, tač­no tamo gde sam je spus­ tio. Vo­lel­a te je.
Ti to znaš. Vo­le­la te je svak­ im udis­ aj­em vaz­ du­ha, svak­ om
rečj­u koju je iz­go­vo­ri­la. Zbog toga me je do­vel­a do lu­di­la.
Ona je bila je­di­na žena s ko­jom sam mog­ ao da uži­vam… Bez
nje, bio sam osuđ­ en samo na lju­bav muš­ kar­ac­ a”. Oči su mu
si­ja­le kao za­pal­je­no uglje­vlje. Bilo je jas­ no da je taj čo­vek
lud. Stra­hov­ i­to je kr­var­io.

— Ti si me nat­e­rao da je ubij­em, Nik­ o­la! — iz­blju­nuo je iz‐­
nen­ adn­ u opt­už­ bu.

Mes­ ec­ i­ma je Ni­ko­la ži­veo sa tim bo­lom; bio je to opa­ki čir
koji ga je ti­štio dan­ ju i noću. A sada… Ne samo da je Aki­ko
Ofud­ a li­či­la na Juk­ io: kao da joj je ses­ tra. Bilo je neš­ to da­lek­ o
više od toga: njen­ o lice bilo je lice Juk­ io. Što se tiče njen­ og
tela, svak­ ak­ o da je tu bilo neke raz­ li­ke. Ali, Ni­ko­la je vid­ eo
Juk­ io po­sled­nji put u zimu 1963. go­di­ne na ovom dug­ om,
užas­ nom putu ka jugu, prem­ a Kum­ am­ o­tou i Sa­i­gou. Kad se
najz­ ad vrat­io u To­kio, usam­ ljen i zbu­njen, sve se pro­men­ il­o.
Sac­ ug­ ai, Sa­i­gov otac, bio je ubij­en. Onda je umro Puk­ ov­nik,
Ni­ko­lin otac. Usko­ro po­sle toga njeg­ o­va maj­ka, Čeo­ ng, po­či‐­
nil­a je sep­ u­ku zaj­ed­no sa Itam­ i.

Zag­ le­dan sada u Aki­ko Ofud­ a, Ni­ko­la se pi­tao da ga Sa­i­go
nije sluč­ aj­no i ovog­ a puta sla­gao. Da li je to mo­gu­će? Sa­i­go
je po­znav­ ao mnog­ e veš­ ti­ne. Ali, kada je rek­ ao da je ubio Ju‐­
kio, on je umi­rao. Zaš­ to bi tada la­gao? U stva­ri, bilo je sve‐­
jed­no da li go­vor­i isti­nu ili laž, tra­žio je da kaže samo ono
što bi najv­ iš­ e po­vred­ i­lo Ni­ko­lu. Isti­na ili iz­mi­šljo­ti­na? Nik­ o­la
sada nije znao.

Kako je samo Aki­ko bul­ji­la u njeg­ a od tren­ utk­ a kad joj je
pri­šao bli­že. Mada je oko nje bilo na sto­ti­ne lju­di, njen­ e oči
bile su pri­ko­van­ e samo za njeg­ a.

I nep­ re­sta­no je bio sves­ tan da ga ona po­smat­ra. Te oči
koje je tako do­bro po­znav­ ao, koje je tako očajn­ ičk­ i vol­eo,
koje su tako stras­ tven­ o si­jal­e u da­nim­ a njeg­ o­ve mlad­ o­sti,
bile su sada pri­ko­van­ e za njeg­ a. Po­kuš­ ao je da u nji­ma pro­či‐­
ta neki trag oseć­ an­ ja, ali kako nije bio go­spo­dar tih oči­ju kao
i mnog­ ih drug­ ih stvar­i, oset­io se nem­ oćn­ im. Da li je pod‐­
smeh koji je vi­deo u nji­ma bio iz­raz lju­ba­vi, žel­je, ili iz­daj‐­
stva? Otk­ rio je da nema nač­ i­na da to saz­ na, i to je bilo jed­ i‐­
no za­straš­ uj­u­će kao muč­ en­ je kam­ i­ja koji je do­la­zio iz pro­šlo‐­
sti.

Ni­ko­la je mi­slio samo na jed­no — kako da ugrab­ i pri­li­ku
da nas­ am­ o raz­go­var­a sa Aki­ko. Ali, brzo je shvat­io da će to
biti sko­ro nem­ og­ u­će. Teš­ ko će je vi­det­i samu. Čim je cer­e‐­
mo­ni­ja za­vr­šen­ a, pri­ja­tel­ji su se okup­ i­li oko para, žel­eć­ i da
obo­ma, po­žel­e sreć­ u, čes­ ti­taj­uć­ i im.

Dru­gi go­sti po­čel­i su da se ra­zi­la­ze pra­šnjav­ om staz­ om
koja je vod­ i­la prem­ a ivi­ci jez­ er­a, gde su bili po­dig­nut­i spe­ci‐­
jal­ni pa­vil­jo­ni još preth­ od­nog dana.

Najb­ o­lje što je mo­gao da uči­ni bilo je to da pri­đe, i da če‐­
sti­ta Sat­ou i Aki­ki. Sato se osmeh­ iv­ ao i stez­ ao pruž­ en­ e ruke,
kao neki amer­ič­ki pref­ri­ga­ni sen­ at­or pri­li­kom iz­born­ e komp­ a‐­
nje.

Tom­kin zar­ez­ a po­red Nik­ o­li­nog lakt­a.
— Čini mi se da će sada po­čet­i da nam deli ci­ga­re —
okren­ uo je gla­vu. — Ti idi na taj pri­jem, ali ja ne mogu. Ose‐­

ćam da me či­tav­ a utro­ba boli, svak­ o crev­ o po­sebn­ o. Vra­ti­ću
se u hot­el. Po­sla­ću li­muz­ i­nu po tebe.

Nik­ o­la je kren­ uo staz­ om, pa­žlji­vo za­o­bi­la­zeć­ i kam­ en­ je. Is‐­
pred sebe vid­ eo je Sat­oa i Aki­ko, još okruž­ en­ e lju­di­ma, koji
su žel­e­li da im čes­ ti­taj­u. Čuo se smeh sa svih stra­na, sada
kada su krut­e for­mal­nos­ ti ce­rem­ o­ni­je obav­ lje­ne.

Vi­deo ju je kako se spuš­ ta kroz tamu i svet­lost, is­pod uz‐­
nem­ i­ren­ ih senk­ i bo­ro­vih gra­na koje su stva­ra­le čud­ es­ ne šare
na njen­ im fi­nim le­đi­ma. Nje­na ram­ en­ a i bo­ko­vi fino su se nji‐­
hal­i dok je hod­ al­a po­red njeg­ a.

Venč­ an­ je, go­mi­le lju­di, ža­gor i smeh, sve je to po­la­ko ne‐­
staj­a­lo i on je ostao sam sa njom i pri­ro­dom. Bio je dub­ o­ko
sves­ tan sunč­ ev­ e svet­lo­sti, senk­ i, mi­ri­sa bo­ro­va i ked­ ro­va,
tam­ jan­ a i di­vljeg li­mun­ a, ali samo u vezi sa njom.

Ona je hod­ a­la i pod­seć­ al­a ga na po­vrat­ak pti­ca iz juž­ nih
kraj­ev­ a po­sle duge, oštre zime, dok je tlo još smrz­ nut­o i dok
samo njih­ ov­ a uzb­ uđ­ e­na srca odiš­ u to­pli­nom.

Nik­ o­la se seć­ ao kako je jed­nom raz­go­var­ao sa Juk­ io o
tome kako je Treš­ njin cvet najl­ep­ši treć­ eg dana han­ am­ i­ja,
kad lat­i­ce po­či­nju da opa­daj­u. Mada mnog­ i kažu da han­ am­ i
do­sti­že vr­hun­ ac drug­ og dana, treš­ njin cvet bio je za mnog­ e
Jap­ anc­ e najl­ep­ši treć­ eg dana, kada su lat­i­ce bile spremn­ e da
po­let­e prem­ a ze­mlji. Tek tada čov­ ek može da shvat­i nep­ ro­la‐­
znu lep­ o­tu pro­men­ e u prir­o­di.

Ali, o čemu on to raz­mi­šlja? Bio je pot­pun­ o zbu­njen. Da li
je Aki­ko Juk­ io? Kako ona može da bude živa? Da li je Sa­i­go
nap­ ra­vio još jed­ an po­sled­nji đav­ ols­ ki po­kuš­ aj, pre nego što
je oti­šao u večn­ u tamu gro­ba? Da li je dr­žao Ni­ko­lu sve ovo
vrem­ e dal­e­ko od nje, mada je ona bila živa…

Nije mo­gao da o tome dal­je raz­mi­šlja. Oseć­ ao je da mu je
muka. Najz­ ad je usp­ eo da se sav­ lad­ a. Shvat­io je gde je, i
shvat­io je šta treb­ a da radi ako želi da nađe od­go­vor­e na
svak­ o pi­ta­nje. Mo­ra­će pot­pun­ o da se prep­ us­ ti svoj­im in­stik­ti‐­
ma istoč­njak­ a. Vrem­ e… i str­plje­nje. Znao je da će obo­je mo‐­
ra­ti pa­žlji­vo da ko­ri­sti, kako bi ra­skin­ uo ovu ned­ o­um­ i­cu koja

ga je iz­lu­đi­va­la. Za to vre­me, mor­ać­ e pot­pu­no da za­bo­ra­vi
na svoj­e slo­mlje­no srce.

***

Po­smat­rao je Aliks Lo­gan više od pet mes­ ec­ i. Prat­io ju je
sunč­ an­ im uli­cam­ a Ki Ves­ ta, prat­io ju je pla­žam­ a: išao je za
njom dok je ulaz­ i­la u male but­i­ke odeć­ e i nak­ it­a. Bio joj je za
pet­a­ma i onda kad je išla da uzme svog psa, do­bro, neg­ o­va‐­
nog do­berm­ an­ a. Zad­ rht­ao je kad je vid­ eo znak na travn­ jak­ u:
Ško­la za obuk­ u pasa. Isp­ od toga je pi­sal­o sit­nim slo­vim­ a —
»Naša spec­ i­jal­nost tren­ i­ra­nje za nap­ ad i od­bra­nu«.

Aliks Lo­gan bila je veo­ ­ma zgod­na. Imal­a je vit­ko telo me‐­
nek­ en­ a, dug­ ač­ku gus­ tu kosu boje meda, na ko­joj je sunc­ e
Flo­ri­de iz­vuk­ lo svet­li­je pra­men­ ov­ e. Oči su joj bile ze­len­ e. On
ih je stal­no po­smat­rao kroz so­či­va svog­ a apar­at­a.

Više od pet mes­ ec­ i bila je njeg­ ov či­ta­vi svet, kao da je
op­sel­a tog snaž­ nog muš­ karc­ a ši­ro­kih ra­men­ a i kau­ b­ oj­skog
lica. To­li­ko je bio s njom da mu se či­nil­o da žive za­jed­no.
Znao je šta jede, šta voli da obla­či, kak­ vi joj se mu­škarc­ i do‐­
pa­da­ju. Znao je šta joj se sviđ­ a a šta ne. Znao je da voli kafu
sa sla­do­led­ om. A znao je da najv­ iš­ e mrzi čud­ o­vi­šta koja su
je stal­no sled­ i­la. Tako je bar ona mi­sli­la o nji­ma. Čuo je kako
je jed­nog­ a od njih naz­ va­la čud­ o­viš­ tem, i kako se za­let­el­a na
njeg­ a udar­a­juć­ i ga svoj­im sit­nim pes­ nic­ am­ a.

Čud­ o­viš­ te je bul­ji­lo u nju svoj­im du­bo­ko usađ­ e­nim, sme‐­
đim oči­ma, ali nije niš­ ta rek­ lo.

— Sveg­ a mi je do­sta — vri­skal­a je na njeg­ a — ne mogu to
više da pod­nes­ em. Mis­ li­la sam da će ovde biti dru­ga­či­je. Ali
nije; ne mogu da rad­ im, ne mogu da spav­ am, ne mogu čak
ni da vo­dim ljub­ av a da ne ose­ćam dah čud­ o­vi­šta na mo­jim
le­đi­ma. — Njen­ a kosa boje meda di­vlje je vij­o­ri­la na slan­ om
vet­ru. — Mol­im vas, mo­lim vas osta­vit­e me!

Čud­ o­viš­ te je okren­ ul­o lice od nje i prek­ rs­ tiv­ši mi­ši­ćav­ e
ruke na ogrom­nim gru­di­ma, po­čel­o da zvi­ždu­će mel­o­di­ju iz
nek­ og fil­ma Vol­ta Di­zni­ja.

Muš­ kar­ac s kau­ b­ oj­skim li­cem bio je sved­ ok ove scen­ e,
dok je sed­ eo u mal­om čamc­ u koji se la­ga­no lju­ljao na ta­las­ i‐­
ma. On je spus­ tio gla­vu i nat­uk­ ao dub­ lje na oči svoj šeš­ ir.

Svi su ga ovde po­zna­val­i pod ime­nom Bris­ tol i on je time
bio za­do­vo­ljan. Odaz­ i­vao se i na ime Teks koje mu je dao
Toni, čuv­ ar čam­ ac­ a u luci.

Teks Bri­stol. Kad čo­vek bo­lje raz­mi­sli o tom ime­nu, ono je
više nego odv­ rat­no ali, scen­ a ko­joj je pri­sus­ tvo­vao bila je ne‐­
što o čemu samo može da se čita u knjig­ am­ a.

Zav­ r­šio je svoj po­sao, spak­ o­vao pri­bor za pe­can­ je i spre‐­
mio se da ot­plo­vi. Aliks Log­ an sa suz­ a­ma u oči­ma odla­zi­la je
ukro­ćen­ ih nogu od čud­ o­vi­šta, prem­ a mes­ tu na ko­jem su iz‐­
najm­ lji­val­i čam­ce.

Udal­ja­vao se od obal­e, dok je mot­or gr­go­tao po­red njeg­ a.
Po­već­ av­ ao je br­zi­nu.

Kad se do­volj­no udal­jio od oba­le, mor­ao je da se gla­sno
nas­ mej­e. Za nek­ o­ga ko je bio mr­tav i po­ko­pan, on je vo­dio
pri­lič­no uzb­ u­dljiv ži­vot.

***

Aki­ko Ofud­ a Sato ose­ti­la je pri­ti­sak muž­ e­vljev­ e ruke kad su
se li­muz­ i­nom vrać­ al­i kući sa pri­jem­ a. Obav­ i­ja­la ju je to­pli­na
koja je zra­či­la iz njeg­ o­vog tela, i oseć­ al­a je pri­ti­sak njeg­ o­vog
stra­stve­nog duha tako bli­zu sebe. On je bio nep­ o­mi­čan ali
ona je, što su bili bli­že kuće, ose­ćal­a neš­ to kao puck­ et­an­ je
sta­tič­kog elekt­ri­ci­tet­a.

Kroz mi­sli su joj pro­la­zi­le raz­ne sli­ke iz onih noći koje je
pro­vod­ i­la kao vo­aj­er u toj kući. Se­ćal­a se tela svih »da­ro­va«
koje mu je dar­o­val­a to­kom dug­ ih mes­ ec­ i. To ju je nat­er­al­o da
uzd­ ahn­ e u uz­buđ­ en­ ju. Ste­gla je Sat­o­o­vu ruku, a ivi­ce njen­ ih
la­kir­a­nih nokt­i­ju za­greb­ a­še to­plo meso njeg­ o­vog dla­na.

Kad su ušli u kuću, od­mah je oti­šla u kup­ a­ti­lo i, ra­ši­rivš­ i
svoj ki­mo­no, skin­ ul­a je do­nje rub­ lje. Naga, paž­ lji­vo je obav­ il­a
ki­mo­no oko sebe, vez­ avš­ i po­nov­ o obi, pro­ver­iv­ši šmink­ u u
ogle­da­lu. Osvež­ i­la je senk­ u na očim­ a i ruž na usnam­ a.

Vel­i­ka spa­vać­ a soba bila je u omoa, da­lje od sebe šest ta‐­
tam­ i­ja u ko­joj je on pri­mao svoj­e »dar­o­ve«. Te žene koje su
tu do­laz­ i­le, nik­ ad­ a nisu pu­šta­ne u drug­ e de­lo­ve kuće. One
su bile sa ulic­ e, i nisu mog­ lo da budu deo po­ro­di­ce.

Na po­sto­lju, bli­zu vel­i­kog fut­on-krev­ et­a, bila je skulp­tur­a
Ank­ o­ku Do­di­ja u sed­ e­ćem sta­vu. On je bio po­moćn­ ik kral­je‐­
va pak­ la, i njeg­ ov za­da­tak je bio da bel­e­ži greh­ ov­ e svih onih
koji bi do­laz­ i­li na pro­klet­i dvor.

Skulpt­ur­a je bila iz­rez­ ba­ren­ a u kamf­ov­ o­rom dr­vet­u i po­ti‐­
cal­a je iz tri­nae­ s­ tog veka.

Aki­ko je nije vo­lel­a. Čin­ il­o joj se da je njen­ e iz­rez­ ba­ren­ e
oči pra­te i ima­la je neko čud­no oseć­ an­ je, kao da skulpt­ur­a
zna šta će ona uči­nit­i njen­ om vla­sni­ku. Odluč­ i­la je da je
uklon­ i, čim se bude odo­mać­ i­la. Sta­vić­ e je na neko mes­ to na
koje ona neće čes­ to za­la­zi­ti.

Sato joj po­že­le do­bro­do­šlic­ u u svoj fut­on. Pili su to­pli sake
i on je nap­ rav­ io nek­ o­li­ko šala. Aki­ko je do­bro paz­ i­la da se ve‐­
sel­o smej­e, mada je jed­ va čula šta je rek­ ao.

Da li je bila prep­ la­šen­ a, ili rev­ olt­i­ran­ a što će usko­ro po‐­
stat­i vla­sni­štvo svog za­klet­og nep­ ri­ja­te­lja? Ko­ri­stil­a je sve
svo­je veš­ ti­ne da bi uklon­ i­la mračn­ u mrž­ nju iz svog uma. Nije
že­le­la da raz­mi­šlja o ono­me što joj je Sun Hsi­ung rek­ ao, ali
nije ima­la dru­gog iz­bo­ra.

Sato je do­tač­ e, i ona se trg­nu. Ši­rom je otvo­ri­la oči i tada
je shvat­i­la da ih je sve vrem­ e dr­ža­la čvrs­ to zat­vo­ren­ im, kao
da je že­le­la da odag­ na priz­ or koji je bio pred njom.

»Ti si pra­zan sud koji ću sada po­čet­i da pu­nim« — rek­ ao
joj je Sun Hsi­ung. — »Do­šla si k meni po sop­stven­ oj vo­lji.
Toga ćeš mor­at­i da se seć­ aš u dan­ im­ a, ned­ e­lja­ma i mes­ ec­ i‐­
ma koji do­laz­ e. Pro­veš­ ćeš ovde mnog­ o vrem­ en­ a. Neće biti
neo­ ­bič­no ako bud­ eš ose­ti­la že­lju da odeš. Odm­ ah ću ti reći
da neć­ eš moći da odeš. Raz­mi­sli do­bro; ako sumn­ jaš u sebe
i ako mi­sliš da ne mož­ eš da pod­nes­ eš bol, tež­ ak po­sao i gru‐­
be reči, treb­ a da odeš od­mah. Samo ti se sada pruž­ a ta pri­li‐­
ka. Da li je jas­ no?«

I dok joj je užas is­pu­njav­ ao srce, ona je tada klimn­ u­la gla‐­
vom i rek­ la:

»Ostać­ u« — daj­u­ći tako obe­ćan­ je kao da je na venč­ an­ ju.
Svi­len­ i kim­ on­ o je za­šuš­ tao dok ga je on po­vlač­ io prek­ o
njen­ og bel­og ra­men­ a. Sada, kad mu je bila tako bli­zu, okru‐­
žen­ a ti­šmom praz­ ne kuće, jer je sva po­slug­ a do­bi­la iz­laz ove
noći da se pro­ved­ e u najs­ kup­ ljem hot­el­u u gra­du — bio je to
Sa­tov po­klon za venč­ an­ je — ose­ćal­a je njeg­ o­vu muš­ kost na
nač­ in na koji li­si­ca žen­ka oseć­ a pri­sus­ tvo muž­jak­ a. Oseć­ al­a
je pri­sus­ tvo stra­sti.
Ono što je za nju sada po­či­njal­o bilo je, što se nje ti­cal­o,
to­li­ko bli­zu lju­bav­ i ko­li­ko i spa­jan­ je dve bakt­er­i­je. Svo­ja pra‐­
va ose­ćan­ ja prem­ a njem­ u ona će moći da iz­ra­zi tek onog
tren­ utk­ a kad joj osvet­a bude nad­ o­hvat ruke. Nje­ne noz­ dr­ve
se raš­ i­ri­še, oset­iv­ši čud­ an mi­ris.
Ki­monn­ o joj je skliz­ nuo s ra­men­ a i ona je sada prek­ r­sti­la
ruke prek­ o grud­ i, kao što bi uči­nil­a neka učen­ ic­ a trud­ e­ći se
da sak­ rij­e svoj­e tek nap­ u­pe­le doj­ke.
Sato se nagnu unap­ red i usnam­ a joj po­mi­lo­va vrat. Aki­ko
je bila sleđ­ en­ a što je nap­ ad­nut njen deo tela koji joj je bio
najd­ ra­ži, ali s mi­rom je pri­hvat­i­la ono što je mo­ral­o da dođe.
Oseć­ al­a je kako njeg­ o­ve ruke kli­ze prek­ o njen­ ih ram­ en­ a i
trg­nuvš­ i se oži­ve, pri­mor­a sebe da raš­ i­ti njeg­ ov ki­mon­ o, po‐­
kvar­iv­ši tako veš­ to nas­ li­kan­ u crv­ en­ u šaru.
On je bio nag pre nje. Koža mu je bila to­pla is­pod njen­ ih
ose­tlji­vih pr­sti­ju. Nije bio dla­kav, a put mu je bila div­na i či‐­
sta. Spu­sti­la je ob­raz na njeg­ ov tr­buh, oset­iv­ši kako ži­vot
udar­a u njeg­ o­vim ven­ am­ a. Ali, njoj to niš­ ta nije zna­či­lo. Bilo
je to kao da je pri­slo­ni­la uho na drvo.
Po­di­gao ju je uvis, i sada su lež­ al­i čvrs­ to pri­lju­blje­nih tela.
Njen­ e noge su bile sti­snut­e, a njeg­ o­ve ši­ro­ko otvo­ren­ e. Čin­ i‐­
lo joj se da mu iz­međ­ u bu­ti­na bije dru­go srce, pul­si­ra­juć­ i
svo­jim rit­mom. Oseć­ al­a je njeg­ o­vu erekc­ i­ju, i či­nil­o joj se da
on pok­ uš­ av­ a da ugur­a iz­međ­ u njen­ ih nogu neku vrs­ tu zmi­je.
Spus­ ti­la je ruku i uhvat­i­la ga za te­sti­se, bla­go ih steg­nuv‐­
ši. On je zaj­e­čao od zad­ o­volj­stva. Do­dirn­ ul­a je zat­im osnov­ i‐­

cu njeg­ o­vog pol­nog or­gan­ a.
Po­lak­ o je po­čeo da se okreć­ e, trud­ e­ći se da nju okren­ e na

leđa. Ni­kad­ a ran­ i­je nije bila sves­ na spec­ i­fič­nog dela svo­ga
tela. Unut­ra­šnjost njen­ ih bu­ti­na plamt­e­la je, kao da je bila
pri­ti­snut­a na uža­ren­ u peć­ni­cu, i njen­ i mi­ši­ći drht­al­i su od
stra­ha.

Ako ugled­ a znak pre vrem­ en­ a, ako njeg­ o­va lju­bav ne
bude do­volj­no snaž­ na da pređ­ e prek­ o toga, on će je si­gurn­ o
od­ba­ci­ti. Zam­ i­sli­la je kako je iz­bac­ uj­e na uli­cu, vi­del­a je sebe
kako je pro­ga­njaj­u iz grad­ a kao što su rad­ i­li vek­ o­vim­ a kada
je Šo­gun nar­ed­ io da žene njen­ og soja ne smej­u da leg­nu u
krev­ et sam­ ur­a­ja, a kam­ o­li da po­sta­nu njih­ ov­ e nev­ es­ te.

Shvat­i­la je u tom tren­ utk­ u da nije bilo nik­ ak­ ve raz­ li­ke iz‐­
međ­ u nje i njen­ e maj­ke. To ju je uža­sno upla­ši­lo, i onda je
po­čel­a da drht­i kao list. Njen muž je po­greš­ no pro­tum­ ač­ io
njen strah kao nav­ al­u stras­ ti, i za­je­čao je još gla­snij­e.

Lež­ a­la je na le­đi­ma. Mog­ la je da ose­ti mek­ o­tu svog svil­e‐­
nog ki­mo­na kao senz­ ua­ l­ni do­dir. Sato se nagnuo nad nju, za‐­
klon­ ivš­ i svo­jim mi­ši­ćav­ im te­lom njen­ e dojk­ e i sto­mak.

Po­di­gla je ruke a za­tim je pr­sti­ma po­čel­a da mi­lu­je njeg­ o‐­
ve lepo obli­ko­van­ e mi­ši­će. Ko­ri­sti­la je vrh­ ov­ e pr­sti­ju da bi
pri­ti­skal­a de­lo­ve miš­ i­ća.

— Do­pad­ aj­u ti se moje ruke? — šapn­ uo je on.
Nje­ne oči, crne kao žad, gle­da­le su pra­vo u njeg­ a, ne
trep­ćuć­ i, daj­uć­ i od­go­vor koji je že­leo da čuje.
— Da — di­sao je teš­ ko — da, do­pa­daj­u ti se.
Njeg­ o­va gla­va spus­ ti se prem­ a njen­ im doj­kam­ a i njeg­ o­ve
usne obuh­ vat­i­še brad­ av­ i­ce. Po­mer­ao je gla­vu od jed­ne doj­ke
do dru­ge, lju­be­ći ih i li­žu­ći. Aki­ko nije niš­ ta oseć­ al­a. Njeg­ o­vi
pr­sti mi­lo­val­i su jed­nu bra­da­vi­cu, dok su mu usne lju­bi­le
drug­ u. Ona je uz­di­sal­a samo zbog raz­ li­ke koju je oseć­ al­a iz‐­
međ­ u to­ple mek­ o­te njeg­ o­vih usan­ a, i gru­bog tr­lja­nja njeg­ o‐­
vih čvrs­ tih pr­sti­ju. Nije znal­a da li da vriš­ ti ili da plač­ e. Zato
je ćut­al­a, gri­zu­ći do­nju usnu, di­šuć­ i oštro. Sta­vi­la je prst u
usta, ovla­ži­la ga, a za­tim ovlaž­ i­la tač­ku iz­međ­ u svo­jih bu­ti‐­
na.

Tada je ose­ti­la da je Sato okreć­ e na jed­nu stra­nu i od­mah
zat­im vrel­i­nu njeg­ o­vog tela iza sebe. Nje­go­va ruka než­ no
po­di­že njen­ u nogu. Uz­dahn­ ul­a je kad ga je oset­i­la iz­međ­ u
bu­ti­na kako se pro­bi­ja kroz gu­sti­nu dla­ka na njen­ om Ven­ er­i‐­
nom brež­ ulj­ku.

Zaj­e­čavš­ i snaž­ no, pro­dro je du­bo­ko u nju. Aki­ko ši­ro­ko
otvo­ri oči, tako da joj beon­ jač­ e po­sta­do­še ogromn­ e. Neka
vat­ren­ a maš­ i­na poče da radi u njen­ im grud­ i­ma, tako da joj
se či­nil­o da ne može da diše. Oseć­ al­a je da joj se utro­ba
para, oseć­ al­a je da je neš­ to is­pu­njav­ a, a od­mah zat­im oset­i‐­
la je muku kao da se prej­e­la.

Bila je op­hrv­ an­ a ovim do sada nep­ o­zna­tim oseć­ aj­i­ma, pa
je di­vlje krikn­ ul­a. Sato, koji je po­nov­ o po­greš­ no shvat­io njen
krik, pro­dro je još du­blje, trud­ e­ći se da usp­ o­sta­vi erot­ski ri‐­
tam.

Aki­ko je mi­sli­la da će se ones­ ves­ ti­ti. Kao da su hil­jad­ e de‐­
mon­ a do­šli da igra­ju pred njen­ im oči­ma. Gla­va joj se klat­i­la
nap­ red-na­zad, a ras­pu­šten­ a duga kosa udar­al­a je Sa­toa,
ras­pal­ju­ju­ći ga još više.

* Ki­o­ki. Sens­ ei tame.
Ali, ona je zna­la šta treb­ a da radi; ona je mo­gla da pruž­ i
zad­ o­volj­stvo muš­ kar­cu, a da sama u tome ne uži­va. To je
bio, ta­ko­đe, deo ulo­ge koju je sebi nam­ en­ il­a. Još uvek jec­ aj­u‐­
ći, ona po­seg­nu iz­međ­ u nje­go­vih but­i­na i uhvat­i ga za tes­ ti‐­
se. U tom is­tom tren­ utk­ u ona sti­snu svoj unut­ra­šnji mi­šić i
obuh­ vat­i nab­ rek­ li gla­vić njeg­ o­vog pen­ is­ a, du­bo­ko zab­ o­den u
njen uski kan­ al. Bok­ o­vi po­češ­ e da joj se po­lak­ o po­kreć­ u. Sa‐­
svim blag­ o, sti­snul­a je njeg­ o­ve tes­ ti­se.
Čula je kako je on dub­ o­ko zaj­e­čao, ose­ti­la je kako njeg­ o­vi
mi­ši­ći drht­e i znal­a je da je njeg­ ov or­ga­zam nei­­zbe­žan. »Ne
smem da mu do­pus­ tim da to uči­ni«, po­mi­sli­la je di­vlje. —
»Mo­žda ću mu to do­pus­ ti­ti su­tra ili prek­ o­sut­ra, ali ne sada.«
Uz kra­tak je­caj ona se odvoj­i od njeg­ a a za­tim svo­jim
otvo­ren­ im, vlaž­ nim usnam­ a obuh­ vat­i njeg­ ov uzd­ rht­a­li pe­nis,
do­vod­ eć­ i ga do lud­ i­la svoj­im veš­ tim mi­lo­van­ jem.

Njen­ e meke vlaž­ ne usne dod­ i­ri­val­e su ga po sam­ om vrhu,
is­to­vrem­ en­ o ga muč­ eć­ i i pru­ža­juć­ i mu bes­krajn­ o zad­ o­volj‐­
stvo. Nije mog­ ao više da iz­dr­ži pa je, ne­sves­ tan svoj­ih po­stu‐­
pak­ a, čvrs­ to ščep­ ao njen­ u dugu kosu i po­čeo je da je prek­ li‐­
nje za slatk­ o opu­šta­nje.

Tek tada je po­čel­a da ga želj­no sisa, obuh­ vat­aj­u­ći ga pot‐­
pu­no i maz­ eć­ i ga vrh­ ov­ i­ma pr­sti­ju. Nje­na drug­ a ruka po­kri‐
val­a je njen vlaž­ ni Ven­ er­in brež­ u­ljak, kao da se tu nal­az­ i
rana. But­i­ne su joj bile čvr­sto sklo­plje­ne.

Ste­za­la se sve više, dok je njeg­ o­vo seks­ ua­ l­no uzb­ uđ­ e­nje
ra­slo, kao što se dete stež­ e da bi se sman­ jio bol koji ose­ća.
A onda je odj­ed­nom pri­mor­a­la svog nov­ og muža da za­spi.
Dok ga je po­smat­ra­la kako tone u san, kren­ ul­a je tamn­ im
hodn­ i­kom svo­je pro­šlo­sti, raz­mi­šlja­juć­ i o tome šta je mo­gla
da bude.

Aki­ko se pa­žlji­vo okren­ u na stran­ u i ustad­ e sa svo­je brač‐­
ne po­ste­lje. Za tren­ ut­ak sta­jal­a je naga, pot­pu­no nep­ o­mič‐­
na, zag­ le­da­na u krupn­ u fi­gu­ru Se­i­ćia Sat­oa koji je spa­vao
du­bo­kim snom.

Na njen­ om zag­ o­net­nom, prel­e­pom licu nije mo­glo da se
pro­či­ta kak­ va su joj oseć­ an­ ja u tom tren­ utk­ u. Mo­žda je bilo
isti­na ono što joj je jed­nom Sun Hsi­ung rek­ ao: »Čak ni ti
sama ne raz­ u­meš pot­pun­ o svo­ja oseć­ an­ ja«. Sama sebe je
ubeđ­ i­val­a da to nije tač­no, jer inač­ e ne bi po­sti­gla ono što je
po­sti­gla. Ni­kad­ a ne bi mo­gla da ovlad­ a di­scip­ li­nam­ a Kuji —
Kiri i Ko­bu­de­rom. Bile su to mi­ste­ri­o­zne di­scip­ li­ne ko­ji­ma se
slu­žio i Sai­­go. »Da nije tako«, po­mi­sli­la je po­be­do­nos­ no, »ni‐­
kad­ a ne bih mo­gla da ubij­em onu mud­ ru li­si­cu Mas­ aš­ i­gi Ku‐­
sun­ ok­ ia.« Ona je upo­treb­ i­la đaho i uspel­o joj je, uspel­a je da
sak­ rij­e svoj­u stvar­nu nam­ er­u kad mu je pri­laz­ i­la, uspel­a je
da ga obm­ an­ e uprk­ os njeg­ o­voj veš­ ti­ni.

Ali njen­ a ra­dost bila je krat­kog veka. Odm­ ahn­ uvš­ i gla‐­
vom, preb­ ac­ i­la je sla­po­ve svoj­e crne kose prek­ o ram­ en­ a i
ose­ti­la kako joj pad­ aj­u niz leđa. Sag­nul­a se i po­di­gla svoj ša‐­
ren­ i kim­ o­no. Bio je to isti kim­ on­ o koji je nos­ i­la dan ra­ni­je, na
venč­ an­ ju.

Obav­ il­a ga je oko sebe kao što dete oba­vi­ja oko sebe to‐­
pli bad­ e­mant­il. Žel­e­la je da se za­šti­ti od hladn­ oć­ e noći. Mo‐­
ral­a je da se po­vrat­i od onog­ a što je smat­ra­la nap­ a­dom na
svo­ju lič­nost. Mo­ra­će po­vrem­ en­ o da se po­vla­či u sam­ o­ću, i
da razm­ i­šlja o svoj­oj osve­ti, Oseć­ al­a je gad­ an ukus u usti­ma.
Bio je to neki čudn­ i, slat­kas­ to-sla­ni ukus, sli­čan ukus­ u krvi.
Njen­ e vlas­ ti­te krvi.

Nik­ ad­ a ran­ ij­e nije tako snaž­ no mr­ze­la svoj­u kar­mu. Njen­ o
ško­lo­van­ je treb­ al­o bi da je za­šti­ti od ta­kvih ose­ćan­ ja, i bila je
zap­ rep­ aš­ ćen­ a što je to­li­ko po­go­đe­na i po­tres­ en­ a ovak­ o jed‐­
nos­ tavn­ im akt­om. To što je on bio neo­ p­hod­ an, njoj kao da
uopš­ te nije bilo va­žno. Po­nov­ o se rasp­ la­kal­a u ti­hoj ago­ni­ji.

Bos­ o­nog­ a, nap­ us­ ti­la je spav­ ać­ u sobu i kren­ ul­a kroz tam‐­
nu kuću, sve dok nije nai­­šla na fus­ um­ u koja je vod­ i­la prem­ a
Zen vrtu.

Mes­ to je bilo mir­no, ali is­to­vrem­ en­ o i uz­bu­dlji­vo.
Aki­ko okret­e gla­vu, i sede na hladn­ u kam­ en­ u klup­ u, sa‐­
viv­ši noge is­pod sebe. Ruke su joj bile skrš­ ten­ e u kril­u, pr­sti
opuš­ ten­ i i bla­go zao­ ­krug­ lje­ni. Iz­gle­dal­a je tako besk­ rajn­ o
žen­stve­no, da niko ne bi mo­gao ni da san­ ja ko­li­ko se ener­gi‐­
je krij­e u tom telu i za šta je ono sve spos­ ob­no.
U miru šljun­ko­vi­tog Zen vrta Aki­ko shvat­i da je zah­ valn­ a
što ne mora da trpi svek­ r­vu. Sa­to­o­va majk­ a, kao sve ja­pan‐­
ske maj­ke, vlad­ a­le bi u kući. Cent­ral­ni deo svak­ e jap­ ans­ ke
kuće po tra­di­ci­ji se naz­ i­vuu omo­ja: kuća maj­ke. Aki­ko zad­ rh‐­
ta. Kako bi ona mo­gla da pod­nos­ i nar­ed­be svoj­e her­a­moc­hi,
one koja bi imal­a prav­ o da drži kaš­ i­ku ko­jom se serv­ ir­a pi­ri‐­
nač, koja bi dak­ le bila gla­va u kući? Ne. Bilo je mnog­ o bo­lje
što je bila mrt­va i sah­ ran­ jen­ a sa Sa­to­o­vim bra­tom, her­o­jem.
Sama, is­pod jap­ ans­ kog ke­dra koji je bio tam­nij­i od noći koja
ih je oba­vij­al­a, sa senk­ am­ a Zen sten­ a koje su bac­ al­e čud­ne
senk­ e, Aki­ko ustad­ e pod svet­lu­can­ jem nez­ a­int­e­res­ o­van­ ih
zve­zda i od­bac­ i ki­mo­no jed­nim odlučn­ im ges­ tom.
Naga, dok se na nebu iz­nad nje vi­deo od­sjaj iz Šin­đuk­ ua i
neš­ to da­lje Gin­ze, bul­e­va­ra u ko­ji­ma kao da se ni­kad­ a nije
odla­zi­lo na poč­ i­nak, ona stad­ e na prav­ il­no iz­gra­bul­ja­ne red­ o‐­

ve šljunk­ a. Oseć­ al­a je kako je šljun­ ak gla­dak i iz­grab­ ul­ja­ne
is­pod nje­nih sto­pa­la.

Isp­ ru­ži­la se iz­međ­ u dve crne sten­ e, pri­lju­biv­ši se uz tle,
sav­ il­a se pola u tami, pola na svet­lo­sti, i po­sta­la je jed­no sa
pri­ro­dom koja ju je okruž­ i­val­a.

***

Mink je uži­vao što Tan­ ja radi za njeg­ a. Po po­vr­ta­ku u Amer­i‐­
ku iz So­vjet­skog Sa­vez­ a, nije imao vrem­ en­ a da raz­mi­šlja o
tome ali to ose­ćan­ je je bilo uvek pris­ ut­no.

Oset­io je da mu se Tan­ ja pri­bli­ža­va. Zag­ le­dao se u njen­ e
pla­ve oči, pro­šar­an­ e si­vim tačk­ am­ a. Bile su vrlo krupn­ e i
otvo­ren­ o su po­smat­ra­le svak­ o­ga. Kad god bi joj pri­šao, Mink
je uvek najp­ re vi­deo njen­ e oči.

Bile su to iste oči kao što je imao Mih­ ai­l. Njen brat. Mi­hai­l
je bio ra­zlog zbog ko­je­ga je Mink do­šao u Mo­skvu. Mi­hai­l je
do­tu­rio po­ruk­ u na Zap­ ad: po­sed­ o­vao je važ­ ne in­form­ ac­ i­je
koje bi mog­ le da int­e­res­ uj­u amer­ič­ku taj­nu slu­žbu. Kom­pju‐­
ter je odab­ rao Mink­ a zbog njeg­ o­vog znan­ ja rus­ kog jez­ i­ka
kao i slo­vens­ kog iz­gle­da — i tako je bio po­slat da iz­vuč­ e Mi‐­
hai­­la; ako to ne uspe, onda bar da do­bi­je in­form­ ac­ i­ju od nje‐­
ga.

Međ­ ut­im, Mi­hai­l je bio ot­kriv­ en i do­slov­ce prep­ o­lo­vljen,
mi­tra­lje­skom vat­rom. Iz tog pe­ri­o­da Mink se samo seć­ ao
sneg­ a koji je nep­ res­ tan­ o pad­ ao, i svo­jih mi­sli o tome kako je
Keti, njeg­ o­va lju­bav iz škol­ske klup­ e i sad­ aš­ nja žena, od­uv­ ek
vol­el­a sneg. Uhvat­i­li su ga. Tra­ži­li su do­kum­ ent­e od njeg­ a.
Ali sve to je bilo davn­ o, pre pun­ ih osam god­ i­na.

— Ker­ol?
Jed­ i­no je ona zna­la šta znač­ i slo­vo K u njeg­ o­vom imen­ u.
Jed­ i­no je ona ima­la smel­o­sti da ga ko­ri­sti. Bila je to jed­ i­na
spolj­na man­ if­es­ tac­ i­ja po ko­joj je mo­glo da se zak­ ljuč­ti kako
je snaž­ na veza iz­međ­ u njih.
— Mol­im, Tan­ ja!
Bac­ i­la je po­gled na pap­ i­re koji su sta­jal­i is­pred njeg­ a.

— Da li je do­si­je o Ni­ko­li Laj­nir­u za­vr­šen?
— Do­si­je o ljud­skom biću nik­ ad­ a ne može da bude za­vr‐­
šen, bez ob­zi­ra kako svež­ im po­dac­ i­ma bio do­pun­ jen. Žel­eo
bih da to za­pamt­i­te, Tan­ ja — znao je i sam da je ovu po­sled‐­
nju reč­ en­ i­cu rek­ ao bez po­treb­ e jer je Tan­ ja ion­ ak­ o sve pamt­i‐­
la.
Po­gle­davš­ i je po­nov­ o, Mink je bio po­tres­ en ko­li­ko je li­či­la
na Mih­ ai­­la. Obo­je su imal­i fina lica uz­dig­nut­ih ja­buč­ i­ca, što
je ukaz­ i­val­o na ple­men­ i­to po­rek­ lo. Oboj­e su ima­li jaku tam‐­
nu kosu, mada je u po­sled­nje vrem­ e Tan­ ja po­čel­a da boji
svo­ju u pla­vo. Ob­jas­ nil­a mu je da to čini zato da bi prev­ ar­i­la
seć­ an­ je.
Kad je iza­šao iz zat­vo­ra, Tan­ ja ga je iz­vel­a iz Mos­ kve, iz
So­vjet­skog Sa­vez­ a.
Du­go­vao joj je mnog­ o. Ali, mor­ao je da je pred­ a Po­ro­di­ci
— u to vrem­ e nije bilo Cr­ven­ e stan­ ic­ e. Odv­ el­i su je dal­ek­ o od
njeg­ a i po­čel­i su da je is­pi­tu­ju.
On je prvi bio sumn­ jiv, ali po­što im je po­šten­ o pred­ ao Mi‐­
hai­­lo­vu in­form­ ac­ i­ju, nisu više ima­li ra­zlo­ga da sumn­ jaj­u u
njeg­ a. Nik­ ad­ a im nije do­pus­ tio da saz­ naj­u da je inf­or­mac­ i­ju,
u stvar­i, do­bio od Tan­ je. Znao je da joj besk­ raj­no mnog­ o du‐­
guj­e. Ona je bila snaž­ na i čvr­sta, i bez­broj puta mu je spa­si­la
ži­vot. Ubr­zo je shvat­io da je i njen um isto tako brz i snaž­ an,
kao i njen­ o telo. Upi­ja­la je sve Mih­ ai­­lo­ve inf­orm­ ac­ i­je a bila je
isuv­ i­še pa­met­na da bi bilo šta od tog eks­ plo­ziv­nog mat­er­i­ja‐­
la po­ver­i­la hart­i­ji.
Kad je pre tri go­di­ne Mink nag­ lo nap­ red­ o­vao u Po­ro­di­ci,
pred­ lo­žio je da se osnuj­e Crv­ en­ a sta­nic­ a koja bi vod­ i­la bri­gu
o svem­ u što se do­ga­đa na tlu Sov­ jet­skog Sa­vez­ a. Do­pu­šten­ o
mu je da osamn­ ae­ st mes­ ec­ i pri­prem­ a ob­ra­zlo­žen­ je svog
pred­ lo­ga. Bilo mu je po­treb­no samo osamn­ ae­ st ned­ el­ja da
nap­ rav­ i iz­veš­ taj koji je bio ta­kav da su mu svi bud­ že­ti Po­ro‐­
di­ce bili otvo­ren­ i. On je oti­mao ben­ ef­i­ci­je za svoj sekt­or, kao
što do­bar advo­kat oti­ma do­bit za svog šti­ćen­ ik­ a fudb­ a­ler­a.
Reč­ en­ o mu je da će mu sve bili omog­ uć­ en­ o, uko­li­ko bude

imao šta da is­po­ru­či. Mink je bio si­gur­an da će robe uvek
ima­ti na pret­ek.

Međ­ ut­im, Mink sada nije raz­mi­šljao ni o bu­dže­tu, ni o Ta‐­
nji, ni o Po­ro­di­ci. On je san­ jar­io, što mu je u po­sled­njih nek­ o‐­
li­ko mes­ ec­ i po­sta­la nav­ ik­ a.

U stva­ri, čud­ io se kako je mog­ lo da se do­go­di da se vis­ o‐­
ko in­te­li­gent­an, do­bro iz­vež­ ban oper­at­iv­ni ofic­ ir po ime­nu
Ker­ol Gor­don Mink nađe u ovak­ o kob­nom škrip­cu.

Za vrem­ e dug­ ih dana u So­vjet­skom Sav­ ez­ u, lju­di­ma iz
KGB-a je od­bi­jao da kaže bilo šta.

Na nji­ho­va pi­ta­nja nije od­go­var­ao; samo im je pri­čao o
Keti. Oni su saz­ nal­i sve o nji­hov­ im naji­nt­im­nij­im od­nos­ i­ma

1 o svem­ u što im se do­go­di­lo u toku ži­vo­ta.
Kad se vrat­io u Amer­i­ku, ot­krio je da je njeg­ o­va veza sa
Keti ozbilj­no nač­ et­a. Sa više lju­di raz­go­var­ao je o svo­jim in‐­
tim­nos­ ti­ma, i sada je ose­ćao užas­ an strah i od­bi­ja­nje. Bilo je
to kao da raz­go­var­a sa muš­ kar­cem koji je uprav­ o si­lo­vao
svo­ju ženu, o njeg­ o­vom seks­ ua­ l­nom ži­vo­tu. Kao da mu je
neš­ to eks­ plo­di­ral­o u gla­vi. Njeg­ o­va lju­bav prem­ a Keti nije
bila niš­ ta man­ ja, ot­krio je da ne može više da je do­dirn­ e a
da se ne seti ko­šmar­a kroz koji je pro­šao. Tako su ži­vel­i raz‐­
dvo­je­no, sve do one noći u ko­joj je ona ubij­e­na. Tek po­sle
toga on je usp­ eo da ubed­ i sebe da će i dal­je moći da uži­va u
seks­ ua­ l­nim odn­ os­ i­ma.
A onda je po­čel­a ova pro­klet­a zbr­ka. Međ­ ut­im, još nik­ ak­ o
nije mo­gao da shvat­i kako je do­šao do toga da se bez­nad­ e‐­
žno za­lju­bi u ženu koju nije mo­gao — koju nije smeo — da
voli. Da li je mog­ uć­ e da je samo pre dve ned­ el­je od­let­eo da
pro­ved­ e vi­kend sa njom? Čin­ il­o mu se da je to bilo pre dve
go­di­ne. Zag­ led­ ao se u svoj­e ruke, i mor­ao je da se nas­ mej­e
sam sebi. Kak­ av je idi­ot. Ali nije mo­gao da pres­ ta­ne da je
voli. Ona mu je do­nel­a sam­ o­po­uz­ da­nje, i div­no zad­ o­volj­stvo
za koje je mis­ lio da ga ni­kad­ a više neće oset­i­ti. Kako je mo‐­
gao da se sveg­ a toga od­rekn­ e?
Žel­eo je da se po­ver­i Tan­ ji. Znao je da može u njen­ o uho
da šap­ uć­ e taj­ne svet­a, ali ne i svoj­e lič­ne. Nije smeo da do‐­

pu­sti da ona to zna, jer to bi bio jas­ an znak njeg­ o­ve slab­ o­sti.
Znao je da bi se ona za­gle­dal­a u njeg­ a tim otvo­ren­ im slo‐­
vens­ kim oči­ma, i rek­ la mu šta treb­ a da urad­ i. A Mink je do‐­
bro znao šta je to: to je treb­ a­lo da učin­ i još pre nek­ o­li­ko me‐­
sec­ i. Žena koju je vo­leo, mor­a­la je da umre radi bez­ bed­no‐­
sti. Sva­ki dan njen­ og ži­vot­a preds­ tav­ ljao je opas­ nost.

Ko­li­ko puta je u toku pro­tek­ lih mes­ ec­ i po­di­gao tel­e­fons­ ku
slu­šal­i­cu i okren­ uo spe­ci­ja­lan ši­fro­van­ i broj? I ko­li­ko puta je,
ose­tiv­ši ukus pe­pel­a u usti­ma, spus­ tio slu­šal­i­cu. Nije mo­gao
to da uči­ni. Pa ipak, znao je da mora.

—… ovde.
— Izvin­ it­e, bio sam… — po­di­gao je gla­vu.
— Zad­ u­bljen u mi­sli — reče Tan­ ja. — Da, vi­dim to. — Nje‐­
ne oči, Mih­ ai­­lo­ve oči, po­smat­ra­le su ga net­rem­ i­ce. — Mi­slim
da je vrem­ e za baz­ en.
Klim­nuo je gla­vom, i uzd­ ahn­ uo. Ona je uvek bila spremn­ a
da kaže da i telu mora da se po­klan­ ja vel­i­ka pa­žnja, kao i ra‐­
zum­ u.
Tan­ ja upal­i si­stem koji je spec­ i­jal­no bio in­sta­li­ran za Crv­ e‐­
nu sta­ni­cu. Si­stem bi be­lež­ io po­ruk­ e i pred­ a­vao ih da­lje, u —
ko­li­ko nisu bile spe­ci­jal­no važ­ ne pa su mor­a­le da sač­ ek­ aj­u
Mink­ a.
Si­šli su lift­om tri spra­ta, i pro­šli kroz dve elekt­rons­ ke pro‐­
ver­e. Kad se skin­ uo, vid­ el­o se da Mink ima vit­ko telo koje je
iz­gle­da­lo de­set go­di­na mla­đe nego što je, u stva­ri, bilo. Ali,
kada bi čov­ ek pri­šao bli­že, vi­del­o bi se da je to telo muš­ kar‐­
ca koji je pret­r­peo do­sta toga.
Sko­čio je u vodu tako da se glat­ka po­vrš­ i­na nije sko­ro ni
po­rem­ et­i­la. Tren­ ut­ak kas­ ni­je, Tan­ ja mu se pri­dru­ži­la. Obo­je
su imal­i kup­ a­će ko­sti­me od sint­e­ti­ke. Kao i to­li­ko puta ran­ ij­e,
Mink uhvat­i sebe kako se divi njen­ om vit­kom, mi­ši­ćav­ om
telu. Imal­a je ši­ro­ka ram­ en­ a i uske bo­ko­ve gim­nas­ ti­čark­ e, ali
nije bila muš­ ko­ba­njas­ ta.
Prep­ li­val­i su des­ et puta ba­zen, takm­ i­čeć­ i se.
Tan­ ja bi svak­ i put po­bed­ i­la, ali kako su mes­ ec­ i pro­laz­ i­li,
on ju je sve više stiz­ ao.

— Za malo — rek­ ao je, teš­ ko di­šuć­ i. Obri­sao je vodu sa
lica. — Pro­klet­o sam bio bli­zu po­be­de.

Tan­ ja se osmehn­ ul­a.
— Vi ste tren­ ir­al­i više od mene. Mo­ram toga da se set­im
ubud­ u­će.
Seo je na ivi­cu ba­zen­ a. Voda se ced­ i­la niz njeg­ o­vo telo.
Kosa mu se za­le­pi­la na čelu i li­čio je na nek­ og rim­skog sen­ a‐­
to­ra. Nje­go­ve jas­ ne sive oči bile su nep­ ri­rod­no krupn­ e. Tu
sko­ro obri­jao je br­ko­ve, i sada je iz­gle­dao kao mla­dić, mada
je imao čet­rd­ es­ et i sed­ am go­di­na.
Tan­ ja — još u vodi — str­plji­vo je ček­ al­a da on poč­ne raz‐­
go­vor. Imao je odlu­čan iz­raz lica, ot­kak­ o se vrat­io sa raz­go‐­
vo­ra sa dok­to­rom Ki­dom u Njuj­or­ku. Ona nije zna­la o čemu
su pri­čal­i. Nad­ al­a se da je raz­mi­šljao o neč­ em­ u o čemu je
njoj bilo sta­lo da mi­sli.
Bio je muš­ kar­ac koji bi je u dru­gač­ i­jim okol­nos­ ti­ma veo­ ‐­
ma pri­vlač­ io. Imao je onaj kval­i­tet koji je najv­ i­še cen­ il­a kod
lju­di — in­te­li­genc­ i­ju.
— Radi se o pro­klet­om Ni­ko­li Laj­nir­u — reče Mink potp­ u­no
neo­ ­ček­ i­van­ o, kao i uvek. — Mi­slim da ćemo mor­at­i da se su‐
ko­bi­mo sa njim, pre ili kas­ nij­e.
Sada joj je po­sta­lo jas­ no kak­ av su raz­go­vor vod­ i­li on i
dok­tor Kid, ali nije ni­šta rek­ la.
Mink­ o­ve sive oči zau­ s­ ta­vi­še se na njoj.
— Ni­jed­nog tren­ utk­ a nis­ am po­mi­slio da će mi se taj pro‐­
klet­nik do­pa­sti. Suv­ i­še je nez­ a­vi­san. I nar­avn­ o, mons­ truo­ ­zno
je opas­ an.
— Pro­či­tal­a sam njeg­ ov do­si­je — reč ona, i sede po­red
njeg­ a. — Nije agres­ i­van.
— Ne, nije — slo­žio se Mink. Svak­ ak­ o da nije. I to će biti
naš pri­laz njem­ u. On je nai­­van, kad smo mi u pi­ta­nju. Mo­ra‐­
mo da se po­tru­di­mo da od njeg­ a do­bi­je­mo sve što žel­i­mo. —
Po­vuk­ ao je ruke niz svo­je glat­ke bu­ti­ne. — Ako se do­go­di da
se on vrat­i nač­ i­nu ži­vo­ta na koji se za­vet­o­vao, neka nam go‐­
spod po­mog­ne. Iz­gub­ i­ćem­ o ne samo njeg­ a, nego i mnog­ e
dru­ge stvar­i.

***

— Halo?
— Nik, Nik, gde si bio? Pok­ uš­ av­ al­a sam da te do­bi­jem či‐­

tav­ og dana.
On je pro­mrm­ ljao neš­ lo u slu­šal­i­cu. Očni kapc­ i kuo da su

mu bili za­lep­ lje­ni.
— Nik?
Bio je op­hr­van sli­kam­ a. Sa­njao je Juk­ io. San­ jao je svad­be‐­

nu cer­em­ o­nij­u is­pred To­kug­ av­ in­ og gro­ba. Sa­njao je kako se
crni zmaj vi­jo­ri na nebu, san­ jao je kako sivi ždra­lo­vi tra­že za‐­
klon. Sa­njao je Juk­ io u bel­om kim­ on­ u sa cr­ven­ im ivi­cam­ a,
kako sto­ji uz njeg­ a pred bu­di­stič­kim sveš­ te­nik­ om. Tiha pe‐­
sma is­pu­njav­ al­a je vaz­ duh.

— Nik, jesi li tamo?
Kad ju je uhvat­io za ruku, muz­ i­ka je po­sta­la gla­snij­a, nje‐­
na gla­va okren­ ul­a se prem­ a njem­ u i on je, užas­ nut, ugled­ ao
žutu lo­ban­ ju. Po­srn­ uo je i ko­rakn­ uo unaz­ ad, shvat­iv­ši da je
uz njeg­ a Akik­ o… Aki­ko ili Ju­kio? Koja? Koja?
— Izvi­ni, Jus­ ti­na. Juče je bilo Sa­to­o­vo venč­ an­ je. Pri­jem je
tra­jao…
— Nije važ­ no — reče ona — imam fant­as­ tič­nu vest. Tek
tada je oset­io uz­buđ­ e­nje u njen­ om gla­su.
— Šta je to?
— Raz­go­var­a­la sam sa Ri­kom Mi­ler­om onog dana kad si ti
ot­pu­to­vao. Se­ćaš se da mi je on pri­čao o po­slu koji sam
samo mo­gla da san­ jam? E pa, san mi se ostvar­io. Do­bi­la
sam po­sao. Bila sam to­li­ko uzb­ uđ­ en­ a. Po­čel­a sam da ra­dim
u pet­ak.
Ni­ko­la pro­vuč­ e ruku kroz kosu. Bilo je malo svet­lo­sti na
nebu. Samo što nije svan­ u­lo. On je još raz­mi­šljao o do­ga­đa­ji‐­
ma koji su se od­i­gra­li juče, i nik­ ak­ o nije mo­gao da se otres­ e
po­mi­sli na onaj tren­ ut­ak kad je Aki­ko po­la­ko spus­ ti­la lep­ e­zu.
To lice! Kao da su ga duh­ ov­ i pro­ga­njal­i nep­ res­ ta­no je prež­ i‐
vlja­vao taj stra­šni tren­ ut­ak… sve dok nije naš­ ao od­go­vor.

— Nik, da li si čuo šta sam rek­ la? Sada se oseć­ al­a oštri­na
u njen­ om glas­ u, i oduš­ ev­ ljen­ ja je nes­ ta­lo.

— Mis­ lio sam treb­ a da bud­ eš slob­ od­na, Jus­ ti­na — reče on,
dok mu je um još bio dal­ek­ o. — Ne shvat­am zaš­ to bi sada
htel­a da se vez­ u­ješ.

— Nik, šta to go­vo­riš? — Njen glas, oštar zbog ljut­i­ne,
najz­ ad ga je osves­ tio. Bilo je ja­sno da joj je sve­ga do­sta:
strah­ a od sam­ oć­ e, stra­hov­ an­ ja što je on na da­le­kom putu
dok bes­ mrt­ni Sa­i­gov duh luta oko nje a njeg­ a nema sada,
kad joj je naj­po­treb­nij­i. Kako joj je samo Nik­ o­la bio po­treb­ an
da je po­dr­ži u ovom tren­ utk­ u. — Čes­ ti­tam, to je treb­ a­lo da
kaž­ eš.

Treb­ a­lo je da kaž­ eš: Jus­ ti­na, sreć­ an sam što su ti se snov­ i
ostvar­i­li. Zar je to te­ško reći?

— Pa, zad­ o­vo­ljan sam, ali mi­slio sam…
— Isus­ e, Nik, šta ti je? — eks­ plo­di­ra­lo je njen­ o pi­tan­ je. —
Idi do đa­vol­a.
Niš­ ta se više nije čulo. A kad je on po­kuš­ ao da naz­ o­ve
njen broj, te­lef­on je stal­no bio za­uz­ et. Shvat­io je da se zbog
toga ne sek­ ir­a mnog­ o, jer je sumn­ ji­vo da bi naš­ ao pra­ve reči
izvi­njen­ ja.
Po­nov­ o se bac­ io na krev­ et, i le­žao je nag na po­kriv­ ač­ u.
Pi­tao se na koje nač­ i­ne ga vara seć­ an­ je.

***

Tačn­ o u dev­ et čas­ ov­ a, za­čul­o se tiho Jo­ši­di­no kuc­ an­ je na
vrat­i­ma njeg­ o­ve hot­el­ske sobe.

— Do­bro ju­tro, Laj­nir-sane — rek­ la je. — Da li ste spremn­ i
da pođ­ e­mo?

— Hai, — rek­ ao je krat­ko. — Ali, mor­am da pri­znam da ni‐­
sam stig­ ao da kup­ im…

Ona isp­ ru­ži ruke koje je do tada skriv­ al­a iza leđa, i po­ka‐­
za mu dug­ a­čak pak­ et­ić.

— Bila sam to­li­ko slo­bod­na da nab­ a­vim šta­pi­će kau­ č­ uk­ a
za vas. Nad­ am se da mi neć­ et­e za­mer­i­ti.

— Nap­ ro­tiv — rek­ ao je oduš­ ev­ ljen — Domo ari­gat­o Jo­ši‐­
da-san.

Bila je ned­ el­ja, Grej­don je bio u Mis­ av­ i da po­set­i svog
sina, a Tomk­ in je bio u kre­vet­u i tru­dio se da se iz­leč­ i od gri‐­
pa. Ni­ko­la je imao vrem­ en­ a da obav­ i po­ro­dič­ne duž­ nos­ ti.

U li­muz­ i­ni sa zam­ ag­ lje­nim sta­kli­ma koja je pro­laz­ i­la kroz
grad, Nik­ o­la pri­met­i da je Još­ i­da pro­men­ il­a šmin­ku. Iz­gle­da­la
je kao da ima dvad­ e­set go­di­na, i on je shvat­io da zai­­sta
nema pojm­ a ko­li­ko je ona star­a.

Bila je vrlo tiha, po­vuč­ en­ a u sebe. Se­del­a je na naju­ d­ a­lje‐­
nij­em delu zad­njeg sed­ i­šta, ostav­ lja­juć­ i vel­i­ki pro­stor iz­međ­ u
njih. Za nju je to bilo ne­što kao zid.

Ni­ko­la je u nek­ o­li­ko nav­ rat­a hteo da pro­go­vor­i, ali po­što
je vid­ eo iz­raz konc­ ent­ra­ci­je na njen­ om licu, po­mi­slio je da je
bo­lje da ćuti. Najz­ ad se Jo­ši­da okret­e prem­ a njem­ u. Oči su
joj bile krupn­ e. Odlu­či­la se za tra­di­ci­o­naln­ u ja­pans­ ku odeć­ u,
i nek­ ak­ o su je taj obi­čan ki­mo­no, obi i geta, čud­ e­sno pro­me‐­
nil­i tako da je iz­gle­dal­a još mla­đa.

— Laj­nir-sane — po­čel­a je, a onda je, po­što joj je oči­to
bilo nep­ ri­jat­no, zać­ ut­al­a. Pri­met­io je da je du­bo­ko uzd­ ahn­ u‐­
la, kao da pri­bi­ra hrab­ rost da bi opet po­čel­a. — Laj­nir-sane,
mo­lim vas da mi opro­sti­te zbog ono­ga što ću reći, ali meni je
neu­ g­ od­no što vi ko­ri­sti­te anat­a, kad mi se obrać­ a­te. Mo­lim
vas da ko­ri­sti­te omae.

Ni­ko­li se to do­pa­lo. Bilo je ja­sno da ona želi da mu kaže,
bez obz­ i­ra ko­li­ko je žena u Jap­ a­nu emanc­ i­po­van­ a — i svak­ a‐­
ko po­sti­gla vel­i­ke pro­men­ e — muš­ kar­ci i žene još su ko­ri­sti­li
raz­ li­či­te obli­ke go­vo­ra. Naj­jed­nos­ tav­nij­e reč­ en­ o, muš­ karc­ i su
u gov­ or­u nar­eđ­ i­val­i, a žene su mol­i­le.

Anat­a i amae znač­ i­li su jed­nu reč — vi. Muš­ kar­ci su ko­ri‐­
sti­li amae kada su se obrać­ al­i oso­ba­ma niž­ im od sebe. Pri‐­
rod­no, žene su spad­ a­le u tu kat­e­go­ri­ju. Žene su uvek ko­ri­sti‐­
le anat­a, učt­i­vi­ji oblik, kada su se obrać­ al­e muš­ kar­ci­ma. Ako
im je i bilo do­pu­šte­no da ko­ri­ste man­ je učt­i­vu form­ u to je
onda uvek bila verz­ i­ja amae-san.

I, bez ob­zi­ra šta bi bilo ko rek­ ao, Ni­ko­la je znao da meš­ a‐­
nje ova dva oblik­ a iza­zi­va nel­ag­ od­nost kod žena.

— Bio bih vrlo sreć­ an, Jo­ši­da-san — rek­ ao je Ni­ko­la — kad
bi­ste pri­stal­i da obo­je ko­ri­sti­mo isti oblik. Zar mo­žet­e da ka‐­
žet­e da vi ne zas­ luž­ u­je­te istu uč­ti­vost u razg­ o­vo­ru?

Još­ i­da je obo­ri­la gla­vu i nije ski­da­la po­gled s kri­la. Jed­ i­ni
vid­ni znak njen­ e uz­nem­ i­ren­ os­ ti bilo je nep­ res­ ta­no okret­a­nje
njen­ ih prs­ ti­ju.

Po­di­gla je gla­vu, i on vide svet­lu­can­ je u njen­ im oči­ma
koje je, bez sum­nje, do­laz­ i­lo od nje­nih suza.

— Kad sam stu­pi­la u »Sato Pet­rol­hem­ i­ju«. Laj­nir-sane.
bila sam obič­na slu­žbe­ni­ca. To je bila moja ti­tu­la, bez ob­zi­ra
na funkc­ i­je. Zah­ tev da to bud­ em bio je jo­ši­tanr­ei.

— Mo­lim vas, Lajn­ ir-sane da se slo­ži­mo. Ako vi to tra­ži­te,
ja ne mogu da vam od­bi­jem. Ali, ja se bo­jim po­sled­ i­ca. Kako
ću ovak­ vo krš­ en­ je druš­ tven­ ih prav­ il­a ob­ja­snit­i Sato-sanu?

— Ovo nije feu­ d­ al­no doba, Jo­ši­da-san — rek­ ao je Nik­ o­la,
što je než­ ni­je mog­ ao. Ver­uj­em da je Sato-san do­volj­no pro‐­
sveć­ en da to shvat­i.

— Lepi iz­gled? Ali to je bilo pre nek­ o­li­ko go­di­na. Ne ver­u‐­
jem da to još i da­nas važi.

— Kako vi kaž­ e­te, Laj­nir-sane, rek­ la je tiho, spu­stiv­ši gla‐­
vu očig­ led­no zbun­ jen­ a.

— U redu — reče Ni­ko­la po­sle iz­ves­ nog vrem­ en­ a. — Na‐
prav­ i­ćem­ o kom­pro­mis. Ko­ri­sti­ćem­ o anat­a oblik kad smo
sami. Niko neće to čuti, sem nas.

Mali osmeh po­ja­vio se na Još­ i­di­nim usnam­ a, i ona opet
klim­nu glav­ om.

— Hai. Pri­hvat­am.
Po­sle iz­ves­ nog vrem­ en­ a ona opet okret­e gla­vu i, gle­da­ju‐­
ći u pej­saž iz­nad njeg­ o­ve glav­ e, reče:
— Vi ste vrlo lju­ba­zni — glas joj je bio tih, sko­ro se pret­vo‐­
riv­ši u šap­ at.

***

Jo­ši­da je je­dva naz­ i­ra­la krupn­ u fi­gu­ru muš­ karc­ a na zam­ a‐­
glje­noj udal­je­nos­ ti.

Ni­ko­la je staj­ao is­pred spo­men­ ik­ a svo­jih ro­di­te­lja. To­li­ko
usp­ o­men­ a, to­li­ko stra­šnih smr­ti. Brzo, oštro za­bac­ i­van­ je ra‐­
men­ a njeg­ o­ve majk­ e, i krat­ki sep­ uk­ u mač oba­vio je svoj po‐­
sao. A zat­im Ita­mi koja je vit­la­la kat­a­nom kako bi oslo­bo­di­la
majk­ u po­sled­njih bol­o­va.

»Ona je bila dete čas­ ti« — Ita­mi mu je rek­ la. Ni­ko­la klek‐­
nu, i poče da pali štap­ i­će kau­ č­ uk­ a, ali mu nik­ ak­ va mol­i­tva
nije do­la­zi­la na um. Mis­ lio je da će se set­i­ti neke — ali, samo
je bio op­hrv­ an svim vrs­ ta­ma usp­ o­men­ a.

Vi­deo je sebe kako kao ti­nejd­ žer hoda po­šum­ lje­nim br­di‐­
ma Još­ i­noa — koja su vol­e­li svi iz Tenš­ in Šod­ en Kat­o­ri­ja.

Po­sto­ja­la je, shvat­io je to, mi­stič­na veza iz­međ­ u te zem­ lje
i lju­di koji su se odal­i jed­noj ta­jans­ tve­noj pro­fes­ i­ji, svivš­ i
ovde svoj dom.

Pla­va mag­ la vi­si­la je sa čemp­ res­ a i jap­ ans­ kih ked­ ro­va
pod­seć­ aj­u­ći na vel­o­ve, a zora je bila svet­lo­zel­en­ a, pla­va, ru‐­
ži­čas­ ta i bela kao, cveć­ e hriz­ an­te­ma u dal­ji­ni.

Ni­ko­la i Akut­ag­ av­ a-san hod­ a­li su jed­ an uz dru­go­ga; jed­ an
u jed­nos­ tavn­ oj crn­ oj ode­ći učen­ ik­ a, a drug­ i jo­nin u si­vom pa‐­
mučn­ om kim­ on­ u oi­vič­ en­ om smeđ­ im tra­kam­ a. Iza nji­hov­ ih
leđa vid­ el­i su se kam­ en­ i zi­do­vi i ze­le­ni kro­vo­vi Tenš­ in Šo­den
Kat­o­ria. Sve­tlost je do­la­zi­la s hor­i­zon­ta.

Akut­a­ga­va-san bio je u senc­ i kada je rek­ ao: »Svi mi pra­vi‐­
mo istu greš­ ku kad ulaz­ i­mo ovam­ o; osta­je­mo sves­ ni ci­vil­i­za‐­
ci­je. Isto­ri­ja, eti­ka, po­znav­ an­ je zak­ o­na, sve zav­ i­si od bo­ravk­ a
ovde«.

Nje­go­vo dugo, mel­ank­ o­lič­no lice ši­ro­kih usan­ a s pri­lič­no
oštrim nos­ om, mand­ ar­in­skim oči­ma, bilo je tada ozbilj­ni­je
nego obič­no. Među učen­ ic­ i­ma — koji su kao i svi učen­ ic­ i na
svet­u iz­mi­šlja­li nad­ im­ke za svoj­e učit­el­je — bio je po­znat kao
»čo­vek bez osmeh­ a«. Mož­ da nije bilo čud­no što su njih dvo‐­
ji­ca oset­i­la uzaj­am­nu simp­ at­i­ju.

Oboj­i­ca su bila iz­dvoj­e­na u ovoj ško­li već iza­bran­ ih, jer le‐­
gend­ a ninđ­ a raz­vil­a se iz hin­ in­ a, lju­di sa najn­ iž­ e les­ tvi­ce u

ja­pans­ kom dru­štvu. I kao obič­no u jap­ ans­ kom druš­ tvu, le‐­
gend­ a je čes­ to po­staj­al­a isto­ri­ja. Da li je pri­ča o po­rek­ lu bila
isti­ni­ta, sada je bilo nev­ až­ no, jer je leg­ end­ a pri­hvat­i­la po­sto‐­
jan­ je ninđ­ a i okren­ ul­a ga u svo­ju ko­rist ko­ri­steć­ i ga da pro‐­
du­bi nji­hov­ u taj­ans­ tven­ ost u nar­o­du, već po­to­plje­nom u mi‐­
ste­ri­ju.

Akut­a­ga­va-san bio je nap­ o­la — Ki­nez, pri­čal­o se među
de­čac­ i­ma. I svi su se čud­ i­li kako to da je njem­ u do­puš­ ten­ o
da uđe u ovo dru­štvo unut­ar dru­štva. Odg­ o­vo­re na svo­ja pi‐­
tan­ ja naš­ li su kada su shvat­i­li da se ko­ren­ i aka-ninđ­ u­cua na‐
laz­ e u Kini.

»Či­njen­ ic­ a je« — seć­ ao se Ni­ko­la da je go­vo­rio Akut­a­ga‐­
va-san — »da ni­šta ne može da se meri sa ci­vi­li­zac­ i­jom. To
su smis­ li­li Ki­nez­ i — ili ako vam se više do­pad­ a za­pad­njačk­ i
nač­ in mi­šlje­nja, Grci — jed­nos­ tav­no zbog toga da bi do­mi­ni‐­
ral­i dru­gim nar­o­di­ma svet­a.« Nik­ o­la od­mahn­ u glav­ om.

»Ne shvat­am. Zaš­ to nas jap­ ans­ ki nač­ in ži­vot­a odvaj­a od
ostal­ih: slo­že­nost cer­em­ o­ni­je čaja, umet­nost ukij­oa, ikeb­ an‐­
ke, hai­­kua, shvat­a­nje čas­ ti, duž­ nos­ ti, buš­ i­doa, de­vo­ja­ka, gi‐­
ria. Sve­ga onog­ a što nas čini onim što je­smo.«

Akut­a­gav­ a-san po­gle­da to mlad­ o, otvo­ren­ o lice i uz­dah‐­
nu. Nek­ ad­ a je imao sina koji je umro u Mand­ žu­ri­ji. Svak­ e go‐­
di­ne hod­ o­čas­ tio je u Kinu, da bi mu bio bliž­ e.

»Ono o čemu ti go­vo­riš, Ni­ko­la, to su obel­ež­ja jed­ne kul‐­
tu­re. Ona nem­ aj­u veze sa rečj­u ci­vi­li­zac­ i­ja«. Ho­da­li su po br‐
di­ma i razg­ o­var­al­i.

»Da je dru­štvo zai­­sta ci­vi­li­zo­van­ o« — nas­ ta­vio je Akut­a‐­
ga­va-san — »ne bi bilo po­treb­ e za sam­ ur­a­ji­ma. I ne bi bilo
ovak­ o okrut­nih rat­ni­ka kao što smo mi. Jedn­ os­ tavn­ o, za nji‐­
ma ne bi po­sto­ja­la po­treb­ a, shvat­aš? Kad bi lju­di bili zai­­sta
ci­vil­i­zo­van­ i, oni ne bi imal­i žel­ju da ra­tuj­u. Civ­ il­i­zo­van čo­vek
ne bi špi­ju­nir­ao. Ne bi uniš­ ta­vao, ne bi nan­ os­ io zlo dru­gi‐­
ma«. Akut­a­gav­ a-san sta­vi ruku na Ni­ko­li­nu mi­ši­cu da ga za‐­
us­ tav­ i. Zaj­ed­no su gle­dal­i de­li­mič­no skri­ven­ u do­li­nu i vrh­ ov­ e
dr­već­ a koji su se po­mal­ja­li kroz ma­glu.

»Za već­ i­nu lju­di, Nik­ o­la, ži­vot se sas­ to­ji od onog­ a što je
jas­ no i što je da­le­ko od nep­ o­znat­og i ta­jans­ tve­nog. Ali, za
nas ovde, sve je dru­gač­ i­je. Kad od­ba­ci­mo ci­vil­i­za­ci­ju, mi se
oslo­ba­đam­ o. Uran­ jaj­uć­ i u mag­ lu, mi učim­ o da za­uz­ da­mo ve‐­
tar, da hod­ am­ o po vodi, da se krij­em­ o tamo gde skro­viš­ ta
nema, da vi­di­mo gde nema svet­lo­sti i čuj­em­ o gde su uši ne‐­
ko­ri­sne. Nau­ č­ i­ćeš da je­dan dah može da ti bude dov­ o­ljan za
nek­ o­li­ko čas­ o­va, i nau­ č­ i­ćeš kako da se po­naš­ aš prem­ a nep­ ri‐­
jat­el­ji­ma. Ni do čega se ne do­laz­ i lako. Ja znam da si ti to
shvat­io. Ipak, mor­am to da ti po­nav­ ljam. Jer, se saz­ na­njem
kako da uniš­ tiš ži­vot, dol­a­zi i od­go­vorn­ ost koju imaš pred
bo­gom. Kont­ro­la je najv­ až­ ni­ja stvar koju mo­raš da nau­ č­ iš.
Bez nje, po­sto­ji samo haos, a ako on ugrab­ i pri­li­ku da se ras‐­
po­mam­ i, ta vr­sta ru­ši­lač­ke ana­ rh­ ij­e krv­ o­loč­no će uguš­ i­ti
našu kul­tu­ru… sve kult­u­re.«

Nik­ o­la je ćut­ao a či­tav­ o telo mu je bilo nap­ e­to u po­kuš­ aj­u
da uzum­ e ono što je go­vor­io Akut­a­ga­va-san. Mnog­ o toga
bilo je još isu­vi­še komp­ li­ko­van­ o da bi on mog­ ao da shvat­i,
veće od ži­vot­a i zato nep­ o­znat­o. Ali, on je sve to čuv­ ao u
svo­joj mem­ o­ri­ji, zna­ju­ći da će, uz str­plje­nje, sve to jed­nom
moći da ra­zum­ e.

Akut­a­gav­ a-san, za­gle­dao se u sta­ri pej­zaž, udahn­ uo du‐­
bo­ko oštar, či­sti mi­ris koji je ši­ri­lo dr­već­ e kao da je najf­i­nij­i
parf­em najl­ep­ših dvor­kin­ ja.

»Ono što sada mo­raš da shvat­iš, i to baš sada pre nego
što po­sta­ne kas­ no, dok još ima vrem­ en­ a da do­nes­ eš odlu­ku,
je­ste či­njen­ i­ca da aka-i-nin­đu­cu nije niš­ ta dru­go do samo je‐­
dan oblik či­ta­ve di­sci­pli­ne. I kao u svim di­scip­ li­nam­ a tak­ ve
vrs­ te, po­sto­je i neg­ at­iv­ni aks­ pekt­i« — okren­ uo je gla­vu i za‐­
gle­dao se u Ni­ko­lu svoj­im oči­ma crne kao ste­ne. — »Učeć­ i
ovde, može da se do­go­di da bu­deš pri­vuč­ en neg­ at­iv­nim si­la‐­
ma. Jed­ an od ra­zlo­ga zbog ko­jeg sam ja ovde, je i taj što
sam ja sen­ in u već­ i­ni tih di­scip­ li­na. Da li si čuo za Kuđi-Kiri,
udar­ac dev­ et ruku?«

Nik­ o­la je sko­ro pres­ tao da diše: Kuđi-Kiri bila je di­scip­ li­na
ko­jom ga je Sai­­go po­bed­ io u Kum­ am­ ot­ou pre go­di­nu dana,

uniš­ tiv­ši ga i od­vo­de­ći Juk­ io. Nes­ tao je s njom, kao da ni­kad­ a
nisu pos­ to­ja­li.

Usne su mu bile suve, i on je dva puta mor­ao da po­kuš­ a
da kaže ono što je že­leo.

»Da« — Nik­ o­la je šap­ ut­ao. — Čuo sam o tome. Akut­a­ga‐­
va-san klimn­ u gla­vom. Paz­ io je da ne gle­da di­rekt­no u Nik­ o‐­
lu, kako ga nep­ red­ vi­đe­na nav­ al­a emoc­ i­ja koja se bez sumn­ je
ogle­da­la na licu učen­ i­ka ne bi do­vel­a u neu­ g­ o­dan po­lo­žaj da
okal­ja ob­raz pred njim.

»Fuk­ aš­ i­gi-san mi­slio je da znaš neš­ to o tome. On je ver­o‐­
vao da će ti biti po­treb­ an veo­ ­ma oštar i neu­ o­ ­bi­čaj­en­ i tren­ ig
da bi prež­ i­veo. A u Tenš­ in So­den Kat­o­riu uprav­ o se uči veš­ ti‐­
na kako prež­ i­vet­i.«

Akut­ag­ av­ a-san okret­e svo­ju gla­vu nal­ik na sok­ o­la, a nje‐­
go­ve oči kao da do­dirn­ uš­ e Nik­ o­lu.

Nije to bio do­dir nal­ik na udar­ac, već više neka vrs­ ta
elekt­rič­nog praž­ njen­ ja zbog ko­jeg se svi Nik­ o­li­ni mi­ši­ći za­te‐­
go­še ref­leks­ om pri­mi­tiv­nog bića.

Nje­gov ra­zum je, za čudo, bio mi­ran i sav­ rš­ en­ o bi­star od
časa kada se vrat­io sa put­o­van­ ja u za­liv Ši­mo­no Seki da bi
po­tra­žio Sa­i­goa u mračn­ om svet­u Kan-aku na nin­ juts­ ua.
Akut­a­gav­ a-san než­ no se osmehn­ u.

— Ovde ima mnog­ o lju­di ki­nes­ kog po­rek­ la. Ali ti znaš ka‐­
kvi su Jap­ anc­ i. Sve mora da bude pro­fi­njen­ o, kako bi od­go‐­
var­al­o nji­hov­ om kult­ur­nom senz­ i­bi­li­tet­u.« To je bio jed­ i­ni put
da je sen­ in go­vo­rio na ovaj nač­ in sa Ni­ko­lom ili sa bilo kim
dru­gim, što je bio znak da je sves­ tan nji­hov­ e slič­nos­ ti — me‐­
šan­ og por­ek­ la.

— Ti znaš opa­snos­ ti i ri­zi­ke. Fuk­ aš­ i­gi-san bio je veo­ ­ma za‐­
int­e­res­ ov­ an da te upoz­ o­rim.

— A vi kao da ni­ste bili — reče Nik­ o­la, od­go­var­a­juć­ i is­tim
to­nom.

— Nem­ oj da mi­sliš da sam nep­ až­ ljiv. Fuk­ aš­ i­gi-san i ja sla‐­
že­mo se po mnog­ im pi­ta­nji­ma. Ipak, nis­ am mi­slio da će ti
ova upoz­ o­ren­ ja biti po­trebn­ a.

— U prav­ u ste. — Nik­ o­la je dub­ o­ko uzud­ ahn­ uo. — Žel­eo
bih da me po­uč­ av­ at­e, sens­ ei. Ja se ne boj­im Kuđi-Ki­ria.

— Ne bo­jiš se — reče Akut­a­ga­va-san sko­ro tu­žno — ali
vrem­ en­ om ćeš nau­ č­ i­ti da se bo­jiš. — Po­seg­nuo je za Nik­ o­li‐­
nom ru­kom i uhvat­io je — »a sada, dođi«. — Glas mu se pro‐­
men­ io. — »Neka tama i smrt budu tvoj­a znam­ en­ ja zau­ v­ ek.«

Si­šli su sa brda. Usko­ro ih je mag­ la pot­pun­ o pro­gu­ta­la.

***

Čud­ o­vi­šta nik­ ad­ a nisu bila sa Aliks Lo­gan is­to­vrem­ en­ o. Sme‐­
nji­val­a su se svak­ ih dvan­ ae­ st čas­ o­va. Miš­ i­ćav­ i je bio na du‐
žno­sti to­kom dana. I Bris­ tol ga je u mi­sli­ma naz­ i­vao Crv­ en­ i.
Dru­gi, koji je bio mrš­ av i koji je rad­ io noću, imao je du­ga­čak
vrat i ši­lja­ti nos; do­bio je na­di­mak Plav­ i.

Prvo što se pi­tao, bilo je: »Da li su bili u ko­li­ma?« Pro­šlo je
mnog­ o mes­ e­ci od one tamn­ e kiš­ ov­ i­te noći s ja­kim vet­rom,
koji je sav­ ij­ao vi­so­ke pal­me u Ki Ves­ tu skro do ze­mlje. Vo­zio
je auto dru­mom kada su oni sti­gli iz njeg­ a, s upal­je­nim far­o‐­
vi­ma.

Oset­io je snaž­ an udar­ac i rek­ ao: »Šta je to, do­đav­ ol­a?«
Nije se obrać­ ao nik­ o­me po­seb­no, i bio je za­hval­an sam­ om
sebi što je bio vez­ an si­gurn­ os­ nim po­ja­som. Bili su bli­zu, i po‐
što su zna­li da će mu po­gled po­le­tet­i prem­ a ret­ro­viz­ o­ru,
upal­i­li su najd­ u­že far­o­ve.

U tom času kren­ ul­i su nap­ red, sa oči­gled­nom nam­ er­om
da ga ubij­u. Znao je da su veo­ ­ma luk­ av­ i; to mu je go­vo­ri­lo
is­kus­ tvo, i znao je da neće ima­ti vrem­ en­ a da zav­ la­da si­tua­ c­ i‐
jom. On nije bio Džems Bond, i ovo nije bio film. Zato je uči‐­
nio jed­ i­no što je mo­gao. Konc­ ent­ri­sao se na to kako da prež­ i‐­
vi.

U kratk­ oj pa­uz­ i koja je pret­hod­ i­la nov­ om udar­cu, ot­ključ­ a‐­
vao je vrat­a po­red vo­začk­ og sed­ i­šta i malo ih otvo­rio. Otk­ op‐­
čao je si­gurn­ os­ ni po­jas. Više ga nije int­er­es­ ov­ al­o šta će oni
da učin­ e ili kako će to da uči­ne; znao je da, uko­li­ko se ne
konc­ ent­ri­še na to da prež­ i­vi, svak­ ak­ o će ga ubit­i.

Kad je nai­­šla drug­ a kriv­ in­ a uči­nil­o mu se da je sada tre‐­
nut­ak. Oni su okle­val­i i sad su oba aut­o­mo­bi­la ulaz­ i­la u kriv­ i‐­
nu s de­sne stra­ne. Isp­ od nis­ ke ograd­ e na le­voj stran­ i, spu‐­
štal­a se pad­ i­na. Tlo nije bilo nar­o­či­to tvr­do. U stvar­i, ned­ av‐­
na kiša ras­kvas­ i­la je ze­mlju. Bila je to opa­sna kriv­ in­ a, nar­o­či‐­
to po ovom nev­ rem­ en­ u, i svak­ ih de­set­ak met­a­ra vel­i­ki sao­ ‐­
brać­ aj­ni znac­ i, do­bro oba­sja­ni svet­lo­šću ref­lekt­o­ra, upo­zo­ra‐­
val­i su na opas­ nost.

Nje­go­va ruka po­le­te prem­ a de­li­mič­no otvo­ren­ im vrat­i­ma,
i mo­rao je da se pri­si­li da ga ne pla­še užas­ ni zvuc­ i met­a­la,
škrip­ a toč­ko­va i saz­ nan­ je da kola nez­ ad­ r­ži­vo jure prem­ a ivi­ci
puta.

Ako isko­či iz kola pre nego što pređ­ u ivi­cu drum­ a, to neće
ima­ti ni­kak­ ve svrh­ e. Lju­di iz drug­ ih kola osvet­li­će ga far­o­vi‐­
ma svog­ a aut­o­mo­bi­la i preg­ az­ i­će ga, dok bude lež­ ao besp­ o‐­
moć­ an.

Ali, sada je predn­ ji deo kola već udar­io u nis­ ku ograd­ u
čulo se uža­sno škri­pa­nje met­al­a koji se kid­ ao. On se nagnu
unap­ red, set­iv­ši se da malo sav­ i­je ruke u lakt­o­vi­ma kako ih
ne bi pol­o­mio, kada iz­le­ti iz au­to­mo­bi­la.

Tada predn­ ji deo kola pre­vagn­ u prem­ a ivi­ci dru­ma, i nje‐­
go­vo sed­ i­šte se za­lju­lja kao ludo. Kiša ulet­e kroz nap­ o­la
otvo­ren pro­zor, za­sle­plju­juć­ i ga. U tom tren­ utk­ u, on oset­i
kako ga hvat­a pan­ ik­ a, i uplaš­ i se da će oni ipak uspet­i.

Kola jurn­ uš­ e kao da ih je neko gur­nuo ot­po­zad­ i. Predn­ ji
deo se spu­stio a toč­ko­vi su se okret­a­li kao ludi, tra­žeć­ i po‐­
dlo­gu. On je već pre toga skin­ uo nogu sa pa­pu­či­ce za gas i
sa kočn­ i­ce. Ostav­ io je kola u br­zi­ni, mada je mož­ da bilo bo­lje
da ih je stav­ io u ler. Nije že­leo da osta­vi ni­kak­ ve tra­go­ve o
tome kako se spa­sio, a još man­ je da ukaž­ e is­tra­ži­te­lji­ma na
to kako je oba­vio ovaj po­sao. Žel­eo je da bude mr­tav.

Čuo je kako zad­nji toč­ko­vi kola uža­sno škri­pe, udar­io je
ra­men­ om o vrat­a i du­bo­ko udahn­ uo. Znao je da mora da
bude veo­ ­ma oba­zriv, jer će inač­ e za­vrš­ i­ti sa slo­mlje­nim vra‐­
tom, dok će mu be­ži­vot­ne oči biti zag­ le­da­ne u lica ubic­ a.
Sad ili ni­kad.

Po­di­gao ie noge i kleč­ ao na sed­ i­štu, tako da nije bilo opa‐­
snos­ ti da mu noge budu pri­klješ­ te­ne. Sada se brzo okren­ uo
na leđa, tako da su mu noge bile okren­ ut­e prem­ a otvo­ren­ im
vrat­ i­ma.

Iz­let­eo je kroz njih. Po­smat­rao je nez­ ai­nt­er­es­ o­van­ o, kao
sluč­ aj­an gle­dal­ac kako se kola prev­ rć­ u niz pad­ i­nu i nes­ taj­u u
du­bi­ni, bez ikak­ vog tra­ga.

Bris­ tol nije mnog­ o raz­mi­šljao o toj noći. Jed­ i­no je žel­eo da
zna ko je bio taj koji je po­kuš­ ao da ga ubij­e. Prvo je bio si­gu‐­
ran da je to bio Frenk, čo­vek Raf­ae­ l­a Tomk­ in­ a. Ali, to je bilo
pre nego što je upoz­ nao čud­ o­vi­šte. Sada više nije bio si­gu‐­
ran u to.

Sti­gao je u Ki Vest da bi pro­naš­ ao Aliks Lo­gan. Sada kad
ju je naš­ ao, vi­deo je da nju već sle­de. Pi­tao se ko su oni, ta
čud­ o­vi­šta koja je nisu is­pu­šta­la iz vida? Da li su ra­di­li za
Tomk­ in­ a? Da li su oni bili samo po­kri­će da se sak­ rij­e Tomk­ iu­ ‐­
o­vo ubis­ tvo An­ge­le Di­di­on? Bris­ tol to nik­ ak­ o neće moći da
saz­ na, sve dok ne bude raz­go­var­ao sa Aliks Lo­gan. Kad se
vrat­io u Njuj­ork, Mati zva­ni Usta rek­ ao mu je njen­ o ime. Bri‐­
stol je znao da je po­sto­jao sved­ ok ubis­ tva i, ako je žel­eo da
pri­ti­sne Tomk­ i­na, mo­rao je da je pro­nađ­ e. Njeg­ o­va veza dala
mu je ime i mes­ to gde se ona nal­a­zi to je pla­tio vel­i­kom su‐­
mom novc­ a. Ali, ta in­for­mac­ i­ja je i vred­ e­la to­li­ko. Bris­ tol je
znao da ze sada vrlo bli­zu ci­lju, i zato je rek­ ao Mat­i­ju da za
iz­ves­ no vrem­ e nes­ tan­ e iz grad­ a. To­li­ko je, bar, dug­ o­vao tom
čov­ ek­ u.

Po­sle svoj­e laž­ ne smrt­i, a po­što se opo­ra­vio i iz­leč­ io slo‐­
mlje­nu ruku, po­čeo je u Ki Ves­ tu da pri­prem­ a zav­ rš­ ni udar­ac.
Imao je dos­ ta vrem­ en­ a, i treb­ al­o je samo da čeka.

Po­smat­ra­ju­ći čes­ to Aliks Lo­gan, set­io bi se Gel­de. Ni na
koji na­čin nije mo­gao da stu­pi u vezu sa njom. Mo­rao je da
osta­ne mr­tav, da bi bio što bli­že Aliks Lo­gan, a da ga niko ne
ot­kri­je. Bilo je vrlo teš­ ko prat­i­ti nek­ o­ga, kad već neko prat­i
vas i sprem­ a se da vas ubij­e.

Bris­ tol. Ko­li­ko puta je za vrem­ e dug­ ih čas­ o­va ček­ an­ ja pro‐­
šap­ ut­ao to ime. Nje­go­vo pra­vo ime nes­ tal­o mu je iz seć­ an­ ja,

iz­ble­de­lo je kao stra­ra fot­o­gra­fi­ja, snim­ lje­na davn­ o.
Po­stao je Teks Bris­ tol, i tako je po­čeo da raz­mi­šlja o sebi.

Po­sto­ja­la je samo jed­na osob­ a na svet­u koja je znal­a da on
nije po­gi­nuo one noći u sao­ ­bra­ćaj­noj nes­ reć­ i. Ali, ona neće
niš­ ta reći. Ostav­ io joj je do­sta novc­ a u San An­to­nij­u. Dugo je
po­zna­vao Mar­i­ju, još u Njuj­or­ku. Tada su bili na sup­ rot­nim
stran­ am­ a zak­ o­na. Sada više nije bio si­gu­ran na ko­joj je stra‐­
ni ko od njih dvoj­e sta­jao.

Ona je bila mud­ ra, odlučn­ a i po­znav­ al­a je svak­ o­ga. Po­bri‐­
nul­a se da le­kar iz­leć­ i njeg­ o­vu ruku i da on do­bi­je do­kum­ en‐­
te za svoj novi ident­i­tet: krš­ ten­ ic­ u, kar­tu so­ci­jal­nog osi­gur­a‐­
nja, vo­zač­ku do­zvo­lu, čak i pa­soš koji je bio malo po­hab­ an i
u kome se vid­ el­o da je nek­ o­li­ko puta put­o­vao u Evro­pu i Azi‐­
ju. Mis­ lio je da je to lepo, ali da mu to, u stvar­i, nije po­treb‐­
no. Ipak je uzeo pas­ oš i tri­de­set hil­ja­da go­to­vog novc­ a. Mar­i‐­
ja nije po­stav­ lja­la pi­tan­ ja, a po­što joj on nije niš­ ta ob­ja­šnja‐­
vao, okren­ ul­a se drug­ im po­slo­vi­ma. Iz­gle­da­lo je da je za­do‐­
volj­na što ga vidi. Nek­ ad­ a su u Njuj­or­ku ra­di­li za­jed­no. Čak
su se i vol­e­li.

Kad je oti­šao od nje, Bris­ tol je znao da joj du­guj­e mnog­ o
više nego što će ikad­ a moći da joj pla­ti.

***

— Sada — reče Akut­ag­ av­ a-san iz mag­ le Nik­ o­li­nog seć­ an­ ja.
— Sada ćemo poč­ et­i.

— Ali kako? — iz­nen­ ad­ io se Ni­ko­la. — Ne mogu niš­ ta da
vid­ im.

— Zar nis­ te u Kanz­ ac­su ško­li tren­ ir­al­i s po­vez­ i­ma na oči‐­
ma?

— Nar­avn­ o, ali nal­az­ i­li smo se samo u gra­nic­ am­ a do­đoa.
Pro­stor je bio po­znat, sa dr­već­ em i kam­ en­ jem za koje sam
tač­no znao gde se na­laz­ i.

— Ova mag­ la — nas­ ta­vio je Akut­a­ga­va-san kao da Nik­ o­la
niš­ ta nije rek­ ao — je kao tama, ali se u njoj mnog­ o teže sna‐­
laz­ i­mo. U tami mogu da nas vode svet­lu­can­ je neba, sreb­ r­na

svet­lost mes­ ec­ a od­sjaj lamp­ i­o­na na trem­ u, čak i najs­ lab­ i­je
svet­lu­can­ je zve­zde. Ali, ovde ne po­sto­ji niš­ ta drug­ o do ma‐­
gla.

— Ne mogu da vi­dim čak ni Vas.
— Ali mo­žeš da me čuj­eš.
— Da, čuj­em sas­ vim do­bro. Kao da ste u mom lev­ om
uglu.
— Mor­aš da raz­ vi­ješ sluh, jer on će po­sta­ti važ­ no oruž­je u
tvom ars­ en­ al­u.
Ni­ko­la ne reče niš­ ta, ali po­kuš­ ao je da se konc­ ent­ri­še, i da
po­bed­ i u do­li­ni Jo­ši­nou. Bilo mu je jas­ no da bi bio sas­ vim iz‐­
gu­bljen, kad ne bi oseć­ ao pri­sus­ tvo jo­nin­ a u sebi.
— Ver­o­vat­no ste čuli da Kuđi-Kiri vuče svoj­u moć nz ja‐­
hoa, mag­ i­je. Reci mi, Ni­ko­la, da li ti ve­ruj­i­eš u mag­ i­ju?
— Ja ver­uj­em u ono što po­sto­ji, sens­ ei, a od­bac­ uj­em ono
čega nema.
Jedn­ o vrem­ e vlad­ al­a je ti­ši­na.
— To je vrlo mud­ ar odo­go­vor od tako mla­dog čo­vek­ a. A
sada bih že­leo da me do­bro sluš­ aš. U svim lju­di­ma po­sto­ji
sloj — sred­nji sloj bića — koji leži iz­međ­ u sves­ ti i pod­sves­ ti
To je zem­ lja u ko­joj vlad­ a maš­ ta. Odat­le po­ti­če san­ jar­en­ je, tu
se stvar­a strah. Tu nas­ ta­je svak­ od­nevn­ a nel­ag­ od­nost. Nije to
neki mag­ ič­ni, niti sup­ er ose­tlji­vi sloj. Nje­go­vo po­rek­ lo je pri‐­
mi­tiv­no. Naši dal­e­ki prec­ i ko­ri­sti­li su po­moć ovog slo­ja kako
bi po­jač­ al­i svo­ja čula, kako bi prež­ i­vel­i. Ono im je ko­ri­sti­lo u
bor­bi pro­tiv di­vljih ži­vo­ti­nja, pro­tiv lut­aj­uć­ ih band­ i drug­ ih pri‐­
mi­tiv­nih lju­di koji su do­la­zi­li da im oti­maj­u žene iz pe­ći­na.
Da, pe­ći­na, ja sam se vrat­io čak do tog doba. Ali sa do­la‐­
skom ta­ko­zvan­ e ci­vi­li­zac­ i­je, raz­ lo­zi za po­sto­ja­nje ovog tre‐­
ćeg slo­ja bića po­la­ko su nes­ ta­jal­i. Sa kuć­ am­ a i stan­ ov­ im­ a
koji se za­tva­raj­u i do­mi­nac­ i­jom čov­ ek­ a nad svim obli­ci­ma ži‐­
vo­ta na ovoj plan­ et­i, čemu bi služ­ io taj sloj?«
Akut­ag­ a­va-san malo se za­mi­slio, a onda je nas­ tav­ io: —
Pa ipak, taj treć­ i sloj od­bi­ja da nes­ ta­ne. Umes­ to toga, taj sloj
je po­stao pro­i­zvo­đač mal­ih stra­hov­ a: uz­nem­ i­ren­ os­ ti na po‐­
slu, stra­ha od ot­kaz­ a, strah­ a od od­bač­ en­ e lju­bav­ i, lju­bo­mor­e