Eric van Lustbader -Miko

— Žel­eo bih da jed­ em finu kin­ es­ ku hran­ u — reče Nang­ i.
— Pot­pu­no se prep­ uš­ tam tebi.

Mlad­ ić se za­gle­da u njeg­ a. A onda se malo nak­ lo­ni i, ne
nap­ rav­ ivš­ i ni­je­dan drug­ i gest, reče:

— Ovud­ a, mo­lim.
Čvrs­ ti Čiu ga je po­veo van gra­da, na sev­ er, u Nove ter­i­to‐­
ri­je. Što su se više pri­bli­ža­val­i gra­ni­ci Kine, nas­ el­ja su bila
sve man­ ja. Naga deca trč­ al­a su po pr­lja­vim uli­cam­ a. Psi su
be­sno laj­al­i i hte­li da se ot­kin­ u s lanc­ a.
Park­ ir­al­i su se i preš­ li prek­ o cent­ral­nog trga. Kren­ ul­i su
jed­nom nev­ er­o­vatn­ o usk­ om ulic­ om.
— Več­ e­rać­ em­ o u ovom res­ to­ra­nu — reče mla­dić i po­kaz­ a
vrh­ om brad­ e — najb­ o­lji je te vr­ste u Hong Kong­ u.
Pro­šli su po­red res­ to­ra­na i ušli su u pi­ja­cu pod otvo­ren­ im
neb­ om. Nang­ i je pri­met­io da je pi­ja­ca smeš­ ten­ a na vel­i­kom
doku. Ri­bar­ski bro­di­ći bili su pri­vez­ a­ni za dok, a po­sad­ e su ih
pri­prem­ al­e za rani odlaz­ ak u rib­ o­lov sut­ra uju­tru.
Dok su hod­ al­i iz­međ­ u te­zgi, Čvr­sti Čiu reče:
— Ovi bro­di­ći se obič­no vra­ćaj­u s drug­ om vr­stom ter­et­a,
ne samo sa ri­bom. Noć­ as ima malo prev­ i­še mag­ le, ali lako
može da se vidi Kina s dru­ge stra­ne.
Na svim te­zga­ma pro­da­va­la se živa riba. Svugd­ e su se vi‐­
del­e vel­i­ke po­sud­ e u ko­ji­ma su pli­val­e najr­a­zli­či­ti­je vrs­ te
riba. Bilo je tu i ra­ko­va i raz­nih školj­ki.
— Šta naj­vi­še vol­i­te?
— U Kini smo — reče Nan­gi — Ki­nez treb­ a da bira. Čvrs­ ti
Čiu je sas­ vim ozbilj­no shvat­io ukaz­ a­no po­ver­en­ je. Dok su išli
od te­zge do te­zge, on bi po­kaz­ i­vao ovaj ili onaj ko­mad. Po‐­
neg­ de si uzeo i dva. Kad bi ih iz­vuk­ li iz po­sud­ e s vo­dom Čiu
bi ih uz­i­mao u ruke, mi­ri­sao ih, opi­pi­vao kao neka star­a do‐­
mać­ i­ca da bi se uver­io da nije po­greš­ io i da je nap­ rav­ io do‐­
bar iz­bor. A onda bi po­čel­a man­ ip­ ul­ac­ i­ja, igra­nje ve­li­ke stra‐­
te­gi­je cenk­ an­ ja i spu­šta­nja cene. Ta igra je odu­šev­ lja­val­a Ki‐­
nez­ e.
Kad je najz­ ad odab­ rao sve što mu je treb­ al­o, nat­o­var­en
pla­stič­nim kes­ am­ a Čvrs­ ti Čiu po­veo je Nang­ i­ja prem­ a res­ to‐­

ran­ u.
Vla­snik, deb­ el­i ozno­jen­ i Ki­nez, po­zdra­vio je mla­dog čo­ve‐­

ka s vel­i­kim po­što­van­ jem koje se obič­no ukaz­ u­je go­spo­da­ru.
Nang­ i se čud­ io tome, ali znao je da pra­vi­la lep­ og vas­ pi­ta­nja
nal­a­žu da ne pos­ ta­vlja ta­kvu vrs­ tu pi­ta­nja.

Več­ er­a­li su zai­­sta kral­jev­ski. Imal­i su več­ er­u sas­ tav­ ljen­ u
od dev­ et raz­ li­či­tih vr­sta hra­ne. Ljut­i sos od či­li­ja na­ter­a Nan‐­
gi­ju suze u oči i on uhvat­i sebe kako žali za jap­ ans­ kom hra‐­
nom i mnog­ o bla­žim tra­di­ci­o­naln­ im ja­pans­ kim zel­en­ im hre‐­
nom — vas­ ab­ i.

Više od tri časa oni su svet­ko­val­i i, na do­bar kin­ es­ ki nač­ in
sve to vrem­ e nisu raz­go­var­a­li ni o čemu ozbilj­nom. Ki­nez­ i —
za raz­ li­ku od Jap­ an­ ac­ a koji su bili veći fan­ at­i­ci kad je po­sao u
pi­tan­ ju — smat­ra­li su da ni­šta ne treb­ a da po­rem­ et­i uži­van­ je
u hran­ i. Po tom po­što­van­ ju hran­ e, oni su bili Franc­ uz­ i Da­le‐­
kog Isto­ka.

Kad su se najz­ ad vrat­i­li u hot­el, Nang­ i po­zva Čvr­stog Čiua
da pođe s njim. Za Nang­ i­ja je bila osta­vljen­ a neka po­ruk­ a.

Nije bilo te­le­fons­ kog bro­ja na koji bi mog­ ao da se javi. Na
ko­mad­ i­ću pa­pi­ra bila je is­pi­san­ a jed­na adres­ a i sut­ra­šnji da‐­
tum — ili bo­lje reč­ en­ o, dan­ aš­ nji, dat­um, jer je po­noć već
pro­šla — kao i sat — dva sata po­sle po­noć­ i. »Mad­ o­na« — mi‐­
slio je Nang­ i dok su se lift­om peli do njeg­ o­ve sobe. — »Šta
ću sada da učin­ im?«

— Treb­ a da se nađ­ em s jed­nim čov­ ek­ om — reče on Čvr‐­
stom Čiu kad su sti­gli do sobe. — Usko­ro je čas naš­ eg sa‐­
stank­ a — pro­či­tao je adres­ u koja se nal­a­zi­la na Vong Čak
Heng ro­ud­ u.

— To je Okea­ ns­ ki park — reče Čvr­sti Čiu. — Treb­ al­o bi da
bude zat­vo­ren tako kas­ no noću, ali ove ned­ e­lje je da­non­ oć‐­
no otvo­ren jer se odr­žav­ a Fes­ ti­val Zmaj­e­vih čam­ ac­ a. Fes­ ti‐­
val, u stvar­i, po­či­nje prek­ os­ ut­ra, pe­tog dana pet­og mes­ ec­ a a
cilj mu je da se sak­ up­ i nov­ ac za za­bavn­ i park. Kažu da tur­i­sti
vole tak­ ve stvar­i.

Nang­ i poče neš­ to da tra­ži po or­man­ u. Čiu ga je sas­ vim iz‐­
gu­bio iz vida. Po­jav­ io se sa dve iste ko­vert­e u ruk­ am­ a. Jed­nu

je pru­žio Čvr­stom Čiu.
— Jedn­ u nos­ im noć­ as sa sob­ om — reče — ko­pi­ja koju

sam dao tebi nam­ en­ jen­ a je gu­ver­ner­u. Vo­leo bih da bu­deš s
guv­ er­ner­om u isto vrem­ e kada ja bud­ em na ovom sas­ tank­ u.
Oseć­ ać­ u se tako mnog­ o be­zbed­nij­e. Ne znam samo…

— Samo tren — reče Čvr­sti Čiu. — Smem li da se po­slu‐­
žim te­le­fo­nom?

— Nar­avn­ o.
Pun­ ih pet mi­nut­a go­vo­rio je neš­ to vrlo brzo na čudn­ om
di­jal­ekt­ u.
Čvrs­ ti Čiu spus­ ti slu­šal­i­cu i okret­e se Nang­ i­ju.
— Sve je uređ­ e­no. Nema pro­ble­ma.
— Šta je uređ­ en­ o?
— Tačn­ o u dva časa ja ću sed­ et­i prek­ o puta gu­ver­ner­a
Hong Kong­ a.
Nang­ i je bio za­prep­ a­šćen.
— Kako je to mo­guć­ e? Ne shvat­am.
— Moj otac će se po­bri­nut­i za to. Kao što sam rek­ ao, bez
pro­ble­ma.
Nang­ i se set­io kako je Čvr­sti Čiu bio pri­mljen u res­ to­ran­ u
na Nov­ im Ter­i­to­ri­ja­ma. Mi­slio je o moći Treć­ eg ro­đak­ a Toka.
Mis­ lio je na Grin Pang. Najz­ ad se set­io Pet zma­je­va, pet gla‐­
va hongk­ onš­ kih tri­ja­da, najm­ oćn­ ij­ih lju­di u Ko­lo­nij­i. Ko je bio
otac Čvr­stog Čiua kad je mog­ ao da po­zo­ve gu­ver­ner­a usred
noći? Ko­li­ko je mo­ćan? Ko­li­ko je bo­gat?
Nang­ i se malo nak­ lo­ni.
— Tvoj sam du­žnik.
Po­što mla­dić niš­ ta ne reče, Nang­ i brzo pređ­ e na ko­van­ je
pla­nov­ a.
— A sad na po­sao — reče — ti ćeš biti sa gu­vern­ er­om,
sam go­spod zna o čemu ćete razg­ o­var­at­i.
— Moj otac će vod­ i­ti raz­go­vor.
Nang­ i raz­mi­sli o tome.
— Ako vas ne po­zo­vem do tri časa, mor­aš da se nad­ aš
najg­ o­rem. Tada ćeš reći sve što znaš o Liu. Gu­vern­ er mora
sve da saz­ na.

— To će iza­zvat­i pra­vu senz­ a­ci­ju — reče Čvrs­ ti Čiu. —
Biće to skand­ al naj­vi­šeg reda. Neko će sas­ vim iz­gu­bi­ti ob­raz.

— Mi neć­ em­ o, nad­ am se — reče Nang­ i.
— Mi neć­ em­ o, ali biće loše za one dru­ge. Nang­ i klimn­ u
gla­vom.
— Za njih će na svak­ i nač­ in biti loše — reče. Sta­ja­li su u
sobi. Nisu više ima­li šta da kažu jed­ an drug­ om, a vrem­ e je
isti­cal­o.
Čvr­sti Čiu se krat­ko nak­ lon­ i.
— Dok se po­nov­ o ne vid­ i­mo… sta­ri­ji ujač­ e.
Nang­ i zad­ r­ža dah. Čast koja mu je uprav­ o bila ukaz­ an­ a
bila je ogromn­ a. Iz­raz »sta­ri­ji ujač­ e« bio je iz­raz koji je odra‐­
žav­ ao ne samo po­što­van­ je već i po­sebn­ o oseć­ an­ je pri­ja­telj‐­
stva koje je nem­ og­ u­će prev­ es­ ti za­padn­ jačk­ im ter­mi­nim­ a.
— Neka te svi bo­go­vi šti­te — šapn­ u Nang­ i, mi­sleć­ i na
mnog­ o­broj­na ki­nes­ ka bo­žans­ tva u koje on, nar­avn­ o, nije ve‐­
ro­vao ali koji su bili važ­ ni Čvrs­ tom Čiu. Tiho se u sebi po­mo‐­
lio za obo­ji­cu.
Okea­ ns­ ki park koji je sa­gra­đen sred­stvi­ma Kra­ljevs­ kog
hongk­ onš­ kog džo­kejs­ kog klub­ a bio je, Nang­ i je sada ot­krio,
po­dig­nut na dva niv­ oa. Ula­zi­lo se kroz ukraš­ en­ u kap­ i­ju, po‐­
red div­nih cvetn­ ih baš­ ti, dr­već­ a na ko­ji­ma su drem­ al­i pa­pa‐­
gaj­i koji su se spremn­ o nam­ eš­ ta­li na rame po­set­i­o­ca da bi
se sli­kal­i za pet hongk­ onš­ kih do­lar­a. F’oto­graf je bio uvek
sprem­ an u zas­ ed­ i. Na ni­skom brd­ a­šcu bio je vrt bon­sai­a ne‐­
ver­o­vatn­ ih pro­porc­ i­ja. Mnog­ e vaz­ du­hop­ lov­ne komp­ a­ni­je po‐­
di­gle su pav­ i­ljo­ne u ko­ji­ma su pro­da­val­e cveć­ e iz svo­jih ze‐­
mal­ja.
Ned­ a­lek­ o odat­le bilo je jez­ erc­ e s la­bud­ o­vim­ a, neš­ to da­lje
bili su mali vo­do­pad­ i i otvo­ren­ i ba­zen gde su svoj­e vrag­ o­li­je
iz­vo­di­li del­fi­ni. Nang­ i nije išao čak do ba­zen­ a. Reč­ en­ o mu je
da kupi kart­u za je­dan od eskal­a­to­ra koji se di­zao vis­ ok­ o u
nebo i obruš­ av­ ao prav­ o u Juž­ no Ki­nes­ ko more. Tu je bilo i
dru­gih za­ba­va za pos­ et­i­o­ce.
Iz­međ­ u ostal­og, tu su bili neki sta­klen­ i ba­lo­ni u koje je
ulaz­ i­lo po šest lju­di. Se­de­li bi okren­ ut­i li­cem jed­ni dru­gi­ma, i

bili bi pri­čvrš­ ćen­ i čel­ič­nim uže­tom. Nang­ i­ju je reč­ en­ o da uđe
u ovaj stak­ len­ i bal­on s leve stran­ e. Stao je u red i po­lak­ o je
kren­ uo nap­ red.

Nije se osvrt­ao oko sebe: bo­jao se da ne iz­gu­bi ob­raz. Pa
ipak, bilo mu je jas­ no ko sto­ji iza njeg­ a, is­pred njeg­ a i sa
stran­ e. Vi­deo je tu­ri­ste sa Zap­ a­da i iz Jap­ a­na. Vi­deo je ti­nej‐
dže­re kako čav­ r­lja­ju, oči­gled­no uz­buđ­ e­ni što su se naš­ li u
Park­ u tako kas­ no. »Ili se mo­žda klad­ e« — po­mi­slio je ci­nič­no
— »koja će se ko­li­ca ot­kač­ i­ti i sjur­i­ti niz sten­ je is­pod njih«.
Bio je sves­ tan da se niko po­seb­no ne int­er­es­ uj­e za njeg­ a.

Pi­tao se kad će biti usp­ o­sta­vljen kont­akt s njim. Bio je
sada na sam­ om po­čet­ku reda. Mož­ da će mu pri­stup­ i­ti tek
kad se po­nov­ o spu­sti na zem­ lju. Da li će biti u sta­klen­ om ba‐­
lo­nu s kin­ es­ kom po­ro­di­com koja je staj­al­a iza nje­ga?

Do­šao je pra­zan ba­lon, lju­lja­juć­ i se. Vra­ta se ši­rom otvo­ri‐­
še i slu­žbe­nik u unif­orm­ i mu mahn­ u da uđe. Po­stao je sve‐­
stan da je služ­ be­nik prep­ reč­ io put kin­ es­ koj po­ro­dic­ i koja se
ta­ko­đe sprem­ al­a da uđe u bal­on.

U bal­o­nu je bilo veo­ ­ma te­sno, tako da se je­dva smes­ tio
da sed­ne. Po­jav­ i se još neki čov­ ek. Nang­ i je te­ško mog­ ao da
pretp­ o­sta­vi ot­kud­ a je do­šao. Vra­ta se za­tvo­ri­še, i ba­lon kre‐­
te.

Nang­ i je vid­ eo is­pred sebe či­tav niz osvet­lje­nih stak­ len­ ih
ba­lo­na koji su jur­i­li na­pred.

Zas­ ta­li su za tren­ ut­ak na ivi­ci, a onda su svom si­li­nom iz‐­
bač­ en­ i u pro­stor. Nang­ i obra­ti paž­ nju na svog sap­ ut­ni­ka. Bio
je to Ki­nez neo­ ­dređ­ en­ ih go­di­na. Mog­ ao je da ima i pe­des­ et
ili sed­ amd­ e­set go­di­na, ili bilo ko­li­ko iz­međ­ u toga. Imao je
spljo­šten nos, kao čet­ka kratk­ o oši­šan­ u kosu. Kosa mu je bila
to­li­ko oši­šan­ a da se kroz nju vi­de­la koža na lo­ba­nji. Ki­nez
po­kaz­ a sve zube — a svi su bili zlat­ni. Nang­ i nije znao da li
je to osmeh ili gri­mas­ a.

— Do­bro jut­ro, go­spo­di­ne Nang­ i — reče Ki­nez — ja sam
Lo Van.

Nang­ i uz­vrat­i na lju­baz­ nost.
— Rec­ i­te mi da li ste ra­nij­e bili u Okea­ ns­ kom par­ku?

— Ni­kad­ a, ali bio sam više puta u Hong Kong­ u.
— Zai­­sta? — ton Lo Van­ ov­ og gla­sa je jas­ no po­kaz­ i­vao da
to njem­ u nije ni najm­ an­ je važ­ no: okren­ uo se na svom pla‐­
stič­nom sed­ i­štu. — A ja sam ovde bio mnog­ o puta, i uvek mi
je in­te­res­ antn­ o da do­đem. Čo­vek ret­ko kad ima pri­li­ke da
vidi sve ovo u dva časa ujut­ru.
I za­i­sta, po­gled na ši­ri­nu i pro­stran­stvo Juž­ nog Ki­nes­ kog
mora bio je vel­i­čans­ tven. Tu i tamo su se sa ta­mnog pro‐­
strans­ tva di­zal­i mračn­ i vr­hov­ i ostr­vac­ a, kao vrh­ ov­ i sten­ a u
Zen vrtu. Dugi bro­do­vi, su pro­la­zi­li osvet­lje­ni jas­ nom svet­lo‐­
šću. Mes­ eč­ i­na se razl­i­val­a po ovoj nev­ er­o­vatn­ oj sli­ci.
— Smat­raj­te se srećn­ im — reče Lo Van, a Nang­ i nije znao
da li on mi­sli da treb­ a da bude sreć­ an zbog le­po­te pri­zo­ra ili
zbog ne­čeg mnog­ o dub­ ljeg.
Ki­nez sklo­pi ruke u kri­lu dok su se spu­šta­li niz pa­di­nu ob‐­
ra­slu šum­ om. »Da se sada ovaj ba­lon ot­kin­ e sa čel­ič­nog
uže­ta ne bis­ mo imal­i sreć­ e ni ja ni on« — pom­ i­slio je Nang­ i.
— Sa­znao sam — reče Lo Van — iz veo­ ­ma po­verl­ji­vih, ali
do­bro skri­ven­ ih, izvo­ra da treb­ a da iz­men­ im­ o neke in­form­ a‐
ci­je — oči su mu si­jal­e. — Mi­slim da je ko­ri­šćen­ a fraz­ a »vit­al‐­
no važ­ ne inf­or­mac­ i­je«. Dal­je mi je nag­ la­šen­ o da se te in­for‐­
mac­ i­je od­nos­ e na neke veze sev­ ern­ o od Kant­o­na koje bi,
mo­žda, mo­gle da budu po­kvar­en­ e pod određ­ en­ im uslo­vi‐­
ma…
— To je, u krajn­ joj li­nij­i, ko­rektn­ o — reče Nang­ i, da pres­ e‐­
če njeg­ o­vo zbu­njen­ o mrm­ lja­nje.
— Shvat­am.
Nang­ i iz­vad­ i ko­pi­ju ugov­ or­a koji su on i Liu pot­pi­sal­i. Raz‐­
vi je i stav­ i je paž­ lji­vo na praz­ no sed­ i­šte sa svoj­e des­ ne stra‐­
ne.
Lo Van osmo­tri šta je to na sed­ i­štu, ali njeg­ ov po­gled se
ne vrat­i na Nang­ i­ja. Oči su mu bile le­den­ e.
Nang­ i mu pru­ži ko­ver­at. Obaz­ ri­vo, kao da sad­ r­ži­na u ko‐­
vert­i može da bude smr­to­nos­ na, Lo Van ras­cep­ i ivi­cu ko­ver‐­
te ko­ri­steć­ i svoj du­gač­ki no­kat. Unut­ra je bilo šes­ nae­ st sav­ r‐­
šen­ ih ko­pi­ja, mali magn­ et­o­fon sa ko­pi­jom tra­ke na ko­joj je

bilo sni­mlje­no ono što se do­ga­đa­lo u stan­ u Sočn­ e Pien a uz
to je bio i prev­ od na dvan­ ae­ st stra­ni­ca raz­go­vor­a koji se čuo
na trac­ i.

Lo Van stav­ i nao­ ­čar­e s po­zla­ćen­ im ram­ om i nek­ o­li­ko mi‐­
nut­a pot­pu­no je ig­nor­i­sao Nang­ i­ja. Bio je udub­ ljen u po­sma‐­
tra­nje i shvat­a­nje onog­ a što je upra­vo do­bio.

Dok je on či­tao, sti­gli su do »neb­ e­skog kraj­a«. Izaš­ li su i,
udal­jiv­ši se od go­mi­le, kren­ ul­i prem­ a kam­ en­ om vrhu.

— Zan­ i­mlji­vo — reče Lo Van, nos­ eć­ i sve ono što mu je
Nang­ i dao is­pod mi­ši­ce kao neki po­slov­ni port­fol­io — ali, je‐­
dva da vred­ i cene koju vi za­htev­ at­e. — Sleg­nuo je ram­ en­ i‐­
ma. — Mož­ em­ o da vrat­i­mo Liua u njeg­ o­vu zem­ lju bilo kada.

— Mi­slim da neće biti baš tako lako — reče Nang­ i, trud­ e­ći
se da iz­beg­ne kam­ en­ je na sta­zi, a Lo Van kao da je nam­ ern­ o
odab­ rao baš ovu kam­ en­ u sta­zu. — Liu je ovde učvrš­ ćen.
Mnog­ i ga po­znaj­u. Ako ga uklon­ it­e, iz­bi­ce skand­ al nev­ iđ­ e­nih
raz­mer­a, vaša ze­mlja će mnog­ o iz­gu­bi­ti: iz­gu­bi­ćet­e pred‐­
nost nad En­gle­skom koju ste zad­ o­bi­li u pro­šle dve i po go­di‐­
ne: a što je najg­ o­re iz­gub­ i­ćet­e ob­raz.

Vet­ar je bla­go ćarl­i­jao, mi­luj­u­ći ih po licu i do­nos­ eć­ i slab
mi­ris fosf­or­a i soli. Svet­lo­sti sa bro­do­va kao da su slal­e ne‐­
po­zna­te po­ru­ke. »Oni su baš kao Lo Van i ja,« — mi­slio je
Nang­ i bul­je­ći u bro­do­ve — »mož­ da znaj­u kuda idu, ali nije
im ja­sno kako će do tamo sti­ći jer ne vide svoj put«.

Lo Van se za­neo u mi­sli. Či­nil­o mu se da bi najv­ iš­ e žel­eo
da u nek­ o­li­ko nar­ed­nih tren­ ut­a­ka po­to­pi Liua u kadu to­ple
vode i slo­mi­je mu vrat. »To bi spa­si­lo ob­raz svi­ma i ja bih
jed­nos­ tav­no ovog mud­ rog ja­pans­ kog majm­ un­ a skin­ uo sa
vrat­a i po­slao bih ga nat­rag na njeg­ o­va usran­ a ostr­va, gde
mu i je­ste mes­ to« raz­mi­šljao je be­sno Lo Van, ali je do­bro
znao da se niš­ ta od toga neće dog­ o­di­ti.

Sve što je Nang­ i rek­ ao, bilo je isti­na. Nije mo­gao tako
lako da se otres­ e Liua, ne sada sa svim tim inf­or­mac­ i­jam­ a
koje je ovaj Jap­ an­ ac imao. Samo jed­na reč guv­ er­ner­u i on će
već zvat­i tel­e­fon­ om vla­du Njen­ og vel­i­čans­ tva, obav­ eš­ tav­ aj­u‐­

ći jedn­ og po jed­nog mi­ni­stra. To bi bilo nep­ o­volj­no za Lo
Vana i njeg­ o­ve šef­o­ve.

Od­jed­nom mu sinu ide­ja. Zag­ le­dao se u more kao da se
niš­ ta nije do­go­di­lo. Zag­ led­ ao se u ko­ver­at sa svih stran­ a,
okret­ao ga je kao da je dra­gi kam­ en koji nam­ er­a­va da kupi
što je, u stvar­i, i bio. Nije žur­io, mada je bio veo­ ­ma sves­ tan
da vrem­ e pro­ti­če. Nije mo­gao da ga is­ko­ri­sti onak­ o kako je
on hteo. Ako bi isuv­ iš­ e oklev­ ao iz­gub­ io bi ob­raz u ovoj bici
mud­ ro­van­ ja.

Ali, što je duže raz­mi­šljao o ide­ji koja mu je pala na pa‐­
met ona mu se sve više do­pad­ al­a, i sve više je oseć­ ao da će
mu njen­ o ostva­ren­ je po­moć­ i da po­sta­ne sup­ er­i­o­ran nad
ovim Ori­jent­al­nim varv­ ar­i­nom.

— Naše je miš­ lje­nje — poče on obaz­ ri­vo — da ne treb­ a ni‐­
šta loše da se desi go­spo­di­nu Liu. U stva­ri,.že­li­mo da neo­ ‐­
met­a­no ostan­ e na svom mes­ tu. — Po­segn­ uo je u unut­ra‐­
šnjost dže­pa i iz­vad­ io ko­pi­ju Nang­ i­je­vog ugov­ o­ra. — Ovo je,
sada, bes­predm­ et­no — reče. — U stva­ri, po­stać­ e nev­ až­ no
onog tren­ utk­ a kad se slo­ži­mo oko jed­ne tač­ke. Sve što se
od­nos­ i na go­spo­di­na Liua i, nar­avn­ o, na Sočn­ u Pien, sve
mora da bude uniš­ te­no — ko­pi­je, ori­gi­nal­i, neg­ at­i­vi, sve. Sve
će to biti pred­ a­to na adres­ u koju vam ja bud­ em naz­ nač­ io. Vi
ćete, za uz­vrat, pot­pi­sat­i ugov­ or da od ovog dana neć­ et­e
svo­ja zna­nja ko­ri­sti­ti pro­tiv njih, niti ćete nek­ o­me drug­ o­me
omog­ uć­ i­ti da ih ko­ri­sti. A mi ćemo ovaj naš ugo­vor ras­ kin­ ut­i.

— Ali, ja ne že­lim da ra­skin­ em taj ugov­ or — reče Nang­ i,
znaj­u­ći da je to što go­vor­i strah­ ov­ it­i ri­zik, ali pro­cer­i­io je da
je vredn­ o riz­ i­ko­vat­i.

Lo Van je bio sas­ vim mi­ran. Kao da ga je Nang­ i udar­io u
lice dok­ um­ ent­om. Nje­go­vo iz­nen­ ađ­ e­nje staj­al­o ga je pot­pu‐­
nog gub­ lje­nja obraz­ a, i to mu se ni najm­ an­ je nije dop­ a­da­lo.

— Šta vi, u stvar­i, že­li­te? — pi­tao je, pro­baj­uć­ i ga.
— Žel­im da se vrat­i­mo ori­gi­naln­ om ugov­ or­u koji sam ja
pred­ la­gao Liu. Da za­uz­ vrat za tri­de­set od­sto pro­cen­ at­a za­ra‐­
de kei­­rec­ ua, vi obez­bed­ i­te kap­ i­tal u nar­edn­ e tri god­ i­ne i da
to is­pla­ćuj­e­te svak­ e pola go­di­ne, prv­ og jan­ ua­ r­a i pr­vog jula.

— Već smo ulož­ i­li isu­vi­še kap­ i­ta­la u vas, go­spo­di­ne Nang­ i
— reče Lo Van. — Ulož­ i­li smo 35 mi­li­o­na vredn­ os­ ti.

Ali, Nan­gi je već od­mah­ iv­ ao glav­ om.
— To je zbog nep­ ri­li­ka koje je vaš čov­ ek Čin pro­uz­ ro­ko­vao
Sve­az­ ij­skoj banc­ i. Sem toga, ni­šta dru­go nis­ te ulo­ži­li.
Lo Van nije skid­ ao po­gled s Nang­ i­ja. Go­reo je od besa, a
nar­o­či­to mu je teš­ ko pa­dal­o što je iz­gub­ io ob­raz. Nije nam­ e‐­
ra­vao da bude por­až­ en ovde, na sops­ tve­nom tlu.
— Pi­tam se — rek­ ao je — da li vas mož­ da in­ter­es­ uj­e zaš­ to
smo tol­i­ko za­pel­i da do­bi­je­mo određ­ en­ i deo u vaš­ em kei­­re‐­
cu.
Neko loše pred­o­seć­ an­ je javi se kod Nang­ i­ja, ali on se pri‐­
si­li da ga od­bac­ i. »Blef­i­ra« — mi­slio je — »ali, ipak, mor­am
da paz­ im«.
— Liu mi je već nag­ o­ves­ tio neš­ to o Istoč­noj vezi.
— Da, tako neš­ to, ali po­što mi znam­ o njeg­ o­vu zal­eđ­ i­nu —
nak­ aš­ ljao se Lo Van — mo­že­te da pretp­ o­sta­vi­te da mu ni‐­
smo sve rek­ li.
Nang­ i je ćut­ao.
Lo Van se upus­ ti u dub­ o­ko ob­ja­šnjen­ je kako u njeg­ o­voj
zem­ lji po­sto­je dve frakc­ i­je. Nije treb­ a­lo mnog­ o reči da se
shvat­i da on pri­pa­da onoj koja se zal­až­ e za nez­ a­vi­snost, za
sop­stven­ e izvor­e energ­ i­je, ali Lo Van­ ov­ i pret­po­sta­vljen­ i za
sada nisu imal­i ve­li­ku moć.
Nang­ i­jev­ o srce je po­čel­o brzo da udar­a. »Da li znaj­u za
Tenč­ i?« — pi­tao se u mis­ li­ma.
— Ne bih žel­eo da s vama vo­dim ide­o­lo­šku prep­ ir­ku —
reče Lo Van — ali, vaš kei­­rec­ u, mož­ da, ima u ruk­ am­ a ključ
za bud­ ućn­ ost naše zem­ lje. Istoč­na veza nije laž.
Nang­ i ose­ti da tri­jum­fuj­e. »Po­be­dio sam« — reče sebi —
»on više nema kar­at­a: sada je za­i­sta po­ra­žen. Mo­žda zna da
po­sto­ji Tenč­ i ali, svak­ ak­ o, ne zna šta je to. I ni­kad­ a noće sa‐­
zna­ti«.
— Nem­ am­ o više šta da rad­ i­mo — reče Nang­ i — već da
sred­ i­mo do­kum­ ent­e.

Lo Van se nek­ ak­ o po­gr­bi. Čin­ il­o mu se da je star sto go­di‐­
na.

— Osud­ i­li ste i nas i vas na do­go­vor koji može da ima đa‐­
vols­ ke po­sle­di­ce — Lo Van je i dal­je go­vor­io, ali Nang­ i ga
više nije slu­šao. Uži­vao je u lič­noj po­be­di, bio je opi­jen njom,
nep­ ri­jat­elj­stvo iz­međ­ u dva nar­o­da nik­ ad­ a nije bilo prev­ az­ i‐­
đen­ o.

Bilo im je po­treb­no više od 40 mi­nut­a da unes­ u sve iz­me‐­
ne u ugov­ or­e i da ih po­nov­ o pot­pi­šu. Lo Van iz­vu­če blok i
poče da nab­ a­cuj­e zak­ ljuč­ ak koji je usmen­ o izlo­žio Nang­ i­ju. U
tom tren­ u Nang­ i se izvi­nu i pređ­ e prek­ o sten­ ja da bi naz­ vao
Čvr­stog Ćiua. Kad se vrat­io, obo­ji­ca su pot­pi­sal­a ugo­vor­e
koje je Lo Van nap­ i­sao. Nang­ i je bio pres­ reć­ an što ne mora
više da se nosi s Liu­ o­ m i Soč­nom Pien.

Sklo­niš­ e svo­je do­kum­ ent­e. Zas­ ta­li su za tren­ ut­ak na tam‐­
nom vrhu, čudn­ i u svi­le­nim ode­li­ma, ozbilj­ni upr­kos ves­ el­im
po­vic­ i­ma lju­di oko sebe.

Čuo se plje­sak od baz­ e­na gde su kit­o­vi-ubi­ce iz­vo­di­li svo‐­
ju tač­ku, vrt­eć­ i lop­te na nos­ ev­ im­ a.

Nang­ i iz­vuč­ e crv­ en­ i ko­ver­at koji je do­bio od Liua. Pred­ a­de
ga Lo Vanu.

— A sada — do­pre do njih poj­ač­ an­ i glas dres­ er­a — dame i
go­spo­do, vrlo uz­bu­dljiv fi­nal­e!

***

Toni Tir­son, čar­ob­njak Gord­ o­na Mink­ a, mog­ ao je da uči­ni sve
što je bilo u vezi s kom­pjut­e­ri­ma. Nje­gov um je rad­ io u skla‐­
du s maš­ i­nam­ a, a ne s ljuds­ kim mo­zgom.

Vrlo retk­ o je ovaj čar­ob­njak oseć­ ao slo­žen­ ij­e emoc­ i­je od
onih kao što su glad, žeđ, umor ili nep­ ri­jat­nost pune be­ši­ke.
On je oseć­ ao olakš­ an­ je samo kad bi pro­naš­ ao novu i kom‐­
plek­sni­ju ši­fru koju bi, za­tim, pro­tu­mač­ io Tan­ ji Vla­di­mov­ oj ili
sam­ om Mink­ u.

Ret­ko bi koji čo­vek mo­gao da živi onak­ o kako je ži­veo
Toni. Već sam po­gled na nje­go­vu kanc­ el­a­ri­ju je to po­kaz­ i­vao.

Ali, je­di­no je on znao da de­ši­fruj­e i ono što niko ne bi bio u
stan­ ju.

Njeg­ ov celi ži­vot bio je usreds­ ređ­ en na to da nep­ o­zna­to
uči­ni po­zna­tim. »Lo­gi­ka vlad­ a!« — pi­sal­o je iz­nad njeg­ o­vog
sto­la.

I sad je baš ra­dio na de­ši­fro­van­ ju jed­ne taj­ne po­ruk­ e.
Usko­ro se na ekran­ u poj­a­viš­ e eng­ le­ske reči.

Oči­stio je ekran.
Ali, po­ru­ka je opet bila is­to­vetn­ a.
Da nije po­greš­ io? Pro­ver­io je još jed­nom. Ne, nije po­gre‐­
šio.
Veo­ ­ma dugo, bu­ljio je u po­ruk­ u. Ni­šta tu nije bilo lo­gič­no.
Kao da je bila is­pi­san­ a mar­sovs­ kim jez­ i­kom. »Kao sti­hov­ i
rock and rol pe­sam­ a« — po­mi­slio je.
— To niš­ ta ne val­ja — reče tiho — u stva­ri, sve je to veo­ ‐­
ma loše, veo­ ­ma loše.
Od­jed­nom je oset­io da je ve­o­ma po­tres­ en.
Nap­ ra­vio je ko­pi­ju po­ruk­ e. Kad je ko­pi­ja is­pal­a iz prin­ter­a,
iz­vad­ io ju je, sav­ io i iz­bri­sao reči s ekran­ a.
»Kraj­nje je vrem­ e da vid­ im Mink­ a« — po­mi­slio je.
Kad ga je Tir­son naš­ ao Mink je baš bio za­du­bljen u mi­sli o
po­sled­njoj fazi svoj­e osvet­e Vikt­o­ru Pro­to­ro­vu. U stvar­i, bio
je bes­kraj­no za­do­vol­jan sam­ im so­bom. Po­sla­ti Tan­ ju Vla­di‐­
mov­ u pro­tiv svog zag­ a­rant­o­van­ og nep­ ri­jat­e­lja bio je ko­rak o
ko­jem je go­di­nam­ a san­ jao, ali koji ni­kad­ a nije imao hrab­ ro­sti
da preu­ z­ me. Po­jav­ a Ni­ko­le Laj­nir­a u njeg­ o­vom ži­vo­tu pro­me‐­
nil­a je sve.
Du­bo­ko u svet­i­li­štu svog uma, Mink je vol­eo da raz­mi­šlja
o sebi kao o bogu Vo­ta­nu ko­jeg je Ri­čard Vag­ner opi­sao u
»Pr­ste­nu Ni­bel­ung­ a« — jed­noo­ ­ki i pun po­nos­ a a, iako s ma‐­
nom, ipak obož­ a­van i iz­nad sveg­ a osvet­o­lju­biv.
Ni­kad­ a mu ne bi palo na pam­ et da kren­ e di­rektn­ o na Pro‐­
to­ro­va. Bilo bi nez­ a­mi­sli­vo da on sam sedn­ e u avi­on i ode u
Jap­ an sa rev­ olv­ er­om »Veb­ li« u ruk­ am­ a čiju bi cev pri­slo­nio
uz gla­vu svog nep­ ri­jat­e­lja i po­vuk­ ao oba­rač. Ne, to je bilo
nez­ am­ i­sli­vo.

Nije to zato što je Mink bio kuk­ av­ i­ca: dal­ek­ o od toga. Nije
se pla­šio bor­be, i psi­hičk­ i i fi­zič­ki; on je go­di­nam­ a vo­dio ta‐­
kav ži­vot. Ali, tak­ va vrs­ ta osvet­e nije više bila za njeg­ a jer je
imao od­go­vorn­ os­ ti prem­ a lju­di­ma s ko­ji­ma je rad­ io i koji su
za­vi­si­li od njeg­ o­ve umeš­ no­sti. On je mor­ao da ih vodi kroz
svet i da bri­ne o nji­ma dok svi ostal­i hoće da ih uni­šte. Mink
je imao du­žnost prem­ a svo­joj ze­mlji, nije smeo da se iz­la­že
res­ ki­ru.

Sve je to, u stva­ri, bilo isti­na: Mink se nije ni tru­dio da sa‐­
gle­da dub­ lje mo­ti­ve. Sma­trao je da je sada ose­ćan­ ji­ma boga
Vo­ta­na bli­ži nego ikad­ a pre. Sind­ rom Val­hal­e ja­vljao se ši­rom
svet­a, kod mnog­ ih lju­di Mink­ o­vog rang­ a. I Mink je bio ube‐­
đen da po­sed­ uj­e moć, isto tako vel­i­ku i ra­zor­nu kao što je
bilo ko­plje koje je Vo­tan nap­ ra­vio od Dr­vet­a mud­ ro­sti. Tim
ko­pljem bog je kont­ro­li­sao sva bića, čak i diva Fafn­ ir­a. To ko‐­
plje je ima­lo ta­kvu moć da je bio do­vol­jan samo do­dir njeg­ o‐­
vog vrha pa da neč­ i­ji ži­vot utrn­ e. Agent­i Crv­ en­ og sekt­o­ra bili
su Mink­ o­vo moćn­ o ko­plje: oni su bili nje­go­va moć.

I Tan­ ja Vla­di­mo­va je bila deo sveg­ a toga, to je bilo si­gur‐­
no, ali on ju je suv­ iš­ e vo­leo da bi mog­ ao da joj do­pus­ ti da
uđe u lav­ lju pe­ći­nu Pro­tor­o­va. Čudn­ o, on je vol­eo Tan­ ju na
isti nač­ in na koji je Vo­tan vol­eo svo­ju kćerk­ u Brunh­ il­du: ona
mu je bila bli­ža od bilo ko­jeg ljud­skog bića na zem­ lji. On je s
njom smiš­ ljao pla­nov­ e, pleo svo­je mrež­ e. Nije mog­ ao da
pod­nes­ e mi­sao da je po­šal­je u smrt, nije mog­ ao da za­mi­sli
da bi ona mog­ la da po­gi­ne od ruke njeg­ o­vog nep­ ri­jat­el­ja. Po‐­
vuk­ ao se unaz­ ad i ček­ ao str­plji­vo, kao neki Jap­ an­ ac, da dođe
prav­ i tren­ ut­ak. A taj tren­ ut­ak je uprav­ o tu. Tan­ ja se sada
već, svak­ ak­ o, spu­šta­la na aero­drom u To­ki­ju. Ona je bila nje‐­
go­vo oruž­je pro­tiv tame.

Od­jed­nom po­di­že po­gled, sves­ tan da neko sto­ji na otvo‐­
ren­ im vrat­i­ma njeg­ o­ve kanc­ el­ar­i­je. Samo nek­ o­li­ko lju­di je
ima­lo tu pri­stup, još man­ je ih je smel­o da se tuda kreć­ e bez
prat­nje.

— Da, Toni? — reče prek­ in­ uvš­ i raz­mi­šlja­nje — imat­e li što‐­
god za mene?

Neš­ to u dr­žan­ ju njeg­ o­vog čar­ob­njak­ a upoz­ o­ri Mink­ a i on
nes­ tr­plji­vo mahn­ u ruk­ om.

— Uđi­te, uđi­te — sada su mu sva čula bila na oprez­ u. Tir‐­
son pređ­ e prek­ o nez­ a­str­ven­ og poda i sede u sto­li­cu s nas­ lo‐­
nom od tr­ske, prek­ o puta Mink­ o­vog sto­la.

— Baš sam deš­ i­fro­vao po­sled­nju po­ruk­ u pi­san­ u ši­from
Alfa-tri. — Pap­ ir u njeg­ o­voj ruci je po­drht­av­ ao.

— Ho­ćet­e li mi to po­kaz­ at­i ili ga ko­ri­sti­te kao le­pe­zu? —
reče Mink, i pri­met­i da je čar­ob­njak nap­ et, što nat­er­a i nje‐­
go­vo srce da za­kuc­ a brže. »Šta ne val­ja?« — Biće bo­lje da
mi date da to po­gle­dam — reče, i pruž­ i ruku.

Nek­ ak­ o prek­ o vo­lje, Tir­son mu dade pa­pir. Bul­jio je u svo‐­
je skrš­ te­ne ruke u kri­lu. Oseć­ ao se bes­po­moćn­ im i nep­ o­treb‐­
nim.

Mink­ ov po­gled se pren­ es­ e s njeg­ o­vog lica na ko­mad pa­pi‐­
ra koji je dr­žao u ruk­ am­ a. Evo šta je pro­či­tao:

»Novi upad prek­ o Lajn­ ir­a, Nik­ o­le. Sta­tus amat­e­ra. Upo­zo‐­
ren­ je: kraj­nje opas­ an, smrt­o­nos­ an. Predm­ et: Tenč­ i: vaša
smrt. Odob­ ren­ je ove kanc­ el­ar­i­je. Šal­jem do­si­je o Lajn­ i­ru. Za
pe­tam­ a sam mu. Dal­ja uputs­ tva po do­la­sku u To­kio.

»Vuk« — mi­slio je Mink — »vuk u sukn­ ji«. Raz­ um mu je
stao na po­mi­sao da je Tan­ ja Vla­di­mov­ a, njeg­ o­va Ta­nja, iz­daj‐­
nik. Agent stra­ne sile. Do­uš­ nik! Hris­ te!

On udar­i pes­ ni­com o plo­ču sto­la s tak­ vom žes­ ti­nom da
Toni Tir­son ods­ ko­či kao da ga je neko ubo iglom.

— Nes­ ta­ni­te odav­de! — vikn­ u od­jed­nom Mink. — Bež­ i­te
mi s oči­ju!

Čar­ob­njak sko­či i po­bež­ e prek­ o sobe. Vi­deo je Mink­ a dva
puta u nas­ tup­ u besa i nije žel­eo da se sada taj bes oko­mi na
njeg­ a.

Kad je sti­gao do vrat­a, Mink ga zad­ r­ža.
— Sta­nit­e!
Obaz­ ri­vo, Tir­son se okret­e prem­ a šefu.
— Po­sto­ji neš­ to što ne ra­zum­ em. Tan­ ja je znal­a da ra­di­te
na ši­fri Alfa-tri: znal­a je da ste vi najb­ o­lji kad ih treb­ a pro­či‐­
ta­ti. Za­što bi onda ko­ri­sti­la tu ši­fru?

Čar­ob­njak slegn­ u ram­ en­ im­ a:
— Pre sveg­ a, nije ima­la dru­gog iz­bo­ra. Zat­im, to su naj‐­
be­zbed­ni­je ši­fre koje drug­ a stra­na ko­ri­sti — po­nov­ o je sleg‐­
nuo ra­men­ i­ma kad je rek­ ao »drug­ a stra­na« jer još nije mo‐­
gao da ver­uj­e da je to isti­na. — Znal­a je da ja slu­čaj­no neš­ to
nab­ o­dem. Pre iz­ves­ nog vrem­ en­ a smo baš raz­go­var­al­i o
tome. Sad kad pri­čam o tome, seć­ am se da me je pi­ta­la
kako sam usp­ eo da deš­ i­fruj­em po­sled­nju ši­fru. — Klim­nuo je
gla­vom. — To je baš ova. Rek­ ao sam joj da je to najg­ o­ra do
sada smi­šlje­na i da ne ver­uj­em da ću uspet­i da je reš­ im. Ali
dvan­ ae­ st čas­ o­va kas­ nij­e reš­ io sam je: bilo je to kao udar
mun­ je. Po­sle toga, sve je samo po­sao maz­ ge ali, to obič­no
rade komp­ ju­te­ri.
Mink je raz­mi­šljao o čar­ob­njak­ u. Nije se po­trud­ io čak ni
da kaže: »Mora da je neka greš­ ka«. On za­i­sta ima muke sa
ši­fram­ a ali kad ih ot­kri­je, on zna da ih je ot­krio.
— Do­bar po­sao, Toni — glas mu je bio čud­ an. Tir­son tu‐­
žno klim­nu glav­ om.
— Žao mi je, zai­­sta mi je žao.
Mink mu mahn­ u da ide. Kad je po­nov­ o ostao sam, ustao
je i, po­nevš­ i gro­znu po­ru­ku sa so­bom, ušao je u sobu bez
pro­zo­ra. Od­mah se pren­ eo u ze­mlju u ko­joj je bio za­ro­blje‐­
nik. Set­io se is­pi­ti­van­ ja, set­io se be­ža­nja kroz sneg.
Pi­tao se ko­li­ko je inf­orm­ ac­ i­ja dao nep­ ri­jat­e­lju? Pi­tao se ko‐­
li­ko je Pro­to­rov iz­mak­ ao is­pred njeg­ a? Po­ruk­ a je bila do­volj‐­
no ja­sna: Vuk se jav­ ljao njem­ u. Tan­ ja i Pro­to­rov. Kako mu je
uspel­o? Kako?
Mink je ste­gao zube. Teš­ ko je di­sao. Kako je Vuk mor­ao
da se smej­e što je baš ona po­sla­ta za Laj­nir­om: kako mora
da je bila zah­ vać­ en­ a pa­nik­ om kad je shvat­i­la da je on po­slao
Lajn­ i­ra na njen­ og gaz­ du.
Mog­ ao je ja­sno da za­mi­sli njen­ o lice u tren­ utk­ u kad je
shvat­i­la šta je urad­ io, kako je mud­ ro im­pro­vi­zo­vao. Kako je
samo pog­ reš­ no pro­tu­mač­ io nje­nu brig­ u!
Ho­dao je pro­sto­ri­jom. Pi­tao se šta da sada radi? Šta da
pred­ uz­ me? Nije do­bio ni­kak­ vu po­ruk­ u od Laj­nir­a. Nije mo­gao

da po­šal­je dru­gog agent­a za njom: ona bi to od­mah pro­tu‐­
mač­ i­la kao upo­zo­ren­ je i kao opa­snost. Da je po­zo­ve, ima­lo
bi isti efek­ at. Pi­tao se na koji nač­ in da spa­se ope­rac­ i­ju. Ona
je do­bro znal­a da ni­šta nije važ­ ni­je u ovom tren­ utk­ u od Ten‐­
či­ja i Pro­to­ro­va.

Kao ro­di­te­lj koji se ras­ ta­je od det­et­a, i Mink je oseć­ ao
tugu ali, is­to­vrem­ en­ o, oseć­ ao je da je iz­dan. Pa ipak, nije
mo­gao sebe da nat­e­ra da je mrzi. Ni­šta što je ona rad­ i­la nije
mog­ lo da uni­šti nje­go­vu ljub­ av.

»Mora da po­sto­ji neki od­go­vor« — mi­slio je bes­ no —
»mora da po­sto­ji neko ob­ra­zlo­žen­ je. Mor­am da nađ­ em iz­laz.
Bez­broj puta do sada sam iz­vlač­ io po­be­du i tamo, gde je već
na pom­ ol­u bila pro­past«.

Ali, sama po­mi­sao da je imao iz­daj­nik­ a unut­ar svog Cr­ve‐
nog sekt­o­ra bila je za njeg­ a nep­ od­noš­ lji­va. To je mo­glo da se
do­go­di u dru­gim agenc­ i­ja­ma i drug­ im sekt­o­ri­ma, ali ne kod
njeg­ a.

Nik­ ak­ vo reš­ en­ je mu nije do­laz­ i­lo na um. Tan­ ja, već po
svom po­lo­žaj­u u Crv­ en­ om sekt­o­ru, zna­la je sve inf­or­mac­ i­je i
sve taj­ne. Niko, nik­ ad­ a, van Po­ro­di­ce, neće po­sumn­ jat­i u nju.
A ako bilo šta pred­ u­zmu pro­tiv nje, ona će odm­ ah biti upo­zo‐­
ren­ a na to. Sem toga, po­sto­jal­a je još jed­na opas­ nost — niko
nije smeo da saz­ na o iz­daj­stvu Tan­ je Vlad­ i­mov­ e.

Gro­zni­čav­ o je raz­mi­šljao o svim mog­ ućn­ os­ ti­ma. Pri­hvat­ao
je jed­no reš­ en­ je da bi tren­ ut­ak kas­ nij­e od­ba­cio. Zaš­ to Laj­nir
ne poš­ al­je neku po­ruk­ u?

Zaz­ uj­ao je in­ter­fon. Nije hteo da se oda­zo­ve, ali taj uporn­ i
zvuk mu je smet­ao. Nije žel­eo da ga bilo ko sada prek­ i­da, ali
je znao da mora da se javi. Uklju­čio je int­er­fon i glas služ­ be‐­
nic­ e sa rec­ ep­ci­je is­pun­ i pro­sto­ri­ju.

— Neko želi da vas vidi, go­spo­di­ne.
— Ali, ja ne žel­im da vi­dim ni­ko­ga! Je li to ja­sno?
— Da, go­spo­di­ne, ali ovaj go­spo­din neće da ode. On ins­ i‐­
sti­ra…
»Do­đa­vol­a!« — mi­slio je be­sno Mink.
— Ima li taj go­spo­din ime?

— Da, go­spod­ i­ne. Kaže da ga vi po­zna­jet­e. Zove se de‐­
tek­tiv po­ručn­ ik Luis Kro­ker.

***

Telo mu je bilo u ran­ am­ a jer su ga Pro­to­rov i Ko­ten nem­ i­lo‐­
srd­no mlat­i­li. Prva tri pr­sta de­sne ruke bila su slo­mlje­na i
već su bila straš­ no nat­e­kla. Bol nije bio nik­ ak­ av pro­blem za
njeg­ a: on je znao da se nosi sa bol­om.

Pri­šao je sto­lu koji je, svak­ ak­ o, pri­pad­ ao Pro­to­ro­vu, prev­ r‐­
nuo pa­pi­re i ubac­ io ih u maš­ i­nu za seck­ an­ je. Sada su sve in‐­
for­mac­ i­je koje su bile na nji­ma po­sto­jal­e samo u njeg­ o­voj
gla­vi.

Vrat­io se do mes­ ta gde je nep­ o­mičn­ o lež­ ao Pro­to­rov. I da‐­
lje je veo­ ­ma du­bo­ko di­sao. Po­gle­dao je svo­je nad­ uv­ en­ e pr‐­
ste i znao je da sada ne može niš­ ta da učin­ i za njih: ali, nije
ni smeo da ih osta­vi u ovak­ vom stan­ ju.

U Tenš­ in So­den Kat­o­ri­ju nau­ č­ io je kop­po, pod­di­sci­pli­nu
ninđ­ uc­ ua koja se bav­ i­la slo­mlje­nim ko­sti­ma — nji­hov­ im za‐­
cel­ji­van­ jem ali i nji­hov­ im lo­mlje­njem. Kad je ubio Pro­to­ro­va,
pri­men­ io je neš­ to od te tehn­ ik­ e. Sada je treb­ al­o da, na sa‐­
mom sebi, pri­men­ i sup­ rot­ni pro­ces.

Ko­ri­ste­ći samo pal­ac i kaž­ i­prst, obu­hvat­io je jed­ an po je‐­
dan prst i paž­ lji­vo ga is­pi­ti­vao. Treb­ a­lo je prvo da sas­ tav­ i
smrs­ kan­ e ko­sti. Samo veo­ ­ma iz­vež­ ba­no uho mo­glo je da
ose­ti kad ko­ske sta­nu na mes­ to. Ni­ko­la je pa­žlji­vo is­pi­ti­vao
svak­ i prst, dok mu sop­stven­ o telo nije rek­ lo da su ko­sti na
mes­ tu. Sa mnog­ o str­plje­nja, tra­žio je pra­vi ugao pod ko­jim
će nam­ es­ ti­ti kost.

Zap­ adn­ jak bi gri­zao usne, stez­ ao zube, gr­čio svak­ i mi­šić
kad bi mu mo­zak sao­ p­štio šta mu preds­ to­ji i ta­kvim po­naš­ a‐­
njem bi samo još više po­ja­čav­ ao bol. Za raz­ li­ku od njeg­ a Ni‐­
ko­la se pot­pun­ o opu­stio trud­ eć­ i se da mu budu oslo­bo­đe­ni i
um i svak­ i mi­šić na telu. Plo­vio je u ge­cum­ ei no mići dok je
njeg­ o­vo telo samo sebe le­či­lo.

Kad je, najz­ ad, spu­stio oči na po­lo­mlje­ne pr­ste vid­ eo je
da su svi do­bro nam­ eš­ ten­ i. Ot­kin­ uo je ko­mad sa Pro­to­ro­vlje‐­
ve bluz­ e i nek­ o­li­ko puta oba­vio po­vređ­ e­ne pr­ste, tako ih sa‐­
svim imo­bi­li­šuć­ i. Taj čvrs­ ti za­voj od gru­bog mat­er­i­ja­la mo‐­
gao je da po­slu­ži kao pri­vrem­ en­ i gips. Ko­ri­steć­ i zube, čvr­sto
je vez­ ao kraj­ev­ e ovog im­pro­viz­ o­van­ og za­voj­a, pa­zeć­ i da ne
pres­ eč­ e i lo­kal­ni krv­ ot­ok.

Osvr­nuo se oko sebe da pro­cen­ i si­tua­ c­ i­ju. Sve to mu se
niš­ ta nije do­pad­ a­lo. Bio je u, nai­­zgled, bez­i­zla­znoj si­tua­ c­ i­ji.
Imao je do sada sreć­ e što niko nije ušao da vidi šta Pro­to­rov
nam­ er­a­va. Znao je da to neće dugo po­tra­ja­ti. Bio je usred
pra­ve tvr­đav­ e, u pro­sto­ri­ji sa samo jed­nim ulaz­ om. Vrat­a su
bila deb­ e­la kao vrat­a na banč­ i­nom sefu. Po­di­gao je po­gled
uvis. Ali zato što je bila to­li­ko izo­lo­van­ a ova pro­sto­ri­ja imal­a
je ogromn­ i si­stem za pro­či­šćav­ an­ je vaz­ du­ha. Lako bi mog­ ao
da se pro­vuč­ e kroz je­dan otvor za vent­i­la­ci­ju smeš­ ten vis­ o­ko
na pla­fon­ u, da nije imao po­lo­mlje­ne pr­ste i da nije ose­ćao
dej­sto ja­kih dro­ga ko­ji­ma mu je još bio nat­o­pljen or­ga­niz­ am.

Bila mu je po­trebn­ a po­moć ali hi­lja­da­ma kil­o­met­ar­a una‐­
o­ko­lo nije imao nik­ o­ga ko bi mog­ ao da mu pri­tekn­ e. Odlu­čio
je, da­kle, da stvor­i po­moć­nik­ a.

Ko­ri­ste­ći ichi, po­trud­ io se da imi­ti­ra glas Vikt­o­ra Pro­to­ro‐­
va. Po­zvao je Rus­ i­lo­va. Čim se po­ručn­ ik po­jav­ io na vrat­i­ma,
on usp­ rav­ i leš Pro­to­ro­va i okret­e ga li­cem prem­ a vrat­i­ma.
Pus­ tio ga je.

Mog­ ao je da predv­ id­ i, kako će Rus­ i­lov rea­ g­ o­vat­i. Po­di­gao
je obe ruke uvis da se za­šti­ti, a za­tim je tiho krikn­ uo kad je
prep­ o­znao leš koji je pa­dao na njeg­ a.

To je bilo sas­ vim do­volj­no da ga pa­ra­li­še nek­ o­li­ko tren­ ut­a‐­
ka, a to­li­ko je bilo po­treb­no Nik­ o­li da se obruš­ i na njeg­ a i da
ga za­rob­ i. Do­dirn­ uo je grud­ i Rus­ i­lo­va i čov­ ek ose­ti kako mu
je srce za­drht­a­lo. Zan­ eo se malo, od­jed­nom je ose­tio kao da
će se ones­ ves­ ti­ti, či­ni­lo mu se da ne može da diše. Kao da je
udahn­ uo neku otrov­nu sups­ tanc­ u. S lica mu je nes­ tal­o sve
boje a le­de­ni znoj po­ja­vio se na gor­njoj usni i na ivic­ i kose.

Ipak, imao je snag­ e da okren­ e gla­vu i još jed­nom po­gle­da
Ni­ko­lu.

— Nem­ og­ u­će! — vikn­ u. — Pa vi ste mr­tvi!
— Onda smo uprav­ o do­kaz­ al­i da po­sto­ji zag­ rob­ni ži­vot —
sinu Nik­ o­la u njeg­ o­vo uvo.
Rus­ i­lov se okr­vav­ io kad se leš Pro­to­ro­va sruš­ io na njeg­ a i
on glu­po, i ne­po­trebn­ o, poče da bri­še tu krv.
Nik­ o­la ga okret­e i pa­žlji­vo ga pret­ra­ži da nema još nek­ og
oruž­ja pri sebi. Naš­ ao je nož u lev­ oj sari či­zme.
— A sada ćete me iz­vuć­ i odav­de — reče.
— To je sav­ r­šen­ o nem­ og­ u­će — reče Rus­ i­lov, a kad Ni­ko­la
po­jač­ a svoj sti­sak, on ubrz­ a svo­je reči. — Ne, zai­­sta to je isti‐
na! Sve je pod pash­ om elekt­rons­ kog sken­ er­a. Zar­o­blje­nic­ i su
obel­ež­ e­ni nev­ i­dlji­vim znak­ om koji se men­ ja svak­ e sed­mi­ce.
Ako se po­jav­ im­ o na bilo ko­joj kap­ i­ji ili iz­la­zu, bi­ćem­ o spal­je‐­
ni, a ja zaj­ed­no s vama, uko­li­ko bud­ em­ o u is­tom vo­zi­lu.
— Ipak, mora da po­sto­ji nač­ in da se po­beg­ne odav­de —
reče Nik­ o­la.
— Po­sto­ji — klimn­ u gla­vom Rus­ i­lov. — Pro­to­rov je znao
kako. Ni­kad­ a se neć­ et­e iz­vuć­ i odav­de, sa mnom ili bez
mene.
Nik­ o­la nije očaj­av­ ao. On je bio obuč­ en da se izv­ la­či iz svih
si­tu­ac­ i­ja, i do­bro je znao da iz svak­ e građ­ ev­ in­ e koju je čo­vek
sag­ rad­ io mora da po­sto­ji iz­laz, baš kao što po­sto­ji ulaz.
— Brzo — reče — is­pri­čajt­e mi sve o ovom mes­ tu. Rus­ i­lov
mu ukratk­ o sve is­pri­ča. Gra­đe­vi­nu je odab­ rao sam Pro­to­rov
za svo­ju bazu. Po­sto­ja­la su dva iz­la­za, ali, kao što je Rus­ i­lov
već rek­ ao, na njih nije treb­ al­o rač­ un­ at­i. Kam­ en­ i zi­do­vi bili su
po­dig­nut­i unut­ar dr­ven­ ih. Do­dat je još je­dan sprat, u stvar­i,
do­zi­da­no je niz nov­ ih pro­sto­ri­ja. U jed­noj od njih su, uprav­ o
sada, bili oni.
Rus­ i­lov se nas­ mej­a nek­ ak­ o dub­ o­ko, iz grla.
— Ne mož­ et­e ni­kud­ a, sem na vrh gra­đe­vin­ e. Otud­ a mo‐­
že­te da sko­či­te u šumu, pri­jat­el­ju. Mo­žda neć­ et­e umret­i: mo‐­
žda ćete biti do­volj­no srećn­ i da pri padu samo slo­mi­jet­e
noge.

Nik­ o­la je gro­zni­čav­ o raz­mi­šljao. Rus­ i­lov je tač­no opi­sao
nač­ in na koji će on pob­ e­ći.

— A sad, idem­ o nap­ o­lje — ko­mand­ o­vao je — i niko ne
sme ni za tren­ ut­ak bilo šta da po­sumn­ ja. Je li to jas­ no? Ako
po­dig­ni­te glas, umreć­ et­e. Ako nap­ ra­vi­te nep­ red­ vi­đe­ni po‐­
kret, umreć­ et­e. Jas­ no?

Po­ručn­ ik nemo klimn­ u glav­ om.
Kad su iza­šli, u hod­nik­ u nije bilo nik­ o­ga. Dva po­ručn­ ik­ a su
od­vel­a dokt­or­a u ćel­i­ju. Rus­ i­lov ga je po­veo prem­ a step­ en­ i‐­
štu koje je vod­ i­lo na krov. Pro­šli su po­red alunvn­ i­jums­ kih i
bam­bu­so­vih šip­ki, tank­ ih i veo­ ­ma dug­ ih.
Nik­ o­la zas­ ta­de.
— Čemu ovo služ­ i?
— Bamb­ us­ o­va tr­ska rast­e na sve stran­ e oko ove građ­ e­vi‐­
ne — reče Rus­ i­lov. — Sel­ja­ci su je sak­ up­ lja­li i ostav­ ljal­i je
ovde da saz­ ri. A alum­ i­nij­ums­ ke cevi da se tr­ska pri­čvrs­ ti i
za­šti­ti od zim­skih vet­ro­va.
— Uz­mi­te dve cevi — nar­ed­ i Nik­ o­la, a kad ga Rus­ i­lov po‐­
slu­ša, on brzo reče — ne alum­ i­nij­um, tr­sku.
Na kro­vu, Ni­ko­la nar­ed­ i Rus­ i­lo­vu da se svuč­ e i da svak­ i
ko­mad ode­će ra­ši­ri po podu. Za to vrem­ e, ko­ri­steć­ i njeg­ ov
nož, on pres­ eč­ e svak­ u bam­bu­sov­ u tr­sku na pola. Zat­im ra‐­
seč­ e po­ručn­ i­ko­vu bluz­ u i pant­a­lo­ne. Skin­ uo je pert­le s njeg­ o‐­
vih ci­pe­la.
— Šta rad­ i­te? — upi­ta Rus­ i­lov, drht­eć­ i nag u uglu. Nik­ o­la
ne reče niš­ ta. Isek­ ao je tež­ ak ko­žni kaiš Rus­ i­lo­va na čet­i­ri
uže ko­žne tra­ke. Ko­ri­ste­ći te tra­ke i per­tle, bac­ io se na po‐­
sao. Rad­ io je s pred­ an­ oš­ ću oca koji se pri­prem­ a da nap­ rav­ i
nev­ er­o­vatn­ og zma­ja svom sinu.
Ono što je, u stvar­i, nap­ ra­vio bio je hit­o­vaš­ i, ono šio nin‐­
đe naz­ i­vaj­u »ljud­skim or­lom«. Bila je to neka im­pro­viz­ o­van­ a
let­e­li­ca, jed­ ri­li­ca.
Kad je zav­ rš­ io, pri­šao je kutu gde je bio zgrč­ en Rus­ i­lov.
Bez svo­je unif­orm­ e, obel­ež­ja svog rang­ a, kao da se sman­ jio.
Kao mnog­ i voj­ni­ci, i on je pres­ ta­jao da po­sto­ji bez svoj­e uni‐­
form­ e, oruž­ja, nar­edb­ i.

— Zbo­gom, Rus­ i­lo­ve — reče Nik­ o­la, nagnu se prem­ a nje‐
mu do­dirn­ uvš­ i juka, jed­ an od kjuk­ o­na. dev­ et org­ ans­ kih mer­i‐­
di­jan­ a. Juka je bio baš is­pod uvet­a. Rus­ i­lov se od­mah one‐
sves­ tio.

Nik­ o­la se pope na hi­to­vaš­ i. Pri­lič­no jak vet­ar duv­ ao je sa
jug­ o­za­pad­ a, snaž­ an i nep­ red­ vi­div. Zad­ rht­ao je u sebi. Kar‐­
ma. Bio je besk­ raj­no umor­an i že­leo je da spa­va. „Spa­vać­ u
usko­ro“ — po­mi­slio je — »sada mo­ram da bud­ em oba­zriv«.

Po­peo se na kam­ en­ i pa­ra­pet. Nije bilo mes­ ec­ a, a uzel­i su
mu hro­nom­ et­ar. Bila je mrk­ la noć, nek­ o­li­ko čas­ ov­ a do jut­ra.
Nije još bio onaj tren­ ut­ak kad se jav­ lja čud­ es­ na svet­lost iz‐­
nad svet­a, ali on nije znao ko­li­ko još ima do zore.

Dva snaž­ na nal­et­a vet­ra obo­ri­še se na njeg­ a, dok je još
pri­čvr­šći­vao veze. Kad je bio go­tov, vet­ar je za­mro. Bio je
samo ćarl­i­ja­nje na njeg­ o­vom licu. »Haj­de, duni! Duni!« —
mi­slio je.

Kosa poče da mu vi­jo­ri na vet­ru, oseć­ ao je kako se led­ e‐­
na ruka spuš­ ta na njeg­ o­vo za­ja­pu­ren­ o lice i kako mu mi­lu­je
po­vred­ e. Oja­čan­ je. Tako pro­la­zna stvar koju čov­ ek ne može
da vidi, ali može da je oset­i. Zat­vo­rio je oči i shvat­io je da
po­staj­e snaž­ ni­ji.

Kad mu je telo oset­i­lo da je prav­ i tren­ ut­ak za po­let­an­ je,
on is­ko­ri­sti svoj­e snaž­ ne mi­ši­će na li­sto­vi­ma i baci se u
tamu, na tamn­ u sta­zu. Vr­teo se jed­no vrem­ e u vaz­ du­hu, a
zat­im ispra­vio telo i uhvat­i vaz­ du­šnu struj­u.

Od­le­teo je beš­ umn­ o u noć, kao slep­ i miš.

***

Aki­ko je pri­met­i­la Ko­te­na u ro­ten­bu­rou i pra­ti­la ga je oda­tle.
Sti­gao je praz­ nih šaka a odla­zio je dr­že­ći u ruk­ am­ a dugu, la‐­
kir­an­ u dr­ven­ u kut­i­ju. Aki­ko, čije su oči nav­ i­kle na tak­ ve stva‐­
ri, od­mah je znal­a da se radi o kut­i­ji u ko­joj se čuva oruž­je.
Sud­ e­ći po duž­ i­ni kut­i­je, ona nije mo­gla da sad­ r­ži niš­ ta dru­go
nego dai­­kat­an­ u, najd­ u­ži od sa­mur­aj­skih mač­ ev­ a.

Skri­ven­ a u senc­ i, ona se sled­ i­la. Ko­ten je pro­šao kroz
krug svet­lo­sti koji je bac­ ao lam­pi­on i ona je do­bro mo­gla da
vidi drv­ en­ u, la­ki­ran­ u kut­i­ju. Bila je to ona ista kut­i­ja koju je
ona vid­ e­la, kako sto­ji otvo­ren­ a iz­međ­ u Ni­ko­le i njen­ og muža.
Ko­ten je drž­ ao Nik­ o­lin mač!

Kola su pra­ti­la kola. Ali, po­što je bilo malo sao­ ­brać­ aj­a
tako kas­ no u noći, Aki­ko je mo­ra­la da sman­ ji svo­ja pred­nja
svet­la i da ko­ri­sti samo svet­lu­can­ je zad­njih, far­o­va Ko­ten­ o‐­
vih kola kao po­kaz­ i­vač pravc­ a. Jedn­ om ili dva puta, kad je
put sav­ i­jao na breg­ u, mi­sli­la je da ga je iz­gub­ i­la iz vida. Ali,
kad bi se po­pel­a malo više, zad­nja svet­lost njeg­ o­vih kola bi
se opet, po­ja­vi­la.

Mo­ral­a je da pazi da ne bude pri­meć­ en­ a, jer ovo je bila
sla­bo nas­ el­je­na oblast. Tama joj je po­mag­ al­a i lako se u njoj
kri­la i od veš­ tog Ko­ten­ ov­ og po­gle­da.

Za man­ je od pola časa kako su nap­ us­ ti­li ro­tenb­ ur­o Ko­te‐­
nov­ a kola uspo­ri­še, skret­o­še na levo i nes­ tad­ o­še u žbun­ ju.

Aki­ko brzo sta­de uz kraj puta i iza­đe iz kola. Po­tr­čal­a je
pe­ši­ce za Ko­ten­ ov­ im ko­li­ma. Znal­a je da ne sme više da ga
prat­i aut­o­mo­bi­lom, jer bi buka aut­o­mo­bil­skog mot­o­ra mo­gla
da upo­zo­ri pro­tiv­ni­ka.

Put je bio uzan i vij­ug­ ao je, pa je Aki­ko teš­ ko prat­i­la Ko­te‐­
na. Na mal­oj či­sti­ni, okruž­ e­noj bamb­ us­ ov­ om tr­skom koja je
tiho šum­ el­a na vet­ru, zau­ s­ tav­ i­la se. Na sve stra­ne je bilo lju‐­
di. Bila je do­volj­no bli­zu da bi mog­ la da čuje šta go­vo­re. Ni‐­
ko­la je po­beg­ ao!

A šta je bilo sa Sat­o­om? Nije bila do­volj­no dugo u ro­ten‐­
bur­ou da bi saz­ na­la sve de­ta­lje. Sa­zna­la je samo da je ubi‐­
jen neki čov­ ek, ver­o­vat­no ga­zda, u mi­ster­i­o­znoj eks­ plo­zi­ji
aut­o­mo­bi­la. Ko je ubi­jen?

Nije zna­la. Ko­ten je do­šao i uz­nem­ i­rio je: ali, čak i da se
to nije do­go­di­lo, ona ne bi mo­gla slo­bod­no da se rasp­ i­tuj­e
unao­ ­ko­lo a da ne iza­zo­ve sumn­ ju. Jap­ ans­ ko druš­ tvo je strikt‐­
no po­del­je­no na klan­ ov­ e. Duh za­jed­nic­ e je veo­ ­ma snaž­ an.
Ona nije pri­pa­dal­a ovde: stra­nac koji po­sta­vlja pi­ta­nja o ne‐­
čem­ u što vrlo lako može da bude čak i ubi­stvo — a u sva‐­

kom sluč­ aj­u je bila jed­na neo­ ­bja­šnjen­ a smrt — bio bi od­mah
pri­meć­ en, i lo­kal­na po­li­ci­ja bi bila oba­veš­ ten­ a. Aki­ko nije
smel­a da dop­ u­sti tako neš­ to.

Sada su joj neke stva­ri po­sta­jal­e ja­snij­e. Go­vo­ri­li su samo
o Ni­ko­li. Ni­jed­na reč nije iz­go­vor­en­ a o Sa­tou: njeg­ o­vo ime
nije čak ni spom­ en­ ut­o.

Aki­ko je iz toga mo­gla da za­ključ­ i samo jed­no: Sato je bio
mr­tav. Mož­ da je baš on po­gi­nuo u eks­ plo­zi­ji aut­o­mo­bi­la; ili je
po­gi­nuo neg­ de u ovom šum­ o­vi­tom kraj­u. To sada nije bilo
važ­ no: jed­ an deo njen­ e osvet­e neko je oba­vio umes­ to nje.
Nije bila nar­o­či­to srećn­ a zbog toga — više je vol­e­la da sama
oba­vi svoj po­sao — ali, pri­la­go­di­la se tren­ utn­ oj sit­u­ac­ i­ji.

Nik­ o­la je sada bio njen cilj. Okren­ ul­a se od čis­ ti­ne i po­čel­a
pa­žlji­vo da pro­uč­ av­ a oko­li­nu. Pri­met­i­la je od­mah vel­i­ku gra‐­
đe­vi­nu koja kao da je bila sag­ ra­đe­na od sam­ og dr­vet­a, ali
Aki­ko je bila ube­đe­na da nije.

Neš­ to da­lje na ju­go­za­pa­du, naš­ la je ostat­ke hit­o­vaš­ i­ja.
Klekn­ ul­a je, do­dirn­ ul­a ih di­već­ i se veš­ ti­ni s ko­jom je nap­ ra‐­
vljen. Nas­ mej­al­a se dub­ o­ko u grlu. A onda je kren­ ul­a za
njim.

***

Nar­avn­ o da je Aliks po­ku­šal­a da ga zau­ s­ ta­vi. Naz­ val­a ga je
svim ime­ni­ma, od lud­ ak­ a do mor­mon­ a: čak je i pla­kal­a, i na
kraj­u ga je prek­ li­njal­a da ne ide.

Iz sveg­ a toga, Kro­ker je zak­ ljuč­ io da se ona pla­ši za nje‐
ga. Ali, nije bio baš to­li­ko si­gu­ran u to. Ona je ipak, pre sve‐­
ga, bila do­bra glum­ i­ca, vod­ i­la je lju­bav svak­ i dan s kam­ e‐­
rom. Mo­gla je da od­glu­mi svak­ o ose­ćan­ je isto tako lako kao
što je ko­ri­sti­la maš­ kar­u svak­ o ju­tro, i ski­da­la je uveč­ e.

Ali, onda mu se učin­ il­o da ona nema ra­zlo­ga da se tako
po­naš­ a. Zaš­ to se to­li­ko pro­ti­vil­a njeg­ o­vom putu u Vaš­ ing‐­
ton? Je­di­no zato što je že­le­la da on bude bez­ be­dan. Ona je
do­bro znal­a ko je taj ko po­kuš­ av­ a da ih uniš­ ti, ili ko je taj što
nar­eđ­ u­je da budu uniš­ ten­ i. Bila je to ista osob­ a koja je pot­pi‐­

sal­a smrt­nu pres­ ud­ u za njih obo­je, oso­ba koja je prek­ i­nul­a
zav­ et koji joj je dala.

Gor­don Mink je bio čov­ ek pred ko­jim je Kro­ker sada sta‐­
jao.

— Gde smo to, do đav­ ol­a? — reče, okreć­ uć­ i se oko sebe,
zag­ le­dan u ras­ ti­nje. — U pro­klet­oj afrič­koj džung­ li? — nije
mu se do­pa­dal­a oštri­na sop­stve­nog gla­sa koja je, ver­o­vatn­ o,
do­laz­ i­la od pret­e­ran­ og uz­bu­đe­nja. Ali, šta je mog­ ao: zai­­sta
je bio prep­ la­šen, i to ne samo od ovog čov­ ek­ a i moći ko­jom
je rasp­ o­lag­ ao već i od sam­ og sebe i onog što je na­mer­av­ ao
da učin­ i s Mink­ om.

Mink se nas­ mej­a, i Kro­ker ga po­gle­da, ose­ćaj­u­ći kako nje‐­
go­ve, do tada skriv­ en­ e emoc­ i­je, iz­mi­ču kont­ro­li.

— Treb­ al­o bi da vas ubi­jem ovde, go­lim ruk­ am­ a — reče
nek­ ak­ o čudn­ im, gr­len­ im glas­ om.

Mink još nije mo­gao da se po­vrat­i od iz­nen­ ađ­ en­ ja kad je
ugle­dao ovog muš­ karc­ a, ži­vog, kako sto­ji na vrat­i­ma njeg­ o‐­
ve kan­cel­a­ri­je. Bio je to čo­vek za koga je ver­o­vao da odav­no
tru­ne na dnu mora ili grob­ a. Pri­neo je ruku slep­ o­oč­ni­ci, kao
da hoće da oda­gna ili bar sak­ rij­e bol koji mu je tuk­ ao u gla­vi,
kao iz­daj­nik.

— Treb­ al­o bi da nau­ č­ i­te da se ob­uz­ da­vat­e, po­ručn­ i­če. —
To je bilo najb­ o­lje što je za sada mo­gao da kaže, treb­ a­lo mu
je vrem­ en­ a da smi­ri svo­ja oseć­ an­ ja i da se pri­ber­e. Ovaj dan
se brzo pret­var­ao u najg­ o­ri dan njeg­ o­vog ži­vot­a i on je odlu‐­
čio da kont­ro­li­še da­lji tok stva­ri kako ne bi sve oti­šlo isuv­ iš­ e
dal­e­ko; pak­ az­ ao je ru­kom na stol­i­cu. — Mol­im vas, sed­ i­te.

— Koja nije mi­nir­an­ a? — reče Kro­ker, s gri­mas­ om.
— Šta to sada treb­ a da znač­ i? — reče Mink, i od­mah za‐­
ža­li što je to rek­ ao. Bio je obe­ćao sebi da neće po­le­mi­sat­i sa
po­ručn­ i­kom Kro­ker­om i da se neće spu­štat­i na njeg­ ov nivo.
Ali, bol u gla­vi ga je dek­ onc­ ent­ri­sao.
— Po­kuš­ al­i ste da me ubij­et­e tri puta: dva puta ste po­ku‐­
šal­i da ubij­e­te Aliks Lo­gan. Šta bi­ste drug­ o oček­ av­ al­i da vas
pi­tam kada se nađ­ em u vaš­ oj bli­zi­ni?

Mink se teš­ ko spus­ ti u sto­li­cu. On za­rež­ a u sebi i bol po‐­
sta­de sko­ro nep­ od­noš­ ljiv. Srce mu je ubrz­ an­ o udar­al­o.

— O čemu gov­ o­ri­te? — glas mu je malo po­drht­a­vao. Lice
mu je po­ble­de­lo is­pod bronz­ a­ne boje. Tek sada je po­čeo da
shvat­a svu ozbilj­nost si­tua­ c­ i­je. Kro­ker je bio više nego otvo‐­
ren­ a pretn­ ja. Mor­ao je paž­ lji­vo da se nosi s njim.

Kro­ker koji ga je paž­ lji­vo po­smat­rao bio je ra­do­znao šta
će se dal­je zbi­vat­i. Oštri­ca njeg­ o­vog besa istu­pi­la se.

— Mene i Aliks su i sled­ i­li od Ki Ves­ ta. Nap­ a­li su nas u Re‐­
li­ju, Se­vern­ oj Kar­o­li­ni i u Njuj­or­ku. To je po­kuš­ aj ubi­stva,
Mink.

Mink odm­ ahn­ u glav­ om.
— To ne shvat­am — reče, ne obra­ćaj­uć­ i se di­rekt­no Kro‐­
ker­u. — Nik­ ad­ a se nis­ am slo­žio da Aliks bude ubij­e­na. — Po‐­
di­gao je po­gled kao da je od­jed­nom po­stao sves­ tan Kro­ker­o‐­
vog pri­sus­ tva. — Ni­kad­ a tako neš­ to ne bih uči­nio. Rek­ ao
sam joj da ću joj po­šte­de­ti ži­vot. Mo­ra­te da mi ver­uj­et­e.
Reči, Kro­ker je to do­bro znao, niš­ ta ne zna­če. Ali, bilo je
neč­ eg u Mink­ o­vim oči­ma dok je ovo iz­go­var­ao, bilo je u nji‐­
ma neke vr­ste mol­be, prek­ li­njan­ ja, što ga je ubed­ i­lo. Vi­deo
je da je i sam Mink ko­jeg je, inač­ e, po Alik­si­nom opi­si­van­ ju
on zam­ i­šljao kao gaz­ du-pa­uk­ a koji smiš­ lja i ple­te mrež­ e, iz‐­
gu­bljen u si­vom pro­strans­ tvu, kao i on sam. Oboj­i­ca su od‐­
jed­nom bila iz­gub­ lje­na, zbu­njen­ a, nisu znal­i ko­jim prav­cem
da kren­ u, koji je do­bar, a koji po­greš­ an. Prvi put, ot­kak­ o je
ušao u ras­ ko­šni stan An­gel­e Di­di­on i naš­ ao njen­ o lepo nago
telo le­den­ o kao led, Kro­ker poče da shvat­a da u svem­ u tome
ima mnog­ o više od ubi­stva jed­ne man­ ek­ enk­ e. Mnog­ o više.
— Ali, ko je onda to urad­ io? — reče ods­ utn­ o.
Mink je mo­rao da mu da taj od­go­vor. Kome je Mink po­ve‐­
rio bri­gu o Aliks? Ko je treb­ al­o da je čuva? Tan­ ja Vla­di­mov­ a,
eto ko. Ista ona Tan­ ja koja je nes­ ta­la iz zgra­de — ko zna
kuda — za po­sled­njih 48 čas­ o­va.
— Tan­ ja — reče pol­ak­ o.
— Ko je, do đav­ o­la, Tan­ ja? — pi­tao je Kro­ker.

— Ona je žena koja je odo­bri­la da vas ubij­u — im­pro­vi­zo‐­
vao je, go­vo­reć­ i nap­ o­la isti­nu. Neš­ to je po­čel­o da svrd­ la u
Mink­ o­vom umu. Jed­ an tamn­ i i si­ćuš­ ni sat­e­lit ko­jem je treb­ al­o
vrem­ en­ a i pro­sto­ra da ras­te. Kli­ca jed­ne ide­je. Po­čet­ak ogro‐­
mnog spa­si­lač­kog po­sla. Neka vr­sta čuda za koje se tač­no
ne zna ni da li po­sto­ji. Mink nije ver­o­vao u boga, pa prem­ a
tome nije mo­gao da ver­u­je ni u čuda. Sve do ovog tren­ a,
mož­ da.

Nor­maln­ ij­im gla­som reče:
— Kad smo već kod Aliks, kako je ona? Sve u redu?
— Zbun­ jen­ a je, be­sna, frus­ tri­ra­na i mo­žda joj se či­tav ži‐­
vot uniš­ ten svim ovim sran­ jem, ali, uglavn­ om je do­bro.
Mink ot­kri neku ute­hu u tome. Olakš­ an­ je ga prep­ la­vi. Du‐­
bo­ko je udahn­ uo, ali pre nego što je mog­ ao da bilo šta kaže,
Kro­ker reče:
— Nem­ oj­te ni da mi­sli­te da ću vam reći gde je. Ako bilo
šta učin­ it­e sada pro­tiv mene, ona će oti­ći pra­vo Vrh­ ovn­ om
tuž­ i­o­cu i svi će sve saz­ na­ti. Znam da to ne bi­ste mo­gli da
pod­nes­ et­e. Treb­ al­o bi vam do­sta da do­kaž­ e­te da ni­smo u
pra­vu.
Mink zas­ ta­de za tren, kao da odm­ er­a­va Kro­ker­o­ve reči.
— U redu — reče najz­ ad. — Pred­ la­žem vam dog­ o­vor,
neku vrs­ tu po­god­be, ako vam se više dop­ a­da.
— Kak­ vu vr­stu po­god­be? — Upr­kos tome što je Mink ga­jio
iskren­ a oseć­ an­ ja prem­ a Aliks Kro­ker on mu, ipak, više nije
ver­o­vao. On je odavn­ o pres­ tao da ima po­ver­en­ ja u ljud­ e.
— Evo šta vam ja pred­ la­žem. Neću vam niš­ ta i neću se
po­tru­di­ti da ot­kri­jem gde je Aliks, uko­li­ko ona ne bude žel­el­a
da mi se javi, nar­avn­ o. Za uzv­ rat, vi ćete mirn­ o ses­ ti i sas­ lu‐­
šat­i šta imam da vam kaž­ em. I raz­mi­sli­ćet­e, veo­ ­ma pa­žlji­vo,
o svem­ u.
— A šta onda?
»Odl­ič­no« — po­mi­sli Mink — »ovaj čov­ ek je pam­ et­an, ali
kad bi hteo da sar­ađ­ uj­e. Ubio je dva moja čov­ ek­ a a iz­beg­ ao
je smrt od mog najo­ ­pa­snij­eg, najs­ mr­to­nos­ ni­jeg, iz­daj­ničk­ og
agent­a — Tan­ je. Mož­ da on može da učin­ i ono što niko od

moj­ih nije bio spo­sob­ an da oba­vi. Mož­ da će on« — mi­slio je,
dok je po­čeo da go­vo­ri o Tan­ ji Vla­di­mo­voj i njen­ oj iz­da­ji, o
njen­ om vo­đe­nju oper­ac­ i­je »Sab­ ljar­ka« koja je ima­la za cilj
uklan­ jan­ je/zaš­ ti­tu Aliks Lo­gan — »moći da uniš­ ti ono što
smo Pro­to­rov i ja za­jed­nič­ki stvor­i­li«.

K. Gor­don Mink po­čeo je da se rad­ u­je. Kao čov­ ek koji je
usp­ eo da spas­ e ži­vot sa same ivi­ce smr­ti, Mink je oseć­ ao ta‐­
kvo uzb­ u­đe­nje da nije mog­ ao da spreč­ i trep­ er­en­ je prs­ ti­ju.

Nije bilo te­ško pro­dat­i Kro­ker­u šta treb­ a da radi. Mink je
imao da po­nud­ i čov­ ek­ u koji je sed­ eo prek­ o puta njeg­ a dva
snaž­ na mo­ti­va znao je da ih ovaj neće od­bi­ti. Da je si­tua­ c­ i­ja
bila obrn­ ut­a, i da se on nal­az­ io na Kro­ker­o­vom mes­ tu, i on bi
se uhvat­io na bač­ en­ u udic­ u.

Osvet­a i pa­tri­o­ti­zam. To su bila dva najv­ až­ ni­ja ra­zlo­ga
zbog ko­jih se Mink nad­ ao da će Kro­ker pri­hvat­i­ti njeg­ o­vu po‐­
nud­ u. Tan­ ja je lič­no po­kuš­ al­a da ga ubij­e: to je bilo neš­ to što
Kro­ker nije mo­gao da pod­nes­ e. Žel­eo je da je se do­čep­ a, i
Mink nije mo­gao da ga osuđ­ u­je zbog toga. Oboj­i­ca su je že‐­
lel­a, ob­ja­snio mu je. Jed­ i­no je Kro­ker bio u po­zi­ci­ji da može
da je se dom­ og­ne, a Mink to nije mog­ ao.

A, onda, tu je bilo i to ri­val­stvo s drug­ om stran­ om. Ni Kro‐­
ker­u, kao ni Mink­ u, nije se dop­ a­dal­o da oni po­be­de.

— Imać­ et­e di­plo­mat­ski imun­ it­et — zak­ ljuč­ io je Mink —
novi ident­i­tet kad su u pi­tan­ ju car­i­na i po­li­ci­ja. Imać­ et­e punu
po­dr­šku svud­ a gde vam bude po­trebn­ a — sač­ ek­ ao je malo
— a i naći ćete se na is­tom po­slu s vaš­ im sta­rim pri­ja­tel­jem
Nik­ o­lom Lajn­ i­rom. — Ono što je smat­rao da će ga najv­ i­še
ob­ra­do­vat­i sa­čuv­ ao je za kraj. Bio je to pra­vi mam­ ac.

I Kro­ker je zag­ ri­zao.
Ali, pola časa kas­ ni­je kad su det­ekt­i­vu por­učn­ ik­ u dati novi
pa­soš, kr­šten­ ic­ a, dru­gi do­kum­ ent­i i nov­ ac — amer­ič­ki do­lar­i,
ja­pans­ ki jeni, Ame­ri­kan eks­ pres trev­ el­ers ček­ o­vi i kad je od‐­
ved­ en na Dals međ­ un­ ar­od­ni aero­drom da bi sti­gao na avio­ n
za To­kio, Mink se od­jed­nom slo­mio i, prvi put po­sle dug­ og
zat­vo­ra u Lub­ jan­ki, po­čeo je da pla­če gor­kim suz­ a­ma. Mi­slio

je na sve što su njem­ u učin­ il­i i na ono što je bio pri­nuđ­ en da
uči­ni.

***

Za to vrem­ e, obje­kat Mink­ o­ve lju­bav­ i i mr­žnje spuš­ tao se na
aero­drom Nar­i­ta u To­ki­ju. Nije ima­la baš pri­ja­tan let. Po­sle
po­let­an­ ja sa aero­dro­ma Ken­ ed­ i, uzel­a je dve pi­lu­le za spav­ a‐­
nje i pala je u neko čudn­ o sta­nje iz­međ­ u sna i jave ko­jim su
do­mi­nir­a­le viz­ i­je iz njen­ og det­inj­stva. Pro­to­rov nije nap­ u­štao
njen­ e snov­ e. Bio je staln­ o isp­ red nje.

U tom čud­nom stan­ ju, Tan­ ja se opet vrat­i­la u ško­lu u Re‐­
či­si, najb­ li­žem grad­ u po­red mal­og mes­ ta gde su ži­vel­i njen­ i
ro­di­te­lji. U po­ro­di­ci je već do­šlo do ras­cep­ a. Njen star­i­ji brat
Mih­ ai­l nije se slag­ ao s tim što im je otac po­li­caj­ac. Kao ta‐­
kav, bio je po­vez­ an sa KGB i, s vrem­ en­ a na vrem­ e, lju­di u cr‐­
nim mant­i­li­ma po­ja­vlji­val­i bi se na nji­hov­ im vrat­i­ma da bi
pod­set­i­li oca na pat­ri­ot­sku duž­ nost da pri­ja­vi sve što je ne‐
prav­ il­no.

Nek­ ak­ o baš u to vrem­ e, di­rekt­or ško­le u Reč­ i­si do­šao je
nek­ im sta­rim aut­o­mob­ i­lom do kuće Rai­­si­nih ro­di­te­lja da bi
raz­go­var­ao sa nji­ma. Tan­ ji je bila po­nuđ­ e­na sti­pend­ i­ja. Bila
je veo­ ­ma pa­met­na dev­ oj­ka, i di­rekt­or je smat­rao da za­služ­ u‐­
je da isk­ o­ri­sti tu pri­li­ku. Ali, neke su žr­tve mo­ra­le da se pod‐­
nes­ u. Nova ško­la je bila na Ura­lu, udal­je­na nek­ ih 750 kil­o‐­
met­a­ra od kuće.

Tan­ ji­na maj­ka je pla­kal­a zbog toga. Sin joj je već oti­šao, a
sada i Tan­ ja. Ali, Tan­ jin otac je bio čvrst. Rek­ ao je da je on
samo seo­ ­ski po­li­caj­ac, ali da njeg­ o­va deca treb­ a da budu
neš­ to više.

I tako je ta stvar reš­ en­ a na zad­ o­volj­stvo di­rekt­o­ra ško­le
jer je ovog pri­ti­skao Pro­tor­ov da do­ved­ e Tan­ ju u tu spe­ci­jal‐­
nu ško­lu. Nar­avn­ o, ni Tan­ ja ni njen­ i ro­di­te­lji poj­ma nisu ima­li
kak­ ve je vrs­ te ta nova ško­la. Akad­ em­ i­ja, rek­ ao je di­rekt­or.

Tek kad je stig­ la u tu novu ško­lu, Tan­ ja je ot­kril­a šta je to i
šta će biti od nje. Pi­sal­a je svak­ e ned­ el­je kući. Ni­kad­ a nije

spo­men­ ul­a, ni ro­di­te­lji­ma ni bilo kome drug­ o­me, kak­ ve je
pri­ro­de ova akad­ em­ i­ja mada je že­le­la da to učin­ i, nar­o­či­to
zbog oca jer je znal­a kako bi on bio po­nos­ an da to saz­ na tim
pre što je stra­hov­ i­to pa­tio zbog Mi­hai­­lo­vog iz­daj­stva.

Pro­to­rov. Po­kuš­ al­a je da ga naz­ o­ve s aero­dro­ma dok je
ček­ al­a na je­dan svoj ko­fer, a za­tim po­nov­ o kad je sti­gla u
cent­ar To­kij­a. Ko­ri­sti­la je spe­ci­jal­ni broj, ali je uvek do­bi­la
samo praz­ an zvuk.

To je nije uz­nem­ i­ri­lo, ali kad je u svom hot­e­lu za­tek­ la Pjo‐­
tra Alek­sand­ ro­vič­ a Rus­ i­lo­va iz­bez­um­ i­la se. Pri­ja­vi­la se u ho‐­
tel, dala da se njen pr­tljag od­nes­ e u sobu a za­tim je do­pus­ ti‐­
la po­ručn­ ik­ u da je iz­ved­ e na uli­cu, u mnoš­ tvo lju­di s po­lu­ci‐­
lin­dri­ma i ki­šo­bran­ im­ a, kao da se nal­az­ e usred lond­ on­skog
Si­ti­ja. Mnog­ i su prek­ o nosa i usta ima­li mas­ ke pro­tiv zag­ a­đe‐­
nog vaz­ du­ha.

Tan­ ja pro­cen­ i da Rus­ i­lov loše iz­gle­da. Bio je bled i od ne‐­
kud je stek­ ao gadn­ u nav­ i­ku da se po­vrem­ en­ o nerv­ o­zno
okreć­ e, da bi vi­deo šta se do­gađ­ a iza njeg­ a. To joj se nije ni
najm­ an­ je do­pad­ al­o.

A još ma­nje joj se do­pa­lo ono što joj je isp­ ri­čao.

***

Koža joj je bila kao krep, kao najf­i­ni­ji pa­pir od pi­rinč­ an­ e tr‐­
ske, ali još lepa i sjajn­ a, iako je preš­ la 79. god­ i­nu.

— Sut­ra ću nap­ u­ni­ti osamd­ e­set go­di­na — rek­ la mu je.
Nije bilo po­nos­ a u njen­ om gla­su, samo čuđ­ en­ ja da ži­vot
može da tra­je tako dugo.

Čak i sada, ona je bila jed­no od najl­ep­ših bića koje je ika‐­
da vi­deo. Kao dete, čes­ to je po­red­ io njen­ u le­po­tu sa lep­ o­tom
svo­je majk­ e. Uvek je otk­ riv­ ao da njen­ a sav­ r­šen­ ost gubi u po‐­
ređ­ e­nju sa eg­zo­tič­nom le­po­tom Čeo­ ng. Sem toga, bilo je pri‐­
rod­no za njeg­ a da bude više odan majc­ i. Ali bilo je u tome
još neč­ eg­ a: on je nju mrz­ eo zato što je bila Sai­­go­va maj­ka i
što je bila za­sle­plje­na pa nije vid­ e­la kako je on zao.

— Mogu li još neš­ to da učin­ im za tebe? — pi­ta­la je Itam­ i.

Spus­ tio je gla­vu.
— Ne, Haha-san — naz­ vao ju je majk­ om, a to­li­ko toga je
pro­šlo iz­međ­ u njih da je mog­ ao da je tako naz­ o­ve od onog
tren­ a kad se poj­av­ io na njen­ im vrat­i­ma.
Ži­vel­a je tamo gde je od­uv­ ek ži­vel­a, ot­kak­ o ju je upo‐­
znao, na ivi­ci To­kij­a prem­ a sev­ er­o­zap­ ad­ u, ned­ al­ek­ o od me‐­
sta gde su se Aki­ko i Sai­­go venč­ al­i. Ni­ko­la je s muk­ om do­pu‐­
to­vao od Ho­kai­­da. Noću je upao u pro­davn­ ic­ u s ode­ćom i,
snabd­ e­ven to­plom odeć­ om i novc­ em, kren­ uo je na Ha­ko­da‐­
te. Mo­gao je da ukrad­ e kola, ali nije hteo da ostav­ i tako vi‐­
dlji­vi trag, jer to bi lako pra­ti­la čak i po­li­ci­ja koja će bez sum‐­
nje doći da iz­vr­ši uviđ­ aj po­sle upad­ a u rad­nju s odeć­ om. Po‐­
li­caj­ci će to is­pi­ti­vat­i pred­ a­no, kao što Jap­ anc­ i sve rade. Što
im bude dao man­ je nag­ o­veš­ ta­ja bo­lje će se oseć­ at­i.
Po­vrem­ en­ o je pu­to­vao aut­o­bu­si­ma a ko­ri­stio je i auto-
stop. Iz­beg­ a­vao je glav­ne put­ev­ e jer je znao da se tu tra­go­vi
najl­akš­ e ostav­ lja­ju.
Naj­zad je, u grad­ i­ću na juž­ noj oba­li, preš­ ao fer­i­bo­tom mo‐­
reu­ z Cug­ a­ru­kai­­kio i naš­ ao se u Ao­mo­ri­ju, sev­ ern­ om sten­ ov­ i‐­
tom delu Hon­šua.
Po­što nije imao ni­kak­ vih do­kum­ en­ at­a, nije mo­gao da iz‐­
najm­ i kola pa je opet mo­rao da ko­ri­sti aut­o­bu­se. Kret­ao se
prem­ a jugu, u cik-cak li­nij­i.
Pla­šio se po­novn­ og sus­ ret­a sa tet­kom. On je bio taj koji je
ubio nje­no jed­ i­no dete: njeg­ ov otac je kaz­ nio njen­ og muža, a
zbog toga je Sa­i­go otro­vao Nik­ o­li­nog oca i sle­dio je njeg­ a
sve do Njuj­or­ka.
Nije znao kako će ga pri­mi­ti: nije znao šta da joj kaže. Šta
su bile reči — bilo kak­ ve reči, pred smrć­ u. Ni­ko­la je mi­slio da
su reči izvi­njen­ ja najg­ lu­plje i najn­ ea­ d­ e­kvatn­ ij­e za tako neš­ to,
nar­o­či­to u eng­ le­skom jez­ i­ku. Ali, nik­ ak­ ve bo­lje reči nisu po‐­
sto­ja­le ni na ja­pans­ kom, ni na bilo ko­jem drug­ om jez­ i­ku sve‐­
ta.
Kuću je saz­ i­dao ar­hi­tekt­a koji je već bio do­sta star kad su
ga Ita­mi i Sa­cug­ ai ang­ až­ o­val­i. On se di­vio sta­rim sti­lo­vim­ a

XVII veka, koji su, kako je go­vo­rio, bili najb­ o­lji. »Vre­me će to
do­kaz­ a­ti, isto­ri­ja će biti nji­hov­ a pob­ e­da« — go­vo­rio je.

Ovu kuću je zam­ i­slio po ugle­du na jed­nu u Ki­o­tu koja je
naz­ i­van­ a Kac­ ur­a Ri­kju. Bila je to kral­jevs­ ka vila, po­dig­nut­a
pre čet­i­ri sto­ti­ne go­di­na, koja je još bila najf­i­ni­ja meš­ av­ in­ a
pri­rod­nog i veš­ tač­kog što je ikad­ a stvo­ren­ o u Jap­ a­nu.

»Ja po­kuš­ av­ am« — rek­ ao im je sta­ri arh­ i­tek­ta — »da po‐­
dred­ im svoj duh pri­ro­di tako da sve iz­gle­da veo­ ­ma pri­rod­no
a da pri­ro­da osta­ne net­akn­ ut­a«.

Rez­ ul­tat njeg­ o­vog rada bio je, bez sumn­ je, iz­uz­ et­an. Ni‐­
ko­la je mi­slio da ima, mož­ da, prev­ iš­ e det­a­lja na kući i kad je
bio mla­đi nije je vo­leo. Vol­eo je samo jed­nu pro­sto­ri­ju u njoj:
onu u ko­joj se od­i­gra­val­a chan­ o-ju.

I baš u tu sobu je do­ved­ en, po­što su ga na vrat­i­ma sač­ e‐­
kal­e slu­ge. Kad je Itam­ i obav­ eš­ ten­ a o njeg­ o­vom do­la­sku,
okup­ al­a se i po­sla­la je sta­rog slug­ u da mu se nađe. Sta­rac je
bio po­gr­bljen i stal­no je neš­ to, pev­ uš­ eć­ i, go­vor­io sebi u bra‐­
du ali nik­ ak­ o nije znao šta treb­ a da radi.

Oseć­ aj­u­ći se bo­lje nego ikad­ a, Ni­ko­la je kleč­ ao sam u
sobi, okren­ ut prem­ a vrtu koji se vi­deo is­pred. Prem­ a vrtu je
bio otvo­ren či­tav­ i zid, ali gor­nji deo je bio za­klon­ jen veš­ to
urađ­ e­nim i ukraš­ en­ im pap­ i­rom od pi­rinč­ an­ e tr­ske. Pri­li­kom
Cer­em­ on­ i­je čaja, vi­deo se samo jed­ an deo vrta. Bilo je to
tač­no prem­ a Zenu: da deo oko­li­ne bude deo pri­ro­de, ali ne
prev­ iš­ e. Ako bi se vi­del­o više vrta, čov­ ek bi bio preu­ z­ et lep­ o‐­
tom rasc­ vet­al­e treš­ nje ili sjaj­nim bo­jam­ a jes­ en­ jeg li­šća pa bi
iz­gu­bio konc­ ent­ra­ci­ju, neo­ p­hodn­ u pri­li­kom obav­ lja­nja chan­ o-
ju i harm­ o­ni­ja ovog pro­sto­ra bila bi nar­uš­ en­ a.

Sunč­ ev­ i zra­ci koje su raz­bi­le kro­šnje dr­već­ a raz­li­li su se
po li­sto­vim­ a zel­e­ne sal­a­te, pret­vo­rivš­ i je u tek is­kup­ a­ni bu­ter
i zag­ rej­al­i su pro­sto­ri­ju do pri­jat­ne to­plo­te. Usam­ lje­na pti­ca
skak­ al­a je iz­međ­ u kam­ en­ ja u vrtu, kljuc­ aj­uć­ i tu i tamo.

Vet­ar za­lju­lja vrh­ ov­ e ked­ ro­va i než­ ne senk­ e se po­kren­ uš­ e
po la­ki­ra­nom dr­ven­ om podu. Ni­ko­la zad­ rht­a u sebi, set­iv­ši
se kako je po­drht­av­ ao na hito hit­o­vaš­ i, kako je ode­ća vij­o­ri­la
na vet­ru, kako je le­den­ i noćn­ i vaz­ duh ši­bao njeg­ o­vo lice. Se‐­

tio se svog stra­ha da vet­ar od­jed­nom ne za­mre i da se ne
sruš­ i u tamu.

Uz­bu­đe­nje i užas is­pun­ jav­ al­i su ga i tro­val­i nje­go­vu krv.
Po­nov­ o je bio is­crp­ ljen. Pres­ ta­lo je dej­stvo dro­ge ali je
njen efek­ at ipak još bio pri­sut­an u mi­ši­ći­ma, tki­vim­ a i mo‐­
zgu. Vež­ ba­nje je bio je­di­ni lek da se to po­prav­ i.
Po­jav­ i­la se pred njim, uz šuš­ ta­nje svi­le. Ustao je i po­klo‐­
nio joj se, dok je ose­ćao kako mu srce bije u grlu. Bio je ob­u‐­
zet čudn­ om vel­i­čans­ tve­noš­ ću njen­ e le­po­te. Kao da vrem­ e
nije ostav­ i­lo tra­ga na njoj, kao da je bilo njen pri­ja­tel­j a ne
nep­ ri­ja­te­lj. Prat­i­lo ju je kao iz­mo­ren­ a zver, i za nju njeg­ o­vo
pro­ti­can­ je kao da, nije bilo va­žno.
— Itam­ i-san — glas mu je bio samo šap­ at — Oba.
— Mol­im te sedi, Ni­ko­la-san.
Po­sluš­ ao ju je, že­le­ći da ot­kri­je šta se kri­je u njen­ im oči‐­
ma: šta joj je na umu.
Po­slu­žen­ i su čaj i ko­la­či od pi­rinč­ a, i kad su opet ostav­ lje‐­
ni, sami, ona reče.
— Lepo je što si se opet vrat­io. Srce mi se rad­ uj­e što te
opet vi­dim, va­taš­ i no mus­ uk­ o — moj sine.
Neš­ to se slo­mi­lo u njem­ u i on se nagnu nap­ red, sve dok
čel­om ne do­dirn­ u sja­jan pod is­pred sebe. Jec­ ao je, nije više
mo­gao da ob­uz­ da­va oseć­ an­ ja. Njeg­ o­va jap­ ans­ ka stra­na bila
je po­sti­đe­na zbog toga, ali njeg­ o­va za­padn­ jačk­ a stra­na tre‐­
ba­la je to olakš­ an­ je i to više nij­ed­na di­scip­ li­na na svet­u nije
mo­gla da ob­uz­ da.
— Vat­a­ši no mus­ uk­ o — glas joj je bio bes­kraj­no než­ an,
kao da je glas njeg­ o­ve maj­ke — zna­la sam da ćeš se vrat­i­ti.
Mo­li­la sam se da skup­ iš hrab­ ro­sti za to.
— Plaš­ io sam se, Oba — glas mu je po­drht­a­vao od suza
— plaš­ io sam se zbog ono­ga što sam uči­nio. Ni­sam mi­slio da
ću moći da se suo­ ­čim sa bol­om koji sam vam nan­ eo.
— Nisi mi nan­ eo ni­kak­ av bol, Nik­ o­la — rek­ la je než­ no. —
Od­uv­ ek sam više tebe smat­ra­la si­nom nego dete koje sam
ro­di­la. On je imao zao duh i duš­ om i te­lom je pri­pad­ ao ocu.
Sac­ ug­ ai je vlad­ ao njim­ e, kao što sunc­ e vlad­ a ze­mljom. Sa­cu‐­

gai je odred­ io Sai­­go­vu ži­vot­nu sta­zu: svoj­om pa­ran­ oj­om za‐­
raz­ io je i Sa­i­goa.

Ni­ko­la po­sta­de sves­ tan da se ona nij­ed­nom nije obra­ti­la
kad je go­vo­ril­a o Sa­i­gou izr­a­zom »moj sin«. To je bilo veo­ ­ma
čud­no za majk­ u. Po­di­gao je gla­vu, i oči im se sus­ re­to­še. Nije
ot­krio u nji­ma nik­ ak­ vu lju­ti­nu, čak ni tugu. U nji­ma je bila
meš­ av­ i­na rez­ ig­nac­ i­je i lju­ba­vi… lju­ba­vi prem­ a njem­ u.

— On je bio đavo — rek­ la je Ita­mi — nik­ ad­ a ran­ i­je ni­sam
ver­o­val­a u te stvar­i i ni­sam ver­o­val­a da je tako neš­ to mo­gu‐­
će kad je ljud­sko biće u pi­tan­ ju. Sa­i­gov sluč­ aj je neš­ to po‐­
sebn­ o. On je imao neku spe­ci­fičn­ u či­sto­tu duše. Da je to
usmer­en­ o u do­brom prav­cu, on bi bio vel­i­ki čo­vek. Po­što to
nije usmer­en­ o kako je tre­bal­o, to je za mene po­stal­o ter­et s
ko­jim mor­am da ži­vim. Treb­ a­lo bi da se sti­dim ako kaž­ em da
sam čes­ to žel­e­la da bude mrt­av. Ali, ja se ne sti­dim. Zaš­ to
bih se sti­de­la? Sve sa čim bi on do­šao u kont­akt, nes­ taj­al­o je
i umir­al­o. On je bio uniš­ ti­tel­j duha.

— Pa čak i da je tako — reče Nik­ o­la — nis­ am po­nos­ an što
sam ga uniš­ tio.

— Nar­avn­ o da nisi — reče ona — ali po­neo si se s puno
do­sto­jans­ tva i čas­ ti. Ti si sin svo­je majk­ e.

Odj­ed­nom je shvat­io da mu se ona osmeh­ uj­e. Bez da­ljeg
raz­mi­šlja­nja on je uči­nio isto, dok mu srce po­sta­de lako jer
kao da se oblac­ i sklo­niš­ e po­sle bure.

Dugo vrem­ en­ a niš­ ta nisu go­vor­i­li ni rad­ i­li; jed­nos­ tavn­ o su
uži­val­i što su zaj­ed­no a nji­hov­ e duše pro­nađ­ o­še vezu i obo‐­
gat­i­še od­nos koji je bio op­ter­eć­ en tež­ i­nom pro­šlo­sti.

— Srećn­ a sam što si do­šao — rek­ la mu je sut­ra­dan uju‐­
tru. — Imal­i smo je­dan-dva zem­ ljo­tres­ a, niš­ ta straš­ no, ali
ipak pri­lič­no nep­ ri­jat­no.

Ni­ko­la se seć­ ao prv­ og sat­e­lit­skog snimk­ a koji mu je Pro­to‐­
rov po­kaz­ ao i na ko­jem se jas­ no vi­del­o ra­đa­nje zem­ ljo­tres­ a.
Niš­ ta nije rek­ ao o tome.

— Ni­sam oda­brao vrem­ e kad ću doći. Oba: vrem­ e je bilo
iza­bra­no za mene.

Klim­nul­a je gla­vom i osmehn­ ul­a se.

— Zato svi mor­a­mo da uči­mo i da bud­ em­ o spremn­ i za
prel­az gaza, zar ne Nik­ o­la?

Bio je po­mal­o iz­nen­ ađ­ en.
— Nis­ am znao da čit­at­e Mus­ aš­ i­ja.
— Či­tal­a sam i pro­uč­ av­ al­a ga — sada se otvo­ren­ o smej­a‐­
la. — Ima to­li­ko stva­ri koje ti ne znaš o meni, mada u svet­u
ne po­sto­ji drug­ i čov­ ek s ko­jim sam po­de­li­la to­li­ko tajn­ i kao s
to­bom.
Po­što je malo raz­mi­sli­la, Ita­mi je nas­ ta­vi­la.
— Ja sam upu­ti­la neke po­slov­ne lju­de na Sa­i­goa: bili su to
lju­di koje je uniš­ tio Raf­ae­ l Tom­kin: žel­e­li su samo njeg­ o­vu
smrt.
Ni­ko­la se okret­e da je po­gle­da.
— Ne raz­ u­mem.
— Mi­sliš li, vat­a­ši no mus­ uk­ o, da nis­ am znal­a u svak­ om
tren­ u gde si ti kad si oti­šao od kuće? Moja lju­bav je da­lek­ o‐­
sež­ na baš kao i moja zaš­ ti­ta. U čiju si se kćerk­ u zal­jub­ io? Ko‐­
li­ko je dugo treb­ al­o Sai­­gou da to saz­ na? Ko­li­ko dugo je tre‐­
ba­lo da se dve pri­li­ke, iz­bruš­ en­ e tač­no kao di­jam­ ant­i, uklo‐­
pe? Jedn­ a lič­na i jed­na po­slov­na — ko­li­ko mu je bilo po­treb‐­
no da to shva­ti? Bilo je to sve sav­ rš­ en­ o lo­gič­no. Nije mog­ ao
tome da odo­li.
Ni­ko­la je brzo raz­mi­šljao.
— Vi ste ga po­slal­i za mnom? — pri­neo je šaku gla­vi: je‐­
dva da je mog­ ao da pov­ er­uj­e u ono što je uprav­ o čuo.
— Drag­ i moj — rek­ la je než­ no — on je bio kao pred­vod­nik
krda buf­al­a ili kao di­vlji vep­ ar iz naš­ ih šuma kad je ran­ jen.
Bio je opa­san, i po­staj­ao je sve opa­snij­i svit­a­njem svak­ og
nov­ og dana. Ni­sam smel­a da či­ste sav­ es­ ti do­pus­ tim da se to
nas­ tav­ i.
Zas­ tal­a je u šetn­ ji i, prvi put ot­kak­ o je do­šao, do­dirn­ ul­a
ga je, bio je to blag ali odlu­čan po­kret, pun — kao što je slu‐­
čaj sa svim jap­ ans­ kim ge­sto­vim­ a — znač­ en­ ja.
— Zar si mi­slio da bih ga po­slal­a na tebe da sam znal­a da
može da te po­vred­ i? Ja sam ga sves­ no po­sla­la u smrt. Mo‐­

žda sam ga ja lič­no ubi­la, ako bi to neko hteo drug­ a­či­je da
shvat­ i.

— Mno­gi lju­di su po­gi­nul­i tom pri­li­kom. Oba. Treb­ a­lo je i
na to da mis­ li­te.

Nije niš­ ta rek­ la, a nas­ ta­viv­ši da se kreć­ e u senk­ am­ a bo­ro‐­
va.

— Šta još mo­žeš da mi kaž­ eš, vat­a­ši no mus­ uk­ o? Ži­vot
nije sav­ reš­ en, po­što ljud­ska bića nisu bo­go­vi. A bo­go­vi, već
po svo­joj odredn­ ic­ i, ne žive već egz­ i­sti­ra­ju.

Opet su za­stal­i i ona je po­lo­ži­la dlan na stab­ lo dr­vet­a.
— Žao mi je zbog smr­ti… bilo zbog koje smr­ti. Ali čes­ to i
zdra­vo tki­vo mora da se ise­če da bi se od­stran­ il­o bo­les­ no. To
nije poš­ ten­ o, i to nije ono što ja za­go­var­am. Ali, vrem­ e je da
nau­ č­ i­mo da pređ­ em­ o gaz. Ne mo­že­mo mi da bi­ram­ o do­ga‐­
đa­je već dog­ a­đaj­i bi­raj­u nas, kao što si rek­ ao.
On nije baš tako rek­ ao i znao je da Ita­mi to zna. Ono što
je ona rek­ la bilo je mnog­ o zgod­nij­e, u svak­ om sluč­ aj­u. Znao
je da ono što se do­go­di­lo iz­međ­ u njeg­ a i Sa­i­goa nije ima­lo
nik­ ak­ ve veze ni sa njim ni sa Sa­i­go­om. To je bilo određ­ en­ o
gen­ er­ac­ i­ju ran­ ij­e, nep­ ri­jat­elj­stvom iz­međ­ u nji­hov­ ih očev­ a.
Si­nov­ lje­va du­žnost ih je oba­vez­ i­val­a da oba­ve ono što je bilo
zam­ i­šlje­no mnog­ o go­di­na ran­ ij­e.
Ipak, on nije mo­gao a da ne mi­sli na sve one koji su ne‐­
stal­i zbog duga čas­ ti, zbog neč­ eg­ a što ih se nije ti­cal­o: Aj­lin
Okur­a, Teri Tan­ ak­ a, dok­tor Dir­fort, i ko zna ko­li­ko po­li­caj­a­ca i
drug­ ih lju­di čija imen­ a nije ni znao, Da, čak i sjaj­ni Lu Kro­ker.
Nik­ o­la je u pot­pun­ os­ ti shvat­io mud­ rost tet­kin­ ih reči, čak se
slag­ ao sa nji­ma. Ipak, neš­ to je u njem­ u trg­nul­o, zo­vuć­ i iz da‐­
lji­ne: »Sve je to prev­ i­še: i gu­bi­tak jed­nog jed­ i­nog ži­vot­a je
isu­viš­ e vel­i­ka cena da bi se is­pun­ il­a giri«. Po­sle iz­ves­ nog
vrem­ en­ a, Itam­ i reče:
— Bila sam iskren­ a prem­ a tebi, Ni­ko­la. Sada mo­raš da mi
uzv­ rat­iš tu lju­baz­ nost. Reci mi za­što si do­šao ovam­ o. Nisi to
uči­nio samo zato da bi me vi­deo po­sle to­li­ko vrem­ en­ a.
— Del­om sam do­šao i zbog toga — reče on, ali znao je da
je, ipak, ona u prav­ u. Či­tav­ im put­em ka jugu pi­tao se to isto.

Nep­ res­ ta­no ga je pro­ga­njal­o jed­no pi­tan­ je, nije mu da­val­o
mira čak ni u snu. Nije mog­ ao toga da se oslob­ o­di.

Aki­ko!
Ona nije bila Juk­ io, a ipak je imal­a lice Juk­ io. Zaš­ to? Sva‐­
kak­ o nije mog­ la da bude ro­đe­na sa li­cem tako slič­nim licu
njeg­ o­ve lju­bav­ i. Pri­ro­da ne po­nav­ lja svo­ja dela. Tak­ va slič‐­
nost mo­gu­ća je jed­ i­no kod iden­tič­nih bli­za­nac­ a.

A ako je njen­ o lice bilo do­te­ra­no pla­stič­nom hir­ur­gi-jom, to
znač­ i da je bila vo­đen­ a kao pas na uz­i­ci. A vo­dio ju je samo
jed­ an čo­vek koji je že­leo njeg­ o­vo uniš­ ten­ je: je­di­na oso­ba
koja je bila spremn­ a na ta­kvo emo­ci­o­naln­ o malt­ret­i­ra­nje
dru­ge oso­be.

Itam­ i je bila u prav­ u: on je bio prav­ i đavo. Sai­­go. I zato je
i on in­stink­tiv­no do­šao ovam­ o, u kuću svog ro­đa­ka, da bi na‐­
šao od­go­vor­e na ono što je osta­lo neo­ ­bja­šnjen­ o.

— Po­sto­ji još je­dan ra­zlog, Oba: hit­nij­i. Ned­ avn­ o sam sreo
ženu koja je imal­a lice Juk­ io. Ona nije bila Juk­ io, ali je nek­ ak­ o
is­to­vrem­ en­ o i bila Juk­ io. Njen­ o ime je Akik­ o.

Ita­mi se okren­ ul­a i pru­ži­la lice sunc­ u koje je zam­ i­ra­lo.
— Po­znav­ al­a sam ženu tog ime­na, nek­ ad­ a — rek­ la je —
nek­ ad­ a sam je vol­el­a: po­što­val­a me nek­ ad­ a. Kao što snaj­a i
treb­ a da poš­ tu­je svek­ rv­ u.
Ni­ko­la ose­ti kako mu se srce ste­že. Ono što je Ita­mi go­vo‐­
ri­la čin­ il­o mu se čud­ o­vi­šnim, neč­ i­stim, skr­nav­ lje­njem.
— Bila je udat­a za Sai­­goa? — usp­ eo je da upi­ta.
Ita­mi klim­nu glav­ om.
— Da li je bila učen­ ic­ a?
Itam­ i je do­bro zna­la na kak­ vu vrs­ tu učen­ ja on mis­ li. Samo
na jedn­ o učen­ je…
— Jes­ te — glas joj je bio kao šap­ at — srel­i su se u Kum­ a‐­
mo­tou. Bila je tamo pune dve go­di­ne. Uči­la je, a zat­im je oti‐­
šla.
— Kuda je oti­šla?
— Ne žel­im da go­vo­rim o tome.
— Ita­mi-san…
— Sti­dim se ta­kvih stva­ri — glas joj je bio led­ en, nek­ ak­ o
star­ačk­ i i tuž­ an, prvi put ot­kak­ o je do­šao u njen­ u kuću. —
Nem­ oj da me pri­si­lja­vaš da gov­ o­rim o tome.
Po­kren­ uo se i stao isp­ red nje.
— Mor­am da znam. Mor­am! Ona je žena vaš­ eg sina
— Ne naz­ i­vaj ga tako!
— Ona je Sai­g­ o­vo po­sled­nje oruž­je pro­tiv mene, zar to ne
shvat­a­te? Ako mi vi ne po­mog­net­e, pla­šim se da će ona

uspet­i u ono­me u čemu on nije.
Oči su joj bile sas­ vim ja­sne kad ga je po­gle­dal­a. — Da li

je to isti­na? Zai­­sta je tako? Klim­nuo je glav­ om.
— Hai, Oba.
— U pla­ni­nam­ a neg­ de na sev­ er­u živi sens­ ei. Ime mu je

Ki­o­ki.
— To nije ime — reče Nik­ o­la, za­prep­ aš­ ćen­ o — to je stan­ je:

lud­ i­lo.
— Bez ob­zi­ra na sve, Aki­ko je oti­šla tamo: tamo je nau­ č­ i­la

da kri­je svoj va: tamo je nau­ č­ i­la jaho.
Itam­ i nap­ rav­ i gri­mas­ u i okret­e se od njeg­ a.
— Eto, sada sam rek­ la sve što sam zna­la, mada mi je

muka od toga.
Dugo je ček­ ao pre nego što je opet pro­go­vo­rio. Bilo je

više raz­ lo­ga za ta­kvo njeg­ o­vo po­naš­ an­ je. Žel­eo je, pre sve‐­
ga, da se ona po­vrat­i, da vrat­i svoj stav i dr­žan­ je. Zat­im, že‐­
leo je da se njeg­ ov duh nap­ a­ja pri­jat­noš­ ću ove pro­sto­ri­je što
je na njeg­ a del­o­val­o kao maj­či­no mi­lo­van­ je. I kao po­sled­nje,
nije že­leo da se ovi tren­ uc­ i koje je pro­vod­ io sa njom tako
brzo za­vrš­ e.

Naj­zad se po­kren­ uo i rek­ ao:
— Mor­am da idem, Haha.
— Da.
— Ho­ćeš li me po­lju­bi­ti na ras­ tank­ u, kao što je otac nau­ ‐­
čio Čeo­ ng da to uči­ni?
Itam­ i se okre­nul­a. Oči su joj si­ja­le i bile su tako ogromn­ e
da mu se učin­ il­o da je u nji­ma smeš­ ten či­tav svet. Než­ no,
njen­ e ruke kren­ uš­ e da ga zag­ r­le. Po­di­gla se za­tim na vrh­ ov­ e
pr­sti­ju, pri­ti­snul­a usne na njeg­ ov ob­raz kao da je to či­ni­la
bez­broj puta ran­ ij­e.
— Sreć­ an ro­đend­ an, Haha — šap­nuo je.
— Živi dugo, Nik­ o­la — dahn­ ul­a je Ita­mi, ali već u sled­ e‐­
ćem tren­ utk­ u bila je sama u senc­ i dok su pti­ce u pr­vom su‐­
mra­ku slat­ko ćurl­i­kal­e iz­nad njen­ e glav­ e.

***

Jus­ ti­na je osta­la bez daha pred To­kio­ m, kao što bi neki ti­nej‐­
džer iz Neb­ ra­ske ostao za­prep­ aš­ ćen pri pr­vom sus­ ret­u sa
Njuj­or­kom. To­kio je bio ne­što što ona uopš­ te nije oček­ iv­ al­a
da će biti tako, niti je to i že­lel­a.

Grad je pul­si­rao oko nje kao neo­ ns­ ka svet­ilj­ka, a vaz­ duh
je bio te­žak kao u uglje­nok­ o­pu. Uz­nem­ i­ren­ o je ušla u grad i
kad je sti­gla do ulaz­ a u Okur­u, bila je spremn­ a da se okren­ e
i vrat­i kući. Da ostva­ri tu že­lju spreč­ io ju je Ni­ko­la, ili tač­nij­e,
po­mi­sao na njeg­ a.

Krejg Elondž je od­seo u »Okur­i«. Malo ga je po­znav­ al­a ali
mu je lič­no u očaj­an­ ju, nap­ i­sal­a po­ru­ku i mol­i­la je šefa re‐­
cepc­ i­je da mu je pred­ a čim se po­jav­ i, čim se vrat­i u ho­tel.

Po­pe­la se za­tim n svo­ju sobu i sruš­ i­la se na krev­ et. Či­nil­o
joj se kao da joj je koža prem­ az­ a­na uljem, a kosa joj je bila
mas­ na, pr­lja­va od dug­ og leta. Uz­di­šuć­ i, ustal­a je i pus­ ti­la to‐­
plu vodu u kadu. Žel­el­a je da se okup­ a u što to­pli­joj vodi.
Žel­e­la je da ski­ne sve nas­ la­ge pr­ljav­šti­ne sa svog tela. Nas­ a‐­
pu­njal­a je či­ta­vo telo i ušla u vrel­u vodu, ose­ćaj­u­ći kako joj
se zgrč­ en­ i mi­ši­ći opuš­ ta­ju. U tom tren­ utk­ u za­zvo­ni tel­ef­on.
Ona pruž­ i ruku i po­di­že slu­šal­i­cu te­lef­o­na koji je bio i tu u ku‐­
pat­i­lu, nad­ o­hvat ruke. Jav­ ljao se Elondž. On je oba­vljao neke
po­slo­ve u svo­joj pri­vrem­ e­noj kanc­ el­a­ri­ji u »Sato Pet­rol­hem­ i‐­
ji« i vrat­io se u hot­el da bi se pres­ vuk­ ao za ru­čak. On, inač­ e,
nije mnog­ o po­la­gao na for­mu, ali skren­ ut­a mu je paž­ nja da
Jap­ anc­ i veo­ ­ma drže do sveg­ a, nar­o­či­to do ode­van­ ja.

Kad ga je Jus­ ti­na upit­al­a za Nik­ o­lu, Elondž nije znao šta
da joj kaže. Oset­io je uzn­ em­ i­ren­ ost u njen­ om gla­su i nije
hteo da je uzruj­av­ a još više, sao­ p­šta­vaj­uć­ i joj da poj­ma
nema gde se njeg­ ov šef nal­az­ i. Umes­ to toga, rek­ ao joj je da
će on da se ras­pi­ta šta je s Ni­ko­lom i da će joj se jav­ it­i od‐­
mah čim neš­ to saz­ na. Spus­ tio je sluš­ al­i­cu, i is­tog tren­ a na‐­
zvao Sat­o­o­vu kanc­ el­a­ri­ju. Rek­ li su mu da se go­spo­din Lajn­ ir
nije ja­vljao. Po­nud­ i­li su mu da razg­ o­var­a sa Nang­ i-sa­nom.

Tanz­ an Nang­ i se vrat­io iz Hong Kong­ a. To je bila vel­i­ka
nov­ ost za Elon­dža, i on nes­ tr­plji­vo reče:

— Da, daj­te mi vezu, mol­im. — Čim je do­bio vezu s Nan‐­
gi­jem, od­mah mu je sve rek­ ao o Jus­ ti­ni.

— Do­đi­te od­mah ovam­ o s njom — reče Nang­ i — ja ću
raz­go­var­at­i s mla­dom dam­ om.

Nang­ i spus­ ti sluš­ al­i­cu i uda­lji se od svog pi­sać­ eg sto­la.
Spu­stio se na aero­drom Nar­i­ta pre samo jed­nog časa i nje‐­
go­ve mi­sli su još uvek jed­nim de­lom bile u Hong Kong­ u. Raz‐­
mi­šljao je o Čvrs­ tom Čiu i njeg­ o­vom ocu Zmaj­u. Ali, njeg­ o­ve
mi­sli bile su zao­ ­kup­ lje­ne mah­ om Grin Pang tri­jad­ om. Usko­ro
će oni stup­ i­ti u akc­ i­ju. Biće ubij­e­no dos­ ta lju­di. Nema sumn­ je
da će u akc­ ij­i po­gi­nut­i i go­spo­din Liu i mla­da žena Soč­na
Pien.

No, bez ob­zi­ra na is­hod, Nang­ i nije imao nik­ ak­ ve veze sa
tim. Bio je to rat Tri­jad­ a: ter­i­to­ri­jal­na ra­spra­va. Tako će bar
nov­ i­ne pi­sat­i o tome, tako će nar­od i po­li­ci­ja to da vide. To je
bio uob­ i­čaj­en­ i nač­ in ži­vot­a u Kruns­ koj ko­lo­nij­i. Lo Van će to
mo­rat­i da pri­hvat­i. Karm­ a. Mož­ da je treb­ al­o da po­traž­ i sav­ et
od fen shui čo­vek­ a, pre nego što se spo­raz­ um­ eo sa Nang­ i‐­
jem.

U stva­ri, osvetn­ ič­ka akc­ i­ja bila je do­go­vo­ren­ a mnog­ o pre
nego što je Nang­ i oti­šao da se sretn­ e sa Lo Van­ om u Okea­ n‐­
skom park­ u.

Iz raz­mi­šlja­nja ga je trg­ lo tiho kuc­ an­ je na vrat­i­ma. Nang­ i
se okret­e da vidi ko je to. Ugle­dao je Kei Ha­gur­u, jed­nog od
Se­i­či­jev­ ih star­i­jih za­men­ ik­ a pred­sedn­ ik­ a.

— Uđi­te, Ha­gu­ra-sane — Nang­ i po­mi­sli da čov­ ek iz­gle­da
veo­ ­ma loše. Mož­ da mu je po­treb­ an neki slo­bo­dan dan da bi
se od­mor­io. Čov­ ek­ ov duh se najb­ o­lje opo­ra­vlja u por­o­di­ci.

— Opro­sti­te mi što vam smet­am, Nang­ i-sane — Ha­gur­a
se po­niz­ no klan­ jao. Čov­ ek­ o­vo lice je bilo ble­do i Nang­ i od‐­
jed­nom, prek­ o njeg­ o­vih ra­men­ a, oset­i neku uzn­ em­ i­ren­ ost u
svim kanc­ el­ar­i­ja­ma na sprat­u.

— Uđi­te, uđi­te, Hag­ u­ra-san — Nang­ i­jev glas je bio po­ma‐­
lo ner­vo­zan. — Šta mogu da uči­nim za vas?

Ha­gu­ri­na gla­va je bila obo­ren­ a. Nije smeo da po­gle­da
Nang­ i­ja u oči.

— Upra­vo smo do­bi­li iz­ve­štaj iz naše fi­li­ja­le na Ho­kai­­du
Tamo je bila… neka vr­sta nes­ reć­ e. Još niko nije si­gu­ran šta
se, u stvar­i, zbi­lo…

Nang­ i se za­val­i unaz­ ad. Oseć­ ao je kako mu puls ubr­za­no
bije.

— Kak­ va vr­sta nes­ reć­ e, Ha­gur­a-sane? Šta se do­go­di­lo?
Ko je nas­ trad­ ao?

— Pla­šim se da je neš­ to u vezi Sato-sana — Hag­ ur­in glas
se od­jed­nom pro­men­ io kao da pati od la­ring­ i­ti­sa. — Bila je
neka vrs­ ta aut­o­mob­ il­ske nes­ reć­ e.

— A Sato-san? — oseć­ al­a se pa­nik­ a u Nang­ i­je­vom gla­su.
— Kako je on?

— Niko se nije spas­ ao — reče Ha­gur­a. Nije hteo da kaže
onu kraj­nju reč kao da će njeg­ o­vo okle­van­ je po­pra­vi­ti či­tav­ u
stvar.

— Ha­gur­a-san, rec­ i­te mi — nar­ed­ io je Nang­ i.
Sta­ri­ji pot­preds­ edn­ ik za­tvo­ri oči, kao da se pla­ši onog što
je nei­­zbe­žno.
— Sato-san je mrt­av, gos­ po­di­ne.
Nang­ i je paz­ io da mu se niš­ ta ne vidi na licu. Naj­važ­ ni­je
je sada bilo da ne iz­gu­bi ob­raz. Ko­bun mora da nap­ red­ uj­e. A
»Tenč­ i« ne sme da čeka.
— Hval­a, Hag­ ur­a-san. Cen­ im što vam je to­li­ko te­ško palo
da mi to sao­ p­šti­te.
Ha­gur­a se nak­ lo­ni, pri­hvat­aj­uć­ i komp­ li­ment.
— To je bila moja duž­ nost, Nang­ i-sane — bio je du­bo­ko
im­pres­ i­o­ni­ran Nang­ i­jev­ im dr­žan­ jem i skri­van­ jem va. Oseć­ ao
je da harm­ on­ ij­a vla­da ovom pro­sto­ri­jom i daje moć lju­di­ma u
njoj. Nov­ ost o nem­ i­lom do­gađ­ a­ju pro­ši­ri­će se kroz ko­bun,
pri­čać­ e se o Nang­ i­jev­ om her­o­i­zmu i gvo­zde­noj odlučn­ os­ ti,
pa će i to mnog­ i­ma po­moć­ i da se suo­ ­če sa nes­ tank­ om Se­i­či‐­
ja Sa­toa.
Kad je Hai­­gu­ra oti­šao i kad je ostao sam, Nang­ i je iz­gub­ io
živ­ce. Nap­ ros­ to je eks­ plo­di­rao. Suze su mu li­nul­e iz oči­ju:
jed­na pes­ ni­ca ga je stez­ a­la za gr­kljan. Teš­ ko je gut­ao. Zag­ le‐­
dao se kroz vi­so­ke sta­klen­ e pro­zo­re.

»Najp­ re Go­ta­ro« — mi­slio je — »onda Obać­ am­ a, Mak­ it­a.
Ali Sei­­ći, ne, on nik­ ak­ o… S kim sam mo­gao u ži­vo­tu da raz‐­
go­var­am nego s njim? Ko je mog­ ao da me bo­lje ra­zum­ e od
njeg­ a? S kim ću sada razg­ o­var­at­i?« — pi­tao se očajn­ o Nan‐­
gi. Kome će sada pok­ lo­nit­i svo­je po­ver­en­ je? Kome će se hva‐­
li­ti po­bed­ om koju je ostvar­io u Hong Kong­ u? Sada je ostao
sas­ vim sam. Nije imao više nik­ o­ga na svet­u.

Isp­ un­ jav­ ao ga je bes koji se is­to­vrem­ en­ o smen­ ji­vao sa
najd­ ub­ ljom tug­ om. Mrz­ eo je boga u koga je to­li­ko ver­o­vao i
kome je pred­ ao svoj­u dušu.

»Kako si mo­gao tako neš­ to da mi urad­ iš?« — bio je be­san
i na Sei­­ći­ja — »to nije ra­zum­no«.

Bes, okrut­nost čina i nep­ ravd­ a onog što se do­go­di­lo pot‐­
pun­ o su ga ob­uz­ el­i. Bili su kao bli­zanc­ i Tanz­ an i Sei­­či, znal­i
su svoj­a srca, ver­o­val­i su je­dan drug­ om. Svađ­ al­i su se, ra‐­
spra­vlja­li, ali i du­bo­ko po­što­val­i. I kao i uvek, sve te do­bre
bit­ke na kraj­u su zav­ r­šav­ an­ e na obo­stran­ o zad­ o­volj­stvo. Ali
toga više nema. Zaš­ to?

Da je Nang­ i bio spo­so­ban da objek­tiv­no raz­mi­šlja u tom
tren­ u, shvat­io bi da je on iz­gu­bio mnog­ o više od pri­ja­telj­stva
do ko­jeg mu je najv­ i­še bilo sta­lo u ži­vot­u. Iz­gu­bio je istoč‐­
njačk­ o oseć­ an­ je pri­hvat­a­nja nem­ i­novn­ os­ ti i rez­ ig­nac­ i­je, ve‐­
ro­van­ je u ko­smičk­ i smis­ ao ži­vo­ta. Iz­gub­ io je svoj­e mes­ to u
po­retk­ u stvar­i, a to je bilo za­i­sta ozbilj­no.

Po­nov­ o je nav­ uk­ ao mas­ ku svak­ od­nev­ i­ce i obič­nos­ ti kad je
Krejg Elondž uveo Jus­ ti­nu u vrt na pet­om spra­tu, gde je Nan‐­
gi žel­eo da je pri­mi. Preds­ tav­nik Tomk­ in­ ov­ e ind­ u­stri­je nije se
dugo zad­ r­žao. Pred­sta­vio ih je jed­no drug­ om, a za­tim je po‐­
žur­io na neki pos­ lov­ni ruč­ ak.

»Tako, da­kle« — mi­slio je Nang­ i po­smat­ra­juć­ i Jus­ ti­nu od
gla­ve do pete — »to je kćerk­ a Raf­ae­ l­a Tom­kin­ a. Da li je još
za­lju­blje­na u onog ga­i­đi­na Laj­nir­a?« — int­e­res­ ov­ al­o ga je to.
Čuo je kako su se hlad­no srel­i i raz­i­šli na Tom­ki­nov­ om po­gre‐­
bu.

— Da li bi­ste mi do­pus­ ti­li da vam iz­raz­ im svoj­e lič­no sau­ ‐­
češ­ će, go­spo­đi­ce Tomk­ in? — reče Nang­ i, nak­ lon­ ivš­ i malo

gla­vu. — Po­znav­ ao sam ličn­ o vaš­ eg oca i veo­ ­ma sam mu se
di­vio.

Jus­ ti­na umal­o što ga ne ispra­vi: »Ja sam go­spo­đi­ca To­bin«
— ali već joj se to ime koje je nek­ ad­ a davn­ o smi­sli­la za sebe
či­nil­o nek­ ak­ o veš­ tač­kim i nes­ tvarn­ im.

Zato, umes­ to toga, ona samo klim­nu glav­ om:
— Hval­a vam, Nang­ i-sane. Vaš vel­i­čans­ tven­ i bu­ket koji
ste po­slal­i na sah­ ran­ u du­bo­ko me dirn­ uo — osvr­nul­a se oko
sebe. — Kako je lepo ovde.
Sada je on klimn­ uo glav­ om.
— Smem li da vas po­nud­ im pi­ćem?
— Po­pi­la bih džin i to­nik — rek­ la je, sed­ aj­uć­ i na jed­nu od
sto­li­ca por­ed bara od zel­e­nog bam­bus­ a.
»Šta li se ovde do­gađ­ a?« — pi­tal­a se. — »On je star i po‐­
tres­ en zbog neč­ eg­ a«. Od Ni­ko­le je nau­ č­ i­la da ne sme da po‐­
sta­vlja di­rekt­na pit­an­ ja.
Srkn­ ul­a je svo­je piće i prav­ i­la se da ne pri­meć­ uj­e kako
Nang­ i hram­ a dok je pri­laz­ io od bara prem­ a sto­li­ci na ko­joj je
ona sed­ e­la.
— Po­mal­o sam iz­nen­ ađ­ en što vas vid­ im ovde u To­kij­u —
reče on, po­što je seo por­ed nje. — Da li bih mog­ ao u bilo
čemu da vam po­mog­nem? Treb­ a samo da za­tra­ži­te. Jedn­ a
mlad­ a slu­žbe­ni­ca poći će s vama u kup­ o­vi­nu po najb­ o­ljim
pro­davn­ ic­ am­ a po gra­du. Za veče ću vam obez­bed­ i­ti muš­ kog
pra­ti­o­ca…
— Do­šla sam ovam­ o zbog Ni­ko­le — reče ona, prek­ i­nuvš­ i
ga u pola reč­ en­ ic­ e.
Vi­del­a je jas­ no da on ima određ­ en­ a predu­ b­ e­đen­ ja o njoj
zato što je žens­ ko, ali od­bac­ i­la je to, prav­ eć­ i se da ne pri­me‐­
ćuj­e. Nar­avn­ o, nije mu to ni na koji nač­ in po­kaz­ a­la. Bila je
mir­na i le­den­ a spo­lja. U Nang­ i­jev­ im oči­ma to je nai­­šlo na
odo­brav­ an­ je i osvet­la­lo joj je ob­raz.
Upr­kos svoj­im uvrež­ en­ im mi­šlje­nji­ma o že­nam­ a, mor­ao je
sam sebi da pri­zna da je imp­ res­ i­o­nir­an.
— Shvat­am. To je sjaj­an raz­ log za tako da­lek­ o pu­to­van­ je
koji se mora po­što­vat­i.

I dok je on zas­ tao, Jus­ ti­na oset­i kako se hlad­ i iz­nut­ra i
kako ima neo­ ­do­lji­vu že­lju da krikn­ e: »Šta je bilo? Šta se do‐­
ga­đa? Da li je Ni­ko­la živ?«

— Da li znat­e gde je sada? — i sama se zap­ rep­ a­stil­a mir‐­
noć­ om svog gla­sa. Ni­ko­la bi bio po­nos­ an na nju da je sada
vidi. Ali, na tu po­mi­sao suze joj po­jur­i­še niz ob­ra­ze. »Šta li
se do­go­di­lo?« — pi­tal­a se pon­ ov­ o očajn­ ičk­ i.

— Na žal­ost, ne znam — reče Nang­ i — i ja sam se uprav­ o
sam vrat­io sa dug­ og i zam­ or­nog po­slovn­ og pu­to­van­ ja. l
mene tek oba­veš­ ta­vaj­u o svem­ u što se zbi­lo u mom od­su‐­
stvu.

»Tako je pro­klet­o mi­ran« — mi­sli­la je Jus­ ti­na — »kako mu
to uspev­ a?« Nije bila sves­ na toga da se i Nang­ i isto tako divi
njoj zbog mirn­ oć­ e.

Svak­ og tren­ ut­ka Nang­ i­je­vo po­što­van­ je prem­ a ovoj ga­i­đin
bilo je veće i veće. U po­čet­ku je sve to bilo veo­ ­ma uzd­ r­žan­ o,
a zat­im je pus­ tio svo­jim ose­ćan­ ji­ma na vo­lju. Zbog njen­ og
va odlu­čio je da joj kaže ono za šta bi joj inač­ e bili po­treb­ni
čas­ ov­ i da saz­ na.

— Boj­im se da je do­šlo do nez­ go­de, go­spo­đi­ce Tom­kin. U
mom od­sus­ tvu Sato Se­i­či — upo­treb­ io je ja­pans­ ki nač­ in iz­go‐­
var­an­ ja imen­ a — ubij­en je u aut­o­mob­ il­skoj nes­ reć­ i.

— O, bože — Jus­ ti­na je čvrs­ to steg­ la šake u kril­u, zab­ o­ra‐­
vivš­ i sas­ vim na piće. — Da li je bio… sam? — glas joj je bio
sas­ vim tih.

— Shvat­am vašu zab­ ri­nut­ost — reče Nang­ i — i ko­li­ko ja
znam, bio je sam u tren­ utk­ u nes­ reć­ e.

Jus­ ti­na zat­vo­ri oči, a jed­ an mi­šić poče da joj po­i­grav­ a na
očn­ om kapk­ u.

— Veo­ ­ma… mi je žao, Nang­ i-sane — rek­ la je — mol­im vas
da pri­mi­te moje sau­ č­ eš­ će. Čula sam do­sta o vr­li­nam­ a Sato-
sana i u ličn­ om ži­vo­tu, i u po­slov­nom.

Nang­ i se otvo­ren­ o za­gle­dao u nju. Kako to da nije po­ka‐­
zal­a od­vratn­ u po­tres­ en­ ost, kao svi varv­ ar­i? Kako to da je
tako jed­nos­ tavn­ o iz­rek­ la što mi­sli, a pri­tom nije alu­di­ra­la na
bli­skost Sat­oa i Nang­ i­ja, što bi njem­ u bilo veo­ ­ma nep­ ri­jat­no

u ovom tren­ utk­ u. Niš­ ta od toga. Jedn­ os­ tav­no je na prav­ i na‐­
čin iz­raz­ i­la svo­ja ose­ćan­ ja, do­sto­jans­ tve­no mu se obra­tiv­ši,
sač­ uv­ avš­ i tako i svoj i njeg­ ov ob­raz, a is­to­vrem­ en­ o odav­ši
po­čast Sato-sanu.

— Cen­ im vaše sau­ č­ eš­ će, Tom­kin-san — reče on gla­som u
kome se oseć­ al­a po­tres­ en­ ost — mo­žet­e da se vra­ti­te u ho‐­
tel, ili, kao što sam mal­o­pre rek­ ao, mo­žet­e da odab­ er­et­e ne‐­
ko­ga da vas prat­i po grad­ u. U svak­ om sluč­ aj­u oba­ves­ ti­ćem­ o
vas čim bud­ e­mo neš­ to sa­zna­li o Laj­nir-sanu.

— Ako vam ne smet­am, najr­ad­ i­je bih osta­la ovde — reče
Jus­ ti­na — ali, samo pod uslov­ om da vi smat­ra­te da vam
neću smet­a­ti.

— Neć­ et­e mi smet­a­ti — reče Nang­ i i po­zvo­ni da dođe Kei
Hag­ u­ra. Nau­ č­ io je lek­ci­ju: žene ne treb­ a pot­cen­ ji­vat­i.

***

U gu­stoj šumi koja je okruž­ i­val­a Ita­mi­nu kuću, Nik­ o­la kren­ u u
po­tra­gu, ko­ri­steć­ i jed­nos­ tav­na oruđ­ a koja je uzeo iz kuh­ i­nje
svo­je tet­ke, uz njen­ o odo­bren­ je.

Tra­žio je određ­ e­ne jame u zem­ lji i na to je iz­gu­bio do­sta
vrem­ en­ a. Šuma je bila mnog­ o guš­ ća nego kad je on bio
mlad. Ali, mo­žda mu se to samo čin­ il­o.

Kad bi mu se kroz gu­sto gran­ je ukaz­ a­lo nebo vid­ eo je da
je nek­ ak­ o čud­no, žute boje. Bilo je ja­sno da se dan za­vrš­ io
mada ni ovo još nije bio sum­ rak. Vaz­ duh je bio nek­ ak­ o ču‐­
dan, tež­ ak, pun vla­ge, ni daš­ ka vet­ra, ni trav­ka da se po­me‐­
ri. Čak su se i ins­ ekt­i umi­ri­li. Nije vi­deo pti­ce.

Najz­ ad je naš­ ao ono što je tako dugo tra­žio i ba­cio se na
po­sao. Vel­i­ki deo vrem­ en­ a pro­veo je na dr­vet­u, ček­ aj­u­ći.
Kad je najz­ ad oba­vio ono što je nam­ er­a­vao, bio je sas­ vim
zad­ o­vo­ljan i oti­šao je odat­le.

Usko­ro je naš­ ao skup­ i­nu sten­ a i smes­ tio se iza njih da
čeka.

I tako ga je Aki­ko zat­ek­ la: sed­ eo je u lo­tos po­zi­ci­ji. Tama
je već ovla­da­la kraj­em, du­gač­ke senk­ e, pla­ve kao led vuk­ le

su se po tlu, prek­ o kam­ en­ ja i di­vljeg cveć­ a. Bilo je ono doba
več­ er­i kad se smen­ juj­u dan i noć. Ševe i crv­ end­ a­ći po­vuk­ li
su se pred slep­ im mi­šev­ im­ a i so­vam­ a, di­vlje svin­ je i zeč­ ev­ i
ustup­ i­li su mes­ to la­si­cam­ a i li­si­cam­ a. Čulo se tiho ko­meš­ a‐­
nje.

Zas­ tal­a je is­pred njeg­ a. Iz­ro­nil­a je iz li­šća kao još jed­na
senk­ a, poč­ el­a je da mu se prib­ li­ža­va.

Žao mi je što ti ni­sam do­nel­a tvoj dai-kat­a­na — rek­ la je.
— Da li bi me ubi­la s njim?
Od­go­vor­i­la mu je sas­ vim mirn­ o.
— Dođi da raz­go­var­a­mo.
Ni­ko­la joj pri­đe. Mi­slio je na Mas­ aš­ i­gi Kus­ un­ ok­ ij­a. Otk­ ak­ o
je Sato po­men­ uo to ime u vezi sa »Tenč­ i­jem«, nep­ res­ tan­ o je
raz­mi­šljao o njem­ u. Iako je bio već odav­no oti­šao iz Jo­ši­noa,
nije čuo za drug­ og sen­sei­a sa tim ime­nom u Jap­ a­nu.
Znao je da Sato nije la­gao i da njeg­ a nisu lag­ al­i. Zaš­ to bi,
inač­ e sve to bilo uči­njen­ o? Nije mog­ ao da smi­sli ni­jed­ an va‐­
ljan ra­zlog. Mas­ aš­ i­gi Kus­ un­ ok­ i je po­sto­jao, dok nije ubi­jen.
Ko je on bio i ko ga je ubio?
Da li ga je ubi­la Aki­ko, njeg­ o­va učen­ ic­ a, smi­šlja­juć­ i to dok
je sed­ e­la prek­ o puta njeg­ a na ta­tam­ i­ju, krij­uć­ i svoj va, onak­ o
kako ju je Ki­ok­ i nau­ č­ io. Njen sens­ ei je ose­ćao samo sjaj nje‐­
nog va i zato je bio neo­ ­prez­ an? Da li će ona to sada da uči­ni
i sa njim?
Zel­e­na tra­va slu­ži­la im je kao ta­ta­mi. Tama, koja se pri‐­
kral­a prek­ o vr­hov­ a breg­ o­va i dr­već­ a, oba­vi­la ih je. Bilo im je
udob­no u njoj jer su bili bića noći. Oseć­ al­i su se tu be­zbed­no
i do­bro. Slab­ a svet­lost zve­zda osvet­lja­val­a je njih­ ov­ a lica.
— Otk­ rio bih sve o tebi i da nis­ am vid­ eo one is­tet­o­vir­an­ e
crt­e­že — reče Nik­ o­la.
— Samo ti mo­žeš da raz­ u­meš nji­hov­ o prav­ o znač­ en­ je —
gla­va joj se malo nagnul­a.
— Da — slo­žio se on sa njom — ja znam le­gend­ u Hsing­ a,
ono­ga koji men­ ja oblik: znam sve o akum­ a koju je stvor­io uz
po­moć jah­ oa.
Nas­ mej­al­a se.

— I ti ve­ruj­eš u sve to?
— Ver­uj­em u Kuji-kiri — reče on — ver­uj­em u Ko­bu­de­ru i
u Vu-Šing. Po­znav­ ao sam jed­nog maho zu­kai­a… — po­di­gao
je glas da bi joj dao na znan­ je da nije još za­vrš­ io i ona se
više nije smej­al­a. — I ti si ga po­zna­val­a. Zvao se Sai­­go.
Imao je ključ reš­ en­ ja u svom dže­pu i sada joj ga je po­nu‐­
dio. Po­mi­slio je da je bila spremn­ a da ga pri­hvat­i, ali ne i da
ga ko­ri­sti. Nas­ tav­ io je.
— Sada znam isti­nu. Tvo­ji zma­jev­ i bli­zanc­ i pro­go­vor­i­li su
svo­ji­ni vat­ren­ im jez­ i­ci­ma. Pre nego što su ga ubil­i njeg­ o­vi
lju­bo­morn­ i zem­ lja­ci, Hsing je pred­ ao svoj akum­ a. On je bio
sens­ ei mnog­ ih veš­ ti­na: tet­o­vi­ran­ je je bilo samo jed­na od
njih. Te­to­vir­ao je svoj­e učen­ ik­ e da bi uvek mo­gao da ih pre‐­
po­zna kad budu neu­ m­ ol­ji­vo vez­ an­ i za to­čak kar­me. Da li si
ima­la sens­ ei­a, Aki­ko-san, koji te obe­lež­ io svo­jim veš­ tim ru‐­
kam­ a? Ne mogu da zam­ i­slim da si ušla u neki pro­stačk­ i sa‐­
lon za te­to­vi­ran­ je na uli­ci — mo­gao je da kaže i više, mo­gao
je da po­men­ e Kio­ ­ki­ja po imen­ u, ali tako bi iz­gub­ io pred­nost.
— Dak­ le, ti znaš za Vu-Šing — reče ona, uzi­­maj­u­ći ključ
reš­ en­ ja koji joj je on pru­žio: klimn­ ul­a je gla­vom. — Mo­žda je
za mene olakš­ an­ je saz­ nan­ je da još neko zna o tome. I da je
taj neko ti — a ipak je či­ta­vo vrem­ e mi­sli­la: »Ami­da! Ne
mogu da ver­uj­em. Gle­dam ga i moja lju­bav prem­ a njem­ u
sve više ras­te tako da mor­am pr­sti­ma da ste­žem svoj­u mr‐­
žnju: mo­ram da se konc­ ent­ri­šem na nju, jer pret­i da mi is­kli‐
zne kroz pr­ste kao pes­ ak«. — Hsin­gov akum­ a je po­služ­ io za
ostva­ren­ je sta­re osvet­e. Kod mene je isto. Moje po­ro­dič­no
ime nije Ofud­ a…
— Nije — prek­ i­de je Ni­ko­la — ono je Sato. A Sato-san, tvoj
muž je mr­tav.
Sag­nul­a je glav­ u.
— Nas­ luć­ i­val­a sam to. Žao mi je — oči joj po­le­teš­ e prem­ a
le­de­noj svet­lo­sti zve­zda — žao mi je što ni­sam mo­gla da
okonč­ am njeg­ ov ži­vot svoj­om snag­ om, ko­ri­steć­ i čet­vr­ti ste‐­
pen Vu-Šin­ga.

— Kung — reče Ni­ko­la, ko­ri­steć­ i kin­ es­ ku reč za »dvor­ac«.
Kas­ tri­ra­la bi ga pre nego što bi mu od­uz­ e­la ži­vot.

— Man­ je nije za­slu­žio — rek­ la je lju­ti­to — kao ni njeg­ ov
pri­jat­e­lj, Tanz­ an Nang­ i. On još nije oset­io moju stra­šnu moć.
Oni su za­jed­no smis­ li­li da uniš­ te mog pra­vog oca, Hi­ro­ši­ja Ši‐­
mad­ u.

Nik­ o­la je bio iskren­ o iz­nen­ ađ­ en.
— Tvoj otac je bio Ši­mad­ a za­men­ ik mi­ni­stra. — Bilo mu je
do­bro po­zna­to to ime, i to iz sop­stve­nog ži­vo­ta jer je Ši­mad­ a
bio je­dan od pr­vih po­sler­at­nih puk­ ovn­ ik­ o­vih meta. — Ali, nje‐­
go­va žena ro­di­la mu je samo dva sina.
— Moja majk­ a je bila njeg­ o­va lju­bavn­ ic­ a — reče Aki­ko po‐­
nos­ no. — Ona je bila taju-oi­ran u Još­ i­var­i. Bila je tamo najb­ o‐­
lja.
— Ši­mad­ a je po­či­nio sep­ uk­ u. Bio je to ogro­man skand­ al.
— Mud­ ro su ga na to nav­ el­i Nang­ i, Sato i nji­hov ment­or,
Jo­i­ši­ro Mak­ it­a.
Ni­ko­la je znao da to nije bilo tačn­ o. Opt­už­ be pro­tiv Ši­ma‐­
de bile su veo­ ­ma te­ške i neo­ ­bo­ri­ve.
— Iz­mi­sli­li su laži, polu-isti­ne, nel­o­gič­nos­ ti. Ali, bilo je to
do­volj­no — njen­ o lice je bilo is­kri­vljen­ o od mrž­ nje — i više
nego do­volj­no, u at­mos­ fe­ri koja je bila na sam­ oj ivi­ci hi­ster­i‐­
je kad bi se samo po­men­ uo rat. — Oseć­ al­a je kako se njen­ e
snag­ e pri­bi­ra­ju. — A tvoj otac, pu­kovn­ ik De­nis Lajn­ ir, bio je
taj koji je ins­ i­sti­rao da se ti la­žni po­dac­ i ob­jav­ e. Lajn­ ir je že‐­
leo da uklon­ i mog oca sa svog puta, i nije oklev­ ao da po­tra­ži
po­moć za to sa svih stran­ a.
Nik­ o­la se do­bro seć­ ao šta mu je otac rek­ ao onog dana
kad se Ši­mad­ a ubio, kad je nađ­ en u lo­kvi krvi po­red svoj­e
žene. »Ne ra­duj se nik­ ad­ a smrt­i dru­gog ljud­skog bića. Treb­ a
se rad­ ov­ at­i kad je zlo is­ko­ren­ jen­ o, kad je đavo uniš­ ten. Ako
se čo­vek po­vež­ e sa đav­ o­lom, naša je duž­ nost da to osuj­et­i‐­
mo. Neki ele­ment­i u Min­ is­ tar­stvu spolj­nih po­slo­va nas­ tav­ il­i
su ono što je po­čet­o još pre rata u nek­ ad­ a­šnjem zai­­ba­cu, u
nji­hov­ om kanm­ in itai, udruž­ e­nju za kont­ro­lu. Čo­več­ ans­ tvo
ne može više da za­tva­ra oči pred zlom«.

— Nije bilo la­žnih op­tu­žbi pro­tiv tvog oca, Aki­ko — reče
Nik­ o­la. — Ne mogu se za­o­bi­ći zlo­čin i kaz­ na.

Ali i njem­ u sam­ om ove reči su se či­nil­e nek­ ak­ o da­lek­ e i
pra­zne. S muk­ om je mog­ ao da odvo­ji svoj­e mi­sli od tog lica,
tako bli­zu svog. Kao da mu je bilo sas­ vim svej­ed­no što mu je
ja­sno da ona nije Juk­ io. To što je on oseć­ ao bilo je či­sto emo‐­
ci­o­naln­ o i nije imal­o ni­kak­ ve veze s ra­zu­mom. Šta je on to
vi­deo u njoj da je rea­ g­ o­vao na ovaj nač­ in?

Ni na koji nač­ in nije se odraž­ a­val­a opa­snost a, ipak, ose‐­
ćao je da je u vel­i­koj opa­snos­ ti.

Upr­kos ono­me što mu je rek­ la Itam­ i, uprk­ os onom­ e što je
sam znao o Aki­ko, ne ra­čun­ aj­uć­ i i ono u šta je sumn­ jao, bio
je pra­vi šok za njeg­ a da ne ose­ća niš­ ta drug­ o sem sja­ja nje‐­
nog va. Pot­pu­na har­mo­nij­a. Nije mo­gao da ose­ti ni da kaže
šta ona, u stva­ri, ose­ća prem­ a njem­ u. Nije oseć­ ao agres­ i­ju,
nije ose­ćao nep­ ri­jat­elj­stvo, niš­ ta neg­ at­iv­no. I po­nov­ o je ot‐­
krio da se pita da li se isto tako ose­ćao i ta­jans­ tven­ i Mas­ aš­ i‐­
gi Kus­ un­ ok­ i tren­ ut­ak pre smrt­i, tren pre nego što je Aki­ko
po­seg­nul­a za svoj­im jaho i oslo­bo­di­la ga ži­vot­a.

— Isk­ o­ri­sti­li su pu­kovn­ ik­ a — rek­ la je. — To mor­aš da shva‐­
tiš. — Oči su joj bile tvr­de kao kam­ en. — Nah­ ran­ il­i su ga đu‐­
bret­om i on ga je pro­gu­tao.

— Bez ob­zi­ra šta su Sato i Nang­ i zas­ luž­ i­li, nije treb­ al­o da
u tom pro­ces­ u nas­ tra­da­ju još tri ned­ už­ ne oso­be — reče on,
ne obrać­ aj­u­ći pa­žnju na ono što ona gov­ o­ri.

— Ne go­vo­ri meni o ned­ už­ no­sti — od­vrat­i­la je. — Nema
nik­ ak­ ve ned­ u­žno­sti u toj komp­ a­nij­i. Dvoj­e su kri­vi, a svi
ostal­i sno­se kriv­ i­cu jer pri­sta­ju uz njih.

Ni­ko­la po­mi­sli na Još­ i­du. Bilo mu je žao te žene, kao što je
ose­ćao nev­ er­o­vat­nu tugu i zbog ove žene koja je sed­ el­a na‐­
do­hvat ruke. »Šta čo­vek može da učin­ i od svog ži­vo­ta« —
mi­slio je. — »Po­sle ovo­ga što sam vid­ eo, nem­ am više ni­ka‐­
kve nade«.

Ipak, on je po­sti­gao jed­ an od svo­jih ci­lje­va. Saz­ nao je sve
ono što je že­leo da zna. Po njen­ im reč­ i­ma je oset­io da mu
neće do­pu­sti­ti da se jed­nos­ tav­no dig­ne i da ode. Bez ob­zi­ra

kak­ va su njen­ a lič­na ose­ćan­ ja, ona je bila isuv­ i­še do­bro is‐­
tren­ i­ra­na i obu­čen­ a i, mada je njen duh pred kraj bio slab
kao duh njen­ og muža, pro­klets­ tvo ja­hoa ju je preu­ z­ el­o. Nije
mog­ ao da je ubed­ i u isti­nu. Kao što je Akut­ag­ a­va-san rek­ ao,
snag­ a ja­hoa, je raz­ or­no del­o­val­a na um i duh, pa je prep­ u‐
šta­nje toj veš­ ti­ni pred­sta­vlja­lo strah­ ov­ i­ti ri­zik za svak­ o­ga. Ri‐­
zik je bio mno­go veći nego pri učen­ ju i ko­ri­šćen­ ju bo­ri­lačk­ ih
veš­ ti­na.

Po­smat­rao ju je sada pot­pun­ o nov­ im oči­ma, po­gle­dom u
kome se ra­zaz­ na­val­o novo saz­ na­nje. Jer, on je tek sada vi‐­
deo s kim se, u stva­ri, naš­ ao di­rektn­ o li­cem u lice. Ona je
bila miko, veš­ ti­ca koja je mo­gla da po­segn­ e za ži­vo­ti­ma dru‐­
gih bilo kada, pri­kriv­ aj­u­ći svoj­u prav­ u nam­ er­u i odu­vavš­ i ži‐­
vot kao da je snež­ na pah­ ul­ji­ca. Pres­ ta­nak ži­vo­ta mo­gao je
da nas­ tu­pi usred za­gr­lja­ja, usred stra­snog po­ljup­ca: on ne bi
ni ose­tio raz­ li­ku, ne bi ose­tio sikt­a­nje njen­ og va, prek­ id har‐­
mo­nij­e po­kret­a­njem agres­ iv­nos­ ti. Ne bi čak ni znao da je
ona kren­ ul­a Put­em.

Nje­na nam­ er­a je bila is­pod njeg­ o­vog saz­ nan­ ja i znao je
da je do­bro učin­ io što je pro­tek­ lu noć pro­veo u iš­ček­ iv­ an­ ju,
na dr­vet­u. Znao je da je sada suo­ ­čen sa smr­ću. Nije mu se
či­nil­o da je to iro­nij­a što mu se smrt ja­vlja u liku njeg­ o­ve
prve lju­ba­vi. To je čak bilo nek­ ak­ o isprav­no i do­bro. Ako tre‐­
ba da umre sada, njen­ o lice biće po­sled­nje što će vi­de­ti. Ne‐­
stać­ e iz ži­vo­ta, san­ jaj­uć­ i o Juk­ io.

— Veo­ ­ma je mirn­ o — reče Aki­ko tiho. — Ži­vo­ti­nje se krij­u,
pti­ce su u jme­zdi­ma. Čak je i vet­ar pres­ tao da duva. Sve je
to zbog nas.

Oči su joj bile sjaj­ne. Čin­ il­o mu se da vidi mes­ ec kako se
ogle­da u nji­ma. Imal­e su sjaj i prel­i­ve najf­i­nij­e svi­le: mnog­ o
su ga pods­ eć­ al­e na oči Juk­ io.

— Mi smo lju­bavn­ ic­ i, Nik­ o­la. Mi smo po­sled­nji pra­vi lju‐­
bavn­ ic­ i na svet­u. Kad smo mi vod­ i­li lju­bav, nisu samo naša
tela bila sje­di­njen­ a i spo­jen­ a. Spo­je­ne su bile i naše duše.
Obla­ci i kiša spo­ji­li su nas, Nik­ o­la, spo­ji­li su naše duše. Sada
je svak­ o od nas obe­lež­ en, kao što sam ja obe­le­žen­ a svoj­im

zma­jev­ i­ma. Znać­ er­no jed­no za drug­ o sve dok bud­ em­ o ži­vel­i.
Bez obz­ i­ra šta ćemo biti u nov­ om ži­vo­tu, bez ob­zi­ra kak­ va
će biti naša karm­ a, mi ćemo se uvek prep­ o­zna­vat­i. Prep­ o‐­
zna­ćem­ o se bez ob­zi­ra da li ćemo u nov­ om ži­vo­tu biti lju­di,
plov­ke, zmi­je. Ples duh­ ov­ a koji smo ostva­ri­li, sač­ uv­ ać­ e za­u‐­
vek našu vezu.

Da li mu se pri­bli­ži­la? Nije mog­ ao da kaže. Njen­ e reči su
po­stal­e sjaj­ne kao njen­ e oči koje su si­ja­le kao zve­zde čija se
svet­lost pro­bi­jal­a čak i do njih, mada su del­i­mičn­ o bili skri­ve‐­
ni u senk­ am­ a drv­ eć­ a.

Da li se sada nag­ i­njal­a unap­ red? Da li je to oseć­ ao pri­ti‐­
sak njen­ ih čvrs­ tih brad­ a­vi­ca na mi­ši­će na svoj­im gru­di­ma?
Da li je oseć­ ao njen­ u to­pli­nu koja ga ob­uz­ i­ma? Da li je ose‐­
ćao njen dah mi­ri­sa kao krin na svom obra­zu? Bez ob­zi­ra na
sve, on je oseć­ ao njen va, sjaj­an i več­ an kao more.

Set­io se nji­hov­ e gro­zni­čav­ e noći u Sa­to­o­vom vrtu. Mis­ li
koje je že­leo da od­ba­ci po­nov­ o su ga ob­uz­ el­e. Sato. Oset­io
je kako se jed­na njen­ a ruka spu­šta na njeg­ o­va leđa dok mu
dru­ga po­či­va na ra­men­ u, a pr­sti po­la­ko po­či­nju da mi­lu­ju
vrat. »Seti se Sa­toa« — mi­slio je — »seti se kako si ga iz­dao.
Seti se kako si pro­pus­ tio da ga za­šti­tiš, mada je to bila tvo­ja
svet­a duž­ nost«. Za njeg­ a je sada bio samo je­dan jed­ i­ni put,
po­sto­jal­o je samo to.

— Ne! — uzv­ ikn­ uo je.
Nje­gov krik je od­jekn­ uo kroz noć.
— Ne mogu to da do­pus­ tim! Ne mogu da vo­lim tebe
miko!
I dok se iz­vlač­ io iz njen­ og za­gr­lja­ja, iz­vuk­ ao je man­ ji nož
koji je uzeo u Ita­mi­noj kuh­ in­ ji. Mada je to bio samo kuh­ injs­ ki
nož bio je ve­o­ma kval­i­te­tan, prav­ o oružj­e čas­ ti.
Bez oklev­ an­ ja Ni­ko­la za­bo­de oštri­cu noža u svoj tr­buh.
Krv šikn­ u, pot­pun­ o crna u noći, za­si­ja na njeg­ o­vim ko­len­ im­ a,
na trav­ i, na Akik­ i­nom kril­u.
Nik­ o­li­no lice je bilo is­kriv­ ljen­ o u ago­nij­i. Gla­va mu je drh‐­
ta­la dok je po­vuk­ ao seč­ i­vo noža hor­i­zon­tal­no, s leva na de‐­