Eric van Lustbader -Miko

nuo ram­ en­ i­ma. — U svak­ om sluč­ aj­u, svi su oni nes­ tal­i,
Nema ih više.

— Ako sam vas do­bro raz­ um­ eo — reče Nang­ i, dok mu je
puls di­vlje udar­ao — vi go­vo­ri­te o stva­ra­nju skand­ al­a kao o
dimu iz bo­ro­vih igli­ca.

— Po­et­ski reč­ en­ o, Nang­ i-sane, i vrlo tač­no.
— Shvat­io sam — nas­ ta­vi Nang­ i, dok je ose­ćao kako mu
glas po­drht­av­ a. — To bi mo­glo da zna­či da okup­ ac­ i­o­ne sna‐­
ge ne bi pra­vi­le pro­ble­me oko prav­ og skand­ a­la.
Tel­e­fon je zaz­ vo­nio u nek­ oj sus­ ed­noj kanc­ el­a­ri­ji, za tren­ u‐­
tak su se čuli pri­guš­ en­ i gla­so­vi iza za­tvo­ren­ ih vrat­a. Tamn­ e
oči mi­ni­stra Ode si­jal­e su kao dra­go kam­ en­ je iza okrug­ lih
stak­ al­a njeg­ o­vih nao­ ­čar­a.
U pro­sto­ri­ji je vlad­ al­a ta­kva ti­ši­na da se Nang­ i­ju či­ni­lo da
može da je opi­pa. Svak­ i po­kret, svak­ a reč, svak­ i po­gled kao
da su bili ključ ovog sas­ tank­ a.
— Čini mi se Nang­ i-sane, da skand­ al može ra­zli­či­tim lju­di‐­
ma da znač­ i raz­ li­či­te stva­ri. Mis­ lim da je najv­ až­ ni­je da neko
jas­ no shvat­i tom de­fi­nic­ i­jom o čemu se radi.
Po­sle iz­ves­ nog vrem­ en­ a, Oda po­seg­nu neg­ de is­pod sto­la
i iz­vad­ i fla­šu do pola nap­ un­ jen­ u tečn­ oš­ ću boje ćil­i­bar­a.
— Da li bih smeo da vam po­nud­ im čaš­ i­cu ra­ki­je? Nang­ i
klimn­ u gla­vom. Pro­sto­ri­jom je vla­dal­a ti­ši­na dok su is­pi­jal­i
piće. Čulo se kuc­ an­ je pis­ ać­ e maš­ i­ne iz sus­ edn­ e pro­sto­ri­je.
Oda paž­ lji­vo spus­ ti svo­ju čaš­ i­cu.
— Čini mi se, Nang­ i-sane — reče — da je Ši­mad­ a-san uči‐­
nio do­bro delo što vas je preb­ a­cio kod mene.
— Mo­žda, ali is­to­vrem­ en­ o je bio i glup — reče Nang­ i s ne‐­
uo­ ­bi­čaj­e­nom otvo­ren­ oš­ ću.
Oda sleg­nu ram­ en­ im­ a.
— Pri­ča se da Ki­nez­ i ne mogu da ver­uj­u da stran­ci umej­u
da go­vo­re nji­hov­ im jez­ i­kom, pa ako neko od stra­nac­ a i go­vo‐­
ri kin­ es­ ki, oni se prav­ e da ga ne čuju. Zam­ en­ ik mi­ni­stra Ši‐­
mad­ a po­de­seć­ a me na te Ki­nez­ e. — Po­nov­ o je si­pao piće. —
Mo­žda nije pa­met­an, ali ima mnog­ o pri­jat­e­lja, i onih koji su
spremn­ i da mu pom­ og­nu.

— Ali niko od njih nije do­volj­no moć­ an da ga spas­ e od
sop­stven­ ih zab­ lu­da. Hi­ro­ši Ši­mad­ a je veo­ ­ma zav­ i­di­jiv.

— Ali ne onak­ o kao Amer­i­kanc­ i.
— Ne, nik­ ak­ o — reče Nang­ i, shvat­a­juć­ i duh igre — ni naj‐­
man­ je.
— Do­bro, mo­žda bi­smo mo­gli da do­bi­jem­ o neku po­moć
oda­tle — To­ra­do Oda pro­tr­lja ruke. — A što se tiče po­slovn­ og
aspekt­a, čini mi se da smo naš­ li neko zaj­ed­ničk­ o reš­ en­ je.
— Izvi­ni­te, go­spo­di­ne, ali čini mi se da treb­ a da se do­go‐­
vor­i­mo o još jed­noj stvar­i.
Oda koji se uprav­ o pri­prem­ ao da ot­pu­sti Nang­ i­ja, zas­ ta‐­
de. Lice mu je bilo mir­no.
— Šta bi to mo­glo da bude? Mož­ e­te da nas­ ta­vi­te.
— Sa svim du­žnim po­što­van­ jem prem­ a vama, ja ipak mo‐­
ram da vam skren­ em paž­ nju na to da moj po­lo­žaj još nije
utvr­đen.
Oda se zas­ mej­a, zav­ al­i se naz­ ad u sto­li­cu dok mu se sto‐­
mak tres­ ao. Iza njeg­ a, po sta­kli­ma pro­zo­ra, po­češ­ e da kli­ze
kapi kiže, za­mag­ lju­juć­ i po­gled na pro­la­zni­ke koji su žur­i­li uli‐­
com.
— Mlad­ i čov­ eč­ e — reče Oda — mi­slim da sam tek sada
do­bio pra­vu sli­ku o vama. Neće mi se do­go­di­ti da vas po­no‐­
vo pot­cen­ im. Da vid­ i­mo — tap­nuo je pu­načk­ im pr­stom po
svo­jim nap­ uć­ en­ im usnam­ a. — Jas­ no je da ste isuv­ i­še pa­met‐­
ni da bi­ste osta­li ovde. Vi ćete biti moje oči i uši u no­vom mi‐­
nis­ tars­ tvu. Mak­ i­ta-san će vas pro­i­zves­ ti u šefa Sek­ ret­a­ri­ja­ta.
Tako ćete biti u toku toga ko do­laz­ i u mi­nis­ tar­stvo, i moći
ćete da uti­čet­e da po­sao do­bi­ju samo oni koji su oda­ni Mak­ i‐­
ta-sanu i mo­joj po­li­ti­ci. Po­la­ko ćemo iz­men­ it­i či­tav­ u ad­mi­ni‐­
strac­ i­ju. Po­lak­ o ćemo od­stra­nit­i one koji su pro­tiv nas, one
koji ne shvat­a­ju da trg­ o­vin­ a mora da ima pred­nost. Biće to
ob­nav­ lja­nje dves­ to­go­di­šnjeg To­kug­ av­ in­ og šo­gu­nat­a.
Nang­ i vide kako je pla­men fan­ at­i­zma bukn­ uo u Odi­nim
oči­ma, i on se od­jed­nom upit­a šta li je ovaj čo­vek ra­dio za
vrem­ e rata.

Po­mi­slio je da će on i Mak­ it­a mo­ra­ti s puno pa­žnje da
vode bri­gu o Odi. Nak­ lo­nio se form­ aln­ o.

— Hval­a, go­spo­di­ne — okren­ uo se da ode, ali ga je zau­ ‐­
sta­vio Odin glas.

— Nang­ i-sane, bili ste pot­pun­ o u pra­vu što se tiče zam­ e‐­
nik­ a min­ i­stra Ši­mad­ e. On je isp­ ao dup­ la bud­ al­a. Jedn­ om, kad
je pot­cen­ io tu vašu pa­met i dru­gi put, kad je vas po­slao da
mene špij­u­ni­rat­e.

Min­ is­ tars­ tvo tr­go­vin­ e i ind­ us­ tri­je nije nes­ ta­lo, kako je
Nang­ i pred­ la­gao, ali no­voo­ ­snov­ an­ o Min­ i­stars­ tvo međ­ un­ ar­od‐­
ne trg­ o­vin­ e i ind­ us­ tri­je zna­či­lo je nje­gov kraj.

Nang­ i i Mak­ i­ta su preg­ le­da­li svu po­sto­jeć­ u do­kum­ ent­a­ci­ju
i kao što je bilo pla­ni­ran­ o, Mak­ it­a je Nang­ i­je­ve in­form­ ac­ i­je
pren­ eo slu­žbe­no Odi. Sve je ima­lo ukus vel­i­kog skand­ al­a,
zato što je Ši­mad­ a bio za­men­ ik mi­nis­ tra i Oda je mor­ao da
mat­er­i­jal­e pred­ a prem­ i­jer­u. Još­ i­da je pri­mio do­kum­ ent­ac­ i­ju o
Ši­mad­ i­nim skret­an­ ji­ma u koja je bilo uključ­ en­ o i man­ ip­ ul­i­sa‐­
nje fond­ o­vim­ a Min­ i­stars­ tva, i ko­ri­šćen­ je po­verl­ji­vih in­form­ a‐­
ci­ja da bi se do­bi­lo zap­ o­sle­nje za neke član­ ov­ e njeg­ o­ve po‐­
ro­di­ce, i iz­dr­žav­ an­ je lju­bavn­ ic­ e. Ši­mad­ a je mo­rao da po­vuč­ e
za­men­ ik­ a mi­ni­stra, i da sve obel­o­dan­ i pred javn­ oš­ ću. Oku‐­
pac­ i­o­ne snag­ e su za­htev­ al­e tak­ vu pro­ced­ u­ru kako bi osi­gu‐­
ral­e stal­nu po­dr­šku nar­o­da vla­di i da bi, pre sveg­ a, ja­pans­ koj
javn­ os­ ti po­kaz­ a­le da za­i­sta žive u de­mo­krat­i­ji i da se od na‐­
ro­da niš­ ta ne krij­e.

Još­ i­da, je nar­avn­ o, bio pro­tiv ta­kvog po­niž­ a­van­ ja i bo­rio
se pro­tiv toga, zna­juć­ i unap­ red kak­ vi će rez­ ul­ta­ti biti. Međ­ u‐­
tim, član­ ov­ i okup­ ac­ i­o­nih snag­ a su ga prev­ lad­ al­i i po­što je
do­volj­no dugo od­bi­jao da ne bi okal­jao ob­raz, prep­ u­stio je
sve dok­ um­ ent­e štamp­ i.

Neš­ to man­ je od dvad­ e­set čet­i­ri časa kas­ nij­e, Hi­ro­ši Ši­ma‐­
da, kleč­ eć­ i na ta­ta­mi­ju, odev­ en u kao pe­peo sivi kim­ on­ o,
uper­io je svoj vak­ i­zo­ši prem­ a mi­ši­ćav­ om delu svog do­njeg
tr­bu­ha, nap­ ra­viv­ši ranu s leva na des­ no a onda prav­ o, dok
mu je telo drht­al­o od nap­ o­ra, sam­ o­kont­ro­le i strah­ a da ne
okal­ja ob­raz. Njeg­ o­va sup­ rug­ a Kaz­ i­ko bila je uz njeg­ a. Kas­ ni‐­

je su ih naš­ li mr­tve za­jed­no dok su im se, već pot­amn­ el­e,
krvi meš­ al­e osta­vljaj­u­ći, tako, nji­hov­ u po­sled­nju vol­ju, jed­ i­ni
tes­ tam­ ent.

— Pi­tam se ko­li­ko je puk­ ovn­ ik Lajn­ ir mr­zeo Ši­mad­ u. —
reče Još­ i­ro Mak­ i­ta, dok je kleč­ eo na tat­a­mi­ju prek­ o puta Nan‐­
gi­ja koji se tru­dio da zau­ z­ me po­zi­ci­ju koja će mu nan­ os­ i­ti
najm­ an­ je bola, čvrs­ to oslo­nivš­ i leđa o sa­vij­e­ni fut­on.

Nang­ i je bio iz­nen­ ađ­ en.
— Mi­sli­te na ga­i­đi­na koji je vas is­pi­ti­vao? Kak­ ve on veze
ima s ovim?
Mak­ i­ta je sada iz­gle­dao mnog­ o bo­lje nego u Sug­ a­no za‐­
tvo­ru. Njeg­ o­vo telo je po­čel­o da se po­pu­njav­ a a lice je po‐­
sta­lo zao­ ­blje­no kao što je bilo ra­nij­e. Sada je više li­čio na fo‐­
to­gra­fi­ju koju je, svo­je­vrem­ en­ o, Nang­ i vi­deo u nov­ in­ am­ a;
bila je to sli­ka moćn­ og sam­ ur­aj­a-bi­ro­krat­e.
— Za vrem­ e dug­ ih ned­ e­lja koje sam pro­veo s tim eng­ le‐­
skim puk­ ov­ni­kom, on mi je mnog­ o toga ot­krio — reče Mak­ it­a
zam­ i­šlje­no. — Mnog­ o više nego što bi mi bilo koji drug­ i ga­i‐­
đin ot­krio. Taj čo­vek ima dar strp­ lje­nja.
— Kao da mu se div­ i­te. Mak­ it­a se osmehn­ uo.
— Ne, da­le­ko od toga. Pa ipak… za ga­i­đi­na… — glas ga je
iz­dao za tren­ ut­ak, i on se pov­ uč­ e u sebe.
— Mi­sli­te da je lič­no po­zna­vao Ši­mad­ u? — upi­ta Nang­ i
po­sle iz­ves­ nog vrem­ en­ a. — Kao što ste ga vi po­znav­ al­i?
Mak­ it­i­ne oči raz­bi­stri­še se i po­nov­ o je bio pri­seb­ an, i tu,
sa Nang­ i­jem.
— Da, bilo je neč­ eg iz­međ­ u njih. Ne sumn­ jam u to. Puk­ ov‐­
nik Laj­nir je bio onaj član Mak­ art­ur­o­vog šta­ba koji se ogor­če‐­
no bor­io za to da sve či­njen­ ic­ e budu obel­o­dan­ jen­ e.
— Baš kao prav­ i gai­­đin.
— Nap­ ro­tiv, Nang­ i-sane, kao pra­vi Jap­ an­ ac.
Nang­ i pro­men­ i po­lo­žaj da bi za­var­ao uko­čen­ ost koja se
uvlač­ i­la u njeg­ o­ve miš­ i­će.
— Ne shvat­am.
— Za ra­zli­ku od osta­lih ite­kij­a koji poj­ma nem­ aj­u šta zna‐­
či jav­no sra­mo­ćen­ je jer oni to vide samo kao obel­od­ a­njen­ je

isti­ne, pu­kov­nik Laj­nir je do­bro znao šta će Ši­mad­ a da učin­ i.
Da, Nang­ i-sane, on je že­leo da Ši­mad­ a umre isto to­li­ko ko­li‐­
ko sam i ja to že­leo.

— Šta ite­kij­u znač­ i još je­dan jap­ ans­ ki ži­vot.
Mak­ it­a je ose­tio gor­či­nu u gla­su svog pri­jat­e­lja i čud­ io se
ko­li­ko će još nač­ i­na ljud­ski um pro­nać­ i da se za­šti­ti od psi‐­
hičk­ e tra­um­ e. Bilo je oči­gled­no lako Nang­ i­ju da po­ver­u­je da
je puk­ ovn­ ik Lajn­ ir taj koji će lako za­mi­sli­ti i pod­net­i smrt jed‐­
nog Jap­ anc­ a, jed­nos­ tavn­ o zato što je di­vljak. A da li je Nan‐­
gi­ju uop­šte palo na pa­met da je on sam pot­pi­sao smrt­nu
pres­ ud­ u Ši­mad­ i, a sve sa ci­ljem da ubr­za ob­nov­ u Jap­ a­na
kroz di­rekt­nu kont­ro­lu Mi­ti­ja. Ko je sada tu bio ra­zum­ an, pi‐­
tao se Mak­ i­ta.
Nije ni za tren­ ut­ak sumn­ jao u sja­jan Nang­ i­jev um. Na pri‐­
mer, taj čo­vek je bio sav­ r­šen­ o u pra­vu što se tiče predv­ iđ­ a‐­
nja ko­rejs­ kog rata. Ame­ri­ka je od­mah zan­te­val­a od Jap­ a­na
da se preb­ a­ci na pro­i­zvod­nju oruž­ja i drug­ og mat­er­i­jal­a, ne‐­
op­hod­nog za voj­sku. Mnog­ e fab­ ri­ke su do­ved­ e­ne na ivi­cu
pro­pa­sti. Štab okup­ ac­ i­o­nih snag­ a je to vi­deo i od­mah je do‐­
pus­ tio Banc­ i Jap­ a­na da po­mog­ne dvan­ ae­ st ta­kvih fab­ ri­ka s
određ­ e­nim sum­ am­ a novc­ a. Ned­ el­ja­ma je Mak­ it­a raz­mi­šljao
kako da is­ko­ri­sti ovaj raz­ voj, jer mu je bilo jas­ no da će sada
mnog­ e komp­ an­ ij­e biti otvo­ren­ e za ulag­ an­ je stran­ og kap­ i­tal­a.
Znao je da to ne sme da bude do­puš­ te­no, i zato je odlu­čio
da se moć Mi­ti­ja pro­ši­ri i na tu oblast tako što će svi stran­ i
inv­ es­ ti­to­ri mor­a­ti da tra­že od Mi­ti­ja do­zvo­lu da se pri­ključ­ e
nek­ oj kom­pa­ni­ji.
— Kako se snal­a­zi naš pri­ja­tel­j Sato-san? — pi­tao je Mak­ i‐­
ta.
— Sas­ vim do­bro — rek­ ao je Nang­ i, po­seg­nuvš­ i za jedn­ im
mo­či­jem — ko­la­čom od pi­rinč­ a koji je Obać­ am­ a nap­ rav­ il­a
spec­ i­jal­no za njih. Pro­šla su tri dana 1951. go­di­ne, i još su
tra­jal­i tra­di­ci­o­naln­ i nov­ og­ o­di­šnji praz­ ni­ci. Us­peo je da po­sta‐­
ne pot­preds­ edn­ ik ru­dars­ kog konc­ er­na i da uprav­ lja svim
ope­rac­ i­jam­ a vez­ a­nim za ugal­j.
Mak­ i­ta od­jed­nom reče:

— Mo­rat­e da paz­ i­te da uz­met­e do­sta tečn­ os­ ti uz te ko­la‐­
če, i moj brat je bio le­kar i on se prve dve ned­ e­lje po­sle no‐­
vog­ o­di­šnjih praz­ ni­ka strah­ ov­ i­to pla­šio, jer je stal­no mor­ao
da juri od pa­ci­jent­a do pac­ i­jent­a koji su imal­i pro­ble­ma sa
nes­ varl­ji­vim moči — ko­lač­ i­ma.

— Ne bih vol­eo da vas Obać­ am­ a čuje — reče Nang­ i, za‐­
gri­zavš­ i još jed­nom u ko­lač. — Ali, da bih bio si­gu­ran, uzeć­ u
još malo čaja.

Nagnuo se unap­ red da se po­služ­ i.
— Ned­ o­staj­e joj, znat­e — reče Mak­ it­a, po­što je is­pio sav
čaj iz svo­je šo­lji­ce. — Sato-san zar­a­đu­je vel­i­ki nov­ ac, i ste‐­
kao je vel­i­ki ugled, ali on je gore na sev­ er­u, i retk­ o kad ima
pri­li­ke da vidi Obać­ am­ a. Kad bi njeg­ ov konc­ ern imao kanc­ e‐­
la­ri­je ovde u To­ki­ju, bilo bi dru­ga­či­je. Ali oni su isu­viš­ e mali.
Ne bi im se to is­pla­ti­lo. Samo je bank­ a prek­ o koje oba­vljaj­u
svo­je fi­nans­ ij­ske transa­ kc­ i­je smeš­ ten­ a ovde.
Zvon­ o na uzb­ un­ u od­jekn­ u u Nang­ i­je­vom umu. Spo­lja po‐­
smat­ra­no, nije bilo ni­kak­ ve veze iz­međ­ u onog­ a što je Mak­ it­a
uprav­ o rek­ ao i pro­ble­ma ko­ji­ma se on sada bav­ io. Pa ipak,
on je isuv­ iš­ e do­bro po­zna­vao sebe, da bi mu to pro­mak­ lo i
znao je da će, ako malo zač­ ep­ r­ka is­pod po­vr­ši­ne, pro­nać­ i
vezu.
Pro­blem se vrt­eo oko novc­ a, a gde će biti nov­ ac, nego u
banc­ i. Za tren­ ut­ak, Nang­ i­jev um je bio sas­ vim praz­ an a onda
mu od­jed­nom sinu ide­ja. Kako se toga samo ran­ ij­e nije se‐­
tio?
— Mak­ it­a-sane, mogu li da ra­čun­ am na vašu pom­ oć?
— Kako da ne, samo rec­ i­te o čemu se radi.
— Sada mi je ja­sno šta mor­am­ o da urad­ i­mo, Mak­ i­ta-sane.
Miti mora da oži­vi ze­i­bac­ u.
— Ali oni su bili naši nep­ ri­jat­e­lji. Gle­da­li su na svak­ i nač­ in
da mi­nis­ tars­ tvi­ma uman­ je moć. A sem toga okup­ ac­ i­o­ne sna‐­
ge su zau­ v­ ek ukin­ ul­e zei­­ba­cu.
— Da — uz­vikn­ u Nang­ i — sta­re zei­­bac­ u, ali ja go­vo­rim o
neč­ em sas­ vim nov­ om, o kin­ ju kei­­rec­ u — fi­nans­ ij­skoj po­vez­ a‐­
nos­ ti. Za osnov­ u ćemo uzet­i bank­ u, jer samo bank­ a ima do‐­

volj­no kap­ i­tal­a da fi­nans­ i­ra ta­kav po­duh­ vat. Nji­hov kap­ i­tal bi
sta­jao iza nek­ o­li­ko ind­ u­strij­skih fir­mi; rec­ i­mo, firm­ i koje se
bave čel­i­kom, elekt­ro­nik­ om i rud­ ars­ tvom i, nar­avn­ o, trg­ o‐­
vačk­ ih kom­pan­ ij­a. U vrem­ en­ u eks­ panz­ i­je u ko­jem smo upra‐­
vo sada, bank­ e će moći da pruž­ a­ju si­gurn­ ost svoj­im kom­pa‐­
nij­am­ a, a tr­go­vačk­ e komp­ a­ni­je će sve učin­ i­ti da pla­si­raj­u
pro­i­zvo­de kei­­rec­ ua u prek­ o­mors­ ke ze­mlje, iz­beg­ a­vaj­u­ći na‐­
go­mi­lav­ an­ je robe u sklad­ i­šti­ma na dom­ ać­ em trž­ i­štu.

— A šta je sa kont­ro­lom? — pi­tao je Nang­ i. — Mor­am­ o da
se osi­gu­ram­ o da ono što se do­go­di­lo sa za­i­bat­sui­­ma ne po‐­
go­di ovaj novi kei­­rec­ u. Mo­ra­mo da ih vež­ e­mo uz Mi­nis­ tar‐­
stvo.

— To ćemo i uči­nit­i — osmehn­ uo se Mak­ it­a. — Miti upra‐­
vlja po­li­ti­kom; mi mo­že­mo da odo­bri­mo is­pla­te, mo­žem­ o da
ga­rant­u­je­mo za du­go­ve, zna­či mo­že­mo da kont­ro­li­šem­ o tr‐­
go­vačk­ e kom­pa­nij­e. A bez trg­ o­vačk­ ih kom­pan­ ij­a, kei­­rec­ u će
biti bes­ko­ri­slan. Svak­ a bank­ a će naći log­ i­ku u tome.

— Čak će i pem­ i­jer shvat­it­i, či­sto­ću kei­­rec­ u jer to je jed­ i­ni
nač­ in da se kap­ i­tal uput­i na pra­vi put.

Mak­ it­a i Nang­ i su se po­na­šal­i kao dva de­te­ta koja raz­gle‐­
da­ju novu igračk­ u.

— To je sav­ rš­ en dug­ o­roč­ni plan — nas­ ta­vio je Nang­ i —
zato što su ind­ i­vid­ u­aln­ e komp­ an­ ij­e unut­ar svak­ og kei­­rec­ ua
to­tal­no fi­nans­ i­ra­ne od stran­ e ba­nak­ a; one mogu da se kon‐­
cent­ri­šu na is­pi­ti­van­ je tr­ži­šta, na pro­i­zvod­nju najb­ o­ljih pro­i‐­
zvo­da, a ne treb­ a da gube vrem­ e raz­mi­šlja­juć­ i o kratk­ o­roč‐­
nim fi­nans­ i­jam­ a.

Mak­ i­ta se diže.
— Ovo mo­ra­mo da pro­slav­ i­mo, mlad­ i pri­ja­te­lju. Mož­ em­ o i
sut­ra da raz­go­var­am­ o sa Sato-sa­nom. Več­ er­as ide­mo na
mes­ to koje ja po­zna­jem kao karj­o­kai. Noć u svet­u vrba do‐­
bro će doći i meni, i vama. Idem­ o u Fuđ­ aj­o — »Zam­ ak u
kome ne pada noć«, gde sake teče do zore i gde mo­žem­ o da
odrem­ am­ o na mek­ im ja­stuc­ i­ma, uži­vaj­uć­ i u než­ no­sti i več‐­
noj svet­lo­sti.

Li­šće na jav­ o­ru koji je rast­ao u jed­nom uglu ba­šte, po­čel­o
je da do­bi­ja div­nu zlat­nu boju. Zbog tog ja­vor­a, Nang­ i i Sato
su odluč­ i­li da kupe ovu kuću bli­zu Ueno park­ a. Led­ en­ i okt­o‐­
bars­ ki vet­ar zam­ ag­ lio je nebo, rast­e­rao obla­ke na hor­i­zont­u,
i pret­vo­rio va­zduh u pro­zirn­ i kris­ tal.

Dok je Nang­ i po­smat­rao vrt, za­vij­en u kim­ on­ o, vet­ar otre‐­
se rosu sa zlat­nog jav­ or­o­vog li­šća i njem­ u se od­jed­nom uči­ni
da je na bro­du koji plo­vi Ti­him okea­ n­ om. Okup­ ac­ i­o­ne snag­ e
su oti­šle, i Nang­ i je od­jed­nom po­stao sves­ tan da je nebo pla‐­
vo i pro­vid­no kao najf­i­ni­ji ki­nes­ ki porc­ ul­an.

Mada je bio kraj 1952. god­ i­ne, i mada je Jap­ an opet bio
slo­bod­na zem­ lja, u Nang­ i­jev­ om srcu nije bilo ra­do­sti. Kle­čao
je po­red otvor­en­ e fus­ um­ e, s ru­kam­ a u kri­lu, bul­je­ći a ne vi‐­
de­ći sko­ro sav­ r­šen­ u le­po­tu vrta is­pred sebe. Nar­avn­ o, vrt ni‐­
kad­ a ne može da bude sav­ r­šen­ o lep. Kao što pri­ro­da Žena
dik­ti­ra, čov­ ek mora da pro­ved­ e ži­vot tra­gaj­uć­ i za tom lep­ o‐­
tom.

Iza sebe Nang­ i je mo­gao da čuje tihe gla­so­ve Mak­ it­e, Sa‐­
toa i njeg­ o­ve žene Mar­i­ko, lepe kao lut­ka hrab­ rog srca i
otvo­ren­ e duše ko­joj se Nang­ i di­vio. Bila je do­bra prem­ a Sa‐­
tou, is­pu­njav­ al­a je pra­zni­nu koju je u njem­ u Nang­ i ose­tio već
pri nji­hov­ om pr­vom sus­ ret­u.

Nang­ i je oža­lio Obać­ am­ u. Mak­ it­a ju je znao samo po­vr‐­
šno. Sat­ou je svak­ ak­ o bilo najt­ež­ e, jer je Obać­ am­ a njem­ u
bila i majk­ a i otac, i on je bio u du­bo­kom očaj­u duže od ne‐­
del­ju dana pos­ le njen­ og po­greb­ a.

Oba-cham­ a je umrl­a pre mes­ ec dana, a Nang­ i je još ose‐­
ćao ko­li­ko im ned­ o­sta­je njen duh. U sop­stven­ oj duši, oseć­ ao
je vel­i­ku pra­zni­nu. Ona je umel­a da mu pru­ži do­bar sav­ et u
pra­vo vrem­ e, i da ga iz­gr­di i gur­ne kada bi oset­io sla­bost i
kada bi po­mi­slio da više ne može nap­ red.

Nang­ ij­ve oči po­le­te­še prek­ o vrha jav­ or­a, prem­ a či­stom
nebu. Usko­ro će iza­ći mes­ ec, i po­suć­ e ovo malo mes­ to sre‐­
brom i pla­vetn­ il­om noći. Kroz od­škri­nut­u fus­ um­ u, noćn­ a
hladn­ oć­ a će se pol­ak­ o uvuć­ i u kuću.

Treć­ a knji­ga: K’AI HO

(1. Jaz: pri­li­ka za pred­stav­ ljan­ je)
(2. Špi­jun­ i)

Njuj­ork/To­kio/Ki Vest/Jo­ši­no

Prol­eć­ e, sa­daš­ njost

Srce mu po­sko­či kad ju je ugled­ ao. Pro­bi­la se kroz go­mi­lu
lju­di i tr­čeć­ i du­gim no­gam­ a, bac­ i­la mu se u nar­učj­e.

— Nik — vikn­ ul­a je, za­biv­ši gla­vu u njeg­ o­ve grud­ i — mi­sli‐­
la sam da se nik­ ad­ a neć­ eš vrat­i­ti kući.

Po­di­gao joj je gla­vu tako da može da upij­e smeđ­ e-zel­en­ u
boju njen­ ih krupn­ ih oči­ju. U njen­ oj le­voj du­ži­ci igra­li su cr­ve‐­
ni ko­mad­ i­ći. Pri­met­io je da je pla­kal­a.

— Jus­ ti­na.
Nje­gov uz­dah po­nov­ o ju je uzb­ ud­ io i on oset­i kako to­ple
suze kli­ze niz njen­ e ob­raz­ e i kako mu kvas­ e lice dok su im
se usne spo­ji­le. Nje­na usta otvo­ri­še se njeg­ o­vim usnam­ a, a
njen sla­dak dah po­meš­ a se s njeg­ o­vim i on po­mi­sli: »Bože,
kako je lepo biti po­nov­ o kod kuće«.
— Žao mi je zbog onak­ vog za­vrš­ et­ka raz­go­vor­a — reče
ona.
Ljud­ i su ih gu­ral­i, pro­la­ze­ći kraj njih. Smet­al­i su im jer su
staj­al­i na sred puta. Brzo se pom­ er­io u stra­nu s njom.
— I meni je žao — reče on — a po­sebn­ o sam bio iz­bez­u‐­
mljen. Imao sam suv­ iš­ e po­sla a prem­ al­o vrem­ en­ a da sve
obav­ im.
Pri­met­io je da je neš­ to urad­ i­la s fri­zu­rom koja joj je li­či­la
na gri­vu lava. Tu i tamo, vi­del­i su se svet­li­ji pra­me­nov­ i, kao
iz­ble­de­li od sunc­ a.
— Do­pad­ a mi se — reče on, još je stež­ u­ći u zag­ r­lja­ju.
— Šta? — po­gle­da­la ga je.
— Tvo­ja kosa.
Osmehn­ ul­a se, dok su išli prem­ a stak­ len­ im vrat­i­ma.

— Naj­važ­ ni­je je da si ti sti­gao kući — nas­ lo­nil­a mu je gla‐­
vu na rame i on prem­ es­ ti tor­bu.

Bilo mu je čudn­ o, i nek­ ak­ o nep­ ri­jat­no, što nije ni­šta rek­ la
o očev­ oj smr­ti. Ali, po­mi­sliv­ši na ono što ih oček­ uj­e, odlu­čio
je da sada nije najb­ o­lji tren­ ut­ak da je is­pi­tuj­e. Umes­ to toga,
on reče:

— Pri­čaj mi o svom nov­ om pos­ lu. Jesi li zad­ o­volj­na?
— Jes­ am — reče ona, i od­mah poče da pri­ča o tri glavn­ a
pro­jekt­a koja joj je Rej Mi­ler po­ver­io.
Go­vo­reć­ i ves­ el­o, po­nov­ o je po­sta­la mala, nem­ ir­na de­voj‐­
či­ca ka­kva je čes­ to bila. Sve sti­dlji­vos­ ti je nes­ ta­lo. Iz­gle­da­la
je veo­ ­ma zrel­o i za­do­volj­na sob­ om. Nik­ o­la oset­i da je prav­ o
čudo kako je po­sao mog­ ao da je to­li­ko iz­men­ i za tako kratk­ o
vrem­ e.
Kad je zav­ rš­ i­la pri­ču, sam­ o­zad­ o­volj­stva je nes­ tal­o. Sva
ose­ćan­ ja ogle­dal­a su se u njen­ im oči­ma, više nego kod bilo
koga dru­gog. Sada, kad je po­di­gla gla­vu i zag­ le­dal­a se u nje‐
ga, ugled­ ao je da se sti­dlji­vost vrat­i­la i da joj je neo­ p­hod­no
njeg­ o­vo odo­bra­van­ je. Oset­io je onu hlad­noć­ u koja se ja­vljal­a
u du­bi­nam­ a njen­ ih oči­ju kad nije bila si­gur­na u sebe, a što je
pri­met­io još pri nji­hov­ im pr­vim sus­ ret­i­ma. Ta se hlad­noć­ a ja‐­
vljal­a kad je žel­e­la da ga drži na udal­je­nos­ ti i de­lo­val­a je bo‐­
lje od bilo kak­ vih reči.
Zag­ r­lio ju je i na­smej­ao se gla­sno:
— Mi­slim da je div­no što rad­ iš. Bilo je krajn­ je vrem­ e da
iza­đeš iz lju­štu­re.
— Sluš­ aj, Nik, nis­ am rek­ la da ću ostat­i… Prek­ in­ uo ju je:
— Pa rek­ la si da je div­no što rad­ iš i da uži­vaš u svom po‐­
slu.
Po­stal­a je od­jed­nom besp­ o­moćn­ a i krhk­ a, kao iz­gub­ lje­no
dete, tako da je on mor­ao da je steg­ne i uteš­ i.
Kad su iza­šli kroz ogromn­ a sta­klen­ a vrat­a, ugle­da­li su
sjaj­nu sreb­ rn­ as­ tu li­muz­ i­nu koja ih je ček­ al­a. Nik­ o­la zas­ tad­ e,
ali ga Jus­ ti­na pov­ uč­ e u stran­ u.
— Ma, beži — reče — bila sam odlu­či­la da po­tro­šim deo
svo­je prve plat­e. Nem­ oj da me maz­ iš.

Nik­ o­la s oklev­ an­ jem pred­ ad­ e pr­tljag unif­orm­ i­san­ om šof­e‐­
ru a zat­im, sagn­ uvš­ i gla­vu, skliz­ nu na so­mot­sko sed­ i­šte po‐­
red Jus­ ti­ne. Ona reče šof­er­u kuda da vozi, i usko­ro su se na‐­
šli usred sao­ ­brać­ aj­ne guž­ ve koja se po­lak­ o kret­al­a prem­ a
Long Aj­lend eks­ pres­ vej­u.

— Vi­dim da je Gel­da odlu­či­la da ne dođe da sač­ ek­ a oca.
Jus­ ti­na odv­ rat­i po­gled od nje­ga.

— Da li si me po­slu­šao i po­gle­dao u mr­tvačk­ i sand­ uk? —
pi­tal­a je.

— Za sve sam se po­bri­nuo. — Odj­ed­nom je u ko­li­ma za‐­
vlad­ a­la ti­ši­na koja je kao za­ves­ a pala, iz­međ­ u njih. — Tvoj
otac…

— Nem­ oj po­nov­ o da po­či­nješ, Niki — reče ona oštro.
Okren­ ul­a je gla­vu i on vide bes u njen­ im oči­ma. — Ni tren­ ut‐­
ka nis­ am mo­gla da shvat­im za­što si oti­šao da ra­diš za njeg­ a.
Da rad­ iš za mog oca, od svih mog­ u­ćih lju­di. On je bio ga­dan
čov­ ek.

— Vo­leo je svo­je kćerk­ e.
— On nije vol­eo sebe, nije znao ni­ko­ga da voli. Ni­kol­a sta‐­
vi ruke iz­međ­ u ko­le­na i prep­ le­te pr­ste. Ovo neće biti najp­ o‐­
god­nij­i tren­ ut­ak da joj kaže ono što je nam­ er­a­vao. Ali, znao
je da za tako neš­ to tren­ ut­ak nik­ ad­ a neće biti po­go­dan. Imal­a
je pra­vo da zna. Nije bio baš to­li­ko Istoč­njak da je to mog­ ao
da kri­je od nje.
— Tvoj otac mi je prep­ u­stio komp­ let­nu kont­ro­lu nad kom‐­
pa­ni­jom — reče.
Čulo se zuj­a­nje mot­o­ra, skret­a­nje za Kvins pro­le­te po­red
njih. Oseć­ ao je besp­ o­moć­nost.
— Loša šala, Nik — reče ona. — Nem­ oj više nik­ ad­ a da je
po­nov­ iš.
On uzd­ ahn­ u u sebi, prip­ rem­ ivš­ i se za buru.
— To nije šala, Jus­ ti­na. Pre šest mes­ ec­ i nap­ i­sao je svoj­u
po­sled­nju žel­ju. Prep­ us­ tio mi je 60 od­sto akc­ i­ja kom­pa­nij­e i
tako sam po­stao pred­sedn­ ik Tom­kin­ ov­ e ind­ us­ tri­je. Bil Grej‐­
don mu je bio sved­ ok a bio je sved­ ok i kad sam u To­kij­u pot‐­
pi­sao dok­ um­ ent.

— Pot­pi­sao si tu krv­ av­ u stvar? — okren­ ul­a se na sed­ i­štu
dok su joj se leđa ukrut­i­la. — Slo­žio si se sa tim… — od­mah‐­
nul­a je gla­vom kao da ne ver­u­je, kao da su je za tren­ ut­ak iz‐­
dal­e reči. — Bože, ali to je lud­ ost! — glas joj je po­stao nek­ a‐­
ko čud­ an i gr­len, kao da su joj emoc­ i­je zag­ u­ši­le reči koje je
hte­la da iz­go­vo­ri.

Po­kri­la je lice ru­kam­ a kao da je htel­a da ne vidi njeg­ o­vo
lice kraj sebe, kao da je hte­la da iz­bri­še ono što joj je uprav­ o
sao­ p­štio.

— Ne, ne, nem­ o­gu­će, to je nem­ o­gu­će — sklon­ il­a je ruke s
oči­ju i zag­ le­da­la se u njeg­ a, dok su joj se grud­ i di­zal­e i spu‐­
šta­le od besa. — Mis­ li­la sam da je sa tim za­vr­šen­ o. Mi­sli­la
sam da će smrt mog oca uči­nit­i najz­ ad kraj svem­ u, da ću ko‐­
načn­ a moći da ži­vim onak­ o kako ja hoću, a ne kako bi on že‐­
leo. Nik, ver­uj mi, si­gur­no to znam, Tomk­ in­ ov­ a ind­ u­stri­ja iz‐­
gra­đen­ a je na krvi i žuči svih onih koji su smet­a­li mom ocu i
koje je on ba­cao pod noge da bi se po­peo na vrh. — Gor­ko
se nas­ mej­al­a. — Na vrh — čega? Mo­žeš li ti da mi kaž­ eš,
Nik? Šta je to bilo to­li­ko vred­no, da je mene, i maj­ku, i Gel‐­
du, tret­i­rao kao stva­ri, seć­ aj­uć­ i nas se samo kad je to njem­ u
bilo zgod­no i po­treb­no jer je, inač­ e, bio za­uz­ et osvaj­an­ jem
vrha.

Nik­ o­la ne reče ni­šta, jer je znao da će biti najb­ o­lje da je
pu­sti da iz­go­vo­ri sve što je nam­ er­av­ al­a.

— A sada — opet se nas­ mej­a­la, ali se već jas­ no viđ­ e­lo da
je na ivi­ci his­ te­ri­je — sada, kad sam najz­ ad odlu­či­la da nek­ a‐­
ko sred­ im svoj ži­vot, ti mi kaž­ eš da sam po­nov­ o vez­ a­na du‐­
šom i te­lom za Tom­kin­ ov­ u ind­ us­ tri­ju.

— Rek­ ao sam samo da sam potp­ i­sao do­kum­ ent­e.
— I, nar­avn­ o, to nema nik­ ak­ ve veze sa mnom — vikn­ ul­a
je. — Venč­ ać­ em­ o se za mes­ ec dana, ili si zbog od­las­ ka kući
to za­bo­rav­ io?
— Jus­ ti­na, zab­ o­ga…
— Ne, ne. I ja sam uključ­ en­ a u sve to, ko­li­ko i ti. Ali, tebi
to uop­šte nije palo na pa­met, zar ne? Pri­znaj, pro­klet da si!
— Oči su joj sev­ al­e, a obra­zi se za­rum­ en­ el­i od besa. — Ti

najb­ o­lje znaš šta sam oseć­ al­a prem­ a ocu, i šta ose­ćam pre‐­
ma njeg­ o­voj komp­ an­ i­ji. Mis­ li­la sam da ćeš samo pri­vrem­ en­ o
da ra­diš za njeg­ a. Mis­ li­la sam… o Bože! — spu­sti­la je gla­vu i
sak­ ri­la je šak­ am­ a, a njen bes se ra­suo u suz­ a­ma besp­ o­moć‐­
nos­ ti. — Kako te samo mrz­ im! Zar ne shvat­aš šta si nam uči‐­
nio?

Ni­ko­la zab­ a­ci gla­vu unaz­ ad i za­tvo­ri oči.
— Treb­ al­o je da bude pri­vrem­ en­ o, Jus­ ti­na — glas mu je
bio než­ an i tih, ubed­ ljiv, jer je ko­ri­stio dru­gu stran­ u kiai-a da
bi kont­ro­li­sao ton — ali ži­vot je pro­menl­jiv, do­ga­đaj­i nas pri‐­
mor­av­ aj­u da men­ jam­ o svoj­e pla­nov­ e. Po­sto­ji neš­ to…
— Da se nisi usud­ io da počn­ eš da mi tu­mač­ iš svo­ju fi­lo­zo‐­
fi­ju karm­ e — brzo je odv­ rat­i­la. — Ne žel­im da sluš­ am tu
mamb­ o-džam­bo tam­nu fi­lo­zo­fi­ju. Po­kuš­ aj da je pro­daš svo‐­
jim ja­pans­ kim pri­ja­te­lji­ma, meni neć­ eš.
— Jus­ ti­na — reče on jed­no­stav­no — obo­je smo prem­ o­re‐­
ni. Mnog­ o sam raz­mi­šljao pre nego što sam do­neo ovu odlu‐­
ku i ja…
— Ali, nisi raz­mi­šljao o meni, nisi mi­slio na to šta ja ose‐­
ćam i šta ću reći na sve to!
— Ima u svem­ u tome neš­ to više nego što ti žel­iš da znaš
i ču­ješ — reče on odj­ed­nom, bes­ an.
— A sada me sluš­ aj. Čit­av sam ži­vot pro­vel­a slu­šaj­uć­ i šta
ima otac da mi kaže, nas­ ta­vi­la sam za­tim da sluš­ am raz­ne
mla­di­će sa ko­ji­ma sam se za­bav­ lja­la. Sve sam ih sluš­ al­a kao
što i treb­ a do­bra dev­ oj­či­ca. Ali, sa tim je sada za­vrš­ en­ o.
Sada je najv­ až­ ni­je ono što ja že­lim. Nik­ ad­ a u ži­vot­u nis­ am
ra­di­la onak­ o kako sam sama že­lel­a. Stal­no sam se pla­ši­la da
tako neš­ to po­kuš­ am, jer mi je otac uvek go­vor­io kako da se
po­naš­ am, šta da rad­ im, šta da kaž­ em. Sluš­ al­a sam oca ili
mlad­ i­će. Sada sam tu samo ja, i samo ja. Ja vo­dim rač­ un­ a o
svom ži­vo­tu, ja kont­ro­li­šem svoj­u sud­bi­nu, ne moj otac, niti
bilo ko dru­gi. Čak ni ti, Nik­ o­la — nagnul­a se prem­ a njem­ u na
sed­ i­štu, bila je sva crv­ en­ a, a njen­ e tako pune i senz­ ua­ ln­ e
usne bile su steg­nut­e u suvu crtu. — Najz­ ad sam slo­bod­na i

niko me više neće stav­ lja­ti u kav­ ez, nar­o­či­to ne u tako od‐­
vrat­an kao što je taj — kom­pa­nij­a Tom­kin­ ov­ a ind­ us­ tri­ja.

— Znač­ i da smo sada u nek­ oj vrs­ ti prel­az­ nog pe­ri­o­da —
reče Nik­ o­la.

Ali, Jus­ ti­na je već odm­ ah­ iv­ al­a gla­vom.
— Ne, Nik. To je mo­žda tvo­ja def­i­nic­ i­ja ove si­tua­ c­ i­je. Ali,
isti­na je drug­ ač­ i­ja: sve dok imaš bilo kak­ ve veze sa komp­ a‐­
nij­om mog oca, ja ne žel­im da te vi­dim, ne že­lim da raz­go‐­
var­am s tob­ om. Ne že­lim da znam da uop­šte po­sto­jiš.

***

U pro­stra­noj dvor­an­ i za tren­ ing bo­ri­lačk­ ih veš­ ti­na na tri­des­ et
osmom spra­tu Šin­đu­ku Si­raj Pal­at­e, Mas­ ut­o Iši pred­ a­no je
vež­ bao, znoj­eć­ i se. Dok su dru­gi pro­vod­ i­li svo­ju pau­ z­ u za ru‐
čak uz čaš­ i­ce sode i vi­ski­ja »Sant­o­ri«, Iši je ko­ri­stio to vrem­ e
da po­bolj­ša svoj­u fiz­ ič­ku kond­ i­ci­ju.

Kad je Aki­ko nai­­šla, za­tek­ la ga je usred iri­mi var­i­jac­ i­ja
djo­vaz­ a iz aik­ id­ oa. Nik­ o­ga nije bilo u bli­zi­ni. Bro­jan Sa­to­ov
per­so­nal iza­šao je tač­no u 12,30 iz zgra­de i raz­le­teo se po
zel­e­nom travn­ jak­ u is­pred pa­la­te, kao jato skak­ av­ ac­ a. Ona je
pa­žlji­vo ček­ al­a na taj tren­ ut­ak.

Njeg­ o­vi dugi mi­ši­ći bili su za­teg­nut­i, na gru­di­ma mu se si‐­
jao znoj kao le­ko­vi­to ulje, gla­va mu je bila obo­ren­ a, a snaž­ ne
grud­ i di­zal­e su se sve jače dok mu se konc­ ent­ra­ci­ja po­jač­ a‐­
val­a. Se­ti­la se onog dug­ og, po­žud­nog po­gle­da koji joj je upu‐­
tio na dan njen­ og venč­ an­ ja. Vi­de­la je tada u njeg­ o­vim oči­ma
skri­ven­ u žel­ju i pi­ta­la se da li je on že­leo baš nju, ili je žud­ eo
za simb­ o­lom onog­ a što je ona pred­sta­vljal­a kao žena njeg­ o‐­
vog pret­po­stav­ lje­nog? Aki­ko je ose­ćal­a da se Iši divi moći.
On ne bi bio za­do­vol­jan ti­him mi­rom koji bi mu pruž­ i­li dom i
po­ro­di­ca, kao što nije bio za­do­vo­ljan ni time što je bio dru­gi
čo­vek u »Sato Pet­rol­hem­ i­ji«. U svo­joj duši, on je oseć­ ao da
ne želi da bude neč­ i­ja de­sna ruka, već da želi da sam ko‐­
mand­ u­je svoj­im ži­vot­om i kar­i­je­rom, od po­četk­ a do kraj­a.

O tome je raz­mi­šlja­la dok je prel­a­zi­la la­kir­an­ e, glat­ke da‐­
ske poda, ose­ćaj­uć­ i nji­hov­ e spo­jev­ e is­pod svoj­ih be­lih sokn­ i.
Sand­ al­e i ogr­tač osta­vi­la je is­pred vrat­a. Zat­im ih je za­klju‐­
čal­a. Ni­ko­ga ovde nije bilo, niko više neće ući: sada su tu bili
samo njih dvoj­e.

Iši po­sta­de sves­ tan njen­ og pri­sus­ tva tek kad mu je sa‐­
svim pri­šla. Iri­mi, na ko­jem je uprav­ o rad­ io, po­kuš­ av­ ao je
već mes­ ec­ i­ma da do­ved­ e do sav­ rš­ ens­ tva ali bi mu per­fekc­ i‐­
ja po­kret­a uvek is­kli­znul­a, i to baš onda kad je mi­slio da mu
je tu, nad­ o­hvat ruke. Uporn­ o je i da­lje vež­ bao. Nije bio ra­zo‐­
čar­an zbog toga, niti je bio bes­ an na sebe. Do­neo je odlu­ku
da po­kuš­ a jed­nu drug­ u var­i­jant­u, kad mu slab­ lje­nje konc­ en‐
tra­ci­je ot­kri Aki­kin­ o pri­sus­ tvo.

Po­di­gao je gla­vu, znoj mu se si­jao kao kap­ lji­ce rose na cr‐­
noj kratk­ o pod­ši­šan­ oj kosi. Odm­ ah se po­klon­ io i uput­io joj
tra­di­ci­o­naln­ i po­zdrav:

— Ikag­ a des ka, Oku-san. Nek­ ak­ o od­sutn­ o, Akik­ o od­vrat­i:
— Hai. Okag­ e­sem­ a de. Ari­ga­to go­za­i­mas­ u. — Bio je to
po­zdrav do­bro vas­ pi­tan­ e učen­ ic­ e. — Rec­ i­te mi da li ste ova‐­
ko vredn­ i i na svom po­slu oko int­eg­ rac­ i­je, kao što ste ovde
na aik­ id­ ou?
— Rad­ im ono što zah­ te­vaj­u od mene, Oku-san. Aki­ko se
osmehn­ u. Mog­ la je da vidi nje­go­vo teme, vrel­o kao mes­ ing.
— I to je sve što vi rad­ i­te?
Na ovu po­sled­nju opas­ ku. Išij­e­va gla­va se po­di­že i njeg­ o‐­
ve meke smeđ­ e oči zag­ le­daš­ e se u nju. Aki­ko se oseć­ al­a
čudn­ o, kao sli­ka koja po­či­nje da se raz­ vi­ja. Onda je trepn­ ul­a
i tog ose­ćan­ ja je nes­ tal­o.
— Nis­ am ro­bot — reče on, bra­neć­ i se — ja stvar­am za
kom­pan­ ij­u isto kao što joj i slu­žim.
— Na koji nač­ in?
— Svoj­im ra­zu­mom.
— Vi ste dr­zak čov­ ek — reče ona led­ en­ o.
— Opro­sti­te mi, Oku-san — po­nov­ o se nak­ lon­ io — mo­lim
vas da mi opro­sti­te.

Usne joj se iz­vi­še nag­ o­re i ona pru­ži ruku pr­sti­ma čvrs­ to
steg­nuvš­ i dr­šku ko­ri­ca. Po­vuk­ la se, a on joj se pri­bli­ži za ko‐­
rak. Do­pus­ ti­la mu je da oset­i svu njen­ u žens­ tven­ ost dok je
tako staj­al­a vi­so­ko po­dig­nut­e gla­ve: u seć­ an­ je joj se vrat­i
onaj po­žud­ni po­gled koji joj je uput­io na dan venč­ an­ ja. Za‐­
gle­da­la se u njeg­ a.

— To je ono što žel­i­te — šapn­ ul­a mu je u uvo. Ose­ti­la je
kako je za­prep­ a­šćen zbog njen­ og agres­ iv­nog dr­ža­nja i na‐­
smej­al­a se u sebi. Bio je pri­vuč­ en njen­ om to­pli­nom, njeg­ o­va
blud­na maš­ ta ga je prev­ a­ri­la. Bio je to tren­ ut­ak u kome je on
oklev­ ao.

Isk­ o­ri­stiv­ši to, ona spus­ ti ko­ri­ce prek­ o njeg­ o­vog des­ nog
ra­men­ a u po­te­zu zva­nom iai, suv­ i­še br­zom da bi se jas­ no vi‐­
deo. Nje­gov um je bio sle­đen a telo mu se is­to­vrem­ en­ o ska‐­
men­ i­lo.

Jed­ an njen deo ose­ćao je saž­ a­lje­nje prem­ a njem­ u. Dok je
tako kleč­ ao is­pred nje, sas­ vim slo­mljen, bez i najm­ an­ jeg ur­li‐­
ka pro­tes­ ta, pi­tal­a se gde je njeg­ o­va muš­ kost, gde je njeg­ o‐­
va tra­di­ci­o­naln­ a sup­ e­ri­orn­ ost? Bio je sada niko i niš­ ta: nije
bio ni ble­da senk­ a zaš­ tit­ni­ka i snabd­ e­vač­ a: sada je jas­ no vi‐­
del­a da joj on nije čak ni do­sto­jan nep­ ri­ja­tel­j. On je bio samo
žr­tva, nam­ en­ jen­ a bedn­ om skonč­ an­ ju.

Po­di­gao je lice prem­ a njoj. Koža mu je bila po­kriv­ en­ a ka‐­
plji­cam­ a znoj­a: znoj­em bola. Njeg­ ov is­prek­ id­ a­ni dah iz­la­zio
je iz po­luo­ ­tvo­ren­ ih usta kao ši­štan­ je maš­ i­ne koja se gasi.

Aki­ko ga je dugo po­smat­ra­la dok su joj se najr­az­ li­či­ti­je
mi­sli, kao kiša, vi­tla­le kroz um. Onda je iz­vuk­ la mač, po­sma‐­
tra­ju­ći kako se njeg­ o­va duga, sjaj­na oštri­ca ogle­da u njeg­ o‐­
vim oči­ma. Oset­i­la je njeg­ ov strah i po­mi­sli­la je: »Nema više
rat­nik­ a na svet­u«.

A onda, snaž­ nim či­stim prec­ i­znim udar­cem svog kat­a­ne
ona mu ods­ eč­ e noge.

***

Kad se du­gač­ ak crni »merc­ ed­ es« za­us­ ta­vi, vo­zač isko­či i obi‐­
đe oko kola da bi otvo­rio zad­nja vrat­a. Sei­­či Sato izi­đe u bli‐­
stav­ o jut­ro. Po­red šof­er­a, uz njeg­ a su bili i drug­ i lju­di: kao
što je to bilo uob­ i­čaj­en­ o u Jap­ a­nu, veo­ ­ma važ­ na lič­nost nik­ a‐­
da nije išla bez tak­ ve svit­e. Ovog puta, pak, nar­ed­ io im je da
osta­nu u ko­li­ma.

Sam je kren­ uo sta­zom po­sut­om bo­ro­vim igli­cam­ a prem­ a
Šint­o svet­i­li­štu u kome je venč­ an. To je bio deo njeg­ o­vog ne‐­
delj­nog hod­ o­čaš­ ća. Ako je bio u To­ki­ju, bez ob­zi­ra na vrem­ e,
on bi do­šao ovam­ o, na obal­u jez­ e­ra.

Dal­ek­ o is­pod svoj­ih nogu mo­gao je da vidi kako se sunc­ e
šija na vodi. Voda je bila za­klon­ jen­ a gus­ tim gra­njem bo­ro­va i
ja­pans­ kog ked­ ra.

Na svom putu prem­ a unut­ra­šnjem svet­i­li­štu, Sato je pro‐­
šao is­pod crv­ en­ o lak­ ir­an­ e kap­ i­je Mjođ­ in tori. Zau­ s­ ta­vio se da
ubac­ i neš­ to nov­ca u kut­i­ju za mi­lo­dar­e. Zat­im je po­seg­nuo
za ko­nop­cem svet­og zvo­na, čija je zvo­njav­ a treb­ a­lo da pro‐­
bu­di kam­ i­je koji su drem­ al­i na tom mes­ tu i upo­zo­ri ih na do‐­
la­zak ver­ni­ka.

Kad je ušao u glav­nu građ­ ev­ i­nu, Sato kleč­ e po­red sto­lo­va
prep­ u­nih dar­o­va. Oko sto­lo­va bile su fi­gur­e ko­plja­ni­ka, stre‐­
lac­ a, sam­ ur­a­ja s isuk­ an­ im kat­an­ am­ a.

Isp­ red za­tvo­ren­ ih vrat­a unut­arn­ jeg svet­i­li­šta, gde preb­ i­va
kami, sta­jao je Go­hei, dr­ven­ i prut sa tra­kam­ a od pap­ i­ra. Po‐­
red njeg­ a sta­jao je Har­ai­­guš­ i, šiba oči­šćen­ ja, mala gran­ a ot‐­
ki­nut­a sa svet­og sa­kak­ i dr­vet­a.

Iz­nad su bile zas­ ta­ve sa obla­ci­ma i mes­ ec­ om, nag­ o­veš­ ta‐­
vaj­u­ći pri­sus­ tvo kam­ i­ja. Ned­ al­ek­ o oda­tle bio je ko­mad bro­ka‐­
ta na kome su vi­si­li nak­ it i oruž­je, mač, kao i štit i hel­eb­ ard­ a
svet­i­li­šta. To su, ist­o­vrem­ en­ o, bili kim­bo­li moći kam­ i­ja kad su
u pi­tan­ ju pravd­ a i mud­ rost, i nag­ o­veš­ ta­van­ ja za­šti­te od đa‐­
vols­ kih snag­ a zla.

Tačn­ o u sred­ i­ni, is­pod za­stav­ a, nal­a­zi­lo se svet­o ogle­da­lo
koje je bilo svak­ ak­ o najz­ nač­ ajn­ ij­i i najm­ i­ster­i­o­zni­ji elem­ ent
Šin­to rel­i­gi­je. Ono je bilo za­mi­šlje­no tako da odra­žav­ a najč­ i‐­

sti­ju svet­lost, da daje najs­ it­nij­u sli­ku onog­ a što se u njem­ u
ogle­da, a ne zam­ i­šlje­nu viz­ i­ju.

Zar nije Dino Šjo­to­ki rek­ ao da »ogle­dal­o ne skriv­ a ni­šta.
Ono sija sop­stve­nim umom. Sve do­bro i loše, po­gre­šno i pra‐­
vil­no, odra­ža­va se u njem­ u bez greš­ ke«. Zar nije bo­žans­ ki
duh Bog­ i­nje Sunc­ a bio uhvać­ en baš u ovak­ vom ogle­da­lu,
obe­šen­ om is­pred njen­ e peć­ i­ne.

Sato je klekn­ uo is­pred ogle­dal­a, i zag­ le­dan u njeg­ o­vo
sjaj­no oko od­jed­nom je bio okup­ an svet­lo­šću. Kle­čeć­ i tako,
po­že­leo je mir raz­ um­ a i duha, po­že­leo je dub­ o­ku i sveo­ ­bu‐­
hvatn­ u svet­lost mi­sli koju je sim­bo­li­zo­val­o sjaj­no jez­ er­o is‐­
pred njeg­ a. Mol­io se kam­ i­ju.

U tren­ uc­ i­ma je ose­ćao kako ga pro­ži­ma bes­krajn­ i mir, na
koji je bio nav­ i­kao od svo­jih najr­a­nij­ih dana. Čin­ il­o mu se kao
da je po­dig­nut most koji spa­ja njeg­ ov duh s bi­ćem njeg­ o­vog
po­što­van­ og oca. Sato sta­ri­ji do­la­zio je sko­ro svak­ og dana u
ovaj hram to­kom či­ta­vog ži­vot­a. Čim je Sei­­ći pro­hod­ ao, po‐­
čeo je da dov­ o­di i nje­ga zaj­ed­no s Got­ar­om.

Još kao sas­ vim malo dete, Sei­­ći je bio osvo­jen ovim me‐­
stom. Dok se njeg­ ov sta­ri­ji brat do­sađ­ i­vao i ze­vao po­red
oca, Sei­­ći je oseć­ ao kako ga ono ob­uz­ i­ma i kako ga oba­vij­a,
kao pla­stom svet­lo­sti, koja se od­bi­jal­a od ogle­da­la.

A kad je njeg­ ov čas­ ni otac umro, on je sam do­šao ovam­ o,
po­sle po­grebn­ ih sveč­ an­ os­ ti, i to is­tom onom kam­ en­ om sta‐­
zom ko­jom će, mnog­ o go­di­na kas­ nij­e, uz mnog­ o go­sti­ju, sići
na, dan svog venč­ an­ ja do oba­le jez­ e­ra. Mag­ la se još di­za­la, i
njem­ u se či­nil­o da je tako svak­ ak­ o mor­a­lo da bude na sa‐­
mom po­četk­ u ja­pans­ ke isto­ri­je, kad je sve bilo sav­ rš­ en­ o ja‐­
sno i čis­ to.

Dok je po­smat­rao bla­go nam­ reš­ kan­ u po­vr­ši­nu jez­ er­a,
Sato je ose­ćao da se sjed­ i­njuj­e sa kam­ i­jem svog oca. Do­la‐­
zio je ovam­ o što je češ­ će mog­ ao, da bi bio što bli­ži isto­ri­ji
svo­je po­ro­di­ce.

Bila mu je po­treb­na sva nji­hov­ a sak­ up­ lje­na mud­ rost da bi
pro­šao kroz ovaj vr­tlog. Kao da se či­tav svet ruš­ io oko njeg­ a.
Treb­ a­lo mu je 37 go­di­na da sve ovo stvor­i a onda, za man­ je

od go­di­nu dana, naš­ ao se na ivi­ci pro­pa­sti. Kako je to mo­glo
da se do­go­di? Nije mo­gao da kaže, čak ni uz po­moć po­sled­ i‐­
ca koje je kas­ nij­e sag­ le­dao. Mo­žda nije treb­ al­o da se uop­šte
meš­ aj­u u »Tenč­ i«, to na pr­vom mes­ tu. Ali, vlad­ a je jas­ no sta‐­
vil­a do znan­ ja da će pro­fit biti ogro­man uko­li­ko pro­jek­ at
uspe. »Sa kei­­rec­ uo­ m u njeg­ o­vom sad­ aš­ njem po­lo­ža­ju, iz­van
za­čar­a­nog krug­ a sed­ am ja­pans­ kih vr­huns­ kih kom­pa­ni­ja, mi
neć­ em­ o moći da op­sta­nem­ o« — raz­mi­šljao je sada Sato.

Čak iako je vla­da si­pa­la no­vac iz či­tav­ e ze­mlje u »Tenč­ i«,
još je bilo bes­kraj­no mnog­ o pe­ri­fer­nih tro­ško­va koje je kei­‐­
rets­ u mor­ao da pri­hvat­i. Bila je to nji­hov­ a du­žnost, i uop­šte
nije dol­a­zi­lo u pi­tan­ je da se ti tro­ško­vi preb­ a­cuj­u na vlad­ u.
Više od 60 mi­li­o­na do­la­ra kei­­ret­su je po­tro­šio u pro­tek­ lih 14
mes­ ec­ i. To je bio vel­i­ki iz­dat­ak za svak­ u kom­pa­nij­u, bez ob­zi‐­
ra ko­li­ko vel­i­ka i moćn­ a bila.

Sato je pret­po­sta­vljao da je »Tenč­ i« jed­ an od glavn­ ih ra‐­
zlo­ga što je Nang­ i do­pus­ tio da se šire na međ­ u­nar­od­nom
bank­ ars­ kom tr­ži­štu u Hong Kong­ u. Sato je bio pro­tiv tog po‐­
tez­ a od sam­ og po­četk­ a. Čin­ i­lo mu se to nes­ i­gurn­ im tlom. Či‐­
nil­o mu se kao da gura nogu u zam­ku za med­ ved­ e, i oček­ uj­e
da vidi šta će se des­ i­ti.

Ali, Nang­ i je in­si­sti­rao na tome, i Sato je po­pu­stio na nje‐­
go­vo nav­ al­ji­van­ je. Najz­ ad, nov­ ac im je bio po­treb­ an, i zbog
»Tenč­ i­ja«, i zbog iz­nen­ ad­nih gub­ i­tak­ a koje su ima­li u in­du‐­
stri­ji čel­i­ka. Mor­a­li su da pla­ćaj­u radn­ ik­ e koji su se­de­li bes­po‐­
sle­ni, dok je fab­ ri­ka rad­ i­la sa je­dva 70 od­sto kap­ a­ci­tet­a.
Sato je sada po­mi­šljao da pro­da ko­bun. Do­bio bi veo­ ­ma
skrom­nu sumu, ali bi bar imao jedn­ u brig­ u man­ je.

Sada to, međ­ ut­im, nije bilo do­volj­no. Tomk­ in­ ov udeo bio
je za­leđ­ en, dok se Lajn­ ir ne vrat­i. Sato je ose­ćao neku uža‐­
snu mučn­ i­nu du­bo­ko u sto­mak­ u, i vel­i­ku nel­a­god­nost, i to od
onog tren­ a kad je Nang­ i do­bio hit­an po­ziv iz Hong Kong­ a.
Oseć­ ao se neu­ g­ od­no zbog sam­ og po­zi­va, a kad je Nang­ i ot‐­
pu­to­vao, pom­ i­slio je da će mu jed­nos­ tav­no po­zli­ti.

Čit­ao je nov­ i­ne i prat­io sve što se do­gađ­ a u Hong Kong­ u.
Nje­go­vi najs­ tra­šni­ji ko­šmar­i po­lak­ o su se ostva­ri­val­i. Tr­go­vi‐­

na nek­ ret­ni­nam­ a i bank­ ar­stvo bili su osnov pri­vred­ e u Hong
Kong­ u

»Ko­li­ko li nas je du­bo­ko gur­nuo Toni Čin?« — pi­tao se. —
»O, Ami­da, mo­lim te po­kaž­ i da je bio obaz­ riv. Mol­im te da ne
do­pus­ tiš da se zamk­ a za med­ ved­ e sklop­ i«.

Ali, Sato je znao da su on i Nang­ i već u jed­noj vrs­ ti zamk­ e
koja se oko njih sklap­ a­la za­straš­ uj­uć­ om br­zi­nom. Bila je to
zamk­ a koju je Lajn­ ir-san naz­ vao Vu-Šung­ om. Sato je zad­ rh‐­
tao. Tri smr­ti. Kag­ am­ i-san, Mo-te­to­vir­a­nje: Još­ i­da-san, Yi —
od­sec­ an­ je nosa i sada Mas­ ut­o Iši, koji je nađ­ en u vež­ ba­o­nic­ i
od­seč­ en­ ih nogu. Sa­tou je bilo straš­ no da po­mi­sli na to. Po‐­
mi­slio je na znak Yueh — koji je ozna­čav­ ao vezu noža i nogu.

Šta se to do­gađ­ a­lo s ko­bu­nom? Komp­ an­ i­ja je umir­al­a oko
njeg­ a i uko­li­ko Lajn­ ir-san ne nađe nač­ i­na da to zau­ s­ tav­ i, i da
stan­ e na put tim ubis­ tvi­ma, s njim i s Nang­ i­jem biće svrš­ e‐­
no. Preo­ ­sta­la su još dva ubis­ tva prem­ a ri­tua­ l­u Vu-Šing i čo‐­
vek nije mo­rao da bude nar­o­či­to pa­met­an da po­go­di ko će
biti dve sle­deć­ e žr­tve.

Ko je to žel­eo da ih kaz­ ni i za­što? Odj­ed­nom, usred ovog
mes­ ta prep­ un­ og senk­ i i star­ih kam­ i­ja, Sato int­u­i­tiv­no ose­ti
da nji­hov­ a pro­šlost — njeg­ o­va i Nang­ i­jev­ a — ima­ju neke
veze sa stra­šnim do­ga­đaj­i­ma koji se uprav­ o zbi­vaj­u. Kao da
je neki star­i leš ustao iz gro­ba i kren­ uo na njih dok mu trul­o
meso ot­pa­da s ko­sti­ju. Usko­ro im neće preo­ ­sta­ti snag­ e da
do­vr­še »Tenč­ i«. Šta će se tada do­go­di­ti? Sag­nuo je gla­vu i
pred­ an­ o se mo­lio za spas, ili bar za iz­laz iz ovog gro­znog ko‐­
šmar­a koji se di­zao oko njih, uniš­ ta­vaj­uć­ i najb­ o­lje služ­ be­nik­ e
ko­bi­ma, samo srce im­pe­ri­je koju su on i Nang­ i po­di­gli uz
mnog­ o odri­can­ ja. Nije smeo da do­pus­ ti da se tako neš­ to do‐­
gađ­ a. Niš­ ta nije smel­o da uti­če na odla­gan­ je »Tenč­ i­ja«. Ni‐­
šta. Ali ose­ćao je led­ e­nu ruku kako mu stež­ e srce, sve dok
mu se oči ne nap­ u­niš­ e suz­ am­ a i dok ne ose­ti vrel­i bol u usti‐­
ma.

Po­mi­slio je: »Kaž­ nja­va nas neko, ali zaš­ to? Šta smo to
urad­ i­li?«

***

Treb­ al­o je da Vik­tor Pro­to­rov bude na Sredn­ jem Istok­ u. Pre
tri ned­ el­je njeg­ o­vo pri­sus­ tvo bilo je neo­ p­hodn­ o u Juž­ nom Li‐­
ban­ u kako bi mog­ ao da se raz­reš­ i nes­ po­ra­zum koji se već
suv­ iš­ e dugo vuk­ ao.

Upr­kos tome, on se još nije po­mak­ ao sa Ho­kai­­da, iz be‐­
zbed­ne kuće na čije je stva­ran­ je utro­šio pune čet­i­ri go­di­ne.
Kad je bio ovde, niko to nije znao, i niko nije mo­gao da ga
pra­ti. Pro­to­rov je bio sa­svim si­gur­an u to.

Što se tiče lju­di koji su odr­ža­val­i ovu kuću, Pro­to­rov je i u
njih bio sav­ r­šen­ o si­gu­ran. Bili su mu iz­vanr­ed­no oda­ni, nje‐­
mu i otadžbi­ni. Nar­avn­ o, nije tak­ ve vi­tal­ne stva­ri prep­ u­štao
slu­čaj­u. Jed­nom u dve ned­ el­je, či­tav per­so­nal — kao i oper­a‐­
tiv­ci na jap­ ans­ ki ostr­vi­ma — bio je pro­ver­a­van prem­ a spec­ i‐­
jal­nom pro­gra­mu, a s jed­ i­nim ci­ljem da se po­kaž­ e da li je
kuća bez­ bed­na.

Samo je­dan čov­ ek nije bio tako pro­ver­a­van, i to zato što
je bio na vrlo ose­tlji­vom po­lo­ža­ju. Jed­ i­no njeg­ a je Pro­to­rov
uvek žel­eo lič­no da vidi, da mu obez­bed­ i svak­ u si­gurn­ ost i
pro­ver­i da su njeg­ o­vi iz­veš­ ta­ji sav­ rš­ en­ o či­sti, »beli«. »Beli iz‐­
veš­ ta­ji« su bili oni koji su sad­ r­ža­val­i besk­ raj­no ose­tlji­ve in‐­
form­ ac­ i­je i koji su, is­to­vrem­ en­ o, bili sas­ vim oči­šćen­ i od de‐­
zin­for­mac­ i­je.

U stva­ri, »beli iz­veš­ ta­ji« su bili vrlo ret­ki. Pro­to­rov je već
suv­ i­še dugo u po­slu da bi sav­ rš­ en­ o do­bro znao da je već­ i­na
iz­veš­ taj­a siva. A to je zna­či­lo da su sad­ r­žav­ al­i i dez­ in­for­ma‐­
ci­je. Njeg­ ov po­sao sas­ to­jao se u tome da od kuk­ o­lja odvo­ji
žito, da is­pod laži ot­kri­je isti­nu. To je bio je­dan od njeg­ o­vih
mnog­ ih ta­le­nat­a.

Jap­ an je bio iz­uz­ et­ak koji je po­tvr­đi­vao prav­ il­o. Mnog­ i
oper­at­iv­ci su bili ta­kvi fan­ at­i­ci, da su za­i­sta dav­ al­i »bele iz‐­
veš­ ta­je«. Čo­vek s ko­jim je Pro­to­rov sada treb­ a­lo da se nađe
bio je je­dan od tak­ vih.

Ali, pro­ble­mi u Juž­ nom Li­ba­nu nisu bili reš­ en­ i, i baš tog ju‐­
tra Pro­to­rov je odred­ io jed­nog od svo­jih najs­ po­sob­nij­ih lju­di

da se po­bri­ne za to. »Tenč­ i« je bio za njeg­ a sada neš­ to naj‐­
važ­ ni­je. Iako je to bio još pri­lič­no neb­ u­lo­zan konc­ ept, ose­ćao
je da će se trud i ček­ an­ je na kraj­u isp­ la­ti­ti.

Međ­ u­tim, kad bi bio sprem­ an da po­gle­da isti­ni u oči, Pro‐­
to­rov bi znao da, u stva­ri, ne želi da se vrat­i u vrel­u i pra‐­
šnjav­ u kli­mu Juž­ nog Li­ban­ a. Uvek je oseć­ ao smrad kam­ i­lje
mok­ rać­ e i preg­ rej­a­nog mot­orn­ og ulja. Po­sle po­vratk­ a iz Li­ba‐­
na mes­ ec­ i­ma je čis­ tio pe­sak iz ode­će.

***

Ko­ten­ ov­ a ogrom­na fi­gur­a po­ja­vi se iz pa­lat­e Sinđ­ uk­ u. Zbog
Sa­to­o­vog ned­ elj­nog hod­ o­čaš­ ća imao je malo slo­bod­nog vre‐­
men­ a za sebe. Sato je smat­rao da svet­i­li­šta nisu mes­ ta na
ko­ji­ma može neš­ to loše da mu se do­go­di, pa nije nik­ ad­ a do‐­
pu­štao Ko­ten­ u da ga prat­i.

Sumo siđe u pod­zemn­ u že­lez­ ni­cu i od­vez­ e se zel­e­nom li‐­
nij­om čet­i­ri stan­ ic­ e, zat­im pro­men­ i smer na Kud­ anš­ i­ti i ode
pla­vom li­ni­jom do sta­ni­ce Nih­ on-baši. Ljud­ i su otvo­ren­ o bul­ji‐­
li u njeg­ a u pod­zem­noj že­lez­ ni­ci, ali mu to nije smet­al­o, jer
je bio nav­ ik­ ao. Iz­gle­da­lo je da ne obrać­ a pa­žnju na nji­hov­ o
zu­ren­ je ali, u stva­ri, bio je veo­ ­ma po­nos­ an zbog toga. Treb­ a‐­
lo mu je do­sta tru­da da zar­ad­ i za ži­vot i, mada više nije jav‐­
no nas­ tu­pao, još je mno­go vrem­ en­ a pos­ već­ i­vao svoj­oj kond­ i‐­
ci­ji a s vrem­ en­ a na vrem­ e pri­hvat­ao je i po neku bor­bu. U
po­sled­njih pet go­di­na nij­ed­nom nije bio po­beđ­ en.

Izaš­ ao je na Eit-dori i kren­ uo je na des­ no. Aven­ ij­a je bila
prep­ un­ a lju­di koji su kren­ ul­i u kup­ o­vin­ u. Kod sled­ eć­ eg blo­ka
sač­ ek­ ao je da se pro­men­ i svet­lost na sem­ af­or­u, preš­ ao je
aven­ ij­u i ušao u vel­i­ku rob­nu kuću.

Rob­na kuća je bila ogrom­na, kao grad za sebe. Jed­ an nje‐­
gov pri­ja­tel­j se tu ože­nio, dru­gi se zap­ o­slio i obezb­ e­dio i
sebe i či­ta­vu po­ro­di­cu. Ali Ko­te­na tako neš­ to nije in­ter­es­ ov­ a‐­
lo.

Dev­ oj­ka s bel­im ruk­ av­ i­cam­ a koja je voz­ i­la lift mahn­ ul­a
mu je da uđe. Lift je išao nad­ o­le. On je otvo­ren­ o bu­ljio u nje‐­

no jako naš­ mink­ an­ o lice. De­vojk­ a, ko­joj je po­sta­lo neu­ g­ od­no,
najz­ ad je okren­ ul­a lice od nje­ga.

Kad je si­šao u sut­er­en, prvo je dugo po­smat­rao kako se
pri­prem­ aj­u raz­ li­či­ti ko­la­či, kako se suši val­ja, kako tofu fer‐­
ment­i­ra, kako se mesi te­sto i kako se za­slađ­ u­je. Komb­ i­nov­ ao
je svoj ru­čak slu­že­ći se iz bez­broj­nih ta­nji­ra na ko­ji­ma su
besp­ lat­no nuđ­ e­ne raz­ne vr­ste hran­ e. Po­služ­ av­nic­ i s hran­ om
bili su po­ređ­ an­ i na stak­ len­ im tez­ ga­ma kraj ko­jih je pro­la­zio.

Kad je pro­cen­ io da je do­volj­no po­jeo, kren­ uo je prem­ a lif‐­
tu. Pa ipak, još je oseć­ ao pra­zni­nu u svom ogrom­nom tr­bu‐­
hu.

Pro­šao je po­red bez­broj ode­lje­nja sa odeć­ om, nam­ eš­ ta‐­
jem, po­suđ­ em, igrač­kam­ a, med­ i­cins­ kom oprem­ om, ga­ler­i­ja‐­
ma sa sli­kam­ a i skulpt­ur­am­ a. Pro­šao je po­red ode­lje­nja na
ko­ji­ma su žene uči­le kako da obuk­ u kim­ o­no, kako da prav­ il‐­
no iz­ved­ u cer­em­ on­ i­ju čaja, kako da aranž­ i­ra­ju cveć­ e. Pro­šao
je po­red nek­ o­li­ko res­ to­ran­ a.

Na vrhu kro­va nal­a­zi­la se čajd­ ži­ni­ca sa cr­ven­ im, be­lim i
crn­ im pap­ ir­nat­im lam­pi­o­ni­ma koji su igra­li na bla­gom po­ve‐­
tar­cu. Tu je bio i mal­e­ni zo­o­lo­ški vrt koji su po­seć­ i­val­a deca
čije su majk­ e bile na niž­ im spra­to­vim­ a, u kup­ o­vin­ i.

Ko­ten se pro­bio kroz go­mi­lu dece da bi bo­lje vi­deo ba­bu‐­
ne i gi­bo­ne. Neš­ to dal­je, u jed­nom kav­ ez­ u, bili su smeš­ ten­ i
mali maj­mun­ i sa sev­ er­a, iz pla­nin­ a oko Nag­ an­ oa. Ko­ten im
je pri­šao sas­ vim bli­zu; bili su ma­nje egz­ o­tič­ni i zato su imal­i i
man­ je pub­ li­ke. Ko­ten je bio iz Nag­ a­noa i sam po­gled na ove
sim­bo­le za­vi­čaj­a pod­set­i ga da nije bio tamo više od de­set
go­di­na.

— Vi­del­i ste neš­ to za­nim­ lji­vo?
Nije mor­ao da okren­ e glav­ u jer je znao šta će ugle­da­ti:
nis­ ko telo sa sas­ vim obič­nom gla­vom.
— Ovi mali čav­ rl­ja­ju mi o kući — reče on.
— Ah — reče običn­ i čo­vek — plan­ in­ e. Mi koji smo ro­đen­ i u
pla­nin­ i nik­ ad­ a se ne nav­ ikn­ em­ o kad nas odvoj­e od njih.
Ko­ten krat­ko klim­nu gla­vom i pod­nes­ e svoj iz­veš­ taj. Kad
je zav­ rš­ io, pred­ a­no je od­go­var­ao na pi­ta­nja koja mu je po‐­

stav­ ljao obi­čan čov­ ek, trud­ eć­ i se da odg­ o­vor­i što bo­lje.
— Mo­ram da se vrat­im — reče najz­ ad. — Sato-san će se

usko­ro vrat­i­ti s mo­li­tve.
— Mo­li­tve su za one koji su već osuđ­ e­ni — reče nez­ a­do‐­

volj­no Vikt­or Pro­to­rov.

***

Teks Bris­ tol je tri puta mo­rao da odus­ ta­je od pla­nov­ a kako
da sred­ i Pla­vo čud­ o­viš­ te. I to je više bilo u vezi sa Aliks Lo‐­
gan nego sa njen­ im noćn­ im čuv­ ar­om. Po­sle njen­ og po­kuš­ aj­a
sam­ ou­ b­ i­stva, Pla­vo čud­ o­vi­šte nije htel­o da ri­zi­kuj­e i svak­ e
noći ulaz­ i­lo je s njom u stan.

Sve­tlost je stal­no bila upa­lje­na a Čud­ o­vi­šte je dr­žal­o Aliks
na oku. Svet­lost.

A na svet­lost u mrt­vi­lu noći Bris­ tol nije nik­ ak­ o ra­čun­ ao.
Nje­mu je bilo po­trebn­ o iz­nen­ ađ­ en­ je. Pri­met­io je da čud­ o­viš­ ta
Aliks Lo­gan nisu biv­ši po­li­cajc­ i. Bili su suv­ i­še pa­metn­ i. I po‐­
naš­ al­i su se nek­ ak­ o, rek­ lo bi se, voj­ničk­ i. Bri­stol je pro­vod­ io
duge čas­ ov­ e pr­žeć­ i se na sunc­ u. Nije rad­ io niš­ ta nego po‐­
smat­rao Aliks Lo­gan iz dal­ji­ne, pi­taj­uć­ i se gde li su čud­ o­viš­ ta
pro­šla kroz tako do­bru obu­ku. Da li je to po­kaz­ i­val­o da je
Tom­kin po­stao s go­di­nam­ a mud­ ri­ji? Da li je to znač­ i­lo da je
sada ang­ a­žo­vao viši nivo go­ri­la da obav­ ljaj­u pr­lja­ve po­slo­ve
za nje­ga? To je bilo je­di­no pri­hvat­lji­vo ob­jaš­ njen­ je.

Po­sle treć­ eg neu­ s­ pe­log po­kuš­ aj­a da se noću uvuč­ e u stan
Aliks Lo­gan, Bris­ tol je odlučn­ o nap­ u­stio prvi plan. Nep­ res­ ta‐­
no je sebi pon­ av­ ljao da čo­vek mora da bude elas­ ti­čan u ova‐­
kvim si­tua­ c­ i­ja­ma. Svak­ i plan mora da sad­ r­ži i od­stupn­ i­cu, a
svak­ a od­stup­ni­ca mora da ima svo­ju ods­ tup­nic­ u. To je bio je‐­
di­ni nač­ in da se neš­ to po­stig­ne jer nij­ed­na sit­u­ac­ i­ja u koju su
bili umeš­ an­ i lju­di nije bila sta­tič­na. Kad čov­ ek to shvat­i, lako
mu je da plan­ ir­a svoj­e po­slo­ve.

I tako je Bris­ tol bio sprem­ an da pri­men­ i plan, za koji je
inač­ e mi­slio da neće ni­kad­ a biti u pri­li­ci da ga ostva­ri. On je

vo­leo da peca, vol­eo je da bude na vodi. Ali da bude is­pod
vode neg­ de dal­e­ko na puč­ i­ni, to je bilo već ne­što dru­go.

Ipak, iz­najm­ io je oprem­ u za pod­vod­ni ri­bo­lov i do­pu­stio
da ga is­pi­ta bub­ ul­ji­čav­ i mlad­ ić, koji nije imao više od 18 go‐­
di­na i koji je rad­ io u pro­davn­ ic­ i. Bio je po­mal­o zar­đao — pre
pet go­di­na je učio da roni — ali osnov­ a se nik­ ad­ a ne zab­ o­ra‐­
vlja. Pos­ le dva časa pred­ a­nog rada u hot­el­skom baz­ en­ u s ru‐­
ži­čas­ tim plo­či­cam­ a, bu­bu­lji­čav­ i mlad­ ić ga do­dir­nu po ram­ e‐­
nu i pok­ az­ a mu palc­ em nag­ o­re.

Bris­ tol je sada uneo oprem­ u u čam­ ac koji se lju­lju­škao na
mas­ noj vodi mal­og zal­i­va. Pro­ver­io je svak­ i deo oprem­ e po‐­
seb­no, kao što su ga nau­ č­ i­li, i baš je bio nagnut nad bo­cam­ a
s ki­seo­ ­nik­ om kad kraj­ič­kom oka ugled­ a Aliks kako do­la­zi do‐­
kom sa Crv­ en­ im čud­ o­vi­štem za pe­tam­ a.

Bris­ to­lo­vo srce zak­ uc­ a brže kad je pri­met­io da skreć­ e pre‐­
ma svom mal­om čamc­ u. Ovog po­pod­nev­ a nije na­mer­av­ al­a
da ide na kr­sta­ren­ je s gom­ i­lom pri­jat­el­ja. Sada su na doku
bili samo ona i Crv­ en­ i.

Crv­ en­ o čud­ o­vi­šte od­vez­ a ko­nop­ ac i brzo za­ko­ra­či u ča‐­
mac koji se lju­ljao. Aliks je već upal­i­la mot­or i pla­vi­čas­ ti dim
je po­čeo da se diže prem­ a nebu. Dr­ža­la je čvr­sto vo­lan i oni
po­la­ko po­češ­ e da kliz­ e iz luke.

Oseć­ aj­u­ći kako mu puls ubr­za­no bije Bris­ tol je ček­ ao str‐­
plji­vo, pre nego što je upal­io mo­tor svog čamc­ a. Nat­uk­ ao je
šeš­ ir dub­ lje na oči i po­la­ko je kren­ uo za nji­ma. Smet­ao mu je
od­sjaj sunc­ a na vodi. Slo­bod­nom ruk­ om iz­vad­ i tamn­ e nao­ ­ča‐­
re i stav­ i ih na oči.

Ovaj plan je bio jed­nos­ tav­nij­i od pr­vog, ali je bio mnog­ o
straš­ ni­ji. Treb­ al­o mu je šest mes­ ec­ i sak­ up­ lja­nja hrab­ ro­sti pre
nego što je uzeo svoj prvi čas iz ro­njen­ ja. U stva­ri, tek di‐­
rektn­ a nar­ed­ba od­o­zgo nat­e­ra­la ga je da ode na čas­ o­ve ro‐­
njen­ ja. On je bio hrab­ ar čov­ ek, ali kad je pod­vod­ni svet bio u
pi­ta­nju hrab­ ro­sti je ne­sta­jal­o.

Ruke su mu se to­li­ko tres­ le da je dva puta is­pus­ tio puš­ ku
za pod­vodn­ i ri­bo­lov, dok ju je od­mot­a­vao iz za­štit­nog plat­na.

Nju nije iz­najm­ io. Kad ga je bu­bul­ji­čav­ i mla­dić pi­tao da li želi
još neš­ to, nag­ la­sio je da se pla­ši oruž­ja.

Bris­ tol je kup­ io pu­šku za pod­vod­ni ri­bo­lov u pro­davn­ i­ci u
Boka Čipi jed­nog ju­tra dok je Aliks još drem­ al­a u krev­ et­u.
Pla­tio je go­tov­ i­nom a bio je odev­ en u neku smeš­ nu odeć­ u s
po­cep­ a­nim šeš­ i­rom na vrh gla­ve. Na oči­ma je imao nao­ ­čar­e
s ogle­dal­i­ma a za tu pri­li­ku čak je pri­le­pio i spec­ i­jal­no crne,
gu­ste br­ko­ve.

Kad se vrać­ ao nat­rag, na jug, za­us­ ta­vio se u jed­noj od tri
hem­ ij­ske fab­ ri­ke koje su uglavn­ om iz­vlač­ i­le nit­rat iz gua­ n­ a.
Lako je ušao u nju i uzeo ono što mu je bilo po­treb­no. Osta‐­
tak dana pro­veo je u svom mal­om čamc­ u, ukot­vljen ned­ al­e‐­
ko od ra­sko­šne jaht­e na ko­joj se tog dana za­ba­vljal­a Aliks.
Bri­stol je pa­žlji­vo razr­a­đi­vao plan.

A sada, kad je do­šao tren­ ut­ak da plan počn­ e da se ostva‐­
ru­je, bio je nerv­ o­zan kao mlad­ a dev­ ojk­ a pr­vog dana na po‐­
slu. Neš­ to mu se nije dop­ ad­ al­o. Zas­ tao je ose­ćaj­uć­ i tež­ i­nu
rez­ er­vo­ar­a za ki­seo­ ­nik iz­međ­ u lo­pa­ti­ca. Raš­ i­ren­ ih nogu ko­li‐­
ko mu je čam­ ac do­pu­štao, po­kuš­ ao je da se smi­ri, da spo­ri­je
diše i smi­ri svoj ubr­za­ni puls.

Međ­ ut­im, nije mog­ ao da vlad­ a svo­jim po­gle­dom koji bi s
vrem­ en­ a na vrem­ e od­lu­tao prem­ a ivi­ci čamc­ a, kao nep­ o­slu‐­
šno dete, i prem­ a nep­ o­znat­oj, bes­krajn­ oj du­bi­ni kroz koju će
usko­ro mor­at­i da za­pli­va. Isp­ ruž­ io je ruke is­pred sebe. Pri‐­
met­io je da mu drht­e.

— Do­đa­vo­la — rek­ ao je bes­ no.
Sag­nuo se i odluč­no uhvat­io puš­ ku za pod­vod­ni ri­bo­lov.
Pro­ver­io je vrh oštrog harp­ u­na.
Zab­ io je u svoj te­žak po­jas, dva šta­pi­ća s hem­ i­kal­i­ja­ma
koje treb­ a da od­bi­ju ajk­ ul­e, pro­ver­io je još jed­nom komp­ as
na člank­ u ruke po­pra­viv­ši pra­vac, jer se Alik­sin čam­ ac sada
malo uda­ljio u dru­gom smer­u. Znao je da će usko­ro mo­rat­i
da se oslan­ ja samo na kom­pas.
Nagnuo se prek­ o ivi­ce čamc­ a i za­gle­dao se u dub­ i­nu. Još
je jed­nom u mi­sli­ma po­nov­ io sva uputs­ tva koja mu je ci­ti­rao
bub­ u­lji­čav­ i mla­dić, a za­tim je prek­ o gla­ve po­vuk­ ao cevi za

ki­seo­ ­nik i stav­ io nji­hov­ e kraj­e­ve u usta. Razm­ i­šljao je o upo‐­
zo­ren­ ji­ma koja mu je mlad­ ić dao, del­om zbog toga da bi za‐­
po­slio um neč­ im dru­gim i da bi od­vrat­io mi­sli od ta­mnog
amb­ i­sa koji se val­jao is­pod njeg­ a.

Po­segn­ uo je za svoj­om mas­ kom, is­prao je mors­ kom vo‐­
dom a za­tim je plju­nuo u nju, ras­tr­ljav­ši plju­vačk­ u da mu se
sta­klo ne bi mag­ li­lo. Sta­vio je mas­ ku na lice, pro­ver­io još
jed­nom cevi za ki­seo­ ­nik i, pot­pu­no sleđ­ e­nog uma, skliz­ nuo
prek­ o ivi­ce čamc­ a.

Hlad­noć­ a vode ga je sko­ro uguš­ i­la. Iako mu je telo bilo
za­šti­ćen­ o pla­vim gum­ en­ im ro­nil­ačk­ im ode­lom, oseć­ ao je
kako ga hladn­ oć­ a ob­uz­ i­ma pen­ juć­ i se prem­ a njem­ u kao
neko živo biće.

»Smi­ri se, šmuk«, iz­gr­dio je sam­ og sebe, »po­sled­nja
stvar koja ti je sada po­trebn­ a je­ste raz­i­gra­van­ je maš­ te. Lepo
si utut­kan i be­zbe­dan u svom gu­men­ om ode­lu i samo što
mama nije doš­ la da te pol­ju­bi i ohra­bri«.

Bri­stol je tako vis­ io u pla­vo-ze­len­ oj dub­ i­ni, ne kreć­ uć­ i se,
sve dok se nije nav­ i­kao na tu spe­ci­fičn­ u vr­stu di­san­ ja pod
vod­ om.

Zra­ci sunc­ a pro­di­ral­i su kroz pla­vu dub­ i­nu i on je imao ču‐­
dan oseć­ aj da se nal­a­zi u kat­ed­ ral­i. Seti se da­lek­ ih dana de‐­
tinj­stva pre nego što mu je otac bio ubi­jen u pr­lja­voj i tam‐­
noj sus­ edn­ oj uli­ci.

Onda je nap­ rav­ io kat­a­stro­fal­nu greš­ ku: po­gle­dao je u du‐­
bi­nu, tamo gde se svet­lost gu­bi­la, gde nije mog­ la da pro­dre
gde je bila tama, tamn­ i­ja od bilo čega na svet­u i on shvat­i
šta je is­pod nje­ga, dole, dub­ o­ko, du­bo­ko, du­bo­ko.

Bes­ no nat­e­ra sam­ og sebe da po­gle­da svoj kom­pas i odre‐­
div­ši pra­vac kren­ uo je pre­ma čamc­ u u kome je bila Aliks Lo‐­
gan. Pli­vao je po­lak­ o, sko­ro le­njo, ali to je bilo samo pri­vid­no
jer su ga njeg­ o­va ogromn­ a gu­men­ a per­aj­a gur­al­a nap­ red,
kroz vodu, u ogromn­ im sko­ko­vim­ a. Bio je u iz­vanr­ed­noj for‐­
mi i nije imao pro­ble­ma da sav­ lad­ a čak ni ta­las pli­me koji
može da bude najv­ eć­ i nep­ ri­jat­e­lj iza­zi­vaj­uć­ i kod ro­nil­ac­ a

mors­ ku bo­lest, po­nek­ ad tako jaku da od najs­ naž­ ni­jeg ro­ni­o‐­
ca stvar­a rasp­ la­kan­ u bebu.

Kad je preš­ ao treć­ i­nu puta, pri­mo­rao je sebe da iz­ro­ni na
po­vrš­ i­nu da bi i vi­zu­el­no odred­ io pra­vac. Obav­ io je to za ma‐­
nje od tri sek­ und­ e. Iz­ro­nio je i po­nov­ o se vrat­io u du­bi­nu. Po‐­
nov­ o je pro­ver­io prav­ ac na komp­ a­su, vi­deo je da je malo po‐­
greš­ io prav­ ac, pa se ispra­vio. Po­čeo je da pli­va onak­ o kako
mu je po­kaz­ ao bub­ u­lji­čav­ i mla­dić, samo s jed­nom nog­ om,
što je bilo ma­nje za­morn­ o od onog­ a što je on bio na­uč­ io.

Kad je dru­gi put iza­šao na po­vr­ši­nu da pro­ver­i pra­vac, u
tren­ utk­ u kad se vrać­ ao u du­bi­nu, neg­ de kraj­ič­kom oka u du‐­
bi­ni is­pod sebe ugled­ a neku tam­nu senk­ u. Od­mah je pres­ tao
da po­kreć­ e pe­ra­ja i vis­ io je nep­ o­kret­no u vodi. Ako je bila aj‐­
kul­a, nije že­leo da ga oset­i i da je pri­vuč­ e svoj­im po­kret­i­ma.

Isp­ red sebe mo­gao je da vidi senk­ u Alik­si­nog čamc­ a s ko‐­
jeg se spuš­ tao najl­on za pec­ an­ je. U stva­ri, najl­on nije ni vi‐­
deo ali bio je si­gur­an da je tu. Crv­ en­ o čud­ o­vi­šte je uhvat­i­lo
vel­i­ku ribu i Bri­stol je sada jas­ no vi­deo telo kako se grči na
udi­ci.

Udi­ca je pro­bi­la čel­ju­sti ribe i ona je očajn­ ičk­ i po­kuš­ av­ al­a
da se otrg­ne. Krv je lip­tal­a iz rane. Bris­ to­lu je sada bilo jas­ no
zaš­ to se ona senk­ a po­jav­ i­la is­pred njeg­ a, i zaš­ to se kret­al­a
nap­ red-naz­ ad.

Tiho, Bri­stol opso­va Cr­ven­ o čud­ o­vi­šte. Kad se osvrn­ uo vi‐­
deo je kako mu se aj­kul­a opas­ no pri­bli­ži­la. Nije bio neki vel­i‐­
ki po­znav­ al­ac, ali lako je mog­ ao da raz­ li­kuj­e bez­o­pa­snu ajk­ u‐­
lu od opas­ ne.

Ova je bila duga najm­ an­ je tri i po met­ra i po šar­a­ma je
bilo ja­sno da je to aj­kul­a-ti­gar, mes­ o­žder. Sti­gla je ovam­ o jer
je oset­i­la mi­ris krvi.

Bris­ tol je kao zan­ es­ en po­smat­rao kako svet­lost igra na
prai­­sto­rij­skom obli­ku ži­vo­ti­nje koja se sada kret­al­a nag­ o­re.
Nije mo­gao da ocen­ i da li ga je zver ose­ti­la ili nije, ali uči­nio
je sve što je mo­gao da ide pa­ra­lel­no uz nju, trud­ eć­ i se da
ipak bude što udal­je­ni­ji. Nar­avn­ o, ni to neće moći da tra­je

več­ i­to i na jed­noj određ­ e­noj tačk­ i on će mor­a­ti da vidi šta aj‐­
kul­a »nam­ er­av­ a«.

Ti­gar se peo le­njo, sko­ro nez­ ai­n­te­res­ ov­ an­ o, kreć­ uć­ i se
tako spo­ro da je Bri­stol mo­gao da bro­ji prug­ e na njeg­ o­vom
telu, da je hteo. A onda, od­jed­nom, jurn­ u kao pro­jekt­il kroz
vodu. Okret­e se. Bris­ tol sada ni najm­ an­ je nije sumn­ jao —
ose­ti­la ga je.

Srce mu je snaž­ no udar­al­o u grud­ i­ma, pri­mor­ao je telo da
se smi­ri. Vi­sio je besp­ o­mo­ćan u dub­ i­ni po­smat­ra­ju­ći kako
plankt­on pli­va oko njeg­ a. Vi­deo je i alge.

»Bud­ a­lo, hran­ a je na drug­ om kraj­u« — go­vor­io je tiho,
obra­ćaj­u­ći se u mi­sli­ma ovom pri­mi­tiv­nom biću. — »Ti ne že‐­
liš mene da je­deš. Nis­ am ukus­ an. Utuv­ i to u taj tvoj mo­zak
vel­ik ko zrno graš­ ka«.

Ti­gar se okren­ uo, i sada su se gle­da­li oči u oči, kao gla­di‐­
ja­to­ri u pro­stra­noj aren­ i is­pun­ jen­ oj za­straš­ uj­uć­ om ti­ši­nom. U
ovoj du­bi­ni sve je iz­gle­dal­o mno­go veće i pro­stran­ ij­e.

Pro­tiv­no svak­ oj lo­gi­ci, ti­gar sada kren­ u prem­ a njem­ u. Ne
onak­ o si­gurn­ o i brzo, već obaz­ ri­vo. Bilo mu je jas­ no da ovo
biće nije hran­ a, ali neg­ de u bli­zi­ni neko biće je puš­ tal­o krv i
ono je bilo hran­ a. Aj­kul­i­na oseć­ an­ ja su gov­ or­i­la da je hran­ a u
bli­zi­ni i ona je že­le­la da se nah­ ran­ i, ali u miru, da je niko ne
ome­ta.

Iako je Bris­ tol imao iza po­ja­sa sve šta­pi­će sa hem­ i­kal­i­ja‐­
ma za od­bi­jan­ je ajk­ ul­a, imao je malo po­ver­en­ ja u tu vrs­ tu
stva­ri. Ipak, pri­neo je de­snu ruku po­jas­ u. U tren­ utk­ u je po­mi‐
slio na pu­šku za pod­vod­ni ri­bo­lov, ali od­ba­cio je pom­ i­sao na
to jer je imao samo jed­ an harp­ un. Sem toga, vi­deo je mnog­ o
aj­kul­a kako pli­vaj­u s uži­van­ jem, iako im je harp­ un pro­bio
moz­ ak. Šta­viš­ e, bile su veo­ ­ma žive i spremn­ e da nap­ a­da­ju.
A sem toga, sa samo jed­nim harp­ u­nom te­ško je mo­gao išta
da urad­ i.

Ti­gar mu je sada bio veo­ ­ma bli­zu, i Bris­ tol je jas­ no mo­gao
da vidi is­kriv­ lje­nu čel­just is­pod ši­ro­ko ra­sta­vljen­ ih sit­nih,
svinjs­ kih oči­ju. Ruž­ i­čas­ ti plankt­on vis­ io je sa njen­ e njuš­ ke i
škrg­ a, po­mer­aj­u­ći se i le­luj­a­juć­ i.

Aj­kul­a mu je pri­laz­ i­la i Bris­ tol ščep­ a ruk­ om u ruk­ av­ ic­ i je‐­
dan šta­pić s hem­ i­kal­i­jom i po­lak­ o ga od­bac­ i. Prez­ no­ja­vao se.
»Bože« — mi­slio je — »ovo ko­pi­le će me ščep­ a­ti«.

Bri­stol do­pus­ ti da ga tal­as pli­me po­vuč­ e. Udar­io je nek­ o­li‐­
ko puta pe­raj­i­ma i do­hvat­io je šta­pić s hem­ i­kal­i­jom. »Dođi
star­o momč­ e« — vrt­e­lo mu se u gla­vi — »imam iz­nen­ ađ­ e­nje
za tebe«.

Ti­gro­va gro­zna njuš­ ka od­jed­nom se po­di­že i Bris­ tol oži­ve,
po­di­že štap s kem­ i­kal­i­jom i udar­i jako.

Biće kret­e unaz­ ad, sko­ro sta­de vert­i­kal­no na svoj rep. A
onda se okret­e tako brzo, da je neš­ to plankt­o­na ot­pal­o s nje‐­
go­ve gub­ i­ce. Nes­ ta­de u zel­e­noj dub­ i­ni, samo jed­nim za­ve‐­
sla­jem svog snaž­ nog repa.

Bris­ tol je jed­no vrem­ e samo vi­sio u zel­e­noj du­bi­ni, oseć­ a‐­
juć­ i kako mu se led­ e­ni znoj suši is­pod gu­men­ og odel­a. Uhva‐
tio je štap s hem­ i­kal­i­jom, vrat­io ga iza po­jas­ a, odred­ io pra‐­
vac u kome se nal­az­ i ča­mac i za­pli­vao prem­ a njem­ u.

Šest met­ar­a više i mož­ da sto­ti­nak met­ar­a dal­je od mes­ ta
gde je Bri­stol pli­vao, Džek Kenl­i imao je pro­ble­ma sa ob­u‐­
zda­van­ jem svo­je lo­vi­ne. Cr­ven­ o čud­ o­viš­ te nije bilo pro­fes­ i­o‐
naln­ i ri­bo­lo­vac, ali je bio ro­dom sa Flo­ri­de, i kao ti­nejd­ žer
nije iz­bi­jao iz mora. Sada se uval­io u mnog­ o opas­ ni­ju igru i
gunđ­ ao je pro­tiv ovog po­sla da­di­lje.

Ken­ el­i ot­plju­nu prek­ o ivi­ce čamc­ a s od­vratn­ oš­ ću. Spa­sao
je njen­ u po­tamn­ el­u zad­nji­cu već jed­nom i pi­tao se ko­li­ko će
puta to mo­rat­i da po­nov­ i, pre nego što se ovaj njeg­ ov po­sao
zav­ rš­ i. Lič­no se pi­tao zaš­ to je baš on određ­ en za ovaj za­da‐­
tak. On je bio vi­so­ki pro­fes­ i­o­nal­ac i njeg­ o­vo mes­ to je bilo uz
rev­ ol­ver, a ne sa pec­ ačk­ im šta­pom u ruci.

Bac­ io je po­gled na Aliks Lo­gan koja se is­pru­ži­la u svom
mi­nij­a­turn­ om bi­ki­ni­ju. Koža joj se si­ja­la od ulja za sunč­ an­ je.
Tiho je opso­vao. Pi­tao se ko je ona uopš­ te, do­đa­vo­la, da on
mora da ri­zi­kuj­e svoj ži­vot da bi spas­ ao njen i da bi je dr­žao
po­da­lje od osta­log sve­ta?

Ken­ el­i neće nik­ ad­ a saz­ na­ti od­go­vor­e na ta pi­tan­ ja, jer je
u tom tren­ utk­ u svet­lost zai­­gral­a na po­vrš­ i­ni i Cr­ven­ o čud­ o­vi‐­

šte je uspel­o samo da kaže:
— Šta, do­đa­vo­la…!
Sti­gao je još da po­seg­ne za svoj­im »Magn­ um­ om 357« ali

već u sled­ eć­ em tren­ u čuo je zvi­žda­nje vet­ra oko uši­ju, vid­ eo
je neki tam­ni pred­met koji mu pri­laz­ i, a za­tim mu gro­zan bol
raz­de­ra grud­ i.

— Ahhhh! — jekn­ uo je, i za­neo se unaz­ ad od šoka i udar‐­
ca. Štap za pec­ an­ je is­pao mu je iz ruku, i cela oprem­ a nes­ ta‐­
de po­la­ko prek­ o ivi­ce čamc­ a. Uhvat­io se ruk­ om za grud­ i na
onom mes­ tu gde je ose­ćao stra­hov­ i­ti, pla­men­ i bol. Po­kuš­ ao
je da iz­vuč­ e harp­ un iz mesa, ali to je samo pro­uz­ ro­ko­val­o još
veće bol­o­ve u dub­ i­ni rane.

Grud­ i su mu se di­zal­e i spuš­ ta­le, i s pal­u­be na koju je pao
bio je za­gle­dan u plamt­eć­ e sunc­ e. Vit­ka fi­gu­ra Aliks Lo­gan
sta­jal­a je iz­nad njeg­ a. Pri­nel­a je ruku usnam­ a, po­krivš­ i ih.
Njen­ e lepe oči bile su ši­rom otvo­ren­ e i Ken­ el­i od­jed­nom ose‐­
ti ko­li­ko njen­ e oči liče na oči njeg­ o­ve male kćerk­ e. Kako to
ra­ni­je nije pri­met­io?

Čin­ i­lo mu se da su mu pr­sti kao nađ­ uv­ en­ e ko­bas­ i­ce, dok
je telo po­či­njal­o po­lak­ o da mu se par­a­li­še. Udo­vi su mu po‐­
staj­al­i krut­i, a um mu se led­ io. U tom tren­ u, Ken­ el­i ugle­da
vel­i­ku senk­ u kako se pen­ je prek­ o ivi­ce čamc­ a i kako se s nje‐­
ne plav­ e kože sli­va mors­ ka voda.

Onda se njeg­ o­ve oči nep­ ri­rod­no iz­bul­ji­še, i krv mu linu iz
nosa, usta i uši­ju u crv­ en­ im po­to­či­ći­ma; telo mu se još dva
puta zgr­či pre kraj­a.

Kad se po­peo prek­ o ivi­ce čamc­ a, Bris­ tol prvo ski­de teš­ ke
boce za kis­ eo­ ­nik, gur­nu mas­ ku na vrh gla­ve i reče:

— Aliks Lo­gan, ja sam de­tekt­iv Lu Dže­fri Kro­ker iz njuj­or‐­
ške po­li­ci­je i, da vam pra­vo kaž­ em, pro­šao sam kroz pa­kao
da bih vas vid­ eo.

***

Jus­ ti­na je zan­ em­ el­a. Po­greb­na cer­em­ on­ ij­a od­vij­a­la se kao
neka šar­a­da u ko­joj ona nije htel­a da učes­ tvuj­e. Go­mi­le lju­di

iz pred­ uz­ eć­ a njen­ og oca, sa svih stra­na svet­a, sjat­i­le su se
na pog­ reb i sada su je užas­ av­ al­e. Nji­hov­ o, mož­ da iskren­ o, iz‐­
ja­vlji­van­ je sau­ č­ eš­ ća kli­zi­lo je niz nju kao kapi kiše. Po­vrem­ e‐­
no uopš­ te nije bila sve­sna o čemu to oni gov­ o­re.

Njen um je bio za­o­kup­ ljen dru­gim stva­ri­ma, ali kad se
malo pri­bra­la s vel­i­kim olakš­ an­ jem je shvat­i­la da joj je otac
umro.

U jed­nom tren­ u po­sta­la je sves­ na pri­sus­ tva nek­ og mu‐­
škar­ca po­red sebe. Po­di­gla je po­gled, ose­ti­la kako joj srce
brže udar­a jer, uprk­ os sve­mu što je rek­ la, po­nad­ a­la se da bi
to mo­žda mo­gao da bude Ni­ko­la. Iz­nen­ ad­ i­la se kad je ugle‐­
dal­a Rika Mi­le­ra. Osmehn­ uo se i uhvat­io je za ruku. Jus­ tinn
ga je ver­o­vat­no pi­ta­la gde je Meri Kejt, ali čak iako joj je od‐­
go­vor­io, ona ga nije čula.

Kao da je bila mrt­va za či­tav svet. Nije pri­meć­ i­val­a čak ni
lepu kuću i vrt na pla­ži u Džin Lejn­ u, istoč­no od Sa­ut­emp­to‐­
na gde su ona i Gel­da odr­as­ le. Ona je bila kao bez sves­ ti,
isto kao i njen­ a sta­ri­ja ses­ tra koja je le­ža­la u svom stan­ u u
Sa­ton Plej­su po­sle ko zna ko­li­ko po­pi­je­nih čaš­ i­ca vot­ke. Vot‐­
ka je po­stal­a njen najb­ o­lji drug, po­sle ubis­ tva Lui­­sa Kro­ker­a.
On je bio je­di­ni muš­ kar­ac koji je usp­ eo da se pro­bi­je kroz
Gel­din oklop, ali osta­vio ju je ra­nji­vu. Sada, kad je on ne‐­
stao, Jus­ ti­na se iskren­ o plaš­ i­la za svoj­u ses­ tru. Samo čudo je
mo­glo da je spas­ e, a Jus­ ti­na nije bila čud­ o­tvo­rac. Nije mog­ la
da sred­ i čak ni svoj ži­vot, a kam­ ol­i Gel­din.

Sma­tra­la je da je iz­dan­ a. Či­nil­o joj se da se zem­ lja is­pod
njen­ ih nogu rast­var­a i da će je, url­aj­uć­ i, po­vuć­ i u tamu.
Sada, kad joj je Ni­ko­la to učin­ io, kad je po­stao još jed­ an u
nizu muš­ kar­ac­ a koji su je iz­da­li, oseć­ al­a je samo očaj. Nije
bila čak ni bes­ na. Kao da joj je neki vi­tal­ni deo puk­ ao.

Spu­sti­la je gla­vu. Kosa joj je prek­ ril­a lice. Oset­lji­vi lju­di
oko nje pri­met­i­še ko­li­ki je njen bol, pa s ra­zum­ ev­ an­ jem od‐­
vrat­i­še svo­je po­gle­de ne shvat­a­ju­ći, uopš­ te, njeg­ ov in­tenz­ i‐­
tet.

***

Nik­ o­la je ose­ćao žel­ju da se vrat­i u Jap­ an. To je bilo to­li­ko
jako da bi on po­le­teo od­mah po­sle Tom­ki­nov­ og po­greb­ a i da
nije do­bio uz­nem­ i­ru­juć­ i Sa­to­ov tel­e­gram.

Sta­vio je ruku u džep od pant­a­lo­na i oset­io u njem­ u ko‐­
mad žu­tog pa­pi­ra. Nije mo­rao da ga iz­vlač­ i da bi pro­či­tao šta
je na njem­ u pi­sal­o. »Laj­nir-sane, Mas­ ut­o Iši je treć­ a žr­tva Vu-
Šing­ a, od­seč­ en­ e noge, ist­et­o­vir­an ob­raz znak­ om Yueh. Ko‐­
bun u vel­i­koj opa­snos­ ti. Traž­ i­mo vašu pom­ oć. Sato«.

»Da«, mi­slio je Ni­ko­la, »sada je sve jas­ no. Sum­nje nema.
Yueh je bio treć­ i znak za kaž­ njav­ an­ je po Vu-Šin­gu. Ostal­e su
još samo dve kaz­ ne. Nik­ o­la se pla­šio da tačn­ o zna ko bi dve
sle­de­će žrt­ve mo­gle da budu.

Sada je bilo naj­važ­ ni­je da se on što pre vrat­i u To­kio. Tom‐­
kin­ ov­ a po­sleđ­nja žel­ja je bila da se int­eg­ rac­ i­ja ostvar­i, i to
što je pre mog­ u­će. Ni­ko­la je znao da će uspet­i da to sred­ i.
Ali, pre toga mora da se ob­ra­čun­ a sa osob­ om koja iz­vo­di
ovaj smr­to­nos­ ni ri­tu­al, jer je znao da int­eg­ ra­ci­je neće biti,
uko­li­ko ta opas­ nost ne bude uklon­ jen­ a. Oseć­ ao je duž­ nost
prem­ a Tomk­ in­ u da de­lu­je i sada mu je bilo ja­sno nn šta je
Vu-Šing usmer­en. On je mor­ao tome da se sup­ rot­stav­ i.

Pre pog­ reb­ a pro­veo je mnog­ o vrem­ en­ a upoz­ na­juć­ i svo
osob­ lje Tomk­ in­ ov­ e ind­ us­ tri­je, iz pred­ u­zeć­ a ši­rom svet­a. Bil
Grej­don se po­bri­nuo da svi budu obav­ eš­ te­ni o pro­men­ i, tako
da su svi s nes­ tr­plje­njem oček­ iv­ al­i da vide nov­ og pred­sedn­ i‐­
ka.

Ni­ko­la je samo jed­nom po­mi­slio na Jus­ ti­nu, i to onda kad
je vi­deo da se o njoj bri­ne neki zgod­ni muš­ kar­ac koji kao da
je si­šao sa stra­nic­ a mod­nog čas­ o­pi­sa. To mora da je bio Rik
Mi­ler, njen novi šef. Nik­ o­la je to pri­met­io s čudn­ om vrs­ tom
uzd­ r­ža­nos­ ti. Znao je da je on sada za­o­kup­ ljen drug­ im lju­di‐­
ma i do­gađ­ a­ji­ma s drug­ e stran­ e svet­a, i da se na neki nač­ in
do­bro­volj­no odvo­jio od Jus­ ti­ne. Nje­go­va oseć­ an­ ja prem­ a njoj
nisu se iz­men­ i­la. ali on ih je po­smat­rao kao nez­ ai­n­ter­es­ o­van
po­smat­rač sa stra­ne.

Nije uop­šte mog­ lo da bude go­vo­ra o tome da on nap­ u­sti
Tom­ki­nov­ u in­dus­ tri­ju. To nije mo­gao da učin­ i ni zbog koga.

Njeg­ o­va majk­ a, Čeo­ ng, svak­ ak­ o bi to raz­ um­ el­a. I Puk­ ovn­ ik bi
ra­zu­meo. U ži­vo­tu je giri — duž­ nost, mor­a­la da se po­štuj­e. A
dug ča­sti prev­ az­ i­laz­ io je sve ostal­e dug­ o­ve, čak iako je neč­ i­ji
ži­vot bio u pi­tan­ ju.

Ni najm­ an­ je mu nije bilo čudn­ o što je samo pre šest me‐­
sec­ i hteo da se osvet­i čov­ ek­ u prem­ a kome je sada ose­ćao
giri. Snag­ e ži­vo­ta nep­ res­ tan­ o se men­ jaj­u i obruš­ av­ aj­u se na
čo­vek­ a koji nije sprem­ an da prih­ vat­i pro­men­ e.

Tom­kin je bio od­go­vo­ran za Kro­ker­o­vu smrt… ali i nije bio.
Šta je to, u stva­ri, zna­či­lo? Ni­ko­la još nije mo­gao tač­no da
od­go­vor­i na ovo pi­ta­nje, ali bar mu je jed­na stvar sada bila
jas­ na. Bez ob­zi­ra šta je Tomk­ in učin­ io u tom po­gle­du, to nije
imal­o ni­kak­ ve veze s lič­nom vend­ et­om — osvet­om. Bar u
ovo­me je Kro­ker po­greš­ io. Ali gde je u ovom vr­tlo­gu bila pra‐­
va isti­na?

Se­fo­vi iz Si­li­kons­ ke do­li­ne, San Di­eg­ a, Mont­a­ne, Pens­ il­va‐­
nij­e, Njuj­or­ka, Ko­nekt­i­kat­a, Man­ il­e. Am­ster­da­ma, Sin­ga­pu­ra,
Ber­na — do­šao je čak i jed­ an sed­ o­ko­si go­spo­din iz Burm­ e
gde je kom­pan­ ij­a rad­ i­la na eks­ plo­at­i­san­ ju vel­i­kih šuma —
obra­ćal­i su mu se i go­vor­i­li mu o svo­jim po­slo­vi­ma. Svi su
bili pri­jat­elj­ski ras­ po­lo­žen­ i, bilo je to oči­gled­no, ali on ni­ko­ga
od njih nije po­znav­ ao.

Ob­rad­ o­vao se kad mu je pri­šao Krejg Elondž, fi­nans­ ij­ski
di­rekt­or iz Nju­jor­ka.

— Hva­la bogu, najz­ ad jed­no po­zna­to lice — reče Nik­ o­la —
stan­ i­te ovde i ne mrd­ aj­te. Imam je­dan po­sao za vas, kad sve
ovo bude obav­ ljen­ o.

U lim­ uz­ i­ni koja ga je voz­ i­la na Menh­ et­en, Nik­ o­la okret­e
te­le­fons­ ki broj koji mu je dao Grej­don. Go­vor­io je nek­ o­li­ko
tren­ ut­a­ka u sluš­ al­i­cu, a zat­im je spu­sti. Okren­ uo se Elond­ žu:

— Prvo ćemo se zau­ s­ ta­vi­ti u kanc­ el­a­ri­ji — reče. — Brzo
ćete mi po­kaz­ at­i kako mogu da se slu­žim komp­ ju­ter­om a
onda ćete me osta­vi­ti. Imat­e li pa­soš? Nad­ am se da vaša ja‐­
pans­ ka viza važi? Do­bro. Spak­ ujt­e najn­ eo­ p­hodn­ ij­e. Po­treb­no
mi je da me u toku leta oba­ves­ ti­te o ži­vo­tu kom­pa­ni­je u po‐­

sled­njih pet go­di­na. Zato nem­ oj­te da se nad­ at­e da ćete spa‐­
vat­i u avi­o­nu.

Ali, Nik­ o­la je brže shvat­ao nego što je Elondž bio u stan­ ju
da mu pren­ os­ i. I kad je spo­ri Teks­ aš­ an­ in po­čeo da li­sta fas­ ci‐­
kle, kad su se čet­i­ri časa kas­ nij­e di­gli u vaz­ duh, Ni­ko­la po­to‐­
nu u gec­ um­ eu no miči zat­vo­ri oči i is­ključ­ i spolj­ni svet.

U mi­sli­ma je preš­ ao prek­ o do­ga­đaj­a koji su se od­i­gral­i po‐­
sled­njih dana. Po­čeo je da is­tra­žu­je bit svoj­e di­lem­ e. Njeg­ o‐­
va istoč­njačk­ a stra­na koja je ovih dana bila do­mi­nantn­ a, nije
do­puš­ tal­a nik­ ak­ vu pro­val­u oseć­ an­ ja. Tako je on mog­ ao mir‐­
no da do­nos­ i odlu­ke i da vodi uob­ i­čaj­e­ne po­slo­ve a da na
njeg­ o­va oseć­ an­ ja ni najm­ an­ je ne utič­ u na to.

Na ivi­ci sves­ ti na­tra­pao je na emoc­ i­ju koja ga je pro­ga­nja‐­
la i mu­či­la od onog tren­ a kad je Aki­ko Ofud­ a Sato uklo­nil­a le‐­
pez­ u is­pred svog lica, i pok­ az­ a­la mu se. Jas­ na svest nije mo‐­
gla da mu ot­kri­je to oseć­ an­ je, a nije mo­gao da ga nađe ni u
snov­ i­ma. Samo gec­ um­ ei no miči ko­lev­ka svih emo­ci­ja, mo‐­
gla je da mu to ot­krij­e, da ga od­ved­ e na tu dal­ek­ u nep­ o­zna‐­
tu obal­u.

Oset­io je uzn­ em­ i­ren­ ost koju je bio ba­cio, kao i ogro­man
strah koji je po­kuš­ av­ ao da ga ob­uz­ me i za­vla­da njim. U jed‐­
nom tren­ u bio je si­gu­ran da će biti pa­ral­i­san ako do­pus­ ti
sebi da po­gle­da šta se nal­az­ i iza te tv­rđa­ve.

A onda, set­iv­ši se jedn­ e od osnovn­ ih lekc­ i­ja koje je nau­ č­ io
u mag­ la­ma Jo­ši­noa, on pro­dre kroz taj strah. Pot­pun­ o je pro‐­
zreo i shvat­io šta taj strah pred­sta­vlja.

Na drug­ oj stra­ni strah­ a, otk­ rio je da njeg­ o­va ljub­ av prem­ a
Juk­ io ni­kad­ a nije pres­ ta­la da po­sto­ji. Još je bila živa.

***

Sunc­ e samo što nije zaš­ lo. Sato je sed­ eo u svom stud­ i­ju pre‐­
krš­ te­nih nogu. Fus­ um­ a je bila uklon­ jen­ a i vid­ eo se jas­ no mali
vrt s mah­ ov­ in­ am­ a koji je paž­ lji­vo neg­ o­van to­kom či­ta­ve go‐­
di­ne. Po­sto­jal­o je više od sto­ti­nu vrs­ ta mah­ ov­ i­ne: sko­ro sve
su ovde bile za­stu­plje­ne.

Bled­ a svet­lost, zlat­nih i plam­ en­ ih to­nov­ a koju je slal­o za‐­
laz­ e­će sunc­ e kroz dr­već­ e ši­ro­kih kro­šnji, do­di­ri­val­a je sten­ e
po­kriv­ en­ e mah­ ov­ in­ om i dav­ al­a je vrtu po­seb­nu, drag­ o­cen­ u
le­po­tu.

Čuo je po­kret iza sebe ali nije se pok­ ren­ uo.
— Ser?
Bio je to čudn­ o vi­sok Ko­te­nov glas. U kući nije bilo nik­ og
dru­gog. Aki­ko je oti­šla na jug da pos­ et­i bo­le­snu tetk­ u, koja je
bila to­li­ko slab­ a da nije mo­gla da dođe na sev­ er čak ni zbog
venč­ an­ ja. Nang­ i je bio kod kuće, pri­prem­ ao se za put u Hong
Kong. I on i Nang­ i bili su očaj­ni zbog stra­šne smr­ti koja je za‐­
des­ i­la Iši-sana, i to samo nek­ o­li­ko čas­ ov­ a po­sle od­la­ska Ni‐­
ko­le Lajn­ ir­a za Ame­ri­ku. Kao da su se bo­go­vi nal­ju­ti­li zbog
njeg­ o­vog od­las­ ka.
Sato je po­kuš­ ao da svom du­go­go­di­šnjem pri­jat­e­lju kaže
neš­ to o stra­hu koji ga je ob­uz­ eo u svet­i­li­štu, ali Nang­ i je bio
Sa­tov semp­ ai, kao što je Mak­ it­a bio Nang­ i­jev, a po­sto­je neke
stva­ri o ko­ji­ma se ne gov­ o­ri pred sta­ri­ji­ma.
— Ser?
— A, da, Ko­ten-san — reče kratk­ o Sato — šta je?
— Tel­ef­ons­ ki po­ziv, ser.
— Ne žel­im da me uz­nem­ i­ra­vaj­u.
— Izvi­ni­te, ser, ali go­spo­din kaže da je veo­ ­ma hit­no. Sato
je raz­mi­šljao je­dan tren­ ut­ak. Mo­žda je to bio onaj mlad­ i Ki‐­
nez koga je najm­ io u Hong Kong­ u da bi »nadg­ le­dao« Nang­ i‐­
je­vo kret­an­ je. Po­što je Nang­ i-san od­bio da raz­go­var­a o si­tua­ ‐­
ci­ji, Sato je odlu­čio da pred­ uz­ me sop­stve­ne mere i ot­krij­e
šta se dog­ a­đa u Hong Kong­ u.
Ustao je, klim­nuo Ko­te­nu, i iza­šao iz pro­sto­ri­je. Stu­dio je
bio nam­ en­ jen raz­mi­šlja­nju i nije imao ta­kvih nap­ rav­ a kao što
je te­lef­on. Kad je ušao u svoj­u kanc­ el­ar­i­ju, Sato obi­đe oko
sto­la i sta­de sa stran­ e d n bi pod­ i­gao te­lef­ons­ ku sluš­ al­i­cu.
— Da? Ovde je Se­i­ći Sato.
— Ovde je Fen­ iks, Sato-sane.
— Ah — Sato ose­ti kako mu srce brže kuca — samo tre‐­
nut­ak. — Spus­ tio je tel­e­fons­ ku sluš­ al­i­cu i tiho pri­šao vrat­i­ma

kanc­ el­ar­i­je. Po­gle­davš­ i brzo gore i dole niz hodn­ ik on za­tvo­ri
vrat­a, i diže slu­šal­i­cu. — Šta imat­e da mi kaž­ e­te?

— Pla­šim se da ves­ ti nisu do­bre.
Sato ose­ti kako mu se sto­mak grči. Naj­pre pro­ble­mi sa
Svea­ z­ ij­skom bank­ om, a sada još i ovo. Vel­i­ki ri­zik, vel­i­ka za‐­
ra­da. I on i Nang­ i su znal­i u šta se upuš­ ta­ju. »Tenč­ i« je treb­ a‐­
lo da im do­nes­ e najv­ eć­ u mog­ uć­ u do­bit. Ali, sve je sada išlo
nek­ ak­ o uspor­en­ o. A ned­ ać­ e su se neo­ ­bu­zda­no brzo obru­ša‐­
val­e na njih.
— Kus­ un­ ok­ i je ubi­jen.
— To već znam — reče Sato nes­ tr­plji­vo: nes­ tr­pljiv je bio
zbog ri­zi­ka i pom­ i­sli da će sve pro­pas­ ti.
— Ali da li znat­e da ga je ubio njeg­ ov učen­ ik? Tel­e­fons­ ki
veza iz­međ­ u Sat­oa i Fen­ iks­ a kao da zar­ež­ a u agon­ i­ji.
— Naj­bo­lje da mi kaž­ e­te sve o tome — reče Sato, čvr­sto
steg­nuvš­ i zube.
— Nar­avn­ o, muh­ on-nin nađ­ en po­red leša osumn­ ji­čen je
da je ubio jo­ni­na. Međ­ u­tim, po­kaz­ al­o se da nije. Stra­ni špi­jun
koji je ubač­ en oči­gled­no nije imao hrab­ ro­sti da za­vrš­ i jed­ an
tak­ av nesh­ vat­lji­vi po­tez.
— Ali, ko ga je onda ubio? Po­sle krać­ e pau­ z­ e, Fen­ iks reče:
— Kad bi­smo to zna­li, on bi već bio prav­ edn­ o kaž­ njen.
— Znač­ i li to… da po­sto­ji još je­dan stran­ i agent?
— Lako je mog­ u­će…
Sato od­jed­nom oset­i nesh­ vat­ljiv bes.
— Vi ste najb­ o­lji, zato sam vas i iz­najm­ io da bi­ste čuv­ al­i
taj­nu »Tenč­ i­ja«. Da sam hteo ubic­ u, lako bih ga naš­ ao u Ja‐­
kuz­ a klan­ u. Amid­ a, šta rad­ i­te, do­đav­ ol­a, tamo?
— Mo­ra­te da mi ver­uj­e­te — reče Fen­ iks — sve je u redu.
Ja sam se ličn­ o zai­n­ter­es­ ov­ ao za ovu stvar.
Fen­ iks je, kao i Kus­ un­ ok­ i, bio ninđ­ a sens­ ei. Sato je bio
malo umir­en.
— Obav­ eš­ tav­ ajt­e me o svem­ u.
— Svak­ og dana, u ovo vrem­ e, zvać­ u vas na ovaj broj.
— Od­lič­no. Trud­ i­ću se da uvek bud­ em ovde.

Sato spu­sti sluš­ al­i­cu, a na drug­ om kraj­u kuće, is­ključ­ i se
mali pri­slu­šni apar­at koji je Ko­ten odav­no po­stav­ io i po­vez­ ao
sa Sa­to­o­vim te­lef­on­ om. Ko­te­nov­ a bank­ a inf­orm­ ac­ i­ja bila je
sada još bo­ga­ti­ja.

***

Ni­ko­la i Elendž sti­gli su na Međ­ u­nar­od­ni Dals aero­drom u Va‐­
šingt­ o­nu.

— Go­spo­din Lajn­ ir?
Pri­vlačn­ a pla­vuš­ a, dug­ ih nogu i gip­kog hoda atlet­i­čark­ e,
pri­šla im je.
— Vi ste Ni­ko­la Lajn­ ir?
Imal­a je evrop­ski akc­ en­ at koji može da bude od­bo­jan, ali
kod nje to nije bio slu­čaj. Ona je, nek­ ak­ o, umekš­ av­ al­a sam­ o‐­
gla­sni­ke i iz­go­var­al­a je reči veo­ ­ma tečn­ o. Ver­o­vatn­ o je to
nau­ č­ i­la u nek­ oj spe­ci­jal­noj ško­li.
— Da, ja sam — reče Nik­ o­la. Od­mah je po­čeo da je pro­u‐­
čav­ a. Bilo mu je ja­sno da do­la­zi s Istok­ a. Int­e­res­ o­val­o ga je
njen­ o lice. Pi­tao se ko­joj li rasi pri­pa­da.
Po­segn­ ul­a je u džep svog bar­be­ri mant­i­la i iz­vad­ i­la nov‐­
čan­ ik od guš­ te­ro­ve kože. Otvor­i­la ju je i po­kaz­ a­la mu služ­ be‐­
nu leg­ i­ti­mac­ i­ju.
— Mol­im vas, po­đi­te sa mnom.
Vi­deo je da su joj oči pla­ve kao nebo, ažur­ne. Bilo je jas­ no
da je in­tel­i­gent­na. Ot­krio je da mu se do­pad­ a, uprk­ os nel­a‐­
god­nos­ ti koju je oseć­ ao por­ed nje.
Uzeo je njen­ u otvo­ren­ u le­gi­ti­mac­ i­ju i za­gle­dao se u njen­ o
ime. Go­to­vo is­to­vrem­ en­ o, na sav­ r­šen­ om rus­ kom jez­ i­ku, on
reče:
— Go­spo­đo Tan­ ja Vla­di­mo­va, do­pu­sti­te da vam preds­ ta‐­
vim Krejg­ a Elon­dža. On radi u Tomk­ in­ ov­ oj ind­ u­stri­ji.
Šok koji se ogle­dao na njen­ om licu nije nes­ tao ni kad je
klimn­ ul­a gla­vom Elon­džu u od­go­vor na preds­ ta­vljan­ je. Zab­ a‐­
ci­la je unaz­ ad svo­ju gu­stu kosu i Nik­ o­la pri­met­i da su joj nok‐­

ti, iako lak­ i­ra­ni, od­seč­ en­ i krat­ko. To je zna­či­lo samo jed­no —
da se služ­ i ru­kam­ a a to ga je veo­ ­ma zai­nt­er­es­ ov­ al­o.

— Moj otac je ro­đen u Evro­pi, na Isto­ku — reče ona is­tim
jez­ i­kom ko­jim joj se Ni­ko­la obra­tio.

— Da li na njeg­ a li­či­te samo fi­zič­ki?
— On je bio veo­ ­ma odan čov­ ek — reče ona — niš­ ta mu
nije bilo svet­i­je od duž­ nos­ ti. Bio je grad­ski po­li­caj­ac. Moja
maj­ka je iz Bi­ro­bi­đan­ a.
U oči­ma joj sinu neš­ to kao iza­zov.
— Ko­li­ko ima di­si­de­nat­a u vaš­ oj po­ro­di­ci? — upi­ta on tiho.
Ona mu uput­i dugi is­pi­ti­vačk­ i po­gled, i on se oset­i nel­a‐­
god­no. Nel­a­god­nos­ ti je nes­ ta­lo, lice joj je opet bilo ja­sno i
kao ekran pov­ ez­ an s komp­ jut­e­rom ona dade tač­ne pod­ at­ke.
— Do­volj­no, tako da je moj otac veći deo ži­vo­ta pro­veo u
okaj­av­ an­ ju naš­ ih greh­ ov­ a.
— Izvi­ni­te — ubac­ i se Krejg Elondž na eng­ le­skom — Nik,
mo­lim te, šta se do­ga­đa?
Nik­ o­la se osmehn­ u.
— Niš­ ta nar­o­či­to — reče — go­spo­đa Vla­di­mo­va samo bri‐­
ne o tome da is­pun­ im još jed­nu klau­ z­ ul­u iz Tomk­ i­nov­ og te‐­
stam­ ent­a pre nego što od­le­ti­mo u Jap­ an. — Spus­ tio je ruku
na Krej­go­vo rame i steg­ ao ga. — Vi čete ostat­i na aero­dro‐­
mu. Pro­teg­ni­te noge, po­jed­ i­te neš­ to do­bro. Ja ću se vrat­i­ti
čim bu­dem mo­gao.

***

— Go­spo­di­ne Lajn­ i­re — reče Gord­ on Mink čet­r­de­set pet mi‐­
nut­a kas­ ni­je svoj­im ja­snim, či­stim gla­som — do­bro je što ste
do­šli, iako nem­ at­e mnog­ o vrem­ en­ a. Znam da ste veo­ ­ma za‐­
po­slen­ i u ovom tren­ utk­ u.

Nik­ o­lu su od­vel­i u zgra­du ned­ a­lek­ o od pod­zem­ nog pro­la‐­
za na Vird­ ži­ni­ja aven­ i­ji. Pri­vat­ni lift od­vez­ ao ga je u ar­bo­re‐­
tum, čet­i­ri spra­ta vi­sok. Ni­ko­la je veo­ ­ma uspeš­ no sak­ rio svo‐­
je iz­nen­ ađ­ e­nje. Kub­ i­stič­ka struk­tu­ra od ci­ga­la di­zal­a se

usred ove šume u kući. Tan­ ja ga uved­ e u kuću bez ikak­ vog
čuđ­ e­nja.

— Tom­kin­ ov­ a že­lja je bila nar­o­či­to ja­sna kad je u pi­tan­ ju
ova stvar — reče Nik­ o­la.

— Bez ob­zi­ra na sve, drag­ o mi je što sam vas upo­znao.
Nik­ o­la se osmehn­ u i dva čov­ ek­ a se ruk­ o­vaš­ e.

Pro­šli su kroz zgra­du, po­red mnog­ ih pro­sto­ri­ja koje su bile
po­plo­čan­ e ker­am­ ičk­ im plo­či­cam­ a ili su imal­e dr­ven­ e po­do‐­
ve. Ni­gde nisu mog­ li da se vide te­pi­si. Jas­ no se čulo od­zva‐­
njan­ je njih­ ov­ ih ko­rak­ a.

— Nik­ ad­ a ni­sam čuo za Odel­je­nje međ­ un­ ar­od­nih eks­ port‐­
nih tar­i­fa — reče Nik­ o­la. — Šta vi ra­di­te ovde?

Mink se nas­ mej­ao.
— Bio bih iz­nen­ ađ­ en da ste čuli za nas — sleg­nuo je ra‐­
men­ im­ a. — Mi smo bi­ro­krat­ska ot­pad­na voda koju Kong­ res u
svo­joj bez­gran­ ič­noj mud­ ro­sti nek­ ak­ o puš­ ta da teče. — Po­no‐­
vo se osmehn­ uo. — Mi iz­daj­em­ o neke do­zvo­le za ino­stran‐­
stvo a po­nek­ ad ih i ukid­ am­ o.
Ni­ko­la shvat­i da Mink od­go­var­a na njeg­ o­va pi­tan­ ja ne od‐­
go­var­a­ju­ći, u stvar­i.
Od­vel­i su ga u za­sta­kljen­ i pa­tio. Tan­ ja je već bila tamo i
si­pa­la je svež sok od po­mo­rand­ že u kris­ tal­ne čaše. Mink po‐­
kaz­ a Ni­ko­li udob­ne fo­te­lje, prek­ ri­ven­ e bat­i­kom sa Ha­i­ti­ja. Na
sve stran­ e ras­ le su palm­ e u vel­i­kim saks­ i­ja­ma.
— Čudn­ o mes­ to za vla­din biro. — reče Nik­ o­la.
Mink pod­ i­že ruke.
— To je samo dek­ or. Mi čes­ to pri­mam­ o po­set­e stran­ ih ve‐­
li­ko­do­stoj­ni­ka ovde. — Osmehn­ uo se. — Mor­a­mo da učin­ i­mo
sve da se oseć­ aj­u kao kod kuće.
— A, tako? — Nik­ o­la ustad­ e. Po­smat­rao je Tan­ ju i Mink­ a
dok se kret­ao kroz pat­io. — Sko­ro je po­noć, a u ovoj zgra­di
sve vrvi od užurb­ an­ os­ ti i za­po­slen­ os­ ti kao da je ju­tro. Da je
ovo Odel­je­nje ono, što vi kaž­ et­e da je­ste, vi bi­ste sed­ el­i iza
ogro­mnog pi­sać­ eg sto­la od met­al­a u kanc­ el­ar­i­ji prep­ u­noj flu‐­
o­res­ centn­ e svet­lo­sti. A u ovo doba noći bi­ste bili fino ušu‐­
škan­ i u svom krev­ et­u. Žel­eo bih da znam ko ste vas dvoj­e,

gde se ja stvar­no nal­a­zim, i za­što sam uopš­ te, ovam­ o do­ve‐­
den.

Mink klimn­ u glav­ om.
— Sve su to veo­ ­ma raz­ umn­ a pi­ta­nja i bri­ge, Nik­ o­la.
Smem li da vas zo­vem Nik­ o­la? Od­lič­no.
Zaz­ vo­nio je te­le­fon. Čulo se pri­guš­ en­ o zuj­a­nje kroz zid i
Tan­ ja se izvin­ i.
— Mo­lim vas, sed­ i­te — reče Mink i ot­kop­ča sako. — Ovo
Ode­lje­nje ima mnog­ o ime­na, ono koje sam vam po­men­ uo
samo je jed­no od njih. Nje­go­vo odr­ža­van­ je mnog­ o staj­e. Sta‐­
je man­ je od bom­bar­de­ra »B-l«, ali mi je treb­ a­lo šest mes­ ec­ i
pi­skar­an­ ja dok ni­sam do­bio ono što sam že­leo. — Po­nov­ o se
osmehn­ uo. — Bir­o­krats­ ki umov­ i ne mogu da shvat­e neo­ p‐­
hod­nost po­sto­ja­nja ovak­ vih odel­je­nja. Ovo je prva sli­ka koju
stran­ i špi­jun vidi kad ga do­ved­ em­ o ovam­ o.
— Špi­jun? — Nik­ o­la je bio iz­nen­ ađ­ en. — Raf­ae­ l Tom­kin je
imao po­sla sa špi­ju­ni­ma? Ne ver­u­jem da je tako neš­ to mo‐­
guć­ e.
— Zaš­ to da ne? — Mink sleg­nu ra­men­ im­ a. — On je bio
pat­ri­o­ta, a bio je bli­zak pri­jat­el­j mog oca. — Si­pao je još soka
u obe čaše. — Da vam ob­jas­ nim: moj otac je bio jed­ an od
osniv­ ač­ a taj­ne služ­ be. Tomk­ in je bio stručn­ jak za eks­ plo­ziv.
Srel­i su se u mor­nar­i­ci. Tomk­ in je mo­gao da skin­ e kri­lo go­lu‐­
bu, a da ne takn­ e per­je na njeg­ o­vim grud­ i­ma. Moj otac ga je
ko­ri­stio u nek­ im del­i­kat­nim za­da­ci­ma pred kraj rata, u Evro‐­
pi. Tamo je, tada, bilo za­is­ ta gadn­ o. Nac­ i­sti su se trud­ i­li da
po­beg­nu na sve mo­gu­će nač­ i­ne, a i dru­ge je treb­ a­lo dr­ža­ti
na oku. Moj otac mu je pred kraj po­ver­io veo­ ­ma del­i­katn­ u
mi­si­ju. Ko­li­ko sam mo­gao da saz­ nam, Tomk­ in je u neč­ em­ u
po­greš­ io mada moj otac nik­ ad­ a nije rek­ ao nij­ed­nu lošu reč
pro­tiv njeg­ a. Čo­vek je, iz­gle­da, jed­nos­ tav­no iz­gu­bio živ­ce i
slo­mio se. Treć­ i­na voda koji je kren­ uo u mi­si­ju, nes­ tal­a je u
vaz­ du­hu jer je di­nam­ it ek­splo­di­rao pre nego što je treb­ a­lo —
Mink popi svoj sok do kraj­a. — Vaš biv­ši šef bio je veo­ ­ma ča‐­
stan čo­vek. Znam da je kri­vio sebe zbog toga, i mada ga je
moj otac zbri­sao sa spis­ ka akt­i­vis­ ta, on je i da­lje ostao vez­ an

za org­ an­ iz­ ac­ i­ju. Moj otac nije žel­eo da se taj čo­vek sti­di i
muči zbog neč­ eg­ a što je on smat­rao ljud­skom greš­ kom, a ni
sam Tom­kin iz­gle­da da nije hteo da se ra­sta­ne od njeg­ a.

— I tako ste vi nas­ le­di­li Tom­kin­ a?
— Tako bi mog­ lo da se kaže — reče Mink, i pro­či­sti grlo —
mada ja ni­sam na tome ins­ i­sti­rao. Kad je moj otac umro, po‐­
zvao sam na raz­go­vor Tomk­ in­ a, i rek­ ao mu neka sam odlu­či
šta će dal­je da radi.
Po­sto­jal­o je jed­no pi­ta­nje na koje je mor­ao da se nađe od‐­
go­vor pre nego što nas­ ta­ve s dal­jim raz­go­vo­rom.
— Rec­ i­te mi — reče Ni­ko­la oba­zri­vo — da li je Tom­ki­nov­ a
ind­ u­stri­ja po­dig­nut­a novc­ em vaše org­ a­niz­ a­ci­je?
— Do­bri bože, ne, nik­ ak­ o — reče Mink, iskren­ o za­prep­ a‐­
šćen — mi nem­ am­ o ni­kak­ vog udel­a, niti kap­ i­ta­la ni u jed­noj
komp­ a­nij­i. Što se toga tiče, mož­ et­e da bu­de­te pot­pu­no mir‐­
ni.
Ni­ko­la po­nov­ o klimn­ u gla­vom, i ustad­ e. Pri­šao je pro­zo­ru
i za­gle­dao se nap­ o­lje. Bio je uz­nem­ i­ren jer nije znao zaš­ to je
Tomk­ in in­si­sti­rao na tome da dođe ovam­ o. Odluč­ io je zato
da bude veo­ ­ma dir­ekt­an, jer nije imao šta da izg­ ub­ i.
— Šta se do­go­di kad stra­ni špi­jun vidi ovo mes­ to? — pi‐­
tao je za­int­e­res­ o­van­ o.
— Običn­ o su dez­ o­ri­jent­i­san­ i — reče Mink. — Oni obič­no
ima­ju sas­ vim drug­ ač­ i­ju slik­ u o Zap­ ad­ u. Mnog­ i od njih oček­ u‐­
ju da će biti od­ved­ e­ni u neki ko­lo­nij­al­ni za­mak, ne­gde u di‐­
vlji­ni Vird­ ži­ni­je — nas­ mej­ao se. — Kao da im je žao što ih ne
is­pi­tu­je Alek Gi­nis, ili neko bar sli­čan njem­ u.
Mink ustad­ e. »Sada smo obav­ i­li lakš­ i deo po­sla«, po­mi­slio
je, »a sada prel­az­ i­mo na ozbilj­ni­je stva­ri«.
— Raz­ log zbog ko­jeg ste ovde — reče gla­sno, — ima veze
sa int­e­gra­ci­jom sa »Sato Pet­rol­hem­ i­jom«.
— O? — Nik­ o­la se okret­e prem­ a njem­ u. — Na koji na­čin?
— To je pi­ta­nje — reče Mink — nac­ i­o­naln­ e bez­ bed­nos­ ti.

***

Aki­ko nije spav­ al­a ot­kak­ o je Ni­ko­la oti­šao. U njen­ om ži­vot­u, i
u svim njen­ im akc­ i­ja­ma, bilo je rit­ma. Ki­o­ki ju je nau­ č­ io da
ga tra­ži, da ga pro­nađ­ e i da se nji­me slu­ži, što je samo po­ja‐­
čav­ al­o njen­ u snag­ u i hi­lja­du puta.

Šta je treb­ al­o sada da radi, kad se Nik­ o­la vrat­io u Amer­i‐
ku? Po­sto­jal­e su raz­ne mo­gućn­ os­ ti, ali samo je­dan iz­laz. Nije
do­la­zi­lo u ob­zir da osta­vi sve. O tome nije htel­a ni da raz­mi‐­
šlja. Nije mo­gla ni da kren­ e za njim u Amer­i­ku, jer je znal­a
da bi se naš­ la u nep­ ri­li­ci, kao i Sa­i­go svo­jev­ rem­ en­ o.

Okret­al­a se na fut­o­nu za jed­nu osob­ u. Pro­sto­ri­ja je bila
sas­ vim skromn­ o nam­ eš­ te­na, nik­ ak­ vih luks­ uz­ nih predm­ et­a
nije bilo u njoj. Kao da se nal­az­ i­la u bar­ak­ am­ a iz XVII veka,
jed­ i­na raz­ li­ka bila je u tome što je ona bila sas­ vim sama u
mal­oj pro­sto­ri­ji. Upr­kos ono­me što je rek­ la Sa­tou, ona nije
oti­šla da po­set­i tet­ku. To bi bilo nem­ og­ uć­ e, jer nije imal­a ži‐­
vih ro­đak­ a.

Po­lak­ o se di­gla, i te­gle­ći se po­čel­a je svoj jut­arn­ ji ri­tua­ l.
Čet­rd­ es­ et mi­nut­a kas­ ni­je kad je bri­sal­a pe­škir­om znoj s tela,
i po­što se is­tuš­ i­ral­a led­ en­ om vo­dom da zat­vo­ri sve pore na
koži, ona se vrat­i u malu pro­sto­ri­ju i poče po­la­ko, stud­ i­o­zno,
da obav­ lja ri­tu­al pri­prem­ an­ ja čaja.

To je ra­di­la svak­ og jut­ra, bez ob­zi­ra gde se nal­a­zi­la. U
njen­ om seć­ an­ ju to je bila jed­ i­na veza s njen­ om maj­kom, je‐­
di­na fi­zič­ka stvar ko­joj ju je ova žena nau­ č­ i­la. Njen­ a majk­ a je
inač­ e bila chan­ o-yu sens­ ei.

Sko­ro rel­i­gi­o­znom pred­ a­noš­ ću obav­ ljal­a je sve po­kret­e.
Ele­ment­i sav­ r­šens­ tva i konc­ ent­ra­ci­je prem­ a Zenu unoš­ en­ i
su u umetn­ ost pri­prem­ an­ ja čaja kao i u mnog­ e svak­ od­nevn­ e
rad­nje koje su tako, s pla­na obič­nog, po­di­za­ne na viši nivo,
zah­ te­vaj­u­ći da se u njih ne unos­ i samo man­ ue­ l­ni rad već i
duša i um.

Sa šo­lji­com ze­len­ og čaja u ruci, Aki­ko ustad­ e i otvo­ri fu‐­
sum­ u. Isp­ od pro­stra­ne ver­and­ e nal­a­zio se vel­i­ki vrt za raz‐­
mi­šlja­nje. Njeg­ o­vo či­sto kam­ en­ je bilo je jas­ no vid­ lji­vo u bla‐­
goj sve­tlo­sti a tri crne sten­ e bile su prav­ il­no ras­ po­ređ­ en­ e.

De­sno od same sred­ i­ne vrta di­za­lo se ori­jaš­ ko sta­blo ke‐­
dra. Dok je Aki­ko po­lak­ o sr­kut­al­a svoj gor­ki čaj, do­pus­ ti­la je
da joj po­gled šeta po div­nom smen­ ji­van­ ju tam­nih i svet­lih
to­nov­ a. To­li­ko se dugo za­dr­žal­a na tome da, kad se najz­ ad
okren­ ul­a da se vrat­i i kad joj se oči za­us­ ta­vi­še na tačk­ i s koje
je kren­ ul­a, senk­ e su se pro­men­ il­e i sunc­ e je dru­ga­či­je si­jal­o,
pod dru­gim uglom.

Tako izg­ ub­ lje­na na Sta­zi, ona po­nov­ o začu jed­nos­ tav­ne
zvu­ke bam­bu­sov­ e frul­e, udal­je­ne i tu­žne. Bila je to jed­ i­na
muz­ i­ka koju je slu­šal­a — sem pev­ an­ ja pti­ca koje se men­ jal­o
zav­ is­ no od go­di­šnjeg doba — za vrem­ e dug­ ih go­di­na koje je
pro­vel­a uz Ki­o­ki­ja.

Gor­ko­slat­ka mel­o­di­ja po­či­njal­a bi u pod­ne baš kad je po‐
služ­ i­val­a Ki­o­ki­ja čaj­em, spus­ tiv­ši se nis­ ko pred njim kao što
je nal­ag­ a­la ki­nes­ ka tra­di­ci­ja na ko­joj je on veo­ ­ma in­si­sti­rao.
Još je mo­gla da oset­i hlad­noć­ u kam­ en­ og poda na svo­jim je‐­
dva otvor­en­ im usnam­ a — u zamk­ u nije bilo ta­tam­ i­ja.

Običn­ o po­sle pod­ne, po­sle čas­ ov­ a, ona bi vi­ri­la kroz čip­ku
gran­ ja i li­šća kroz pro­zo­re pro­seč­ en­ e u de­be­lim kam­ en­ im zi‐­
do­vi­ma, trud­ e­ći se da vidi ko to svi­ra. Znal­a je da je taj­an‐­
stve­ni muz­ i­čar ko­mus­ o, pri­pad­nik sekt­e Fuke Bud­ i­zma. Sva‐­
kak­ o je imao prev­ r­nut­u kor­pu od tr­ske na gla­vi, jed­nos­ tavn­ u
hal­ju i dr­ven­ e sand­ al­e geta na nog­ a­ma. Bio je to muz­ i­čar
vel­i­ke veš­ ti­ne jer je ona obič­no hvat­a­la samu sebe kako pla‐­
če bez nek­ og vi­dlji­vog raz­ lo­ga, zbog než­ ne okrut­nos­ ti njeg­ o‐­
vih to­no­va i nota koje su kap­ a­le kroz vaz­ duh kao pa­hul­je
sneg­ a.

Pam­ etn­ a dev­ oj­ka, kak­ va je bila, nik­ ad­ a nije do­pu­sti­la da
Ki­o­ki vidi njen­ e suze. Da je samo i za jed­ an tren­ ut­ak po­sum‐­
njao da je pla­kal­a bez nek­ og ra­zum­ nog ra­zlo­ga, svak­ ak­ o bi
je kaz­ nio. Tak­ av je bio Ki­o­ki: ko­mand­ ant bit­ke.

Vi­so­ko na od­bramb­ en­ im zi­do­vi­ma zam­ka, vi­jo­rio je saš­ i‐­
mo­no — sta­ri bor­ben­ i bar­jak. Kako je tra­di­ci­ja nal­a­ga­la, na
njem­ u je do­mi­ni­rao ko­mand­ ant­ov znak. U ovom sluč­ aj­u, to
je bio sti­li­zo­van­ i menp­ o — bor­be­na mas­ ka od ko­van­ og čel­i‐­
ka. Tak­ ve mas­ ke su bile naj­ra­zli­či­ti­jeg obli­ka i sti­la. Ki­o­kij­ev­ a

je bila najs­ traš­ nij­a, akur­jo — lice zlog de­mon­ a — na tamn­ oj
po­zad­ i­ni.

U toku dana, Ki­o­ki bi uvek tako po­sta­vljao Aki­ko da joj je
saš­ i­mo­no uvek bio pred oči­ma. Nik­ ad­ a nije mo­gla da se
oslo­bo­di te sli­ke, čak je i noću mog­ la da čuje udar­a­nje tkan­ i‐­
ne koju je vi­tlao ve­tar.

Bila je ob­uz­ et­a stra­hom jer je sumn­ jal­a da se Ki­o­ki noću
pri­krao u njen­ u sobu, da joj je iz­vad­ io srce i da ga je zam­ e‐­
nio nek­ im kri­sta­lom u koji može da za­vir­i kad god to po­žel­i.

Aki­ko ši­rom otvo­ri oči i za­gle­da se u šo­lji­cu čaja koju je
dr­ža­la u ruk­ am­ a. Suze su kap­ al­e u teč­nost i po­rem­ et­i­le su li‐­
sti­će koji su mirn­ o po­či­val­i na dnu šo­lji­ce. Oni se po­kren­ uš­ e
u nov­ om vrt­lo­gu.

Trepn­ ul­a je i du­bo­ko uz­dahn­ ul­a. Iz­ba­ci­la je ugljen-di­oks­ id
koji je nes­ ve­sno suv­ iš­ e dugo za­dr­ža­la u svoj­im plu­ći­ma. Is‐­
pod otvo­ren­ e fus­ um­ e, iza kam­ en­ og vrta gde se usam­ lje­ni
bor sav­ i­jao na vet­ru, mo­gla je da vidi sivi zid koji je vi­rio kroz
ze­le­nil­o na pad­ i­nam­ a, mog­ la je da vidi mag­ lom is­pun­ jen­ e
do­li­ne Još­ i­noa.

***

Aliks se udal­ja­val­a od nje­ga. Nje­ne ze­le­ne oči bile su ši­rom
otvo­ren­ e tako da je on jas­ no mo­gao da vidi njen­ e beon­ jač­ e.
Po­di­gla je ruke, kao da se bra­ni. A kad je ose­ti­la klup­ i­cu is‐­
pod nogu, bila je to­li­ko prep­ la­šen­ a da joj se či­nil­o da će se
str­mog­ la­vi­ti u okea­ n.

Ko­rakn­ uo je prem­ a njoj i ona di­vlje krikn­ u, okren­ uvš­ i se
od nje­ga, skli­znuvš­ i na dno čamc­ a, po­vred­ iv­ši ko­le­no.

— Dal­je od mene! — url­al­a je, dok joj se u gla­su oseć­ al­a
his­ te­ri­ja. — Ko ste vi, do­đa­vol­a?

— Već sam vam rek­ ao — bilo je umor­a u njeg­ o­vom gla­su
i on se nije ni najm­ an­ je tru­dio da ga sak­ rij­e. — Ja sam Lu
Kro­ker iz njuj­or­ške po­li­ci­je. — Seo je na klup­ i­cu dal­je od nje,
ose­ćaj­u­ći kako mu se stom­ ak smir­uj­e.

— Uprl­ja­li ste mi čam­ ac — reče Aliks i do­da­de kas­ nij­e,
kao da se i toga se­ti­la. — Ubi­li ste čo­vek­ a.

Po­gle­dao ju je kao da je pol­ud­ e­la.
— Da sam mu pruž­ io pri­li­ku, on bi ubio mene — po­kaz­ ao
je na jed­nu tač­ku iz­međ­ u njih: »Magn­ um« Crv­ en­ og čud­ o­vi‐­
šta lje­skao se na sunc­ u kao riba. — Hteo je da mi raz­nes­ e
mo­zak.
— Gro­zan smrad — reče ona i okret­e gla­vu.
— Smrad smrt­i — reče Kro­ker bes­ no, ali po­segn­ u za ma‐­
lom kant­om i opra či­tav čam­ ac mors­ kom vo­dom. Onda po­di‐­
že »Magn­ um 357« i zag­ le­da se u njeg­ a. Na rev­ ol­ver­u nije
bilo ni­kak­ vih oznak­ a, čak ni ser­ij­skog bro­ja.
Ona je sada po­čel­a da drht­i, prek­ rs­ ti­la je ruke prek­ o gru‐­
di, pr­ste ja zak­ o­pa­la u ram­ en­ a s ta­kvom si­li­nom da su joj sa‐­
svim pob­ el­el­i. Usne su joj se po­kret­a­le kao da se moli.
On spus­ ti svo­ju mas­ ku i iz­vuč­ e se iz odel­a.
— Šta ćete da rad­ i­te sada, kad ste slo­bod­ni? — upit­a
tiho.
Aliks je još drht­al­a.
— Šta? — kao da se gu­ši­la u svoj­im reč­ i­ma, pro­gut­al­a je
kned­ lu i po­čel­a po­nov­ o. — Šta ćete da rad­ i­te s njim? —
okren­ ul­a je glav­ u, ali nije po­gle­da­la u leš.
— Nes­ ta­će na dnu mora za­jed­no s čamc­ em. — a kad ga
ona oštro po­gle­da on klim­nu gla­vom — čam­ ac mora da ne‐­
stan­ e, nema drug­ og iz­bo­ra.
— Ali, po­sto­ji još je­dan — glas joj je bio ta­nak. Kro­ker je
znao da ona gov­ o­ri o Pla­vom čud­ o­vi­štu.
— Ova nes­ reć­ a će ga pot­res­ ti i po­rem­ et­i­ti za do­volj­no
dugo vrem­ en­ a. Biće iz­bezu­ m­ ljen, a vi ćete moći da nes­ tan­ e‐­
te.
Bilo je jas­ no da ga je paž­ lji­vo sluš­ al­a, jer se brzo okren­ ul­a
i po­gle­da­la ga u lice.
— Rek­ li ste da samo ja treb­ a da nes­ ta­nem, zar ne ide­mo
za­jed­no?
— Tako je, već ste suv­ i­še dugo bili u za­ro­blje­niš­ tvu, ne
treb­ a da to pro­du­žav­ am­ o.

— Ali vi žel­i­te neš­ to od mene, to je bar jed­nos­ tav­no za‐­
ključ­ i­ti. Zato sam i bila ovde… sa nji­ma. Zato ste vi do­šli za
mnom — njen­ e oči su paž­ lji­vo pos­ mat­ra­le njeg­ o­vo lice.

Kro­ker od­vrat­i po­gled.
— Znat­e li ko su ova dvo­ji­ca? — Ona tiho od­mahn­ u gla‐­
vom. — Znat­e li ot­kud­ a su? — Ona opet od­mahn­ u gla­vom.
— Ko vas je to šti­tio?
— Ne znam.
— Ali, zna­te šta je to što ne treb­ a da oda­te — bilo je gor‐­
či­ne u njeg­ o­vom gla­su. Zar­ež­ ao je kad nije do­bio od­go­vor i
po­čeo je da pret­ra­žu­je čam­ ac. Kad je za­vr­šio, pri­met­io je da
se ona nije ni pom­ ak­ la.
Po­kaz­ ao je na Crv­ en­ o čud­ o­vi­šte:
— Ovaj mo­mak nema imen­ a, nema do­kum­ en­ at­a, nema
nič­ eg. On je čist kao svi­nja u govn­ im­ a — po­gle­dao ju je da
vidi kako rea­ g­ uj­e, a onda po­segn­ uvš­ i za ruk­ om Cr­ven­ og ču‐­
do­vi­šta, do­dad­ e — ima samo ovo.
Aliks vri­snu kad on ski­de neš­ to ovaln­ o s čov­ ek­ o­vog pr­sta.
Ovaj pro­ces po­nov­ io je još de­vet puta sve dok nije do­bio
malu go­mi­lu lju­spi­ca u šaci.
— Znat­e li šta je ovo, Aliks? — Ona di­vlje od­mahn­ u gla‐­
vom. — To su idi­o­ti. Idi­o­ti men­ jaj­u oti­ske pr­sti­ju. Veo­ ­ma do‐­
bro smiš­ lje­na stvar — nije to po­kaz­ ao, ali ose­tio je da mu se
sto­mak buni kad je je­dan idi­ot po­čeo da se odva­ja sa pr­sta
ubij­e­nog. Najp­ re nije hteo da po­ver­uj­e, da je to isti­na ali, na
ža­lost, bila je isti­na.
Ući u cr­ven­ i sekt­or bila je najv­ eć­ a greš­ ka koju je jed­ an
de­tek­tiv mog­ ao da nap­ ra­vi. Kro­ker je mo­rao da pri­zna da je
on uprav­ o po­či­nio tak­ vu greš­ ku. Nje­gov um je bio to­li­ko
okren­ ut ka tome da je Tomk­ in zlo­či­nac, da mu nij­ed­na dru­ga
mog­ ućn­ ost nije pa­da­la na pam­ et.
Ali, sada, kad je ot­krio idi­o­te, kad je vid­ eo da ubi­jen­ i
nema nik­ ak­ vih lič­nih do­kum­ en­ at­a, Kro­ker je po­čeo da shva‐­
ta da po­sto­je i dru­ge mo­gućn­ os­ ti, i to mu se ni najm­ an­ je nije
do­pad­ al­o.

— Od­vrat­no — reče Aliks. Mo­lim vas sklon­ i­te ih, iz­gled­ a­ju
kao nokt­i.

Sklo­nio je idi­o­te i pri­šao joj.
— Aliks, ko su do­đav­ o­la ti mom­ci?
— Ja… ja ne znam… ja ni­sam… — okren­ ul­a je gla­vu —
tako sam zbu­njen­ a. Više ne znam šta je dob­ ro, a šta nije.
Vi­deo je strah i šok u njen­ im oči­ma i odlu­čio je da je više
ne muči. Bol­je da je uklon­ i odavd­ e. Po­di­gao je si­dro, upal­io
mo­tor i kren­ uo prem­ a svom čamc­ u.
Kad je sti­gao do njeg­ a, stav­ io je mo­tor u ler, preb­ a­cio je
si­dro na svoj čam­ ac da bi ih dr­žao zaj­ed­no, a za­tim se pre‐­
ba­cio prek­ o ivi­ce. Okren­ uo se i po­nud­ io Aliks ruku da joj po‐­
mog­ne da pređ­ e.
Ona se po­la­ko di­gla i, kao u transu, preš­ la na njeg­ ov ča‐­
mac.
— Bilo bi do­bro kad bi­ste le­gli — reče on — samo da se
malo od­mor­i­te.
Po­slu­šal­a ga je, a on se bac­ io na po­sao. Preb­ a­cio je po­lo‐­
vi­nu kant­e benz­ i­na na Alik­sin čam­ ac. Onda se okren­ uo pre‐­
ma lešu Crv­ en­ og čud­ o­vi­šta i isek­ ao harp­ un iz njeg­ o­vih gru‐­
di. Bac­ io je harp­ un prek­ o ivi­ce čamc­ a. Po­di­gao je leš i nam­ e‐­
stio ga prek­ o vo­la­na.
»Magn­ um­ om« je is­pa­lio nek­ o­li­ko met­a­ka u pod čamc­ a.
Voda je od­mah po­čel­a da pro­di­re. Odv­ rn­ uo je zat­var­ač na
ba­lo­nu s benz­ i­nom i pro­suo je svu tečn­ ost po čamc­ u. Zap­ a‐­
lio je ši­bi­cu i ba­cio je. Usko­ro ga je za­hvat­io pla­men. Preb­ a‐­
cio se brzo na svoj čam­ ac, ba­cio si­dro s Alik­si­nog čamc­ a,
oba­vio lan­ ac oko člank­ a na nozi Crv­ en­ og čud­ o­vi­šta i upal­io
mot­or. Kad je čam­ ac kren­ uo sko­čio je u vodu, dr­že­ći pla­stič‐­
ni bal­on u jed­noj ruci. Lako je do­pli­vao do svog čamc­ a, po‐­
peo se prek­ o ivi­ce. Aliks je le­ža­la na leđ­ i­ma, a des­ nom je ru‐­
kom prek­ ril­a oči.
Čula ga je da se pri­bli­ža­va. Njen­ e usne se pok­ ren­ uš­ e.
— Kao da sam čula rev­ olv­ ers­ ke hice — rek­ la je.
— Mot­or na vaš­ em čamc­ u nije hteo da upal­i — nije treb­ a‐­
lo da joj pri­ča više o tome kao ni o opa­snos­ ti u ko­joj se nal­a‐­

zio.
— Oti­šao je — reče ona, kao mala de­vojč­ i­ca koja je iz­gu‐­

bi­la omi­lje­nog medu.
— To je deo cene koju pla­ćat­e za svoj­u slo­bo­du. Ona sklo‐­

ni ruke s lica i zag­ le­da se u njeg­ a.
— Čam­ ac io­nak­ o nije bio moj. Ni­sam ga ja pla­ti­la. Kro­ker

klimn­ u glav­ om i sede po­red nje.
— Radi se o vaš­ oj pri­ja­tel­ji­ci Ang­ el­i Di­di­on.
— Da. — Aliks kao da je uz­dahn­ ul­a. — Uvek se radi o An‐­

gel­i.
— Ja sam je naš­ ao mrt­vu — reče Kro­ker — i više od sveg­ a

na svet­u žel­im da uhvat­im nje­nog ubic­ u.
Aliks trepn­ u očim­ a.
— Da li je to sve?
— Neko ne želi da ot­krij­em ko je ubic­ a. To je loše. — Okle‐­

vao je sada, na sam­ oj ivi­ci pi­tan­ ja koje ga je pro­gan­ jal­o go‐­
di­nu dana, pi­ta­nja zbog ko­jeg je oti­šao da tra­ži Mat­i­ja zva‐­
nog Usta, pi­tan­ ja koje ga je do­vel­o ovam­ o u Ki Vest, mada
ga je kap­ e­tan upoz­ o­rio da se okan­ e tog slu­čaj­a.

Grlo mu je bilo suvo i či­nil­o mu se da su mu se gla­sne
žice uko­či­le. Gde je nes­ ta­la sva njeg­ o­va odlučn­ ost sada, kad
mu je od­go­vor bio nad­ o­hvat ruke, kad je vi­rio u njeg­ a kroz
te dub­ o­ke, ze­len­ e oči.

— Da li ju je ubio Raf­ae­ l Tomk­ in? — či­nil­o mu se da je to
neki tuđ glas pos­ ta­vio pi­ta­nje.

— Tomk­ in je bio pri­sut­an.
— To nije nik­ ak­ av odg­ o­vor.
Ona ga je dugo vrem­ en­ a pos­ mat­ra­la, kao da po­kuš­ av­ a da
do­nes­ e odlu­ku. Čam­ ac se la­ga­no lju­ljao is­pod njih, a mi­ris
ribe di­zao se s njeg­ o­vog dna. Ona se najz­ ad stres­ e i sede.
— Da se nag­ o­di­mo — reče šap­ a­tom. — Vi ćete me odve‐­
sti do Flo­ri­de, od­veš­ ćet­e me na mes­ to na kome znam da ću
biti bez­ bed­na — zas­ ta­la je kao da će sada ot­krit­i po­sled­nje
bla­go — a ja ću vam reći sve što znam o Ang­ e­li Di­di­on i o
njen­ oj smr­ti.