Eric van Lustbader -Miko

Ljub­ i­la ga je, si­sal­a, uvlač­ i­la, že­le­ći da obuh­ vat­i u pot­pu‐­
nos­ ti nje­gov ud, ko­ri­ste­ći sve po­kret­e i svu teh­nik­ u, sve što
je zna­la, samo da bi on ose­tio što veće za­do­volj­stvo. On naj‐­
zad po­pu­sti svoj sna­žni za­gr­ljaj, i sa­svim joj se pred­ ad­ e.

Kako je žel­el­a da ose­ti njeg­ o­ve usne i njeg­ ov jez­ ik tamo
gde je bila srž njen­ og bića. Žel­el­a je da on radi njoj ovo isto
što je ona rad­ i­la njem­ u. Zam­ i­sli­la je kako bi to iz­gle­da­lo i za‐­
drht­al­a je. Tada je ose­ti­la njeg­ o­ve pr­ste u str­nom cent­ru
svog bića i dub­ o­ko uz­dahn­ u, oseć­ aj­uć­ i kako u njoj bije puls,
kao da se tamo smes­ ti­lo neko drug­ o srce.

Po­čel­a je da pada kiša kad mu je do­pus­ ti­la, sa žal­je­njem,
da se oslob­ o­di. Od­mah se pop­ eo na nju, dok je njeg­ ov čvrst i
vlaž­ an ud do­dirn­ uo njen­ u bu­ti­nu i sto­mak. Než­ no ga je
uhvat­i­la ruk­ om i po­vel­a ga prem­ a sebi. Nje­go­ve usne se
spu­sti­še i obu­hvat­i­še njen­ u tam­nu bra­da­vic­ u, najp­ re jed­nu,
pa dru­gu. Ljub­ io ih je nai­­zme­ničn­ o. Ona je te­ško di­sal­a i,
mada se trud­ i­la da diše lag­ an­ ij­e, nije joj to uspe­val­o.

Mun­ ja opet sinu. čulo se kako neg­ de u dal­ji­ni grmi i kiša
poče da pada. Nije bilo ni daš­ ka vet­ra i kiša je pa­da­la sas­ vim
prav­ o, udar­aj­uć­ i u sjajn­ i šljun­ ak por­ed njih. Mog­ li su ja­sno da
vide samo sebe.

Aki­ko se než­ no uvij­a­la is­pod njeg­ a, tr­lja­juć­ i ga svoj­om
vlaž­ nom unut­ra­šnjoš­ ću veš­ ti­nom i znan­ jem prav­ e kurt­i­za­ne.
Mol­i­la je da je ne muči, a is­to­vrem­ en­ o je ona mu­či­la obo­je
svo­jim veš­ ti­ni ruk­ am­ a, po­kret­i­ma koji su po­jač­ av­ al­i nap­ e­tost
i koji su iza­zi­val­i tako vel­i­ko za­do­volj­stvo da je ono najz­ ad
po­sta­lo nep­ od­noš­ lji­vo za oboj­e.

S eks­ plo­zi­jom iz­dahn­ ut­og vaz­ du­ha, Nik­ o­la se otr­že iz nje‐­
nog než­ nog muč­ i­telj­skog za­gr­lja­ja i po­lak­ o pro­dre u nju. Aki‐­
ko uz­dahn­ u a zat­im drht­e­ći nek­ ont­ro­li­san­ o, izvi se u luk is‐­
pod njeg­ a. Tr­lja­la se o njeg­ a, di­vlja od žel­je i stras­ ti koje je
po­gled na njeg­ o­vo mi­ši­ćav­ o nap­ regn­ ut­o telo samo po­ja­ča‐­
vao.

On je pro­bo­de sve do kraj­a svoj­im nab­ rek­ lim udom i njoj
se učin­ i da je u tom tren­ u po­vez­ a­na s univ­ erz­ um­ om. Oset­i­la
je kako joj neka te­ži­na pada sa srca, da se sva mr­žnja go­di‐

nam­ a sak­ up­ lja­na topi kao sneg na sunc­ u pr­vog pro­lećn­ jeg
dana, sve tame je nes­ ta­lo iz nje­nog pog­ le­da.

Ljul­ja­la se sa vet­rom i grom­ om, kao než­ na tr­ska na obal­i
reke. Pti­ce su prel­e­ta­le iz­nad nje, do­zi­vaj­uć­ i se, vet­ar je za‐­
vi­jao oko nje, kiša ju je tuk­ la po telu i ona se sas­ vim prep­ us­ ti
njen­ oj moći. Voda je plju­skal­a oko ko­ren­ ov­ a a mali ins­ ekt­i su
gmi­za­li na sve stran­ e. Ona je bila deo reke, šume, mors­ ke
obal­e, dub­ i­na svet­a.

Ona se spu­štal­a i di­zal­a ist­o­vrem­ en­ o, noć je po­stal­a dan
a onda se sve okren­ ul­o. Ko­smos je pe­vao u njen­ om uhu, pre‐­
tva­raj­u­ći sek­ und­ e u vek­ o­ve, mi­nut­e i eone. Nje­no di­san­ je je
po­staj­al­o sve teže, či­nil­o joj se da se na taj nač­ in ugljen pre‐­
tva­ra u di­ja­mant­e, da se fos­ il­ni ostac­ i tako pret­va­raj­u u naf‐­
tu.

Uz­dahn­ ul­a je i go­di­šnja doba se pro­men­ iš­ e, za­drht­al­a je i
nova ostr­va se po­ja­vi­še na gru­di­ma Ti­hog okea­ n­ a. Po­čel­a je
da drh­ti, da svr­šav­ a, da pla­če nek­ ont­ro­li­san­ o, dok je on ek‐­
splo­di­rao svom vrel­i­nom u njoj. Org­ az­ am je bio neš­ to nev­ i‐­
đen­ o, sila koja je zbri­sal­a či­tav svet oko njih u trep­taj­u oka.
Za pr­vim je sled­ io dru­gi i oni više nisu znal­i za sebe.

***

Pla­vo čud­ o­vi­šte je men­ jal­o kola tri puta na svom putu prem­ a
sev­ er­u. Prvi put ih je pro­mei­­i­i­lo u Maj­am­ i­ju, kad je Put l po‐­
stao Put 195. Dru­gi put je pro­men­ io kola u Sav­ an­ i, kad su
onaj pro­klet­nik i Aliks Lo­gan zas­ ta­li da neš­ to po­jed­ u. Treć­ i
put je pro­me­nio kola van Bof­or­a, u Juž­ noj Kar­o­li­ni. Fen­ iks,
maš­ i­na za deš­ i­fro­van­ je, bila je s njeg­ o­ve de­sne stra­ne. Ona
se lako mont­i­ral­a i dem­ ont­i­ral­a. Pla­vo čud­ o­vi­šte bi se oseć­ a‐­
lo kao nago bez nje.

Pro­kletn­ ik je vo­zio kao pra­vi kučk­ in sin, a Pla­vo čud­ o­viš­ te
je mor­al­o da bude veo­ ­ma obaz­ ri­vo. Znal­o je da ne sme sebi
da do­pu­sti ni­jed­nu greš­ ku. Znal­o je da ako ih sada iz­gub­ i go‐­
to­vo je s njim: znal­o je da ih ni ono, a ni bilo ko drug­ i, više
neće moći da nađe.

Nije žur­i­lo. Čud­ o­viš­ te je bilo mnog­ o luk­ av­ ij­e i mud­ ri­je
nego što je Kro­ker mi­slio. Puš­ io je svo­je »Kem­ el« ci­ga­ret­e
bez fil­ter­a, bio je str­pljiv, do­puš­ ta­juć­ i da ga oštar duv­ an drži
dal­je od sna. Nije uz­i­mao nik­ ak­ ve pil­ul­e pro­tiv spa­van­ ja.

Pla­vo čud­ o­vi­šte je bilo zai­­sta veš­ to i znal­o je svoj po­sao.
Sti­glo je pred hot­el čet­i­ri i po mi­nut­a po­sle Kro­ker­a i Aliks
Lo­gan. Njih dvo­je samo što su nes­ tal­i u kam­ en­ om i stak­ le‐­
nom pred­ vor­ju. Bio je to istoč­ni lan­ ac hot­e­la, saz­ i­dan iz­van
Rel­i­ja, sa ogromn­ om tro­sprat­nom zgra­dom u ko­joj je bio
smeš­ ten cent­ar za kup­ o­vi­nu. U nep­ o­sred­noj bli­zi­ni bio je au‐­
to­put sa šest voz­ nih tra­ka. Sa aut­o­pu­ta se, mak­ ad­ ams­ kim
put­em skret­al­o prem­ a hot­e­lu.

Dže­si Džejms, Pla­vo čud­ o­vi­šte, po­vez­ e svo­ja bež kola
»ari­es K« sa aut­o­pu­ta 70 prem­ a mak­ ad­ am­ u.

Pri­met­io je neš­ to po čemu je za­ključ­ io da su nji­hov­ a kola
— po­sled­nji mod­ el »ford­ a«, s čet­vo­ra vrat­a, smeđ­ e boje.
Tako je brzo skren­ uo iz sredn­ je tra­ke aut­o­pu­ta da je nap­ ra‐­
vio prav­ u po­metn­ ju u sao­ ­brać­ aj­u. Si­ren­ e su url­al­e, gume su
škrip­ al­e a voz­ ač­ i su pso­val­i na sav glas. On je bez­ob­zirn­ o ju‐­
rio prem­ a mak­ ad­ am­skom putu koji je išao do ho­te­la.

Po­di­gao je uvis sredn­ ji prst, i po­kaz­ ao ga u pravc­ u po­be‐­
snel­ih voz­ ač­ a. Bilo mu je već do­volj­no Juž­ ne Kar­o­li­ne i njen­ ih
drum­ ov­ a, a nar­o­či­to su mu se zga­di­li aut­o­sto­pe­ri. A još više
nes­ po­sob­ni voz­ ač­ i. Pet ki­lo­met­a­ra unaz­ ad sko­ro je iz­gub­ io
»ford« iz vida zbog nek­ og ble­sav­ og sed­ am­nae­ s­ to­go­di­šnjak­ a
s bu­bu­lji­čav­ im li­cem i kau­ b­ oj­skim šeš­ i­rom od sla­me na glav­ i.
Džejms je i sada, s lju­ti­nom, mi­slio na njeg­ a dok se za­us­ ta‐­
vljao na hot­el­skom park­ ir­a­li­štu. Taj mali nije imao poj­ma o
vo­žnji.

Džejms plju­nu kroz pro­zor. Sko­ro da sas­ vim iz­gu­bi smeđ­ i
»ford« zbog te bar­a­be. Zam­ i­sli samo! Do­šao je sve dov­de
sle­deć­ i Aliks Lo­gan, ne od­mi­čuć­ i se od njen­ og repa, a onda
su mu nes­ ta­li iz vida jer pro­klet­i kli­nac nije hteo da ga pro‐­
pus­ ti. Džejms je i sada za­drht­ao pri po­mi­sli na to.

Onda od­jed­nom, njeg­ o­ve oštre oči ugle­da­še smeđ­ i »ford«
na ho­tel­skom par­king­ u. Skren­ uo je i par­kir­ao se ne­da­lek­ o od

»for­da«. Isp­ ruž­ io je noge. Sam sebe je ubeđ­ i­vao da sada ne
mora nik­ ud­ a više da žuri. Ovo su bila nji­hov­ a kola, a ako
nisu, mo­ra­će da se po­mi­ri sa či­njen­ ic­ om da ih je sada zai­­sta
iz­gub­ io.

Puls poče brže da mu radi kad je vid­ eo reg­ i­star­ske tab­ li‐­
ce. Flo­ri­da. Izaš­ ao je iz kola i pri­šao »for­du«. Sta­vio je dlan
na hau­ b­ u. Bila je vrel­a. Tačn­ o, to su bila nji­hov­ a kola.

Klek­nuo je i obri­sao sas­ uš­ en­ o bla­to koje je za­klan­ jal­o re‐­
gi­stars­ ki broj kola. Zap­ amt­io je broj, a onda je ustao i kren­ uo
staz­ om prem­ a ulaz­ u u hot­el.

***

Mlad­ i po­ručn­ ik zvao se Rus­ i­lov. Što ga je više vi­đao, Pro­to­ro‐­
vu se ovaj čov­ ek sve više do­pad­ ao. Taj čov­ ek je imao ini­ci­ja‐­
ti­vu. Pro­blem sa ostal­im lju­di­ma koje su mu da­val­i kao sa‐­
radn­ i­ke bio je u tome što je nji­hov­ o strikt­no vas­ pi­ta­nje pot‐­
pun­ o uniš­ ti­lo svak­ i trag ini­ci­jat­i­ve u njim­ a.

Ako do­bi­ju pe­čat, bili su spo­sob­ni sve da uči­ne. Sve bi ra‐­
di­li do­slov­ce onak­ o kako je pro­pi­san­ o, ili bi umrl­i. Tak­ va vr‐­
sta odan­ os­ ti bila je do­bro­do­šla i drag­ o­cen­ a, ali nik­ ak­ o u po‐­
slu ko­jim se bav­ io Vik­tor Pro­to­rov. Tak­ va vr­sta ro­bot­skog raz‐­
mi­šlja­nja mo­gla bi da raz­nes­ e či­ta­vu mrež­ u, da uniš­ ti po­ten‐­
ci­jal­ni trag koji do­la­zi s dru­ge stra­ne ili skren­ e paž­ nju na ne‐­
što što se do­gađ­ a kod njih. Pro­to­rov je bio gla­va Dev­ et­og di‐­
rokt­o­rat­a, i pred­ an­ o je vo­dio bri­gu o lju­di­ma koji su bili nje‐­
mu pov­ er­en­ i, bez ob­zi­ra da li su bili vojn­ ic­ i ili bi­ro­krat­e.

On je bio upravn­ ik ško­le na Ura­lu. Bila je to man­ ja ško­la
od one koju je imao KGB — u njoj su bile rek­ ons­ trui­­san­ e
amer­ič­ke uli­ce, uop­šte amer­ič­ki nač­ in ži­vo­ta sa ham­burg­ e­ri‐­
ma i mleč­nim šejk­ o­vim­ a, kuv­ an­ im vir­šlam­ a na uglju, raz­nim
mog­ ućn­ os­ ti­ma da se nau­ č­ e bez­broj­ni amer­ič­ki di­ja­lekt­i. Bilo
je sve to za­mi­šlje­no kao u baj­ci, ali bilo je i veo­ ­ma opa­sno.
Mnog­ i su špi­jun­ i skli­znul­i prek­ o te ško­le, odu­šev­ lje­ni amer­ič‐­
kim nač­ i­nom ži­vot­a, od­bi­ja­juć­ i da obav­ lja­ju za­dat­ke za koje
su bili obu­čav­ an­ i. Zap­ adn­ jačk­ i nač­ in ži­vo­ta bio je kao pes­ ma

si­ren­ e ko­joj su mo­gli da odo­le samo oni najo­ ­da­nij­i, i oni koji
su tok­ om ško­lo­van­ ja uspel­i da očvr­snu.

Da su sta­ri bi­ro­krat­i znal­i šta smer­a Vikt­or Pro­to­rov, bez
sumn­ je bi nar­ed­ i­li da se njeg­ o­va ško­la za­tvo­ri. Međ­ u­tim, isti‐­
na je bila da su se oni po­mal­o pla­ši­li De­vet­og di­rekt­o­rat­a, i
da su se nar­o­či­to pla­ši­li — Vikt­o­ra Pro­to­ro­va. Ali, mo­ra­li su.
da pri­zna­ju da im je on obez­bed­ io i mnog­ e po­bed­ e ši­rom
svet­a. Nisu mog­ li da pren­ eb­ reg­nu njeg­ o­ve uspeh­ e u Arg­ ent­i‐­
ni, u En­gle­skoj i u El Sal­va­do­ru, gde je sko­ro nav­ eo amer­ič­ku
adm­ i­ni­strac­ i­ju da od ove zem­ lje nap­ ra­vi drug­ i Vi­jet­nam. Ali,
nije im pad­ a­lo ni na kraj pa­met­i da počn­ u da is­pi­tuj­u izvo­re
svo­jih stra­hov­ a.

Pjotr Aleks­ and­ ro­vič Rus­ i­lov di­plo­mi­rao je na Pro­to­ro­vlje‐­
voj akad­ em­ i­ji na Ural­u. Ali, bio je vi­šes­ tru­ko ob­da­ren. Pre
sveg­ a, bio je najb­ o­lji u svo­joj klas­ i a zat­im, sav­ r­šen­ o se ukla‐­
pao u sve. Pro­to­rov je znao iz lič­nog, gor­kog is­kus­ tva, da ži‐­
vot u Akad­ em­ i­ji ima malo slič­nos­ ti sa stvarn­ im ži­vo­tom i
prep­ rek­ am­ a na koje će nai­­ći. Mnog­ i koji nisu di­plo­mi­ral­i na
Akad­ em­ i­ji, a pro­šli su kroz komp­ let­nu obuk­ u, bili su po­vuč­ e‐­
ni u bi­ro­krats­ ku slu­žbu Dev­ et­og di­rekt­o­ra­ta i nik­ ad­ a više
nisu do­šii u lič­nu vezu sa Pro­to­ro­vim.

Ali, Rus­ i­lov je bio dru­ga­či­ji. On je bio si­ro­če. Vrlo rano dr‐­
ža­va — ili bo­lje reč­ en­ o Pro­to­rov — po­bri­nul­i su se za njeg­ a.
On je bio nji­hov prv­ o­raz­ red­ni pro­i­zvod.

Po­što je Pro­to­rov bio ože­njen svoj­im po­slom, a mož­ da i
zbog toga što mu seks nije nik­ ad­ a mnog­ o zna­čio, nije obra‐­
ćao pa­žnju na žene. Pa ipak, nek­ ad­ a davn­ o, po­sto­jal­a je jed‐­
na žena u njeg­ o­vom ži­vo­tu. Bila je to žena koju je žel­eo da
zab­ o­rav­ i, ali nije mo­gao. Ale­na je bila sup­ ru­ga je­vrejs­ kog di‐­
si­dent­a. Pro­to­rov koji je tada bio šef Pr­vog di­rekt­o­ra­ta, po‐­
slao je Ale­ni­nog muža u gul­ag, a nju je od­mah do­veo u svoj
krev­ et. Ona mu je pruž­ i­la za­do­volj­stvo o ko­ji­ma nije ni­kad­ a
ni san­ jao.

Da li zbog sveg­ a što se do­gađ­ a­lo oko nje, ili zbog same
Ale­ne, tek, Pro­to­rov nije mog­ ao neš­ to da ob­jas­ ni. On je o
sebi mi­slio kao o čov­ ek­ u kome je strast stran­ a i koji može ja‐­

sno i objekt­iv­no da sag­ le­da sve sit­u­ac­ i­je. Strast je, me­đu­tim,
kod njeg­ a po­či­val­a kao led­ en­ i breg dub­ o­ko is­pod arkt­ič­kih
voda i iz­nen­ ad­ i­la ga je svoj­om snag­ om.

Do­pa­dal­o mu se to ili ne, Ale­na je bila sve što je imao.
Čak i onda, kad ju je po­slao u Lub­ jan­ku, osta­la je dub­ o­ko u
njeg­ o­vom se­ćan­ ju. Tako je bilo, sve dok se nije po­jav­ io Rus­ i‐­
lov. Ni sam ne shvat­aj­uć­ i kako i kad se to do­go­di­lo, Pro­to­rov
je po­čeo da smat­ra svog šti­ćen­ ik­ a de­lom po­ro­di­ce. Sin je
bila suv­ i­še slab­ a reč za tu vr­stu od­nos­ a i odan­ os­ ti. Kad Pro‐­
to­rov bude po­vuč­ en iz Dev­ et­og, a znao je da mu to usko­ro
pred­sto­ji, bio je za­do­vo­ljan što osta­vlja Rus­ i­lo­va da nas­ tav­ i
njeg­ o­vim tra­gom.

Znak koji je do­bio od puk­ ovn­ ik­ a Mir­o­nenk­ a o tome da je
saz­ van spec­ i­jal­ni sas­ tan­ ak određ­ en­ ih služ­ bi i da je za­kaz­ an
za ned­ e­lju dana, bio je do­vol­jan da mu bude jas­ no da su mu
dani u Dev­ et­om od­bro­jan­ i. A do tada, mor­ao je da otk­ rij­e taj‐­
nu »Tenč­ i­ja«. Teng­ u, njeg­ ov drug­ i agent u Tenš­ in Šo­den Ka‐­
to­ri­ju, ubij­en je na taj­ans­ tven nač­ in dok je be­žao s do­ku‐­
ment­i­ma koje je Pro­to­rov tra­žio od tren­ utk­ a kad je saz­ nao
da se baš u toj ško­li ninđ­ a kri­je sva do­kum­ ent­a­ci­ja o »Tenč­ i‐­
ju«. Bilo je to malo odug­ o­vla­čen­ je či­tav­ og po­sla, smat­rao je
Pro­to­rov, ali znao je da taj uda­rac nije fat­a­lan.

— Go­spo­di­ne?
Pro­to­rov po­di­že gla­vu, a njeg­ o­ve mis­ li se raz­le­teš­ e.
— Da, po­ručn­ i­če Rus­ i­lov — do­pa­da­lo mu se što mu se
mlad­ i čo­vek obra­ća sa »go­spo­di­ne« a ne sa »druž­ e«. Čin­ ov­ i
su bili veo­ ­ma važ­ ni u De­vet­om di­rekt­o­ra­tu, za raz­ li­ku od hi‐­
po­kri­zi­je koja je vla­dal­a na drug­ im mes­ ti­ma.
Rus­ i­lov je ušao u be­zvučn­ u pro­sto­ri­ju, kroz vrat­a pod lu‐­
kom. Dr­žao je go­mi­lu pap­ i­ra koje je skin­ uo sa komp­ jut­er­skog
prin­te­ra.
— Mis­ lim da nam je Sa­kov IV dao ključ za reš­ en­ je za­go‐­
netk­ e — rek­ ao je.
Pro­to­rov od­mah sklo­ni sve pap­ i­re sa svog sto­la i nap­ ra­vi
mes­ ta na njem­ u. Rus­ i­lov spu­sti mat­er­i­jal koji je do­neo i oba
čo­vek­ a se zag­ le­daš­ e u nje­ga. Mat­e­ri­jal koji je po­slao sat­el­it-

tra­gač bila je, u stvar­i, mapa koja je obuh­ vat­a­la oblast od
150 do 200 kil­o­met­ar­a. Do­bro su po­znav­ al­i ovaj deo. Bio je
to deo iz­međ­ u sev­ er­nog kraj­a Ho­kai­­da i najj­už­ ni­jeg od Kur­il‐­
skih ostr­va Kun­ aš­ i­ra. Deo te obla­sti pri­pa­dao je Jap­ a­nu: je‐­
dan deo su drž­ a­li So­vje­ti.

Prst mla­dog po­ručn­ ik­ a zau­ s­ ta­vi se na jedn­ om mes­ tu.
— Vi­dit­e ovo, go­spo­di­ne — vr­hom pr­sta je vuk­ ao po Mo‐­
reu­ z­ u Nem­ ur­o — ovde nema nič­ eg­ a, nič­ eg­ a što bi odu­da­ra­lo
od običn­ os­ ti. Ali — okren­ uo je još jed­nu stran­ ic­ u — po­gle­daj‐­
te ovde. — Njeg­ ov prst se za­us­ ta­vi na jed­noj mal­oj tačk­ i u
Mo­reu­ z­ u.
— Šta je to? — pi­tao je Pro­to­rov, znaj­u­ći i sam sav­ rš­ en­ o
do­bro o čemu je reč. Nije hteo da Rus­ i­lo­vu sman­ ji uži­van­ je u
plo­do­vi­ma njeg­ o­vog rada. To bi bilo ne­po­šte­no.
— To je vel­i­ki izvor to­plo­te — reče Rus­ i­lov.
Pro­to­rov se za­gle­da u njeg­ a za tren­ ut­ak. Mor­ao je da pu‐­
sti ovog mla­dog čov­ ek­ a da mu sve is­pri­ča. U gla­su Rus­ i­lo­va
se oseć­ ao tri­jumf kad je pon­ ov­ io:
— Izvor to­plo­te je veo­ ­ma jak.
— Da nije vulk­ ans­ ka akt­iv­nost? — pi­tao je Pro­to­rov, zna‐­
juć­ i da je to naj­bo­lje i najp­ ri­hvat­lji­vi­je ob­jaš­ njen­ je.
— Su­vi­še je lo­kal­i­zo­van­ o, a zna­mo da je greš­ ka neg­ de
ovde. — Njeg­ ov prst kret­ao je prem­ a jug­ o­i­sto­ku.
— Vi­dim — reče Pro­to­rov, i za­val­i se u sto­li­ci — pa šta bi
to onda mog­ lo da bude?
— »Tenč­ i«.
»Da, da« — po­mi­sli Pro­to­rov. — »To je tačn­ o to«.
Iz dru­gih izvo­ra su saz­ nal­i da je »Tenč­ i« neki mo­num­ en‐­
tal­ni in­dus­ trij­ski pro­jek­ at, ili neš­ to u vezi s go­ri­vom. A u sve‐­
mu što su Pro­to­rov i či­tav njeg­ ov tim tra­ži­li sve ovo vrem­ e,
po­sto­ja­la je neka nel­o­gičn­ ost. Pro­to­rov je oseć­ ao da ju je
sada pro­naš­ ao. A onda, dok je još jed­nom ba­cao po­gled na
pap­ i­re, neš­ to drug­ o mu pri­vuč­ e po­gled. Nap­ rav­ io je brzo
pro­rač­ un u gla­vi, a zat­im još jed­nom pro­ver­io sve, to pre
nego što je bilo šta rek­ ao.

— Po­ručn­ ič­ e — reče on zam­ i­šlje­no. — Odak­ le po­ti­če ta in‐­
tenz­ iv­na to­plot­na akt­iv­nost? Gde bi­ste je vi tač­no lo­ci­ral­i?

— To je teš­ ko reći, go­spo­di­ne — Rus­ i­lov se nagnuo prem­ a
do­kum­ ent­i­ma. Po­sle iz­ves­ nog vrem­ en­ a ispra­vio se, a lupu
koju je do tada dr­žao u ruk­ am­ a spu­stio na sto. — Ako bi­ste
me baš pri­mor­al­i da kaž­ em gde se nal­az­ i taj izvor to­plo­te re‐­
kao bih da je na ja­pans­ koj ter­i­to­ri­ji. Bar je­dan deo do­laz­ i sa
nje.

Pro­to­rov oset­i kako mu se puls ubrz­ a­va.
— A šta mi­sli­te, oda­kle po­ti­če drug­ i deo?
— Čini mi se da drug­ i deo do­la­zi sa te­ri­to­ri­je koja pri­pa­da
nama.

***

Aliks Lo­gan je bila pod tuš­ em. Kro­ker je sed­ eo u udob­noj fo‐­
tel­ji, u lepo nam­ eš­ ten­ oj sobi. Sr­kut­ao je burb­ on s vod­ om koji
su mu don­ el­i u sobu.

Bio je prem­ or­en i do­pus­ tio je da mu gla­va padn­ e na na‐­
slon fot­el­je. Zat­vo­rio je oči.

Još je oseć­ ao vr­to­gla­vic­ u od 18 čas­ ov­ a koje je pro­veo u
ko­li­ma. Više bi vo­leo da su mo­gli da lete od Ki Ves­ ta, ali to bi
bilo ravn­ o sam­ ou­ b­ i­stvu, jed­nak­ o kao da je sta­vio na kola
znak »Pra­ti­te me«.

Kad o svem­ u do­bro raz­mi­sli, aut­o­mob­ il je ipak bio najb­ o‐­
lje reš­ e­nje. Bio je zgo­dan, jer su mo­gli lako da men­ jaj­u me‐­
sta i da odla­ze, bez ob­zi­ra na vrem­ e.

Kao kroz san čuo je šuš­ ta­nje tuša. Opet je mi­slio o tome
šta zna­či to što Aliks Lo­gan sedi po­red njeg­ a to­kom či­ta­ve
vo­žnje. Raz­mi­šljao je i o tome kako njen­ a, od sunc­ a iz­ble­de‐­
la, kosa po­vrem­ en­ o pada na njeg­ o­vo rame, kako se te zel­e‐­
ne oči s po­ver­en­ jem za­gled­ a­ju u njeg­ o­ve, kako joj je vit­ko
telo divn­ o i kako joj je lepa i sjaj­na koža po­tam­nel­a od sun‐­
ca.

Te mi­sli ga nav­ ed­ o­še da mi­sli o Ang­ el­i Di­di­on, dru­goj ma‐­
nek­ enk­ i i najb­ o­ljoj pri­jat­e­lji­ci Aliks Lo­gan. Ali, niš­ ta od sve

sla­ve koju je An­gel­a Di­di­on ste­kla to­kom kar­i­jer­e, ni­kak­ va
go­vor­kan­ ja nisu vred­ el­a ni najm­ an­ je onog tren­ a kad je Kro‐­
ker ušao u njen stan i naš­ ao je kako leži prek­ o krev­ et­a, nagu
i mr­tvu, sa zlatn­ im lanč­ i­ćem oko struk­ a.

Tada više nije bila ni kral­ji­ca le­po­te, ni simb­ ol seks­ a, že­lja
svak­ og nor­mal­nog muš­ kar­ca. Po­što joj je od­uz­ et ži­vot na
tako gru­bi nač­ in, bila je samo mlad­ a de­vojk­ a, tuž­ na u svoj­oj
ran­ ji­vos­ ti. To je po­tres­ lo Kro­ker­a više nego što ga je neš­ to
ikad­ a ra­ni­je po­tres­ lo u ži­vo­tu. Dok je bila živa, nije bio to­li­ko
op­či­njen njom.

Sada se do­bro seć­ ao tog tren­ utk­ a. Žel­eo je, više nego
išta na svet­u, da zna neke mag­ ič­ne reči koje bi je vrat­i­le u
ži­vot. Nije to žel­eo zbog sebe, već zbog nje same. U smrt­i je
ona bila samo ljud­sko biće, dak­ le mnog­ o više nego što je,
kao de­voj­ka s nas­ lov­nih stra­nic­ a »Voga« i »Ko­smo­po­li­tan­ a«,
ikad­ a bila.

Bilo je to malo, ali ga je po­kren­ ul­o na ovu dugu i mučn­ u
pu­ta­nju reš­ av­ an­ ja zag­ o­net­ke i is­tra­ži­van­ ja. Bila je to sit­na
stvar zbog koje je, ipak, bio sprem­ an da ri­zi­kuj­e svoj sop‐­
stven­ i ži­vot. Ali, kad čov­ ek o tome počn­ e da razm­ i­šlja na
dru­gi nač­ in bila je to jed­ i­na čas­ na i pra­va stvar koju je mo‐­
gao da uči­ni. A Lu Kro­ker je o čas­ ti, do­sto­jans­ tvu i duž­ nos­ ti
nau­ č­ io do­sta od svog naj­bo­ljeg pri­ja­te­lja, Ni­ko­le Laj­ni­ra.

Aliks otvo­ri vrat­a kup­ a­ti­la u kome se po­di­za­la vod­ e­na
para. Bila se oba­vi­la u vel­i­ki peš­ kir od grud­ i do ko­len­ a, a je‐­
dan man­ ji je vez­ a­la kao turb­ an oko mo­kre kose.

Kro­ker ši­rom otvo­ri oči, jer mu se od­jed­nom uči­ni da to
nije Aliks već da se po­jav­ i­la Ang­ el­a Di­di­on. To još samo više
učvrs­ ti njeg­ o­vu odlu­ku da ne do­pu­sti da se i ovoj dev­ ojc­ i ne‐­
što do­go­di. Znao je da joj je smrt su­đe­na čim se poj­av­ i u vid‐­
nom po­lju Pla­vog čud­ o­vi­šta.

— Red je na vas — reče ona, po­gle­davš­ i ga otvo­ren­ o svo‐­
jim zel­en­ im oči­ma koje kao da mu pro­bu­ši­še lo­ba­nju. — Iz‐­
gle­da­te kao da vam je straš­ no to­plo i da vam je tu­ši­ra­nje ne‐­
op­hod­no.

Kro­ker neš­ to pro­mrm­ lja i ispi piće do kra­ja.

— Čudn­ o, oseć­ am se mnog­ o gore.
Sela je na jed­nu stra­nu vel­i­kog franc­ us­ kog krev­ et­a i spu‐­
sti­la je ruke u kril­o.
— Zaš­ to rad­ i­te sve ovo za mene? To bih že­lel­a da znam.
Ubi­će vas ako vas uhvat­e. To i sami najb­ o­lje znat­e, zar ne?
— Sve ovo čin­ im zbog An­gel­e.
— Ni­ste je čak ni po­znav­ al­i — reče Aliks. — Svi­đal­o vam
se njen­ o lice, kao što se sviđ­ al­o svi­ma ostal­i­ma.
— Vi to ne mo­že­te da shvat­i­te — reče on, za­val­iv­ši se
udobn­ i­je u fot­el­ji.
— I nik­ ad­ a i neću shvat­i­ti — reče ona kis­ el­o — uko­li­ko mi
sve to ne obj­a­sni­te.
— Umr­la je na mom ter­en­ u — mućk­ ao je led u čaši, za‐­
gle­dan u kock­ i­ce, ali kao da ih nije vid­ eo. — Neko ju je do­bro
udes­ io. Žel­im da saz­ nam ko je to bio. Ona je bila oso­ba kao
sve drug­ e. To­li­ko bar zas­ lu­žu­je. Aliks se kratk­ o nas­ mej­al­a.
— Ja mnog­ o bo­lje od vas znam šta ona za­služ­ uj­e. — Za‐­
stal­a je za tren­ ut­ak kao da želi da se pri­be­re. — Ona je bila
najo­ ­bič­nij­a kučk­ a, Lu. Bila je zla, osvet­o­lju­bi­va, bo­les­ no lju‐­
bo­mor­na i aps­ ol­ut­no pod­mi­tlji­va.
Kro­ker je dob­ ro po­gle­da.
— Sve to sada nije važ­ no. Za mene ona nije bila ni bo­lja
ni lo­ši­ja od dru­gih.
Aliks nasu piće iz flaš­ e »Old grand-ded«-a.
— Treb­ al­o je da pro­ved­ e­te neko vrem­ e sa njom — rek­ la je
ona, ot­piv­ši vel­i­ki gut­ljaj pića. — Bilo bi vam do­volj­no samo
nek­ o­li­ko dana da shvat­i­te ko je ona.
Kro­ker uze čašu iz njen­ e ruke. Ispi do kraj­a ono što je bilo
u njoj.
— Da li ste bili za­lju­blje­ni u nju?
— To se vas zai­­sta ne tiče — sik­nul­a je na njeg­ a, a ruke
joj se steg­ o­še u pes­ ni­ce. Usne joj se pret­vo­ri­še u nep­ ri­vlač‐­
nu crtu, a onda grč poče malo po­mal­o da po­puš­ ta. — Ne
mo­žet­e da oček­ uj­e­te da ću vam od­go­var­at­i na ta­kvu vrs­ tu
pi­tan­ ja samo zato što ste mi spas­ i­li ži­vot.

Gor­ko je zaj­ec­ al­a, njen­ a sunc­ em po­tam­nel­a ra­men­ a se
po­vi­še, dok je ru­kam­ a pok­ ril­a lice. Kao da je tra­ži­la da je on
ute­ši i za­šti­ti: ali, znao je da bi se po­vuk­ la kada bi po­kuš­ ao
da je za­gr­li.

Po­sle iz­ves­ nog vrem­ en­ a sklon­ il­a je ruke s lica i obri­sal­a
suze. Sada je iz­gle­dal­a mnog­ o smi­ren­ ij­e.

— Isti­na je — rek­ la je tiho — da je Ang­ el­a bila zal­ju­blje­na
u mene. — Pro­vuk­ la je svoj­e dug­ ač­ke pr­ste kroz vlaž­ nu
kosu, po­što je pret­hodn­ o skin­ ul­a peš­ kir: po­čel­a, je da tr­lja
kosu. — Ne seć­ am se maj­ke, a Ang­ el­a je bila nek­ ak­ o jaka.
Mi­slim da je u njoj bilo puno muš­ ko­sti. Ne, nije bila muš­ ko‐­
ban­ jas­ ta, dal­e­ko od toga. Go­vo­rim o njen­ om po­naš­ an­ ju, nje‐­
noj lič­no­sti koja je bila ne­kak­ o puna svoj­eg­ la­vo­sti i odluč­no‐­
sti. Sče­pal­a me je. Ne znam kako bih to drug­ ač­ i­je naz­ val­a.
Do­bro sam znal­a da je kučk­ a, jer sam ra­di­la sa njom. Znal­a
sam tak­ o­đe da se bavi pro­da­jom dro­ge, opi­jum­ a i ko­kai­­na.
Lep po­sao, a? Mi­sli­la sam… o, bože, ne znam šta sam, u
stvar­i, mi­sli­la. Mis­ lim da sam zat­var­al­a oči pred svim tim
stva­ri­ma zato što mi je bila po­trebn­ a majk­ a: neko kome ću
se po­ža­li­ti i ko će me zaš­ ti­ti­ti.

Aliks je od­jed­nom pres­ ta­la da se igra ko­som, sela je zav­ a‐­
liv­ši se unaz­ ad, skrš­ te­nih ruku u kri­lu. Iz­gle­dal­a je nek­ ak­ o
kao de­voj­či­ca, než­ na i nev­ i­na, kao da je nap­ ra­vljen­ a od slat‐­
kiš­ a.

— Čes­ to smo se svađ­ al­e. Nap­ rav­ il­a je pak­ ao od mog ži­vo‐­
ta.

— Zaš­ to je ni­ste osta­vil­i? — pi­tao je Kro­ker.
Aliks je od­mahn­ ul­a gla­vom.
— Kao što sam već rek­ la, vi nis­ te po­znav­ al­i Ang­ e­lu. Ono
što je ona že­lel­a, čuv­ al­a je sve dok se ne bi s tim umor­i­la.
Da sam samo tako neš­ to po­kuš­ al­a, pro­fes­ i­o­naln­ o bi me uni‐
šti­la. A to je mo­gla lako da učin­ i: bila je pra­vi struč­njak za to.
Vi­de­la sam da je tako neš­ to ra­di­la s mla­đom man­ ek­ enk­ om
koja joj je jed­nom rek­ la neš­ to uvred­ lji­vo. Ang­ el­a je oba­vil­a
samo jed­ an te­le­fons­ ki po­ziv i niko tu dev­ ojk­ u više nije po­zi‐­
vao na snim­ an­ je. Imal­a je moć far­a­o­na.

Spu­sti­la je gla­vu tako ni­sko da je Kro­ker mo­gao da vidi
zrak svet­lo­sti na do­njem delu njen­ og vrat­a.

— Isti­na je i to da ja nis­ am ima­la snag­ e da je nap­ us­ tim.
Ona… me pla­ši­la i čud­no, do­puš­ taj­uć­ i joj da man­ ip­ u­li­še
mnom­ e oseć­ al­a sam se nek­ ak­ o si­gurn­ i­je. Bila sam za­šti­ćen­ a
uz nju, bila sam be­zbed­ni­ja nego kad bih bila sama.

Ti­ši­na obu­ z­ e sobu, pun­ eć­ i je nek­ om čudn­ om jez­ om.
— Pa šta se onda dog­ o­di­lo? — pi­tao je Kro­ker.
— Onda se sve od­jed­nom pro­men­ il­o — reče Aliks tako
tiho, da je Kro­ker mo­rao da se nap­ regn­ e da bi je čuo. — An‐­
gel­a je srel­a Raf­ae­ l­a Tom­kin­ a.

***

Dže­si Džejms je saz­ nao bar­ab­ i­no ime. Zvao se Teks Bri­stol.
Rek­ ao mu je to čov­ ek koji je iz­da­vao čamc­ e u mal­oj luci Ki
Ves­ ta.

Džejms nije znao ko je u stva­ri, taj čov­ ek ali je obe­ćao
sam sebi da će to vrlo brzo ot­krit­i. Kad je ušao u hot­el, pi­tao
je na rec­ ep­ci­ji da li je neko po imen­ u Bris­ tol od­seo tu. Bio je
ubeđ­ en da bar­ab­ a neće imat­i ni najm­ an­ jeg raz­ lo­ga da me‐­
nja ime. Međ­ u­tim, po­greš­ io je. Reč­ en­ o mu je da niko po ime‐­
nu Teks Bris­ tol nije do­šao u hot­el u toku dana.

Pla­vo čud­ o­viš­ te upus­ ti se u ob­ja­šnjen­ je, pro­šavš­ i celu
pro­ced­ u­ru, po­kaz­ avš­ i čak i značk­ u. Isp­ ri­čao je da je pri­vatn­ i
de­tekt­iv, da sle­di je­dan par, dao je opis, rek­ ao da nije ni­šta
opas­ no već da se radi o bra­ko­raz­ vod­noj par­nic­ i. Us­peo je da
do­bi­je broj nji­hov­ e sobe. Džejms po­mi­sli da su se vrlo udob‐­
no smes­ ti­li. U jed­noj sobi. Pade mu na pa­met: »Baš zgod­no.
Šta li je to što taj mang­ up ima, a ja nem­ am?« Ušao je u lift i
kren­ uo prem­ a sprat­u na ko­jem je bila nji­hov­ a soba.

Vrat­a lift­a se otvo­ri­še i Dže­si Džejms iza­đe na treć­ em
spra­tu.

Kro­ker je uprav­ o iza­šao is­pod tuša. Oseć­ ao se bo­lje, kao
da mu je tri­des­ et go­di­na ski­nut­o. Obri­sao se peš­ ki­rom. Obu‐­
kao je lag­ an­ e pant­a­lo­ne, tam­nop­ la­vu maj­i­cu na ko­joj je pi­sa‐­

lo »Naj­bo­lje je u Ki Ves­ tu«. Na noge je nav­ uk­ ao raz­ga­žen­ e
mok­ as­ i­ne koje je bio po­neo sa sob­ om u kup­ at­i­lo.

Aliks je obuk­ la do­bro kro­jen­ e far­mer­ke i bluz­ u od ruž­ i­ča‐­
ste svil­e. Bila je bosa. Se­de­la je na krev­ et­u, nas­ lo­njen­ a na
uzg­ la­vlje. Či­tal­a je neku jev­ti­nu knjig­ u koju je kup­ i­la tamo
gde su se zau­ s­ ta­vil­i da jedu.

— Ovo je loše ko­li­ko i ona gro­zna hran­ a koju smo jeli po‐
sle podn­ e — rek­ la je, od­ba­civš­ i knjig­ u da­lek­ o od sebe. — Ne‐­
što o vamp­ i­ri­ma. Uop­šte ne znam ko koga tu lovi i vara.

U tom tren­ u, ulaz­ na vrat­a se ši­rom otvo­ri­še, kao da ih je
neko eks­ plo­zi­vom di­gao uvis.

***

Sato je naš­ ao svog go­sta u vrtu. Na kiši.
— Drag­ i pri­jat­el­ju — po­zvao ga je iz suv­ og zak­ lon­ a svog

stu­di­ja. — Smrt­no ćete naz­ ep­sti tamo.
Ni­ko­la nije od­mah od­go­vo­rio. Ram­ en­ a su mu bila opuš­ te‐­

na dok je sed­ eo na kam­ en­ oj klup­ i, okren­ ut li­cem prem­ a za‐­
lju­lja­nim gra­nam­ a dr­vet­a. Siva, deb­ e­la čap­ lja hod­ a­la je ne‐­
str­plji­vo gore-dole is­pod gra­nja, po uskoj suv­ oj sta­zi bli­zu ve‐­
li­ke lo­kve. S vrem­ en­ a na vrem­ e, po­di­za­la bi gla­vu i op­tuž­ u‐­
juć­ im oči­ma po­smat­ra­la nebo, kao da kriv­ i pri­rod­ne elem­ en‐­
te što su se za­ver­i­li pro­tiv nje.

Nik­ o­la kao da nije pri­meć­ i­vao vla­gu. Nje­gov kim­ o­no je bio
skroz nav­ la­žen. Ali, to mu nije ni najm­ an­ je smet­a­lo. Sada je
znao da su Akik­ o i Juk­ io dva raz­ li­či­ta bića.

Ob­man­ a može da tra­je samo krat­ko. Lice može da laže,
na pri­mer, pro­šap­ u­tan­ e reči, čak i po­gled. Ali, sa tel­om je
drug­ a­či­je. Ono od­go­var­a na int­im­ni do­dir, na mi­lo­van­ je, ono
se oi­va­ra, i sve je to jed­ ins­ tven­ o i svoj­stve­no samo jed­noj
oso­bi. To ne može da se pom­ eš­ a.

Isp­ un­ i­la ga je besk­ raj­na tuga na po­mi­sao da ju je po­nov­ o
iz­gub­ io. Nar­avn­ o, io­nak­ o je bilo ne­mog­ u­će da ona bude živa.
Lo­gi­ka je nal­a­gal­a da je ona umrl­a, da ju je ubio Sa­i­go onak­ o
kako je opi­sao Ni­ko­li. Ni­ko­la se do­bro seć­ ao kako je Sa­i­go

go­vor­io, uži­vaj­u­ći u bolu koji je svak­ a reč nan­ os­ i­la Ni­ko­li i
koji se ogle­dao na njeg­ o­vom licu.

Prvi put u svom ži­vo­tu Ni­ko­la nije ver­o­vao lo­gi­ci. Od­ba­cio
je či­tav ži­vot vež­ ba­nja, sam­ od­ i­sci­pli­ne i ra­zum­ ev­ an­ ja zbog
mo­gućn­ os­ ti da se jed­na lud­ ačk­ a nada ostvar­i. Bilo je to sme‐­
šno, i tuž­ no, u isto vrem­ e.

Po­čeo je da se kaje zbog vel­i­kog zad­ o­volj­stva koje je ose‐­
tio u lju­bavn­ om spaj­an­ ju. Mada Aki­ko nije bila Juk­ io, on ju je
vol­eo, i to ne samo tel­om da bi zad­ o­vo­ljio strast i žel­ju, vo‐­
leo ju je i duš­ om. Ko je bila ona i za­što je iz­gle­da­la kao nje‐­
go­va iz­gub­ lje­na lju­bav, po­sta­lo mu je sas­ vim nev­ až­ no pred
či­njen­ ic­ om da je njeg­ o­vo srce otvo­ren­ o za nju. Ako ona nije
bila Juk­ io, da li bi mo­gao da je ipak voli? Ko­jom mag­ i­jom je
to mo­gu­će da iz­ved­ e? Ili se mo­žda do­go­di­lo neš­ to nev­ iđ­ en­ o,
pa se je­dan deo Juk­ io nek­ ak­ o nas­ el­io u Aki­ki­nu dušu. U sva‐­
kom sluč­ aj­u, to je bilo neš­ to što ga je muč­ i­lo, što nije mo­gao
da ra­zum­ e. Ono što je uči­nio sa tom že­nom iz­ba­ci­lo ga je iz
uob­ i­čaj­e­ne ravn­ ot­e­že, a bez toga je bio bes­po­moć­ an u svet­u
koji je oči­gled­no po­lud­ eo oko njeg­ a.

— Lajn­ ir-sane — mo­gao je da čuje Sa­to­ov glas kako se
diže is­pod plju­ska a onda je oset­io po­red sebe čov­ ek­ a kako
nam­ eš­ ta pla­stič­ni ogr­tač prek­ o njeg­ o­vih ram­ en­ a.

— Med­ i­tac­ i­ja mora da se pod­vrg­ne elem­ ent­i­ma na ko­ji­ma
po­či­va — rek­ ao je. — Ostav­ ić­ u vas sam­ og.

— Ne, Sato-sane. Mol­im vas, osta­nit­e — Nik­ o­la od­jed­nom
više nije že­leo da bude sam. Već se oseć­ ao do­volj­no izo­lo­va‐­
nim. Svi njeg­ o­vi mla­da­lačk­ i snov­ i su nes­ ta­li. Nje­go­va najd­ i‐­
vlji­ja nada umrl­a je u jeku gro­ma. »Ali, šta je ljud­sko biće
bez nade?«, po­mi­slio je.

— Ovaj vrt je veo­ ­ma mi­ran prek­ o dana — Sato mu je pri‐­
šao bli­že, a kad je otvo­rio usta da kaže još neš­ to njeg­ o­ve
reči se iz­gu­bi­še u gr­mlja­vin­ i koja kao da ras­cep­ i nebo. — Od‐­
uv­ ek sam go­vo­rio da je to vika bo­go­va — rek­ ao je. — Grom.
Pro­bu­di­la me je oluj­a rano ujut­ro. Drem­ ao sam, sluš­ aj­uć­ i nje‐­
no url­an­ je. Kao da urla ljuds­ ko biće, zar ne?

— Da, kao ljud­sko biće — reče Ni­ko­la, a u sebi je mi­slio:
»Mo­ram da mu pri­znam, sada, od­mah, mor­am da pri­znam
da bih po­vrat­io harm­ o­ni­ju svog duha«. — Sato-sane…

— Naši de­do­vi su nau­ č­ i­li geom­ anh­ ij­u od Ki­nez­ a — reče
Sato, nes­ ves­ no prek­ i­nuvš­ i Nik­ o­li­nu reč­ en­ ic­ u. — Tako mi mo‐­
žem­ o večn­ o da osta­nem­ o u sklad­ u sa snag­ a­ma pri­ro­de. Ni‐­
smo ti­gro­vi, mada mož­ em­ o da tež­ i­mo na tome da bud­ e­mo.
Po­sto­ji sav­ rš­ ens­ tvo u tom pri­mi­tiv­ni­jem obli­ku ži­vot­a koje,
mi, lju­di, mo­žem­ o samo da pri­želj­kuj­em­ o.

Oči su mu bile nek­ ak­ o pune než­ nos­ ti i vod­ en­ as­ te dok je
gle­dao nad­ o­le, prem­ a Ni­ko­li. I onda, od­jed­nom, spu­sti ruku
na Nik­ o­li­no rame.

— Ho­ćet­e li sada da uđe­te? — za­pi­ta. — I, do­pus­ ti­te mi
da vam pri­prem­ im čaj.

***

Dok je po­smat­rao kako Rus­ i­lov usp­ ravn­ ih leđa nes­ taj­e iza
met­al­nih vrat­a, Pro­to­rov se pi­tao kako je mog­ u­će da po­sle
to­li­ko go­di­na po­sveć­ en­ ih služ­ bi određ­ en­ e ide­o­lo­gi­je, njeg­ ov
ži­vot do­bi­ja tako lič­no obel­ež­je. Nije stvor­io sop­stven­ u po­ro‐­
di­cu jer je žel­eo samo da služ­ i viš­ em ci­lju pa nije hteo da se
op­ter­eć­ uj­e tim, ali ovo­me se nije nad­ ao.

Sada je imao Rus­ i­lo­va. Kako mu se to do­go­di­lo? Snag­ a
ose­ćan­ ja koje je ga­jio prem­ a mlad­ om čov­ ek­ u stvo­ri­la su od
njeg­ a čov­ ek­ a ko­jeg je bilo lako po­vred­ i­ti. A to u njeg­ o­vom
po­slu nije bilo do­bro.

Vik­tor Pro­to­rov nije oset­io strah pun­ ih osam go­di­na. U
stvar­i, od smr­ti svog star­i­jeg i jed­ i­nog bra­ta. U to vrem­ e,
Pro­to­rov je bio šef Pr­vog di­rekt­o­ra­ta, od­go­vor­an za či­ta­vu
be­zbed­nost. Mog­ uć­nost stva­ra­nja po­sebn­ og kral­jevs­ tva u
De­vet­om di­rekt­o­rat­u, ba­sti­o­na, tv­rđa­ve iz koje će se bo­ri­ti
za ostva­ren­ je svo­jih ci­lje­va, tek mu se ukaz­ i­val­a na hor­i­zon‐­
tu.

Te go­di­ne — zima je bila nar­o­či­to oštra, sneg je pa­dao
sko­ro svak­ og dana — imao je mnog­ o po­kren­ ut­ih mi­si­ja. Sve

su bile veo­ ­ma važ­ ne. Ni­kad­ a mu nije bilo do­volj­no lju­di, pa
je mo­rao da prav­ i neke int­ern­ e pro­men­ e. Vrem­ e je bilo loše
a ljud­ i je bilo malo pa je on lič­no mor­ao da nadg­ le­da više mi‐­
si­ja nego što bi ina­če nadg­ le­dao.

Uprav­ o zbog toga bio je dal­e­ko od Mos­ kve, neg­ de na se‐­
ver­u, kad su do­vel­i Mink­ a. Pro­to­rov je znao za njeg­ a i žel­eo
je da ga uhvat­i. Već je bio smeš­ ten u Lub­ jan­ku kad je Pro­to‐­
ro­vljev brat, iako tri go­di­ne sta­ri­ji od njeg­ a a mlađ­ i po činu
— bio je po­ručn­ ik — obav­ eš­ ten o Mink­ u.

Pro­to­rov je uvek bio bo­lji od Leva, i u ško­li i u druš­ tvu.
Pro­to­rov je znao kako treb­ a raz­go­var­a­ti s lju­di­ma, znao je
kako treb­ a po­lag­ a­ti is­pi­te, znao je tač­no i određ­ en­ o šta želi.
Lev je od­uv­ ek bio san­ jar, na ras­krš­ ću nik­ ad­ a si­gu­ran ko­jim
put­em da kren­ e, kako da okren­ e svoj ži­vot. Nep­ res­ tan­ o se
pla­šio da ne nač­ i­ni neku greš­ ku.

I tog ta­mnog po­pod­nev­ a, is­pun­ jen­ og sneg­ om, nap­ rav­ io je
greš­ ku. Dok je vest o Mink­ o­vom hvat­a­nju let­e­la prem­ a Pro‐­
to­ro­vu prek­ o spe­ci­jal­nog si­stem­ a, Lev je oti­šao u Lub­ jan­ku
da bi Mink­ a sam is­pi­tao. Žel­eo je, bez sumn­ je, da po­kaž­ e
svom mla­đem brat­u da i on može da učin­ i neš­ to na sop­stve‐­
nu inic­ i­jat­i­vu i da, prit­om, i do­bro oba­vi po­sao.

Nije mu po­šlo za ruk­ om. Mink je nek­ ak­ o usp­ eo da nad­ vla‐­
da Leva i, dr­žeć­ i ga kao tao­ ­ca, usp­ eo je da se do­mog­ne slo‐­
bo­de. A onda je ubio Leva, isk­ as­ ap­ iv­ši ga na sneg­ u.

Leš je ostav­ ljen u snež­ noj vej­a­vic­ i. Svi su se bo­ja­li da ga
takn­ u, dok Pro­to­rov ne stig­ne. Kad je Pro­to­rov do­šao, nek­ o­li‐­
ko čas­ o­va kas­ ni­je, krv se više nije vi­del­a, bila se sled­ i­la, a
gro­zna rana kao da je zar­as­ la. Vi­de­la se ogromn­ a rupa na le‐­
voj Lev­ o­voj slep­ o­očn­ i­ci, na mes­ tu gde je met­ak ulet­eo u lo‐­
ban­ ju. Pro­to­rov nije hteo da gle­da po­vred­ u nas­ tal­u na zad‐­
njem delu gla­ve, jer je znao da je tamo ra­za­ran­ je veće nego
na mes­ tu gde je met­ak ušao. Ni sam ne zna­juć­ i šta radi,
ipak je okren­ uo Lev­ ov leš i zag­ le­dao se u raz­nes­ en­ u lo­ba­nju.
Sneg je užas­ no vej­ao i Pro­to­rov je bio zas­ le­pljen pa­hul­ji­ca‐­
ma. Do­bro se dr­žao, is­traj­ao je u svem­ u, dok je odluč­nim

gla­som nar­eđ­ i­vao da se kren­ e u lov na Mink­ a i Tan­ ju Vla­di‐­
mov­ u koja mu je po­mo­gla da po­beg­ne.

Mo­žda je uprav­ o tada Pro­to­rov shvat­io da je suv­ i­še teš­ ko
i od­go­vor­no imat­i po­ro­di­cu. Mož­ da je baš u tom tren­ u shva‐­
tio da ne želi da za­sniv­ a po­ro­di­cu. Ot­krio je da mrzi tog
Ame­ri­kanc­ a, po ime­nu Mink, više nego što je ikad­ a nek­ o­ga
mr­zeo, više nego što je ve­ro­vao da može da mrzi jed­no ljud‐­
sko biće.

Šest mes­ ec­ i kas­ nij­e pro­bud­ io je jed­nog veš­ tog i znač­ aj‐­
nog »spa­vač­ a« s nar­edb­ om da ubij­e Mink­ o­vu ženu koja je,
ne slut­e­ći ni­šta, spa­val­a u svom krev­ et­u u mir­nom Mer­i­len‐­
du. Bio je do­vo­ljan samo jed­ an hit­ac iz rev­ olv­ er­a kroz levu
slep­ o­očn­ ic­ u. Samo jed­ an hit­ac iz rev­ olv­ er­a kroz levu slep­ o‐­
očn­ ic­ u, iz bli­zi­ne — hit­ac koji su Mink i Pro­to­rov dob­ ro po­zna‐­
val­i.

Ali to još nije bio kraj. Rat se nas­ ta­vljao. I nas­ tav­ ljao.
Pro­to­rov je uzd­ ahn­ uo, usam­ ljen u svom svet­i­li­štu. Gurn­ uo
je nao­ ­čar­e na vrh čela, obri­sao lice nad­ la­nic­ om. Pri­met­io je
da se oznoj­io. Iako je Teng­ u, njeg­ ov dru­gi agent u Tenš­ in Šo‐­
den Kat­o­ri­ju bio ubi­jen, njeg­ o­va za­leđ­ i­na — po­sled­nji agent
koga je Pro­to­rov imao na tom pol­ju — nap­ red­ o­vao je.
U tom tren­ utk­ u poče da zuji maš­ i­na za deš­ i­fro­van­ je,
spremn­ a da od­go­net­ne ši­fru Alfa-tri. Njeg­ ov sat­e­lit će mu
opet ne­što važ­ no šap­nut­i u uvo.

***

Kro­ker je ščep­ ao Aliks za član­ ak na ruci i jako je po­vuk­ ao u
is­tom tren­ u kad su vrat­a eks­ plo­di­ra­la. Krik­nul­a je od iz­nen­ a‐­
đen­ ja i strah­ a dok je on, ko­ri­steć­ i svu snag­ u, usp­ eo da je ot‐­
ko­tr­lja prek­ o krev­ et­a i da je sklo­ni što dal­je.

Ist­o­vrem­ en­ o, ruka mu je skliz­ nul­a is­pod krev­ et­a gde se
nal­az­ io njeg­ ov rev­ olv­ er i, ne trud­ e­ći se da ci­lja, opa­lio je u
upal­je­nu lamp­ u.

Sada je samo neš­ to svet­lo­sti koja je pro­di­ral­a kroz otvo­re‐­
na vrat­a prem­ a hodn­ ik­ u uspev­ al­o da od­gurn­ e tamu. I u tom

nej­as­ nom osvet­lje­nom jedn­ a senk­ a ulet­e u sobu.
»Ogro­man je« — po­mi­sli Kro­ker, dok je gur­ao Alik­si­nu ra‐­

do­zna­lu gla­vu nad­ o­le, prem­ a tep­ i­hu. U tren­ u kad je oset­io
da mu je senk­ a najb­ li­ža, po­di­gao se.

Po­di­gao je ruku i dr­škom rev­ ol­ver­a u ruci udar­io na­pa­da‐­
ča u lice. Sa za­do­volj­stvom je ose­tio si­li­nu udarc­ a, cep­ a­nje
kože, mesa, škrip­ a­nje dr­ške o ko­sti.

Ali, upr­kos strah­ ov­ it­om udarc­ u, snag­ a nap­ a­dač­ a bila je
do­volj­na da ga ni udar­ac nije za­dr­žao. Njeg­ o­va snag­ a je bila
to­li­ka da se svom si­li­nom bac­ io na Kro­ker­a i iz­bio mu pi­što­lj
iz ruke. Pi­što­lj je skli­znuo prek­ o poda u tamu. Iz­gu­bio se.

»O, Kri­ste, sada smo go­to­vi« — po­mi­slio je Kro­ker. Tež­ ak
udar­ac spu­stio se na njeg­ o­vo rame, nat­e­rao ga da se iz­vij­e.
Nas­ le­po je udar­io nog­ am­ a, pro­maš­ io, ali u dru­gom po­kuš­ aj­u
njeg­ o­vo ko­le­no nađe prep­ o­nu nap­ ad­ ač­ a. Uda­rac je bio uža‐­
san. Čo­vek se sav­ io od bola. Vaz­ duh mu je iz­let­eo iz pluć­ a.
Nje­gov pri­ti­sak na Kro­ker­a malo je po­pus­ tio, sas­ vim do­volj‐­
no da se ovaj izv­ i­je is­pod nje­ga i da vikn­ e na Aliks.

— Haj­de! — u is­tom tren­ u ju je ščep­ ao za ruku i po­vuk­ ao
je za sob­ om iz sobe.

Vo­dio ju je, ju­reć­ i kroz hodn­ ik prem­ a iz­laz­ u i prem­ a step­ e‐­
niš­ tu.

Bež­ al­i su kao po­lu­de­li ste­pen­ ic­ am­ a dok nisu iz­le­tel­i u me‐­
ko­tu noći. Znao je da bi im sada aut­o­mo­bil bio od najv­ eć­ e
po­moć­ i ali, klju­čev­ i su ostal­i u sobi.

Brzo se osvrn­ uo oko sebe. Nek­ o­li­ko lju­di je pro­laz­ i­lo nez­ a‐­
int­res­ o­van­ o. Na ulaz­ u u hot­el grup­ a meš­ ta­na je zas­ tal­a da
sač­ ek­ a dru­štvo. Si­gur­no su išli u di­sko u pri­zem­ lju. Jed­ i­no
mes­ to koje je, u cel­om kra­ju, bilo otvo­ren­ o prek­ o noći. Mo‐­
žda je Kro­ker i po­greš­ io, jer lju­di kao da nisu bili obu­čen­ i za
po­set­u di­sko klub­ u. Bili su svi u več­ ern­ jim ode­li­ma. Po­sma‐­
tra­li su ih kako se pri­bli­ža­vaj­u, više za­ba­vljen­ i, nego prep­ la‐­
šen­ i nji­hov­ om po­ja­vom iz tame. Znao je da im tu nema iz­la‐­
za ni po­mo­ći. Bili bi kao pro­sja­ci na balu pod mas­ kam­ a. Jur‐­
nuo je odluč­no na drug­ u stra­nu prem­ a aut­o­pu­tu 70. Trud­ io
se da zaš­ ti­ti Aliks od sve­tlo­sti far­o­va.

Ni­jed­nom se nije okren­ uo da vidi da li Pla­vo čud­ o­viš­ te juri
za nji­ma: nad­ ao se najg­ o­rem. Ako je bio do­volj­no pa­met­an
— a Kro­ker je mo­rao sam sebi da pri­zna da je bio čim je do‐­
šao čak dovd­ e za nji­ma od Ki Ves­ ta — neće biti glup da ih
sada tako olak­ o iz­gu­bi.

Po­vuk­ ao je Aliks prek­ o aut­o­put­a sa šest tra­ka dok se sve‐­
tlost na se­maf­or­u men­ jal­a i kola već pol­ak­ o kret­a­la.

— Bože — drht­al­a je Aliks — kuda idem­ o?
Kro­ker nije ni­šta od­go­vo­rio. Bol­je je bilo da ona ver­uj­e da
je on si­gu­ran u sebe i da zna šta treb­ a da radi. Isp­ red njih se
po­ja­vi tamn­ a masa Cent­ra za kup­ o­vin­ u, sva u senk­ am­ a i
uglo­vim­ a pun­ im mrak­ a. Nap­ uš­ te­ni grad u srcu tame.
Kro­ker je jur­io prem­ a iz­laz­ noj ram­pi i usko­ro se nađ­ o­še u
aven­ ij­i pod ark­ ad­ a­ma. Nije se čuo od­jek nji­hov­ ih ko­rak­ a.
Kro­ker je bio za­do­vol­jan što je usp­ eo da nav­ uč­ e bar mo­kas­ i‐­
ne. Ali, Aliks je bila bo­son­ og­ a. Mada je to, s jed­ne stran­ e,
bilo do­bro, uža­sno se pla­šio da ona ne nag­ a­zi na neki oštar
pred­met ili kam­ en koji bi mo­gli da joj po­vred­ e sto­pa­la.
»Sada tome nema po­mo­ći« — po­mi­slio je — »mo­ra­mo da
nas­ ta­vim­ o«.
Zas­ tao je. Mada su obo­je bili u pri­lič­no do­broj kond­ i­ci­ji,
po­čel­i su već da gube dah. Alik­si­ne grud­ i di­za­le su se od na‐­
po­ra i strah­ a. Bul­ji­la je oko sebe ši­rom otvo­ren­ ih oči­ju. Na
sve stran­ e bile su pro­davn­ ic­ e ci­pe­la, bu­ti­ci s ode­ćom, bes‐­
krajn­ i niz­ o­vi izlo­ga puni ko­je­kak­ ve robe koja je staj­al­a po­re‐­
đa­na u smiš­ lje­nim go­mi­la­ma, do­bro osvet­lje­na niz­ o­vim­ a ne‐­
ons­ kih svet­ilj­ki.
— Šta ćemo da…
Kro­ker joj brzo za­tvo­ri usta šak­ om i šap­nu u njen­ o uho:
— Ne go­vo­ri­te. Može da nas čuje i ima­ćem­ o ga is­tog tre‐­
na na vrat­u. U redu?
Klim­nul­a je gla­vom, i on uklon­ i šaku.
On obri­sa znoj sa čela ruk­ av­ om od ko­šul­je i nap­ regn­ u
sluh, ne bi li čuo neki sum­njiv zvuk. Nije čuo niš­ ta sem huj­a‐­
nja sao­ ­bra­ćaj­a na udal­je­nom aut­o­pu­tu.

Sve­tlost je pad­ al­a na nji­hov­ a ra­men­ a iz pro­davn­ ic­ a sme‐­
šten­ ih is­pod ark­ ad­ a. Ali senk­ e su bile du­bo­ke, i u nji­ma su
bili sa­svim be­zbed­ni. Naš­ li su se u šumi met­a­la i sta­kla.

Aliks ga ščep­ a za rame i pri­slo­ni usne uz njeg­ o­vo uho.
— Šta ček­ am­ o? — šap­nul­a je — be­ži­mo odav­de, pre nego
što nas nađe.
Kro­ker je raz­mi­šljao da li da joj kaže isti­nu. Znao je da je,
mož­ da, bo­lje da je drži što je duže mog­ uć­ e u nez­ na­nju. Ali, s
drug­ e stra­ne, i ona je bilo dub­ o­ko uvuč­ en­ a u ovo baš kao i
on i nije bilo po­šten­ o da bilo šta od nje kri­je. Sem toga, ako
ne bude o svem­ u obav­ eš­ te­na, može da se do­go­di da učin­ i
neš­ to glu­po i nep­ ro­mi­šlje­no, i da u po­sled­njem tren­ u sve
upro­pas­ ti.
Pri­bli­žio je usne njen­ om uhu i rek­ ao:
— Loše ves­ ti za nas. Vaš biv­ši čuv­ ar koji nas je prat­io sve
dov­de neće sada tek tako da odus­ ta­ne. Čak i da nađ­ em­ o
kola, i da uspem da ih upal­im, neć­ em­ o uspet­i da stig­nem­ o
da­le­ko. Više ga neć­ em­ o iz­gu­bi­ti.
Njen­ e krupn­ e svet­le oči za­gle­dal­e su se u njeg­ a. Treb­ a­lo
joj je ne­ko­li­ko tren­ ut­a­ka da se pri­be­re i da to shvat­i.
— Ne! — vikn­ ul­a je. — Već ste poč­ i­nil­i jed­no ubi­stvo!
— Da — uz­dahn­ u Kro­ker — i biće ih još, pre nego što ga
za­us­ tav­ im­ o. — Zag­ le­dao se u nju. — To mora da se učin­ i,
Aliks. I sami znat­e da to mo­ram da učin­ im.
Po­sle iz­ves­ nog vrem­ en­ a, njen­ e oči skliz­ nuš­ e s njeg­ o­vog
lica. Obra­zi su joj bili vla­žni. Šap­nul­a je:
— Žao mi je što me je spas­ ao. Žao mi je što se ni­sam
udav­ il­a onog dana u Ki Ves­ tu.
— Ne mis­ li­te valj­da tako — reče on, aut­o­mat­ski.
— Nar­avn­ o da mi­slim! — raz­be­snel­a se, dok su joj oči se‐
val­e. — Kak­ av je ovaj ži­vot ko­jim ži­vim? Mo­žet­e li mi reći…
Kro­ker je snaž­ no od­gur­nu, ona se za­nes­ e unaz­ ad i od­let­e
sve do be­ton­skog zida gde se sruš­ i u času dok je met­ak pro‐­
zvi­ždao po­red njih i za­bio se u be­ton sa pra­skom. Vi­deo je
gde je met­ak udar­io i bac­ io se na tie za njom. Po­vuk­ ao ju je
da klekn­ e, a za­tim i da se usp­ ra­vi. Po­čeo je da je vuče za so‐­

bom is­pod ark­ ad­ a. Skren­ uo je prvo des­ no, pa opet de­sno, a
za­tim ju je gur­nuo u je­dan tam­ni ulaz u koji su obo­je čučn­ ul­i.
Aliks se zno­ji­la i drht­al­a.

Kro­ker po­gle­da levo-de­sno, pre nego što po­nov­ o po­segn­ u
za njen­ om ruk­ om. Ali, Aliks je od­mah­ iv­ al­a gla­vom.

— Ne — reče — ne mogu da nas­ ta­vim. Mis­ lim da nema
smis­ la. Kao što rek­ o­ste, kuda god bi­smo po­be­gli, on bi nas
pro­naš­ ao.

— Ustan­ i­te! — reče on odlučn­ o.
Po­nov­ o je od­mahn­ ul­a gla­vom dok joj je zlat­na kosa za­klo‐­
nil­a lice.
— Ne vred­ i, nem­ am više snag­ e.
— Za ime boga, nađ­ i­te je — sik­nuo je na nju, po­vuk­ avš­ i
je svom snag­ om da se dig­ne.
— Umorn­ a sam, Lu — oči su joj bile po­luz­ at­vo­ren­ e. — Že‐­
lim samo da spav­ am.
Vi­deo je kako je sva odlučn­ ost nap­ uš­ ta, kako joj se telo
opuš­ ta. Pi­tao se da li se tako oseć­ al­a u onim tren­ uc­ i­ma pre
nego što se bac­ i­la u tir­kiz­ ne vode okea­ n­ a.
Uhvat­io ju je za lice obe­ma šak­ am­ a.
— Sluš­ aj­te — rek­ ao je, pri­bli­živ­ši svo­je lice sas­ vim bli­zu
njen­ om. — Spav­ ać­ et­e kad vam ja to nar­ed­ im, ni mi­nut­a pre.
— Kri­ste — vikn­ ul­a je, dok joj se oči na­pu­niš­ e suz­ am­ a.
— Vi ste prav­ i vit­ez, ali vam ned­ o­sta­je dama. Zar ne vid­ i‐­
te da meni više nije stal­o ni do čega?
— Ali, meni je­ste — vikn­ uo je na nju. — A sada, hajd­ em­ o!
Bac­ io se sa njom nal­ev­ o da bi iz­be­gao drug­ i met­ak koji je
pro­zvi­ždao po­red njih i za­bio se s nji­hov­ e des­ ne stran­ e.
— Niš­ ta nam ne vred­ i — rek­ la je, tr­čeć­ i. — On ima rev­ ol‐­
ver.
— Da, i ja sam to prim­ et­io.
— Ne vol­im rev­ ol­ver­e — rek­ la je.
Kro­ker je mo­rao da se nas­ mej­e.
— Ista stvar — reče. — Ni ja, nar­o­či­to kada ga ja nem­ am.
Međ­ u­tim, ona je bila pot­pu­no u prav­ u. Pla­vo čud­ o­viš­ te
imal­o je predn­ ost pro­tiv koje Kro­ker nije mog­ ao niš­ ta. Imal­o

je rev­ olv­ er, a on nije — to nije bila baš fer bor­ba. Ali, u ži­vo‐­
tu je malo šta fer.

Dok je ju­rio, set­io se kako mu je Ni­ko­la svoj­ev­ rem­ en­ o re‐­
kao da on nik­ ad­ a ne ko­ri­sti rev­ olv­ er. Pa ipak, Kro­ker je znao
da je njeg­ ov pri­ja­te­lj svak­ ak­ o jed­ an od najo­ ­pas­ nij­ih lju­di na
ze­mlji. U čemu je dak­ le bila njeg­ o­va taj­na? Kad je to pi­tan­ je
po­stav­ io Ni­ko­li, ovaj je samo zag­ o­netn­ o od­go­vor­io: »Po­sto­je
raz­ni nač­ i­ni«.

»Šta je, do đav­ o­la, hteo time da kaže«? — čud­ io se Kro‐­
ker — »sada bi mi svak­ ak­ o do­bro do­šla neka od tih njeg­ o­vih
taj­ni«.

Kad je i treć­ i met­ak pro­zvi­ždao po­red njih, za­mal­o ga ne
okrz­ nuvš­ i, on pro­kle sam­ og sebe. »Mis­ li! Ko­ri­sti mo­zak ona‐­
ko kako te je otac nau­ č­ io« — nar­ed­ io je sam sebi.

Oko njeg­ a je bio samo bet­on, met­al, sta­klo. Šta bi mo‐­
gao… Ah! Odj­ed­nom mu je si­nul­o! Nije imao vrem­ en­ a da
raz­mi­šlja da li je to do­bra ide­ja ili nije: bila je je­di­na koja mu
je pala na pa­met, a Pla­vo čud­ o­vi­šte je bilo iza njeg­ a, sprem‐­
no da ubij­e.

Po­vuk­ ao je Aliks iza ugla, tu je is­pu­stio njen­ u ruku i jur‐­
nuo nap­ red. Iza dru­gog ugla je za­stao i svuk­ ao maj­i­cu prek­ o
gla­ve. Obav­ ivš­ i je oko leve ruke udar­io je sti­snut­om pe­sni‐­
com u stak­ len­ i izlog.

Aliks uz­dahn­ u kad je čula lo­mlja­vu sta­kla i po­žu­ri prem­ a
njem­ u:

— Šta to, do đa­vo­la, rad­ i­te?
— Vra­ti­te se nat­rag! — mahn­ uo je nerv­ o­zno ruk­ om. —
Idi­te što da­lje, dok me ne iz­gu­bi­te iz vida.
Aliks uči­ni kako joj je rek­ ao, za­tim kle­če i sak­ ri se.
On se sagn­ u i među ko­mad­ i­ma raz­bi­jen­ og sta­kla nađe je‐­
dan nal­ik na bo­dež. Neg­ de dal­ek­ o u pro­davn­ ic­ i čulo se zvo‐
no. Znao je da će op­štoj gung­ u­li biti do­dat još je­dan zač­ in:
po­li­ci­ja. A on je že­leo da po­li­ci­ja bude što dal­je od sveg­ a
ovo­ga, imao je svo­je raz­ lo­ge za to, baš kao i Pla­vo čud­ o­vi‐­
šte.

Kro­ker po­di­že dva ko­mad­ a sta­kla, jed­ an duži, a drug­ i kra‐­
ći. Oba­zri­vo je uhvat­io krać­ i des­ nom ruk­ om, pa­ze­ći da se ne
ras­ eč­ e na oštru ivi­cu. Duži ko­mad sta­kla uhvat­io je lev­ om
ruk­ om koja mu je još bila obav­ i­jen­ a maj­i­com.

Kren­ uo je prem­ a uglu, krij­uć­ i telo iza stub­ o­va, što da­lje
od raz­bi­jen­ og izlo­ga.

Sad je do­šao tren­ ut­ak isti­ne. Mog­ ao je da iz­vuč­ e gla­vu,
da po­gled­ a gde je Pla­vo čud­ o­vi­šte, jer to rade svi po­li­cajc­ i
na tel­e­vi­zi­ji. Ali, znao je da time ri­zi­kuj­e da mu gla­va bude u
is­tom tren­ u od­seč­ en­ a. Pla­vo čud­ o­vi­šte nije pu­cal­o nas­ umc­ e.
Stvar­ni ži­vot bio je ne­što nep­ o­zna­to pi­scim­ a hol­i­vuds­ kih sce‐­
nar­ i­ja.

— Hej, drug­ ar! — vikn­ uo je iz za­klo­na — sada je sve got­o‐­
vo. Po­li­caj­ci samo što nisu sti­gli! Biće ti bo­lje da nes­ tan­ eš
pre nego što oni stign­ u!

— Samo s tob­ om za­jed­no! — začu se glas iza ugla i Kro‐­
ker pom­ i­sli: »Sad ga imam!«

Po­di­gao je uvis levu ruku u za­teg­nut­om luku, zad­ r­žav­ aj­u‐­
ći dah. Ist­eg­ ao je gorn­ ji deo tela a za­tim, od­ba­civš­ i svak­ u
po­mi­sao o sebi kao o mog­ uć­ em ci­lju, jur­nuo je nap­ red svom
br­zi­nom. Brz­ i­na i Kro­ker­o­va te­ži­na de­lo­val­i su na stak­ len­ i
bo­dež koji se svom si­li­nom žabi u tam­nu masu.

— To ti mi­sliš, drug­ ar! — bio je to više krik, is­pu­šten s na‐­
mer­om da se Pla­vo čud­ o­vi­šte pres­ traš­ i.

Vi­deo je kako se Pla­vo čud­ o­vi­šte za­bac­ i­lo unaz­ ad, za­pre‐­
pa­šćen­ o onim što vidi i čuje. Sta­klen­ i bo­dež je nez­ a­dr­ži­vo ju‐­
rio prem­ a njeg­ o­vom licu. Zab­ io se tač­no isp­ od ko­ren­ a nosa.

Kro­ker nije imao vrem­ en­ a da bo­lje niš­ an­ i. Krv je ši­kljal­a iz
lica Pla­vog čud­ o­vi­šta. Čov­ ek je po­di­gao obe ruke prem­ a gla‐­
vi, očig­ led­no sa žel­jom da oslo­bo­di oči kako bi vi­deo.

Iako nije vid­ eo još je čuo, i po­di­že rev­ olv­ er ci­lja­juć­ i prav­ o
u Kro­ke­rov sto­mak dok mu se pro­tiv­nik pri­bli­ža­vao. Isp­ a­lio je
jed­ an met­ak a zat­im je uper­io cev rev­ olv­ er­a prem­ a gla­vi čo‐­
vek­ a koji se ba­cio na njeg­ a.

Bio je to hi­tac na sreć­ u ali, iako je bio zas­ lep­ ljen, ci­ljao je
do­bro: met­ak je pro­zvi­ždao po­red Kro­ker­o­vog lev­ og uha.

Kro­ker se za­tet­u­rao, iz­gub­ io za čas ravn­ ot­ež­ u i trud­ eć­ i se da
se sklon­ i od met­ak­ a, preb­ ac­ io je man­ ji ko­mad sta­kla u levu
zav­ i­jen­ u ruku. Prvi put je pro­maš­ io. Sada, kad je bio sas­ vim
bli­zu Pla­vom čud­ o­viš­ tu, mog­ ao je da shvat­i šta bi njeg­ ov
met­ak iz rev­ ol­ver­a kal­i­bra 357 učin­ io od njeg­ a. Malo šta bi
ostal­o od te utro­be.

Kad je prst Pla­vog čud­ o­vi­šta po­čeo da pri­ti­ska oba­rač,
Kro­ker­a od­ba­ci uža­sni bol koji mu je ras­tr­zao gla­vu. Samo či‐­
stom snag­ om vol­je on se po­vrat­i u ži­vot, zav­ it­la levu ruku i
udar­i svom si­li­nom u čov­ ek­ a isp­ red sebe.

Ovaj snaž­ no zau­ rl­a od bola. Ist­o­vrem­ en­ o je i Kro­ker url­ik‐­
nuo, jer je bol ras­tr­zao i njeg­ a dok je oseć­ ao kako stak­ lo ras‐­
kid­ a kožu i mi­ši­će na grud­ i­ma Pla­vog čud­ o­vi­šta. Krv je ši­klja‐­
la iz Kro­ker­o­ve šake i meš­ al­a se s krv­ lju Pla­vog čud­ o­viš­ ta.

Gur­nuo je telo, a rev­ ol­ver is­pa­de iz mr­tve ruke. Met­ak iz‐­
le­te iz cevi i zabi se u pla­fon iz­nad njih. Kro­ker po­stad­ e sve‐­
stan da ga neko po­vlač­ i za ruku, ose­ti než­ an dah na obra­zu i
glas, do­sad­ an kao zu­jan­ je pčel­e, koji se po­nav­ ljao u njeg­ o‐­
vom uhu.

— Haj­de! — prek­ li­njal­a ga je Aliks, vuk­ uć­ i ga očaj­no — o,
bože, Lu, svi će biti ovde za tren.

Teš­ ko se prev­ al­io na drug­ u stra­nu, je­dva sves­ tan zaš­ to
mu ona sada smet­a kad je prem­ o­ren i kad jed­ i­no želi da za‐­
tvo­ri oči i da… »Bože! Diži se!« — krikn­ uo je njeg­ ov um na
njeg­ a — »beži odavd­ e, pre nego što bude prek­ as­ no! Prek­ a‐­
sno, za šta… žel­im samo da se okren­ em i zat­vo­rim oči… mo‐­
ram da ostan­ em, bud­ an, bud­ an!«

Us­peo je da se po­dig­ne na ko­le­na, i sada je sta­jao čet­vo‐­
ro­noš­ ke, na ru­kam­ a i ko­len­ im­ a, na sjaj­nom ploč­ni­ku is­pod
ar­kad­ a. Aliks ga je dr­ža­la za ruku i vuk­ la ga nag­ o­re. Pro­stor
is­pod ar­kad­ a is­pu­ni se blje­šta­vim svet­li­ma a čulo se i za­vij­a‐­
nje si­ren­ a po­li­cij­skih kola koje, kao da su url­al­e u njeg­ o­vom
uhu. Okren­ uo se uz njen­ u po­moć i do­pu­šta­juć­ i da ga ona
vodi iz lav­ i­rin­ta, kren­ uo je, zan­ os­ eć­ i se na kli­mav­ im nog­ a‐­
ma, trud­ e­ći se da ne mi­sli na bol koji je udar­ao u njeg­ o­vom

mo­zgu, na ur­lan­ je sop­stve­nog puls­ a, na gro­zni ukus ba­kra
koji je ose­ćao u ustim­ a i koji ga je te­rao na pov­ rać­ an­ je.

Crv­ en­ o, crno, cr­ven­ o — svet­lost se men­ jal­a dok najz­ ad
sve nije bilo dal­ek­ o iza njih. On najz­ ad ose­ti svez­ i noćn­ i po‐­
vet­ar­ac na obraz­ i­ma. Po­sta­de do­volj­no sves­ tan da joj se
obra­ti.

— Klju­čev­ i, Aliks, gde su, do đa­vo­la, ključ­ ev­ i od kola?

***

Nang­ i okret­e gor­nji deo tela u krev­ et­u, ne obra­ćaj­uć­ i pa­žnju
na svo­je nek­ o­ri­sne noge. On pruž­ i nas­ umc­ e ruku u tami i do‐­
dir­nu mr­šav­ o rame one drug­ e Ki­nes­ kin­ je koju je preth­ od­no
vi­deo na pla­ži. Nang­ i je pro­tres­ e, pri­lič­no snaž­ no. Nagnu gla‐­
vu i zav­ uč­ e je is­pod za­ves­ e od njen­ e tam­ne crne kose. Pro‐­
mr­mlja:

— Pro­bu­di se, uspav­ an­ a.
Šapn­ uo joj je to prav­ o u uho, ali do­bio je kao odg­ o­vor
samo dub­ o­ko hr­kan­ je.
Sklo­nio se da­lje od nje i seo. Od­lič­no. Malo bel­og pra­ška
koji je si­pao u njen šamp­ an­ jac oba­vi­lo je svoj po­sao. Sad je
bio tren­ ut­ak da se pređ­ e na pos­ ao.
Vila je bila obav­ lje­na ti­ši­nom dok se on brzo obla­čio. Na‐­
vuk­ ao je pant­a­lo­ne. Obuk­ ao je ko­šul­ju. Osta­vio je ci­pe­le i ča‐­
ra­pe. Preb­ ac­ io je stvar­i iz sa­koa u džep­ o­ve od pant­al­o­na.
Preš­ avš­ i prek­ o sobe iša­ran­ e pla­vič­ as­ tim senk­ am­ a, uzeo
je svoj štap za šet­nju i pa­žlji­vo otvo­rio vrat­a. Hodn­ ik je bio
ta­man, i ni­šta se u njem­ u nije čulo. Po­la­ko je išao, trud­ eć­ i se
da ne mi­sli na to kako bi mu u ovom tren­ utk­ u do­bro po­služ­ i‐­
le snaž­ ne noge atlet­i­čar­a.
Kad je sti­gao do vrat­a iza ko­jih su pre samo pet­nae­ st mi‐­
nut­a nes­ ta­li Liu i vis­ o­ka dev­ ojk­ a, za­stao je. Skin­ uo je zmaj­e‐­
vu glav­ u od bel­og zada sa šta­pa, iz­vad­ io neki mali predm­ et i
spus­ tio ga u džep. Pri­ti­snuo je zav­ rt­a­nj, za­gle­dao se u meh­ a‐­
niz­ am, a za­tim za­do­vol­jan njeg­ o­vim rad­ om, po­la­ko je, uz ve‐­
li­ku oprez­ nost, okren­ uo bra­vu na vrat­i­ma. Sle­dio se kad se

svet­lost ru­ži­čas­ te lamp­ e po­jav­ il­a u tan­koj pu­ko­ti­ni iz­međ­ u
vrat­a i do­vrat­ka.

Po­što se ni­šta da­lje nije des­ i­lo, on je nas­ ta­vio da hoda
gurn­ uvš­ i vrat­a. Sad je bio tren­ ut­ak da pro­ver­i da li je bilo
tač­no ono što je mi­slio da po­sto­ji iz­međ­ u Lia i de­vojk­ e. Ose‐­
tio je to na ver­and­ i, u tren­ u kad su iz­men­ jal­i po­gle­de. Sada
je mog­ ao da čuje meko gr­go­ren­ je na kin­ es­ kom jez­ i­ku. Čud‐­
no, nisu go­vo­ri­li kant­on­skim nar­ečj­em. Nang­ i je čes­ to imao
po­sla u Hong Kong­ u, tako da je nau­ č­ io kin­ es­ ki jer ni­kad­ a nije
bio si­gu­ran da će prev­ od­ i­o­ci do­bro pren­ et­i njeg­ o­ve reči ili
ono što se njem­ u go­vo­ri. Ali, ovo je bio di­jal­ekt koji nije po‐­
znav­ ao.

Nije mu bilo čud­no što Liu go­vo­ri nji­me. On je bio Ki­nez s
kont­i­nent­a gde kant­on­ski, svak­ ak­ o, nije bio služ­ be­ni jez­ ik.
Ali ove dve cure s pla­že — one su si­gur­no bile odavd­ e. Mo‐­
gle su da budu iz Čiu Čou, ili po­rek­ lom iz bilo koje dru­ge pro‐­
vinc­ i­je. Pa ipak…

Nang­ i usmer­i svoj štap dr­škom nap­ red i, gu­raj­uć­ i ga po
za­str­ven­ om podu, uvuč­ e ga kroz pu­ko­ti­nu vrat­a či­ta­vom du‐­
ži­nom. A onda se nam­ es­ ti da sluš­ a. Po­sle iz­ves­ nog vrem­ en­ a
usp­ eo je da čuje reč koju je ra­zu­meo i srce mu pos­ ko­či. Ali,
oba­zriv kak­ av je bio, sač­ ek­ ao je još jed­nu reč ili reč­ en­ ic­ u
koje bi po­tvrd­ i­le ono što je nas­ lut­io.

Kad je najz­ ad i to čuo, dub­ o­ko je udahn­ uo. Go­vor­i­li su
mand­ a­rins­ ki, nije bilo ni najm­ an­ je sumn­ je. Bilo je zai­­sta čud‐­
no da Liu nađe uli­čark­ u u Ko­lo­nij­i čiji je mat­er­nji jez­ ik isti kao
njeg­ ov.

Nang­ i, zgr­čen neu­ d­ ob­no u hodn­ ik­ u, str­plji­vo je ček­ ao da
se nji­ho­va stra­sna lju­bavn­ a igra za­vr­ši, da se od­mo­re i da
raz­go­vor opet poč­ne. Kad je čuo kako kli­ze po­kriv­ ač­ i, po­vu‐­
kao je svoj štap. Jed­ va čuj­no tap­kan­ je bo­sih nogu pri­bli­ža­va‐­
lo se i on poče da za­tvar­a vrat­a, mi­li­met­ar po mi­li­met­ar, da
se ne prim­ et­i iz sobe.

Naj­zad se mak­ ao i kren­ uo hodn­ ik­ om prem­ a stra­žnjem
delu vile. Otvo­rio je vrat­a i iza­šao. Ran­ ij­e, te več­ er­i, zvez­ de
su se lepo vid­ el­e ali sada je nebo bilo po­kriv­ en­ o obla­ci­ma i

nji­hov­ a svet­lost bila je zak­ lon­ jen­ a. Vaz­ duh je bio tež­ ak od
kiše koja je pret­i­la. Nang­ i iz­vuč­ e ci­ga­ret­u i za­pa­li je. Po­vuk­ ao
je dim dub­ o­ko u pluć­ a, a zat­im ga is­pu­stio dug­ im, zad­ o­volj‐­
nim iz­di­saj­em. Bac­ io je zat­im ci­gar­et­u u pes­ ak i si­šao step­ e‐­
niš­ tem prem­ a dru­mu koji je ned­ a­le­ko odat­le vij­ug­ ao kroz
noć. Usred du­bo­kih senk­ i koje je stva­ra­la živa ograd­ a, naš­ ao
je mali cr­ven­ i aut­o­mob­ il »alfa«.

— Naz­ ep­šćet­e u ovoj vlaž­ noj noći — reče on na prav­ il­nom
kant­on­skom nar­ečj­u.

— A? — Vo­zač kola okret­e gla­vu, jer je tek sada shvat­io
da je Nang­ i po­red njeg­ a.

— Kiša samo što nije po­čel­a — nas­ ta­vi Nang­ i, i po­kaz­ a
prem­ a ko­li­ma. — Biće bol­je da po­dig­net­e krov.

Po­smat­ra­li su se jed­no vrem­ e, kao dve zver­i od ko­jih sva‐­
ka bran­ i svoj­u te­ri­to­ri­ju.

— Mi­slim da ste oda­bral­i po­greš­ na kola da prat­i­te bilo
koga u nji­ma.

— Poj­ma nem­ am o čemu go­vo­ri­te — reče čov­ ek, go­vor­eć­ i
grub­ o.

Nang­ i se saže tako brzo i tako nis­ ko da drug­ i čo­vek nije
imao vrem­ en­ a da rea­ g­ uj­e. Sada su bili li­cem u lice.

— Znam ko ste vi — reče Nang­ i brzo — ili bo­lje, šta ste.
Pri­znaj­te da su vas izn­ ajm­ i­li oni s dru­ge stra­ne…

— Plju­jem na njih — reče bes­ no čov­ ek.
— Onda rad­ i­te za Sat­oa.
— Nik­ ad nis­ am čuo za njeg­ a.
— Ali, ja sam onaj koji će da pla­ti, event­u­al­no. Čo­vek se
zag­ le­da u Nang­ i­ja ši­rom otvo­ren­ ih očij­u.
— Ho­ćet­e da kaž­ et­e da mi neće isp­ la­ti­ti osta­tak?
— Ja vam ka­žem ovo: ra­di­te onak­ o kako vam ja kaž­ em i
neću obav­ es­ ti­ti go­spo­di­na Sat­oa o vaš­ oj nes­ pretn­ os­ ti.
— O čemu go­vor­i­te? - bu­nio se čov­ ek. — Zar mi­sli­te da
neko zna da sam ovde? Niko ne zna.
— Ali, ja znam — reče Nang­ i — a vama je bilo pla­ćen­ o da
me prat­i­te.
— Pa šta ako i je­ste?

— Da vi­di­mo da li ste stvar­no do­bri — reče Nang­ i, i od­vr‐­
te gla­vu na svom šta­pu. Iz­vad­ io je malu pla­stič­nu kas­ et­u i
po­kaz­ ao je na dla­nu kao skup­ i drag­ i kam­ en. — Da li go­vo­ri­te
mand­ ar­in­ski?

— Bez muke — čov­ ek ga pog­ le­da pra­vo u oči.
— Bez muke? Po ko­joj knji­zi ste uči­li eng­ le­ski?
— Čit­am Rej­mond­ a Čend­ le­ra.
»O, Mad­ o­na!« — po­mi­sli Nang­ i — »on mo­žda za­mi­šlja da
je neka vr­sta pri­vat­nog de­tek­ti­va«. Bac­ io je po­gled na čo­ve‐­
ka, pro­cen­ juj­u­ći da li bi smeo da mu ver­u­je.
— Čuj­te — reče čo­vek vr­po­lje­ći se, kao da mu je ne­ug­ od‐­
no u dub­ o­kom ko­žnom sed­ i­štu. — Daj­te mi tra­ku i ja ću vam
prev­ es­ ti šta je na njoj. Do­bi­ćet­e je rano ujut­ru. — Bac­ io je
po­gled uvis. — Bog­ o­vi su mi sved­ o­ci da tako mi­slim. Po­gle‐­
daj­te. Kiša nije pa­dal­a tri ned­ el­je. A neb­ e­sa će se sada otvo‐­
ri­ti. Ga­rant­o­van­ o.
— U redu — reče Nang­ i, od­jed­nom do­nevš­ i odlu­ku. Uos­ ta‐­
lom, dru­gog iz­bo­ra nije ni imao. Nije žel­eo da uvlač­ i u ovo
Ala­na Sua a sada nije ni mog­ ao da uči­ni ni­šta dru­go, pa zato
spus­ ti mi­kro­kas­ et­u u čo­vek­ o­vu šaku. — Do­nes­ i­te mi prev­ od
u ho­tel »Mand­ ar­in« tačn­ o u sed­ am ujut­ru. Da li vam je za to
do­volj­no vrem­ en­ a?
Čo­vek klim­nu gla­vom. A onda kao da se iz­nen­ ad­ a neč­ eg­ a
set­io, reče.
— Hej, go­spo­di­ne Nang­ i, ja se zo­vem Čvr­sti čiu — si­nuo
je oči­ma. — Ja sam iz Šang­ a­ja. Moja po­ro­di­ca po­sed­ uj­e treć­ i‐­
nu Sam Ka Cue­ n­ a i Kvun Tong­ a. Dr­ži­mo res­ to­ra­ne i kab­ a­ree
za tu­ri­ste, znat­e, one s le­pim kel­ner­i­cam­ a nag­ ih grud­ i iz­van
Van Čaja. Prod­ aj­e­mo tep­ i­he, di­jam­ ant­e, žad. Ako se ne po­ja‐­
vim na vrem­ e, idi­te do mog oca Pak Taj Čiua. On živi u vili
sa, kao žad ze­le­nim, kro­vom na Belv­ ju ro­ud­ u iz­nad Rep­ els
za­li­va.
Nang­ i je znao do­sta o ovim lju­di­ma, pa mu je bilo ja­sno
ko­li­ko je mnog­ o Čvr­sti Čiu ot­krio o sebi.
— Do­đi­te ujut­ru, u sobu 911, Čvr­sti Čiu — reče on, dok su
prve to­ple kapi kiše po­čel­e da pa­daj­u — i ima­ću još po­sla za

vas. — Po­kaz­ ao je na kola. — A sada bo­lje po­dig­nit­e krov
kako ne bis­ te kroz pet mi­nut­a pli­val­i u ko­li­ma.

***

Zvo­njav­ a te­lef­o­na, mada pri­guš­ en­ a jer je bio neg­ de dub­ o­ko
u kući, ipak je po­rem­ et­i­la mir med­ i­ti­ra­nja koji im je do­nel­a
cer­em­ o­nij­a pri­prem­ an­ ja čaja.

Iz­ves­ no vrem­ e vlad­ a­la je sav­ r­šen­ a harm­ o­nij­a u pro­sto­ri­ji.
Dva muš­ kar­ca su kleč­ al­a na zel­enk­ as­ to­žu­tom ta­tam­ i­ju, obo‐­
ji­ca odev­ en­ a u ras­ ko­šne kim­ on­ e. Iz­međ­ u njih, bilo je pa­žlji­vo
po­stav­ ljen­ o sve ono što im je bilo neo­ p­hodn­ o za cer­em­ on­ ij­u
čaja: porc­ ul­ans­ ki čaj­nik s dve od­go­var­a­juć­ e šo­lji­ce, met­li­ca
od tr­ske. Pod prav­ im uglom udal­je­na od tih stva­ri, staj­a­la je
kut­i­ja od tvrd­ og dr­vet­a u ko­joj se od­mar­ao Ni­ko­lin dai kat­a‐­
na »Išj­o­gai«.

Iz­međ­ u dva muš­ karc­ a, neš­ to više udes­ no, nal­az­ i­la se Sa‐­
to­o­va to­ko­nam­ a. Než­ na, pro­vid­na vaza bila je lepa već sama
po sebi. Njen­ oj le­po­ti do­pri­nos­ i­la su dva bela bo­žur­a koje je
Sato odab­ rao jer je znao da ih Ni­ko­la voli. Iz­nad cvet­o­va sta‐­
jal­a je estamp­ a na ko­joj je ru­kom bila is­pi­san­ a ova mud­ rost:
»Budi is­tra­jan u oda­nos­ ti, dok drug­ i nas­ to­je da se do­dvor­e
ko­ri­snim uslug­ am­ a; usred­sred­ i se na či­sto­tu svo­je nam­ er­e,
dok oni oko tebe budu uniš­ te­ni ego­i­zmom«.

Ni­čeg drug­ og nije bilo u pro­stra­nom stud­ i­ju. Sklad ovih
predm­ et­a zra­čio je nek­ im spec­ i­jal­nim mi­rom i har­mon­ ij­om
koje ljud­ i retk­ o kada do­stig­nu. To nije pro­mak­ lo nij­ed­nom od
njih.

Po­sle zvo­njav­ e te­le­fon­ a, dođe Ko­ten. Po­klon­ io se veo­ ­ma
du­bo­ko, oček­ uj­uć­ i da njeg­ ov go­spo­dar pri­met­i da je on tu,
da je po­rem­ et­io, do tada vla­daj­uć­ u, harm­ o­nij­u.

Sato po­di­že gla­vu, a njeg­ o­ve oči se po­lak­ o okren­ uš­ e pre‐­
ma Ko­te­nu. On i Ni­ko­la su bili na Putu, za­jed­no, što je retk­ o
kome uspev­ al­o to­kom gro­znih stran­ ic­ a isto­ri­je, u ovom nes­ a‐­
vr­šen­ om sve­tu. Udar­ci njeg­ o­vog srca, kao i di­san­ je, bili su
još nen­ or­mal­no spo­ri. Kao da je bio u transu mi­stič­nog sta‐­

nja što je do­bro po­znat­o na Dal­e­kom Istok­ u i što se veo­ ­ma
ceni.

— Hi­lja­du puta mo­lim da mi opro­sti­te, Sato-sane — Ko­te‐­
nov glas je bio vrlo vi­sok i po­mal­o ko­mi­čan, jer je do­laz­ io iz
tako ogro­mnog tela. Sat­ou je to uvek bilo smeš­ no i za­ba­vlja‐­
lo ga je. — Čo­vek koji nije že­leo da kaže svoj­e ime, zove.
Kaže da mora da gov­ or­i s vama.

— Da. — Sat­o­ov glas je bio nek­ ak­ o grub. Nik­ o­la se nije ni
po­kren­ uo i Sato po­mi­sli kako mu za­vi­di. Ustao je i po­šao za
Ko­te­nom iz stu­di­ja.

Kad je ostao sam, Nik­ o­la se po­la­ko vrat­i sa Puta. Za to
mu je bilo po­trebn­ o mno­go više vrem­ en­ a nego obič­no, jer
je­dan njeg­ ov deo jed­nos­ tav­no nije žel­eo da nap­ u­sti Put. Sve‐­
o­bu­hvatn­ a har­mo­ni­ja čiji je uprav­ o deo bio, još se za­dr­žal­a
kao neki od­sjaj u stu­di­ju. Po­sle iz­ves­ nog vrem­ en­ a, on po­di­že
gla­vu i s paž­ njom pro­či­ta reči za­pi­san­ e u estam­pi smeš­ ten­ oj
u tok­ o­nam­ i.

Te reči su bile nev­ er­o­vat­no nep­ o­et­ič­ne, ali su u suš­ ti­ni
odraž­ a­val­e duh čo­vek­ a ko­jeg je Ni­ko­la upoz­ nao — Sa­toa. On
je bio kanrj­o­do sens­ ei, jed­ an od pos­ led­njih sam­ ur­a­ja-bi­ro­kra‐­
ta. Tuž­ no, ali je tako, usko­ro za njeg­ a više neće biti mes­ ta na
svet­u. Čit­av Jap­ an kret­ao je prem­ a mo­dern­ iz­ ac­ i­ji u ko­joj će
sas­ vim nes­ ta­ti kanrj­o­do sens­ ei­­ja. Na nji­hov­ o mes­ to doći će
nova vrs­ ta: na zap­ adn­ jačk­ i nač­ in vas­ pi­ta­ni pred­ uz­ i­mlji­vi lju­di
koji sa­vrš­ en­ o raz­ u­mej­u svets­ ku eko­nom­ i­ju, koji više neće biti
Jap­ anc­ i nego građ­ an­ i svet­a. Jap­ a­nu će oni biti neo­ p­hod­ni u
go­di­nam­ a koje do­laz­ e: ti pam­ et­ni lju­di koji će zna­ti da pred‐­
vi­de šta će se do­go­di­ti u bu­dućn­ os­ ti, koji će umet­i da anal­i‐­
zi­raj­u si­tu­ac­ i­je. Bili su to lju­di koji će do­bro po­znav­ at­i po­li­ti­ke
Reg­ a­na i Mi­te­ran­ a i set­i­će ih se pre nego što će se set­i­ti To‐­
kug­ a­vi­ne fil­o­zo­fi­je koju će, svak­ ak­ o, zab­ o­ra­vit­i.

Iako ga nije vi­deo, Nik­ o­la je znao da je Ko­ten, dži­novs­ ki
sumo, ušao u stud­ io.

— Da li ste ot­kri­li neš­ to više o ubi­ci?
Go­vo­rio je čud­no, di­rekt­no, go­vor­om koji je van do­hjoa u
najm­ an­ ju ruku, bio sas­ vim li­šen učt­i­vo­sti i tra­di­ci­o­naln­ ih lju‐­

baz­ nos­ ti.
— Sve dok Sato-san od­bi­ja da mi go­vor­i o svo­joj pro­šlo­sti

— reče Ni­ko­la — jed­ i­no što ja mogu da učin­ im to je da šti­tim
njeg­ a i Nang­ i-sana.

Ko­ten ne reče niš­ ta. Ni­ko­la se okret­e i pri­met­i kako ga div
po­smat­ra bez pres­ tank­ a. Nas­ mej­a se.

— Ne bri­ni­te, neće vam pro­mać­ i vaš deo ko­lač­ a — reče, s
vel­i­kim olakš­ an­ jem što može opet norm­ al­no da gov­ or­i.

— Ako bu­de­te do­bri — reče Ko­ten — ra­di­ćem­ o za­jed­no.
Niko neće moći da nam pro­makn­ e.

Nik­ o­la ne reče niš­ ta: da je na njeg­ o­vom mes­ tu bio Amer­i‐­
kan­ ac sada bi već po­čeo da se hval­i svo­jim ju­naš­ tvom.

— Niko neće pro­ći po­red nas — po­nov­ i Ko­ten, a po­što je
čuo da se Sato vrać­ a, pov­ uč­ e se u hodn­ ik.

Nje­go­vo dr­ža­nje se znat­no iz­men­ il­o kad je po­nov­ o ušao u
stud­ io. Sve iz­nem­ og­ lo­sti je nes­ ta­lo. Jed­ va je ob­uz­ da­vao uz‐­
buđ­ e­nje.

Preš­ ao je prek­ o sobe i seo bli­že Nik­ o­li, prek­ o­ra­čivš­ i gra­ni‐­
cu koja deli go­sta od do­mać­ i­na.

— Do­bio sam neke in­form­ ac­ i­je — Sa­to­ov glas je bio tih,
ali pun uz­buđ­ en­ ja — koje se od­nos­ i na »Tenč­ i«. Nar­avn­ o kei­‐­
rec­ u ima služ­ be­nu zaš­ ti­tu od vlad­ e kad je u pi­ta­nju ovaj pro‐­
je­kat. Lič­no sam za­tra­žio po­moć od nek­ o­li­ko član­ ov­ a Tenš­ in
Šo­den Kat­o­ri­ja. Sve su to ninđ­ e, kao što ste i vi. Oni će nam
po­mo­ći da sač­ uv­ am­ o tajn­ u — za­stao je za tren­ ut­ak, osvr‐­
nuvš­ i se oko sebe, da bi zat­im klim­nuo glav­ om i ustao.

Zaj­ed­no su iza­šli kroz otvo­ren­ u fus­ um­ u, u vrt. Pčel­e su se
u ro­jev­ im­ a spuš­ tal­e na rasc­ vet­a­le bo­žu­re. Siva čap­ lja je
odavn­ o oti­šla iz svog sklon­ iš­ ta is­pod gra­na bora. Sunc­ e je
za­laz­ i­lo i iz­laz­ i­lo iza sreb­ rn­ ih i purp­ ur­nih oblak­ a.

— Ned­ avn­ o je ubij­en sens­ ei, za­jed­no sa svoj­im učen­ i­kom.
Moj čo­vek za vezu, čije je škol­sko ime Fen­ iks, obav­ eš­ tav­ a
me da je i dru­gi učen­ ik ubi­jen. Iz­gle­da da su uspel­i da u tu
ško­lu ubac­ e neke stra­ne agent­e.

— Da ubac­ e stra­ne agent­e? — Ni­ko­la po­nov­ i kao od­jek.

— U Tenš­ in Šo­den Kat­o­ri? Da li ste si­gur­ni u to što go­vo­ri‐­
te?

Sato klim­nu glav­ om.
— Fen­ iks me zove iz Jo­ši­noa. On je na sev­ er­u. Na Ho­kai­‐­
du. — Sa­to­o­vo lice je bilo ozbilj­no. — Mis­ lim da je po­čeo po‐­
sled­nji čin bor­be s nep­ ri­ja­tel­jem, Lajn­ ir-sane. Bili ste pot­pu‐­
no u pra­vu kad ste go­vo­ri­li da je neka stra­na sila u sve to
umeš­ an­ a. Fen­ iks­ u je treb­ al­o do­sta vrem­ en­ a da pro­cen­ i či­ta‐­
vu si­tu­ac­ i­ju i da shvat­i o čemu se radi. Šta je zna­či­la smrt jo‐­
nin­ a: on je bio njih­ ov duh­ ovn­ i vođa. — Spus­ tio je gla­vu.
— Da li ste ga po­znav­ al­i? Čudn­ om ko­inc­ i­denc­ i­jom, njeg­ o‐­
vo je ime isto kao ime jun­ ak­ a o ko­jem smo jed­nom di­skut­o‐
val­i, Ma­saš­ i­gi Kus­ un­ ok­ i.
— Pro­šle su mnog­ e go­di­ne ot­kak­ o sam bio u Tenš­ in Šo‐­
den Kat­o­ri­ju — reče Nik­ o­la.
Sato ga, na čas čudn­ o po­gle­da a zat­im sleg­nu ram­ en­ i­ma:
— Nje­go­va smrt je bila pot­pun­ o neo­ ­ček­ i­van­ a i cela ško­la
je bila zah­ vać­ en­ a to­tal­nim hao­ ­som. Fen­ iks­ u je bila po­treb­na
njeg­ o­va vel­i­ka umeš­ nost da bi vrat­io sve u sta­ri po­red­ ak. Iz‐­
gle­da da su stran­ i agent­i fino is­ko­ri­sti­li taj tren­ ut­ak po­met‐­
nje i da su dob­ ro oba­vil­i svoj po­sao.
Nje­go­va krupn­ a ra­men­ a spu­sti­še se, kao da se od­jed­nom
vel­i­ka tež­ i­na nav­ al­i­la na njih.
— Ne mož­ e­mo da do­pus­ ti­mo da »Tenč­ i« dođe u opas­ nost,
Nik­ o­la-sane. Saz­ na­nje da su naši pro­tiv­nic­ i tako bli­zu naše
najs­ kriv­ en­ ij­e taj­ne is­pu­njav­ a me jez­ om. Oni ima­ju vel­i­ku
snag­ u i mogu da nas ra­zo­re, sve nas, ako ot­krij­u »Tenč­ i«.
— Šta se do­go­di­lo? — pi­tao je Nik­ o­la gla­som koji je bio
mir­nij­i nego što je Ni­ko­la, u stvar­i, bio.
— Fen­ iks je sled­ io jed­nog nji­hov­ og agent­a, po­sled­njeg
koji se za­dr­žao u ško­li. Čov­ ek je po­beg­ ao prem­ a sev­ er­u sa
svim do­kum­ ent­i­ma o »Tenč­ i­ju«. Sada je na Ho­kai­­du. Fen­ iks
mu je do­pu­stio da ode, mada je taj čov­ ek ubio jed­nog njeg­ o‐­
vog učen­ i­ka na sam­ om po­četk­ u bega. Nad­ ao se da će ga
agent do­ves­ ti do neke svoj­e veze. Taj man­ ev­ ar je veo­ ­ma

opas­ an. Agent mora da bude za­us­ tav­ ljen na svak­ i nač­ in pre
nego što stig­ne da pred­ a do­kum­ ent­e.

»U to je umeš­ an Vik­tor Pro­to­rov« — po­mi­slio je Nik­ o­la —
»mor­am da bud­ em uz Fen­ iks­ a kad pređ­ e na nji­hov­ u ter­i­to­ri‐­
ju. Sato će do­bi­ti svoj­e taj­ne do­kum­ ent­e naz­ ad, a ja ću do­bi‐­
ti Pro­to­ro­va«. Gla­sno je, pak, rek­ ao:

— Gde je sada Fen­ iks, tačn­ o? Sato baci po­gled na njeg­ a:
— Cen­ im vašu nam­ er­u. Ali, ako vi kren­ et­e i ja mor­am da
kren­ em s vama.
— To je nem­ og­ uć­ e — reče Ni­ko­la oštro. — Čis­ to s tak­tič­ke
tač­ke gled­ i­šta…
Sato po­di­že ruku:
— Pri­ja­te­lju moj — reče tiho — već je suv­ i­še ubis­ tav­ a bilo
svud­ a oko nas. Ne bi smel­o da se to da­lje do­ga­đa. Tri ljud­ska
bića, lju­di koje sam cen­ io i vo­leo kao pri­ja­te­lje i kao vredn­ e
sar­ad­ni­ke na po­slu, koje sam smat­rao nez­ a­men­lji­vim­ a u
mom ko­bun­ u, iz­gub­ i­li su ži­vot zbog mene. To je isuv­ iš­ e tež­ ak
ter­et za svak­ o­ga. Dok ste vi bili na putu, odr­žan­ e su po­greb‐­
ne cer­em­ on­ i­je za svak­ o­ga od njih, kao i pri­vrem­ en­ e sah­ ran­ e.
Još­ i­da nije ima­la po­ro­di­ce, tako da je njen slu­čaj sas­ vim mir‐­
no pro­šao. Ali osta­li, Kag­ a­mi-san i Iši-san, imaj­u po­ro­di­ce.
Član­ ov­ i fam­ i­li­je su se, svak­ ak­ o, slo­ži­li s mo­jom nar­edb­ om da
o svem­ u ovom­ e ne obav­ eš­ ta­vaj­u po­li­ci­ju. Kemp­ ei­­tai nam
ovde nije po­trebn­ a da uniš­ ti sve oko sebe svo­jim ne­spretn­ im
is­tra­ži­van­ jem i is­pi­ti­van­ jem. Nar­avn­ o, meni se sve to ne do‐­
pad­ a. Žel­eo bih da ti lju­di budu sah­ ran­ jen­ i onak­ o kako zas­ lu‐­
žuj­u, na mes­ tu koje nji­hov­ e po­ro­di­ce odab­ er­u. Nji­hov duh se
neće smir­i­ti do tada.
Ni­ko­la je raz­mi­šljao o po­slep­ od­nev­ u koje je pro­veo sa Jo‐­
ši­dom, mi­slio je o tome kako je kleč­ al­a na sta­zi is­pred gro­ba
u ko­jem su bili sah­ ran­ jen­ i njeg­ o­vi maj­ka i otac. Odluč­ io je da
će po svak­ u cenu doći na njen­ u po­sled­nju sah­ ran­ u, da bi
upal­io štap­ i­će ta­mjan­ a na njen­ om gro­bu i da bi rek­ ao mo­li‐­
tve za smi­ren­ je njen­ og duha.
— Znam kuda to sve vodi — reče Ni­ko­la — i ja to ne
mogu da do­pu­stim. Vi mo­ra­te da osta­net­e ovde, jer ćete

samo ovde biti bez­ bed­ni.
Sato se nas­ mej­ao, ali u njeg­ o­vom smeh­ u nije bilo ni naj‐­

man­ je ves­ el­o­sti.
— Zar ste već za­bo­rav­ il­i na Vu-Šing, pri­jat­e­lju?
— Zato je Ko­ten ovde — reče Nik­ o­la odlučn­ o. — Zar sum‐­

njat­e da on ne bi do­bro oba­vio po­sao?
— To nema ni­kak­ ve veze sa Ko­te­nom, ni sa bilo kim dru‐­

gim.
— Odg­ o­vo­ran sam za vašu be­zbed­nost, Sato-sane. Vi ste

tako žel­el­i: ja sam se na to za­kleo.
Sato ozbilj­no klim­nu glav­ om.
— To što kaž­ et­e, isti­na je, Nik­ o­la-sane. Vi ste se za­klel­i da

ćete me šti­ti­ti, a ja sam se za­kleo da ću bez teš­ ko­ća ostvar­i­ti
int­e­grac­ i­ju naša dva pred­ u­ze­ća. Ali, ta po­god­ba ide samo
do­tle. Ja sam onaj koji, na kraj­u, ipak odlu­čuj­e o svom ži­vo­tu
i o svoj­oj smrt­i. Mo­rat­e na to da se pri­vikn­ et­e. Vi znat­e da
mor­ at­ e.

— Onda je veza koja nas drži ra­ski­nut­a. — Bio je to očaj‐­
nič­ki po­kuš­ aj, mada je Ni­ko­la unap­ red znao da mu neće
uspet­ i.

— Znač­ i li to da ste slo­bod­ni da jed­nos­ tav­no odet­e odav‐­
de? — Sato se osmeh­ i­vao. — Mol­im vas, idi­te. Neću ni raz‐­
mi­šlja­ti više o vama.

— Mogu da vas pris­ i­lim da osta­net­e ovde.
— Kuda ćete oti­ći, pri­jat­e­lju? Samo ja znam gde Fen­ iks
treb­ a da se nađe s nama. Mog­ li bi­ste da pređ­ e­te prek­ o či­ta‐­
vog Ho­kai­­da, a da ne na­đet­e ni njeg­ a ni agent­a stra­ne ze‐­
mlje.
Zav­ la­da­la je ti­ši­na puna opas­ nos­ ti.
— Onda ćete se ipak pri­druž­ i­ti meni?
— Iz­gle­da da nema drug­ og iz­bo­ra — pri­znad­ e Nik­ o­la.
— Do­bro. Uze­ćem­ o Ko­ten­ a i od­le­teć­ em­ o na sev­ er­no ostr‐­
vo. Odat­le će nas iz­najm­ lje­na kola po­ves­ ti do naš­ eg kraj­njeg
ci­lja.
— A gde je on? — upi­ta Ni­ko­la oba­zri­vo.

— To je ro­ten­bur­o, to­plo kup­ a­ti­lo na otvo­ren­ om, pri­ja­tel­ju
moj — Sato se osmeh­ i­vao iskren­ om sr­dač­noš­ ću i to­pli­nom.
— A, što da ne? Vama i onak­ o treb­ a opuš­ ta­nje, pa će vam to
do­bro doći. Iz­gle­dat­e nap­ e­ti.

***

Jus­ ti­na je pru­ži­la ruku prem­ a tel­e­fons­ koj slu­šal­i­ci, po­di­gla
bu­dil­nik koji je staj­ao po­red noćn­ og sto­či­ća. Po­gle­da­la je na
sat. Samo što je pro­šlo pola čet­i­ri ujut­ru. Isus­ e! Čula je kako
tel­ef­on po­nov­ o nerv­ oz­ no zvo­ni i po­di­gla je sluš­ al­i­cu kao da
je živo biće.

— Jus­ ti­na?
— Rik, šta traž­ i­te…
— Nem­ oj­te da kaž­ e­te da ste za­bo­rav­ i­li. Sta­vi­la je ruku na
čelo.
— Ne, nis­ am…
— Hal­e­ak­ al­a. Uspav­ an­ i vulk­ an. Obe­ćal­i ste mi da ćete mi
do­pu­sti­ti da vas pov­ ed­ em tamo.
— Ali, sada je tek pola čet­i­ri ujut­ro. Po­bo­gu, Rik…
— Ako kren­ em­ o na vrem­ e sti­ći ćemo tač­no pre iz­las­ ka
sunc­ a. To je prav­ i tren­ ut­ak da se čov­ ek nađe kod krat­er­a.
— Ali ja ne že­lim da po­smat­ram iz­laz­ ak sunc­ a. Ja sam…
— Nem­ oj­te da go­vo­ri­te dok ne stig­net­e tamo. Haj­de, po‐­
žur­i­te, gu­bi­mo drag­ o­cen­ o vrem­ e. Mo­ram­ o da bu­dem­ o tamo
pre pet i tri­des­ et.
Jus­ ti­na je još hte­la da se buni, ali onda je od­jed­nom ose­ti‐­
la suv­ i­še vel­i­ki umor da bi bilo šta po­kuš­ al­a. Bilo je mnog­ o
jed­nos­ tav­ni­je da po­pu­sti i da mu do­zvo­li da je po­ved­ e tamo
kuda je nau­ m­ io. »Sem toga« — mi­sli­la je bez vel­i­ke nade —
»mož­ da će to biti in­ter­es­ antn­ o. Mož­ da ću se zab­ av­ i­ti«.
Po­kaz­ al­o se da je to mno­go zna­čajn­ ij­e nego što je ona
oček­ iv­ al­a. Pre sveg­ a vož­ nja str­mom pad­ i­nom vulk­ an­ a bila je
fas­ ci­nir­a­juć­ a. Vrh je bio udal­jen više od dva kil­o­met­ra. Bliz­ u
sam­ og krat­er­a, Rik je upal­io grej­an­ je. Već su pro­šli li­nij­u dr‐­
već­ a i sada se na sve stran­ e ši­ri­la samo pus­ toš. Pre mnog­ o

go­di­na, mas­ iv­ni po­to­ci lave sli­val­i su se dub­ o­ko oruć­ i zem­ lju
i uni­štav­ aj­uć­ i sve na svom putu. Tra­va je, tek tu i tamo, pro‐­
vir­i­val­a iz suv­ o­ga tla, kroz tam­ne nab­ o­re lave. Inač­ e, ni­gde
nije bilo nič­ eg. Dok su kola išla iz kri­vi­ne u kriv­ in­ u, Jus­ ti­na
baci pog­ led unaz­ ad. S ove vis­ i­ne imal­a je do­bar preg­ led sve
do pod­nož­ja Ha­le­ak­ al­e, sve do li­nij­e obal­e, do plaž­ e koja je
sada po­čel­a čud­ es­ no, fluo­ ­res­ centn­ o, da svet­lu­ca i na ko­joj
su se sab­ la­sno ocrt­av­ al­e tamn­ e senk­ e ogromn­ ih palm­ i.

Nije rek­ la Riku nij­ed­nu reč to­kom či­ta­ve duge vož­ nje. Bila
se zgrč­ i­la na svom sed­ i­štu, kao da je oček­ i­val­a da će on da
je udar­i. Drht­al­a je kad je on skren­ uo u stran­ u da bi se zau­ ‐­
stav­ io na par­king­ u sa stra­ne. Odj­ed­nom je oset­i­la nes­ av­ lad­ i‐­
vu hladn­ oć­ u.

Bilo joj je dra­go kad su sti­gli do zak­ lon­ a na vrhu. Ši­ro­ko
ste­pen­ iš­ te vod­ i­lo je prem­ a ulaz­ u zgra­de čija je či­ta­va istoč‐­
na stran­ a bila od stak­ la.

S ovog mes­ ta vi­del­i su se krat­er­i Hal­e­ak­ al­e. Cela oblast
je li­či­la na Mes­ eč­ ev­ u po­vr­ši­nu čije je fot­o­gra­fi­je Jus­ ti­na ne‐­
davn­ o vi­de­la. Ovo nije imal­o nik­ ak­ ve veze sa pla­net­om na
ko­joj smo mi. Po­što je još bilo pri­lič­no mračn­ o, teš­ ko je bilo
odred­ i­ti raz­dal­ji­nu po­je­di­nih krat­e­ra i pred­met­a. Pet kil­o­me‐­
tar­a li­či­lo je više na pet sto­ti­na met­a­ra. Sve je bilo fant­as­ tič‐­
no.

Lju­di su se sak­ up­ lja­li na ovom mes­ tu kao nek­ ad­ a star­i
Ha­vajc­ i, pre mnog­ o vek­ o­va, da po­smat­ra­ju iz­laz­ ak sunc­ a.
Leg­ end­ a kaže da je baš na ovom mes­ tu Sunc­ e uhvać­ en­ o i
dr­žan­ o kao tal­ac i da je puš­ ten­ o tek onda kad je obe­ćal­o da
će se kret­at­i sas­ vim po­la­ko iz­nad Ha­vaj­skih ostr­va, kako bi
im dalo što više to­pli­ne i svet­lo­sti.

Nebo je bilo tam­no. Nije se pri­meć­ i­val­a nik­ ak­ va pro­men­ a,
noć je išla k svo­me kraj­u. Sunc­ e je do­la­zi­lo. Svi su to mog­ li
pre da nas­ lu­te, da ose­te kao neku jezu koja im se spu­štal­a
niz kič­mu.

A onda, kao da je neko upal­io vat­ro­met, po­jav­ io se prvi
crv­ en­ i zrak iz­nad isk­ i­da­ne ivic­ e krat­er­a Hal­e­ak­ al­e. Svi pri­sut‐­

ni su uzd­ ahn­ ul­i s olakš­ an­ jem dok se svet­lost rađ­ a­la, ja­sna,
di­rektn­ a, oštra kao di­jam­ ant.

Bled­ i pla­mičc­ i po­ja­viš­ e se prek­ o ši­ro­ke tam­ne ravn­ i krat­e‐­
ra. Duge, kli­zeć­ e senk­ e, nev­ er­o­vat­no crne, prep­ la­viš­ e ska‐­
men­ jen­ u lavu kao da na njoj stvar­a­ju nove pu­ko­ti­ne. Nije
bilo si­vi­la, samo tama i sve­tlost.

A onda, a da niko od njih nije pri­met­io kad se to do­go­di­lo,
sjaj­nog osvet­lje­nja je nes­ tal­o, sve se po­vuk­ lo iza Ha­lea­ k­ al­e,
kao da je neki čo­vek ru­ko­vao či­tav­ om tom pred­sta­vom. Sve
je od­jed­nom bilo go­to­vo.

— Da li ćete moći sada da mi opro­sti­te što sam vas iz­vu‐­
kao iz krev­ et­a?

Jus­ ti­na i Rik su se nas­ la­nja­li na dr­ven­ u ogra­du; samo su
još njih dvoj­e ostal­i na mes­ tu za po­smat­ra­nje. Iza sebe su
mo­gli da čuju pri­gu­šen­ o kaš­ ljuc­ an­ je mot­o­ra. Aut­om­ ob­ i­li su
po­čel­i da se spu­štaj­u niz ser­pent­i­ne, prem­ a to­plom mor‐­
skom po­vet­arc­ u.

— Umor­na sam — reče ona — vod­ i­te me nat­rag.
Kad su iza­šli iz zgra­de, vi­de­la je usam­ lje­ni par na sam­ oj
ivi­ci krat­e­ra. Bili su za­gr­lje­ni, tela su im bila čvrs­ to pri­pi­jen­ a.
Jus­ ti­na je zas­ ta­la da ih pog­ le­da. Žena je bila vis­ ok­ a i mrš­ av­ a
a njen­ a div­na crv­ en­ a kosa bila je steg­nut­a u konjs­ ki rep. Mu‐­
škar­ac je bio tam­nok­ os, do­bro gra­đen, ši­ro­kih ra­men­ a. Iako
je imao vind­ jakn­ u na sebi, vid­ el­o se da je mi­ši­ćav. Kad se
žena po­kren­ ul­a oset­i­lo se da hoda gra­ci­o­zno­šću ba­ler­i­ne. I
čo­vek se kret­ao isto lako, kao da ne do­di­ruj­e zem­ lju. Jus­ ti­na
je, međ­ u­tim, do­volj­no dugo ži­vel­a sa Ni­ko­lom Lajn­ ir­om da bi
mog­ la da prep­ o­zna još jed­nog iz opas­ nog roda onih ko­ji­ma
je i Ni­ko­la pri­pad­ ao.
— U šta ste se zag­ le­da­li?’— upi­ta Rik i pro­pra­ti njen po‐­
gled, spu­stiv­ši gla­vu prem­ a njoj.
»Žel­e­la bih i ja tako« — po­mi­sli Jus­ ti­na, ne ski­da­ju­ći po‐­
gled sa zal­ju­blje­nih koji su, gr­le­ći se i dr­žeć­ i za ruke, kren­ ul­i
prek­ o iz­bo­či­na lave. Sunč­ ev­ a svet­lost ih je obas­ jav­ al­a, kao
da su mla­di bo­go­vi. Suze su je pe­kle is­pod kap­ ak­ a, i ona po‐­
mi­sli: »Neću da zap­ la­čem pred njim. Neću!«

Ušla je u kola i nas­ lo­nil­a je gla­vu na pro­zor­sko stak­ lo, za‐­
tvo­riv­ši oči. Kad su si­šli u pod­nožj­e, Rik se za­us­ ta­vio na par‐­
king­ u i iza­šao iz kola.

— Ovo su sreb­ r­ni mač­ ev­ i — reče on, po­kaz­ u­juć­ i na čud­ e‐­
sno ras­ ti­nje oko njih. — Rast­u samo na ovom mes­ tu.

Bilj­ke su iz­ni­kle usp­ rav­no iz tam­ne ze­mlje i, baš kao što
im je ime go­vo­ri­lo, sreb­ r­no su se pres­ i­ja­val­e na tamn­ om tlu.

— Pri­ča se da im je po­treb­no dvad­ e­set go­di­na da pro­cve‐­
taj­u a onda, kad jedn­ om pro­cvet­a­ju, ugin­ u.

Jus­ ti­na je baš gle­dal­a lepo ras­ ti­nje kad je Rik to rek­ ao i
uprk­ os svo­joj jak­ oj od­lu­ci da ne pus­ ti suzu, bri­znul­a je u
plač. Vel­i­ki je­caj­i ot­ki­dal­i su se sa njen­ ih drht­av­ ih usan­ a i
ona se spus­ ti na sta­zu, ruk­ am­ a po­kriv­ši lice.

— Jus­ ti­na, Jus­ ti­na.
Nije ga čula. Mi­sli­la je o tome kako je tuž­ an ži­vot za te
sreb­ rn­ e mač­ ev­ e i onda, nar­avn­ o, kako je smeš­ no što o tome
raz­mi­šlja na tak­ av nač­ in. Ži­vot je bio tu­žan za nju. Kad joj je
otac umro, na njeg­ o­voj sah­ ran­ i oseć­ al­a je samo olakš­ an­ je i
pi­ta­la se šta li ono znač­ i.
Sada je znal­a isti­nu. Njen otac joj je ned­ o­staj­ao. On je bio
je­di­ni otac ko­jeg će ikad­ a ima­ti. On ju je po­di­gao i, na svoj
čud­ an nač­ in, vol­eo, bar je tako pretp­ o­sta­vlja­la. Sada je oti‐­
šao bez ikak­ vog opla­ki­van­ ja i ose­ćan­ ja da nek­ o­me ned­ o­sta‐­
je, ili da je neč­ i­ji ži­vot po­stao si­ro­maš­ nij­i zbog toga. Ili je bar
ona tako mi­sli­la. Ona je bila tako mud­ ra. Da, tačn­ o. Isti­na je
bila da je bila bez oseć­ an­ ja. Sada međ­ ut­im, nije više mog­ la
da ra­zum­ e samu sebe, niti da shvat­i svo­je emoc­ i­je a još ma‐­
nje je mo­gla da shvat­i dru­ge lju­de oko sebe. Zato i nije mo‐­
gla da po­mog­ne Gel­di. Nije mo­gla da ko­ri­sti Ni­ko­li.
Ali, sada nije bio tren­ ut­ak da raz­mi­šlja o tome. Ne još.
Ovo je bilo vrem­ e u ko­jem je ona treb­ a­lo da se po­kaj­e, tre‐­
bal­o ju je, u stva­ri, teš­ i­ti kao malu dev­ ojč­ i­cu koja je iz­gub­ i­la
svog oca, kao de­voj­či­cu ko­joj je on uvek ned­ o­staj­ao i koja
sada više ni­kad­ a neće moći da mu kaže ko­li­ko joj je žao što
nisu pro­vo­di­li više vrem­ en­ a za­jed­no kao što je treb­ a­lo da
bude, kao što je pri­li­či­lo ocu i kćerk­ i.

Ži­vot nije nik­ ad­ a bio onak­ av kak­ vim ga je čo­vek zam­ i‐­
šljao, ili kak­ vim ga je neko že­leo. Nije mo­gla da pres­ tan­ e da
pla­če. Nije žel­e­la da pres­ ta­ne s pla­čem. Dugo joj je treb­ a­lo
da shvat­i vel­i­či­nu svog gu­bit­ka, dugo joj je treb­ a­lo da poč­ne
da žali svog oca i onu zbu­njen­ u, ra­nji­vu malu dev­ oj­ku kak­ va
je sama bila, sve do ovog tren­ a. Sada je tek prel­a­zi­la onaj
muk­ o­trp­ni put koji odva­ja de­tinj­stvo od zrel­o­sti, mada je to
treb­ a­lo da uči­ni mnog­ o ra­ni­je.

Po­la­ko, dok je do­puš­ ta­la da se vel­i­ki bol oslo­bo­di i nes­ ta‐­
ne iz nje, dok je do­puš­ ta­la da joj či­ta­vo biće oseć­ a to neko
novo ra­đan­ je, obam­ rl­a od tog bola koji je bio sko­ro fi­zič­ki, Ju‐­
sti­na je poč­ el­a da od­ra­sta i po­sta­je zrel­a.

***

Nang­ i je lež­ ao na svom krev­ et­u u sobi 911, u hot­e­lu »Man‐­
dar­in«. Bio je na Ostr­vu. Kroz bli­sta­ve pro­zo­re mog­ ao je da
vidi Vik­to­ri­ji­no pri­sta­niš­ te, a neš­ to dal­je, kulu sa sat­om na
pri­stan­ iš­ tu, najj­u­žni­joj tačk­ i Ko­ul­un­ a i azij­ske obal­e. Neg­ de
da­lek­ o na sev­ er­u, najv­ er­o­vat­nij­e u Pek­ ing­ u, ži­vel­i su Li­uo­ ­vi
go­spo­dar­i. Sa nji­ma, kao i sa njim, treb­ a­lo je obaz­ ri­vo po­stu‐­
pa­ti.

»Glav­ni pro­blem« — mi­slio je Nang­ i — »jes­ te vrem­ e«.
Nije imao mnog­ o vrem­ en­ a, ali nije smeo ni da do­pu­sti da oni
za­bi­ju zube u njeg­ a. To ni­kak­ o.

Ono što su oni tra­ži­li od nje­ga, prek­ o Lia, bilo je prakt­ič­no
nep­ ri­hvat­lji­vo. Da pred­ a kont­ro­lu sop­stve­nog kei­­rec­ ua nije
do­la­zi­lo u ob­zir. Bor­io se či­ta­vog ži­vot­a, po­sti­gao mnog­ o,
uniš­ tio mnog­ e konk­ ur­ent­e i po­slao mnog­ e nep­ ri­jat­el­je u
grob, da bi do­šao do ovog sta­nja.

Ali, nije mu bilo ja­sno da li će moći da se iz­vuč­ e, a da ne
pot­pi­še određ­ en­ e do­kum­ ent­e. Na svak­ i nač­ in iz­gu­bi­ti kci­ret‐­
su, jer je znao da njeg­ o­va kom­pan­ ij­a ne može dugo da po‐­
kriv­ a ogromn­ e tro­ško­ve i bud­ uć­ e zah­ tev­ e do ko­jih će doći
zbog loš­ eg po­slo­van­ ja Ent­o­nij­a Čina i sveg­ a onog­ a u šta je
uval­io Sve­az­ ij­sku bank­ u.

Ali, Nang­ i je ipak bio mi­ran. Ži­vot ga je nau­ č­ io str­plji­vo­sti.
Po­sed­ o­vao je onu ret­ku oso­bi­nu koja se na jap­ ans­ kom naz­ i‐­
va Nar­i­ju­ki no macu; znao je da čeka da se do­ga­đa­ji okren­ u
u njeg­ o­vu ko­rist. Ver­o­vao je u Isus­ a Hri­sta jer, već sam po‐­
dat­ak da je on ži­veo, bio je čudo. Ako će iz­gub­ i­ti kei­­rets­ u to
je karm­ a, kaz­ na za greh­ ov­ e u njeg­ o­vom preth­ odn­ om ži­vot­u.
Tanz­ an Nang­ i nije ni­šta vol­eo više nego svo­ju kom­pa­ni­ju.

Nar­i­juk­ i no macu.
Neko je po­ku­cao na vrat­a. Da li je ose­tio da se pli­ma smi‐­
ruj­e? Ili će nas­ ta­vit­i da rade pro­tiv njeg­ a, sve dok ga ne od‐­
bac­ e dal­e­ko na more?
— Uđi­te — reče Nang­ i — otvo­ren­ o je.
Čvrs­ ti Čiu se po­jav­ i i zat­vo­ri vrat­a za sob­ om. Nos­ io je sivo
ode­lo od či­ste svil­e. Sada, na svet­lo­sti dana, vi­del­o se da je
veo­ ­ma ured­ an, da je lepo gra­đen, mi­ši­ćav. Imao je lepo, pri‐­
lič­no usko, lice s int­el­i­gentn­ im, sjaj­nim oči­ma. »Sve u sve‐­
mu« — po­mi­sli Nang­ i — »Sato je ipak do­bro oda­brao«.
— Tačn­ o je se­dam čas­ ov­ a — reče Čvr­sti Čiu, za­stavš­ i kraj
vrat­a. — Žel­eo sam da osta­vim do­bar uti­sak na vas… po­sle
ono­ga pro­šle noći.
— Da li ste za­vrš­ i­li prev­ ođ­ e­nje?
— Da, go­spo­di­ne — klimn­ u gla­vom Čvr­sti Čiu. — Neki de‐­
lo­vi su bili veo­ ­ma teš­ ki za prev­ od, jer kao što ste i sami pri‐­
met­i­li, mnog­ o je teže shvat­i­ti smi­sao nego prev­ es­ ti samu
reč na kin­ es­ ki.
— Ne mor­at­e da bud­ et­e tako form­ al­ni— reče Nang­ i. Čvr‐­
sti Čiu klim­nu gla­vom, pređ­ e prek­ o sobe i, osmeh­ uj­uć­ i se,
reče:
— Vel­i­ki deo tra­ke bio je pra­zan. Jedn­ og dana, ako mi bo‐­
go­vi do­pus­ te, vol­eo bih da se sret­nem s tom žen­ om. Ona
mora da je ro­đe­na is­pod srećn­ e zve­zde, kad je umel­a onak­ o
da se po­naš­ a i da pruž­ i ono­li­ko za­do­volj­stva onom smrd­ ljiv‐­
ku.
— Bio sam to­li­ko slo­bo­dan da nar­uč­ im do­ruč­ ak za nas
obo­ji­cu — reče Nang­ i, preb­ a­civš­ i noge prek­ o ivi­ce po­stel­je
uz po­moć jed­ne ruke. — Mol­im vas, sed­ i­te i pri­dru­ži­te mi se.

Nang­ i je po­čeo da iz­vla­či po­sud­ e sa male peći na ko­joj se
grej­a­la hran­ a. Ređ­ ao ih je po sto­lu.

— Dim šum — pro­mr­lja Čvr­sti Čiu.
Nang­ i je vi­deo da je im­pres­ i­o­ni­ran što mu je po­služ­ en tra‐­
di­ci­o­naln­ i kin­ es­ ki do­ru­čak i što mu je to pri­red­ io Jap­ a­nac.
Mlad­ ić, sede na jedn­ u, sat­en­ om pok­ ri­ven­ u, stol­i­cu por­ed sto‐­
la. Uze šta­pić u ruku.
Dok su jeli, Čvrs­ ti Čiu je go­vor­io o tome šta je bilo na tra‐­
ci.
— Prvo, ne znam ko­li­ko inf­or­mac­ i­ja ima­te o Liu. Nang­ i
slež­ e ram­ en­ im­ a.
— Ono najo­ ­snovn­ ij­e znam. Tek sam sti­gao u Hong Kong, i
nis­ am usp­ eo da se oba­ves­ tim o svem­ u. Ni­sam mo­gao ni da
pi­tam pred­sed­nik­ a bank­ e Ale­na Sua, jer on ne sme da zna
niš­ ta o ovo­me što mi rad­ i­mo. Ne žel­im da on u ovo bude
uved­ en, sve do zad­njeg tren­ a — Nang­ i je za­stao za tren­ ut­ak
sređ­ u­ju­ći svo­je mi­sli. — Liu je do­bro po­znat i do­bro­sto­jeć­ i
član Kol­o­nij­e. Nje­go­vi raz­ni po­slo­vi na Ostr­vu i u Ko­ul­u­nu do‐­
nel­i su do­sta novc­ a Hong Kong­ u: on se bavi bank­ ar­stvom,
bro­do­grad­njom, grad­njom… Ver­uj­em da jed­na od njeg­ o­vih
kom­pan­ i­ja drži sve ono u Kvun Tong­ u.
Uba­civš­ i lop­ti­cu od rak­ o­va u usta, Čvrs­ ti Čiu klimn­ u gla‐­
vom. Jeo je brz­ im, za­lo­ga­ji­ma, onak­ o kako jedu Ki­nez­ i.
— Da, to je tačn­ o. A da li zna­te da je on šef sin­di­kat­a koji
po­sed­ uj­e Frant­an?
— Koc­kar­ski kaz­ i­no u Mak­ au?
— Tačn­ o. — Čvr­sti Čiu je sada jeo pu­njen­ a jaja. — Oni
smat­ra­ju da je najb­ o­lje za­ra­đi­vat­i nov­ ac prek­ o kock­ ar­ni­ce,
jer tako može da se sta­vlja nov­ ac u bank­ e bilo u ko­joj val­ut­i,
a da nik­ o­me ne po­sta­ne sumn­ ji­vo. Neki taj­pan­ i odav­de to
rade, a niko im ne po­sta­vlja glup­ a pi­tan­ ja. Nar­avn­ o, oni ne
ko­ri­ste Frant­an.
Nang­ i je brzo raz­mi­šljao, kom­bi­nuj­uć­ i i od­bac­ uj­u­ći raz­na
reš­ en­ ja. Po­čeo je da nas­ luć­ uj­e da se pli­ma pov­ la­či i da će se,
mo­žda, stva­ri okren­ ut­i u njeg­ o­vu ko­rist.

— Liu i ona žena, Soč­na Pien, već su dugo lju­bavn­ i­ci. To
je bar ja­sno. — Čvr­sti Čiu je sada preš­ ao na rol­nic­ e od svinj‐­
skog mesa i žvak­ ao ih je dok je go­vo­rio da­lje. — On je pot‐­
pu­no po­lu­deo za njom. Iz­gub­ ljen je.

— A ona? — upi­tao je Nang­ i.
— Ah, žene — reče Čvrs­ ti Čiu, kao da time sve ob­jaš­ nja‐­
va. On od­gurn­ u pra­zne po­sud­ i­ce na jed­nu stra­nu i stav­ i dru‐­
ge či­nij­e is­pred sebe. Ščep­ ao je bocu sa soja-so­som i snaž­ no
je pro­tres­ ao, a za­tim je sip­ ao sos na hran­ u is­pred sebe. Za‐­
tim je po­seg­nuo za krem­ om od či­li­ja, cr­ven­ im kao krv. — Iz
sop­stven­ og is­kus­ tva znam da su žene nep­ red­ vi­di­ve i da ne
mož­ e­mo nik­ ad­ a da ih shvat­i­mo. One su ro­đe­ne sa smis­ lom
za var­a­nje, kao što se jel­en­ i ra­đaj­u sa ras­cep­ lje­nim ko­pi­tom.
One bri­nu o tom smi­slu za var­a­nje, kao što bri­nu o svoj­oj fri‐­
zur­i. Zar i vi ne mi­sli­te tako? Zar vam i vaše is­kus­ tvo to ne
go­vor­ i?
Nang­ i ne reče niš­ ta, pi­ta­ju­ći šta želi taj mlad­ i čo­vek.
— E, pa moje is­kus­ tvo je ta­kvo — reče Čvrs­ ti Čiu, kao da
je Nang­ i neš­ to pro­ko­ment­ar­i­sao — a ova ne odud­ ar­a od pra‐­
vi­la.
— Da li voli Ki­nez­ e?
— Čini mi se da ih voli, mada ne mogu da shvat­im šta je
pri­vlačn­ o naš­ la kod onog mat­o­rog jar­ca. Ali, njen­ a oseć­ an­ ja
prem­ a njem­ u nisu važ­ na. — Po­jeo je sve što je bilo u či­ni­ji­ci
is­pred sebe, od­gur­nuo je i pri­vuk­ ao drug­ u, punu, pa je opet
na hran­ u si­pao soja-sos i do­dao krem­ a od či­li­ja. — To je sve
zbog toga što ona najv­ iš­ e na svet­u voli nov­ ac, i što joj je on
najv­ až­ ni­ji.
— Ah — reče Nang­ i, oseć­ aj­uć­ i kako se ta­las pli­me vrać­ a
nat­rag prem­ a njem­ u. — A od koga je nas­ le­di­la taj oseć­ aj za
nov­ ac? Od Lia?
— Da, svak­ ak­ o — klim­nu gla­vom Čvrs­ ti Ćiu, dok je s vel­i‐­
kim apet­i­tom nas­ ta­vljao da jede. — Pro­klet­i pas uži­va u
tome da je za­si­pa po­klo­ni­ma. Ali pla­šim se da joj on ne daje
ono­li­ko po­klo­na ko­li­ko bi Soč­na Pien žel­el­a.
— Da li ona zbog toga malo luta?

— Tako sam obav­ eš­ ten.
Nang­ i je bio na ivi­ci besa. De­li­lo ga je samo malo od toga
da se raz­be­sni.
— Ko zna za ovo što ra­di­te?
— Niko, sem vas. — Čvr­sti Čiu je, najz­ ad, zav­ rš­ io s jel­om.
Od­gurn­ uo je po­sled­nju pra­znu či­nij­i­cu is­pred sebe. Lice mu
je bilo sjaj­no od mas­ noć­ e i znoj­a. — Ali, neš­ to što je rek­ la Liu
nat­e­ra­lo me je da se malo da­lje rasp­ i­tam. Sočn­ a Pien živi na
Po San dru­mu. Ta te­ri­to­ri­ja pri­pad­ a Grin Pang­ u. — Iz­vad­ io je
belu svi­le­nu mar­am­ i­cu i pa­žlji­vo je bri­sao lice. — Sluč­ aj­no se
po­go­di­lo da je moj treć­ i ro­đak u Grin Pang­ u 438.
— Ne žel­im bilo kome da dug­ u­jem uslug­ u — reče Nang­ i.
— Bez po muke — od­ba­ci njeg­ o­ve reči Čiu. — Moj treć­ i
ro­đak dug­ uj­e sve mom ocu, čak i mes­ to u Grin Pang­ u. On će
nam po­moć­ i s puno zad­ o­volj­stva a niš­ ta neće tra­ži­ti za uz‐­
vrat.
Nang­ i po­mi­sli da će do­ži­vet­i kult­urn­ i šok ako nas­ tav­ i dal­je
da di­skut­uj­e s ovim čo­vek­ om pa zato samo reče:
— Nas­ ta­vi­te.
— Izg­ le­da da neko ore istu njiv­ u koju ore Liu.
— Ko bi to mo­gao da bude?
— Ja nis­ am čud­ o­tvo­rac. Po­treb­no mi je, ipak, malo vre‐­
men­ a da to ot­krij­em. Veo­ ­ma do­bro se krij­u, uklan­ jaj­u sve
tra­go­ve. — Nagnuo se prem­ a Nang­ i­ju. — Moj treć­ i ro­đak i ja
bav­ ić­ em­ o se malo is­tra­ži­van­ jem u toku ove noći.
— Da li mo­ra­mo da umeš­ am­ o u to Grin Pang?
— Nem­ am dru­gog iz­bo­ra. Ovo je nji­hov­ a oblast. Ja ne
mogu da odem ni do klo­zet­a, a da oni o tome ne budu oba‐­
veš­ te­ni.
Nang­ i klim­nu gla­vom. On je do­bro znao ko­li­ka je moć Tri‐­
jad­ e u Hong Kong­ u.
— Šta je to Sočn­ a Pien rek­ la što vas je nav­ el­o da poč­net­e
da trag­ a­te u tom prav­cu?
— Redm­ en — reče Čiu. — Čarls Pers­ i Redm­ en. Ona je iz‐­
go­vo­ri­la to ime. Po­zna­je­te ga?
Nang­ i je raz­mi­šljao neko vrem­ e.

— Bro­do­vlas­ nič­ki taj­pan, je li? Brit­a­nac. Njeg­ o­va po­ro­di­ca
go­di­nam­ a živi u Hong Kong­ u.

— To je Redm­ en — reče Čvr­sti Čiu — ali ono što niko ne
zna to je da je on, is­to­vrem­ en­ o, i špi­jun vla­de nje­nog vel­i‐­
čans­ tva.

— Red­men špi­jun? Mad­ o­na! — Nang­ i je bio za­i­sta šo­ki­ran
— ali kak­ ve on ima veze sa Sočn­ om Pien? Da li ga ona nek­ a‐­
ko ucen­ juj­e?

— Iz­gle­da da je tako, zar ne?
»Sve je to vrlo in­ter­es­ antn­ o« — mi­slio je Nang­ i — »ali
kako će mi sve to pom­ o­ći u te­škom po­slu koji mi pred­sto­ji da
oba­vim? Vrem­ e mi is­ti­če. Neću se ja­vlja­ti Liu sve do 18 ča‐­
sov­ a, a ako mu se do tada ne jav­ im, naš po­sao će biti ras­ ki‐­
nut, ja neću do­bi­ti kap­ i­tal, Sve­az­ ij­ska bank­ a će pro­pa­sti a
mož­ da i kei­­rec­ u«.
— Da li ima još neš­ to? — pi­tao je.
— Ne, dok se ne nađ­ em u krev­ et­u sa Sočn­ om Pien i ne vi‐­
dim šta to kri­je iz­međ­ u but­i­na.
— Jas­ tuč­ e kao i svi ostal­i — pri­met­i gor­ko Nang­ i. — Meni
je po­trebn­ o neš­ to pre 18 čas­ o­va.
— Več­ er­as? — Čvrs­ ti Čiu je ši­rom otvo­rio oči. — Ne vred­ i.
Hoze. Ona je kod kuće i neće nik­ ud­ a ići. Njen­ a amah je oti­šla
u kup­ o­vi­nu. Mis­ lim da se pri­prem­ a za sus­ ret s pri­jat­el­jem.
Najb­ o­lje što mogu da obe­ćam to je da ću neš­ to saz­ nat­i do
sut­ra ujut­ru. Žao mi je.
— Ne tol­i­ko kao meni, boj­im se — uz­dahn­ u Nang­ i.

***

Noć. Ki­šne kapi pe­vuš­ i­le su svud­ a oko njih. Nebo je bilo crno
i nep­ ro­zir­no. Vi­de­la se samo jed­na ble­da fle­ka svet­lo­si­ve
boje, iza koje je leb­deo puni mes­ ec, nal­ik na lice bivš­ eg lju‐­
bavn­ i­ka. To­pla voda se po­kret­a­la u mal­im ta­las­ i­ći­ma, mi­luj­u‐­
ći im naga tela. U vođi su se ogle­dal­i od­sja­ji žut­ih lamp­ i­o­na
koji su se lju­lja­li na dr­već­ u. Nji­hov­ a svet­lost je bila zam­ ag­ lje‐­
na zbog pare koja se di­zal­a.

Du­pla nis­ ka si­ja­li­ca, nan­ i­za­nih kao skup­ i bi­ser­i oko vrat­a
neke egz­ o­tičn­ e afrič­ke prin­cez­ e, obe­lež­ a­val­a je put prem­ a
tamn­ oj građ­ ev­ in­ i na oba­li. Ni­ko­la je pret­po­sta­vljao da se iza
nje nal­az­ i more. Već je mog­ ao da oset­i sla­ni mir­is.

Sato se po­kret­e po­red Nik­ o­le i mali ta­la­si kren­ uš­ e opet
oko njih.

— Rec­ i­te mi — reče tiho. — zar ne smat­ra­te da je ovo
najl­ep­ši deo svet­a, da je ovo po­gled zbog ko­jeg je Jap­ an je‐­
din­stven na Zem­ lji.

Nik­ o­la po­gle­da u pravc­ u koji mu je po­kaz­ i­val­a Sa­to­o­va
ruka i ugled­ a kroz tamu ogromn­ e sten­ e koje su se obru­šav­ a‐­
le prem­ a vo­da­ma Ti­hog okea­ n­ a, čiji su ta­las­ i skak­ al­i prem­ a
ru­ži­čas­ tim svet­lo­sti­ma male luke. Ri­bar­i su kret­al­i na svoj­e
uob­ i­čaj­en­ e zad­ at­ke ka puč­ i­ni.

— Kako su mali kao muve — reče Ni­ko­la. Nje­mu se spa‐­
val­o, i očni kap­ci su mu pa­dal­i. Iza njih je bio dugi, za­mor­an
dan pun nei­­zve­snos­ ti i stra­ha, a Nik­ o­la se nep­ res­ tan­ o bo­jao
za Sa­toa. To­pla voda je či­nil­a čuda s njeg­ o­vim zat­eg­nut­im
mi­ši­ći­ma, opuš­ ta­juć­ i ih. Oseć­ ao je kako mu vrat i ram­ en­ a
po­staj­u meki i kako op­šta nap­ e­tost po­puš­ ta, nap­ e­tost koja
se nag­ o­mi­la­la to­kom dana.

Međ­ ut­im, njeg­ ov strah i nez­ a­do­volj­stvo što je dop­ us­ tio
Sat­ou da pođe sa njim, nisu još sas­ vim nes­ ta­li. Ali, sada, kad
je on bio uz njeg­ a s Ko­te­nom koji je sta­jao na ulaz­ nim vrat­i‐­
ma, rot­enb­ ur­oa, ose­ćao je da može da se opus­ ti i da ne stre‐­
pi više.

Sato je uži­vao u svak­ om tren­ u u to­ploj vodi. Isp­ ruž­ io je
svo­je duge noge, za­ta­las­ avš­ i vodu i dub­ o­ko uzd­ ahn­ uo do­pu‐­
štaj­u­ći da ga blaž­ en­stvo pot­pu­no obu­ z­ me.

U tom tren­ u oset­io je ne­što na lev­ om li­stu svoj­e noge, ne‐­
što to­plo i meko. To neš­ to je lu­pal­o, lu­pal­o i lup­ al­o s čud­nom
uporn­ oš­ ću.

Nagnuo se malo unap­ red i po­tra­žio po vodi. Nje­go­vi pr­sti
nađ­ o­še neš­ to za šta je u prvi mah po­mi­slio da je gu­žva mor‐­
ske trav­ e. Iz­nen­ ađ­ en, Sato po­lak­ o iz­vuč­ e gu­žvu koju je nap­ i‐­
pao iz vode. Bila je ne­ver­o­vat­no teš­ ka.

Kiša je pres­ tal­a. Na nebu su se vi­del­i obla­ci koji su sada
jur­i­li noš­ en­ i vet­rom. Obla­ci se najz­ ad ras­cep­ i­še i led­ en­ a,
bela svet­lost pun­ og mes­ e­ca raz­li se po oko­li­ni i oba­sja ono
što je Sato iz­vlač­ io iz vode koja se puš­ i­la.

Sa­to­vi mi­ši­ći se za­te­go­še i on je sada iz­vla­čio to nep­ o­zna‐­
to iz vode s obe ruke, čak je i Ni­ko­la pri­šao da mu po­mog­ne
jer je to bilo nev­ er­o­vatn­ o te­ško. Sato je oseć­ ao da mu tež­ i­na
leži na nog­ am­ a koje su bile pod vo­dom.

Po­la­ko, užas poče da se po­mal­ja iz tam­ne vode. Nik­ o­la je
bio sas­ vim bli­zu Sat­oa. Samo je jekn­ uo.

— O, Buda! — šap­nu Sato, a ruke po­češ­ e da mu drht­e
dok su kap­ lji­ce po­čel­e da lete na sve stra­ne sa uža­sne stvar­i
koju je ste­zao: tada se ukaz­ a gro­zna šara, kao da je dži­nov‐­
ska ti­gro­va šapa ras­ po­ri­la čov­ ek­ o­vo telo od kriv­ i­ne ra­men­ a
do kič­me na le­đi­ma a zbog drht­a­nja Sa­to­o­vih ruku ova gro‐­
zna šara kao da je oži­vel­a — ah, Fen­ iks­ e, šta su to urad­ i­li s
to­bom?

Fen­ iks­ ov­ e oči koje više nisu vid­ el­e, kao da su bile zag­ le‐­
dan­ e u jed­nu tačk­ u, dok je njeg­ o­vo ble­do lice si­jal­o na me‐­
seč­ i­ni a zubi bili čvr­sto steg­nut­i; od bola i odlučn­ os­ ti.

***

Aki­ko je raz­mi­šlja­la o obeć­ an­ ju koje je dala Sai­­gou. Ili, prec­ i‐­
zni­je, Sai­­go­o­vom kam­ i­ju.

Prev­ rt­a­la se na svom fut­o­nu. Sta­vil­a je ruku prek­ o oči­ju.
Crv­ en­ a svet­lost sinu u tami. Giri. Bila je vez­ a­na time kao če‐­
lič­nim lanc­ i­ma. Po­nov­ o je po­mi­sli­la, i to ne prvi put, da joj je
žao što je ro­đen­ a kao Jap­ ank­ a. Kako su slo­bod­ni Eng­ le­zi ili
Ame­ri­kanc­ i koji ne oseć­ aj­u giri. Aki­ko je znal­a da bez tog
ose­ćan­ ja ne bi ni bila vez­ an­ a tim stra­šnim vez­ am­ a. Ali, bila
je Jap­ ank­ a. Sa­mur­aj­ska krv je te­kla njen­ im ven­ am­ a. Ne, ni‐­
kak­ o krv slavn­ ih Ofud­ a. Ona je oda­bra­la to prez­ i­me kad je
sti­gla do pun­ ol­et­stva, skor­o iz is­tog raz­ lo­ga iz ko­jeg je Jus­ ti‐­
na oda­bral­a da se zove Tob­ in umes­ to Tom­kin: žel­e­la je da iz‐­
bri­še svoj­u pro­šlost.

Ali, da li je nek­ ad po­sto­jao tren u kome je raz­mi­šlja­la o
sebi kako o Aki­ko Ši­mad­ i? Nije čak ni zna­la kak­ vo je bilo po‐­
ro­dič­no ime njen­ e maj­ke. U Fuj­a­đou — Zamk­ u u kome nema
noći — ko­ri­šćen­ i su samo nad­ im­ci. Ako su se i ko­ri­sti­la ime‐­
na, ko zna da li su bila prav­ a. Ikan. Da li se njen­ a majk­ a zai­‐
sta tako zval­a? Da li je to ime do­bi­la kad je do­šla u zam­ ak?
Ili su je tako naz­ va­li go­spo­dar­i Zamk­ a u kome nema noći?

Sta­vi­la je ruke iz­međ­ u but­i­na, po­krivš­ i Ven­ er­in breg. Mo‐­
gla je još da oset­i drht­a­je, stez­ a­nje i ši­ren­ je svoj­ih unut­ra‐­
šnjih mi­ši­ća kao po­sle­di­cu Ni­ko­li­nog mi­lo­van­ ja. Od sada,
više ni­kad­ a neće biti kao pre, i sa stra­hom je po­čel­a da
shvat­a da ona i ne želi da sve bude kao pre.

A šta je s njen­ om zak­ let­vom? Osvet­a je obli­ko­val­a njen
ži­vot, dala joj je cilj zbog ko­jeg je vred­ e­lo ži­vet­i, onda kad je
mi­sli­la da nema zbog čega da živi. Da nije bilo nas­ lađ­ i­van­ ja
u oček­ i­van­ ju osvet­e, ona bi mo­gla jed­nos­ tav­no da leg­ne i
umre. Oni koji su kren­ ul­i za njom iz Zamk­ a u kome nema
noći odavn­ o su bili mr­tvi, a oni koji su ih po­slal­i bili su sada
starc­ i. Nji­ma nije mo­gla da se svet­i. Ipak, smat­ra­la je da je
osvet­i­la sebe.

Ži­vot mora da ima neki cilj. Osvet­a je bila njen­ a sudb­ i­na.
Po­nek­ ad je mi­sli­la, da mora da je bila veo­ ­ma zla u nek­ om
pret­hod­nom ži­vo­tu, jer joj je karm­ a u ovom bila da ne opra‐­
šta.

I sada se po­jav­ io Ni­ko­la Laj­nir, da za­pret­i toj tamn­ oj har‐­
mo­nij­i. Pretp­ os­ tav­ lja­la je da je to zna­la od tren­ utk­ a kad ga je
prvi put ugle­dal­a u Jan Janu. On je usp­ eo da oto­pi njen­ o srce
za koje je mi­sli­la da je nap­ ra­vljen­ o od gra­nit­a i leda. U svoj­oj
oho­lo­sti mi­sli­la je da je ona iz­nad lju­ba­vi.

Kako je greš­ i­la.
I sada, dok je jec­ al­a na svom fut­o­nu u pra­znoj kući svog­ a
muža, mol­i­la je Ami­du Budu da joj po­da­ri večn­ i mir i smrt.
Jer, saz­ na­nje da može da voli — o, Buda kako je do­šla do
njeg­ a — kao bilo koje smrt­no biće, is­pu­njav­ al­o ju je pa­ni‐­
kom. Ona je usmer­i­la svoj ži­vot određ­ en­ im kur­som, nat­er­av‐­
ši se da ver­uj­e u neke određ­ e­ne stvar­i o sa­moj sebi.

Ali, bol koji je sada oseć­ al­a u naji­n­tim­nij­em delu svog
bića, kad god bi po­mi­sli­la na Nik­ o­lu Laj­nir­a — a mi­sli­la je na
njeg­ a nep­ res­ ta­no — bac­ io ju je u pla­men ot­kri­ća i muka. Jer,
ona se bila zak­ lel­a da će ga uniš­ ti­ti.

Mi­sli­la je da zab­ o­rav­ i na svoj­u za­klet­vu i da do­pu­sti da
mir zav­ la­da njen­ om du­šom. San­ jar­i­la je o pres­ tank­ u nep­ ri­ja‐­
telj­stav­ a izm­ eđ­ u njih.

Ali, tad raš­ i­ri svoj­e gole bu­ti­ne i za­gle­da se u než­ nu kožu
na nji­hov­ oj unut­ra­šnjo­sti. Na svak­ oj but­i­ni bio je is­tet­o­vir­an
mali zmaj s ro­go­vi­ma koji je blju­vao vat­ru. Bilo je to delo
pra­vog umet­ni­ka, ostvar­en­ o u nek­ o­li­ko bli­sta­vih boja.

Znal­a je da mir nije njoj nam­ en­ jen, zna­la je da ni lju­bav
nije za nju. Ki­o­ki je obe­le­žio njen­ u dušu. baš isto ovak­ o kao
što je obe­le­žio njen­ u put. Nije mo­gla da se nada pres­ tank­ u
rat­o­van­ ja.

Mog­ la je da pred­ ahn­ e, i u tom za­tiš­ju pred buru sas­ vim je
neo­ ­ček­ i­van­ o ot­kril­a ra­do­sti dru­gog ži­vo­ta. Giri ju je oba­vez­ i‐­
vao, vez­ ao je njen­ u dušu i njen­ o srce. Ono što je za­po­čel­a,
mo­ra­će da zav­ rš­ i do kra­ja.

Po­nov­ o je mi­sli­la na Sa­i­goa kako sto­ji jak i zgo­dan u šumi
u Ki­uš­ ij­u, dok mu sunč­ ev­ a svet­lost pada na ram­ en­ a zla­teć­ i
mu kosu. Kako je taj čo­vek pro­men­ io njen živ­ ot.

Ustal­a je i pro­šla kroz tihu kuću. Kao da je već sve u njoj
bilo mr­tvo i po­ko­pa­no. Sunč­ ev­ i zra­ci udar­a­li su o spu­šten­ e
za­sto­re, tra­žeć­ i da uđu. Ali, ovo je bila kuća mrt­vac­ a: sunc­ e
više nije imal­o pra­va da je poh­ od­ i.

Aki­ko je kli­zi­la iz pro­sto­ri­je u pro­sto­ri­ju, kao da želi da za‐­
pam­ti svak­ i kut­ak, kao da želi da uti­sne u svest svak­ i pred‐­
met. Sve je do­di­ri­val­a, sve je po­mer­al­a. Tako je do­šla do
apar­a­tur­e po­mo­ću koje je Ko­ten pri­sluš­ ki­vao i sni­mao raz­go‐­
vo­re njen­ og muža.

Pus­ ti­la je tra­ku na mal­om mag­net­o­fon­ u i čula sve ono što
je Fen­ iks rek­ ao Sat­ou.

***

Kiša je opet po­čel­a da pada iz­nad ro­tenb­ ur­oa, udar­aj­u­ći po
nji­hov­ im ra­men­ i­ma, pr­skaj­uć­ i po nji­hov­ im gla­vam­ a. Nij­ed­ an
od njih nije ose­tio ni jed­nu njen­ u kap.

U dal­jim su se vid­ el­e sla­be svet­lo­sti boje ći­li­bar­a na ri­bar‐­
skim čamc­ i­ma, dok su Sato i Ni­ko­la po­la­ko iz­vlač­ i­li Fen­ iks­ o‐­
vo telo iz vode koja se puš­ i­la.

— Ami­da! — šap­nu Sato kroz mr­mo­ren­ je kiše, udal­jiv­ši se
od ba­zen­ a, dr­že­ći mali pe­škir na prep­ o­nam­ a i tra­žeć­ i u tami
i vla­zi dru­gi, veći.

Vrat­io se što je brže mog­ ao tamo gde je ninđ­ a lež­ ao po‐­
red ro­ten­bur­oa, s nog­ am­ a prek­ r­šte­nim u članc­ i­ma, s ru­kam­ a
ši­ro­ko ra­ši­ren­ im. Sato baci peš­ kir na Fen­ iks­ ov­ e prep­ o­ne.

— Ned­ o­stoj­no je to — mr­mljao je, dok je pri­laz­ io bli­že Ni‐­
ko­li: bili su sas­ vim sami, kiša je rast­e­ra­la sve osta­le kup­ a­če.
— Ovo nije smrt koju je za­služ­ io.

— Ovo nije smrt koju bi on iza­brao — reče Ni­ko­la, i po­ka‐­
za na leš. — Po­gle­daj­te ovam­ o. — Na leđ­ i­ma je zja­pi­la uža‐­
sna crna rana. — Ovak­ o ne ubij­a sam­ ur­aj.

Sato baci po­gled na leš, beli i ukru­ćen, i pij­un­ u u kišu.
— To je stra­šna osvet­a stran­ e sile — glas mu je drh­tao od
uz­nem­ i­ren­ os­ ti. — Imao sam ro­đa­ka u Kemp­ e­i­tat­iu. On je vi‐­
deo ovak­ ve eg­zek­ uc­ i­je i pri­čao mi je o nji­ma. Met­ak kroz
mo­zak to je nji­hov­ a spec­ i­jal­nost.
— Ali, ko god da je ovo urad­ io mora da je straš­ no vešt i
opa­san — reče Nik­ o­la — jer ovaj čov­ ek je bio ninđ­ a sens­ ei.
Sato spus­ ti gla­vu u ruke.
— Imao je in­form­ ac­ i­ju za nas. Mo­žda je po­stao neo­ ­ba­zriv.
Bio je si­gu­ran da ga niko ne pra­ti i da niko ne zna kuda se
za­pu­tio.
— Mora da su ga ovde iz­nen­ ad­ i­li. Inač­ e ne bi do­pus­ tio da
ga smrt ovak­ o ščep­ a. Nje­mu tako neš­ to nije mog­ lo da se do‐­
go­di u po­šte­noj bor­bi. Ček­ al­i su ga u zas­ ed­ i.
Sato po­di­že gla­vu. Oči su mu bile crv­ en­ e.
— Ali, kako je to mo­guć­ e?
Nik­ o­li se ni najm­ an­ je nije do­pa­dao od­go­vor koji je bio
sprem­ an da da.

— Ako po­sto­ji iz­daj­nik u kei­­rec­ ua, sve je ja­sno. A mo­žda
je iz­daj­nik još bli­že vama. u vaš­ em ko­bu­nu.

— Glu­po­sti — reče Sato — niko iz mog ko­bu­na, ap­so­lut­no
niko, nije znao kuda sam oti­šao. Fen­ iks me naz­ vao na kuću.
Samo ste vi bili tamo. Aki­ko…

— A Ko­ten?