Eric van Lustbader -Miko

Po­red nje je pro­nađ­ en­ a fla­ša sake, i mala praz­ na kut­i­ja.
Na njen­ om dnu vi­deo se osta­tak bel­og pra­ha. Dokt­or ovla­ži
plju­vačk­ om mali prst i zav­ uč­ e ga u kut­i­ji­cu. Nagnu gla­vu i li‐­
znu vrh prs­ ta.

Zač­ uo je neki po­kret iza sebe i on brzo sklon­ i kut­i­ji­cu u
džep. Po­mi­slio je da sada bar neš­ to može da uči­ni ako joj
već nije po­mo­gao za ži­vot­a. Kad su ga go­spo­da­ri zamk­ a pi‐­
tal­i od čega je umrl­a, po­di­gao je ra­men­ a, spus­ tio ih, i rek­ ao
im da je najv­ er­o­vat­ni­je ima­la sr­čan­ i udar što je u neku ruku i
bilo tač­no.

Nije mi­slio da ih laže niti da fals­ i­fi­kuj­e iz­veš­ taj o smrt­i.
Njeg­ a je, u stvar­i, dirn­ uo Ikan­ in odla­zak. Čit­ao je u štamp­ i o
za­prep­ aš­ ćuj­u­ćem sam­ ou­ b­ i­stvu mi­nis­ tra Ši­mad­ e i o op­tuž­ ba‐­
ma koje su po­dig­nut­e pro­tiv njeg­ a. Ova žena je do­volj­no
pod­nel­a. Neka joj bar smrt bude do­sto­jans­ tve­na i mirn­ a, mi‐­
slio je star­i le­kar. Zato je i rek­ ao da je umrl­a od srč­ an­ og uda‐­
ra, jer ta­kva smrt neće izaz­ i­vat­i dal­je ko­ment­a­re i prep­ ri­ča‐­
van­ ja.

Oni koji su go­spo­da­ri­li zam­kom nisu gub­ i­li vrem­ e, ob­ja‐­
šnjav­ aj­u­ći Aki­ko šta se do­go­di­lo. Najz­ ad joj je i sam­ oj si­nul­o
kak­ av će njen ži­vot biti do kraj­a, mo­žda će umret­i isto ovak­ o
kao i njen­ a maj­ka. To saz­ na­nje je bilo stra­šno, i ona nije mo‐­
gla da se po­mi­ri sa njim.

Te noći je po­kup­ i­la sve što joj je pri­pad­ al­o, baš kao što je
Ikan uči­ni­la one noći pre nego što će je odve­sti sa ima­nja
njen­ ih ro­di­tel­ja. Uze­la je i nek­ o­li­ko stvar­či­ca koje je njen­ a
majk­ a vol­e­la i koje nije hte­la da osta­vi go­spo­dar­i­ma zamk­ a.
Usko­ro je preš­ la usku uli­cu i zao­ ­kren­ uvš­ i za ugao naš­ la se u
tami.

Nar­avn­ o da su kren­ ul­i u po­ter­u za njom. Imal­i su pra­va
na to. Bila je vel­i­ka vredn­ ost i suv­ i­še su in­ves­ ti­ra­li u nju. Aki‐­
ko je prvi put po­sumn­ jal­a da je pra­te kad je vid­ e­la dve senk­ e
kako se kreć­ u dva blo­ka iza nje, jed­na is­pred drug­ e. Ne bi
uop­šte pri­me­ti­la te senk­ e, jer bili su veo­ ­ma veš­ ti i veo­ ­ma
tihi, da nije bilo mačk­ e. Čet­i­ri mala mač­ et­a si­sal­a su mačk­ u
kad se Aki­ko naš­ la na nje­noj ter­i­to­ri­ji. Mačk­ a je sko­či­la, pre‐­

tvo­ri­la se u kr­vo­žed­nu zver i plamt­e­ćih oči­ju ba­ci­la se na
Aki­ko. Po­klekn­ ul­a je, trud­ eć­ i se da što više uklon­ i lice i ram­ e‐­
na od po­bes­ nel­e mačk­ e, dok su joj noge kli­zi­le prem­ a ži­vot­i‐­
nji. Tada je pri­met­i­la mali po­kret i oči joj se ra­ši­ri­še.

Oseć­ aj­uć­ i kako joj srce još bije u grlu, Aki­ko se uklon­ i­la od
po­bes­ nel­e mačk­ e, ubeđ­ en­ a da se duga ruka go­spo­da­ra
zam­ka pruž­ i­la za njom. Ali, nije bilo sile koja će je vrat­i­ti na
to omrz­ nut­o mes­ to. Tako je odlu­či­la. Pre će umret­i nego to
do­pus­ ti­ti, ali pre toga će nek­ o­ga ozbilj­no pov­ red­ i­ti.

Ne oklev­ aj­u­ći ona je otvo­ri­la svoj kovč­ ež­ ić od bamb­ u­so­ve
tr­ske i iz­vad­ i­la rev­ ol­ver. Bio je pri­lič­no mali, sa sed­ ef­nom dr‐­
škom, kal­i­bar 22, do­bro nau­ l­jen i u do­brom sta­nju. Bio je na‐­
pun­ jen, do­bro je to pro­ver­i­la pre nego što ga je iz­vuk­ la iz
skro­viš­ ta is­pod fut­o­na svo­je majk­ e. Zaš­ to je Ikan čuv­ al­a
oruž­je, to Aki­ko ni­kak­ o nije mog­ la da do­kuč­ i, ali onog dana
kad je to ot­kri­la pre go­di­nu dana imal­a je do­volj­no zdra­vog
ra­zum­ a da to nik­ o­me ne kaže, čak ni majc­ i. A ni kad se spre‐­
mal­a da po­beg­ne nije hte­la da ga osta­vi. Sad joj je bilo jas­ no
zaš­ to.

Pri­bli­ža­val­i su joj se. Aki­ko zat­vo­ri kovč­ ež­ ić i sta­de mirn­ o
s pi­što­ljem iza leđa. Bilo je čudn­ o što ne ose­ća nik­ ak­ av
strah. Ro­đe­na je za noć, i tama nije u njoj iza­zi­val­a užas kao
kod ostal­ih lju­di. Oseć­ al­a se sas­ vim ugodn­ o u tami, i vo­lel­a
je in­tim­nost mra­ka. Noću bi se di­za­la sa svog fut­o­na u Zam‐­
ku u kome nema noći i obi­la­zi­la bi mnog­ o­broj­ne pro­sto­ri­je,
pe­njuć­ i se skri­ven­ im ste­pe­nic­ am­ a, tra­že­ći taj­ne pro­laz­ e.

Jed­ an joj pri­đe. Bio je vi­sok i mr­šav. Uta­pao se u tamu
tako da je već sko­ro sti­gao do nje, pre nego što je po­sta­la
sves­ na njeg­ o­vog pri­sus­ tva. Okren­ ul­a je gla­vu, prep­ la­šen­ a
upr­kos sveg­ a, i krikn­ uvš­ i čudn­ o, bes­ na na sebe što ga ra­nij­e
nije pri­met­i­la pi­tal­a je:

— Šta hoć­ eš? — glas joj je bio čudn­ i šap­ at, jed­ va oset­an,
kao da­šak vet­ra koji je lju­ljao gra­ne ci­pres­ a iz­nad njen­ e gla‐­
ve.

On je ćut­ao, jer je znao da svak­ i zvuk može da ga izda.
Sada, kad je bila ot­kri­ven­ a, Aki­ko oset­i kako joj strah is­pu‐­

njav­ a dušu. Oči su joj bile ši­rom otvo­ren­ e, žen­ ic­ e raš­ i­ren­ e do
maks­ i­mum­ a dok se za­bu­lji­la u tamu s namc­ rom da bar ne‐­
što naz­ re.

— Znam da si tu — rek­ la je tiho, trud­ e­ći se da joj glas ne
drht­i — ako mi se pri­makn­ eš, ubić­ u te.

Ali, upr­kos tim hrab­ rim reč­ i­ma po­čel­a je da drht­i. Oseć­ al­a
je da je sle­đe­na do ko­sti­ju i sve oko nje či­nil­o joj se nek­ ak­ o
stran­ o i za­straš­ uj­uć­ e.

»Pla­šim se«, pri­zna­la je sama sebi najm­ irn­ ij­im unut­ar­njim
gla­som koji je mog­ la da po­stig­ne. — »Ali, ako mu do­pu­stim,
on će me ubit­i ili, u krajn­ joj li­ni­ji, od­vuć­ i nat­rag u Zam­ ak u
kome nema noći, što bi svak­ ak­ o bilo gore od smrt­i«.

Baš je po­čel­a da iz­vla­či rev­ olv­ er iza leđa kad je ose­ti­la
neč­ i­je pri­sus­ tvo sa svoj­e leve stra­ne i po­mi­sli­la je: »To je
drug­ i!« U tom je ose­ti­la kako joj neko pri­ti­ska grlo i ref­leks­ no
je po­ku­šal­a da diše. Po­što nije mo­gla, oset­i­la je kako je hva‐
ta pa­ni­ka i ona krikn­ u, iz­vuk­ avš­ i jed­nim za­mah­ om rev­ ol­ver,
a njen kaž­ i­prst je pri­ti­skao i pri­ti­skao obar­ač. Žel­el­a je da
učin­ i bilo šta samo da dođe do va­zdu­ha.

Ek­splo­zi­ja met­ka koji je iz­le­teo iz cevi nat­e­ra je da krikn­ e
od strah­ a. Kao da ju je neko udar­io po ušim­ a. Zan­ el­a se, tru‐­
de­ći se da ode što dal­je odav­de gde je ose­ti­la ruku smrt­i.

Sve­tlost je za­sle­pi i ona se baci unaz­ ad na dr­ven­ i zid,
skli­znuvš­ i niz njeg­ a kad su je noge iz­da­le. Oseć­ al­a je neš­ to u
oči­ma i ona pri­nes­ e slo­bod­nu ruku čelu. Kosa joj je bila le­plji‐­
va i vlaž­ na, is­pu­njen­ a nek­ om teč­noš­ ću koja se sli­val­a niz
njen­ e prs­ te.

U noći je krv bila crna, a njen bak­ arn­ i mi­ris is­pun­ io joj je
noz­ dr­ve ter­aj­u­ći je na pov­ rać­ an­ je. Bris­ al­a je lice i je­cal­a.

Po­ja­vi se senk­ a iz­nad nje i ona ins­ tinkt­iv­no po­di­že rev­ ol‐­
ver, sko­ro sas­ vim iz­gub­ iv­ši kont­ro­lu nad svoj­im po­naš­ an­ jem.
Po­kuš­ al­a je da po­nov­ o pri­ti­sne obar­ač, ali pr­sti nisu htel­i da
je sluš­ aj­u. Rev­ ol­ver nes­ tad­ e iz njen­ e šake, a ona slo­mlje­na
poče da jeca i šap­ uć­ e:

— Ne žel­im da se, vrat­im, nem­ oj­te da me vod­ i­te nat­rag.
Oset­i­la je da je po­di­žu s uli­ce, ose­ti­la je na licu svež noćn­ i

po­vet­ar­ac. Čula je kako se neka vrat­a otva­raj­u pa zat­var­a­ju,
ose­ti­la je to­pli­nu kuće, oset­i­la je da je ovo mes­ to nep­ o­znat­o
ali pri­jat­no, a jed­no je bilo najv­ až­ ni­je: to nije bio Zam­ ak u
kome nema noći. Spu­sti­la je glav­ u…

Lice se po­ja­vi pred njom, bilo je to lice čov­ ek­ a s Mes­ ec­ a,
čud­no, a spu­štal­o se prem­ a njoj kroz mrež­ u koju su is­ple­li
vel­i­ki pa­uk­ o­vi…

Aki­ko krikn­ u i po­kuš­ a da za­klon­ i lice ruk­ am­ a. Či­nil­o joj se
da pada i nek­ ak­ o is­to­vrem­ en­ o ide unap­ red. Čin­ i­lo joj se da
se vrti kao list na je­sen­ jem vet­ru…

Čov­ ek se po­di­že, i njoj se učin­ i kao da joj je vel­i­ka tež­ i­na
pala s gru­di.

—Da li je sada bo­lje? — glas je bio tih i mi­lo­vao je, a imao
je sel­jač­ki nag­ la­sak.

— Ne mogu… da di­šem — glas joj je bio pi­skav i ona
shvat­i da su joj usta i grlo to­li­ko bol­ni da ne može da pro­gu‐­
ta plju­vačk­ u.

— Usko­ro ćeš sve moći — osmehn­ uo joj se čov­ ek, ili joj se
tako čin­ i­lo, jer još nije mog­ la do­bro da ga vidi. Kao da ga je
gle­dal­a kroz pro­zor­sko sta­klo, za­mag­ lje­no od kiše.

— Ne vid­ im te do­bro, razl­i­ven si — rek­ la je.
— Kad pres­ ta­neš da pla­češ — než­ ni glas joj reče — neć­ eš
više imat­i taj pro­blem.
Spav­ al­a je otad­ a, po­nek­ ad pad­ a­juć­ i u vr­tlog iz ko­jeg bi je
samo njen ogromn­ i strah vrać­ ao na pov­ rš­ i­nu i ne bi joj do­pu‐­
stio da po­to­ne dub­ lje u nes­ vest.
San­ jal­a je neke čud­ne snov­ e koji su je pla­ši­li. Nje­ni očni
kap­ci stal­no su se po­kret­al­i, a noge i ruke su joj se tres­ le i
drht­al­e kao kod usnul­og psa.
Kad se najz­ ad pro­bu­di­la, bila je već sko­ro noć. Njoj se či‐­
nil­o kao da je malo vrem­ en­ a tu pro­vel­a, a, u stva­ri, pro­šlo je
pun­ ih 18 čas­ o­va ot­kak­ o se do­go­di­la ona stra­šna scen­ a na
uli­ci.
— Odak­ le ti rev­ olv­ er?
Bilo je to prvo pi­tan­ je koje joj je po­sta­vio. Znal­a je, nar­av‐­
no, od­go­vor, ali nap­ or da otvo­ri usne i pro­go­vor­i bio je suv­ i‐­

še vel­ik i ne­do­sti­žan za nju.
Sta­vio je ogrom­nu dr­ven­ u či­nij­u larm­ en do­sank­ oa is­pred

nje. Sed­ e­ći prek­ rš­ te­nih nogu na ta­ta­mi­ju, po­red fut­o­na na
kome je le­ža­la, on prep­ le­te pr­ste na grud­ i­ma i poče ćut­eć­ i
da je pos­ mat­ra.

Aki­ko se malo po­di­že na le­ža­ju. Mir­is ukus­ ne supe s re‐­
zanc­ i­ma bio je suv­ i­še pri­mam­ ljiv i uklon­ io je sva drug­ a ose‐­
ćan­ ja iz njen­ og uma. Tek kad je pres­ ta­la da jede, pri­met­i­la je
da mali rev­ ol­ver leži po­red nje. O njem­ u se on ras­pi­ti­vao kad
joj se mal­o­pre obra­tio.

Zag­ le­dal­a je malo bo­lje fut­on. Tkan­ i­na je bila laka ali vi‐­
del­o se da je po­hab­ an­ a. Po­gled na si­ro­maš­ ni lež­ aj nat­e­ra
Aki­ki­no srce da brže za­kuc­ a i mora da se to odra­zi­lo u nje‐­
nim oči­ma, jer se čov­ ek koji je sed­ eo prek­ o puta nje osmeh‐­
nuo i rek­ ao:

— Nem­ aš čega da se pla­šiš kod mene, Ko­do­mo-gu­njin.
Aki­ko po­di­že pr­ste do de­sne stran­ e svog čela, bli­zu ko­ren­ a
kose. Kad je uto­li­la glad shvat­i­la je da tu neš­ to boli. Oset­i­la
je zav­ oj pod pr­sti­ma.

— Zaš­ to me naz­ i­vaš Mal­im voj­nik­ om?
— Mo­žda — reče on, než­ no gurn­ uvš­ i pi­što­lj prem­ a njoj
prek­ o tat­a­mi­ja — iz is­tog ra­zlo­ga iz ko­jeg ti no­siš ovo.
Obor­io je gla­vu. Nije ni čudo što je prvo po­mi­sli­la za nje‐­
ga da je čov­ ek s Mes­ ec­ a. Lice mu je bilo okrug­ lo, imao je ob‐­
ra­ze obe­lež­ e­ne ožilj­ci­ma od bo­gi­nja i spljo­šten kin­ es­ ki nos.
Imao je duge br­ko­ve koji su se ni­sko spuš­ ta­li, ali kose je
imao malo. Pa ipak, lice mu je bilo nek­ ak­ o pri­vlačn­ o i než­ no.
Nak­ lon­ io se.
— Ja sam Sun Hsi­ung. Kako da te zo­vem?
— Već si mi dao ime, zar ne? Ko­do­mo gunđ­ in. Klim­nuo je
gla­vom:
— Kako že­liš.
Nagnul­a se unap­ red i uze­la rev­ olv­ er s ta­ta­mi­ja. Čin­ io joj
se nek­ ak­ o tež­ ak. Nije ga po­gle­dal­a kad je opet pro­go­vor­i­la.
— Šta se do­go­di­lo… pro­šle noći?
Sun Hsi­ung stav­ i dla­nov­ e na vrh­ ov­ e ko­len­ a.

— Ubi­la si čov­ ek­ a koji te dr­žao. Isp­ a­li­la si jed­ an met­ak
koji je pro­šao kroz njeg­ o­vu lo­ba­nju.Kroz levo oko. Met­ak je
raz­bio kost i za­dr­žao se u njeg­ o­vom moz­ gu.

— Mr­tav… je?
— Pot­pu­no.
— A dru­gi? — te­ško je pro­gu­tal­a plju­vačk­ u.
— On je baš hteo da te do­kus­ ur­i kad sam ja stup­ io na
scen­ u. Mis­ lio sam da će te ubi­ti. Mo­rao sam da ga spreč­ im.
Aki­ko otvo­ri usta da po­stav­ i još jed­no pi­tan­ je, ali kao da
se u pos­ led­njem tren­ u pred­ o­mi­sli­la.
— Po­slać­ e ih još.
Sun Hsi­ung slež­ e ra­men­ i­ma.
— Ver­o­vatn­ o.
Ona stav­ i prst na obar­ač i po­di­že pi­što­lj.
— I njih ću ubit­i.
Sun Hsi­ung ju je po­smat­rao jed­no vrem­ e. Nije ju pi­tao ko
bi to mo­gao da bude ko će po­slat­i nove ko­lja­če za njom.
— Biće to ner­a­zum­no — reče — mi­slim da to ne bi bilo
do­bro.
Njen pog­ led je bio pun iz­nen­ ađ­ e­nja.
— Zaš­ to? To mi je spa­si­lo ži­vot.
Ustao je, osta­viv­ši je, tu, u ti­ši­ni, da nau­ č­ i svo­ju prvu lek‐­
ci­ju.
Nije pi­što­lj spas­ ao Aki­ko od smr­ti već slu­čaj koji je nan­ eo
Sun Hsi­ung­ a. Kad je do­šla do tog za­ključk­ a, po­di­gla se i kre‐­
nul­a je da ga tra­ži.
Bio je nap­ o­lju, iza kuće nagnut nad dr­već­ em u svom div‐­
nom bons­ ai vrtu. Aki­ko je sta­la na ivic­ u vrta.
— Žel­im da nau­ č­ im — rek­ la je tiho.
Lamp­ i­on od pi­rin­čan­ og pap­ i­ra vis­ io je na svo­joj cr­noj gvo‐­
zde­noj kuki, a svet­lost je pa­da­la na Sun Hsi­ung­ o­va ra­men­ a
dok je rad­ io. Nije se okre­nuo i nije nač­ i­nio nik­ ak­ av po­kret
kao da ju je čuo ili bar da je bio sves­ tan njen­ og pri­sus­ tva.
— Žel­im da me nau­ č­ iš svem­ u što ti znaš.
Po­gle­da­la je u rev­ olv­ er koji je još dr­žal­a u ruci. Bilo je
neko čud­no oseć­ an­ je si­gur­nos­ ti koje je ose­ćal­a dok ga je dr‐­

žal­a u ruci. A sem toga, bilo je to neš­ to što je pri­pad­ a­lo nje‐­
noj majc­ i.

Po­lak­ o, obaz­ ri­vo, pro­laz­ i­la je kroz pa­žlji­vo obli­ko­van­ a sta‐­
bla da bi pri­šla do mes­ ta na kome je on rad­ io kleč­ e­ći na ko‐­
len­ im­ a.

— Mol­im te — šapn­ ul­a je i klekn­ ul­a po­red njeg­ a na usku
sta­zu od šljunk­ a, nagnuvš­ i se unap­ red, pruž­ iv­ši mu rev­ olv­ er
na otvor­en­ oj šaci — uzmi ovo. To je je­di­no što imam.

Sun Hsi­ung osta­vi svo­je alat­ke u stran­ u i po­la­ko se okre‐­
te. Po­klo­nio joj se i po­di­gavš­ i pi­što­lj s nje­nog dla­na reče:

— Domo ari­ga­to, ko­do­mo gunđ­ in.
Te noći, kad je ubil­a ko­lja­ča, sko­ro se i sama ubi­la. Zato
joj je čelo bilo po­vez­ a­no. Kad je najz­ ad skin­ ul­a za­voj ostao je
crv­ en­ i oži­ljak koji je vrem­ en­ om prer­a­stao u mali bel­i­čas­ ti na‐­
bor kože. Met­ak koji je ubio nap­ a­dač­ a po­vred­ io je i nju. Pu‐­
cal­a je iz suv­ i­še vel­i­ke bli­zi­ne. Bila je za­do­volj­na što je dala
pi­što­lj Sun Hsi­ung­ u.
Po­čet­ak njen­ og učen­ ja iz­nen­ ad­ io ju je. Dan joj je po­či­njao
u pet čas­ ov­ a ujut­ro. Učen­ i­ca i sens­ ei po­či­njal­i su vež­ be u
noći. Kad bi po­či­njal­a da beli zora bili su u Tai Chi Chua­ n­ u
spo­rim po­kret­i­ma, koji su ra­zvi­ja­li si­stem za ravn­ ot­ež­ u i ko‐­
or­di­nac­ i­ju, ali dru­gač­ i­je nego što se to čini u bal­et­u.
Od ran­ og prep­ od­nev­ a do po­sle pod­ne Sun Hsi­ung bi je
osta­vljao samu da bi či­ta­la knjig­ e koje je on bi­rao za nju.
Aki­ko je bila pred­ an či­tal­ac, ima­la je sjaj­nu mem­ o­ri­ju i bo­gat
rečn­ ik. Bila je pred­ an­ a učen­ ju.
Kad bi se Sun Hsi­ung vrat­io sa svoj­ih svak­ od­nevn­ ih du‐­
žnos­ ti po­vlač­ i­li bi se u bons­ ai vrt, bez ob­zi­ra kak­ vo je vrem­ e
bilo. Pon­ el­i bi blo­ko­ve od pi­rinč­ an­ e hart­i­je, male četk­ ic­ e, lon‐­
či­će s mas­ ti­lom. Aki­ko prvo nije bila za­int­e­res­ o­van­ a. Srce joj
je go­re­lo od nes­ tr­plje­nja i čes­ to je mor­a­la da prek­ in­ e rad
zbog nap­ e­to­sti. Gla­va joj je bila puna ra­zli­či­tih ose­ćan­ ja.
Stal­no je mis­ li­la na onu noć kad je pob­ e­gla iz zam­ka. Sada je
nes­ ta­lo stra­ha i hladn­ a, pro­ra­čun­ at­a mr­žnja ra­sla je u njoj.
Nije vo­lel­a da sli­ka. Mog­ la je da pro­ved­ e sate i sate u ne‐­
žnom Tai Chiu, mo­gla je sat­i­ma da se opuš­ ta, ali ovo… je

bilo prev­ iš­ e.
Kad joj je prvi put pruž­ io blok pap­ i­ra i četk­ ic­ u, rek­ la mu je

to. Sun Hsi­ung je po­gle­dao i rek­ ao:
— Ko­do­mo gunđ­ in, mi­slim da sam odab­ rao od­go­var­aj­uć­ e

ime za tebe. Mo­raš da nau­ č­ iš da bud­ eš smir­en­ a, pre nego
što te nau­ č­ im bo­ri­lač­kim veš­ ti­nam­ a.

— Ali, sli­kan­ je… — njen ton je bio tak­ av kao da go­vor­i o
đub­ ret­u.

Sun Hsi­ung je raz­mi­šljao o tome da nije neg­ de po­greš­ io.
Pi­tao se da li ovo malo di­vlje biće može da bude nau­ č­ en­ o
najt­e­žoj lekc­ i­ji — str­plje­nju. Sleg­nuo je ra­men­ im­ a. Nje­na
karm­ a će to odred­ i­ti: njeg­ o­va karm­ a je bila da je uči. Po­sle
toga…

— Pre nego što mož­ em­ o da počn­ em­ o s tvo­jom obuk­ om,
mor­am­ o da ti oči­sti­mo srce od mr­žnje — rek­ ao joj je. — Ja
sam za sada usp­ eo da sak­ rij­em tvoj trag.

— Neće pro­ći mnog­ o vrem­ en­ a i oni će opet kren­ ut­i da me
tra­že.

— Ali više nisi sama na svet­u, Ko­do­mo gunđ­ in — reče on,
i sta­vi lon­čić s mas­ ti­lom is­pred nje.

Nje­ne oči se odvo­ji­še od njeg­ a i ona se za­gle­da u snež­ no
belo pro­stran­stvo pap­ i­ra koji je le­žao na njen­ om kril­u.

— Ali ja ne znam kako da sli­kam — rek­ la je, nek­ a­ko tu‐­
žnim gla­som.

Sun Hsiu­ ng se osmehn­ uo:
— Onda da kren­ em­ o od po­čet­ka — rek­ ao je.
U toku sle­de­ćih mes­ ec­ i sli­kan­ je je bilo najo­ ­mi­lje­ni­ji deo
dana za nju i po­čel­a je da se rad­ u­je zvuk­ u ključ­ a u brav­ i, što
je naj­a­vlji­val­o da se njen sens­ ei vrać­ a kući. Po­di­gavš­ i gla­vu,
ona bi gle­da­la kroz pro­zor i vid­ e­la bi kako sunc­ e pro­di­re kroz
ogra­du od bamb­ u­so­ve tr­ske. Prep­ o­zna­la bi najl­ep­ši tren­ ut­ak
u danu. Želj­no bi tada zat­vo­ri­la svo­je knjig­ e i pri­kup­ i­la svoj
mat­er­i­jal za sli­kan­ je. Su­srel­a bi ga na fus­ um­ i koja je vod­ i­la u
vrt, dok joj se um rad­ o­vao nov­ im saz­ na­nji­ma.
I mada toga prvo nije bila sves­ na, mr­žnja je po­la­ko po­če‐­
la da čili iz njen­ og srca, iz­li­vaj­uć­ i se u krea­ t­iv­nost za koju je

Sun Hsi­ung pret­po­sta­vio da će biti od­go­var­a­juć­ a, za nju.
Onog dana kad je stra­šno pad­ ao sneg, po­kriv­ aj­uć­ i zel­en­ e

i smeđ­ e boje Jap­ an­ a Sun Hsi­ung je shvat­io da je do­šlo vre‐­
me da počn­ e s te­žim lekc­ i­jam­ a. Nije joj do­pu­stio da zas­ pi či‐­
tav­ e noći. Poč­ eo je, mada je znao šta to može da znač­ i za
nju, a i za nje­ga. Isti­ni za vol­ju, nik­ ad­ a ran­ i­je nije imao uče‐­
nic­ u i da je on bio dru­gač­ i­ji, svak­ ak­ o bi oseć­ ao nes­ ig­ ur­nost u
ono­me što je sada po­kuš­ av­ ao.

Po­nek­ ad bi shvat­ao da je bilo čudn­ o što ju je tako od­mah
pri­hvat­io. U Jap­ a­nu, kao i u Kini, od žene se oček­ iv­ al­o da sle‐­
di nar­eđ­ en­ ja oca dok se ne uda. Tada bi mor­al­a da sluš­ a
muža, a u slu­čaj­u njeg­ o­ve smr­ti, najs­ ta­ri­jeg sina. Naj­go­ri
greh koji je žena mo­gla da po­či­ni bio je taj da ne može da
rodi. U tom sluč­ aj­u, prem­ a nek­ im star­im za­ko­nim­ a, od nje se
oček­ iv­ al­o da nap­ u­sti kuću. U nek­ im slu­čaj­e­vim­ a mog­ la je da
pri­sta­ne da njen muž pri­hvat­i sina ko­jeg bi do­bio od svo­je
lju­bavn­ i­ce, ili da usvoj­i sina nek­ ih ro­đak­ a.

Kad je vla­dar Mut­suh­ it­o pres­ tao da vlad­ a 1912. go­di­ne,
pri­čal­o se da njeg­ o­vog sina nije ro­di­la za­ko­nit­a sup­ ru­ga
nego lju­bavn­ i­ca. Mlad­ i vlad­ ar po imen­ u Tai­­šo vlad­ ao je upr‐­
kos tome. Nje­go­va vla­da­vi­na je bila kratk­ a. Go­di­ne 1926.
nas­ le­dio ga je njeg­ ov ro­đe­ni sin Hi­ro­hit­o.

Pod­seć­ aj­uć­ i se svih tih isto­rij­skih do­gađ­ aj­a, Sun Hsi­ung je
po­čeo da raz­mi­šlja o tome da je po­čeo da za­stran­ juj­e. On je
do­šao sa kin­ es­ kog kont­i­nent­a pre mnog­ o go­di­na, jer se nije
slag­ ao sa nek­ im odred­ba­ma vla­sti. Svoj ži­vot je po­svet­io ve‐­
li­čan­ ju snag­ e, kao nek­ ad­ a sta­ri jap­ ans­ ki sam­ ur­aj­i koji su da‐­
nju po­kaz­ i­val­i snag­ u, a noću žu­de­li za po­dat­noš­ ću než­ ne
žene.

On po­gle­da na za­pe­to telo Mal­og vojn­ ik­ a koje je prec­ i­zno
ra­di­lo pro­pi­san­ e vež­ be, pri svet­lo­sti bak­ arn­ e svet­ilj­ke. Mali
po­tok znoj­a uči­nio je da se njen­ a koža šija.

Pi­tao se da li bi s ta­kvom is­tom ra­do­znal­o­šću po­smat­rao
muš­ ko telo, i sa tako uz­burk­ an­ im oseć­ an­ ji­ma koje nije mo‐­
gao da ob­jas­ ni. Da li bi bio sves­ tan kako se div­no za­tež­ u mi‐­
ši­ći na le­đi­ma, kako se sav­ i­jaj­u lepe obli­ko­van­ e bu­ti­ne dok

radi određ­ en­ e vež­ be? Ona je sve ra­di­la tako veš­ to i gra­ci­o‐­
zno, da je sa­mom Sun Hsi­ung­ u bilo te­ško da po­ve­ru­je da s
njom radi tek šest mes­ ec­ i. Kao da je bila njeg­ o­va učen­ ic­ a
već pun­ ih šest go­di­na.

Nje­go­ve oči po­let­e­še prem­ a udub­ lje­nju iz­međ­ u njen­ ih bu‐­
ti­na kad je ona po­di­gla jed­nu nogu, i po­sti­de se zbog uzb­ u‐­
đen­ ja koje je oset­io. Pa ipak, nije mog­ ao niš­ ta pro­tiv toga.

Bio je čov­ ek koji je znao da zag­ o­spo­dar­i svoj­im žel­ja­ma
kao i svim osta­lim: kad bi ose­tio žel­ju za seks­ om, odla­zio bi
u novi deo kar­juk­ ai gde bi lako za­do­vol­jio svoj­u žeđ. Ali, to
su bili tren­ uc­ i koje je sam odab­ i­rao i njeg­ o­va gvoz­ de­na vol­ja
određ­ i­val­a je noći u ko­ji­ma će iz­vo­di­ti te erot­ske vež­ be, ne
samo za svoj­u nas­ lad­ u već i za nas­ la­du svoj­e part­nerk­ e.

Sada, prvi put ot­kak­ o je bio mlad neo­ ­buz­ dan deč­ ak, nje‐­
go­va žel­ja se ja­vi­la nek­ ont­ro­li­san­ o, muč­ eć­ i ga. Bes­ an, po­ku‐­
šao je da ob­uz­ da svoj raz­ um, ali raz­ um nije imao veze s tim.
On je bio muš­ kar­ac i znao je da ne može da go­spo­dar­i nag­ o‐­
nom.

Sada je go­vo­ri­lo Sun Hsi­ung­ o­vo telo i on je znao neg­ de
dub­ o­ko u sebi da mora da se odaz­ o­ve tom pri­mi­tiv­nom
zovu.

Tog ju­tra, dok je njeg­ o­va učen­ i­ca još spav­ al­a po­sle noć‐­
nih čas­ o­va, on se is­krao iz kuće da bi ukrao zad­ o­volj­stva u
»svet­u vrba«. I sada, mada je ose­ćao besk­ raj­no zad­ o­volj­stvo
koje je ko­la­lo njeg­ o­vim te­lom zbog onog­ a što su mu rad­ i­li,
mada je dva puta iz­ba­cio seme ot­kak­ o je bio s ovom taju, to
su bile samo po­vrš­ ne sen­za­ci­je koje nisu mog­ le da ob­uz­ da­ju
buru.

Sun Hsi­ung je raz­mi­šljao o ovom­ e, to­kom či­ta­vog puta do
kuće. Kad je okren­ uo ključ u brav­ i i kad je najz­ ad ušao u svo‐­
je svet­i­li­šte od­jed­nom mu je po­sta­lo jas­ no gde leži uzr­ok
njeg­ o­ve uzn­ em­ i­ren­ os­ ti.

Dok je pro­laz­ io kroz tihe pro­sto­ri­je, do­šao je do odel­je­nja
u kome je spav­ al­a njeg­ o­va učen­ ic­ a. Fus­ um­ a je bila de­li­mič‐­
no otvo­ren­ a, kao i uvek i Sun Hsi­ung za­sta­de da je po­gle­da.
Spav­ al­a je. Lice joj je bilo okren­ ut­o na jed­nu stra­nu, prem­ a

njem­ u. Lež­ a­la je na le­đi­ma, jed­na noga joj je bila iz­ba­čen­ a a
drug­ a oštro sav­ i­je­na u ko­le­nu tako da je čak i u snu imal­a
stav kao da će da sko­či.

I dok je kleč­ ao pred njen­ om sob­ om, ob­uz­ et snag­ om nje‐­
nog wa, Sun Hsi­ung ose­ti puls­ i­ra­nje u mi­ši­ći­ma tr­buh­ a, ne‐­
što slič­no onom­ e o čemu gov­ or­e ro­nio­ ­ci Avab­ i.

Po­gnuo je gla­vu i za­gle­dao se u njen­ o usnul­o lice, da bi
bio si­gur­an da to nema veze s njom. Čin­ il­o mu se da se ne‐
što pru­ža kroz pro­stor iz­međ­ u njih i da poč­ i­nje da ga mil­uj­e s
unut­ra­šnje stran­ e. Mi­slio je da je tako neš­ to nem­ og­ u­će. On
je do­sta znao o đa­hou, ali ovak­ o neš­ to nije do­ži­veo. I to od
nek­ o­ga kao što je Mali voj­nik? Pa, ona nije niš­ ta zna­la o ja‐­
hou. Nije bila obuč­ av­ an­ a u tom smis­ lu.

Tako bli­zu njeg­ a, Aki­ko se po­kret­e, is­te­že obe noge, po­di‐­
že ruke iz­nad gla­ve i is­teg­nu i njih, kao neka vel­i­ka mačk­ a.
Njen­ i kap­ci se po­di­go­še i njen­ e ze­nic­ e se uprav­ iš­ e prem­ a
njem­ u kao da ga je kroz kap­ke već i ran­ ij­e net­rem­ i­ce po­sma‐­
tra­la.

— Dođi — pro­mrm­ lja­la je pot­pu­no nek­ ont­ro­li­san­ im gla‐­
som.

A kako se Sun Hsi­ung nije po­kren­ uo, nije rek­ ao ni reč,
njen­ i kapc­ i za­trept­aš­ e i on ose­ti kako se puls­ i­ra­nje u do­njem
delu njeg­ o­vog tr­buh­ a po­ja­čav­ a, pren­ os­ eć­ i se snaž­ no na nje‐­
gov pol­ni ud. Nje­go­vi te­sti­si po­češ­ e da se nap­ i­nju i uvij­a­ju
kao da ih mil­u­je neka svi­len­ a ruka koja je tren­ ut­ak kas­ nij­e
uhvat­i­la i osnov­ u njeg­ o­vog pen­ is­ a. Po­čeo je da ose­ća kako
njeg­ o­vo uzb­ uđ­ e­nje ras­ le, kako mu ud po­sta­je nes­ av­ la­di­vo
tvrd i že­ljan.

»Ne!« — url­ao je glas u njeg­ o­voj gla­vi, ali nije imao kuda.
Kao da je san­ jao pod vod­ om, on je po­lak­ o pli­vao kroz pro­sto‐­
ri­ju, oseć­ aj­u­ći kako ga než­ ne ruke mi­luj­u po snaž­ nim ra­me‐­
nim­ a. Dugi pr­sti mi­lo­val­i su zad­nji deo njeg­ o­vog vrat­a i do­nji
deo lo­ba­nje.

Sun Hsi­ung više nije ose­ćao ni ruke ni noge. Bio je sve‐­
stan samo jed­nog besk­ raj­nog za­do­volj­stva koje ga je prep­ la‐­
vlji­val­o.

Ona s puno dos­ to­jans­ tva, ali i ko­ket­e­ri­je, otvo­ri svoj ki­mo‐­
no, a njen­ e ruke se po­di­go­še da mi­luj­u njeg­ o­ve grud­ i njeg­ ov
tr­buh, brad­ a­vi­ce. Jed­ an njeg­ ov deo od­bi­jao je da je vidi
nagu. Ali dru­ga stra­na, ona koju je ona iza­zi­val­a, že­lel­a je to
što pre. Sas­ vim po­la­ko i než­ no ona je raš­ i­ri­la svoj tank­ i pa‐­
mučn­ i ki­mo­no tako da se deo po deo njen­ og čvrs­ tog mesa i
div­ne kože po­kaz­ i­vao. Naj­pre onaj deo koji je on već ra­ni­je
po­smat­rao na vež­ ba­ma, a za­tim naji­nt­im­nij­i del­o­vi koji su ga
iz­lu­đi­val­i.

A kad mu je sve bilo ot­kri­ven­ o, on je zad­ r­žao dah kad je
ugle­dao njen­ e doj­ke koje se po­ja­vljuj­u, prvo jed­na pa drug­ a
iz senk­ e ki­mon­ a. Po­jav­ iš­ e se na svet­lo­sti, i on ugled­ a tamn­ e
bra­dav­ ic­ e, tamn­ i­je od noći. Ako je Fuđi-san najs­ av­ rš­ en­ ij­a
pla­nin­ a na svet­u, onda su ovo svak­ ak­ o bile najl­ep­še doj­ke
na svet­u.

Si­ćuš­ an krik ote se sa Sun Hsi­ung­ o­vih usan­ a, dok je
nagnuo gla­vu u nem­ om odav­ an­ ju po­što­van­ ja. A Aki­ko, za‐­
tvo­riv­ši oči dok je ose­ćal­a kako njeg­ o­ve usne obu­hvat­aj­u
prvo jed­nu pa drug­ u njen­ u bra­dav­ ic­ u, mi­lo­val­a je njeg­ ov
vrat na veo­ ­ma veš­ ti nač­ in koji je nau­ č­ i­la u Zamk­ u u kome
nema noći, oseć­ aj­uć­ i sada s nov­ im saz­ na­nji­ma koja je stek­ la
gde su nervn­ i za­vr­šec­ i i mi­luj­uć­ i ih svoj­im du­gim pr­sti­ma.
Znal­a je kako da ih is­pun­ i energ­ i­jom, kako da ih nat­er­a da se
zap­ al­e i da ih smi­ri, da bi ih kas­ nij­e do­vel­a do besk­ rajn­ og
uži­van­ ja.

Ali, kao da joj to nije bilo do­volj­no: bila je nes­ tr­plji­va i nje‐­
na de­sna ruka kli­znu iz­međ­ u nji­hov­ ih tela, tra­že­ći i da fi­zič­ki
ose­ti ono što je već ose­ćal­a umom u po­sled­njih nek­ o­li­ko tre‐­
nut­a­ka svog sna kad je neš­ to dub­ o­ko u njoj po­sta­lo sves­ no
neč­ i­jeg pri­su­stva po­red sebe. A onda kad je ose­ti­la da je to
Sun Hsi­ung, is­tog tren­ a je oset­i­la kako od njeg­ a prem­ a njoj
struj­i jaka seks­ ua­ ln­ a žel­ja. Tada je po­seg­nul­a za njim, i tada,
još na ivi­ci sves­ ti, po­kren­ ul­a je svoj va prek­ o pro­stor­a koji je
bio iz­međ­ u njih.

Sada je imal­a u ruk­ am­ a ono što je već u mi­sli­ma do­ta­kla,
i ona uhvat­i njeg­ o­ve teš­ ke te­sti­se u šaku, dok su njen­ i dugi

pr­sti ne­žno mi­lo­val­i kožu sve do anus­ a.
Sun Hsi­ung, koji je bio zat­e­čen lep­ o­tom njen­ ih gru­di, od‐­

jed­nom ose­ti mi­lo­van­ je njen­ ih veš­ tih pr­sti­ju i srce mu se is‐­
pu­ni rad­ o­šću. Ona ga je do­di­ri­val­a tamo gde je bio naj­o­set­lji‐­
vi­ji, ubr­zav­ aj­u­ći njeg­ ov puls. Oseć­ ao je nev­ er­o­vat­nu tež­ i­nu i
neku tro­most, kao da je po­stao med­ ved. Nje­gov ra­zum više
nije bio onak­ o bi­star, i mi­sli mu nisu bile sas­ vim ja­sne, a svi
kris­ tal­ni pro­laz­ i kroz koje je on uspeš­ no do­la­zio do lo­gič­nih
zak­ ljuč­ ak­ a sada su bili zam­ ag­ lje­ni. Oseć­ ao je da ga hvat­a
neka snag­ a koju nije mo­gao da ob­uz­ da.

Nes­ ves­ no je za­je­čao dok su njen­ e veš­ te ruke vod­ i­le nje‐­
go­vo zad­ o­volj­stvo i njeg­ o­vu že­lju sve da­lje i da­lje. Teš­ ko di‐­
šuć­ i, ski­nuo je svo­ju i njen­ u ode­ću. Spus­ tiv­ši je na fut­on, on
sta­vi svo­ju grub­ u šaku na njen­ u but­i­nu, pok­ reć­ uć­ i je sve više
dok nije ose­tio najn­ ež­ ni­ji deo njen­ og tela. Besk­ rajn­ o než­ no i
po­la­ko, on je po­čeo da je otva­ra i zal­ju­blje­no se za­gle­dao u
la­ti­ce koje je to otva­ran­ je ot­kriv­ al­o.

Nje­go­ve noz­ dr­ve za­drht­a­še kad je oset­io njen mi­ris. Ose‐­
tio je kako mu erekc­ i­ja ludi u njen­ im ruk­ am­ a, kako neš­ to u
njem­ u peva i tra­ži da se oslo­bo­di. Kao da je ona po­sed­ o­val­a
neki pri­rod­ni afro­di­zi­jak od ko­jeg je vaz­ duh po­stao sla­dak i
le­pljiv kao med.

Njen meki brež­ ul­jak bio je nad­ o­hvat njeg­ o­vih usan­ a. Ni‐­
kad­ a nije bio gla­dan kao sada. Ni­kad­ a nije oseć­ ao ovak­ vu
žel­ju. Svak­ i de­lić njeg­ o­vog bića bio je konc­ ent­ri­san na nek­ o‐­
li­ko nar­ed­nih tren­ ut­ak­ a.

Imal­a je gus­ tu, tam­nu dla­ku na Ven­ er­i­nom brež­ ulj­ku, a sa
stra­ne se vi­del­a než­ na koža. To ga je iz­bez­um­ lji­val­o, jer je
shvat­ao da je ona već žena, ali je još i sas­ vim mla­da dev­ oj‐­
ka. Bez tren­ a oklev­ an­ ja, raz­dvoj­io je pal­čev­ i­ma njen­ e sjaj­ne
usne.

Kad je Aki­ko ose­ti­la vrel­i vrh njeg­ o­vog jez­ i­ka u sam­ om
sred­ i­štu svog bića, ona se izvi u luk i za­jec­ a od za­do­volj­stva.
Kao da se sunc­ e spus­ ti­lo s neba i po­lju­bi­lo je iz­međ­ u but­i­na.
Oset­i­la je međ­ u­tim da, ako is­to­vrem­ en­ o ona mi­luj­e njeg­ a,
da i njen­ o zad­ o­volj­stvo sve više rast­e.

Okren­ ul­a se i iz­vivš­ i svoj dugi vrat, pri­ti­snul­a je usne na
kožu iz­nad njeg­ o­vih te­sti­sa. Oseć­ al­a je teš­ ko po­drht­av­ an­ je
njeg­ o­vog uda kad je to učin­ il­a i ona poče da gr­gu­će du­bo­ko
iz grla, pren­ os­ eć­ i te drht­aj­e na njeg­ ov nab­ rek­ li ud.

On nije pres­ taj­ao da je lju­bi, a oči su mu se sko­ro ukr­sti­le
zbog ja­či­ne oseć­ an­ ja koja su pret­i­la da ga uguš­ e. Kao da ga
taju nije uprav­ o osuš­ i­la dva puta u karj­uk­ ai: či­nil­o mu se da
nije imao seks­ ua­ l­nog zad­ o­vol­je­nja god­ i­nam­ a.

Nje­gov je­zik se kret­ao gore-dole po njen­ om najo­ ­set­lji­vi‐­
jem delu, i kao da mu je nik­ ad­ a nije bilo do­sta. Usko­ro je
ose­tio za­tez­ an­ je i drht­a­nje njen­ ih snaž­ nih du­gih mi­ši­ća na
but­i­nam­ a, i on se konc­ ent­ri­sao na to da joj pro­du­ži zad­ o­volj‐­
stvo uži­vaj­u­ći u svom pot­pu­nom slat­kom pred­ a­van­ ju. Čuo ju
je kako gr­gu­će i uz­di­še uz njeg­ a, i ose­ti elekt­rič­ni do­dir nje‐­
nih ukruć­ en­ ih brad­ a­vi­ca po tr­buh­ u dok se ona vredn­ o trud­ i­la
da mu don­ es­ e besk­ rajn­ o uži­van­ je.

Hteo je da ona do­ži­vi prvi stvarn­ i or­gaz­ am, ali nije bio si‐­
gur­an u sebe ko­li­ko još dugo može da iz­dr­ži to slat­ko muč­ e‐­
nje. Ona još nije di­rekt­no do­dirn­ ul­a sam vrh njeg­ o­ve erekc­ i‐­
je, mada je on znao da će usko­ro eks­ plo­di­rat­i i bez tog do­di‐­
ra.

Jed­ an deo njeg­ a čud­ io se njen­ oj veš­ ti­ni, a drug­ i je bio
pro­tiv toga, pa ipak nas­ ta­vljao je da je mi­luj­e. Sada je po­če‐­
la da se grči, mi­ši­ći joj ska­kal­i is­pod kože, njen­ e bu­ti­ne se ši‐­
rom otvo­ri­še i zat­e­go­še, tvr­de kao kam­ en­ je. Oset­io je po‐­
sled­nji ti­traj nje­nog bića.

A onda se do­go­di neš­ to ne­o­ček­ iv­ an­ o, ose­tio je kako se iz‐­
vlač­ i isp­ od njeg­ a, kako ga okreć­ e na leđa i kako ga gle­da ši‐­
rom otvo­ren­ ih oči­ju dok se pe­njal­a na njeg­ a uvod­ eć­ i sam
vrh njeg­ o­vog uda u sebe.

Uz­dahn­ uo je i prek­ o vo­lje po­di­gao bo­ko­ve s fut­o­na jer je
svak­ i dal­ji do­dir s njom po­sta­jao opas­ an.

Bok­ o­vi su joj se po­kret­al­i nap­ red-naz­ ad, do­di­ruj­uć­ i prvo
sam vrh njeg­ o­vog pen­ i­sa. Do­di­ri­val­a ga je u rit­mu zbog ko‐­
jeg je on iz­gu­bio dah. A onda je od­jed­nom ona kli­zi­la po nje‐­

mu, i on stav­ i ruke na njen­ e grud­ i i po­mo­že da se pro­bi­je
kroz slat­ku memb­ ra­nu.

A onda, kao da je neš­ to eks­ plo­di­ra­lo, on je pro­dro sas­ vim
u nju. Oset­io je kako se za­tvar­a oko njeg­ a, i kako ga njen­ i pr‐­
sti mi­lu­ju i pri­vlač­ e, ter­aj­uć­ i ga da uđe sve dub­ lje.

Zaj­aš­ i­la ga je i pri­ti­snul­a doj­ke s očvrs­ lim bra­dav­ i­cam­ a uz
njeg­ o­vu kožu, a njen­ i mali beli zubi si­nuš­ e, dok je ona vrt­el­a
kuk­ o­vi­ma iza­zi­vaj­uć­ i lud­ i­lo kod njeg­ a.

Sun Hsi­ung je stez­ ao zube a žile na vrat­u mu nab­ rek­ o­še
kao ko­nopc­ i. Nep­ res­ tan­ o je je­čao, a sada je pro­dro sas­ vim
du­bo­ko u nju, ali oči su mu bile ši­rom otvo­ren­ e jer je žel­eo
da uži­va u čit­av­ om pri­zo­ru.

Po­nov­ o je po­tres­ e snaž­ an drht­aj, ovog puta se vrać­ ao u
vel­i­kim tal­a­si­ma i njen­ o drht­a­nje se pren­ os­ i­lo na njeg­ a. Po‐
mer­io se još jed­nom sle­deć­ i njen­ o drht­a­nje, i znao je da više
ne može da iz­dr­ži, sve je u njem­ u po­čel­o da se topi; sve nje‐
go­ve energ­ i­je je nes­ ta­lo, sva snag­ a je kren­ ul­a niz njeg­ o­ve
za­teg­nut­e bu­ti­ne, kli­zeć­ i kao nit sreb­ ra. Kad su njen­ e nes­ tr‐­
plji­ve ruke i da­lje igra­le oko njeg­ a, a njen­ i unut­ra­šnji mi­ši­ći
ste­za­li njeg­ ov nab­ rek­ li ud, on ose­ti kako po­či­nju da ga po­tre‐­
saj­u vel­i­ki grč­ ev­ i i kako ga neka besk­ rajn­ a to­pli­na ob­uz­ i­ma,
žel­eć­ i da pro­dre još du­blje u nju, da je ra­skin­ e, neš­ to što ni‐­
kad­ a ran­ i­je nije oset­io kad je bio s že­nom.

Po­čel­a je da pla­če dok su joj se bo­ko­vi kret­a­li u lu­dačk­ om
rit­mu i dok je i dal­je tr­lja­la njeg­ ov ud, duv­ aj­uć­ i mu svoj slatk­ i
dah pom­ eš­ an s njeg­ o­vim int­im­nim mi­ri­som u lice, a njen­ a
vlaž­ na kosa je pala kao veo prek­ o njen­ ih oči­ju. Njen sto­mak
se zgr­či, mi­ši­ći za­drht­aš­ e i on opet ose­ti kako ga njen­ i sna‐­
žni pr­sti gra­be, mi­luj­u­ći ga s než­ no­šću za koju je mi­slio da
ne po­sto­ji. Oset­i kako se vrać­ a org­ a­zam koji je već mal­o­pre
do­ži­veo i što je mi­slio da je nem­ og­ uć­ e da će ose­ti ti s ta‐­
kvom snag­ om.

Neš­ to du­bo­ko u njoj — ono isto neš­ to neo­ ­bja­šnjiv­ o što je
već ran­ ij­e po­segn­ ul­o za njim dok je spav­ al­a — mi­lo­val­o ga je
i iza­zi­val­o — po­di­glo ga je uvis tako da je on do­ži­veo org­ a‐­
zam u is­tom tren­ u kad i ona i oni po­le­teš­ e za­jed­no na ta­la­su

sreć­ e. Tako neš­ to Sun Hsi­ung je ran­ ij­e ose­ćao samo u bor­bi
kad je ži­vot zav­ i­sio od ravn­ ot­e­že ose­ćan­ ja i kad je smrt po­či‐­
val­a u bli­zi­ni.

Tres­ uć­ i se kao list na vet­ru, Sun Hsi­ung do­pu­sti njoj da ga
sas­ vim ob­uz­ me i da ga vodi. Di­gao se na kril­i­ma njen­ e ek‐­
staz­ e, i ose­tiv­ši po­nov­ o erekc­ i­ju, eks­ plo­di­rao je u njen­ oj unu‐­
tra­šnjo­sti, da­ruj­uć­ i joj sve što je imao.

Mnog­ o go­di­na kas­ ni­je, se­ćan­ je na taj do­ga­đaj još je bilo
živo u njem­ u. Bilo je živo i onda kad je stal­a pred njeg­ a, tada
već kao kom­plet­na žena i po­klon­ ivš­ i se du­bo­ko rek­ la: »Sen‐­
sei, žel­im da nau­ č­ im još neš­ to«. Sun Hsu­ing je tada oset­io
kako mu se sto­mak grči, i kako mu se srce ledi, ali znao je
da od pr­vog tren­ a kad ju je sreo da će ovaj tren­ ut­ak nei­­zbe‐­
žno doći. Boj­e­ći ga se, on ga je bio pot­pun­ o iz­bri­sao iz mi­sli.
Sve do sada. A sada je taj neo­ ­dlo­žan tren sti­gao. »A šta je
to?« — pi­tao je, dok mu je glas drht­ao na svet­lo­sti male lam‐­
pe.

Aki­ko je dr­žal­a čelo na ta­ta­mi­ju. Njen­ a sjaj­na crna kosa
bila je zat­eg­nut­a i vez­ a­na u dugi konjs­ ki rep — na ki­nes­ ki
nač­ in koji ona nije po­znav­ al­a, ali koji se njem­ u do­pad­ ao vis­ i‐­
la je s jed­nog njen­ og ram­ en­ a. Nos­ i­la je kim­ on­ o ukraš­ en cr‐­
ven­ im, zlat­nim i nar­and­ ža­stim bo­ja­ma koje su se slag­ a­le s
pla­men­ im bo­ja­ma je­sen­ jeg li­šća iza nji­hov­ ih vrat­a. »Že­lel­a
bih da nau­ č­ im kako da kor­i­stim svoj va« — rek­ la je, dok joj
je glas bio sas­ vim mi­ran i oslo­bo­đen bilo kak­ vog ose­ćan­ ja.
Do sada je pok­ az­ al­a da je bes­krajn­ o ta­lent­o­van­ a učen­ ic­ a. —
»Otk­ ak­ o sam ot­kril­a taj ta­lent kod sebe žel­el­a sam da to
usav­ r­šim«.

Čuo je sebe kako, kao očajn­ ik, pita: »A zaš­ to Kod­ o­mo
gunđ­ in«? I čuo je kako ona od­go­var­a: »Jer oseć­ am da sam
nek­ ak­ o nek­ om­plet­na bez tog znan­ ja«.

Sun Hsi­ung je klimn­ uo gla­vom: »Pot­pun­ o te shvat­am«.
Mis­ lio je da još neš­ to kaže, ali ona ga je pred­ uh­ i­tri­la. »Nema
po­treb­ e da me upoz­ o­ra­vat­e na opas­ nos­ ti, sens­ ei« — rek­ la
je, po­go­div­ši tačn­ o njeg­ o­ve mis­ li.

»To je opas­ ni­je nego što mož­ eš i da po­mi­sliš« — ipak je
rek­ ao i nji­hov­ e oči se sus­ ret­o­še. Aki­ko je sada bila sas­ vim
po­dređ­ en­ a njeg­ o­voj že­lji, či­tav­ o njen­ o biće bilo je spremn­ o
da slu­ša njeg­ o­ve reči oseć­ aj­uć­ i, međ­ u­tim, nji­hov­ u sprem‐­
nost i za­jed­ničk­ o saz­ na­nje da ni­šta ne može da pro­men­ i nje‐­
nu karm­ u.

»Ne plaš­ im se smr­ti ni umi­ra­nja« — rek­ la je tiho.
»Smrt tela nije ono što je najg­ o­ro« — od­jed­nom kao da
se či­tav­ a pro­sto­ri­ja is­pun­ i nek­ om čudn­ om svet­lo­šću koja je
puls­ i­ral­a puna ži­vo­ta, stva­ra­juć­ i od ovog mes­ ta tač­ku na
kome su se suk­ o­bi­la dva moćn­ a duha. — »Te moći koje ti tra‐­
žiš su van do­hvat­a naš­ eg saz­ nan­ ja: one mogn da budu
samo del­i­mič­no kont­ro­li­san­ e, a u nek­ im drug­ im tren­ uc­ i­ma
mogu da te pro­men­ e, mogu da uniš­ te sve ono što si nau­ č­ i­la
ovde«.
U ti­ši­ni koja ih je obo­je guš­ i­la, Aki­ko nak­ lon­ i gla­vu i reče:
»Raz­ u­mem, ali ja ću se paž­ lji­vo čuv­ at­i tih opa­snos­ ti«.
»Onda je ja­sno da mor­aš da po­đeš« — reče Sun Hsi­ung, i
pruž­ i joj prek­ o ta­tam­ i­ja sav­ i­jen­ i list pa­pi­ra.
Su­tra­dan ujut­ro, kada je zav­ rš­ i­la pak­ o­van­ je, ona uze svoj
blok s pi­rin­čan­ im pap­ i­rom, čet­kic­ e i tu­šev­ e, ali on joj to sve
uze »Ovo ne mo­žeš da nos­ iš tamo kuda si kren­ ul­a, Mali voj‐­
nič­ e« — reče on.
I prvi put Aki­ko oset­i dub­ i­nu tame u koju je bila spremn­ a
da siđe. »To me rast­u­žu­je, sens­ ei«.
Bile su to po­sled­nje reči koje je sens­ ei čuo da je pro­mrl­ja‐­
la. Po­pi­li su po­sled­nju šol­ji­cu čaja za­jed­no i nek­ o­li­ko tren­ ut­a‐­
ka kas­ nij­e ona po­di­že svoj­e tor­be i, po­klon­ ivš­ i mu se, nap­ u‐­
sti ga.
Prvi put mu se tada nak­ lon­ i­la sa ćan­ oj­u, po­klon­ om ko­jim
učen­ ik po­zdra­vlja sens­ ei­a. Po­sle toga, Sun Hsi­ung je dugo
sed­ eo po­red šol­ji­ce ohlađ­ e­nog čaja, dok su zel­e­ni li­sti­ći kru‐­
ži­li od­bi­jaj­u­ći da se smi­re na dnu.
A onda, paž­ lji­vo, kao da je od kris­ ta­la, on po­di­že njen
blok i njen­ e čet­ki­ce koje su bile osta­vljen­ e na drug­ om kraj­u
tat­ a­mi­ja.

Pri­ti­snuo je blok na grud­ i, a njeg­ o­ve oči po­češ­ e da pro­u‐­
čav­ aj­u lepe obli­ke bon­sai dr­već­ a u vrtu. Čuo je kako se neka
pti­ca tuž­ no ja­vlja kroz otvo­ren­ u fus­ um­ u: nije uop­šte bio sve‐­
stan da je u pro­sto­ri­ji od­jed­nom po­sta­lo nev­ er­o­vatn­ o hlad‐­
no.

S blo­kom, čvr­sto pri­ti­snut­im uz gru­di, on je po­čeo po­lak­ o
da se klat­i na bo­ko­vi­ma.

Naj­zad, samo jed­na slan­ a suza poče da kli­zi niz njeg­ ov
ob­raz i pade na ivi­cu blo­ka koju pa­pir popi i ona ne­stad­ e za‐­
uv­ ek.

Četvrta knjiga: FA CHI

(Pri­ti­snut­i oki­dač)

Hong Kong/Vaš­ ing­ton/To­kio - Maui/Reli/Ho­kai­­do

Prol­eć­ e, sa­da­šnjost

— Boj­im se, go­spo­di­ne Nang­ i, da su ves­ ti mnog­ o gore nego
što smo vi i ja mo­gli u po­čet­ku da pret­po­stav­ im­ o.

Tanz­ an Nang­ i je seđ­ eo i sr­kut­ao svoj ble­do­zlat­ni čaj od ja‐­
smi­na, za­gle­dan kroz pro­zo­re kroz koje se vi­del­a Bot­a­ničk­ a
ba­šta Hong Kong­ a. Iza nje je bio Vikt­o­ri­jin za­liv a vi­so­ko gore
Vrh.

Nal­az­ i­li su se na sam­ om vrhu kule od čel­i­ka i sta­kla, u ko‐­
joj su bile kanc­ el­ar­i­je Svea­ z­ ij­ske bank­ e, nas­ red cent­ral­nog
De Ve Ro­ud­ a.

— Nas­ tav­ it­e — reče Nang­ i, otres­ aj­uć­ i pep­ eo s ci­ga­ret­e u
kri­stal­nu pep­ el­ja­ru koja je sta­ja­la na stol­u isp­ red njeg­ a.

Alen Sju baci po­gled na fas­ cik­ lu ko­jom se igrao, mada je
bilo oči­gled­no da mu za sada nije uopš­ te po­treb­na. Obri­sao
je nau­ ­šnic­ u, a za­tim pro­vuk­ ao pr­ste kroz kosu. Bio je Ki­nez
oni­zak, čvr­sto građ­ en ro­dom iz Šang­ aj­a, i kao svi njeg­ o­vi ze‐­
mlja­ci, imao bi­stru gla­vu i uro­đen­ i mir. Sada je, međ­ ut­im,
njeg­ o­va očig­ led­na uzn­ em­ i­ren­ ost is­pu­njav­ al­a pro­sto­ri­ju.

Po­čeo je da hoda gore-dole po sta­rins­ kom buh­ ar­a tep­ i­hu.
— Da vam dam pri­mer: mi imam­ o tri čet­vr­ti­ne int­er­es­ a u
Van Fa građ­ ev­ ins­ kom pla­nu na No­vim te­ri­to­ri­jam­ a u Tai Po
Kau. Prva hi­po­te­ka je već is­pla­ćen­ a, ali na ivi­ci smo da po‐­
dig­nem­ o dru­gu, a to već ne bi­smo mog­ li da iz­dr­ži­mo. To ne
smem­ o da do­pu­sti­mo. Sta­nov­ e bi­smo mo­ra­li da iz­da­jem­ o po
16.000 hongk­ onš­ kih do­lar­a mes­ ečn­ o da bi nam se gra­đen­ je
is­pla­ti­lo. Međ­ u­tim, bi­ćem­ o srećn­ i ako sada uspem­ o da do­bi‐­
je­mo po pet hil­ja­da hongk­ onš­ kih do­la­ra mes­ ečn­ o. Taj kraj
nije baš omi­ljen za stan­ ov­ an­ je, sada kad se zna da is­ti­če 99-
go­di­šnji za­kup Vel­i­koj Bri­ta­nij­i.

Alen Sju pres­ ta­de za čas da ko­ra­ča. Spu­stio je fa­scik­ lu
koju je do tada dr­žao u ru­kam­ a na go­mi­lu slič­nih na uglan‐­
can­ om, po­li­ti­ran­ om pi­sać­ em stol­u.

— Li­sta naš­ ih pro­maš­ aj­a je sko­ro besk­ o­načn­ a. — U njeg­ o‐­
vom gla­su se oseć­ al­a iskren­ a od­vrat­nost. — Ent­o­ni Čin nije
mo­gao da vam nan­ es­ e više šte­te, čak i da je taj­no ra­dio za
naše konk­ ur­ent­e.

— A da li je ra­dio za nek­ o­ga? — in­ter­es­ ov­ ao se Nang­ i.
— Ko bi to mo­gao da kaže u ovom gra­du? — Sjuo­ ­va ra‐­
men­ a se po­di­go­še i opu­sti­še — ali, sumn­ jam u to. Još nek­ o­li‐­
ko ban­ ak­ a se uple­lo isto ovak­ o kao mi, mada nisu tako du‐­
bo­ko po­to­nul­i. — Od­mahn­ uo je gla­vom. — Ne, mi­slim da je
go­spo­din Čin bio samo gramz­ iv, a gramz­ i­vost je najg­ o­ri ne‐­
pri­ja­tel­j ra­zum­ nog ras­ uđ­ i­van­ ja.
Nang­ i se nagnuo unap­ red i nas­ uo još malo čaja u svo­ju
šol­ji­cu. Zat­im se udobn­ ij­e nam­ es­ tio u ko­žnoj fot­e­lji s vis­ ok­ im
nas­ lo­nom koja je, inač­ e, bila Sjuo­ ­va. Zag­ le­dao se u gu­stu
mrež­ u bet­on­skih građ­ ev­ i­na na Vikt­o­ri­ji­nom vrhu.
— Rec­ i­te mi, go­spo­di­ne Sju kad je po­sled­nji put ovde bio
ozbi­ljan zem­ ljo­tres?
Tren­ utn­ o zbu­njen pi­tan­ jem, Alen Sju žmirn­ u oči­ma iza na‐­
o­čar­a s met­al­nim okvir­om.
— Ima tome već dve god­ i­ne, mis­ lim.
— Hmm — Nang­ i­je­va pa­žnja bila je još pri­ko­van­ a za be‐­
ton­ske obla­ko­de­re. — Jed­ an do­bar zem­ ljo­tres, pra­vil­no tem‐­
pi­ran, nap­ rav­ io bi ovde do­sta štet­e, zar ne? Ove zgra­de bi
pa­dal­e levo-de­sno, kao dečj­e kule od ko­cak­ a. Iz­gub­ lje­ni bi
bili mno­gi ži­vo­ti, mno­ge po­ro­di­ce bi bile zbri­san­ e, pres­ tal­e bi
da po­sto­je, mnog­ a bla­ga bi nes­ ta­la — okren­ uo je gla­vu da bi
do­bro po­gle­dao Ale­na Sjua, a za­tim ga iz­nen­ ad­ a upi­tao. — A
za koga vi još ra­di­te, go­spo­di­ne Sju?
— Ja… izvi­nit­e, go­spo­di­ne Nang­ i, ali bo­jim se da ne shva‐­
tam o čemu gov­ or­i­te?
— Ma, hajd­ e, hajd­ e — reče Nang­ i mi­sleć­ i u sebi da su svi
Ki­nez­ i isti — nema mes­ ta skrom­nos­ ti. Svak­ o u Hong Kong­ u
drži više od jed­nog po­sla, tako je unos­ ni­je. — Zas­ tao je da bi

nas­ uo čaja u šo­lji­cu. — Uz­mi­mo Ent­o­ni Čina, na pri­mer. On
nije bio samo pred­sed­nik Svea­ z­ ij­ske bank­ e u Hong Kong­ u,
već je bio pu­kov­nik u voj­sci — gur­nuo je šol­ji­cu čaja prem­ a
Sjuu.

— Nem­ o­guć­ e! — Alen Sju je opet za­stao. — Znao sam ga
go­di­nam­ a. Naše žene su zaj­ed­no kup­ o­val­e jed­nom ned­ elj­no.

— Onda ste svak­ ak­ o zna­li i sve o njeg­ o­voj fi­nans­ ij­skoj si‐­
tu­ac­ i­ji — reče Nang­ i bla­go, po­kaz­ av­ši na fas­ cik­ le sa nji­hov­ im
op­tuž­ u­ju­ćim sad­ r­žaj­i­ma. Ist­ra­ži­vačk­ i tim koji je on najm­ io
do­bro je oba­vio svoj po­sao.

— Ne znam ni­šta o tome — reče Sju vat­ren­ o. Nang­ i klim‐­
nu glav­ om.

— Kao što ni­šta ne znat­e ni o njeg­ o­vim pra­vim vez­ am­ a.
Alen Sju je po­smat­rao Nan­gi­ja jed­no vrem­ e, trud­ eć­ i se da
za­bo­rav­ i svo­ju in­stink­tiv­nu mr­žnju prem­ a Jap­ anc­ i­ma kako bi
mo­gao da vidi ovog čo­vek­ a u pra­voj svet­lo­sti. Znao je da
samo ta ja­snoć­ a i prav­ a pro­cen­ a si­tua­ c­ i­je mogu da mu po‐­
mog­nu.
— Znač­ i li to da i vi mene op­tu­žuj­e­te, da sumn­ jat­e da i ja
rad­ im za neku drug­ u ze­mlju?
— Ne, s te tačk­ e mo­žet­e da bud­ et­e mirn­ i — reče Nang­ i,
osmehn­ uvš­ i se. — Haj­de, go­spo­di­ne Sju, hoć­ et­e li da po­pi­je‐­
te neš­ to sa mnom?
Alen Sju je ose­ćao da će se usko­ro slo­mi­ti, dok mu je srce
udar­al­o u pod­grl­cu.
— Bilo kako da ovde kren­ e ra­zvoj do­ga­đaj­a. — reče Sju —
ja neću biti iz­nen­ ađ­ en. — Srkn­ uo je svoj čaj koji je već po‐­
stao led­ en, a za­tim je šol­jom po­kaz­ ao na gra­đe­vi­ne koje su
se vi­del­e kroz bli­sta­vo sta­klo pro­zo­ra. — Po­gle­daj­te samo te
vis­ ok­ e kule. Sas­ vim slab­ i po­tres bio bi do­vo­ljan da ih uniš­ ti.
Ubeđ­ en sam da su saz­ i­da­ne bez do­volj­no čel­ič­nih sip­ki u be‐­
to­nu. Omi­lje­ni trik je da se cem­ ent sipa prek­ o šest sip­ki dok
ins­ pekt­or po­smat­ra. Nar­avn­ o, cem­ ent je pun pes­ ka pa se
neće stvrd­nut­i. Čim in­spekt­or od­makn­ e, šipk­ e se vade i nose
na ono mes­ to koje će sled­ eć­ e preg­ le­da­ti. Kad ins­ pekt­or ode,
iste šipk­ e se nose na sled­ e­ću gra­đev­ in­ u. A sve je to, u stvar­i

igra, jer je in­spekt­or već do­bro pot­pla­ćen od stra­ne građ­ e‐­
vins­ ke kom­pa­ni­je da ne zag­ le­da prev­ iš­ e u šipk­ e i cem­ ent.

Nang­ i za­drht­a.
— Stra­šno je što se ta igra igra s ljud­skim ži­vot­i­ma. I mi­li‐­
o­nim­ a do­la­ra.
Sju sleg­nu ram­ en­ im­ a.
Ako mogu da kup­ im dvan­ ae­ s­ to­go­di­šnju dev­ ic­ u dole u Van
Čaju, zaš­ to ne bih mo­gao da kup­ i­ni gra­đe­vins­ kog in­spekt­o‐­
ra?
— Raz­ li­ka je u tome — reče suvo Nang­ i — što dvan­ ae­ s­ to‐­
go­di­šnja de­vi­ca za koju ste pla­ti­li svoj­im teš­ ko za­rađ­ e­nim
do­la­ri­ma može da bude je­dva sluš­ ki­nja vaš­ oj ro­đen­ oj ženi.
— Onda je moja strast — a i to je oblik gram­zi­vo­sti — za‐
sle­pe­la moje do­bro pro­suđ­ i­van­ je.
Nang­ i od­jed­nom ustad­ e.
— Ko­li­ko vam mes­ ečn­ o pla­ćaj­u iz Kral­jevs­ ke Al­bert ban‐­
ke, gos­ po­di­ne Sju?
Alen Sju je sko­ro is­pu­stio svo­ju porc­ ul­ans­ ku šol­ji­cu. Ose‐­
ćao je kako mu puls bije u ušim­ a, čin­ il­o mu se da prec­ i url­a­ju
u nje­go­vom umu. On po­mi­sli: »Vel­i­ki Buda, šta će sada biti s
mo­jom po­ro­di­com? Ostać­ u bez po­sla i to u času kad je ži­vot
najt­ e­ži«.
Nang­ i je sas­ vim po­la­ko spu­stio šol­ji­cu sa čaj­em po­red
hrpe fas­ ci­kli na sto­lu.
— Hajd­ e, hajd­ e — reče Nang­ i — pa to je vrlo lako pi­tan­ je.
— Ali, od­go­vor je veo­ ­ma tež­ ak. Mol­im vas…
— Ne žel­im da sluš­ am ob­jaš­ njen­ ja, go­spo­di­ne Sju — pre‐­
ki­de ga Nang­ i. — Traž­ im ovde nek­ o­ga kome bih mog­ ao pot‐­
pu­no da ver­uj­em. Da li mo­že­te da obav­ ljat­e ovaj po­sao za
mene, ili ne? Vi do­bro znat­e, go­spo­di­ne Sju, šta će biti s
vama ako ne mož­ e­te — Nang­ i ga nije is­pu­štao iz vida.
Alen Sju se stres­ e, ali ne reče niš­ ta.
Sta­jao je vrlo usp­ ravn­ o mada su mu ko­le­na klec­ al­a. Na‐­
ravn­ o, mog­ ao je da iza­đe odav­de, od­bi­jaj­uć­ i i samu po­mi­sao
na neš­ to ta­kvo. Ali kuda bi ga to od­vel­o? Ni­kud­ a. Da li je
imao neke ga­ranc­ i­je da će ga Kra­ljevs­ ka Al­bert bank­ a pri­mi‐­

ti? Po­slovn­ o tr­ži­šte se suz­ i­lo na mnog­ im po­lji­ma — a nar­o­či‐­
to na bank­ ars­ kom pla­nu — ot­kak­ o je naj­av­ lje­no da zak­ up is‐­
ti­če. Mi­slio je na svo­ju ženu, na nji­hov­ o šes­ to­ro dece, na tet‐­
ku i dva ujak­ a od ko­jih je jed­ an bio udov­ ac — i ko­li­ko samo
ro­đa­ka s že­ni­ne stran­ e — za čiju je bud­ ućn­ ost i bla­go­stan­ je
on bio od­go­vo­ran.

Nar­avn­ o, mo­gao je da neg­ i­ra tako neš­ to ali oseć­ ao je da
to ne bi bilo mud­ ro. Rez­ ul­tat bi bio isti kao da je oti­šao. Nan‐­
gi je bio tvrd orah. I bio je Jap­ a­nac. Ali ako se po­kaž­ e fer,
mo­žda će do­kaz­ a­ti da bi od njeg­ a mog­ ao da bude do­bar slu‐­
žbe­nik.

Sju odlu­či da kaže isti­nu.
— Kral­jev­ska Al­bert bank­ a pla­ća mi des­ et hil­ja­da hong-
konš­ kih do­la­ra mes­ ečn­ o da ih oba­veš­ ta­vam o svim transa­ k‐­
ci­jam­ a Svea­ z­ ij­ske bank­ e.
Sju za­dr­ža dah. Mog­ ao je da čuje ubrz­ a­no kuc­ an­ je svog
srca, kao šum mors­ kih tal­as­ a u ušim­ a.
— Do­bro — reče Nang­ i, udar­aj­uć­ i gum­ i­com na olov­ci o
sto, a za­tim diže po­gled — od da­nas je vaša pla­ta udvos­ tru‐­
čen­ a, gos­ po­di­ne Sju…
»Vel­i­ki bo­go­vi zap­ adn­ og vet­ra« —po­mi­sli Sju, a tan­ka li­ni‐­
ja znoj­a po­ja­vi se na ivic­ i nje­go­vog čela.
— Kroz šest mes­ ec­ i vid­ e­ćem­ o šta se ovde po­sti­glo, i ka‐­
kva će tada biti po­zi­ci­ja naše bank­ e, pa ćemo vašu pla­tu po‐­
di­ći ili spu­sti­ti. Naša po­god­ba važi od dan­ as za go­di­nu dana
— njeg­ o­ve oči nisu si­la­zi­le sa Sju­o­vog lica. — Ako u tom pe‐­
ri­o­du bank­ a kren­ e pu­tem pro­fi­ta, ja ću se po­tru­di­ti da uči‐­
nim neš­ to za vas. Pre nego što se po­vuč­ em, obezb­ eđ­ i­ću
vam da pri­mat­e des­ et od­sto od svih du­go­va koje Svea­ z­ ij­ska
bank­ a uspe da nap­ la­ti. Ima­ćet­e pot­pi­san dož­ i­vot­ni ugov­ or.
Nang­ i sa za­do­volj­stvom pri­met­i da je Sju sas­ vim po­ble‐­
deo. Njeg­ o­vo ši­ro­ko lice bilo je sa­svim bez­boj­no.
— Odm­ ah ću prek­ i­nut­i sve svoj­e veze s Kra­ljevs­ kom Al‐­
bert bank­ om — Sjuo­ v glas je bio sla­ba­šan i ta­nak, a oči su
mu pos­ tal­e sta­klas­ te.

— Tako neš­ to ne smet­e da učin­ it­e — reče Nang­ i. — Uz­i‐
mać­ et­e lepo svo­jih de­set hil­ja­da mes­ ečn­ o, a kroz dva mes­ e‐­
ca traž­ i­ćet­e po­vi­ši­cu. Sam bog zna da ste je za­rad­ i­li.

Sju­o­vo lice se smrač­ i­lo.
— Go­spo­di­ne, bo­jim se da ne ra­zum­ em — olakš­ an­ je kao
da je ko­la­lo njeg­ o­vim bi­ćem za­mag­ lju­juć­ i mu um, i spreč­ a‐­
vaj­u­ći ga da jas­ no raz­mi­šlja.
— Od dan­ as, go­spo­di­ne Sju, vi ćete snabd­ ev­ at­i Kral­jev‐­
sku Al­bert bank­ u tač­no onim inf­orm­ ac­ i­jam­ a koje vam ja bu‐­
dem da­vao. A is­to­vrem­ en­ o ćete se oslan­ jat­i na mene i po­ve‐­
ra­vać­ et­e mi sve šta se do­ga­đa kod konk­ ur­ent­a. Žel­eo bih da
znam ko­li­ki im je kap­ i­tal van zem­ lje, ko­li­ko se pro­ši­ru­ju, ko­li‐­
ki su im in­ve­sti­tor­ski ci­lje­vi za go­di­nu dana, za pet go­di­na,
za de­set go­di­na. — Spus­ tio je gla­vu. — Shvat­at­e li, go­spo­di‐­
ne Sju?
Sju se već tol­i­ko opo­rav­ io da je mo­gao da se osmehn­ e.
»O, bog­ o­vi sve čet­i­ri stran­ e svet­a« — mo­lio se u sebi — »no‐­
ćas ću nap­ rav­ i­ti sve­čan­ ost za svak­ og od vas«.
— Pot­pu­no shvat­am vaš plan, Nang­ i-sane i odo­bra­vam
ga — reče Sju gla­sno. — Čini mi se da ću besk­ rajn­ o uži­vat­i u
svom no­vom po­slu. Ali — bri­ga mu opet pro­men­ i lice — ali,
ne mož­ e­te da oček­ uj­et­e od mene spekt­ak­ ul­ar­ne rez­ ul­ta­te
kad kap­ i­tal oti­če od nas. Bank­ a je na ivi­ci nes­ ol­ventn­ os­ ti.
Ako se do­go­di da nam po­tez spaš­ av­ an­ ja uspe — a ja se mo‐­
lim svim bo­go­vi­ma da nam po­mog­nu — ipak će nam biti po‐­
trebn­ o više od dvan­ ae­ st mes­ ec­ i da se do­volj­no po­vrat­i­mo
kako bi­smo, tek tada, mo­gli da raz­mi­šlja­mo o nap­ red­ o­van­ ju.
— Po­mo­ći će nam dve stvar­i — reče Nang­ i, ne uz­bu­đu­ju­ći
se. — Pre sveg­ a, do­bi­ćem­ o u roku od sed­ am­des­ et dva časa
neo­ p­hod­ni kap­ i­tal.
— Smem li da pi­tam za njeg­ o­vo po­rek­ lo? — ubac­ io je Sju.
— Bo­lje se pri­prem­ i­te da deo tog kap­ i­ta­la mud­ ro in­ves­ ti‐­
rat­e kako bi­ste imal­i maks­ i­mal­nu do­bit u mi­nim­ aln­ om vre‐­
men­ u.
Sju je od­mah­ iv­ ao glav­ om.

— Boj­im se da je to vel­i­ki ri­zik. To je prev­ i­še za nas u sa‐­
daš­ njem stan­ ju.

— Ali, uz in­for­mac­ i­je koje ćete vi do­bi­ja­ti od Kral­jevs­ ke Al‐­
bert bank­ e to neće biti ni­kak­ av ri­zik — Nang­ i se osmeh­ iv­ ao
dok je ustaj­ao. — Zaj­aš­ i­te im na leđa, go­spo­di­ne Sju, kao što
pas iz hram­ a jaši na vel­i­kom zma­ju. Neka oni preu­ z­ mu sav
ri­zik, neka oba­ve sav po­sao dok ćete vi či­nit­i da naš nov­ ac
rast­e, oslo­bo­đen svak­ og ri­zi­ka — klim­nuo je gla­vom. — Če‐­
sti­tam vam! Ovo je vel­i­ki dan za vas. Ho­ćem­ o li da odem­ o
neg­ de i pro­slav­ i­mo?

***

Tan­ ja je pet­lja­la oko ter­mi­nal­a kad se iz­nen­ ad­ a po­ja­vi ši­fra.
Bila je to či­sta sreć­ a. Ali, da se bilo ko drug­ i naš­ ao pred
ekran­ om, mo­gao bi samo da bul­ji u ner­a­zum­ lji­vu po­ruk­ u i
ona bi od­mah bila obri­san­ a.

Mis­ i­ja »Sab­ ljar­ka«, kako ju je Tan­ ja po­mal­o iro­ničn­ o naz­ i‐­
val­a, bila je njen­ a zam­ i­sao. Ona je bila njen po­kre­tač i kon‐
tro­lor, uglavn­ om zbog toga što je u pi­ta­nju bila lič­na Mink­ o‐­
va stvar.

Nije to bilo baš sas­ vim tač­no, ali »Sab­ ljar­ka« je po­stal­a
prav­ i po­sao pre go­di­nu dana. Treb­ a­lo je odav­no zav­ rš­ i­ti s
tim. »Sab­ ljar­ku« je treb­ a­lo uniš­ ti­ti, kao što je Tan­ ja i pred­ la‐­
ga­la. Či­njen­ i­ca je da svak­ o u Crv­ en­ om sekt­o­ru ili na bilo kom
dru­gom mes­ tu u Po­ro­di­ci po­greš­ i, biva uniš­ tav­ an. Samo su
Mink i Tan­ ja mog­ li da odlu­če drug­ a­či­je.

U tren­ utk­ u kad je Tan­ ji po­sta­lo ja­sno da je »Sab­ ljar­ka«
preš­ la li­ni­ju koju ni­kak­ o nije smel­a da pređ­ e, da je zaš­ la u
sekt­or lič­nih oseć­ an­ ja, po­sta­la je obaz­ ri­va. Jed­ an od njen­ ih
po­slo­va, preć­ utn­ o a sam­ im tim veo­ ­ma zna­čaj­an, bio je i taj
da šti­ti Mink­ a. Prem­ a njen­ om ra­suđ­ i­van­ ju, iza­bran je veo­ ­ma
opa­san tren­ ut­ak za neš­ to. Znal­a je, međ­ ut­im, da kad se lič‐­
na ose­ćan­ ja umeš­ aj­u u po­sao, čov­ ek ne mi­sli da li je po­go‐­
dan tren­ ut­ak ili nije.

Tako je Tan­ ja po­sta­la »Sa­bljar­kin« čuv­ ar, iako je znal­a ko‐­
li­ko je sve to ludo. Neke stvar­i mogu do­volj­no dugo da se ču‐­
vaj­u na ledu a neke ne, ali niš­ ta ne sme da bude suv­ iš­ e
dugo na otvor­en­ om.

Smi­sli­la je za­šti­tu — osam lju­di u dve smen­ e. Ali Mink je
rek­ ao da će »Sab­ ljar­ka« smat­ra­ti da je to od­vrat­no. To će joj
ogran­ i­čav­ at­i slo­bo­du. To su baš bile njeg­ o­ve reči. Tan­ ja je
ućut­a­la čud­ eć­ i se, jer to baš i jes­ te bio cilj mi­si­je. Tak­ va za‐­
šti­ta se ko­ri­sti­la kad su ozbilj­nij­i lju­di bili u pi­tan­ ju, ali mog­ la
je da bude uspeš­ na i kad je u pi­ta­nju bila pri­jat­el­ji­či­ca kao
»Sab­ ljar­ka«.

Naj­zad je uči­nil­a onak­ o kako joj je on nar­ed­ io: po­stav­ il­a je
samo dva čuv­ ar­a. Ali, nije za­bo­ra­vi­la na to. Bila je u stal­noj
vezi s nji­ma. »Sab­ ljar­ka« je bila veo­ ­ma po­kretn­ a i Tan­ ja nije
žel­el­a nik­ ak­ vu greš­ ku. Jed­ i­ni put kad je sebi do­pus­ ti­la greš­ ku
ra­zlog je bio Mink, ali Mink je tada po­greš­ io, i sve je bilo ot‐­
kri­ven­ o. Mink je mi­slio da čak ni ona ne zna za nje­go­vu lju‐­
bavn­ u vezu, ali ona je znal­a.

Tan­ ja je sada po­smat­ra­la bli­sta­va ze­len­ a slo­va koja su
igra­la po ekran­ u. Kad je po­ru­ka zav­ rš­ en­ a, za tren­ ut­ak je po‐­
smat­ra­la zao­ ­sta­la slo­va a za­tim je pri­ti­snul­a dugm­ e za de­ši‐­
fro­van­ je. Po­jav­ i se reč »Zai­­sta«? i Tan­ ja ot­kuc­ a uvodn­ u reč­ e‐­
nic­ u. Deš­ i­fro­van­ a po­ru­ka poče da se is­pi­suj­e prek­ o ekran­ a.
Imal­a je samo je­dan mi­nut vrem­ en­ a da je za­pam­ti. Ako ne
pri­ti­sne dug­me obel­ež­ en­ o »print« da bi do­bi­la od­štamp­ a­nu
po­ruk­ u, kom­pju­ter ARRTS će ra­stu­ri­ti po­ruk­ u, kao da je ni­ka‐­
da nije ni bilo.

Po­ble­del­a je dok ju je či­tal­a. Po­ruk­ a je bila tak­ va da je Ta‐­
nja suv­ i­še dugo oklev­ al­a da li da je od­štam­pa ili ne. Tako je,
na kraj­u, sam komp­ ju­ter odlu­čio i — ras­ tu­rio je. Рo­ruk­ e je
nes­ ta­lo sa ekran­ a. Međ­ ut­im, to sada i nije bilo važ­ no jer je
ona još bli­stal­a pred Tan­ ji­nim očim­ a.

Tiho je opso­val­a Mink­ a i njeg­ o­ve lič­ne pro­ble­me. Jer je
po­ruk­ a pret­vo­ri­la »Sa­bljar­ku« iz mo­gu­ćeg pro­ble­ma u pro‐­
blem koji je zah­ te­vao hit­no reš­ av­ an­ je. Pri­ti­snul­a je dug­me za
slan­ je po­ruk­ e i ot­kuc­ al­a ono što je smi­sli­la. Kad se po­jav­ io

samo dat­um, set­i­la se da se ši­fre men­ jaj­u jed­nom ned­ elj­no i
da je baš dan­ as važ­ nost sta­roj ši­fri is­tek­ la. Treb­ al­o je uzet­i
novu. Znač­ i, treb­ a­lo je oti­ći do To­nij­a Tir­so­na.

Usta­la je i siš­ la dva spra­ta niže. Čudo od čov­ ek­ a bilo je
okruž­ e­no br­di­ma hart­i­je i ši­frants­ kim maš­ i­nam­ a.

Mada je Mink zap­ o­slio Tir­so­na da nep­ res­ ta­no radi na de‐­
ši­fro­van­ ju stran­ ih ši­fri go­to­vo to­kom či­tav­ og dana, Tir­son­ ov
đav­ ols­ ki um imao je vrem­ en­ a da smi­šlja nove ši­fre Crv­ en­ og
sekt­o­ra. Go­vo­rio je da ih je nem­ og­ uć­ e od­go­netn­ ut­i. Tan­ ja
mu je ver­o­val­a.

Kad je ušla u njeg­ o­vu kanc­ el­ar­i­ju, Tir­son je sed­ eo na voj‐­
ničk­ om krev­ et­u na ras­ klap­ an­ je koji je tu bio smeš­ ten na nje‐­
gov za­htev. Tan­ ja je sumn­ jal­a da Čudo od čov­ ek­ a nema uop‐­
šte lič­nog ži­vot­a: čes­ to je spa­vao u zgra­di. A zbog obla­sti
koje je po­kri­vao, najv­ eć­ im del­om Azi­ju, raz­vio je čud­ne nav­ i‐­
ke za spav­ an­ je.

— Zdra­vo — reče on lak­ ons­ ki.
— Ho­ćet­e kafu?
Pruž­ io joj je golu mi­ši­cu: imao je na sebi maj­i­cu kratk­ ih
ruk­ av­ a na ko­joj je vel­i­kim slo­vim­ a bilo is­pi­san­ o »Dep­ ec­he
Mode«. Njeg­ o­ve farm­ er­ke bile su skroz iz­ble­de­le.
— Uda­ri­te in­jekc­ i­ju u ovu venu, dokt­or­ka.
Tan­ ja se nas­ mej­a­la pri­laz­ eć­ i maš­ i­ni za kafu i pu­neć­ i dve
vel­i­ke šol­je. Pru­ži­la mu je jed­nu.
— Teš­ ka noć?
Zag­ ri­zao je tost i za­mum­ lao, zat­vo­riv­ši oči od odu­šev­ lje‐­
nja.
— Hran­ a za bo­go­ve. Srkn­ uo je kafu. — Imao sam do­sta
muke dok nis­ am od­go­net­nuo novu ši­fru. — Mis­ lio je na Alfa-
tri; stav­ iv­ši šol­ji­cu na sto, nas­ ta­vio je. — U stva­ri, mi­slio sam
da je neću pro­bi­ti.
Ustao je i pro­teg­ ao se.
— Boj­im se da je vrem­ e za pro­men­ u — reče Tan­ ja koja je
jed­ va do­dir­nul­a kafu jer je više vol­el­a čaj. Ali nije htel­a da
bude nel­ju­ba­zna.
Čudo od čo­vek­ a za­rež­ a.

— Šta, hoć­ et­e da kaž­ et­e da je već pro­šlo ned­ el­ju dana?
O, bože — pro­vuk­ ao je pr­ste kroz kosu — po­treb­ an mi je tuš.

— Prvo po­sao, lič­na hi­gi­je­na kas­ ni­je — reče Tan­ ja spu­šta‐­
juć­ i šo­lju s kaf­om. — Imam otvor­en­ u lin­ ij­u.

— Shvat­io sam — reče Tir­son i iz­vuč­ e kut­i­ju s di­sko­vim­ a.
Iz­vuč­ e jed­ an i pruž­ i joj ga. — Ova je opas­ na, nep­ ro­boj­na.

— Sve su tak­ ve — reče Tan­ ja i kren­ u prem­ a vrat­im­ a. —
Žel­im vam sreć­ u.

Zar­ež­ ao je be­sno:
— S ovim čud­ o­viš­ ti­ma sreć­ a mi je i po­treb­na.
Vi­del­a ga je kako sta­vlja sluš­ al­i­ce na uši i sprem­ a se da
poč­ne da radi. Za Čudo od čov­ ek­ a po­sao je bio važ­ ni­ji od
sveg­ a ostal­og. Tan­ ja je odluč­ i­la da pod­set­i Mink­ a da pri­mo­ra
ovog čov­ ek­ a da ode na zas­ lu­že­ni odm­ or.
Kad se naš­ la opet pred ARRTS komp­ jut­er­om, ubac­ i­la je
plo­ču koju je do­bi­la od Tir­so­na i pri­ti­snul­a dugm­ e »ent­er«.
Po­jav­ i­la se reč »File« i ona ot­kuc­ a reč »Sa­bljar­ka«. Sa­ček­ al­a
je da se ci­klus za­vrš­ i a za­tim je ot­kuc­ al­a svoj od­go­vor. Maš­ i‐­
na će aut­o­mat­ski ko­ri­sti­ti novu ši­fru jer je ARRTS za­men­ io
sta­ru ši­fru nov­ om u pri­jemn­ ik­ u.
Po­ruk­ a je bila jas­ na: »Sve mora da bude za­vr­šen­ o za tri‐­
des­ et šest čas­ ov­ a. Uni­šti­te ‘Sa­bljar­ku’ kad se si­tua­ c­ i­ja smir­i i
kad bud­ et­e si­gurn­ i da je cilj do­bro vi­dljiv«.
Tan­ ja se diže i kren­ u da nap­ rav­ i iz­veš­ taj.

***

Ni­ko­la je sed­ eo na kam­ en­ om sed­ i­štu bez nas­ lo­na u Sa­to­o‐­
vom vrtu. Bio je tu već više od jed­nog časa, od onda ot­kak­ o
su se nje­go­vi do­mać­ i­ni pov­ uk­ li. I on se nap­ ra­vio da će oti­ći u
svo­ju sobu, tako da oni ne bi bili oba­vez­ ni da s njim dele nje‐­
go­vu nes­ an­ i­cu. Ali, on se čak nije ni svuk­ ao; samo je sač­ e‐­
kao pet­nae­ st mi­nut­a pre nego što se vrat­io u, sada, pus­ ti
vrt.

Sve­tlost je po­lak­ o po­či­njal­a da osvaj­a. Nek­ ak­ o mu je bilo
žao što je tako, jer je ra­nij­e na svet­lo­sti Mes­ ec­ a vrt iz­gle­dao

sas­ vim dru­gač­ i­je i nji­me su do­mi­nir­al­i mi­ri­si cvet­o­va. Sada,
što je vi­dlji­vost po­sta­ja­la sve veća, mir­i­si kao da su slab­ i­li.

Nik­ o­la po­sta­de sves­ tan neč­ i­jeg pri­sus­ tva iza sebe onog
tren­ a kad je ta oso­ba preš­ la prag Sat­o­o­vog stu­di­ja i spu­sti­la
se na bli­stav­ i šljun­ ak. Ovi tren­ uc­ i pred zoru bili su is­pun­ jen­ i
čudn­ om ta­jans­ tven­ osć­ u koju je po­ja­čav­ al­a bela iz­mag­ li­ca.
Nije se čuo nik­ ak­ av zvuk sem buđ­ e­nja pti­ca.

Znao je da je to Aki­ko, a da nije mor­ao ni da okren­ e gla­vu
da bi je vid­ eo ili čuo njen glas. Nji­hov­ i va spo­ji­li su se još pre
nek­ o­li­ko čas­ ov­ a i ona je ostal­a za­bel­ež­ e­na u njeg­ o­vom umu.
Taj si­stem je is­to­vrem­ en­ o bio i pri­mi­ti­van i pro­fi­njen. Kao što
je rek­ ao Akut­ag­ av­ a-san, grad­ski ži­vot je tu veš­ ti­nu uniš­ tio u
lju­di­ma.

Ali, zbog toga je Nik­ o­la znao i to da je Aki­ko opa­sna. Nije
znao baš na koji nač­ in, i da li pred­sta­vlja opas­ nost lič­no za
njeg­ a. Znao je da je sens­ ei. Malo ko bi mog­ ao da to sa si­gur‐­
noš­ ću tvr­di ili zak­ ljuč­ i iz po­smat­ra­nja Aki­ko. To ne bi mog­ ao
čak ni drug­ i sens­ ei, a bez Ni­ko­li­nih spo­sob­nos­ ti i znan­ ja. Ali,
Nik­ o­la je na svak­ i nač­ in bio dru­gač­ i­ji.

— Ni­ko­la-san.
Njen tih glas nat­e­ra ga da za­drht­i i on pri­mor­a sam sebe
da osta­ne mi­ran. Pa ipak, puls mu je snaž­ no udar­ao u slep­ o‐­
očn­ ic­ am­ a i on od­jed­nom oset­i ve­li­ku nav­ al­u krvi u glav­ i.
— Gde vam je muž?
— Hrče u svom knež­ ev­skom krev­ et­u.
Šta je to bilo što ga je uz­nem­ i­ri­lo u njen­ om gla­su? Nik­ o­la
se nap­ rež­ e da bi čuo sve ni­jans­ e i sve prel­i­ve njen­ og gla­sa,
sve ono čega ver­o­vatn­ o ni ona sama nije bila sves­ na. Da li
je tu, mo­žda, naš­ ao neki raz­ log za uz­nem­ i­ren­ ost?
— Zar nije vaše mes­ to uz njeg­ a? — bilo je to više preb­ a­ci‐­
van­ je ljub­ o­mor­nog lju­bavn­ ik­ a nego duh­ ov­ it­a pri­med­ba go­sta
i on tiho opso­va sam­ og sebe.
— Moje mes­ to — reče ona, pra­već­ i se da nije čula kako je
za­zvuč­ al­o nje­go­vo pi­ta­nje — je tamo gde ja oda­be­rem da
bud­ em. — Zas­ ta­la je kao da je nes­ i­gurn­ a da li da nas­ tav­ i. —
Smat­ra­te li da je to ve­o­ma nej­ap­ ans­ ki od mene?

Odm­ ahn­ uo je glav­ om.
— Mož­ da nije u sklad­ u s tra­di­ci­jom, ali nej­ap­ ans­ ki nije. U
ti­ši­ni koja je za­vlad­ al­a ona reče:
— Zaš­ to se ne okren­ et­e i ne po­gle­dat­e me? Zar sam to­li‐­
ko gad­na da ne mož­ et­e da me gle­dat­e?
Zbog njen­ ih reči nak­ o­stre­ši­la mu se kosa na tem­ en­ u i pi‐­
tao se da li je ona nam­ ern­ o bi­ral­a baš te reči. Po­lak­ o, dok
mu je srce udar­al­o jače nego što je žel­eo, okren­ uo se prem­ a
njoj. Oseć­ ao je da se sve u njem­ u topi.
Prvi na­go­veš­ taj zore ozar­i njen­ o lice bli­stav­ om svet­lo­šću.
Pres­ vuk­ la se u svet­lo­žu­ti ki­mon­ o koji je bio iz­vez­ en zel­en­ im i
sreb­ r­nim konc­ em. Veš­ ta ruka iz­vez­ la je bo­ro­ve po njem­ u, a
usam­ lje­ni zlat­ni ždral le­teo je u pu­nom za­mah­ u kril­a prek­ o
njen­ e leve doj­ke. Kosa joj je bila spu­šten­ a, bli­sta­va mod­ ro­cr‐­
na kas­ kad­ a spuš­ ta­la se nis­ ko niz leđa. Nije nos­ i­la ni­kak­ av
nak­ it. Njen­ i nokt­i su bli­sta­li, nam­ az­ a­ni bez­boj­nim lak­ om, ali
bili su krat­ko pod­seč­ en­ i što je po­kaz­ i­val­o da pred­ a­no vež­ ba.
Čin­ il­o mu se da vidi neki mali drht­aj na njen­ om licu, jed­ va
pri­met­an tik duž gor­njeg kap­ka njen­ og oka. Međ­ u­tim, to se
mom­ ent­a­no iz­gu­bi­lo i ona je po­nov­ o bila sas­ vim mirn­ a.
— Zar je to bilo tako teš­ ko? — dahn­ ul­a je u blag po­vet­a‐­
rac, dok se mag­ la ko­vi­tla­la iza njen­ ih leđa, igra­la oko njen­ ih
ram­ en­ a.
— Lepo Vas je po­smat­ra­ti, Aki­ko — reče on, mada nije že‐­
leo da pri­zna niš­ ta slič­no jer je is­tog časa oset­io kao da je iz‐­
gu­bio bit­ku.
Po­šla je prem­ a njem­ u, kli­zeć­ i prek­ o sta­ze od šljunk­ a. Nje‐­
mu se či­ni­lo kao da se po­jav­ lju­je iz same noći koja je nes­ ta‐­
ja­la.
— Zaš­ to mi se čini kao da sam već ran­ i­je bila s Vama?
Te reči koje je iz­go­vo­ri­la prep­ la­ši­le su i nju i njeg­ a. Bilo je
to kao da ih je nage, u lju­bavn­ om za­gr­lja­ju za­te­kao Sato.
Aki­ko se zac­ r­ven­ e i skret­e po­gled s njeg­ a. Po­nov­ o je za­drh‐­
tal­a.
Sve ose­ćan­ je stvarn­ os­ ti nes­ tal­o je iz Nik­ o­li­nog uma. Iz­gu‐­
bljen u bel­i­čas­ toj mag­ li on je vi­deo samo nju. Juk­ io se diže

is­pred njeg­ a, kami kome je po­klon­ jen drug­ i ži­vot. On po­seg‐­
nu za mi­rom koji nudi samo Put, tra­žeć­ i od­go­vor­e na ono što
ne može da se ob­ja­sni. Kao u snu on se po­di­že sa tvrd­ og ka‐­
men­ og sed­ i­šta i kren­ u prem­ a njoj sve dok nisu bili udal­je­ni
samo nad­ o­hvat ruke. Bor­io se sa sob­ om da li da iz­go­vor­i reči
koje je imao na umu još od onog tren­ a kad je ona uklon­ il­a
le­pez­ u, i kad se pred njim ukaz­ a­lo nje­no div­no lice. Bile su to
reči koje je žel­eo da iz­go­vor­i, reči koje će ga oslo­bo­di­ti, mo‐­
žda, od njeg­ o­vih unut­ra­šnjih, skri­ven­ ih muka, ali koje će ot‐­
kri­ti nje­go­vu dušu i učin­ i­ti ga ra­nji­vim pred njom.

Šta da uči­ni? Tren­ ut­ak je bio tu. U jap­ ans­ kom druš­ tvu čo‐­
vek vrlo retk­ o može da se nađe nas­ am­ o sa že­nom drug­ og
muš­ karc­ a. Ovak­ av tren­ ut­ak nik­ ad­ a im se više neće ukaz­ a­ti,
ni njem­ u ni Aki­ko. Šta je to ona žel­el­a od njeg­ a? Da li je ona
bila Juk­ io? Da li je že­lel­a da je on naz­ o­ve tim imen­ om? Ako
je bilo tako, za­što ga je to­li­ko muč­ i­la? On je bio prep­ la­vljen
pi­ta­nji­ma na koja nije znao od­go­vor­e. Či­nil­o mu se da mu je
či­tav ži­vot bio enigm­ a, je­dva raz­ u­mlji­vo ni­za­nje do­ga­đa­ja od
ko­jih je on nep­ res­ tan­ o bež­ ao.

— Ko ste vi? — upit­ao je čudn­ o pro­men­ jen­ im, grub­ im gla‐­
som. — Mor­am to da znam.

Nje­ne oči su ga isp­ i­ti­vačk­ i pos­ mat­ra­le.
— Šta vi mi­sli­te, ko sam ja? — nije bilo nič­ eg la­žnog u
tom pi­tan­ ju, štav­ i­še, on je u njem­ u oset­io du­bo­ki očaj.
— Ne znam.
Raz­da­lji­na izm­ eđ­ u njih se sman­ ji­val­a. Ali, kao da je do
toga do­šlo bez vo­lje i jed­nog od njih.
— Rec­ i­te mi — šap­nul­a je — rec­ i­te mi ko sam.
Mo­gao je da oset­i njen dah, mog­ ao je da ose­ti njen mi­ris,
mog­ ao je da oset­i to­pli­nu njen­ og tela is­pod svi­len­ og kim­ o­na.
Oči su joj bile nap­ o­la zat­vo­ren­ e, usne spremn­ e na po­lju­bac,
kao da ju je neka nev­ iđ­ en­ a sila ter­a­la u njeg­ ov zag­ r­ljaj.
— Juk­ io… — njen­ o ime iš­čup­ an­ o je iz njeg­ o­vog srca kao
stra­šan boj­ni po­klič: bilo je pot­pu­no u nes­ klad­ u s ra­zum­ om
da on iz­go­var­a njen­ o ime, ner­a­zum­no da mi­sli da ona uop‐­

šte može da sto­ji tu, is­pred njeg­ a, pa ipak, on je još jed­nom
po­nov­ io — Juk­ io, Juk­ io…

Vi­deo je kako joj po­drht­a­vaj­u kapc­ i kao u transu, oset­io je
kako se gorn­ ji deo njen­ og tela nas­ lan­ ja na njeg­ a, vid­ eo je
kako joj se gla­va zab­ a­cuj­e unaz­ ad, kako se po­ja­vljuj­e bli­stav­ i
luk du­gog vrat­a, baš ona­ko kako je on go­di­nam­ a zad­ r­žao u
seć­ an­ ju.

Oset­io je pla­men u telu kad je po­segn­ uo za njom, da je
za­gr­li ili da je spreč­ i da ne pad­ne, ni sam nije znao za­što. U
mo­zgu je oseć­ ao di­vlja­nje po­ža­ra. Nije mog­ ao da se kont­ro­li‐­
še.

Usne mu se spu­sti­še na njen­ e, i on oset­i njen ukus dok joj
se jez­ ik uvlač­ io iz­međ­ u njeg­ o­vih usan­ a.

Prvi put u svom ži­vot­u Aki­ko je bila spremn­ a da se otvo­ri
univ­ erz­ u­mu. Još nik­ ad­ a nije oset­i­la ta­kvo izg­ ar­a­nje u sebi.

Bila je kao omam­ lje­na i bila je za­hvaln­ a što je on pruž­ io
svo­je jake ruke i zag­ r­lio je. Iz­gub­ i­la je dah kad je iz­go­vor­io
ono ime. Ali to je­ste bilo njen­ o ime! Kako je to mo­guć­ e?
Kako su mu samo div­ne usne, kako je snaž­ an, ko­li­ko ga
samo želi! But­i­ne su joj se to­pi­le, ko­len­ a su joj klec­ al­a. Ose‐­
ćal­a je neku vrs­ tu eks­ ta­ze od sam­ og njeg­ o­vog do­di­ra, neš­ to
što se ose­ća samo u org­ a­zmu.

Šta se to do­gađ­ al­o s njom? Od­bač­ en u stra­nu tamn­ i vid
njen­ og uma ur­lao je i tra­žio da se sluš­ a. Kak­ va je to čud­na
sila preu­ z­ el­a njen um? Šta je to sas­ vim iz­men­ il­o njen­ e pla‐­
nov­ e za osvet­u? Zaš­ to je oseć­ al­a tako neš­ to prem­ a omraž­ e‐­
nom ne­pri­jat­el­ju? Zaš­ to ga je la­ga­la? Ona nije bila Juk­ io: ona
je bila Aki­ko.

I tada, dok je oseć­ al­a kako snag­ a njeg­ o­vog va zau­ z­ i­ma
njen­ o telo i dušu, dok joj je srce tu­klo u ušim­ a kao unut­arn­ ji
bub­ an­ j, dok su se njeg­ o­ve snaž­ ne grud­ i pri­ti­skal­e uz njen­ e
lepe doj­ke, od­go­vor je eks­ plo­di­rao u njen­ om moz­ gu snag­ om
vat­ ro­met­ a.

Kao Aki­ko, ona je bila niko i niš­ ta. Do­šla je iz niš­ tav­ il­a i ni‐­
šta­vil­o je bilo nje­na bud­ uć­nost. Kao Juk­ io bila je neko i neš­ to.

Mo­gla je da se nada neč­ em već­ em od kjom­ ua, o čemu je Ki‐­
o­ki gov­ or­io kao o niš­ tav­nos­ ti.

Od tren­ utk­ a kad je nap­ us­ ti­la bri­žno sta­ra­nje Sun Hsi­ung­ a
i nje­gov udob­ni dom, ose­ćal­a je da je doši go­tai, bez spas­ e‐­
nja. Bez ikak­ vog dru­gog int­er­es­ o­van­ ja u ži­vo­tu, čemu je mo‐­
gla da se nada?

Ali, sada kad se od­jed­nom u njen­ om ži­vot­u po­ja­vio Ni­ko­la
Lajn­ ir, Juk­ io je po­stal­a stvarn­ ost. Ona nije više bila samo ide‐­
ja, nije bila dvo­di­menz­ i­o­naln­ a šema, nije bila sred­stvo za ko‐­
načn­ i kraj. Ona je oživ­ el­a.

Snag­ a lju­bav­ i Ni­ko­le Laj­nir­a vrat­i­la je Juk­ io iz sve­ta mr‐­
tvih u svet ži­vih.

***

Jus­ ti­na ga je ugle­dal­a drug­ og dana svog bo­ravk­ a u hot­el­u. U
stva­ri, prvi put ga je vid­ e­la u baru po­red ba­ze­na, skriv­ en­ og
u senc­ i, i po­mi­sli­la je da ver­o­vat­no greš­ i. Ali, drug­ i put ga je
ugle­da­la na blje­štav­ oj pla­ži dok je iz­laz­ i­la iz kao žad zel­en­ e
vode okea­ n­ a sa mas­ kom i cevi za di­san­ je u ruci, s crn­ im pe‐­
ra­ji­ma na nog­ am­ a. Ovog puta sumn­ je nije mo­glo da bude.
Pred njom je bio Rik Mi­ler.

Prvo nije mo­gla da po­ver­uj­e u tako neš­ to. Bila je udal­je­na
od Njuj­or­ka više od 8.000 kil­o­met­ar­a, usred plant­a­že anan­ a‐­
sa koja se pro­sti­ral­a na 23.000 jut­a­ra zem­ lje. Nal­az­ i­la se u
Zap­ adn­ om Mau­ i­u, jed­nom od najl­ep­ših del­o­va ostr­va, dal­e‐­
ko od luks­ uz­ nih hot­e­la u Kan­ i­pla­iu, gde su se obič­no zad­ r­ža‐­
val­i tu­ri­sti.

Po­smat­ra­la ga je za­prep­ a­šćen­ o dok se pli­ma di­zal­a is­pod
njen­ ih nogu. Išao je prem­ a njoj. Telo mu je bilo vit­ko i sna‐­
žno. Imao je uske bo­ko­ve i ši­ro­ka ra­men­ a. Nije imao onak­ o
čvrs­ te i raz­ vi­je­ne mi­ši­će kao Nik­ o­la, ali treb­ a­lo je ima­ti na
umu da je Nik bio, pre sveg­ a, vrs­ ni te­nis­ ki igrač, a ne maš­ i‐­
na za ubij­a­nje.

Suze se po­ja­vi­še is­pod njen­ ih uz­drht­al­ih kap­ a­ka, pa­leć­ i
joj oči i ona okret­e gla­vu prem­ a hor­i­zont­u, tamo gde je lež­ ao

Mo­lo­kai.
— Jus­ ti­na…
— Imat­e stvar­no jake živ­ce kad ste do­šli čak ovam­ o.
— Čuo sam ran­ ij­e o vaš­ em tem­pe­ram­ ent­u, ali sve je to

malo prem­ a po­ređ­ en­ ju s onim što ste stvar­no u stan­ ju da
nač­ i­nit­e. — Glas mu je bio nam­ er­no ves­ eo, iza­zi­vačk­ i.

— Da li ste vrat­i­li Meri Kejt na po­sao? — oseć­ al­a je kako
joj srce udar­a i kako je te­ško kao ko­mad gra­nit­ne sten­ e.

— Po­sao nije bio njen da bi mog­ ao da joj bude vrać­ en, Ju‐­
sti­na — pri­bli­žio joj se više nego što bi ona to že­le­la. — Re‐­
kao sam vam da sam naš­ ao osob­ u koja je spo­sob­nij­a od nje.

Okren­ ul­a se prem­ a njem­ u, dok su joj oči sev­ al­e.
— Isk­ o­ri­sti­li ste me, pro­klet­i da ste! Ba­rab­ o!
Ostao je sas­ vim mi­ran.
— Znat­e koji je vaš najv­ eć­ i pro­blem? Taj što ste vi prep­ la‐­
šen­ o dete u telu žene. Haj­de, Jus­ ti­na, ni­sam vas is­ko­ri­stio
kao što nis­ am nik­ ad­ a ni­ko­ga is­ko­ri­stio. Po­greš­ no ste se iz­ra‐­
zi­li. Meri Kejt nije od­go­var­a­la tom po­slu. U svet­u od­ras­ lih ne
ot­puš­ ta se tek tako čo­vek sa mes­ ta šefa — na bilo kom ni‐­
vou — dnk mu ne nađ­ et­e zam­ en­ u. Ja bih či­nio lošu uslug­ u
pred­ u­zeć­ u da se pon­ aš­ am drug­ ač­ i­je.
— Ali mi smo pri­ja­tel­ji­ce.
— To je samo sluč­ ajn­ ost, ali ako vam to neš­ to zna­či,
mogu da vam kaž­ em da mi je žao što sam se ja umeš­ ao u tu
či­tav­ u stvar. — Pro­bao je vrh­ om sto­pa­la vodu. — Nije bilo ni‐­
čeg lo­šeg u tome, uver­av­ am vas. Ja sam vid­ eo neke vaše ra‐­
do­ve dok ste bili slo­bod­ni umet­nik. Razg­ o­var­ao sam s nek­ im
svo­jim šef­ov­ im­ a s ko­ji­ma ste vi, inač­ e, sar­a­đi­val­i to­kom go‐­
di­ne. Svi su mi­sli­li da ste fant­a­stič­ni — po­nov­ o se osmehn­ uo
— ali, i svi su me upo­zo­ri­li na vaš temp­ er­a­ment.
— Vi­dim da vam to ni najm­ an­ je nije smet­a­lo, niti vas je
prep­ la­ši­lo. — Zaž­ al­i­la je što je mal­o­pre vi­deo da je plak­ al­a.
— I meni se veo­ ­ma do­pad­ a kako vi rad­ i­te. Imat­e po­seb­ an
dar za rek­ lamn­ e skic­ e. To je kval­i­tet koji ne može da se nau­ ‐­
či, to je neš­ to što čo­vek ose­ća. — Odv­ rat­io je za čas po­gled
kao da je zbu­njen, mali deč­ ak. — Na svak­ i nač­ in sam hteo

da do­đem do vas. Smat­rao sam to nek­ om vr­stom iza­zo­va —
po­nov­ o ju je po­gle­dao. — Vo­leo bih da počn­ em­ o iz po­četk­ a,
dao bih sve za to.

— Jes­ te li me zbog toga pra­ti­li?
Odm­ ahn­ uo je gla­vom, a zat­im se zag­ le­dao kako vel­i­ki ta‐­
las pres­ kač­ e ko­raln­ i greb­ en i ide prem­ a njim­ a.
— Ne samo zbog toga. Či­ta­vo pred­ uz­ e­će mi je bilo pra­zno
bez vas.
Kad je tal­as sti­gao do njih, obo­rio ih je i pri­vuk­ ao sas­ vim
bli­zu jed­no drug­ om.

***

Nang­ i po­di­že svoj­e bol­ne noge na sto­li­cu i za­val­i se unaz­ ad,
zag­ le­dan u Juž­ no Ki­nes­ ko more čiji su ta­la­si nap­ ad­ a­li svet­lo‐­
žut­u plaž­ u Šek-Oa. Bio je na juž­ noj stra­ni Hong Kong­ a, bli­že
Aber­di­nu nego Cent­ral­nom delu, cent­ru i fi­nans­ ij-skom hao­ ‐­
su Kruns­ ke ko­lo­ni­je.

Šek-O je bio jed­na od če­ti­ri ili pet obla­sti unut­ar Hong
Kong­ a, rez­ er­vi­san­ in samo za najb­ o­gat­i­je u ovom gra­du vel­i‐­
kih bog­ at­a­ša i najb­ ed­ni­je si­ro­ti­nje.

Ali, stva­ri su se znat­no iz­men­ il­e za go­di­nu i po dana ot­ka‐­
ko on nije bio ovde.

Pre sveg­ a, div­ni star­i hot­el na Zal­i­vu nep­ ri­hvat­an­ ja bio je
sruš­ en do tem­ el­ja kako bi bila po­dig­nut­a grup­ a nov­ ih vis­ o­kih
građ­ e­vi­na. Nang­ i nije ža­lio za ovim ho­tel­om samo zato što je
u nje­go­vom holu pro­veo mnog­ e ugodn­ e čas­ o­ve srk­ uć­ uć­ i
zlat­ni čaj od ja­smi­na i raz­go­var­aj­uć­ i o po­slo­vim­ a. Bilo je u
tome neš­ to mnog­ o više. Zal­io je za vrem­ en­ im­ a koja su ne‐­
po­vrat­no pro­la­zi­la, za sunč­ an­ im dan­ im­ a za svim onim što je
u po­sled­njih pet go­di­na ovo mes­ to po­sta­lo jur­eć­ i stras­ tven­ o
za pro­fi­tom.

Zato je i do­šao ovam­ o. Uni­šten­ je star­og hot­e­la palo mu je
te­ško.

Nang­ i je bio sam u prel­ep­ oj vili i po­smat­rao je zgod­nu
mla­du Ki­nes­ ki­nju koja je, pr­ko­seć­ i za­gađ­ en­ os­ ti Juž­ nog Ki­ne‐­

skog mora, tr­čal­a po tal­as­ i­ma. Ni­ko­ga nije bilo u bli­zi­ni,
mada su na sto­či­ću po­red bo­kal­a s le­den­ im čaj­em staj­a­le
dve vis­ o­ke čaše. Nang­ i se oslan­ jao lev­ im lakt­om na stoč­ ić.

Vi­deo je kako de­voj­či­na gla­va izvi­ruj­e iz vode. Nije se se‐­
ti­la da po­dig­ne kosu ili da sta­vi kapu za kup­ a­nje. Tamn­ i plašt
kose spuš­ tao se po njen­ im nag­ im leđ­ i­ma i ši­rio se u vodi kao
mors­ ka anem­ on­ a čiji se pip­ci nji­šu na tal­as­ i­ma pli­me.

Vu-Šing. Ove reči se od­jed­nom po­ja­viš­ e iz njeg­ o­ve pod
sves­ ti i on shvat­i da u tome leži pro­blem. Tri smr­ti: tri pi­tan­ ja
koja če­kaj­u na od­go­vor. Nang­ i se pi­tao da li po­sto­ji neka
veza iz­međ­ u ubi­stav­ a vez­ an­ ih za Vu-Šing i »Tenč­ i­ja«.

Ovih dana, kad god bi se neš­ to neo­ ­ček­ iv­ an­ o do­go­di­lo on
bi po­mi­slio na »Tenč­ i«. Znao je da se Ame­ri­kanc­ i pri­prem­ aj­u
da sab­ o­ti­raj­u či­tav­ u akc­ ij­u. Znao je da bi Rusi dali sve od
sebe samo da otmu »Tenč­ i« od Jap­ an­ a, samo kad bi znal­i šta
je u stva­ri, »Tenč­ i«. Još od kraj­a rata, Ame­ri­ka je imal­a po­tre‐­
bu za do­brim od­nos­ i­ma sa Jap­ a­nom jer je tu mo­gla da drži
svo­je oru­ža­ne snag­ e, pla­šeć­ i se Istok­ a. Ali, u tim svo­jim na‐­
sto­ja­nji­ma Ame­ri­kanc­ i su pret­er­a­li, žel­eć­ i da Jap­ an bude kao
vrba na vet­ru i da se u svem­ u po­ko­rav­ a vol­ji po­bed­nič­ke ze‐­
mlje. A bilo je isti­na i u tome da je Jap­ an mo­rao da bude
oba­zriv, jer je u mno­go čemu zav­ is­ io od Ame­ri­ke.

Ali, »Tenč­ i« će to sve pro­men­ it­i. Nang­ i se pla­šio da će
Ame­ri­kanc­ i, ako samo nas­ lu­te neš­ to o toj oper­ac­ i­ji, uči­ni­ti
sve da je onem­ o­guć­ e a to, svak­ ak­ o, nije treb­ al­o do­pus­ ti­ti.

Prvi put po­sle to­li­ko de­cen­ ij­a, Jap­ an je ostao nek­ ak­ o sam,
i za div­no čudo bilo je to zas­ traš­ uj­uć­ e is­kus­ tvo. Nang­ i je
shvat­io da ne može više da san­ jar­i o snaz­ i i moći Jap­ a­na, o
tome kak­ av je nek­ ad­ a bio. Sve to je sada nes­ ta­lo. Sve je
zbri­san­ o atoms­ kim sunc­ em i pe­ri­o­dom br­zog ra­zvo­ja i rast­a
u ko­jem je i on sam odi­­grao zna­čajn­ u ulog­ u.

Zat­vo­rio je oči, znaj­uć­ i da u ži­vot­u nema lak­ ih od­go­vo­ra,
da u stvarn­ os­ ti ni­šta nije tako čis­ to i ja­sno kao u maš­ ti.

»Jed­ an po je­dan pro­blem« — po­mi­slio je. — »Mo­ram prvo
da pređ­ em ki­nes­ ku prep­ rek­ u, pa ću se onda po­zab­ a­vit­i tim
sta­rim i ta­jans­ tven­ im ni­zom kaz­ ni«.

Mada je, ot­kak­ o je sti­gao, bio sam u vili sada je čuo neč­ i‐­
je tihe ko­rak­ e. Čuo je otvar­a­nje i zat­va­ran­ je vrat­a, što je
znač­ i­lo da će usko­ro po­čet­i preg­ o­vo­ri.

Po­segn­ uo je za bo­kal­om sa led­ e­nim čaj­em i nas­ uo je teč‐
nost u čašu. Čaj je bio iz­vanr­ed­ an, do­brog ukus­ a i do­bro pri‐­
prem­ ljen, neš­ to što mu je zai­­sta bilo po­treb­no ovog spar­nog
dana.

Nang­ i se ne okret­e, mada su njeg­ o­ve oset­lji­ve uši uhvat­i‐­
le zvuk­ e pri­bli­žav­ an­ ja neke oso­be. Ostao je na svom mes­ tu
srk­ uć­ uć­ i svo­je piće, za­gle­dan u de­vojk­ u koja je sada iz­laz­ i­la
iz vode kao nimf­a, dok su se tal­as­ i Juž­ nog Ki­nes­ kog mora va‐­
lja­li za njom.

— Do­bar dan, go­spo­đi­ne Nang­ i.
Preć­ ut­nim spo­ra­zu­mom ovde se go­vo­ri­lo eng­ le­ski. Jez­ ik
je bio stran obo­ji­ci, ali bar su ga mr­zel­i is­tom stra­šću.
— Go­spo­đi­ne Liu — Nang­ i klimn­ u gla­vom, ne obra­ćaj­uć­ i
se ni­ko­me po­seb­no; čuo je kako je za­škri­pa­la sto­li­ca po­red
njeg­ a, čuo je pri­jat­no kuck­ an­ je leda o sta­klo i tek tada je
okren­ uo glav­ u.
Prec­ i ovog čo­vek­ a, nek­ ad­ a davn­ o, mora da su bili či­sto‐­
krvn­ i Manđž­ u­ri­janc­ i. Imao je dugu lo­ban­ ju vis­ o­kog tem­ en­ a,
kar­akt­e­ri­stič­nu za ovaj nar­od. Bio je do­sta vi­sok za Istočn­ ja‐­
ka: bio je sves­ tan toga i ko­ri­stio je svoj­u vis­ i­nu čak i kao
oruž­je za po­sti­đi­van­ je pro­tiv­ni­ka kad je sed­ eo.
Liu se osmeh­ i­vao dok je srk­ ut­ao svoj­e piće. Zav­ al­io se
unaz­ ad i spu­stio gla­vu na nas­ lon sto­li­ce.
— Kak­ va je po­slov­na kli­ma u Jap­ a­nu ovih dana, gos­ po­di‐­
ne Nang­ i? — Liu je imao obi­čaj da po­či­nje raz­go­vo­re kao da
su već o svem­ u ran­ ij­e di­skut­o­val­i i kao da je sve samo na‐­
sta­vak preth­ od­nih dog­ o­vo­ra.
— Veo­ ­ma po­volj­na — reče Nang­ i, mi­sle­ći: »Neću ma dati
niš­ ta da prež­ vak­ av­ a dok ja ne bud­ em sprem­ an na to«, a gla‐­
sno reče — Zar­ad­ a je vrlo do­bra.
— Ah — reče Ki­nez okren­ uvš­ i gla­vu. — To znač­ i da vaš
kei­­rec­ u nema vel­i­ke veze s teš­ kom in­du­stri­jom s ko­jom je
za­po­čeo brz nap­ red­ ak vaše ze­mlje. — Spus­ tio je čašu na sto

i prep­ leo pr­ste na sto­mak­ u. — Ko­li­ko sam ja oba­veš­ ten, ta
ind­ u­stri­ja kao, na pri­mer, ind­ u­stri­ja čel­i­ka, koja je dugo bila
srž vaš­ eg eko­noms­ kog pro­gres­ a, ima pri­lič­ne fi­nans­ ij­ske te‐­
ško­će.

Nang­ i ne reče niš­ ta za tren­ ut­ak, pi­ta­juć­ i se ko­li­ko li je do‐­
bro ovaj čov­ ek oba­veš­ ten o svem­ u. Mož­ da je znao sve, čak i
ono najg­ o­re, ili je samo po­kuš­ av­ ao da lovi u mutn­ om s na‐­
mer­om da po­tvr­di neke nep­ ro­ver­en­ e iz­veš­ ta­je. Bilo je veo­ ‐­
ma važ­ no da mu Nang­ i od­go­vor­i, a da ni­šta ne oda.

— Naši čel­ič­ni ko­bu­ni nem­ aj­u pro­ble­ma — reče on oba­zri‐­
vo. — Nep­ res­ ta­no po­sluj­u s pro­fi­tom.

— Zai­­sta. — Ova jed­na reč bila je do­volj­na da se jas­ no
vidi da Liu nije ver­o­vao u Nang­ i­je­vu tvrd­nju. — A kako sto­je
rudn­ ic­ i uglja? Teks­ til­ne fab­ ri­ke? »Pet­rol­hem­ i­ja«, hm?

— Te stvar­i me ne int­er­es­ uj­u.
Liu okret­e svo­ju dugu gla­vu kao pas koji je nan­ juš­ io di‐­
vljač.
— Ali mene in­ter­es­ uj­e, go­spo­di­ne Nang­ i, za­što bi­ste vi
htel­i da pro­da­te je­dan deo vaše or­gan­ iz­ a­ci­je koji, prem­ a va‐­
šim reč­ i­ma, do­nos­ i kei­­rec­ uu samo dob­ it.
— Pro­iz­ vod­nja čel­i­ka nas više ne int­er­es­ uj­e. — Mo­žda je
to rek­ ao za ni­jans­ u suv­ iš­ e brzo: ali, sada je bar znao kak­ vim
inf­orm­ ac­ i­jam­ a Ki­nez ras­po­la­že. Bilo je to neš­ to nev­ er­o­vatn­ o,
i zato je po­stao još oprez­ ni­ji.
— Prav­ i pro­ble­mi za Jap­ an tek su po­čel­i, mi­slim — reče
Liu gla­som uči­te­lja koji se obra­ća učen­ ik­ u. — Vaš zlat­ni vek
neo­ ­gran­ ič­ en­ og eko­noms­ kog i pri­vred­nog ši­ren­ ja do­šao je do
kraj­a. U pro­te­klim go­di­nam­ a iz­vo­zi­li ste nav­ el­i­ko svo­je fi­nal‐­
ne pro­i­zvo­de na stra­no tr­ži­šte, gde su mo­ment­an­ o bili raz‐­
gra­blje­ni uprk­ os oštroj konk­ ur­enc­ i­ji. To vam nije do­nos­ i­lo
samo pro­fi­te, već je i za­po­slen­ ost u vaš­ oj ze­mlji bila sve
veća. Ali, sada su se vrem­ en­ a pro­men­ il­a. — Liu rasp­ le­te pr‐­
ste, raš­ i­ri ih kao mors­ ke zvez­ de i spus­ ti ih opet na sto­mak.
— Da uzm­ em­ o, na pri­mer, je­dan od vaš­ ih najv­ eć­ ih uspeh­ a:
pro­i­zvod­nju aut­o­mob­ i­la. Vaša aut­o­mob­ il­ska inv­ az­ i­ja na Sje‐­
di­njen­ e Amer­ič­ke Dr­žav­ e pro­uz­ ro­ko­val­a je pra­vu buru na au‐­

to­mob­ il­skom tr­ži­štu ove ze­mlje, iza­zi­vaj­uć­ i tal­as nez­ a­po­sle‐­
nos­ ti, a ned­ avn­ o je jed­na od najv­ eć­ ih amer­ič­kih firm­ i do­ve‐­
den­ a do same ivi­ce pro­pas­ ti. I sami do­bro zna­te, baš kao i
ja, da Ame­ri­kanc­ i­ma dugo treb­ a da uzmu ini­ci­ja­ti­vu u svo­je
ruke — ble­do se osmehn­ uo — ali, pre ili kas­ nij­e, i onaj koji
spav­ a najč­ vrš­ ćim snom mora da se pro­bu­di a, ako je snaž­ an
kao što je snaž­ na Amer­i­ka, njeg­ o­vo buđ­ e­nje može da bude
veo­ ­ma opa­sno. Amer­ič­ka vla­da već po­či­nje da vas zat­r­pa­va
iz­vo­zom. Sada vam je ja­sno šta to zna­či tući se u međ­ u­na‐­
rod­noj po­slovn­ oj aren­ i. Da bi­ste prež­ i­vel­i, vi mor­at­e da iz­vo‐­
zi­te kap­ i­tal i svoj­u tehn­ ol­o­gi­ju, pa ste mo­ra­li da iz­gra­di­te
novu »Nis­ an« fab­ ri­ku u Ten­ es­ i­ju, umes­ to u Kand­ i. A to od‐­
mah znač­ i man­ je po­sla za Jap­ anc­ e: što opet zna­či man­ je
pro­fi­ta. Vaša era slob­ od­ne trg­ o­vin­ e je zav­ rš­ en­ a.

Upr­kos isti­na­ma koje je Liu iz­nos­ io, Nang­ i­ju se nije do­pa‐­
dao jaki pri­zvuk lju­bo­mo­re koji se ose­ćao u reč­ i­ma tog čo­ve‐­
ka. »Zar Ki­nez­ i ne bi vo­le­li da su u naš­ oj eko­noms­ koj po­zi­ci‐­
ji?« — pi­tao se u sebi.

— A onda, tu je »Jav­ at­a« — nas­ ta­vio je Liu, a Nang­ i je
znao da on mi­sli na vel­i­čans­ tve­nu fir­mu »Jav­ at­a če­lik«, naj‐­
star­i­ju i najv­ eć­ u u pri­o­bal­nom po­druč­ju koja je po­čel­a pro­i‐­
zvod­nju još 1901. go­di­ne. — To je neš­ to vrlo čud­no. Ona je
isto­rij­ska rel­i­kvij­a iz dru­gih vrem­ en­ a, koju je od 1973. go­di­ne
vlad­ a po­mag­ al­a, lo­pat­a­ma joj bac­ ivš­ i tri mi­li­jar­de do­la­ra
kako bi se nje­na teh­nol­o­gi­ja mo­der­niz­ o­val­a. I čemu je to ko‐­
ri­sti­lo? Dan­ as je »Jav­ at­a« u mnog­ o go­rem sta­nju nego što je
bila 1973. go­di­ne, pri­li­kom kri­ze go­ri­va. Vaša vlad­ a je tada
mog­ la da pred­ u­zme neke eko­noms­ ke mere, da ruk­ o­vo­di
ope­rac­ i­ja­ma, da stro­go ogra­nič­ i po­tro­šnju go­ri­va. Sve je to
do­pu­sti­lo da se »Jav­ at­a« nes­ met­a­no ra­zvi­ja. Da­nas su te
mere još na snaz­ i, ali zato što je do­šlo do op­šteg pada na
svets­ kom tr­ži­štu i za­ra­da »Jav­ at­a« je opal­a. Sam­ im tim je
sman­ jen i obim radn­ e snag­ e: od šez­ de­set jed­ne hil­ja­de rad‐­
nik­ a ko­li­ko je imal­a 1969. go­di­ne, da­nas »Jav­ at­a« ima samo
dvad­ e­set čet­i­ri hil­ja­de. Tri ja­pans­ ke vis­ ok­ e peći su tren­ utn­ o
ugaš­ en­ e, a zat­va­raj­u se i mnog­ e fab­ ri­ke. Ipak, amer­ič­ka in‐­

dus­ tri­ja čel­i­ka bila bi za­do­volj­na da radi sa 70 od­sto kap­ ac­ i‐­
tet­a, kao što dan­ as radi »Jav­ at­a«. Ali, Jap­ an nije sprem­ an na
ta­kvo sman­ jen­ je. Šta ćete sada da rad­ i­te? U Amer­i­ci »Bet­li‐­
em« može da ot­pu­sti rad­nik­ e: u vaš­ oj ze­mlji vaš po­li­tič­ki i
druš­ tve­ni sis­ tem to ne dop­ uš­ ta.

Liu je sada zas­ tao kao da je oček­ iv­ ao da će Nang­ i neš­ to
pro­ko­ment­ar­i­sat­i. Kako je Nang­ i ćut­ao, Liu se oset­io po­mal­o
uvređ­ en­ im i kad je po­nov­ o pro­go­vor­io, ton njeg­ o­vog gla­sa
bio je pri­lič­no oštar. Kraj­nji rez­ ul­tat ovog raz­go­vor­a je —
reče — taj, da je ja­sno da kei­­rec­ u, kao i mnog­ i dru­gi, pro­la­zi
kroz or­gan­ iz­ ac­ i­o­nu pro­men­ u. A za to, kao što obo­ji­ca znam­ o,
treb­ a do­sta kap­ i­ta­la. Po­što vam je opa­la ko­li­či­na go­to­vog
novc­ a, vi ste pri­lič­no dub­ o­ko po­segn­ ul­i u svo­je rez­ er­ve.

— Mi sto­ji­mo sas­ vim sol­id­no.
— Mo­žda sol­id­no — sleg­nu ra­men­ im­ a Liu — ali, ja mi­slim
da ima­te do­volj­no rez­ er­vi da bi­ste spa­si­li Sve­az­ ij­sku bank­ u.
»Ako mi sada po­nud­ i po­moć s drug­ e stra­ne, mor­ać­ u da
ga udar­im šta­pom po­sred ti­kve« — pom­ i­sli be­sno Nang­ i.
— Šta Ki­nez­ i žele od Sve­az­ ij­ske bank­ e?
— To ja ne znam — reče Liu, sprem­ an na raz­go­vor — ali,
znam da mi že­li­mo deo vaš­ eg kei­­rec­ ua.
Upr­kos tome što se tru­dio da sva oseć­ an­ ja kont­ro­li­še,
Nang­ i se oset­io kao gro­mom pog­ o­đen.
— Nar­avn­ o, mi smo spremn­ i da do­bro pla­ti­mo za tu pri­vi‐­
leg­ i­ju — reče Liu u ti­ši­ni koja je za­vla­da­la, mada je lič­no mr‐­
zeo što mora da vodi tako lju­baz­ an raz­go­vor i da se po­naš­ a
kao da su on i Nang­ i jed­nak­ i a pri­tom ga smat­ra di­vljak­ om.
— Odred­ i­ćem­ o veo­ ­ma vis­ o­ku cenu. Jas­ no je da je po­trebn­ o
da kei­­rec­ u bude osi­gur­an u tom sluč­ aj­u: mi ćemo obez­bed­ i­ti
neo­ p­hod­ an kap­ i­tal.
— Ne int­er­es­ uj­e me — reče Nang­ i, sko­ro se uguš­ ivš­ i od
mrž­ nje prem­ a ovom čo­vek­ u i svem­ u onom­ e što je on zas­ tu‐­
pao.
— Bud­ i­te lju­ba­zni pa mi do­pu­sti­te da zav­ r­šim svo­ju po­nu‐­
du pre nego što je bes­ no odb­ a­ci­te. — Liu se pri­si­li na osmeh,
a u sebi je mi­slio: »Šta bi drug­ o čov­ ek i mo­gao da oček­ uj­e

od Jap­ anc­ a? Oni nem­ aj­u vek­ o­ve naš­ eg do­brog va­spi­ta­nja:
oni samo pri­hvat­a­ju iz naše kult­u­re ono što im se čini da im
je po­trebn­ o i što će im ko­ri­sti­ti da se po­dig­nu iz­nad po­niž­ a‐­
vaj­uć­ eg niv­ oa ži­vo­ti­nje. Ali, o Buda, nisu baš uspel­i u tome«.

— Naša po­nud­ a je sled­ e­ća — reče Liu. — Vi ćete nam
prep­ us­ ti­ti jed­nu treć­ i­nu int­e­res­ a u vaš­ em kei­­rec­ uu a mi
ćemo vam dati pet sto­ti­na mi­li­o­na do­la­ra, iz dva puta, u
toku jed­ne god­ i­ne.

Nang­ i­ju se najp­ re učin­ il­o da nije do­bro čuo. Ali, što je više
gle­dao u to du­gačk­ o lice, sve je man­ je sumn­ jao. Pet sto­ti­na
mi­li­o­na do­la­ra! Nje­gov um je od­mah odvaj­ao sve ono što bi
mog­ lo da se učin­ i s ovim nev­ er­o­vat­nim pri­li­vom kap­ i­tal­a.
»Go­spo­de« — mi­slio je gro­zni­čav­ o — »mog­ li bi­smo da sko­či‐­
mo na sam vrh ako samo bu­dem­ o do­volj­no hrab­ ri i oba­zri­vi,
i da, to sva­kak­ o, po­mal­o srećn­ i«.

To je bilo mno­go više novc­ a nago što je on mo­gao da oče‐­
kuj­e da će do­bi­ti od in­te­gra­ci­je s Tomk­ in­ ov­ im fab­ ri­kam­ a,
uko­li­ko se uop­šte ta in­teg­ ra­ci­ja ostva­ri. Bilo je to više kap­ i­ta‐­
la nego što je mo­gao da oček­ uj­e iz bilo kog izvo­ra. Bio je sa‐­
vr­šen­ o si­gur­an da i Liu to zna. Samo su Liu, i lju­di koje je za‐­
stup­ ao, mog­ li da po­nud­ e to­li­ko kap­ i­tal­a i spas­ u Svea­ z­ ij­sku
bank­ u iz kriz­ e u koju je upa­la. To bi i treb­ al­o da, pre sveg­ a,
bude nje­go­va bri­ga. Ako pad­ne Svea­ z­ ij­ska bank­ a, znao je da
će pro­pa­sti či­tav kei­­rec­ u. Zbog »Tenč­ i­ja« se naš­ ao u ovak­ voj,
veo­ ­ma del­i­katn­ oj, po­zi­ci­ji. Nes­ av­ es­ no po­slo­van­ je Ent­o­ni
Čina mo­glo bi da bude po­sled­nji udar­ac koji bi obo­rio či­tav
kei­­rec­ u. Zbog toga će ga Nang­ i pro­kli­njat­i do smr­ti.

Nang­ i se pi­tao šta to, u stva­ri, Ki­nez­ i žele iz ovog po­sla.
Ne bi se tek tako lako odvoj­i­li od to­li­ke sume novc­ a. Svak­ ak­ o
su rač­ u­nal­i na do­bit, to je u redu. Ali, do do­bi­ti su mo­gli da
dođu i na mno­gim drug­ im pla­nov­ i­ma a sa mnog­ o man­ je ula‐­
gan­ ja. Nang­ i­jev um se na sve mog­ uć­ e nač­ i­ne tru­dio da nađe
od­go­vor na pi­tan­ je. Znao je da mu ga Liu, nik­ ad­ a neće dati
dra­ge vo­lje. Ali, bilo je dru­gih od­go­vor­a koje je Ki­nez mo­žda
hteo da da, uko­li­ko mu po­sta­vi od­go­var­aj­uć­ a pi­tan­ ja. Samo

da ih po­sta­vi veš­ to i Liu će mu dati reš­ en­ je a da ni sam neće
biti toga sve­stan.

— Rec­ i­te mi go­spo­di­ne Liu — reče Nang­ i — šta ćete da
rad­ i­te sa treć­ i­nom koju ot­kup­ i­te od nas?

— Šta ćemo da rad­ i­mo? — iz­nen­ ad­ i se Liu, i za­val­i se u
sto­li­ci. — Pla­šim se da vas nis­ am do­bro ra­zum­ eo.

Pr­voj Ki­nes­ kin­ ji sada se pri­druž­ i­la drug­ a, i Nang­ i­ju je bilo
te­ško da od­go­net­ne koja od njih nosi smel­i­ji kup­ ać­ i ko­stim.
Iz­let­nič­ka kor­pa je staj­a­la iz­međ­ u njih. Jed­na od njih iz­vuč­ e
iz ovog sand­ uk­ a sa bla­gom na pes­ ku fla­šu vina, i nasu u sta‐­
klen­ e čaše zlat­nu tečn­ ost. Kad se po­nov­ o za­val­i­še na ćeb­ ad
mog­ ao je da vidi pri­vlačn­ o meko ta­la­san­ je nji­hov­ ih mlad­ ih
doj­ki.

— To je bar jed­nos­ tav­no — reče Nang­ i, ne ski­da­juć­ i po‐­
gled s de­vo­jak­ a: bilo je mnog­ o pri­jat­nij­e gle­da­ti u njih nego
u muš­ karc­ a po­red sebe. — Pre nego što počn­ em da uop­šte
raz­mat­ram mo­gućn­ ost neč­ i­jeg ulas­ ka u kei­­rec­ u, bez ob­zi­ra
na scen­ u, ja mor­am da znam kak­ ve su nam­ er­e inv­ es­ ti­to­ra.

— Pa, svak­ ak­ o da za­ra­di­mo što više novc­ a — reče Liu.
— Koji bi­smo dru­gi ra­zlog mo­gli da ima­mo?
Nang­ i se ble­do osmehn­ u i raš­ i­ri ruke.
— Mož­ da ćete moći da shvat­i­te moju oprez­ nost. Imao
sam malo veza sa član­ ov­ im­ a vaše… firm­ e.
— To sas­ vim mogu da shvat­im — reče Liu, sada malo lju‐­
ba­zni­je: po­čeo je da oseć­ a da se njeg­ ov sag­ o­vor­nik krav­ i.
— Ja bih po­čeo da sumn­ jam u vaše mo­ti­ve da nis­ am ose‐­
tio oprez­ nost kod vas. Ovo ipak nije po­sao koji čov­ ek sklap­ a
svak­ og dana. Mi smo vrlo mla­di, go­spo­di­ne Nang­ i, na neki
nač­ in. Svet van naše zem­ lje je za nas stran.
Dve Ki­nes­ kin­ je su sada po­čel­e da pa­kuj­u svoj­e stvar­i, kao
da im je neko dao znak. Sunc­ e je pr­ži­lo, oseć­ al­o se to čak i
ovde na ver­and­ i — dok su raz­go­var­al­i, sav se led is­to­pio u
bo­kal­u sa čaj­em — a od­sjaj sunč­ ev­ ih zra­ka na vodi bio je
kao razl­i­ven­ o zla­to.
— Mada je to fant­as­ tič­na pri­li­ka — nas­ ta­vio je Liu, dok je
bri­sao čelo mar­am­ i­com — vrem­ e je dra­go­cen­ o, i bo­jim se da

vam se neće više ovak­ o neš­ to ukaz­ at­i.
— Svak­ ak­ o da ne oček­ uj­et­e od mene da u tren­ u do­nes­ em

ovak­ o vel­i­ku odlu­ku? — reče Nang­ i, i skren­ u po­gled sa dev­ o‐
ja­ka koje su se sada čis­ ti­le od pe­ska na Liua.

— Baš nap­ ro­tiv, go­spo­di­ne Nang­ i — reče Liu, po­tap­šavš­ i
svo­je svil­en­ o ode­lo pr­sti­ma s du­gim nokt­i­ma. — Ne oček­ u‐­
jem ni­šta. Ali, vi ste taj koji mora da raš­či­sti sve nes­ rećn­ e te‐­
ško­će u koje je za­pa­la Sve­az­ ij­ska bank­ a. Bank­ e se ovde pale
kao lut­a­ju­će vat­re, a kad mi neš­ to za­mi­sli­mo nije po­treb­no
mnog­ o vrem­ en­ a da to ostva­ri­mo. Kral­jev­ska po­li­ci­ja Hong
Kong­ a, je do­bro upo­zna­ta sa svim i neće omet­at­i okup­ lje­ne
mase. Pla­men, &Itu i tamo, ne mora da bude opa­san. Ali,
ako se za­pal­i benz­ in­ska pump­ a to je… — Liu ra­ši­ri ruke. —
Da­kle, imać­ et­e sve vrem­ e koje vam je po­trebn­ o, go­spo­di­ne
Nang­ i. Nem­ oj­te da ose­ćat­e bilo kak­ av pri­ti­sak pod ko­jim bi‐­
ste mo­ral­i da do­nes­ et­e odlu­ku — po­seg­nuo je ruk­ om u džep
— ali, iz pri­ja­telj­skih raz­ log­ a, i da bih vama ušte­deo trud, ja
sam već dao da se izr­ad­ e do­kum­ ent­i.

— Vi­dim — reče Nang­ i po­što je raz­mi­slio o svem­ u. Liu
nije mo­gao da otres­ e osmeh s lica.

— Upr­kos nek­ im za­padn­ jačk­ im sumn­ jam­ a, mi ipak ima‐­
mo do­bro pod­maz­ an­ u maš­ i­nu.

— Da — reče Nang­ i oseć­ aj­uć­ i da sada mrzi ovog čo­vek­ a
sa još već­ om straš­ ću. — I to mogu da vi­dim.

— A, ne, izvi­ni­te, go­spo­di­ne Nang­ i, što to kaž­ em, ali bo‐­
jim se da vi to uop­šte ne shvat­at­e. — Liu za­sta­de i za­gle­da
se u dve mlad­ e Ki­nes­ ki­nje koje su sada sti­gle do step­ e­ni­šta i
tu skid­ al­e pe­sak sa sto­pa­la. Nje­go­ve dub­ o­ke oči po­smat­ra­le
su net­rem­ i­ce višu, onu koja je već bila na pla­ži kad je Nang­ i
sti­gao. Čin­ i­lo se da njeg­ ov po­gled pro­di­re kroz kas­ kad­ u gu‐­
ste, tamn­ e kose i kao da joj obuh­ vat­a ra­men­ a i leđa. U sle‐­
deć­ em tren­ utk­ u već su nes­ ta­le u unut­ra­šnjos­ ti vile. — Usko‐­
ro ćemo več­ er­at­i — reče Liu, po­nov­ o obrat­iv­ši paž­ nju na
Nang­ i­ja. — Imać­ em­ o rak­ o­ve i jas­ to­ga, kao i šapu vel­i­kog
med­ ve­da, to je ovde prav­ i de­li­kat­es. — Njeg­ o­vo dr­ža­nje se
sada nek­ ak­ o pro­men­ i­lo zbog bli­zi­ne žena i Nang­ i se očaj­no

tru­dio da oset­i zaš­ to je ta pro­men­ a usled­ i­la. — Ali, da se
vrat­i­mo po­slov­ i­ma — nas­ ta­vi Liu od­jed­nom, nek­ ak­ o suv­ iš­ e
po­let­no. — Mi smo u Hong Kong­ u veo­ ­ma do­bro or­ga­ni­zo­van­ i
i po­vez­ an­ i, mnog­ o bo­lje nego što se Brit­anc­ i i usuđ­ uj­u da
po­mi­sle — ram­ en­ a mu se po­di­go­še i pad­ o­še — a zaš­ to i ne
bi­smo bili? Hong Kong je ipak naš. Mi to­le­ri­šem­ o bri­tans­ ku
do­mi­nac­ i­ju zato što nam je ko­ri­sna. Bilo bi ludo da to po­ri‐­
čem — Liu od­jed­nom ustad­ e — ali, oda­ću vam malu taj­nu.
— Po­segn­ uo je u džep i iz­vad­ io do­kum­ ent­e pres­ av­ ij­en­ e ne‐­
ko­li­ko puta. Paž­ lji­vo je po­stav­ io do­kum­ ent­e na sto­čić iz­međ­ u
njih.

— Nar­edn­ i bum pri­pad­ a nama. — Oči kao da mu si­nuš­ e
nek­ om unut­ar­njom svet­lo­šću. — Mi ćemo dikt­i­rat­i Bri­tanc­ i‐­
ma — osmeh mu je bio tri­jumf­al­an — oni već dan­ as zna­ju ko
je prav­ i go­spo­dar ovde. Mi samo kaž­ e­mo »Skač­ i« i kral­ji­ca
skač­ e. Ceo svet to zna. Njen­ o vel­i­čans­ tvo je iz­gub­ i­lo ob­raz
pred nama, a sve zato da bi za­dr­žal­a int­er­es­ e u ovom delu
svet­a. Ali, po­ni­žav­ an­ je Brit­a­nac­ a i nji­hov­ a si­tua­ c­ i­ja ovde ne
bi bili tak­ vi da oni ne shvat­aj­u da mi mo­že­mo, sa samo ne‐­
ko­li­ko do­bro odab­ ra­nih reči, da po­tres­ em­ o či­tav­ u za­pad­njač‐­
ku pri­vred­ u u Ko­lo­ni­ji isto kao što mo­žem­ o da uti­čem­ o na fi‐­
nans­ i­ra­nje. Čak i vi, go­spo­di­ne Nang­ i — Liu je sada prep­ leo
pr­ste iza leđa — mor­at­e da pri­znat­e da je naš po­sled­nji pe‐­
to­go­di­šnji plan bri­ljant­an: to je jed­ i­ni nač­ in da po­stig­nem­ o
svoj cilj, event­u­al­nu to­tal­nu kont­ro­lu oti­can­ ja i pri­ti­can­ ja
novc­ a u, i iz­van, Hong Kong­ a.

Nang­ i uze do­kum­ ent­e sa sto­či­ća i poče da ih čita, pre
sveg­ a, zato da bi se smir­io. »Bože na neb­ e­si­ma« — po­mi­sli
on — »da član­ ov­ i kral­jevs­ ke vlad­ e samo bace po­gled na
ovo, do­bi­li bi ko­lekt­iv­ni srč­ an­ i udar, svi do jed­nog. Svak­ ak­ o
da bi šef po­li­ci­je i član­ o­vi obez­be­đe­nja bili oštro osuđ­ en­ i.
Kako su mo­gli da do­pu­ste da se ovak­ va vr­sta man­ ip­ ul­ac­ i­je
od­i­gra­va nji­ma pred nos­ om? Ovde su svi ludi! I moji lju­di su
to­tal­no ob­ma­nut­i! A ja sam mi­slio da su do­bro inf­or­mi­san­ i o
svem­ u. Kako sam to mo­gao? Zaš­ to bi služ­ be­nic­ i ovde bili
dru­ga­či­ji nego na drug­ om me­stu?«

Ali, raz­mi­šlja­ti o pi­tan­ ji­ma na koja nije do­bi­jao od­go­vor­e
bilo je za njeg­ a gub­ lje­nje vrem­ en­ a. On zato brzo poče da
raz­mi­šlja o dru­gim stva­ri­ma. Prvo o ugov­ o­ru. Kad ga je prvi
put pro­či­tao, učin­ i­lo mu se da je luk­ av­ o smiš­ ljen, ali da je i
pri­lič­no po­šten. Nije bilo nik­ ak­ vih skriv­ en­ ih zam­ki, nije bilo
pli­vaj­u­ćih klau­ z­ u­la koje su mog­ le da se tum­ ač­ e i ovak­ o i
onak­ o.

Nang­ i po­di­že gla­vu za tren­ ut­ak, dub­ o­ko udahn­ u vaz­ duh.
— Vi­dim ovde, na treć­ oj stra­ni­ci, da će prvi kap­ i­tal sti­ći
tek 90 dana pos­ le pot­pi­si­van­ ja ovog ugov­ o­ra.
Liu klim­nu glav­ om, oduš­ ev­ ljen što su sti­gli već do­tle.
— To je tač­no. Po­sto­je mnog­ e prep­ rek­ e da se skup­ i i pre‐­
bac­ i tako vel­i­ka suma novc­ a.
— Zlat­a.
— Ako vi tako žel­i­te. To će biti oba­vljen­ o prek­ o Sun Va, tr‐­
go­vins­ ke kom­pan­ i­je.
— Svak­ ak­ o vaša fir­ma… je do­volj­no… hm… krupn­ a da bi
mog­ la da poč­ne s isp­ la­tom po­sle pot­pi­si­van­ ja.
Na Li­uo­ ­vom licu se ogle­dao fi­zič­ki bol. Njeg­ o­ve ruke skri‐­
ven­ e iza leđa sada po­let­eš­ e nap­ red.
— Na žal­ost, nem­ o­guć­ e je ubrz­ at­i vrem­ e is­pla­te. Moja fir‐­
ma ima mnog­ e ugov­ o­re koje je sklo­pi­la pre ovo­ga i koje
mora preth­ od­no da is­pu­ni. Jed­nos­ tavn­ o nem­ am­ o do­volj­no
kap­ i­tal­a za nar­ed­nih 90 dana.
Nang­ i sede usp­ rav­no i poče nerv­ o­zno da mi­lu­je gla­vu
zma­ja od bel­og žada na svom štap­ u. »Sada smo sti­gli do
srži« — po­mis­ lio je — »na ovoj tačk­ i mor­am da ga sred­ im, ili
ga nik­ ad­ a više neću sred­ i­ti«.
— Go­spo­di­ne Liu, kao što ste i sami rek­ li, moja si­tua­ c­ i­ja,
što se tiče Svea­ z­ ij­ske bank­ e, je krit­ič­na. Pri­nuđ­ en sam da če‐­
kam tri mes­ ec­ a na vaš nov­ ac. Ako to učin­ im, iz­gu­bi­ću svoj
deo kei­­rec­ ua. A to ne bi bilo u int­e­res­ u nik­ o­ga od nas.
Očajn­ o, Nang­ i po­mi­sli: »Samo ža­lim što se već nis­ am in‐­
te­gri­sao sa amer­ič­kom komp­ an­ ij­om kako bih mo­gao da se
oslo­nim na nji­hov kap­ i­tal«. Ali vi­deo je jas­ no da je to, u stva‐­
ri, nez­ av­ id­na si­tua­ c­ i­ja. Čak i kad bi se Sat­o­ov ko­bun spo­jio

sa »Sfinks­ om«, nije ver­o­vao da bi komp­ an­ ij­a u tom prel­a‐­
znom pe­ri­o­du mo­gla da obez­be­di do­volj­no novc­ a. Iako je to
iz­gle­da­lo ludo, ipak je bilo isti­na — Liu je bio u pra­vu. Mo­rao
je da ob­uz­ da trku, pre nego što se pret­vo­ri u stam­ped­ o. Ina‐­
če, nik­ ak­ av pril­iv kap­ i­tal­a neće moći da spas­ e bank­ u.

Liu ne reče ni­šta, samo je lupk­ ao pr­sti­ma u nek­ om čud‐­
nom, samo njem­ u znan­ om rit­mu.

— Vrem­ e je dra­go­cen­ o i za mene, kao i za vas — reče
Nang­ i, paž­ ljiv­ o kri­juć­ i uz­buđ­ e­nje u svom gla­su. — Ako ja
odlu­čim da pot­pi­šem — a kao što ste vi rek­ li, to mora da
bude obav­ lje­no pre nego što nap­ us­ tim Hong Kong — mo­ra‐­
mo ovom ugo­vo­ru da do­dam­ o još jed­ an aneks koji će obez‐­
beđ­ i­vat­i do­volj­no kap­ i­tal­a da bi se po­kril­o sve što je neo­ p‐­
hodn­ o, a pre sveg­ a krat­ko­ročn­ i zaj­mov­ i — rec­ i­mo oni koje u
toku šest mes­ ec­ i bank­ a mora da pla­ti. — Nang­ i koji je uklo‐­
nio sve emoc­ i­je sa svog lica i iz gla­sa, du­bo­ko je uzd­ ahn­ uo
ali da se ne pirm­ et­i; znao je da sada ovo zna­či »po­to­ni ili pli‐­
vaj«. — A to znač­ i: 35 mi­li­o­na amer­ič­kih do­lar­a mo­rat­e da
obez­bed­ i­te za man­ je od dvan­ ae­ st čas­ ov­ a po­što ja pot­pi­šem
ovaj ugov­ or.

Liu je ćut­ao neko vrem­ e. Po­red šuma tal­a­sa, mog­ li su da
čuju čang­ r­lja­nje po­suđ­ a dok su žene rad­ i­le u kuh­ in­ ji. Liu je
od svih žena s ko­ji­ma je imao veze za­hte­vao da zna­ju da ku‐­
vaj­u, i to da do­bro kuv­ aj­u. Po­tap­kao je ivi­com nokt­a svoj­e
pune usne.

— Teš­ ko je do­go­vor­i­ti se s vama. To je pri­lič­no vis­ ok­ a
suma.

— Treb­ a da zna­te — reče Nang­ i, ri­zi­kuj­uć­ i — vi ste me
uvuk­ li u sve ovo.

Liu je usp­ eo da se osmehn­ e. Nang­ i je to shvat­io kao znak
da Ki­nez ne može da sak­ ri­je svoj po­nos i po­mi­sli: »Vo­dim ga
onam­ o kuda ja žel­im«.

— Mo­žda bi neš­ to u tom smi­slu mo­glo da se ured­ i — Liu
klim­nu gla­vom, kao da je do­neo kraj­nju odlu­ku. — Mi­slim da
bi­smo mog­ li to­li­ko da odvo­ji­mo od prve rate nam­ en­ jen­ e kei­‐­
rec­ uu.

»Ne, ne mi­sliš ti tako« — po­mi­sli Nang­ i u sebi, a gla­sno
reče:

— Suma od 35 mil­i­o­na koju sam pom­ en­ uo je izv­ an cene o
ko­joj smo se do­go­vo­ri­li, pot­pu­no je nez­ a­vis­ na od nje i sa‐­
svim je odvoj­en­ a. Ne žel­im da se fi­nans­ ij­ske ope­rac­ i­je bank­ e
vez­ uj­u na bilo koji nač­ in za kei­­rec­ ua. To bi ubrz­ o sman­ ji­lo
naš pot­en­ci­jal­ni pro­fit ovde, vi to do­bro znat­e.

Nang­ i­je­vo srce je luđ­ ačk­ i udar­a­lo dok je Liu raz­mi­šljao o
ovom nov­ om pred­ lo­gu. Njeg­ o­ve obo­ren­ e oči nisu ni­šta ot­kri‐­
val­e. Nang­ i je znao da mu se sada ukaz­ u­je pri­li­ka da se do‐­
mog­ne tog neo­ p­hod­nog kap­ i­ta­la za int­er­es­ e kei­­rec­ ua. Sato i
on mo­gli su međ­ us­ ob­no da se uvek o svem­ u do­go­vor­e, i da
ne kažu niš­ ta nov­ im part­ner­i­ma.

Liu je treb­ al­o mnog­ o više da do­nes­ e odlu­ku nego što se
Nang­ i na­dao. Bio je nep­ o­kret­an kao sta­tua, njeg­ o­va koža na‐­
lik na perg­ am­ ent si­ja­la je na svet­lu. On se najz­ ad is­pruž­ i, na‐­
lik na udav­ a koji je uprav­ o svar­io hran­ u koju je pro­gut­ao i
koji se sprem­ a da pon­ ov­ o žder­e.

— Mo­glo bi neš­ to da se učin­ i u tom smi­slu — reče Liu — u
tom sluč­ aj­u mi bi­smo bili pri­mo­ram da tra­ži­mo od vas veći
deo vaš­ eg kei­­rec­ ua. Bilo bi to 51 od­sto!

Nang­ i ne pok­ az­ a nij­ed­nim ge­stom užas koji ga je ob­uz­ eo i
sti­snu srce u tom straš­ nom tren­ u. »Ped­ e­set i je­dan od­sto!
Isus­ e, Jo­si­fe i Mar­i­jo« — mi­slio je — »Sato i ja bi­smo, tako
pot­pu­no iz­gu­bi­li svu kont­ro­lu nad svoj­om kom­pan­ ij­om!«

— Ne bi uop­šte treb­ al­o da vam ovak­ o neš­ to nud­ im — Li­u‐­
ov glas je po­stao čud­ an. — Moja vla­da ner­a­do pu­šta to­li­ki
nov­ ac u međ­ u­nar­od­ne vode — nagnuo se unap­ red — ali vi‐­
dim da ste vi nal­ik na svoj­e pred­ u­zeć­ e, i to me za­do­vo­lja­va.
Zaj­ed­no ćemo nap­ rav­ it­i do­bar po­sao i ovde i kod vas. —
Ustao je. — Bio je ovo dug dan za nas obo­ji­cu. Pretp­ o­sta‐­
vljam da ste i vi gladn­ i, kao i ja.

Osmehn­ uo se i pog­ le­dao prem­ a Nang­ i­ju.
— Ovo je je­di­na po­nud­ a, mo­ram da vas upoz­ o­rim na to.
Do sut­ra u 18 čas­ o­va mor­a­te da mi date od­go­vor. I to ap­so‐­

lut­an. — Po­di­gao je ruku igra­juć­ i ulog­ u sav­ rš­ en­ og do­mać­ i­na.
— A sada, da neš­ to prez­ a­lo­ga­ji­mo.

Za vrem­ e več­ er­e, Nang­ i je više vrem­ en­ a pro­vo­dio u po‐­
smat­ra­nju Li­uo­ ­ve žene nego što je obra­ćao pa­žnju na svog
do­mać­ i­na. Liu je smat­rao da je to do­bar znak. Kaz­ i­val­o mu
je to da je Nang­ i do­bar po­zna­val­ac čuln­ ih za­do­volj­stav­ a i
zbog toga se ves­ el­o za­kik­ o­tao u sebi, si­gu­ran da je oba­vio
do­bar po­sao.

***

— Da uđem­ o.
Od­mahn­ ul­a je gla­vom, dok je njen­ a crna duga kosa vij­o‐­

reć­ i na vet­ru do­dir­nul­a nje­gov ob­raz i rame. — Žel­im da
osta­nem ovde — rek­ la je. — Mi smo sada deo ele­men­ at­a. Mi
tu i pri­pa­dam­ o.

Ni­ko­la je ose­ćao kako se njen­ a mek­ o­ta i to­pli­na pri­pi­ja uz
njeg­ a: raz­ um mu je bio sleđ­ en od nev­ er­o­van­ ja. Ona je bila
neč­ i­ja tuđa žena. A taj neko je bio njeg­ ov pri­jat­e­lj. Po­del­i­li su
pi­jans­ tvo, najs­ kriv­ en­ ij­e taj­ne: za­klel­i su se jed­ an drug­ om da
će osta­ti za­uv­ ek po­vez­ a­ni. Onaj ra­zum­ni deo njeg­ o­vog uma
zad­ rht­ao je kad je oset­io njen­ o nago telo. A šta je sa Jus­ ti‐­
nom? Zar nije ovo pi­ta­nje čas­ ti? Zar se sve ovo ne tiče i nje?
Znao je da je njeg­ o­va lju­bav prem­ a njoj net­akn­ ut­a, nes­ ma‐­
njen­ a — u stvar­i, da je tak­ va bila sve do ovog tren­ a. Neki
unut­ar­nji drht­aj po­tres­ e mu dušu. Treb­ al­o je da zau­ s­ tav­ i ovo,
da ustan­ e i da ode u svet­i­li­šte Sat­o­o­vog doma. Ali nije uči‐­
nio niš­ ta od toga. Jus­ ti­na je sada bila samo dal­ek­ i pla­men
koji se po­vi­jao, pret­e­ći da se ugas­ i pod bu­rom nov­ ih ose­ća‐­
nja. Uput­io je mo­li­tvu Jus­ ti­ni, dok je čvr­sto ste­gao ovo biće
uz sebe.

Nije mog­ ao ni­šta da učin­ i. Telo mu je žu­de­lo za Aki­ko kao
da je hran­ a, vino, ki­seo­ ­nik ko­jim je že­leo da nap­ u­ni plu­ća.
Nije mo­gao da se odvo­ji od nje, kao što nije mo­gao da uti­če
na svoj puls da se smir­i.

Aki­kin žuti i ze­len kim­ o­no le­žao je iza njen­ ih but­i­na u na‐­
bo­ri­ma prep­ un­ im tamn­ ih senk­ i koje kao da su kril­e taj­ne.
Oboj­e su bili obav­ ljen­ i njeg­ o­vim kim­ on­ om — Sat­o­o­vim kim­ o‐­
nom.

Koža joj je bila vlaž­ na i to­pla. Nje­ni nokt­i su se za­ri­val­i u
njeg­ o­vu kožu, njen­ i mali, oštri beli zubi za­bad­ a­li su se u nje‐
go­vo meso, kao da je i to bio neki svo­je­vr­stan seks­ ua­ l­ni čin.
Niko od njih nije hteo da se ovo pred­ a­van­ je za­vr­ši, tako da je
nji­hov­ a zan­ es­ en­ ost bila sko­ro bol­na zbog nep­ res­ tan­ e na‐­
pregn­ ut­o­sti i su­zdr­ža­van­ ja.

To odla­gan­ je kraj­njeg za­do­volj­stva pri­mo­ra­lo je Aki­ko da
drht­i i ječi. Oseć­ ao je kako se njen­ o malo telo nek­ ont­ro­li­san­ o
tres­ e is­pod njeg­ a: kad njeg­ o­va ruka prvi put do­dir­nu njen,
već vlaž­ ni, Ven­ er­in breg njen­ i bo­ko­vi po­češ­ e da se rit­mič­ki
po­kreć­ u, ona zat­vo­ri oči i steg­nu ga to­li­ko da su joj pr­sti po‐­
be­le­li.

Mag­ la oko njih kao da se zgu­snul­a i po­tam­nel­a. Nebo se
više nije vid­ e­lo, a vaz­ duh je po­stao le­pljiv i tež­ ak, što je bio
najb­ o­lji znak da je oluj­a bli­zu. Od­jed­nom sinu mun­ ja, a onda
se rano jut­ro pret­vo­ri u sum­ rak.

Aki­ko je bila pri­lju­blje­na uz njeg­ a, drht­a­la je, bu­ti­ne su joj
bile ši­rom otvo­ren­ e, njen­ e šake mi­lo­val­e su s puno stras­ ti
njeg­ o­va leđa i njeg­ o­ve bu­ti­ne. Jez­ i­kom je li­zuck­ al­a rup­ i­cu na
njeg­ o­vom vrat­u.

Onda odj­ed­nom pro­muk­ lo krikn­ u, kao ži­vo­ti­nja:
— Ja… sada mor­am… mor­am…
Spus­ ti­la je gla­vu sas­ vim nis­ ko, i on ose­ti kako ga njen­ e
to­ple usne obu­hvat­a­ju. Spuš­ ta­la ih je sve niže, do sam­ og ko‐­
ren­ a njeg­ o­vog nab­ rek­ log uda. Uža­sno je že­leo da uči­ni i on
isto, ali ona je, iako na sam­ om vr­hunc­ u eks­ ta­ze, do­bro čuv­ a‐­
la da on ne vidi njen­ e but­i­ne i nji­hov­ u unut­ra­šnju stran­ u.
Nije mo­gla da do­pu­sti da on vidi šta se tu krij­e. Jer to bi bio
kraj sveg­ a. Juk­ io bi nes­ tal­a za­uv­ ek, i niko od njih dvo­je više
nik­ ad­ a ne bi mog­ ao da je vrat­i. On bi sa­znao straš­ nu istin­ u…
i po­kuš­ ao bi da sve učin­ i da je uniš­ ti.