Eric van Lustbader -Miko

na rad dru­gih. Sve to smiš­ lje­no da drži čov­ ek­ a nep­ res­ tan­ o u
budn­ om sta­nju, i da ga tera da se bori za svoj ops­ tan­ ak. A
op­sta­nak više ne zav­ i­si od svak­ od­nevn­ ih do­gađ­ aj­a već svi
ovi strah­ ov­ i slu­že po­bolj­šan­ ju ži­vo­ta. Žel­im da ti kaž­ em, Ni‐­
ko­la, da nema nič­ eg mi­stič­nog u tom slo­ju. On nema veze sa
med­ i­tac­ i­jom. Mi sad ne go­vor­i­mo o zem­ lji svet­og čo­vek­ a jer
ni ti ni ja to, svak­ ak­ o, nis­ mo. Mi smo lju­di ovog­ a svet­a, i ne‐­
mam­ o ni vrem­ en­ a ni žel­je da nap­ u­sti­mo svet­ska uži­van­ ja
ko­jih mo­raj­u da se od­rekn­ u svet­i lju­di da bi do­sti­gli stan­ je
egz­ al­ta­ci­je. Gec­ um­ ei no miči, mes­ eč­ ev­ om svet­lo­šću osve‐­
tlje­na staz­ a otvo­ren­ a je za tebe, Ni­ko­la. Mo­raš da je nađ­ eš i
mo­raš da nau­ č­ iš da kren­ eš njom. Ja u tome ne mogu da ti
po­mog­nem ni na koji nač­ in, je­di­no mogu da te upoz­ o­rim na
njen­ o pos­ to­jan­ je.

— Kako ću prep­ o­zna­ti ge­cum­ ei no miči, sens­ ei?
— Prep­ o­znać­ eš je po dve stva­ri. Oset­i­ćeš da su ti sva
čula pos­ ta­la oset­lji­vi­ja.
— Ho­ćet­e da kaž­ et­e da ću bol­je čuti?
— Da, ali u dru­gom smi­slu. Neć­ eš čuti bo­lje, kako ti ka‐­
žeš, ali ćeš čuti na dru­gi nač­ in. Drug­ a stvar koja će ti se do‐­
go­di­ti biće da ćeš po­stat­i sves­ tan svet­lo­sti, čak i ako je ne
bude u tvoj­oj naj­bli­žoj oko­li­ni.
— Opro­sti­te mi, sens­ ei, ali ne raz­ u­mem baš najb­ o­lje.
— Nije ni po­trebn­ o da raz­ um­ eš, Ni­ko­la. Do­volj­no je da se
seć­ aš.
Naj­zad je glas Akut­a­ga­va-sana po­čeo da slab­ i i Nik­ o­la se
uplaš­ io kao da je ostao, sas­ vim sam na pa­di­nam­ a breg­ a. Bio
je do­sta udal­jen od ško­le, a mag­ la je po­sta­ja­la sve gu­šća.
Oset­io je kako mu se prvi zna­ci pan­ i­ke skup­ lja­ju u gru­di­ma.
Oset­io je i nev­ er­o­vatn­ u žel­ju da po­zo­ve Akut­ag­ a­va-sana, ali
bo­jao se da ne okal­ja ob­raz pred njim. Boj­ao se da ne osra‐­
mo­ti Kanz­ acs­ ua, svog­ a bivš­ eg sens­ ei­a, koji ga je i uput­io
ovam­ o. Zato je samo zag­ ri­zao usnu.
U pau­ z­ am­ a ot­kuc­ aj­a svog srca set­io se Akut­a­ga­vi­nog sa‐­
vet­a: da zaj­a­še san i od­jez­ di kući. Spus­ tio se na vlaž­ no tle i
prek­ rs­ tio noge u lo­tos po­zi­ci­ju. Zat­vo­rio je oči. Bor­io se da

kont­ro­li­še svoj­e di­san­ je i da smi­ri in­ten­ziv­no puls­ i­ran­ je krvi u
svo­jim ven­ am­ a. Ruke su mu bile ra­ši­ren­ e, šake okren­ ut­e
prem­ a nebu, pol­o­žen­ e na sav­ ij­en­ a ko­le­na.

Otvor­io je svoj um pr­voj sli­ci koja se po­jav­ il­a na po­vrš­ i­ni.
Juk­ io. Ins­ tink­tiv­no se uhva­tio za tu sli­ku i po­čeo da raz­mi­šlja.
»Ne, još je to suv­ i­še bol­no za mene, ne žel­im da raz­mi­šljam
o tome da sam je izg­ u­bio. Mor­am da po­kuš­ am neš­ to dru­go«.

Ali, nij­ed­na dru­ga sli­ka nije hte­la da se po­ja­vi. Ju­kio je
bila ta o ko­joj je žel­eo da san­ jar­i, vel­i­kim nap­ o­rom je pri­si­lio
da se opus­ ti i poč­ne da razm­ i­šlja o njoj.

Tal­as­ i kao noć crne kose, krupn­ e oči pune erot­skih obeć­ a‐­
nja. Se­ćao se nji­hov­ og pr­vog sus­ ret­a na vojn­ om ple­su, njen­ e
čvrs­ te, to­ple bu­tin­ne pri­ti­snut­e uz njeg­ o­vu nogu i onda, od‐­
jed­nom, uz­bud­ lji­vo tr­lja­nje njen­ og Ven­ er­i­nog brež­ ulj­ka o nje‐­
gov nab­ rek­ li ud, dok su joj oči si­jal­e, a on oseć­ ao kako mu se
ježi koža na leđ­ i­ma.

Se­ćao se kako se tu­ši­rao i kako se, od­jed­nom po­ja­vil­a ne‐­
či­ja senk­ a iza stak­ len­ ih vrat­a, otvo­ri­la ih, i Juk­ io je staj­a­la
pot­pu­no naga po­red njeg­ a. Kap­ lji­ce vode sli­val­e su se niz
njen­ u glat­ka kožu, niz njen­ e doj­ke i tam­ne brad­ a­vic­ e. Hteo
je neš­ to da kaže, ali ona je već pri­šla sas­ vim bli­zu. Oset­io je
njen svi­le­ni zag­ r­ljaj, ukus bres­ kve koji su ima­la njen­ a usta,
vrel­i do­dir njen­ og je­zi­ka. A onda je nas­ tu­pi­lo vrel­o i dug­ ač­ko
sjed­ i­njen­ je koje ih je gu­ši­lo, dok su se sreb­ r­ne tra­ke vode sli‐­
val­e na njih­ ov­ a ram­ en­ a i vrat­o­ve, u kas­ kad­ i…

Sve­tlo­sti!
Po­di­gao je gla­vu i otvo­rio oči. I od­jed­nom je ugled­ ao Aku‐­
tag­ av­ a-sana kako sto­ji por­ed njeg­ a i kako ga, ćut­eć­ i, po­sma‐­
tra. Ni­ko­la ose­ti te­ži­nu u gru­di­ma, neko čud­no seks­ ua­ ln­ o uz‐­
bu­đe­nje. Či­nil­o mu se kao da je si­šao u dub­ i­nu iz koje može
sav­ r­šen­ o da osmat­ra svet.
Po­kren­ uo je gla­vu. Da li zai­­sta vidi Akut­a­ga­vu-sana ili ga
samo oseć­ a? Otvor­io je usta i po­sta­vio je to pi­ta­nje.
— Nem­ am od­go­vo­ra na to, Ni­ko­la, sem što mogu da ti
kaž­ em da to nije važ­ no, Ge­cum­ ei no miči je ovde i, mi je ko‐­
ri­sti­mo. Reći ću ti koji je najv­ až­ ni­ji vid ovog­ a. Nju više oseć­ a

telo nego raz­ um. Samo tvo­ja nei­­stoč­njačk­ a stran­ a tra­ži da
to raz­ um­ e. Tvo­ja istoč­njačk­ a stra­na do­pus­ ti­la je da se oslo‐­
bo­diš svo­ga ja, neš­ to što nij­e­dan Zap­ adn­ jak nik­ ad­ a ne može
da ura­di, jer se toga pla­ši. A pla­ši se toga, jer u pri­mi­tiv­nom
umu to večn­ o je vez­ an­ o za smrt. Zap­ ad­njac­ i, kao što znam­ o,
po­kuš­ av­ aj­u da shvat­e smrt zato što je se pla­še. Oni ne
mogu da je pri­hvat­e kao što mi mo­žem­ o: oni ne ra­zum­ ej­u
šta je to karm­ a, i ne mogu da vide ono što je nama jas­ no —
da je smrt samo deo živ­ ot­a«.

Akut­a­ga­va-san se po­kren­ u i Nik­ o­li se učin­ i da njeg­ o­ve
noge ne do­di­ru­ju zem­ lju. »Sada kada si ot­krio šta je mes­ e‐­
čev­ a sta­za, tren­ ut­ak je da kren­ eš na prvi step­ en Kuđi — Ki­ri‐­
ja. Za to će ti biti po­treb­no mnog­ o mes­ ec­ i, i prvo ćeš se ose‐­
ćat­i loše jer ćemo stvar­a­ti uslov­ e užas­ a, i sve dok se ne bu‐­
deš nav­ i­kao na te man­ if­es­ tac­ i­je može se do­go­di­ti da se one‐­
sves­ tiš. Ko­šmar­i će ti is­pun­ jav­ at­i snov­ e, a imać­ eš ih i kad se
pro­bu­diš. Naj­man­ ji neu­ s­ peh nav­ od­ i­će te na po­mi­sao da tre‐­
ba da poč­ i­niš sep­ u­ku.

— Ni­ste me uplaš­ i­li, sens­ ei. Akut­ag­ av­ in­ o lice nije se ozar­i‐­
lo.

— To je do­bro što kaž­ eš. Ali do­bro za­pamt­i šta si rek­ ao
kad smo poč­ el­i naš si­la­zak u vrt­log pa­kla.

***

Svi­ta­nje si­vog ju­tra u po­ned­ e­ljak vrat­i­lo je svak­ og u stvar‐­
nost. Mag­ la je bila vrlo gu­sta. Čim je iza­šao iz hot­e­la, Ni­ko­la
je po­mi­slio da da­nas svak­ ak­ o neće vi­de­ti vrh Fud­ ži­ja­me iz
Sat­o­o­ve kanc­ el­a­ri­je.

Tomk­ in, koji mu se pri­druž­ io u li­muz­ i­ni kako bi za­jed­no
oti­šli, u Sin­đuk­ u, iz­gle­dao je bo­lje mada je još bio bled a po‐­
žal­io se da zbog ma­gle ima stra­hov­ it­u gla­vo­bo­lju.

Kad su iza­šli iz li­muz­ i­ne is­pred Sa­to­o­ve zgra­de, Tomk­ in
uhvat­i Ni­ko­lu za ruku i reče tih­ im pret­eć­ im gla­som.

— Zap­ amt­i, Nik. Ove ned­ e­lje mo­ram­ o da oba­vi­mo taj po‐­
sao. Int­eg­ ra­ci­ja mora da se ostva­ri — u oči­ma mu se još vi‐­

deo trag bo­les­ ti koju je uprav­ o preg­ r­meo.
Jo­ši­da ih je sač­ ek­ al­a is­pred lift­a i po­vel­a ih prem­ a ogrom‐­

noj Sat­o­o­voj kanc­ el­ar­i­ji. Svi vis­ o­ki pro­zo­ri bili su zam­ ra­čen­ i.
Sve svet­lo­sti bile su upa­lje­ne.

Kad su se udob­no smes­ ti­li — Sem­ i­šia je sta­jao po­red zida
kao čuv­ ar — Sato poče da gov­ or­i:

— Pre nego što do­nes­ em­ o zak­ ljučk­ e o naš­ im preg­ o­vor­i‐­
ma, žel­eo bih da ob­ja­snim zaš­ to sam tra­žio da se naši po‐­
što­van­ i sav­ et­ni­ci za tren­ u­tak udal­je. Nije to zbog toga što ne
po­štu­je­mo Grejd­ o­na, ali, Nang­ i-san i ja smat­ra­mo da će biti
do­bro da ovaj deo sas­ tank­ a osta­ne samo naša tajn­ a.

Pro­či­stio je grlo, dok je Nang­ i za­pa­lio ci­gar­et­u.
— Boj­im se da ćemo sut­ra­šnji po­slep­ od­nevn­ i sas­ tan­ ak
mor­a­ti da od­lo­ži­mo jer mo­ra­mo da ide­mo na po­greb naš­ eg
drag­ og pri­jat­e­lja, Kag­ a­mi-sana, za­stao je za tren­ ut­ak kao da
ne zna kako da nas­ tav­ i. — Mo­žda nije do­bro što to mo­ram­ o
da učin­ im­ o ali, ja ose­ćam da ćemo neke od­go­vor­e ipak naći.
— Nagnuo se malo unap­ red, kao da je že­leo da bude bli­ži
onom mes­ tu gde su bili Ni­ko­la i Tom­kin koji su sed­ e­li jed­ an
uz dru­gog. Sve kao da nas je po­ra­zi­la smrt Kag­ a­mi-sana. Mi
ne zna­mo ni­šta o tom Vu-Šin­gu koji ste vi po­men­ ul­i u pe­tak,
niti mož­ e­mo da shvat­i­mo ra­zlog zbog ko­jeg je ubis­ tvo po­či‐­
njen­ o ovde. Ver­uj­em da ste mog­ li da raz­mi­sli­te i da bi­ste,
mo­žda, mog­ li da nam pro­tu­mač­ i­te šta je to što se do­go­di­lo
naš­ em jad­nom ko­le­gi i pri­ja­te­lju?
Sato je go­vo­rio pro­bran­ im reč­ i­ma, i Nik­ o­la mu se di­vio.
Ali, on nije mog­ ao da kaže da su njeg­ o­ve mi­sli bile usmer­e‐­
ne na Kag­ am­ i­je­vu smrt. Isti­ni za vol­ju, ot­kak­ o je vid­ eo Aki­ko
na venč­ an­ ju, njeg­ ov um bio je is­pu­njen plamt­e­ćom sli­kom
njen­ og lica i lu­đačk­ om mi­šlju: »Da li je ona Juk­ io?«
Bio je malo po­sti­đen što je u tome pro­veo či­tav vik­ end. To
nije li­či­lo na njeg­ a, i zato ga je za­bri­njav­ al­o. I dok je sada žu‐­
rio da po­nov­ o do­zo­ve u svest okrv­ av­ ljen­ i pod i zi­do­ve sau­ n­ e,
mo­rao je da se pri­mor­a da od­bac­ i svo­je sumn­ je i strah­ ov­ e.
Prep­ leo je pr­ste i po­čeo da udar­a pal­čev­ im­ a.

— Iako ja mi­slim da is­te­to­vi­ra­ni znak na Kag­ a­mi­jev­ om
obraz­ u može da zna­či da se radi o Vu-šing­ u, ima i dru­gih de‐­
ta­lja koji ukaz­ uj­u da je to mo­žda delo nek­ og luđ­ a­ka.

— Int­e­res­ uj­e me za­što to mi­sli­te? — umeš­ ao se Iši.
— Pre sveg­ a, ubic­ a nije osta­vio oti­ske sto­pa­la is­pred vra‐­
ta, mada je doš­ ao iz pro­sto­ri­je is­pun­ jen­ e par­om.
Sato te­ško uz­dahn­ u i baci po­gled prem­ a Nang­ i­ju. Kad mu
ovaj ne uzv­ rat­i po­gle­dom, Sato ustad­ e i ode do bara. Mada
je jed­ va pro­šlo des­ et čas­ o­va, on nasu sebi piće a to­li­ko je
bio ob­uz­ et mi­sli­ma da je sas­ vim zab­ o­ra­vio lepo vas­ pi­ta­nje i
nije po­nud­ io ni­ko­ga dru­go­ga.
Po­pio je vel­i­ki gut­ljaj, a za­tim zag­ le­dan u ogle­da­lo iz­nad
bara, pro­či­stio grlo.
— Laj­nir-sane, kaž­ e­te da po­sto­je mnog­ o­broj­ni det­al­ji.
— Zaš­ to ne sač­ ek­ at­e da dođe po­li­ci­ja?
Zap­ adn­ jak bi, nar­avn­ o, od­go­vor­io na ovo pi­ta­nje. Sato je,
međ­ u­tim, samo bul­jio u Nik­ o­lu. Njeg­ o­ve oči su go­vor­i­le:
»Zato što ste vi upal­i u po­slo­ve ‘Sato Pet­rol­hem­ i­je’, mi ne
žel­i­mo in­ter­venc­ i­ju pol­i­ci­je.«
Ni­ko­la je po­stav­ io to pi­tan­ je jer je že­leo da bude si­gu­ran
u ove ljud­ e. Ni najm­ an­ je ga se nije ti­cal­o zaš­ to oni nisu žel­el­i
da se po­li­ci­ja ovde umeš­ a. Ali, veo­ ­ma ga se ti­cal­o zaš­ to su
umeš­ al­i nje­ga.
— Pla­šim se da Kag­ am­ i-san nije ubij­en brzo.
— Izvin­ it­e, šta že­li­te time da kaž­ et­e? — pi­tao je Iši.
— On je bio udar­en više puta — reče Nik­ o­la — nek­ im
oruž­jem oštre ivic­ e.
— Da li znat­e o ko­joj se vr­sti oruž­ja radi? — pi­tao je Sato.
— Ni­sam si­gur­an — reče Ni­ko­la — to može da bude bilo
koja vrs­ ta šur­i­ken­ a.
Sato je po­pio više od pola čaše vis­ kij­a. Već samo to ukaz­ i‐­
val­o je ko­li­ka je njeg­ o­va uzn­ em­ i­ren­ ost.
— Lajn­ ir-sane — reče — kad ste prvi put po­men­ ul­i Vu-
šing rek­ li ste da je to ser­i­ja kaz­ ni. Mo­žem­ o li da sved­ em­ o to
na pet kaz­ ni zbog zna­ka Vu?
Nik­ o­la je po­stao uz­nem­ i­ren.

— Da, to je tačn­ o. Mo je prvi nač­ in kaž­ nja­van­ ja i, prem­ a
tome, najb­ la­ži.

— Šta može da bude okrutn­ ij­e od smrt­i? — pi­tao je, nek­ a‐­
ko be­sno, Nang­ i.

— I ja sam mi­slim da je u pi­tan­ ju mo — reče Ni­ko­la. —
Otvor­en­ o go­vo­reć­ i, to bi treb­ al­o da bude samo to: znak is­te‐­
to­vir­an na licu.

Nang­ i je preš­ ao prek­ o go­log dr­ven­ og poda, udar­aj­u­ći šta‐­
pom. Svi ostal­i su sed­ e­li, ili staj­al­i, ček­ aj­u­ći da vide šta će on
da učin­ i.

— Pa ipak je ubi­stvo žr­tve iz­ved­ en­ o na čud­ an nač­ in — re‐­
kao je on.

— Čud­ an i neu­ o­ ­bi­čaj­en — rek­ ao je Ni­ko­la. On je sed­ eo sa‐­
svim mir­no, dok je svoj­e grub­ e šake dr­žao sklop­ lje­ne izm­ eđ­ u
ko­len­ a. Pri­mo­rao je sebe da mu lice odaj­e aps­ o­lut­ni mir. Nije
nik­ ak­ o že­leo da bilo ko od njih po­sta­ne sves­ tan njeg­ o­vih
unut­ra­šnjih oseć­ an­ ja. Um mu je bio stal­no za­ba­vljen po­mi‐­
šlju da je neko do­šao iz njeg­ o­ve sop­stve­ne ško­le, neko ko je
po­znav­ ao taj­ne aka-i-nin­đu­cu, jer samo ta­kav čov­ ek je mo‐­
gao da po­či­ni ovak­ vo ubi­stvo. To je bilo nez­ a­mi­sli­vo. Pa ipak,
do­go­di­lo se. Vi­deo je sve što je bilo po­treb­no da se vidi, i ni
najm­ an­ je nije sumn­ jao da je to isti­na. Očajn­ ičk­ i se mol­io da
mu niko ne po­stav­ i prav­ o pi­ta­nje, koje bi mo­glo da osves­ ti
či­tav­ u sit­u­ac­ i­ju.

— Po­sto­ji neš­ to što ja ne raz­ um­ em — rek­ ao je Tomk­ in, i
Nik­ o­la se pri­prem­ i da od­go­vo­ri na ono na šta je nem­ og­ u­će
od­go­vo­ri­ti — taj Vu-šing, ili kako vi to već iz­go­var­at­e, je neki
Ki­nes­ ki spec­ ij­a­li­tet. Kako to da se on pri­men­ juj­e ovde, u Ja‐­
pa­nu? Mi­slio sam da su te dve kult­u­re pot­pun­ o odvo­jen­ e i
ra­zli­či­te. Mis­ lio sam da samo Zap­ adn­ jac­ i ne mogu da ra­zli‐­
kuj­u jedn­ u od drug­ e.

Tel­e­fon je za­zvo­nio u ti­ši­ni koja je iz­nen­ ad­ a za­vlad­ a­la, i Iši
pođe da se javi. Ček­ al­i su dok je on tiho go­vor­io u sluš­ al­i­cu.
On sam se pob­ ri­nuo da ih niko ne uzn­ em­ i­ra­va.

Pri­ti­snuo je jedn­ o dugm­ e i pod­ i­gao po­gled.

— Po­ziv je za vas, Nang­ i-sane — rek­ ao je, a Ni­ko­la se pi‐­
tao kak­ ve se čud­ne emo­ci­je kri­ju iza ovih cr­nih oči­ju. — Oči‐­
gled­no ne može da čeka.

Nang­ i klim­nu glav­ om.
Idem u drug­ u sobu. — Preš­ ao je prek­ o kanc­ el­ar­i­je i oti­šao
prem­ a otvo­ren­ om pro­laz­ u iza to­ko­nam­ e, gde ga je Nik­ o­la
prvi put ugle­dao.
U pro­sto­ri­ji je vla­da­la nap­ et­ost, i Nik­ o­la je mor­ao da pri‐­
men­ i svu svo­ju uvež­ ba­nost kako bi pro­naš­ ao nač­ in da raz­bi‐­
je ovaj nab­ oj ener­gi­je i da skren­ e int­er­es da­lje od teme o ko‐­
joj još nije bio sprem­ an da dis­ kut­uj­e.
— Zaš­ to bi se nač­ in ki­nes­ kog kaž­ nja­van­ ja učio u okvi­ru
jed­ne ja­pans­ ke di­sci­pli­ne može lako da se ob­ja­sni — po­čeo
je — Kaže se da ninđ­ u­cu vuče svo­je ko­ren­ e od­nek­ ud­ a sa
azij­skog kon­ti­nent­a, najv­ er­o­vatn­ ij­e iz sev­ er­o­i­stoč­ne Kine,
Svak­ ak­ o da je po­sto­jao pre nego što je Jap­ an po­stao ci­vil­i­zo‐­
van. Ali, u Jap­ an­ u ima mnog­ o sta­rih obi­čaj­a i tra­di­ci­ja —
ustao je i preš­ ao prek­ o sobe, ko­ra­kom pant­er­a. Tomk­ in je
pri­met­io da se kreć­ e lako kao bal­et­ski igrač a noge mu vib­ ri‐­
raj­u po tvr­dom podu kao da je mad­ rac od suve trav­ e.
Po­što se smes­ tio na sofu prek­ o puta Tom­kin­ a, dok su mu
Sato i Iši bili s leve stra­ne, nas­ tav­ io je:
— U stva­ri, Kina i Jap­ an su to­li­ko po­vez­ a­ni, mnog­ o više
nego što bilo koja od ove dve zem­ lje hoće da pri­zna jer je
nep­ ri­jat­elj­stvo iz­međ­ u njih bilo dug­ o­roč­no i pri­lič­no gor­ko.
Mo­žet­e da nađ­ et­e či­njen­ ic­ e koje go­vor­e ovom­ e u pri­log, ako
po­gle­da­te svak­ od­nevn­ i ži­vot ili jez­ ik. Ki­nes­ ki i jap­ ans­ ki su
sko­ro nep­ ro­men­ ji­vi.
Zas­ tao je za tren­ ut­ak, da vidi da li će Jap­ anc­ i pro­te­sto­va‐­
ti.
— Sve do pet­og veka, uop­šte nije bilo zap­ i­sa na ja­pan‐­
skom jez­ i­ku. Svi su se osla­njal­i na kat­a­ri­be, lju­de koji su od
ro­đe­nja bili obu­čav­ am da pamt­e stvar­i, i tako je stvor­en­ a
go­vor­na isto­ri­ja ran­ og Jap­ an­ a sa bez­broj najs­ it­nij­ih det­a­lja.
Ali, to je kao što da­nas znam­ o od­li­ka pri­mi­tiv­ne ci­vil­i­zac­ i­je.
Ki­nes­ ka slo­va pren­ et­a su u Jap­ an u pet­om veku, ali praks­ a

ko­ri­šćen­ ja kat­a­ri­bea bila je to­li­ko uvrež­ e­na u toj kult­ur­i koja
nije spremn­ a da se men­ ja, da je nas­ ta­vil­a da egz­ i­sti­ra još tri
sto­ti­ne god­ i­na.

— Ipak, ra­zli­ke u je­zi­ci­ma po­sto­je — nap­ o­men­ u Sato. Iz‐­
gle­dao je nek­ ak­ o po­si­vel­o i utuč­ en­ o. Iši kao da nije rad­ io ni‐­
šta dru­go, sem što je di­sao.

— Da, da — reče Ni­ko­la — tako i treb­ a da bude. Čak i u
pro­šlo­sti, Jap­ anc­ i su bili oda­ni svo­joj pra­voj pri­ro­di. Oni nik­ a‐­
da nisu bili zai­nt­e­res­ ov­ an­ i za inov­ ac­ i­je, ali nisu ni od­bi­jal­i da
pri­hvat­e tuđe ide­je i da ih po­bolj­šaj­u. Pro­blem sa kin­ es­ kim je
nar­o­či­to komp­ li­ko­van. Taj je­zik sad­ r­ži mnog­ o hil­ja­da slo­va, i
kako je ko­ri­šćen na cars­ kom dvor­u i u služ­ be­nim do­kum­ ent­i‐­
ma, nije bio baš najp­ o­god­ni­ji za svak­ od­nevn­ u upot­reb­ u. Ja‐­
panc­ i su tada po­čel­i da rade na fon­ et­skom slo­govn­ i­ku koji je
da­nas po­znat kao hir­ag­ an­ a, da bi kin­ es­ ki kan­ ji učin­ il­i pri­hva‐­
tlji­vi­jim i da bi mo­gli da iz­ra­ze neke, či­sto ja­pans­ ke, stvar­i za
koje uopš­ te nije bilo ki­nes­ kih slo­va. Sred­ i­nom IX veka to je
učin­ jen­ o. Čud­nom ko­inc­ i­denc­ i­jom, to je urađ­ e­no sko­ro u isto
vrem­ e kad je u Istočn­ oj Evro­pi po­čel­a da se raz­ vi­ja ći­ri­li­ca.
Neš­ to kas­ nij­e, pro­nađ­ en je i drug­ i slo­govn­ ik — ka­ta­kan­ a —
da bi se ko­ri­stio za go­vor­ni je­zik i obe­le-ža­van­ je stran­ ih reči
koje su sve više ulaz­ i­le u jap­ ans­ ki je­zik. Ali neki čudn­ i ki­ne‐­
ski obi­čaj­i već su se uvrež­ i­li u Jap­ a­nu. Ni­jed­na Ki­nes­ kin­ ja ni‐­
kad­ a nije ko­ri­sti­la kanđ­ i, pa je onda pren­ et­o ver­o­van­ je da taj
oblik nije pri­hvat­ljiv ni za Ja­pank­ u. Tako su pri­hvać­ en­ i hir­a­ga‐­
na i kat­a­kan­ a, i tako je stvo­ren­ a prva pi­san­ a knji­ževn­ ost,
»Se­i­šon­ ag­ o­nov­ a knji­ga za spav­ an­ je« i klas­ ičn­ i »Genđ­ i Min­ o‐­
ga­to­ri«, (po­vest o prin­cu Genđ­ i­ju) obe iz XI veka.

***

S dru­ge stra­ne zida, Nan­gi je sed­ eo za pi­sać­ em sto­lom na
ko­jem nije bilo nik­ ak­ vih pap­ i­ra ni fas­ cik­ li. Po­vrš­ i­na od ked­ ro‐­
vi­ne, do­bro iz­gla­čan­ a, li­či­la je više na ogle­da­lo. Mo­gao je na
njoj da vidi deo svo­ga lica.

— Da? — rek­ ao je u sluš­ al­i­cu.

— Nan­gi-sane — glas je bio čud­ es­ no tan­ ak, sa stra­nim
nag­ la­skom. — Ovde je Ent­o­ni Čin.

Čin je bio di­rekt­or Sve­az­ ij­ske bank­ e iz Hong Kong­ a koju je
Nang­ i kup­ io pre sed­ am go­di­na, u tren­ utk­ u kad je bila na ivi­ci
pro­pas­ ti.

Nang­ i je ot­plo­vio u Hong Kong, i pun­ ih des­ et dana ra­dio
je na tome da preu­ z­ me tu bank­ u.

Bilo je to 1977. go­di­ne, a do 1980. pri­hod­ i ove bank­ e po‐­
ra­sli su čet­i­ri puta.

Pre god­ i­nu dana, Čin je sav­ et­o­vao da se bank­ a pro­ši­ri:
»Imam­ o sve više po­slo­va« — rek­ ao je Nang­ i­ju kraj­em 1979.
go­di­ne. — »Mi nem­ am­ o dru­gog iz­bo­ra.«

Ali, Nang­ i je ipak pred­ la­gao oprez­ nost. Brit­an­ski zak­ up od
99 go­di­na usko­ro će is­te­ći, i Nove Ter­i­to­ri­je će biti slo­bod­ne.
Kina će biti do­volj­no mud­ ra da po­nov­ o ob­nov­ i ugov­ or, ili da
nađe neko pog­ od­no reš­ en­ je jer su svi bili sves­ ni da su Hong-
Kong i Mak­ ao bili jed­ i­ni pro­zo­ri ove ze­mlje prem­ a Zap­ a­du, i
da su nep­ res­ uš­ ni izvo­ri novc­ a.

Nang­ i je do­sta rad­ io sa Ki­nez­ i­ma, i tač­no je znao kako
funkc­ i­o­niš­ e nji­hov um. Go­di­ne 1980. on je po­čeo da raz­mi‐­
šlja o tome da će nji­ma biti po­treb­nij­e neš­ to drug­ o, a ne no‐­
vac.

Pred­vid­ eo je Maov kraj i pad Čet­ve­ro­član­ e band­ e. Njem­ u
je bilo lako da to nas­ lu­ti jer je u sav­ rem­ en­ oj Kini ot­kriv­ ao
iste ra­zlo­ge koji su uslo­vil­i pro­past tri­sto­go­di­šnjeg To­kug­ a­vi‐­
nog šog­ u­nat­a u njeg­ o­voj ze­mlji, kada je za­po­čeo pe­ri­od pro‐­
men­ a Mei­­o­ti. Da bi mo­gla da prež­ i­vi u mo­dern­ om dobu, Kina
je do­šla do bol­nog za­ključk­ a da mora da se otvo­ri prem­ a Za‐­
pa­du. Sve do tada, bila je u do­bro­volj­noj izo­lac­ i­ji u toku koje
je ind­ u­stri­ja atro­fi­ra­la za­jed­no su kult­u­rom, sa tr­go­vin­ om, sa
umetn­ ičk­ im iz­raz­ om.

Nang­ i­ju je bilo ja­sno da će Kini biti po­trebn­ i, pre sveg­ a,
teš­ ka in­dus­ tri­ja i nuk­ lea­ r­no nao­ ­ruž­ a­nje kako bi sta­la na svo‐­
je klec­ av­ e noge. Kini su bile neo­ p­hodn­ e mnog­ e, fab­ ri­ke, ali
nije imal­a do­volj­no novc­ a da pla­ti za njih. U svem­ u tome
mo­gla je da joj po­mog­ne samo jed­na stvar — tramp­ a. A jed­ i‐­

no što je mo­gla da po­nud­ i u toj igri bio je — Hong Kong. Me‐­
đu­tim, Nang­ i nije že­leo da učes­ tvuj­e u tome, jer je oseć­ ao
da će se sa Hong Kong­ om do­go­di­ti neš­ to što njem­ u neće ići
u rač­ un.

I tako je i bilo: 1982. go­di­ne, Ki­nez­ i su naj­a­vi­li kral­ji­ci. Eli‐­
za­bet­i da je za­kup Hong Kong­ a koji je tra­jao 99 go­di­na upra‐­
vo is­tek­ ao. Zap­ ad­njac­ i su po­čel­i da se zno­je, a Ki­nez­ i su tr‐­
lja­li ruke. Već po­četk­ om 1983. neke man­ je kom­pan­ i­je su pro‐­
pal­e, a i dve-tri veće naj­a­vlji­val­e su da će i one kren­ ut­i nji­ho‐­
vim pu­tem. Kao što je Džon Brem­ idž, fi­nans­ ij­ski sek­ ret­ar
Hong Kong­ a i pred­vi­deo, najv­ eć­ i gub­ i­ci oset­i­li su se u fi­nan‐­
sij­skom sekt­o­ru.

Sada, kad je preu­ z­ i­mao sluš­ al­i­cu da bi raz­go­var­ao sa En‐­
to­nij­em Či­nom, Nang­ i još jed­nom zah­ val­i bogu što je bio
oba­zriv i konz­ er­vat­i­van.

— Kako sto­je stvar­i u cvet­nom vrtu? — pi­tao je. Bila je to
nji­hov­ a uob­ i­čaj­en­ a šala, ali ovog puta Ent­o­ni nije od­go­vor­io
na nju.

— Pla­šim se da imam loše ves­ ti, Nang­ i-san.
— Ako je to još jed­ an nap­ ad na bank­ u, ne bri­ni­te — reče
Nang­ i — mož­ em­ o to da sred­ i­mo. Znat­e ko­li­ko kap­ i­tal­a ima‐­
mo.
— Stvar je baš u tome — reče Čin. — Kap­ i­tal nam je mno‐­
go man­ ji nego što vi mi­sli­te.
Nang­ i snag­ om vo­lje smir­i lu­pan­ je srca koje je tren­ ut­ak ra‐­
nij­e htel­o da isko­či. Traž­ io je mir. Imao je hil­ja­de pi­tan­ ja, ali
pre nego što je otvo­rio usta, po­trud­ io se da po­sta­vi ono naj‐­
važ­ ni­je. Prvo najg­ lav­nij­a stvar.
— Gde je no­vac?
— Ulo­žen u raz­ voj Sa Tina — reče bed­no Ent­o­ni Čin. —
Znam kak­ ve su bile vaše nar­ed­be, ali ja jed­nos­ tavn­ o ni­sam
mo­gao da odo­lim… sada se, pak, po­kaz­ a­lo da je to bila loša
inv­ es­ ti­ci­ja jer je ovde kli­ma nes­ i­gur­na. Svi su po­tres­ en­ i, svi
tai-pani, čak i…
— Ot­puš­ ten­ i ste — reče krat­ko Nang­ i. — Imat­e de­set mi‐­
nut­a da iza­đe­te iz zgra­de. Po­sle toga, lju­di iz obez­be­đe­nja

do­bi­će nar­ed­bu da vas uhap­se. Uči­nić­ e to isto ako do­tak­ne‐­
te, ili pro­men­ i­te bilo šta u do­kum­ ent­i­ma.

Spus­ tio je sluš­ al­i­cu, a zat­im okren­ uo broj bank­ e tra­žeć­ i
Ale­na Sua, potp­ red­sed­nik­ a Svea­ z­ ij­ske bank­ e.

— Go­spo­di­ne Su, Tanz­ an Nang­ i je ovde — reče. — Mol­im
vas, ne po­sta­vljaj­te nik­ ak­ va pi­tan­ ja. Od ovog tren­ utk­ a, vi ste
pred­sedn­ ik Svea­ z­ ij­ske bank­ e. Ent­o­ni Čin više ne radi za
mene. Mol­im vas, iz­daj­te nar­eđ­ e­nja vaš­ im lju­di­ma iz obez‐­
be­đe­nja da mu zab­ ran­ e ulaz­ ak u zgra­du. Isto, pro­ver­i­te da
on niš­ ta ne iz­nes­ e iz ban­ke. A sada, na pos­ ao…

***

Kad se Nang­ i vrat­io u ve­li­ku kanc­ el­a­ri­ju, lice mu je bilo sa‐­
svim mirn­ o. Učin­ io je sve što je u ovom tren­ u mog­ lo da se
uči­ni. Sada je bilo na Ale­nu Suu i njeg­ o­vom osob­ lju da pro‐­
ver­e sve knjig­ e i vide šta je vred­no u Svea­ z­ ij­skoj banc­ i pa da
to spa­šav­ aj­u, da vide da li je ona još vred­na. Su je pred­ la­gao
da se bank­ a za­tvo­ri dok se stva­ri ne sred­ e, ali Nang­ i koji je
znao kako se u Ko­lo­nij­i šire gla­si­ne odlu­čio je da vrat­a osta‐­
nu otvo­ren­ a, ali da se odm­ ah svim nov­ in­ am­ a, i ki­nes­ kim i
eng­ le­skim, izda sao­ p­šte­nje o ot­pu­štan­ ju Ent­o­nij­a Čina. Nije
imao mi­lo­sti prem­ a čo­vek­ u koji je njeg­ o­vu bank­ u do­veo na
ivi­cu pro­pa­sti, i nije ga se ti­cal­o što time uniš­ ta­va njeg­ o­vu
kar­ i­jer­ u.

»Vode u Hong Kong­ u mor­aj­u da se za­mut­e« — rek­ ao je
Nang­ i Ale­nu Suu. — »Mor­a­mo da učin­ im­ o sve što mo­žem­ o
da bi­smo do­bi­li u vrem­ en­ u. Ne že­lim da preb­ ac­ uj­em kap­ i­tal
odav­de da bih ga tamo, u toj skit­skoj at­mos­ fer­i, uniš­ tio.
Neću da ba­cam do­bar nov­ ac zbog lo­šeg. Ne za­bo­rav­ it­e to,
go­spo­di­ne Su. Vaš po­sao, i po­sao svih onih koji su pod
vama, u vaš­ im je ru­kam­ a. Mol­im vas, nem­ oj­te da oman­ et­e«.

Raz­mi­šlja­ju­ći po­nov­ o o svem­ u, bio je si­gu­ran da je urađ­ e‐­
no onak­ o kako treb­ a. Sada je sve bilo u bož­jim ruk­ am­ a.
Neka on odlu­či o sudb­ i­nu Sve­az­ ni­ske bank­ e. Nar­avn­ o, nije
rek­ ao Suu da kei­­rec­ u ne bi ni mog­ ao da odvoj­i veću sumu

novc­ a. Ali, ako sama bank­ a ne može da obez­bed­ i no­vac, ka‐­
pi­tal će od nek­ ud­ a mo­ra­ti da se nađe.

Zad­ o­vol­jan na tren­ ut­ak, obra­tio je punu pa­žnju ono­me o
čemu je bilo reči u Sat­o­o­voj kanc­ el­ar­i­ji. Set­io se šta je hteo
da pita Laj­nir­a kad ga je tel­ef­ons­ ki po­ziv omeo. Zas­ tao je iza
sofe na ko­joj je Nik­ o­la se­deo sa Sat­o­om i Iši­jem. Tomk­ in je
bio is­pru­žen u ogrom­noj fo­tel­ji is­pred njih.

— Laj­nir-sane — reče on i iz­vad­ i ci­gar­et­u i upal­jač — pre
nego što su me po­zva­li na te­lef­on, rek­ li ste da je neu­ o­ ­bi­čaj­e‐­
no da sama smrt bude pov­ ez­ an­ a sa tim znak­ om Mo.

Ni­ko­la, ble­dog lica, ne reče ni­šta, a Nang­ i se za­gle­dan u
njeg­ a, dok je pa­lio ci­gar­et­u pi­tao da li je po­go­dio pra­vu žicu
što bi mu kas­ ni­je mo­glo po­služ­ i­ti da prev­ la­da ovog gai­­đi­na.

— Pi­tam se — nas­ ta­vi Nang­ i, iz­bac­ uj­uć­ i pla­vič­ as­ ti dim
kroz po­luo­ ­tvo­ren­ a usta — da li bi­ste bili lju­ba­zni da mi ob­ja‐­
sni­te nam­ en­ u Vu-šin­ga?

Nik­ o­la je sada mo­gao da bira: ili da iz­gu­bi ob­raz ili da iza‐­
zo­ve pan­ ik­ u među Jap­ anc­ i­ma i tako ozbilj­no ugro­zi preg­ o­vo‐­
re za koje mu je Tom­kin jas­ no dao do znan­ ja da mo­ra­ju biti
zav­ r­šen­ i ove sedm­ i­ce. Deo sveg­ a is­pri­čao je Tomk­ in­ u u pe‐­
tak u hot­el­skoj sobi, a sada je rek­ ao još neš­ to. Ali samo je on
znao kak­ va je straš­ na stvar u pi­ta­nju, i u ovom tren­ utk­ u nije
žel­eo o tome da raz­mi­šlja. Ali, in­te­li­gent­ni Nang­ i pri­si­lja­vao
ga je da do­nes­ e odlu­ku, i tako uniš­ ti ko zna ko­li­ko go­di­na
Tom­kin­ ov­ og pla­ni­ran­ ja.

Nje­go­ve mi­sli bile su konc­ ent­ri­san­ e na taj pro­blem, kad
mu se od­jed­nom gla­va okret­e pro­tiv svo­je vol­je. Ha­rag­ ei —
njeg­ o­vo spec­ i­fičn­ o čes­ to čulo — upoz­ o­rav­ al­o ga je… na šta?

Tom­kin! šta nije bilo u redu? Ni­ko­la se po­kret­e pre nego
što je nje­gov mo­zak do­neo odluk­ u o tome.

Smeđ­ e oči Raf­ae­ l­a Tomk­ i­na, uvek pune oštri­ne i sprem‐­
nos­ ti da zai­­skre, sada su bile nek­ ak­ o čudn­ o za­muć­ en­ e, kao
da se boja iri­sa prel­i­la prek­ o ivi­ce. Njeg­ o­ve ze­nic­ e bile su ra‐­
ši­ren­ e, i kao da je imao pro­ble­ma sa vid­ om.

Ni­ko­la ga do­dir­nu, i is­tog tren­ a ose­ti vi­brac­ i­je u nje­go­vom
telu, arit­mičn­ e, nen­ or­mal­ne.

— Brzo — reče Nik­ o­la — po­zo­vit­e dokt­o­ra.
— Po­sto­ji je­dan le­kar u zgra­di — reče Sato i kren­ u prem­ a
Išiu koji je već bio na pola puta do vrat­a. — On je naš slu‐­
žbe­nik, i odl­i­čan je.
Tomk­ in je po­kuš­ av­ ao da otvo­ri usta, ali nije mo­gao da go‐­
vor­i. Njeg­ o­ve ruke po­le­te­še prem­ a Nik­ o­li­nom sak­ ou, i on se
čvr­sto uhvat­i ali tkan­ i­na poče da mu kli­zi iz­međ­ u pr­sti­ju. U
oči­ma mu se vid­ el­o da je smrt­no prep­ la­šen.
— Sve će biti u redu — reče Ni­ko­la mir­nim gla­som — le‐­
kar je već kren­ uo.
Neš­ to je po­kuš­ av­ al­o da se pro­bi­je na po­vrš­ i­nu njeg­ o­ve
sves­ ti, neka usp­ o­men­ a koje se nap­ o­la seć­ ao, si­ćuš­ na, neu­ ‐­
hvat­lji­va, čin­ i­la mu se tada be­zna­čajn­ om. Šta je to bilo?
Tomk­ i­nov­ o lice bilo je vla­žno od zno­ja, i tako bli­zu Nik­ o­li‐­
nom da je mo­gao da ose­ti udar­an­ je njeg­ o­vog puls­ a koje je
li­či­lo na neku po­di­vlja­lu, zah­ ukt­a­lu maš­ i­nu. Sta­vio je kaž­ i­prst
na puls Tomk­ i­nov­ e drht­av­ e ruke. Po­sle jed­nog tren­ utk­ a,
uklon­ io je prst a zat­im ga po­nov­ o pri­ti­snuo na isto mes­ to.
Zan­ em­ eo je od nev­ er­i­ce. Nije mog­ ao da oset­i puls!
Tom­ki­nov­ a usta su se otva­ral­a i za­tva­ral­a, u bez­us­ pe‐­
šnom po­kuš­ aj­u da neš­ to kaže. Us­peo je da po­vuč­ e Nik­ o­lu
prem­ a sebi, očaj­nič­ki že­leć­ i da mu neš­ to šap­ne. Nik­ o­la spu‐­
sti uho na Tomk­ i­nov­ e usne i nap­ reg­nu sluh. Tom­kin je teš­ ko
di­sao a iz njeg­ o­vih usta ose­ćao se tež­ ak za­dah rasp­ a­da­nja.
Nik­ o­li sevn­ u kak­ vo je to bilo za­pret­a­no seć­ an­ je ali baš kad je
po­segn­ uo da ga se do­čep­ a, čuo je Tom­ki­nov glas kao da do‐­
la­zi s dru­gog sve­ta.
— Grej­don — Ni­ko­la je ra­za­brao iz­međ­ u udis­ an­ ja — za
ime boga… do­ved­ i… Grej… dona… sada.

***

Ruž­ i­čas­ ta sve­tlost od­bi­jal­a se sa kanz­ a­ši­ja u Još­ i­di­noj kosi. A
sten­ e na dnu baz­ e­na bli­stal­e su kao dra­go kam­ en­ je. Kle­čal­a
je is­pred otvo­ren­ e fus­ um­ e na pet­nae­ s­ tom spra­tu pa­lat­e u
ko­joj je bila smeš­ te­na »Sato Pet­rol­hem­ i­ja«. Za ovaj deo

zgra­de po­bri­nuo se majs­ tor unut­ra­šnje arh­ it­ek­tur­e i prav­ i
sens­ ei vr­tlar­stva, a sve sa ci­ljem da stvor­e pri­jat­no mes­ to za
smir­en­ je i raz­mi­šlja­nje u za­di­vljen­ oj ludn­ ic­ i cent­ra To­kij­a. Jo‐­
ši­da, ode­ven­ a u sav­ rem­ en­ u tam­noc­ r­ven­ u odeć­ u, kleč­ al­a je
po­red ba­zen­ a. Mada je bila lič­ni Sa­to­ov po­moćn­ ik, tra­di­ci­ja
je dikt­i­ra­la da nema nek­ ak­ vu drug­ u ti­tul­u, sem naz­ i­va slu‐­
žbe­nic­ e. Pro­tiv toga se ona go­di­nam­ a bo­ri­la, ali bez uspeh­ a.
U drug­ im okol­nos­ ti­ma, uop­šte ne bi bila ovde već bi is­pu­nja‐­
val­a svo­je tra­di­ci­o­naln­ e žen­ske du­žnos­ ti. Bila bi sup­ rug­ a i
majk­ a, i jed­ i­na bi joj du­žnost bila da odr­žav­ a svoj dom.

Ali, pre šest go­di­na njen­ og muža je udar­io te­ret­ni kam­ i­on
u tren­ ut­ku kad je za­ko­rač­ io sa tro­to­ar­a. Lo­ban­ ja mu je tre‐­
nutn­ o bila smrs­ kan­ a, Jo­ši­da je osta­la sama da bri­ne o nji­ho‐­
vom je­di­nom sinu Ko­zou koji je baš kren­ uo u sred­nju ško­lu i
to onu koja je bila po­vez­ an­ a sa To­da­i­em. Još­ i­da i njen muž
ra­di­li su dugo i uporn­ o na tome da ga ubac­ e u tu ško­lu. Čak
su ang­ a­žo­val­i i Sa­toa, da svo­jim vel­i­kim uti­caj­em po­mog­ne
da se Kozo upi­še u nju. Bili su očajn­ i zbog de­čak­ o­ve nez­ a‐­
hvaln­ os­ ti. Iz­gle­da da on ni najm­ an­ je nije bio za­in­ter­es­ o­van
za bi­li­sta­vu bud­ uć­nost koju su mu nam­ en­ il­i ro­di­tel­ji.

Zah­ val­ju­juć­ i njen­ oj upor­nos­ ti i Ko­zo­voj nes­ umn­ ji­voj in­tel­i‐­
genc­ i­ji, usko­ro je po­zvan da se pri­druž­ i po­sebn­ oj đuku koja
je iz­naj­mlji­val­a uči­o­ni­cu u To­dai. Još­ i­da je bila veo­ ­ma zad­ o‐­
volj­na, jer ju je to pods­ eć­ al­o na njen­ e stud­ i­je.

Pre dve go­di­ne — ni sama nije ver­o­val­a da je već pro­šlo
to­li­ko — Kozo je bio sprem­ an da zav­ rš­ i sredn­ ju ško­lu. To­kom
či­tav­ e go­di­ne on je, upor­ed­ o sa škol­skim predm­ et­i­ma ob­ra‐­
đi­vao i grad­ i­vo za is­pi­te na To­dai. Bled i nap­ reg­nut, svak­ o­ga
jut­ra bi odla­zio iz sta­na i ne bi se vrać­ ao iz bi­bli­o­te­ke sve do
kas­ no uveč­ e.

A onda, tri ned­ e­lje po­sle nove go­di­ne, Kozo je po­čeo ši‐­
ken đi­go­ku — po­znat kao is­pit­ni pak­ ao. Jo­ši­da je i sada za‐­
drht­al­a pri po­mi­sli na te reči.

Či­tav deo svo­ga sta­na ona je po­dred­ i­la Ko­zo­o­vom učen­ ju.
A onda, jedn­ og jut­ra…

Još­ i­di­na ram­ en­ a zad­ rht­a­še, i ona gla­sno za­je­ca na ivi­ci
ovog prel­e­pog vrta gde je li­šće šap­ ut­a­lo i gde je mal­en­ i vo‐­
do­pad žu­bo­rio prek­ o oda­bra­nog kam­ en­ ja.

»Ne!« — oset­i­la je glas u sebi — »Zaš­ to da se po­nov­ o
muč­ im? Zaš­ to sebe pri­si­lja­vam, da se seć­ am?«

Ali, sve vrem­ e ona je znal­a za­što. Kaž­ nja­val­a je sebe.
Suze joj li­nuš­ e niz okrug­ le ob­raz­ e, nak­ vas­ i­še joj svil­en­ u blu‐­
zu, kliz­ nuš­ e niz rev­ er­e lan­ en­ og ko­sti­ma.

O, buda? Da li će ikad­ a moći da za­bo­ra­vi tren­ ut­ak kad je
ušla u njeg­ o­vu pro­sto­ri­ju tog jut­ra i naš­ la ga obe­šen­ og o uvi‐­
jen­ i krev­ ets­ ki čarš­ av, dok je mala sto­li­ca staj­al­a prev­ r­nut­a
sa stra­ne. Kla­tio se nap­ red-naz­ ad, kao stra­vičn­ i met­ro­nom i
sa onim čudn­ im, taj­nim osmeh­ om na usnam­ a koji je imao
još kao beba i koji je bio pri­met­an samo u snu.

»Jadn­ i moj Kozo!«
Tri mes­ ec­ a po­što ga je sah­ ran­ il­a po­red oca, pro­či­ta­la je u
nov­ in­ am­ a čla­nak koji je nap­ i­sao pro­fes­ or To­kij­skog Univ­ erz­ i‐­
te­ta Soi­­ći Vat­an­ ab­ e. U tom člank­ u on je go­vo­rio o obra­zov‐­
nim muk­ am­ a i pro­ble­mi­ma koje retk­ o koje dete može da iz‐­
beg­ne. Tada je po­nov­ o jec­ al­a, očaj­na što je to­li­ko ins­ i­sti­ra­la
na Ko­zo­vom obraz­ o­van­ ju.
Jo­ši­da je bila pot­pu­no uto­nul­a u bol i ža­lje­nje. Do­živ­ el­a je
ned­ avn­ o stra­šnu tra­um­ u, kad je naš­ la Kag­ am­ i-sana is­kas­ a‐­
plje­nog u sau­ n­ i. I to seć­ an­ je na Ko­zoa koje ju je stal­no muč­ i‐
lo… Mo­gla je da zab­ o­rav­ i u svom očaj­u čak i smrad koji se
ši­rio od Tom­kin-sana, ver­o­vat­no zbog za­padn­ jačk­ e hran­ e
koju je uz­i­mao.
Tada je ose­ti­la než­ nu ruku kako je do­di­ruj­e po ram­ en­ u i
tih žens­ ki glas koji joj neš­ to go­vo­ri, kao da je teši. Po­di­gla je
ra­men­ a, ispra­vi­la kič­mu a gla­va joj se okren­ ul­a da bi vid­ e­la
izvor ute­he.
Imal­a je samo to­li­ko vrem­ en­ a da vidi vi­šeb­ oj­ni ki­mon­ o,
sjaj duge crne kose, ukraš­ en­ e krv­ av­ im Hi, onak­ o kako su to
či­nil­e gej­še, a tada se čulo zvi­žda­nje kroz vaz­ duh i oštro se‐­
či­vo guns­ en­ a pro­le­te kroz kost i hr­skav­ i­cu njen­ og nosa, ra‐­
sek­ avš­ i joj lice.

Jo­ši­da url­ik­nu od bola kad su njen­ i živ­ci oset­i­li šta se do‐­
ga­đa i kad joj je bol ob­uz­ eo telo. Krv linu iz rane na njen­ om
licu, na­tap­ a­ju­ći joj bluz­ u i ža­ket. Pala je nau­ z­ nak, dok su joj
noge bile po­dvi­jen­ e is­pod tela. Oči joj se ši­rom otvo­ri­še, kap‐­
ci zat­rept­a­še u strah­ u i nesh­ vat­an­ ju jer je u tom času prep­ o‐­
zna­la osob­ u koja joj je pri­šla i nje­no srce se stež­ e od užas­ a.

***

— Boj­im se da ovde ne mogu mnog­ o da po­mog­nem — rek­ ao
je lek­ ar. Bio je sed­ o­kos i ozbi­ljan. Iz­gle­dao je de­set go­di­na
star­i­ji. — Jed­ i­na mu je nada da što pre stig­ne do bol­ni­ce. —
Dub­ o­ko je uz­dahn­ uo, gurn­ uo na čelo svoj­e nao­ ­čar­e sa me‐­
tal­nim ra­mom a zat­im je pro­tr­ljao oči pal­čev­ im­ a. — Hi­lja­du
puta vas mo­lim da mi opro­sti­te. Imam uža­sne pro­ble­me sa
si­nus­ i­ma. — Iz­vad­ io je malu pla­stič­nu flaš­ i­cu iz dže­pa i uštr‐­
cao je neku tečn­ ost u svak­ u noz­ dr­vu. — Moj lek­ ar kaže da za
moje do­bro mo­ram što pre da nap­ u­stim grad — vrat­io je bo‐­
či­cu u džep. — Sme­ta mi za­ga­đen vaz­ duh.

Lek­ ar je bio Jap­ a­nac sredn­ jih go­di­na, to­li­ko mrš­ av da su
mu se lop­ a­ti­ce kao nož­ e­vi ocrt­a­val­e is­pod sak­ oa. Imao je ne‐­
žne int­el­i­gent­ne oči. Kad je odl­o­žio bo­či­cu, uzd­ ahn­ uo je.

— Ako vas int­e­res­ uj­e moje lič­no mi­šlje­nje o ovom slu­čaj­u,
ubeđ­ en sam da mu čak ni u bol­nic­ i neće po­mo­ći — zag­ le­dao
se u svak­ o ra­do­zna­lo lice u sobi: u Nik­ o­lu, Sa­toa. Nang­ ia, a
zat­im su njeg­ o­ve oči opet obuh­ vat­i­le po­gle­dom Tom­ki­na, is‐­
pruž­ e­nog na Sat­o­o­voj sofi.

Po­što niko ni­šta nije go­vo­rio, dok­tor na­sta­vi:
— Nije u pi­tan­ ju njeg­ o­vo srce. Poj­ma nem­ am o čemu se
ovde radi.
— Po­kuš­ ao sam da mu izm­ er­im puls dok vi nis­ te sti­gli —
reče Nik­ o­la — ni­sam mog­ ao da ga oset­im.
— Tačn­ o — dokt­o­ro­ve oči zaž­ mi­ri­še kao u sove iza de­be‐­
lih sta­kal­a njeg­ o­vih nao­ ­čar­a — i to je ono što je nev­ er­o­vat‐­
no. On bi već mor­ao da bude mr­tav — po­gle­dao je prem­ a

nep­ o­kret­nom muš­ karc­ u. — Da li zna­te, Laj­nir-sane, je li uzi­‐­
mao nek­ ak­ ve lek­ o­ve?

Nik­ o­la se set­io male pla­stič­ne fla­ši­ce koju je vid­ eo u Tom‐­
ki­nov­ oj ho­tel­skoj sobi.

— Uz­i­mao je »Pred­ni­son«.
Dokt­or kao da se zan­ eo unaz­ ad, i Ni­ko­la pruž­ i ruku da ga
pri­dži. Lice mu je bilo bled­ o, ali nije vikn­ uo. Rek­ ao je ti­him
gla­som, to­li­ko ti­him da je Ni­ko­la mor­ao da se nagne prem­ a
njem­ u da bi ga čuo.
— Uz­i­mao je »Pred­nis­ on«? Da li ste ap­so­lut­no si­gur­ni da
je u pit­a­nju baš taj lek?
— Jes­ am.
Dokt­or ski­de nao­ ­čar­e.
— Bo­jim se da hit­na po­moć neće biti od ko­ri­sti — re­kao je
tiho. Paž­ lji­vo je sta­vio nao­ ­čar­e i za­gle­dao se u njih. Lice mu
je sada bilo sas­ vim iz­men­ jen­ o. Oči su mu bile tamn­ e a iz­raz
pro­fes­ i­o­nalc­ a staj­ao je iz­međ­ u njih kao za­ves­ a. Ni­ko­la je če‐­
sto vid­ eo taj iz­raz na li­ci­ma le­kar­a i na li­ci­ma vojn­ ik­ a koji su
se vrać­ al­i iz rata. Bila je to neka vrs­ ta od­bram­be­nog meh­ a‐­
niz­ ma. Nam­ er­no očvrš­ ćav­ an­ je srca da bi se zaš­ ti­ti­lo od ve‐­
ćih ra­zo­čar­an­ ja. Zai­­sta, više nije bilo ni šta što je lek­ ar mo‐­
gao da učin­ i, a Nik­ o­la nije vol­eo po­raz.
— Boj­im se da Tom­kin-san pati od Tak­ aj­as­ uo­ ­ve art­er­i­o‐­
skler­o­ze, veo­ ­ma opa­sne i fat­al­ne bo­les­ ti. Ona je po­znat­a i
kao bo­lest gu­blje­nja pul­sa. Mi­slim da vam je sada svim­ a ja‐­
sno o čemu je ovde reč.

***

Još­ i­da je bila ubeđ­ en­ a da umir­e. Nije joj to bilo stra­šno jer će
to naj­zad biti kraj njen­ im pat­njam­ a. Ist­o­vrem­ en­ o, to će sa‐­
krit­i stid koji je ose­ćal­a zbog svog kuk­ av­ ičl­u­ka što ne može
da uzme vak­ i­zaš­ i svog­ a muža i za­hod­ e njeg­ o­vo oštro, ši­ro­ko
seč­ i­vo u don­ ji deo svog­ a tr­buh­ a.

Ali nač­ in na koji je sada umir­a­la — to je bilo više nego
straš­ no. Umi­ral­a je kao pas, kao jed­na slo­mlje­na ži­vot­i­nja na

uli­ci, iz­ud­ a­ra­na i po­ni­že­na, dok joj je ži­vot nes­ ta­jao iz tela u
krat­kim arit­mič­kim iz­di­saj­i­ma.

Nije to bio nač­ in umi­ra­nja za ženu — sam­ ur­aj­a. Dok joj je
um odr­ven­ eo od bola zbog udar­a­ca smr­to­nos­ ne lep­ ez­ e,
uspel­a je da to po­mi­sli.

Po­gled na fi­gu­ru koja se nag­ i­njal­a nad nju — na to is­kež­ e‐­
no de­mons­ ko lice, ble­do, ukraš­ en­ o nar­and­ ža­stom bo­jom,
onak­ o kako u kab­ uk­ i po­zo­ri­štu pred­sta­vljaj­u dem­ o­na — pot‐­
pu­no ju je iz­lu­deo.

Kao da je gurn­ ut­a u tam­ni tu­nel le­gend­ e, kao da je sva‐­
kod­nevn­ i To­kio sa go­mi­lam­ a užurb­ an­ ih lju­di, sa gro­znim, za‐­
gađ­ e­nim vaz­ du­hom i sjaj­nim neo­ ns­ kim osvet­lje­njem pot­pu‐­
no nes­ tao. Kao da su se na njeg­ o­vom mes­ tu ši­ri­li šuma,
kuće od pa­pir­a i zel­en­ e uz­drht­a­le sta­blji­ke bam­bu­sa koje su
odavn­ o ras­ le u Jap­ an­ u, pri­čaj­u­ći svoj­im šućt­a­njem mag­ i­ju i
pred­ a­nja o her­o­ji­ma.

Tak­ va oseć­ an­ ja bu­di­lo je u njoj lice, nagnut­o sada prem­ a
njoj, dok je iz­vr­šav­ al­o stra­hov­ i­tu kaz­ nu.

»Ali, ja sam sam­ ur­aj!« — bu­nio se glas u Jo­ši­di­noj pod‐­
sves­ ti. — »Ako već treb­ a da umrem, do­pus­ ti­te mi da do­sto‐­
jans­ tven­ o po­gi­nem u borb­ i«.

Još­ i­da pruž­ i pr­ste prem­ a smr­to­nos­ nom guns­ en­ u koji se
spuš­ tao prem­ a njoj. Po­kuš­ av­ al­a je da iz­beg­ne udarc­ e, izvi­ja‐­
juć­ i se nep­ ri­rod­no, trud­ e­ći se da za­šti­ti lice nadl­akt­i­cam­ a i
lakt­o­vi­ma. Krv je lila niz nje­ne ruke nat­a­pa­juć­ i joj pa­zuh­ a.

Nje­ne usne su bile po­vuč­ en­ e na gore ot­kriv­ aj­u­ći sti­snut­e
zube u sam­ rt­nom, is­cer­en­ om osmeh­ u. Srce joj je luđ­ ač­ki
udar­al­o, a njen­ a krv je pe­val­a u sklad­ u sa prec­ i­ma sam­ ur­aj­i‐­
ma koji su je vod­ i­li prem­ a slavn­ om kraj­u.

***

— Ned­ avn­ o je utvr­đen­ a pra­va di­ja­gnoz­ a. Po­čet­kom 1979,
go­di­ne, na klin­ ic­ i Mejo.

— Zar ne po­sto­ji baš ni­šta što bi­ste vi mog­ li da učin­ it­e,
Taki-sane? — pit­ao je Sato.

Ali, Taki je već odm­ ah­ iv­ ao glav­ om.
Ni­ko­la je bio očaj­an kad je shvat­io da je sav­ rem­ en­ a nau­ ‐­
ka nem­ oćn­ a pred pri­rod­nim si­lam­ a. Klekn­ uo je po­red Tom­ki‐­
na i zag­ le­dao se u to ble­do, nap­ a­ćen­ o lice. Nek­ a­da se na
njem­ u ocr­tav­ al­a snag­ a. Bilo je to lice muš­ karc­ a nav­ ik­ log da
ko­mand­ u­je. Bore su mu dav­ al­e osob­ en­ ost i kar­akt­er.
Sada su te bore po­či­njal­e da se rasp­ ad­ aj­u, da se pro­du‐­
blju­ju, da se šire, prep­ li­ćuć­ i se u čud­ e­snu mrež­ u. Kao da je
osta­rio des­ et go­di­na. Ali, za ra­zli­ku od Tak­ ia, on više neće
moći da uži­va u živ­ o­tu. Njeg­ ov org­ a­niz­ am uniš­ ti­la je bo­lest.
Ni­ko­la oset­i kako je iro­ni­ja to što kleč­ i po­red ovog čo­vek­ a
koji, umi­re, jer je to bio isti onaj čov­ ek čiji je kraj že­leo i čak
se za­kleo da će ga uniš­ ti­ti. Od­ba­cio je te mi­sli. Tomk­ i­nov­ a
kar­ma bila je i njeg­ o­va. Nik­ o­la je pri­hvat­io ove do­ga­đa­je kao
što je pri­hvat­ao i sve ostal­o u ži­vo­tu, sa mi­rom i do­sto­jan‐­
stvom. Zah­ val­ju­juć­ i tim kval­i­tet­i­ma, usp­ eo je da od­ba­ci svo‐­
ju snaž­ nu žel­ju da raz­go­var­a sa Aki­kom. Zah­ val­ju­juć­ i tome,
usp­ eo je da se tako brzo po­vrat­i od šoka koji je iza­zval­o gro‐­
zno ubi­stvo Kag­ a­mi-sana.
Bio je Istočn­ jak po pri­ro­di, mada se na njeg­ o­vom licu je‐­
dva pri­meć­ i­val­o ono što je nas­ le­dio od maj­ke. Da je samo
bio živ, Puk­ ov­nik bi prep­ o­znao u tom sebe kao mla­di­ća.
Samo što je Ni­ko­li­na kosa bila tam­na a oči kao majč­ i­ne.
Ni­ko­la je shvat­io da bi tre­bal­o da Jus­ ti­na bude ovde. Mo‐­
žda je samo on slut­io ko­li­ko bi njen­ o pri­sus­ tvo znač­ i­lo Tom­ki‐­
nu. Tom­ki­nu je njeg­ o­va po­ro­di­ca bila slab­ a tač­ka. Bilo je
okrut­no što mora da umre da­le­ko od kuće i svo­jih kćer­i, da‐­
le­ko od sveg­ a što je vol­eo. Nik­ o­la se uvek ose­ćao po­ni­žen­ im
u sus­ ret­u sa smrć­ u. Znao je da je za­padn­ jačk­ i deo njeg­ o­ve
lič­nos­ ti, ono što je nas­ le­dio od Puk­ ovn­ ik­ a. Nje­go­va istoč­njač‐­
ka po­lov­ in­ a sav­ r­šen­ o je shvat­a­la da je smrt po­vez­ a­na sa ži‐­
vot­om. Treb­ al­o je to da mu bude ute­ha.
Ni­ko­la vide kako se Tomk­ i­nov­ e oči otvar­aj­u. Iri­si su mu
sada bili zam­ uć­ en­ i, sko­ro sivi. Di­san­ je je bilo ogro­man na‐­
por, suve usne bile su nap­ o­la otvo­ren­ e.

— Po­zvao sam Grejd­ o­na — reče Ni­ko­la — si­gurn­ o je sti‐­
gao.

Ali, u tim očim­ a nije se ogle­dao znak da je Tomk­ in neš­ to
shvat­io. Iza pro­zo­ra, umi­rao je dan i noć je do­nos­ i­la novi sjaj
To­ki­ju. Tom­kin okret­e gla­vu i Nik­ o­la pođe za njeg­ o­vim po­gle‐­
dom. Ali, na toj stran­ i bio je samo zid. Šta li je to Tom­kin vi‐­
deo, što je do po­sled­njeg tren­ utk­ a pri­vlač­ i­lo njeg­ o­vu paž­ nju?

Tada senk­ a pređ­ e prek­ o zida, i kao da je na neki nač­ in
bila po­vez­ an­ a sa njim, Tomk­ in zad­ rht­a, a Nik­ o­la vikn­ u.

— Dokt­o­re! — mada je i sam znao da je to sada samo for‐­
mal­nost: Nik­ o­la je mog­ ao da oset­i smrt, da je prep­ o­zna.

— Go­spo­di­ne Lajn­ ir?
Nik­ o­la ustad­ e i za­gle­da se u za­bri­nut­o Grejd­ o­nov­ o lice.
Grej­don je bio dugo god­ i­na Tom­kin­ ov advok­ at.
— Kako mu je?
— Neka vam dok­tor kaže — reče Nik­ o­la, od­jed­nom ose‐­
tiv­ši stra­hov­ it­i umor.
Taki je kleč­ ao po­red Tomk­ in­ a. Pri­slo­nio mu je stet­o­skop
na gru­di i paž­ lji­vo je oslu­škiv­ ao. Po­sle iz­ves­ nog vre­men­ a, iz‐­
vuk­ ao je ins­ trum­ ent iz uši­ju.
— Iz­dahn­ uo je. — Ustao je, i po­čeo da piše neš­ to u svo­ju
be­lež­ ni­cu.
Grej­don obri­sa lice la­nen­ om mar­a­mi­com.
— To je tako iz­nen­ ad­ a — reče, — Nik­ ad… nik­ ad ni­sam
sumn­ jao da će to biti tako brzo.
— Vi ste znal­i za Tom­kin­ ov­ u bo­lest? — upit­a Nik­ o­la. Grej‐­
don od­sutn­ o klimn­ u glav­ om.
— Da. Dok­tor Kid, njeg­ ov lič­ni lek­ ar i ja, je­di­ni smo znal­i
za njeg­ o­vu bo­lest. — Zag­ le­dao se u Ni­ko­lu. — Tom­kin je mo‐­
rao da mi to sao­ p­šti zbog tes­ ta­ment­a. Mor­ao sam to da
znam.
Svi su u sobi ćut­e­ći gle­da­li Grejd­ o­na. On je du­bo­ko uz‐­
dahn­ uo.
— Da li bih mo­gao da do­bi­jem vis­ ki sa sod­ om? — pi­tao je.
— Izvi­ni­te — reče Sato — pot­pu­no sam za­bo­rav­ io na go‐­
sto­prim­stvo… — Brzo je pri­šao baru i si­pao piće koje je Grej‐­

don traž­ io. Si­pao je piće i sebi i Nan­gi­ju koji je bio vrlo bled.
Grej­don otpi dugi gut­ljaj svog pića, i do­dir­nu Nik­ o­lu po

lakt­ u.
— Mo­lim vas — reče tiho — po­đi­te sa mnom. Kad su se

odvoj­i­li od osta­lih, Nik­ o­la sta­de.
— O čemu se radi? — upit­ao je kratk­ o. Mis­ li su mu bile na

dru­goj stra­ni.
Grej­don otvo­ri svoj ne­ses­ er od crne kože gu­šte­ra.
— Po­sto­je neke stvar­i koje mor­a­ju da se…
— Ali ne sada — reče Ni­ko­la i sta­vi ruku na Grejd­ o­nov­ u

mi­ši­cu. — Imać­ em­ o kas­ ni­je do­sta vrem­ en­ a za form­ al­nos­ ti.
Advo­kat se zag­ le­da u njeg­ o­ve oči i reče:
— Izvi­ni­te, go­spo­di­ne Lajn­ ir, ali ja imam određ­ en­ a nar­e‐­

đe­nja. Tom­kin je tačn­ o znao šta treb­ a da se radi u sluč­ aj­u
njeg­ o­ve smrt­i i u tom smi­slu mi je dao nar­eđ­ e­nja. — Njeg­ o‐­
va ruka za­ro­ni u nes­ es­ er i oda­tle iz­vuč­ e po­de­bel­i ko­ver­at na
ko­jem je bilo is­pi­san­ o Ni­ko­li­no ime. Ko­ver­at je bio zap­ eč­ ać­ en
cr­ven­ im vos­ kom. Grej­don pru­ži ko­ver­at Ni­ko­li. — Tom­kin je
nar­ed­ io da vam mo­men­ta­no po­sle njeg­ o­ve smr­ti pred­ am
ovaj ko­ver­at da pro­či­tat­e ono što u njem­ u piše i da pot­pi­šet­e
u mom pri­sus­ tvu.

Ni­ko­la se zag­ le­da u ko­ver­at.
— Šta je u njem­ u?
— To je do­da­tak tes­ ta­ment­u.
— Do­dat­ak tes­ ta­ment­u?
— Da, Tomk­ in­ ov­ om te­sta­ment­u — reče Grejd­ on. Dod­ irn­ uo
je Ni­ko­lu po ruci. — Mo­rat­e od­mah da ga pro­či­ta­te. To je bila
Tom­kin­ ov­ a žel­ja — ra­ši­ren­ ih i po­mal­o vlaž­ nih oči­ju, do­dao je:
— Mol­im vas.
Ni­ko­la okret­e ko­ver­at i slo­mi peč­ at. Otvor­io je ko­ver­at i
iz­vad­ io iz njeg­ a nek­ o­li­ko li­sto­va pap­ i­ra. Na pr­vom pa­pi­ru bio
je Tom­ki­nov prep­ o­znat­ljiv krup­ni ruk­ o­pis. Po­čeo je da čita.

***

»Ni­ko­la, nema sumn­ je da si za­prep­ aš­ ćen zbog ned­ avn­ ih do‐­
ga­đaj­a. Ali to je pri­rod­no. Mo­ram da pri­znam da mi je žao
što ne mogu da saz­ nam šta sada ose­ćaš. Znam jed­ i­no da ne
bih umeo da pro­či­tam emo­ci­je sa tvo­ga lica. Na mno­go nač­ i‐­
na, ti si za mene bio veća enigm­ a nego moje kćerk­ e. Mis­ lim
da je to u redu, jer je io­nak­ o o tebi raz­mi­šljam kao o svom­ e
sinu.

Mi­slim da se sve po­klap­ a. Zar nije Edip san­ jao o tome da
ubij­e svog oca? Po­či­nio sam mnog­ e lud­ o­sti u svom ži­vot­u,
ali sada nem­ am žel­je da se zbog toga kaj­em.

Žel­eo sam da bu­dem moć­ an, uniš­ ta­vao sam lju­de, i či­ta‐­
ve komp­ a­ni­je da bih zad­ o­vo­ljio svoj­e žel­je. Ali ži­vot uvek na‐­
pra­vi bud­ a­lu od čo­vek­ a, i za­što bih ja bio iz­uz­ et­ak?

Su­sret sa to­bom pro­men­ io je moj ži­vot. To ne mogu da
po­ri­čem. U po­čet­ku si malo uti­cao na mene. Imam suv­ i­še
snaž­ nu vol­ju. Ali, seć­ am se one duge noći kad smo nas dvo‐­
ji­ca ček­ al­i Sa­i­goa da dođe. Bio si tu da me zaš­ ti­tiš, u mom
stra­hu i očaj­an­ ju. Raz­go­var­ao sam se njim, nud­ io mu tvoj ži‐­
vot, umes­ to moga.

Tek kas­ ni­je sam shvat­io kak­ va sam bu­dal­a bio. Po­sum‐­
njao sam da si me čuo. Čuo si me, zar ne? Pa, tada mi to nije
mnog­ o zna­či­lo. Mogu samo da kaž­ em da sam po­sle te noći
po­čeo da te shvat­am. Ne­što je iz tebe pro­bi­jal­o, i po­čel­o da
me obuh­ vat­a kao mag­ la. Zad­ o­vol­jan sam što si pri­stao da
ra­diš za mene, kao što sam za­do­vo­ljan još više što ćeš se
ože­nit­i mo­jom kćerk­ om.

Mož­ da po­sto­je mnog­ i raz­ lo­zi zbog ko­jih bi ti po­žel­eo da
me ubi­ješ. Ali, mo­žda najv­ iš­ e žel­iš da me ubij­eš zbog ono­ga
što se do­go­di­lo tvom pri­ja­tel­ju, Lui­­su Kro­ker­u. On je mi­slio
da sam ja ubio Ang­ e­lu Di­di­on, a ti si mi­slio da sam ja nar­e‐­
dio da ga ubi­ju.

U prav­ u si, i nisi u prav­ u.
Iskren­ o mi je žao, ali ne mogu da bud­ em određ­ en­ i­ji. Mo‐­
žda sam već rek­ ao više nego što je treb­ al­o. A sada na po‐­
sao.

Na sled­ e­ćem ko­mad­ u pa­pi­ra naći ćeš za­kons­ ki dok­ um­ e‐­
nat. On ti daje šez­ de­set od­sto učeš­ ća u Tomk­ in­ ov­ oj ind­ us­ tri‐­
ji. Sa tim mo­žeš da sed­ iš na sed­nic­ am­ a Sav­ et­a di­rekt­o­ra,
mo­žeš čak i da ih men­ jaš. Jus­ ti­na i Gel­da do­bi­će svak­ a po
dvad­ e­set od­sto. Pot­pi­ši taj do­kum­ en­ at i po­sta­ćeš pred­sed­nik
Tomk­ in­ ov­ e ind­ us­ tri­je. Ne raz­mi­šljaj mnog­ o o tome, sled­ i svo‐­
je ins­ tinkt­e. Kaž­ em ti, Nik, da je to ono što ja žel­im svim sr‐­
cem i duš­ om. Usko­ro će te se ti i Jus­ ti­na venč­ at­i. Zad­ o­vol­jan
sam što vol­i­te jed­no drug­ o. Sada si i ti član por­o­di­ce.

Ako pot­pi­šeš taj do­kum­ en­ at biću veo­ ­ma sreć­ an, jer ću
znat­i da je komp­ a­ni­ja u pra­vim ru­kam­ a. Po­sto­ji jed­ i­la stvar
koju mor­aš da obav­ iš od­mah po­sle po­greb­ a. Grejd­ on, koji
bez sumn­ je sada stoj­i uz tebe, reći će ti šta je to.

Zbo­gom, Nik. Reci moj­im dev­ ojč­ i­cam­ a da ih vol­im, Raf­ae­ l
Tom­kin«

***

Na pi­smu je bio pot­pi­san Grejd­ on kao sved­ ok, a pi­smo je
bilo da­ti­ran­ o Čet­vr­tog juna, 1983. go­di­ne.

Ni­ko­la se spu­sti na nas­ lon Sat­o­o­ve fo­tel­je. U gla­vi mu se
vrt­el­o i on se očajn­ ič­ki tru­dio da po­stig­ne mir. Nik­ ak­ o nije bio
sprem­ an na ovak­ o neš­ to.

— Go­spo­di­ne Lajn­ ir?
Ni­ko­la po­lak­ o po­di­že po­gled i po­sta­de sves­ tan da Grejd­ on
već izv­ es­ no vrem­ e po­kuš­ av­ a da pri­vuč­ e paž­ nju na sebe.
— Go­spo­di­ne Laj­nir, hoć­ et­e li da pot­pi­šet­e do­dat­ak tes­ ta‐­
ment­ u?
Suv­ i­še se toga od­jed­nom do­go­di­lo. Nik­ o­la je bio dub­ o­ko
po­tres­ en. Nje­go­va zap­ adn­ jačk­ a stra­na bila je uzd­ r­man­ a, dok
se istoč­njačk­ a po­lo­vi­na očaj­ničk­ i bo­ri­la da ob­uz­ da emoc­ i­je
koje bi svak­ ak­ o do­vel­e do toga da iz­gu­bi ob­raz pred ovim
lju­di­ma. Prvi put u ži­vo­tu, Ni­ko­la se oseć­ ao čudn­ o, nes­ po­so‐­
ban da odred­ i koja stra­na treb­ a da prev­ agn­ e. Jer, on je is­to‐­
vrem­ en­ o žel­eo da tu­guj­e i da ne tug­ u­je. Sato je bio u prav­ u.
U ovoj ze­mlji, ža­lje­nje je jed­na či­sto pri­vat­na stvar koja se

krij­e čak i od najb­ li­žih. Ali on je oseć­ ao kako mu puk­ ov­nik
nar­eđ­ u­je da žali, go­vor­eć­ i mu da je to sas­ vim u redu, da je
čo­vek­ o­va moć u tome što može da pla­če, da ose­ća, da tra­ži
ute­hu u ods­ utn­ im tren­ uc­ i­ma. To je svak­ o že­leo.

Pa ipak, niš­ ta se nije pri­meć­ i­val­o na njeg­ o­vom licu. Mo‐­
žda bi Nang­ i, da je hteo, mog­ ao da vidi od­blje­sak bola u Ni‐­
ko­li­nim tam­nim oči­ma. Ali Nang­ i nik­ ad­ a ne bi po­mi­slio da na
taj nač­ in ugro­zi neč­ i­ju int­im­nost. Ot­kak­ o je Tomk­ in­ u po­zli­lo,
Jap­ anc­ i su is­klju­či­vo gle­dal­i jed­ an u drug­ o­ga, iz stra­ha da ne
iz­gub­ e ob­raz.

— Go­spo­di­ne Lajn­ ir?
Odj­ed­nom se Nik­ o­la nađe u pr­voj po­zi­ci­ji za nap­ ad, za‐­
teg­nut­ih mi­šić­ a i, dok su mu bo­ko­vi i ko­len­ a ra­di­li po svo­joj
vol­ji, njeg­ o­ve ruke po­češ­ e da se dižu spremn­ e da nan­ es­ u
smrt.
— Da?
Grejd­ on brzo zat­rep­ta iza svoj­ih nao­ ­čar­a, nep­ o­kret­an i
besp­ o­mo­ćan. Bilo je jas­ no da on ne ume da se bra­ni. Ni­ko­la
brzo po­mi­sli: »Šta to, do đav­ o­la ra­dim?« Bio je zap­ rep­ a­šćen
svo­jim po­greš­ no usmer­en­ im emo­ci­jam­ a i spremn­ o­šću tela
da se po­naš­ a onak­ o, kako je nau­ č­ io pri­li­kom aka-i-ni­njuts­ ua.
Kao da je sve ono vrem­ e što je pro­veo u Ame­ri­ci iz­ble­del­o i
sada, kad se vrat­io na svo­je pri­rod­ne izvo­re, nije raz­mi­šljao
već je raz­ um ustup­ io mes­ to ins­ tinkt­u, kako je bio i nau­ č­ en.
Jaho, mag­ i­ja koja se uči u ško­la­ma za ninđ­ e, tra­ži­la je ap­so‐­
lut­no odb­ ac­ i­van­ je za­ko­na i prav­ il­a ta­ko­zvan­ e civ­ i­li­zac­ i­je.
Ali ovo nije bila oblast Nara, i on se nije nal­a­zio unu­tar le‐
de­nih kam­ en­ ih zi­do­va Tenš­ in Šo­den Kat­o­ri­ja. On više nije bio
učen­ ik. Bio je sens­ ei. Treb­ al­o je da zna kako da se po­naš­ a.
Ali, on nije bio istoč­njak u pot­pun­ os­ ti, bez ob­zi­ra ko­li­ko sebe
u to ubeđ­ i­vao.
I baš u ovom tren­ utk­ u kad je iz­gle­dal­o da vel­i­ka sant­a
leda koja je go­di­nam­ a blo­kir­a­la njeg­ o­vu sta­zu ref­lekt­uj­uć­ i
svet­lost svo­jim le­den­ im ivi­cam­ a po­či­nje da po­puš­ ta, shvat­io
je da je oprav­dan bes koji oseć­ a prem­ a Puk­ ov­nik­ u čije je za‐­
padn­ jačk­ e gene nas­ le­dio, a sa nji­ma i rea­ g­ o­van­ je, ins­ tinkt­e

Zap­ adn­ jak­ a i njeg­ ov met­od po­smat­ra­nja svet­a. Ni­ko­la je bio
sves­ tan da njeg­ o­vo po­što­van­ je oca nije bilo niš­ ta dru­go
nego mas­ ka za stvarn­ a oseć­ an­ ja koje je krio dub­ o­ko u sebi. I
od­jed­nom je znao šta treb­ a da radi.

Opus­ tio je telo sves­ no do­pu­šta­juć­ i da adrea­ l­in iš­či­li iz nje‐­
ga, jer je bio pri­prem­ an za kak­ ju suru, nap­ a­dač­ki po­lo­žaj.
Pru­žio je Grej­do­nu pap­ i­re i rek­ ao:

— Daj­te mi malo vrem­ en­ a. — Preš­ ao je prek­ o pro­sto­ri­je,
pro­šao po­red čet­i­ri Jap­ anc­ a koja se nisu usud­ i­la da ga po­gle‐­
daj­u, već su nas­ ta­vi­la da go­vo­re ti­him gla­som o obič­nim
stva­ri­ma. Ni­ko­la obi­đe oko sofe, i Tom­kin se po­nov­ o po­ja­vi
pred njim, kao da već leži na odru. Nik­ o­la je ose­ćao go­rak
ukus u usti­ma i pec­kan­ je u oči­ma. Onog dana kad je Puk­ ov‐­
nik umro novi ba­što­van kod Lajn­ ir­o­vih, drug­ i sta­rac, Zen
maj­stor svo­je li­snat­e do­maj­e koji je do­šao na me­sto vo­lje‐­
nog Atak­ ea u kuću na rubu To­kij­a, po­čeo je da či­sti sneg. Ni‐­
ko­la je po­nov­ o mo­gao da vidi li­nij­e bele i tam­ne, koje su za
njeg­ a bile sim­bol tu­žne zime i lič­ne trag­ e­di­je.

Ni­ko­la kleč­ e s de­sne stran­ e Tomk­ in­ ov­ og leša, i sag­nu se
kao što se klan­ ja u znak po­što­van­ ja pred gla­vom po­ro­di­ce.
Po­sle krat­kog raz­mi­šlja­nja, po­mi­slio je kako nema nik­ ak­ ve
ra­zli­ke iz­međ­ u ovog leša i onog­ a koje su on, njeg­ o­va maj­ka i
Itam­ i sa­hran­ il­i sa vel­i­kom pom­pom, pre mnog­ o go­di­na.

Mada je Puk­ ov­nik vo­leo Istok s nep­ o­de­lje­nom straš­ ću, on
je ipak bio samo ga­i­đin, i Ni­ko­la je či­tav­ og ži­vo­ta dok je ras‐­
tao i ško­lo­vao se u Jap­ an­ u pat­io zbog toga. Krv, krv. Jap­ anc­ i
nisu mo­gli da pređ­ u prek­ o toga. Neg­ de dub­ o­ko u sr­ci­ma, kri‐­
li su to neo­ ­do­bra­van­ je, mada su Nik­ o­lu javn­ o pri­hvat­a­li s
puno lju­bav­ i.

Jedn­ o vrem­ e ža­lio je za Raf­ae­ l­om Tom­kin­ om, žal­eć­ i is­to‐­
vrem­ en­ o za svo­jim ocem. Suze mu po­le­te­še kao kam­ en­ je iz
oči­ju, slič­ne oda­bra­nom šljunk­ u u njeg­ o­vom unu­tra­šnjem
Zen vrtu koji je za­uv­ ek opus­ teo zbog gu­bit­ka nek­ ih ljud­ i.

Po­sle iz­ves­ nog vrem­ en­ a, Ni­ko­la ustad­ e. Lice mu je bilo
mir­no, a raz­ um čist, slo­bo­dan od di­lem­ a koje su ga muč­ i­le
pre pola časa. Pri­šao je mes­ tu gde je sta­jao Grej­don str­plji­vo

dr­žeć­ i do­kum­ ent­e, i uzeo ih od njeg­ a. Po­nov­ o je pro­či­tao pi‐­
smo, fas­ ci­nir­an Tomk­ i­nov­ im dub­ o­kim po­zna­van­ jem stva­ri.
On je oči­gledn­ o raz­ u­mev­ ao mnog­ o više, nego što je po­kaz­ i‐­
val­a njeg­ o­va ruž­ na amer­ič­ka spo­lja­šnost.

Kad je sti­gao do odelj­ka koji se od­nos­ io na Anđ­ e­lu Di­di­on,
zas­ tao je. Da li je Kro­ker bio u prav­ u, ili nije? I jed­no i drug­ o
nije bilo mo­gu­će. Šok za šo­kom. Či­ta­vi ton pi­sma bio je
istoč­njačk­ i.

Nik­ o­la je dugo vrem­ en­ a po­smat­rao pi­smo. Odavn­ o je pre‐­
stao da ga čita. Njeg­ o­ve oči mo­gle su da budu oči slep­ og čo‐­
vek­ a. Ali, po­čeo je da gled­ a iza reči tra­žeć­ i po­ruk­ u, i po­seb‐­
nim nač­ i­nom med­ i­ti­ran­ ja koji po­zna­ju samo najv­ eć­ i rat­ni­ci
Istok­ a, od­go­vo­re koji se od­nos­ e na najv­ eć­ u pro­men­ u u nje‐­
go­vom ži­vo­tu.

Po­di­gao je po­gled i oči­mu se sus­ ret­o­še sa Grejd­ o­nov­ im.
Paž­ lji­vo je sav­ io pi­smo i stav­ io ga u unut­ra­šnji džep sa­koa.

— Šta bi se do­go­di­lo da ne pot­pi­šem? — za­pi­tao je tiho.
— Sve je zap­ i­san­ o u tes­ ta­ment­u — reče Grejd­ on — ne
mogu sada da vam kaž­ em det­a­lje. Prek­ rš­ io bih svo­ju za­kle‐­
tvu. Dop­ uš­ ten­ o mi je je­di­no da vam sao­ p­štim da bi Sa­vet di‐­
rekt­o­ra do­neo odluk­ u o nov­ om pred­sed­nik­ u.
— Ali, ko bi on bio? — pi­tao je Ni­ko­la. — Da li bi bio do­bar
čo­vek? Da li bi bio nak­ lo­njen ovoj int­e­grac­ i­ji? Da li bi ruk­ o­vo‐­
dio kom­pa­nij­om, onak­ o kako bi Tomk­ in žel­eo?
Grej­don se bled­ o osmehn­ u.
— Šta žel­i­te da vam kaž­ em, go­spo­di­ne Lajn­ ir? Očig­ led­no
je da je Tomk­ in žel­eo da vi do­nes­ et­e odlu­ku bez do­dat­nih sa‐­
zna­nja — zag­ le­dao se u Ni­ko­lu za tren­ ut­ak. — Međ­ ut­im, su‐­
deć­ i po pi­ta­nji­ma koja ste uprav­ o po­sta­vi­li, ver­u­jem da ste
do­nel­i odlu­ku.
Iz­vad­ io je nal­iv­per­o i skin­ uo po­klop­ ac. Zlat­no pero za­si­ja‐­
lo je na sunc­ u kao oštri­ca mača.
— Tom­kin je rek­ ao da po­sto­ji neš­ to što mo­ram da uči‐­
nim… uko­li­ko pot­pi­šem do­kum­ en­ at. Vi zna­te šta je to.
Grejd­ on klimn­ u glav­ om.

— Tako je. Kao novi pred­sed­nik Tomk­ i­nov­ e ind­ u­stri­je, mo‐­
ra­te da se sret­net­e s jed­nim čov­ ek­ om u Vaš­ ingt­o­nu. Nje­go­vo
ime je Gor­don Mink. Imam broj njeg­ o­vog pri­vat­nog tel­ef­o­na.

— Ko je on?
— Poj­ma nem­ am. — Otvor­en­ o nal­iv­pe­ro ček­ al­o je nji­šuć­ i
se u vaz­ du­hu. Ni­ko­la ga uze ose­tiv­ši njeg­ o­vu tež­ i­nu. Spu­stio
je do­dat­ak tes­ tam­ ent­u na Sat­o­ov pi­sać­ i sto i pot­pi­sao se na
određ­ e­nom mes­ tu.
Grej­don klimn­ u glav­ om.
— Do­bro. — uzeo je do­dat­ak te­sta­ment­u, mahn­ uo njim
dva-tri puta da se mas­ ti­lo osuš­ i, a za­tim ga sklon­ i. — Do­bi‐­
ćet­e ko­pi­ju po­što te­sta­ment bude otvo­ren. — Pru­žio je ruku.
— Srećn­ o, go­spo­di­ne Lajn­ ir. — Nap­ ra­vio je čud­ an po­kret
gla­vom. — Sada je vrem­ e da oba­ves­ tim kom­pan­ ij­u i da poč‐­
nem sa prip­ rem­ am­ a za sah­ ran­ u.
— Ne — reče Ni­ko­la — ja ću to učin­ it­i. Grej­do­ne, mo­lim
vas da sač­ ek­ at­e da ja raz­go­var­am sa kćerk­ am­ a pre nego što
oba­ves­ ti­te firm­ u.
— Svak­ ak­ o, go­spo­di­ne Lajn­ ir. Kako vi že­li­te. — Iza­šao je iz
sobe.
Nik­ o­la po­gle­da po Sat­o­o­voj kanc­ el­ar­i­ji; niko nije gle­dao
prem­ a njem­ u.
On pređ­ e prek­ o pro­sto­ri­je i reče:
— Sato-san, Nang­ i-san, Iši-san — svak­ o­me se form­ aln­ o
nak­ lo­nio — ja sam nai­­men­ ov­ an da nas­ le­dim Tom­kin­ a. Nje­go‐­
va kom­pan­ i­ja je sada moja.
Po­di­gao je oči da bi vid­ eo nji­hov­ u rea­ kc­ i­ju ali oni su bili
veo­ ­ma obaz­ ri­vi i uz­dr­ža­ni. Već se suv­ i­še toga dan­ as do­go­di‐­
lo.
Sato je prvi pro­go­vo­rio:
— Čes­ ti­tam, Laj­nir-sane. Žao mi je što ste do sreć­ e do­šli
kroz ova­ko tra­gič­ne dog­ ađ­ a­je.
— Hval­a vam, pol­a­skan sam vaš­ om bri­gom.
Iši je ta­ko­đe iz­ra­zio svoj­u za­bri­nut­ost i iz­gle­da da je bio
iskren. Nang­ i nije rek­ ao niš­ ta. Bilo je vrem­ e da se kren­ e na‐­
pred.

— Na žal­ost, mor­am od­mah da se vrat­im u Amer­i­ku kako
bih se po­bri­nuo oko sveg­ a što je po­trebn­ o. Naši raz­go­vo­ri
mor­a­ju da budu od­lo­žen­ i.

Svi su se pok­ lon­ il­i.
— Karm­ a — reče Sato.
— Nem­ am nam­ er­u da od­ba­cim našu int­eg­ ra­ci­ju — reče
Ni­ko­la — vrat­i­ću se što pre bud­ em mo­gao. Sada ću vam sa‐­
op­šti­ti neš­ to što može da bude veo­ ­ma čudn­ o. — Svi su ga
sada po­smat­ra­li s nep­ o­de­lje­nom paž­ njom. — Odluč­ io sam
da vam to sao­ p­štim sada, jer će vam mo­žda ko­ri­sti­ti. Po­što
odla­zim, znajt­e da ću se dr­ža­ti naš­ eg usmen­ og do­go­vo­ra da
nik­ om ni­šta ne odam. Mo­ram sada, ipak da u pot­pu­nos­ ti od‐­
go­vo­rim na pi­tan­ ja Nang­ i-sana. On me je pi­tao da li sam ne‐
kad­ a vi­deo smrt po­vez­ a­nu sa Vu Šing­ om. Bio sam iskren
kada sam rek­ ao da tako neš­ to nis­ am nik­ ad­ a vi­deo. Pa ipak,
do­sta sam sluš­ ao o tome.
— Isp­ ri­čaj­te nam. — rek­ ao je Sato — mor­a­mo da znam­ o
šta je to što se do­go­di­lo Kag­ a­mi-sanu.
Ni­ko­la im is­pri­ča sta­ru leg­ end­ u koju je već is­pri­čao ran­ ij­e
Tom­kin­ u.
Vaz­ duh kao da je bio nab­ i­jen elekt­ri­ci­tet­om.
— Mis­ lim da je vrem­ e za sve nas da kren­ em­ o — reče od‐­
jed­nom Nang­ i u dub­ o­koj ti­ši­ni.
Uni­for­mi­san­ i lju­di koje je po­zvao dokt­or, sti­gli su i po­čel­i
su da umot­av­ aj­u leš Raf­ae­ l­a Tomk­ in­ a u sreb­ r­nas­ to-sivu pla‐­
stič­nu vreć­ u.
Iši je oti­šao. Onda su otiš­ li Sato i dokt­or. Nang­ i, bled­ og
lica kao u gej­še, za­dr­žao se dok su njeg­ o­ve tam­ne oče po­či‐­
val­e na Nik­ o­li­nom licu.
Sta­jal­i su jed­ an po­red drug­ og.
— Za tri dana — reče Nang­ i — treš­ njin cvet se rasc­ vet­a,
po­sta­ne mi­stič­nin oblak kao da se nebo spu­sti­lo na zem­ lju
na krat­ak čas. U rasc­ vet­av­ an­ ju mi nal­a­zi­mo ra­dost, a kad
počn­ e da opad­ a mi se te­ši­mo bo­gat­stvom usp­ o­men­ a koje
imam­ o o njeg­ o­voj le­po­ti.
— Zar nije tako i u ži­vot­u?

Uz suvo puck­ et­a­nje, sreb­ rn­ as­ to-siva pla­stič­na vreć­ a u ko‐­
joj se nal­a­zio leš Raf­ae­ l­a Tomk­ in­ a bila je za­tvo­ren­ a i on je
bio sprem­ an da pođe na svoj­e po­sled­nje put­o­van­ je.

Druga knji­ga: CHUN HSING

(Oblik voj­ske)

Ki­o­to / To­kio

Prol­eć­ e 1945 — Je­sen 1952

Kad se Tanz­ an Nang­ i po­vrat­io od po­sled­ i­ca rata, ot­puš­ ten je
iz vojn­ e bol­ni­ce u ko­joj se opo­rav­ ljao dok je njeg­ o­va zem­ lja
po­la­ko gu­bi­la ini­ci­ja­ti­vu u očajn­ ičk­ oj bor­bi pro­tiv Zap­ a­da. Po‐­
kuš­ ao je da se vrat­i kući.

Puš­ ten je iz svog krev­ et­a 11. mar­ta 1945, go­di­nu dana
po­što je spaš­ en sa olu­pi­ne. U bol­nic­ i su po­kuš­ al­i da mu po‐
mog­nu kako su najb­ o­lje znal­i. Lek­ ar­i su se trud­ i­li da po­vrat­e
funkc­ i­je njeg­ o­vim mi­ši­ći­ma i živ­ci­ma. Na po­vređ­ e­no oko
uop­šte nije vi­deo i po­što je imao nei­­zle­či­vi tik odlu­či­li su da
mu saš­ i­ju kapk­ e kako bi spreč­ i­li to ne­pres­ ta­no trep­ e­ren­ je.

Što se tiče nje­go­vih nogu, to je bila sas­ vim drug­ a pri­ča.
Pret­r­peo je tri duge oper­ac­ i­je koje su del­i­mič­no uspel­e da
vrat­e funkc­ i­ju njeg­ o­vih mi­ši­ća. Dokt­o­ri su, u prvi mah, mi­sli­li
da će mo­rat­i da mu amp­ ut­i­ra­ju obe noge. To je iz­be­gao, ali
rek­ li su mu da će mo­ra­ti po­nov­ o da uči da hoda, što može
da bude veo­ ­ma bo­lan i spor pro­ces. Nang­ i­ju to nije smet­al­o.
Bio je zah­ val­an Isus­ u kome se mol­io u tami zato što je ostao
u ži­vot­u.

Nije mog­ ao da ode nig­ de drug­de nego u Ki­o­to. Nang­ i nije
zab­ o­ra­vio obeć­ an­ je koje je dao Go­ta­ru, da će ići da obi­đe
njeg­ o­vog mlađ­ eg bra­ta Sei­­ći­ja.

Sta­ra pres­ to­ni­ca nije bila uniš­ ten­ a kao To­kio, ali je pret­vo‐­
ren u po­cr­nel­i ko­stur koji se puš­ io. Hra­na se još te­ško do­bi­ja‐­
la i glad je ne­pres­ ta­no pret­i­la. Nang­ i je nab­ a­vio malu vekn­ u
cr­nog hleb­ a, te­glu dže­ma, malo but­er­a i šest da­i­ko­na — bele
repe.

Odlu­čio je da to po­nes­ e na dar u Sa­to­o­vu kuću, a da ni­ko‐­
ga ne uvred­ i.

Kod kuće je bila samo jed­na star­i­ca, pra­vih leđa, čel­ič­no-
sive kose za­češ­ lja­ne glat­ko i oči­ju kao u rad­ o­zna­log de­tet­a.

- Hai? — njen­ o pi­tan­ je bilo je nek­ ak­ o od­bram­be­no i Nang­ i
se set­io šta mu je Go­tar­o pri­čao o svoj­oj baki. Bilo je do­sta
pat­nji i smrt­i u ovoj po­ro­di­ci i on nije mo­gao da pod­nes­ e da i
on bude ves­ nik nes­ reć­ e. Pret­po­sta­vljao je da nov­ ost o smrt­i
njen­ og unuk­ a nije još sti­gla do nje.

Nak­ lon­ io se učt­i­vo i, po­što je pru­žio pak­ et sa hran­ om, re‐­
kao joj je da je bio u vojs­ ci za­jed­no sa Go­ta­rom, i on joj šal­je
iz­raz­ e svog­ a poš­ to­van­ ja.

Smrkn­ ul­a je, dok joj se nos nab­ rao i rek­ la je:
— Go­ta­ro-san mi nik­ ad­ a nije ukaz­ i­vao po­što­van­ je dok je
ži­veo ovde.
Bilo je međ­ u­tim, ja­sno da je za­do­volj­na zbog ove po­ruk­ e i
okren­ ul­a se od njeg­ a vrlo gra­ci­o­zno i pri­rod­no.
Obać­ am­ a — jer Nang­ i će je ubud­ u­će zvat­i kao i svi ostal­i,
baka — oti­šla je da mu nap­ ra­vi čaj, što je bila po­seb­na čast
u ovim da­ni­ma nem­ aš­ ti­ne. Sed­ el­i su na sup­ rot­nim stran­ am­ a
pro­sto­ri­je, sa jed­nim ta­ta­mi­jem iz­međ­ u sebe, kao što je bio
obi­čaj iz­međ­ u do­mać­ i­na i go­sta, Sens­ ei­a i učen­ ik­ a, srk­ uć­ uć­ i
bla­gi čaj. Bilo je ja­sno da su lis­ ti­ći čaja ko­ri­šćen­ i više puta.
Obać­ am­ a je go­vor­i­la, a Nang­ i je slu­šao od­go­var­aj­uć­ i, s
vrem­ en­ a na vrem­ e, na njen­ a oštra pi­ta­nja najb­ o­lje što je
mog­ ao, ple­tuć­ i mrež­ u laži kad bi se raz­go­vor po­veo o Go­ta‐­
ru.
— Rat je uniš­ tio ovu po­rod­ i­cu — rek­ la je ona, uz­di­šuć­ i —
kao što je uni­štio či­tav­ u zem­ lju. Moj zet je sah­ ran­ jen, moja
kćerk­ a je u bol­ni­ci koju nik­ ad­ a neće nap­ us­ ti­ti; Jap­ an ni­kad­ a
neće biti isti, bez ob­zi­ra šta će nam Amer­i­kanc­ i uči­ni­ti —
njen­ e oči su bile tvrd­ e i sjajn­ e i Nang­ i po­mi­sli da bi bilo stra‐­
šno da je njen nep­ ri­ja­te­lj. — Ali, ne pla­šim se ja Amer­i­kan­ a‐­
ca. — Po­nov­ o je uzd­ ahn­ ul­a i, od­mah­ uj­uć­ i gla­vom, srkn­ ul­a
gu­tljaj čaja.
Baš kad je po­mi­slio da je iz­gu­bi­la tok mi­sli — po­nov­ o je
po­čel­a da go­vo­ri, uvod­ e­ći ga tako po­la­ko u ri­tam svog­ a ži­vo‐­

ta. Nje­ne bele ruke, s ko­žom pro­zirn­ om kao por­cul­an, čvrs­ to
su drž­ a­le malu sol­ju bez dr­ške.

— Vi­dit­e li ovu šo­lji­cu, pri­jat­e­lju mog unuk­ a? — Nang­ i po‐­
sluš­ no po­gle­da. Šo­lji­ce su bile lepe, nev­ er­o­vat­no tank­ e, tako
da je kroz porc­ ul­an pro­laz­ i­la svet­lost koja je do­pi­ra­la od pro‐­
zo­ra, daj­u­ći mu mleč­no-belu i sjaj­nu boju. Nang­ i klimn­ u gla‐
vom a ona nas­ ta­vi. — Pred­ iv­ne su. Ned­ avn­ o sam ih do­bi­la
na po­klon. Pok­ lon­ io mi ih je neki da­lek­ i ro­đak. To je sve što
je ostal­o od nje­go­ve po­ro­di­ce.

Obać­ am­ a okren­ u šol­ji­cu prem­ a svet­lo­sti, dr­že­ći je samo
pal­cem i kaž­ i­pr­stom.

— Zam­ i­sli­te, ovo je šol­ji­ca iz doba di­nas­ ti­je Tang, a sada
je ja dr­žim u ru­kam­ a.

Nang­ i je ose­tio strah­ op­ o­što­van­ je u njen­ om gla­su, i ni naj‐­
man­ je nije bio iz­nen­ ađ­ en. Po­nov­ o je po­gle­dao svo­ju šol­ji­cu,
di­već­ i se veš­ ti­ni ko­jom je nap­ ra­vljen­ a, kao i njen­ oj star­o­sti. I
on je, kao već­ i­na Jap­ an­ ac­ a, oseć­ ao po­što­van­ je prem­ a ovoj
najp­ o­znat­i­joj ki­nes­ koj di­nas­ ti­ji.

Obać­ am­ a pa­žlji­vo spu­sti star­in­sku šo­lji­cu, i za tren­ ut­ak
za­tvo­ri oči.

— Ali, čemu sada raz­go­vor­i o umetn­ os­ ti­ma i star­i­nam­ a?
Sve će to usko­ro biti uniš­ te­no. — Isp­ od očajn­ og tona ko­jim je
go­vor­i­la sta­ra žena, Nang­ i je oset­io ko­vi­tla­nje besa i strah­ a.
Žel­eo je da po­segn­ e kroz pro­stor koji ih je de­lio i da je uhvat­i
za ruku, ali trad­ i­ci­ja i lepo vas­ pi­ta­nje nisu mu to do­zvo­lja­va‐­
li. Mo­rao je da sedi na svom mes­ tu, i da je ubeđ­ uj­e da će
sve biti ured­ u. Reči su mu zap­ e­le u grlu kao špen­ ad­ le, jer je
znao da neće biti do­bro.

Baš je hteo da zau­ s­ ti da neš­ to kaže — bilo šta, samo da
prek­ in­ e ovu nap­ regn­ ut­u pretn­ ju ti­ši­ne — kad se na vrat­i­ma
začu snaž­ no kuc­ an­ je. Oči sta­re žene si­nuš­ e i, nak­ lo­nivš­ i se,
ona se izvin­ i.

Nang­ i je sed­ eo, bez reči, ne okreć­ uć­ i se. Leđ­ i­ma je bio
okren­ ut ulaz­ nim vrat­i­ma. Mog­ ao je da čuje samo žam­ or gla‐­
sov­ a, krat­ku ti­ši­nu, a zat­im po­nov­ o ža­mor. Onda su se vrat­a

tiho zat­vo­ri­la, i on više ni­šta nije čuo sve dok se Obać­ am­ a
nije po­nov­ o vrat­i­la.

Sela je iprek­ o puta njeg­ a. Gla­va joj je bila malo po­vij­en­ a,
tako da su joj sada oči bile u sen­ci.

— Do­bi­la sam ves­ ti o Go­ta­ro-sanu — glas joj je li­čio na
pram­ en dima koji se než­ no po­vij­a, pro­zi­ran i pra­zan. — Neće
doći kući.

Mož­ da je uvek go­vo­ri­la o smrt­i sa tim pes­ ničk­ im nad­ ah‐­
nuć­ em, ali Nang­ i je sumn­ jao da je tako. Go­ta­ro joj je mnog­ o
znač­ io, kao i ona njem­ u.

Besp­ o­moćn­ ost sop­stvon­ og po­lo­ža­ja du­bo­ko je po­go­di­la
Nang­ i­ja, dok su sed­ el­i jed­no prem­ a drug­ o­me. Njen­ o lice je
mir­no, prep­ u­šten­ o kar­mi, a on je oseć­ ao bol u srcu zbog nje‐­
ne nes­ reć­ e.

Po­sle iz­ves­ nog vrem­ en­ a, on mir­no reče:
— Oba­ćam­ a gde je Se­i­ći-san? Treb­ a­lo bi da bude ovde, sa
vama.
Njen­ e oči prel­e­te­še, po tat­a­mi­ju, kao da tra­ži neku greš­ ku
u tkan­ ju. A onda se njen­ o telo po­kret­e, kao da je sama od
sebe kril­a ono što je hte­la da kaže.
— Oti­šao je na hod­ o­čaš­ će. Oti­šao je u To­kug­ av­ in mau­ z­ o‐­
lej, u park­ u Niko.
Nang­ i klim­nu glav­ om.
— Onda ću, s vaš­ om do­zvo­lom, Obać­ am­ a oti­ći tamo i
pro­nać­ i ga. Nje­go­vo mes­ to je ovde. Ovo je tren­ ut­ak kad po‐­
ro­di­ca treb­ a da bude na okup­ u.
Sta­ri­ca po­di­že gla­vu, i Nang­ i vide kako joj je­dan mali ži‐­
vac nep­ res­ tan­ o igra na vrat­u.
— Biću vam veo­ ­ma… za­hvaln­ a da do­ved­ e­te mog drug­ og
unuk­ a da bude uz mene — u njen­ im oči­ma ogle­dal­a se za‐­
bri­nut­ost, a suze zas­ i­ja­še kao di­jam­ ant, ali ih ona za­dr­ža,
kraj­njim nap­ o­rom vo­lje.
Nang­ i je po­mi­slio da je sada tren­ ut­ak da je osta­vi, kako bi
mog­ la da se prep­ u­sti svom bolu. For­maln­ o joj se nak­ lon­ i, za‐­
hval­i se na go­sto­prim­stvu u ovim gro­znim vrem­ en­ im­ a i, uz
malo te­ško­će, pod­ i­že se i kren­ u prem­ a vrat­i­ma.

— Tanz­ an-sane — prvi put je sada iz­go­vor­i­la njeg­ o­vo ime
— kad se vrat­i­te sa Sei­­ći­jem — dr­ža­la je gla­vu vrlo usp­ ravn­ o
dok joj se jed­ an pram­ en kose spus­ tio po­red uha — osta­ćet­e
ovde sa nama. — Glas je bio odlu­čan. — Svak­ o­me mlad­ om
čo­vek­ u pot­reb­ an je dom u koji će uvek moći da se vrat­i.

***

Tamn­ o zel­e­nil­o jap­ ans­ kih ked­ ro­va odra­žav­ al­o se na si­vom
mr­tvačk­ om po­kro­vu koji je još le­žao iz­nad spal­je­nog To­kij­a.
Či­ta­ve leg­ i­je građ­ an­ a ko­pal­e su još kroz tone pe­pel­a i crne
skel­e­te zgra­da, zao­ ­stal­ih po­sle Cr­ven­ e noći: bili su to urb­ a­ni
far­mer­i koji su svoj­im oruđ­ em prek­ ri­ven­ im pep­ el­om, oba‐­
vljal­i ovu tu­žnu set­vu očaj­an­ ja.

Nang­ i pođe prem­ a kam­ en­ om mo­sti­ću koji je vod­ io prek­ o
po­to­ka i kren­ u ka zla­tom ukraš­ en­ oj Jo­mej­i kap­ i­ji i To­kug­ a­vi‐­
nom gro­bu. Nije rek­ ao Obać­ am­ i zato što nije po­go­dan tren­ u‐­
tak za to, ali i on je za vrem­ e ško­lo­van­ ja pro­vo­dio mnog­ e ča‐
so­ve u dub­ o­kom san­ jar­en­ ju na ovom mes­ tu na ko­jem je po‐­
či­val­o sve ono što je pred­sta­vlja­lo vel­i­či­nu Jap­ a­na.

Nang­ i ni­jed­nog tren­ a nije sumn­ jao u to da je To­kug­ a­vin
šo­gun­ at bio po­čet­ak isto­ri­je mod­ ern­ og Jap­ a­na — ali tek u
go­di­nam­ a koje će doći, on će u pot­pun­ os­ ti shvat­i­ti vel­i­či­nu
tog čo­vek­ a. On je bio prvi u li­nij­i koja se za­tim pro­tez­ a­la kroz
dve sto­ti­ne go­di­na i koja je uspel­a da mi­li­jard­ e mal­ih feu­ d­ al‐­
nih da­i­mjo pret­vo­ri u cel­i­nu: Jed­ i­no je on imao snag­ e da svo‐­
joj vo­lji pot­či­ni sve sit­ne, reg­ i­o­naln­ e gos­ po­dar­e.

Rad­ eć­ i tako, To­kug­ a­va je obez­bed­ io mir koji je tra­jao dve
sto­ti­ne go­di­na i zau­ v­ ek je pro­men­ io sta­zu ko­jom je Jap­ an
kren­ uo. Uni­štio je sam­ ur­a­je. Rat­nic­ i nem­ aj­u šta da rade u
doba mira. I u tom int­er­reg­num­ u, sam­ ur­a­ji su se po­la­ko pre‐­
tvo­ri­li u bi­ro­krat­e; po­čel­i su da obav­ ljaj­u ad­mi­ni­strat­iv­ne
funkc­ i­je, po­stavš­ i tako slu­žbe­no plem­stvo.

Nang­ i je čes­ to sluš­ ao u ško­li da je ja­pans­ ka vlad­ a bila za‐­
snov­ an­ a na odvaj­a­nju moći od aut­o­ri­te­ta.

Da bi to mo­gao da shvat­i, Nang­ i je mor­ao po­nov­ o da se
vrat­i na lekc­ i­je iz isto­ri­je koje su pro­fes­ or­i, suv­ i­še želj­ni da
pređ­ u pro­gram, preb­ r­zo tu­mač­ i­li. Tu, u knjig­ a­ma, nal­az­ io je
ono što ga int­er­es­ ov­ al­o; tu su bili od­go­vo­ri na njeg­ o­va pi­ta‐­
nja.

Dve moć­ne po­ro­di­ce, Čoš­ vi i Sac­ um­ a, okonč­ al­e su To­ku‐­
ga­vin šo­gun­ at. Ali, ni one se nisu dugo za­dr­ža­le. Zbac­ i­li su
ih Mei­­đi oli­garh­ i. I po­čel­a je ob­nov­ a.

To splet­kar­o­ško druš­ tvo vla­da­ra osnov­ al­o je vla­dav­ in­ u,
slič­nu onoj u Bi­zmark­ o­voj Nem­ ačk­ oj. Na kraj­u su stvo­ri­li ne‐­
po­li­tič­ku građ­ ans­ ku bi­ro­kra­ti­ju. Bilo je iro­nij­e u tome što su
Mei­­đi oli­gar­hi tra­ži­li sada po­moć od klas­ e koju su mrz­ e­li i
pro­gan­ jal­i. To su, u stvar­i, bili osta­ci star­ins­ kih sam­ ur­aj­a.

Sve to je bilo To­kug­ a­vin­ o nas­ led­stvo. Bila je to znač­ ajn­ a
lekc­ i­ja za mla­dog čov­ ek­ a što je lun­ jao ze­mljom koja će usko‐­
ro pret­r­pe­ti po­raz i koja mora da raz­mi­šlja o nes­ i­gur­noj bu‐­
dućn­ os­ ti.

Pram­ en­ a je do­la­zi­la, i Nang­ i shvat­i kako želi da bude deo
nje. Kroz dr­već­ e se vid­ eo To­kug­ av­ in mau­ z­ o­lej.

Nang­ i zas­ tad­ e, i osvr­te se oko sebe. Kao da je bio sas­ vim
sam. Skren­ uo je sa sta­ze, i zaš­ ao is­pod dr­već­ a. Na mal­om
pro­plan­ku, iz­vad­ i iz tor­bi­ce koju je nos­ io prek­ o ra­men­ a svo­ju
voj­nič­ku unif­or­mu. Nap­ ra­vi go­mi­lu od nje, a za­tim kres­ nu ši‐­
bi­cu i za­pal­i vat­ru. Sač­ ek­ ao je da vat­ra sag­ o­ri tkan­ i­nu, iz­ga‐­
zio je preo­ ­sta­li pep­ eo sve dok se nije po­meš­ ao sa praš­ i­nom.
Kad je to oba­vio, kren­ uo je nat­rag na sta­zu s koje je si­šao, i
po­šao je da traž­ i Se­i­ći­ja Sa­toa da bi ga po­veo kući.

Se­i­ći uop­šte nije li­čio na svog bra­ta koji je po­gi­nuo, Sei­­ći
nije imao smi­sla za hum­ or, što je bilo glav­na Go­ta­ro­va od­li‐­
ka. Zat­im, on nije bio hriš­ ćan­ in. On je bio iz­nen­ ad­ a saz­ rel­i
mla­dić, sa određ­ en­ im po­gle­dom za ži­vot.

S dru­ge stra­ne, Nang­ i je vi­deo da je Se­i­ći vrlo mud­ ar i
sprem­ an da prih­ vat­i nove, sav­ rem­ en­ e idej­e.

Što se tiče Sei­­ći­ja, on je hrab­ ro pri­mio vest o smrt­i star­i‐­
jeg brat­a. Nang­ i ga je ugle­dao kao tam­nu si­lu­et­u na ulaz­ u u
mau­ z­ o­lej. Preds­ tav­ io se, a zat­im su dugo raz­go­var­al­i.

A onda, iz­nen­ ad­ a, in­tu­i­ci­jom koju po­nek­ ad po­kaž­ u mla­di
lju­di, Se­i­ći­jev­ e oči se uoz­ bi­lji­še i on reče:

— Do­šli ste da mi kaž­ et­e da je Go­ta­ro po­gi­nuo.
— Umro je smr­ću sam­ ur­a­ja — reče Nang­ i.
— On zbog toga nije bio to­li­ko sreć­ an, kao što bih bio ja
— reče Sei­­ći.
— Pa ipak, on je bio Jap­ an­ ac — reče Nang­ i. — Njeg­ o­va
vera u dru­gog boga nije imal­a nik­ ak­ ve veze sa tim. — Od‐­
jed­nom je pro­men­ io temu raz­go­vo­ra. — Znat­e, Go­ta­ro mi je
spa­sio ži­vot.
Ono što ih je po­vez­ a­lo, bilo je za­jed­ničk­ a žel­ja da ne po­gi‐­
nu sada, na kraj­u rata. Ni jed­ an ni drug­ i nisu bili ca­rev­ i vojn­ i‐
ci; a svak­ ak­ o, nisu o sebi raz­mi­šlja­li kao o kam­ i­kaz­ a­ma. Pa
ipak, oni su bili pat­ri­o­ti. I ta lju­bav prem­ a ze­mlji, zbli­ži­la ih
je. Nan­gi je bio dal­e­ko­vid i žel­eo je da se Jap­ an po­dig­ne iz
ru­šev­ in­ a u koje je bio bač­ en zbog ovog glup­ og, i loše vo­đe‐­
nog, rata. A Sei­­ći je bio do­volj­no mlad da još ver­uj­e u ide­al­i‐­
zam svet­a. »Zaj­ed­no«, po­mi­slio je Nang­ i, »Mi ćemo biti ne‐­
po­bed­ i­vi«.
Dok je Se­i­ći zav­ r­šav­ ao po­sled­nju go­di­nu stu­di­ja na uni‐­
verz­ i­tet­u u Ki­o­tu, Nang­ i je po­čeo da ga obu­čav­ a kanrj­o­do
mo­dern­ om jap­ ans­ kom bu­ši­dou, putu bi­ro­krat­i­je.
— Ne že­lim da po­sta­nem dru­štven­ i slu­žbe­nik — bu­nio se
Sei­­ći — ne mogu da raz­ um­ em zaš­ to me te­rat­e na to.
— Služ­ be­nic­ i ima­ju moć i, bez ob­zi­ra šta će Ame­ri­kanc­ i
urad­ i­ti sa nama, oni će vla­da­ti zem­ ljom i po­nov­ o će nap­ rav­ i‐­
ti Jap­ an vel­i­kim.
Istor­i­ja je po­tvrd­ i­la tač­nost Nang­ i­je­vih reči. Mada je ge­ne‐­
ral Mak­ ar­tur sa okup­ a­ci­o­nim snag­ a­ma dra­stič­no pro­men­ io
bi­ro­krat­ski si­stem Jap­ a­na 1945. go­di­ne, nije, u stvar­i, mog­ ao
da ga uniš­ ti.
Čim je osnov­ an­ o Min­ i­stars­ tvo trg­ o­vin­ e i ind­ u­stri­je, Tanz­ an
Nang­ i iz­bo­rio se za od­go­var­aj­uć­ e mes­ to u njem­ u. Šin­zo Oku‐­
da, koji je tada bio zam­ e­nik mi­nis­ tra, bio je za­do­vo­ljan što
ima Nang­ i­ja uz sebe. Nang­ i je za­vr­šio od­go­var­aj­uć­ e ško­le.

Što se tiče rata, bio je čist, i okup­ a­ci­o­ne vlas­ ti nisu ga iz­vel­e
na sud.

— Pra­vi­ćem­ o se da sle­di­mo nar­edb­ e Ame­ri­kan­ ac­ a — re‐­
kao mu je zam­ en­ ik mi­ni­stra — ali kad oni okren­ u leđa, mi
ćemo rad­ i­ti po svo­me.

Kao što je Okud­ a rek­ ao Nang­ i­ju, bi­ro­krat­i­ja je već preš­ la
svo­je prve kri­zne tač­ke.

— Mi­nis­ tar Ho­ši­đi­ma me je po­zvao u kanc­ el­ar­i­ju jed­nog
dana. Bio je veo­ ­ma uz­nem­ i­ren. Išao je gore-dole po kanc­ el­a‐­
ri­ji. »Okud­ a-san« — rek­ ao mi je — »Mak­ ar­tur pret­i da će pre‐­
dlo­ži­ti nar­o­du da pri­hvat­i jed­ an novi stra­ni do­kum­ en­ at, ono
što Amer­i­kanc­ i naz­ i­vaj­u Ustav­ om. Znat­e li šta to znač­ i? Ne
mož­ em­ o da do­pus­ ti­mo nar­o­du da uti­če di­rekt­no na vlast.
Ple­bi­scit bi bio po­čet­ak naš­ eg kraj­a«.

Uz­bu­đe­nje je bilo nep­ o­trebn­ o. U mes­ ec­ i­ma koji su usled­ i‐­
li, Nang­ i­ju je po­sta­lo ja­sno da je sudb­ i­na jap­ ans­ ke bi­ro­krat­i­je
za­peč­ ać­ en­ a. Očajn­ ič­ka po­treb­ a ze­mlje za ob­nav­ lja­njem in‐­
dus­ tri­je, do­vel­a je do stva­ra­nja leg­ i­je bi­ro­krat­a. Po­li­tič­ke
vođe koje su do­šle na vlast uz po­moć okup­ ac­ i­o­nih snag­ a, i
koje su nek­ ak­ o uspel­e da se uvuk­ u u jap­ ans­ ki nel­o­gič­ni si‐­
stem vlas­ ti, bile su sas­ vim nem­ oć­ne. Okup­ ac­ i­o­ne snag­ e vra‐­
ti­le su na vlast po­li­ti­čar­e koji nisu ra­di­li više od dva­des­ et go‐­
di­na. Mi­nis­ tri su se nep­ re­sta­no okret­a­li svoj­im za­men­ ic­ i­ma,
tra­že­ći od­go­vo­re od njih. Nang­ i je u svom Mi­nis­ tar­stvu mno‐­
ge stva­ri reš­ av­ ao sam. Jed­ an od njih, bio je i pro­blem ru­dar‐­
stva. Nije okle­vao da preu­ z­ me vel­i­ke rudn­ ik­ e Mor­o­zum­ i­ja, i
da po­stav­ i Sei­­ći­ja za glavn­ og šefa, uprk­ os njeg­ o­vim go­di­na‐­
ma. Se­i­ći je imao do­bro obra­zo­van­ je, i bio je veo­ ­ma mud­ ar,
iako je bio mo­žda prem­ lad za ovu od­go­vorn­ u duž­ nost. Jed­ va
da je nap­ un­ io osamn­ ae­ st go­di­na. Ins­ tinkt mu je go­vor­io
kako da se po­naš­ a sa ljud­ i­ma, star­i­jim od sebe.

S novc­ em koji su do­bi­li za šo­lji­ce iz pe­ri­o­da di­nas­ ti­je Tan‐­
ga koje im je Obać­ am­ a po­klon­ il­a — čak i u najg­ o­rim vrem­ e‐­
nim­ a bilo je lju­di koji su bili spremn­ i da pla­te do­bro za ret‐­
kost — iz­najm­ i­li su pri­lič­no pro­stra­ni stan u To­kij­u. Sato je
znao da je njeg­ o­vom pri­jat­el­ju teš­ ko što mora da se odvo­ji

od tak­ vog bla­ga: Nang­ i se bio zal­ju­bio u šo­lji­ce na prvi po‐­
gled, kad mu ih je Obać­ am­ a po­kaz­ a­la. Ali, nisu imal­i dru­gog
iz­bo­ra.

Čim su sak­ up­ i­li neš­ to novc­ a, Nang­ i je po­slao Se­i­ći­ja da
do­ved­ e Obać­ am­ u. Njen­ a kćerk­ a je umrl­a ubrz­ o po­sle one
več­ er­i, kad je Nang­ i do­veo Sa­toa kući. I mada je Obać­ am­ a
vo­le­la svo­ju malu kuću u Ki­o­tu, star­ost joj je či­nil­a ži­vot sve
te­žim.

Jedn­ e več­ er­i, 1949. go­di­ne, Nang­ i se vrat­io kući ra­nij­e
nego obič­no. Kao i uvek, Obać­ am­ a mu je otvo­ri­la vrat­a. Po‐­
žu­ri­la je da mu pri­prem­ i čaj, ne oba­zi­ru­ći se na njeg­ o­ve pro‐­
te­ste. Uz male šo­lji­ce iz­vad­ i­la je i tri ko­la­ča od pi­rinč­ a, što je
u to vrem­ e bila spe­ci­jal­na čast.

Nang­ i ju je od­sutn­ o po­smat­rao dok je obav­ lja­la cer­em­ on­ i‐­
ju pri­prem­ an­ ja čaja. Kad je ze­len­ a pena do­sti­gla pra­vu gus­ ti‐­
nu, ona je odl­o­ži­la met­li­cu od tr­ske i pruž­ i­la mu šo­lji­cu. Na‐­
pra­vi­la je i sebi šo­lji­cu čaja. Srkn­ ul­a je je­dan gu­tljaj a zat­im
je, ocen­ ivš­ i da je ti­ši­na vlad­ al­a do­volj­no dugo, rek­ la:

— Ako imaš bo­lo­ve u nog­ am­ a, do­neć­ u ti tab­ le­te — go­di‐­
ne su joj do­pu­šta­le da o svem­ u go­vor­i bez sti­da, a o bo­lo­vi‐­
ma ko­ji­ma je uz­rok bio rat smat­ra­la je da sme da se go­vor­i.
Bila je za­do­volj­na što je bar on bio po­šteđ­ en, ako su već ne‐­
sta­li Go­tar­o, njen­ a kćerk­ a i njen zet.

— Moje noge su uvek isto, Oba­ćam­ a.
Čula se buka sao­ ­bra­ćaj­a, voj­nih trans­por­ta koji su pro­la­zi‐­
li prem­ a zam­ i­sli okup­ a­ci­o­nih snag­ a.
— Šta te, onda, muči sine?
— Min­ is­ tar­stvo — reče Nang­ i, po­gle­davš­ i je. — Rad­ io sam
mnog­ o, i znam da imam svež­ e ide­je, pa ipak, kao da nema
nik­ ak­ ve nade za nap­ red­ o­van­ jem. Obi-san koji je mlađ­ i od
mene, nap­ red­ o­vao je u slu­žbi — zat­vo­rio je oči da bi zad­ r­žao
suze. — Mis­ lim da je to nep­ o­šten­ o, Obać­ am­ a. Rad­ io sam bo‐­
lje i više od osta­lih. Do­neo sam mnog­ a reš­ en­ ja, reš­ io mnog­ e
pro­ble­me. Zam­ en­ ik min­ i­stra uvek mene pita za sa­vet, ali me
nik­ ad­ a ne po­zi­va na piće po­sle rada, nema po­ver­en­ ja u
mene. Ja sam otp­ ad­nik u sops­ tve­nom bir­ou.

— Taj Obi-san — reče star­i­ca, sed­ e­ći kao Buda — di­plo­mi‐­
rao je na To­dai­­ju, kao i tvoj za­men­ ik min­ i­stra, zar ne?

Nang­ i klim­nu glav­ om.
— A na ko­jem si univ­ erz­ i­tet­u ti di­plo­mi­rao, sine?
— Na Kei­­ju, Obać­ am­ a.
— Ah — Obać­ am­ a klim­nu gla­vom kao da joj je pred­ ao ka‐­
men iz Ro­zet­e — to sve ob­jaš­ njav­ a. Nisi iz nji­hov­ og krug­ a.
Zar si tako brzo za­bo­rav­ io isto­ri­ju? Moj unuk ni­kad­ a ne za­bo‐­
ra­vlja da mi nap­ o­men­ e da si ti sens­ ei. Od­uv­ ek je kod nas
po­lo­žaj zav­ i­sio od tra­di­ci­je i veza. Nas stranc­ i ne mogu tako
lako da pro­men­ e niti da nam nam­ et­nu svoj­a varv­ ars­ ka shva‐­
ta­nja. Mor­aš da nau­ č­ iš da se uklop­ iš u si­stem.
— Či­nim sve što mogu — reče Nang­ i, dok se nes­ tr­plje­nje
ose­ćal­o u njeg­ o­vom gla­su. — Ali, ne mogu da pli­vam uz ma‐­
ti­cu. Keio nije baš po­znat Univ­ erz­ i­tet. Po­znaj­em još samo
jed­nog čov­ ek­ a koji radi u Mi­nis­ tars­ tvu, a koji ga je za­vrš­ io.
On je mla­đi od mene; ni­smo bili za­jed­no na stu­di­ja­ma i on
mi ni najm­ an­ je ne ko­ri­sti.
— Pres­ tan­ i da cmiz­ driš, Nang­ i — reče od­jed­nom Oba-cha‐­
ma — po­naš­ aš se kao dete. Neću ta­kvu preds­ ta­vu u ovoj
kući, je li ti ja­sno?
Nang­ i se pri­bra.
— Da, Obać­ a­ma. Izvi­nit­e. Bilo mi je teš­ ko. Obać­ am­ a frk‐­
nu, sa neo­ ­do­brav­ an­ jem.
— Šta ti znaš o bolu i raz­ o­čar­a­nju? Tek ti je dvad­ e­set de‐­
vet go­di­na. Sač­ ek­ aj da do­đeš u moje go­di­ne, pa da poč­neš
da go­vo­riš o bolu koji ne mo­žeš da pod­nes­ eš, mada se na‐­
dam da će te Buda toga po­šted­ e­ti. Mo­ram­ o da urad­ i­mo ono
što treb­ a da se urad­ i. A to ne zna­či pla­kan­ je zbog si­stem­ a.
Očig­ led­no je da Mi­nis­ tars­ tvu po­štuj­u te veze prek­ o univ­ erz­ i‐­
te­ta. To znač­ i, ot­pa­da. Ne mo­že­mo niš­ ta da urad­ i­mo ni s
novc­ em, jer ga ti u ovom tren­ utk­ u imaš malo. Ko­li­ko znam, ti
nisi po­vez­ an ni ro­đačk­ im, ni nek­ im dru­gim, vez­ a­ma ni sa
jed­nim od mi­ni­sta­ra ili za­men­ ik­ a mi­nis­ ta­ra. Tvo­je šans­ e da
se ože­niš nek­ om iz tih po­ro­di­ca isto su vrlo male. Nik­ ak­ ve.
Jes­ am, li u prav­ u?

— Da, Obać­ am­ a — reče Nang­ i tiho, ne oseć­ aj­uć­ i olakš­ a‐­
nje, iako joj se, eto, po­ver­io po­sle mes­ ec dana oklev­ an­ ja.
Šta­viš­ e, sad je oseć­ ao da nez­ ad­ r­ži­vo ide pram­ a dep­ res­ i­ji.

— Po­dig­ni gla­vu, Tanz­ an-sane — rečs sta­ri­ca — že­lim da
ti gle­dam u oči, kad go­vo­rim s to­bom. Iz­gle­daš kao da je sve
iz­gub­ lje­no, sine. Ali nije. — Ton njen­ og gla­sa od­jed­nom se
pro­men­ io, po­stao nek­ ak­ o mekš­ i. — Iz tvog iz­la­ga­nja, zak­ lju‐­
či­la sam da svak­ i mlađ­ i či­novn­ ik ima nek­ og sta­ri­jeg koji ga
šti­ti. Ko je tvoj semp­ ai — za­štit­nik?

— Nem­ am ga još, Obać­ am­ a.
— A, tako — sta­ri­ca spus­ ti ruke u kril­o. — Sad smo do­šli
do srži pro­ble­ma. Mo­raš da nađ­ eš semp­ a­ia. Da li pos­ to­ji neki
iza­men­ ik mi­ni­stra koji do­la­zi iz pref­ekt­u­re Jam­ ag­ u­či, kao ti?
Nang­ i je raz­mi­šljao jed­no vrem­ e.
— Jed­ i­ni ta­kav je Jo­i­ći­ro Mak­ it­a. On je ro­đen u Jam­ ag­ u­ći­ju,
ned­ al­ek­ o od moje kuće.
— Pa, onda?
— Obać­ am­ a, Mak­ i­ta-san je bio mi­nis­ tar u Mi­nis­ tars­ tvu za
nao­ ­ru­žan­ je, za vrem­ e rata. On je sada u za­tvo­ru Sug­ a­mo,
kao rat­ni zlo­či­nac.
— To­li­ko si ra­dio u svom Min­ is­ tars­ tvu, da nisi imao vre‐­
men­ a da či­taš nov­ in­ e — osmehn­ u se Obać­ am­ a. — Ned­ avn­ o
su pi­sal­i o tvom Mak­ it­a-sanu. Po­stao je po­nov­ o mi­ni­star u
To­jo­vom kab­ i­net­u. Kad su Ame­ri­kanc­ i za­uz­ e­li Saj­pan 1944,
Mak­ i­ta-san je jav­no iz­raz­ io svo­je ver­o­van­ je da je rat za­vrš­ en
za Jap­ an, i da treb­ a da se pred­ am­ o. Tojo je bio za­prep­ a­šćen.
U to vrem­ e iz­raz »pred­ at­i se« bio je iz­ba­čen iz jez­ i­ka.
— Ali, Mak­ i­ta-san je bio u prav­ u — reče Nang­ i.
— Jes­ te — klimn­ u ona gla­vom. — Tojo, koji je bio šef Kem‐­
pei­­ta­i­ja, vojn­ e taj­ne po­li­ci­je, mog­ ao je zbog tih reči da ga
osud­ i na smrt. Ali, nije bilo tako. U stva­ri, pro­šle ned­ e­lje, Ma‐­
kit­a-san je oslo­bo­đen svih op­tu­žbi. Mak­ it­a-san je bio tri puta
za­men­ ik mi­ni­stra, a jed­nom čak i mi­nis­ tar. On će svak­ ak­ o
biti do­bar semp­ ai, zar ne?
— Hai — reče kratk­ o Nang­ i.
Obać­ am­ a se šarm­ antn­ o osmehn­ u.

— Po­je­di sada svo­je ko­lač­ e od pi­rinč­ a. Isp­ e­kla sam ih spe‐­
ci­jal­no za tebe.

Zat­vor Sug­ am­ o bio je gro­zno mes­ to. Nije taj oseć­ aj bio u
vezi s građ­ ev­ i­nom koja je bila sas­ vim obič­na i mog­ la je biti
kao i sve drug­ e, i kanc­ el­ar­ij­ska zgra­da.

Nang­ i je bio očaj­an zbog po­naš­ an­ ja lju­di koji su uprav­ ljal­i
zat­vo­rom. Treb­ al­o mu je tri ned­ e­lje dok se iz­bo­rio za sas­ ta‐­
nak sa Mak­ i­ta-san­ om. Po­što je sada bilo samo pi­tan­ je dana
kad će Mak­ it­a-san biti pu­šten, raz­go­var­a­li su bez uob­ i­čaj­e‐­
nih reš­ et­ki.

Nang­ i se seć­ ao da je jed­nom vid­ eo sli­ku Joi­­ći­ra Mak­ i­te u
nov­ in­ am­ a; onda, kad je ovaj bio nai­­men­ ov­ an za mi­ni­stra na‐­
o­ruž­ an­ ja. Čo­vek je pod­seć­ ao na Ki­nez­ a; imao je fino, ši­ro­ko
lice i ši­ro­ka ra­men­ a ro­đe­nog her­o­ja. Mak­ it­a koji se sada po‐­
jav­ io pred njim iz­gle­dao je sas­ vim drug­ ač­ i­je. Iz­gub­ io je do­sta
u tež­ i­ni. Po­što se i sada vi­del­o da je imao te­ške ko­sti, njeg­ o‐­
vo meso je nek­ ak­ o čudn­ o vis­ i­lo na nji­ma. Imao je nez­ dra­vu
ble­du sko­ro žutu boju lica.

Bilo je čudn­ o što mu to lice ni najm­ an­ je nije iz­gu­bi­lo od
svo­je obli­ne. Pro­men­ il­e su se samo njeg­ o­ve oči, koje kao da
su sada pot­o­nul­e u meke mes­ nat­e ja­stu­či­će obraz­ a.

Nang­ i ne po­kaz­ a ni­šta od svoj­ih oseć­ an­ ja ni to­nom ni po‐­
kret­om, samo se form­ al­no nak­ lon­ i dok se pred­stav­ ljao.

Mak­ it­a od­sut­no klim­nu glav­ om i reče:
— Lepo je od vas što ste do­šli da me po­set­i­te — kao da je
znao zaš­ to je Nang­ i do­šao. — Vrem­ e je za moju vež­ bu. Na‐­
dam se da vam neće mnog­ o smet­a­ti ako me is­prat­i­te nap­ o‐­
lje.
Izaš­ li su »nap­ o­lje«, u usko dvo­ri­šte iz­međ­ u dve vis­ ok­ e
zgra­de. U dnu je bio vi­so­ki zid prek­ o ko­jeg je čov­ ek mo­gao
lako da se preb­ ac­ i da nije bio za­šti­ćen bo­dlji­kav­ om ži­com. S
drug­ e stra­ne, nal­a­zi­la se stra­žar­ska kula.
— Izvin­ i­te što ćut­im — reče Mak­ it­a — nav­ ik­ ao sam da
raz­go­var­am je­di­no sam sa sob­ om.
Ho­dao je ruku skrš­ te­nih na le­đi­ma i po­gnut­e gla­ve. Već je
imao stav star­ca.

Nang­ i više nije bio si­gu­ran da li je do­bro ovo što je pred­ u‐­
zeo. Da li će ovaj slo­mlje­ni čov­ ek moći da po­sta­ne njeg­ ov
semp­ ai? Kao da su njeg­ o­vi najb­ o­lji dani davn­ o pro­šli. Nang­ i
je bio na ivi­ci odlu­ke da se izvi­ni čov­ ek­ u, da kaže da je po‐­
greš­ io, da pri­hvat­i kal­ja­nje obraz­ a kao kar­mu, kad se Mak­ i­ta
okret­e prem­ a njem­ u.

— Šta je to što vas je nat­e­ral­o da me tra­ži­te ovde u svet­u
iz­gu­blje­nih, mlad­ i­ću?

— Kanrj­o­do — reče Nang­ i aut­o­mats­ ki, bez raz­mi­šlja­nja.
— Traž­ im svoj put u no­vom Jap­ a­nu.

— Zai­­sta? — Mak­ it­a ne reče više niš­ ta za tren­ ut­ak, ali po‐­
di­že glav­ u. Nas­ tav­ il­i su da hod­ aj­u. — U ko­jem Mi­ni­stars­ tvu
ra­di­te?

— U Min­ i­stars­ tvu trg­ o­vi­ne i ind­ us­ tri­je, Mak­ it­a-san. Mi­ni‐­
stars­ tvo je po­de­lje­no na dve frakc­ i­je: po­lo­vin­ a ver­u­je u sei­‐­
san fukk­ o set­su, rek­ ons­ trukc­ i­ju kroz pro­dukc­ i­ju i kroz po­di­za‐­
nje teš­ ke ind­ u­stri­je, a dru­gi za­stu­pa­ju ćuka kai­­kak­ u šeću,
kont­ro­lu in­fla­ci­je i obra­ćan­ je lak­ oj i ind­ u­stri­ji koja će se ra­zvi‐­
ti uz po­moć naše dob­ re i jev­ti­ne radn­ e snag­ e.

Mak­ i­ta se nas­ mej­ao.
— A uz koju frakc­ i­ju vi pri­staj­et­e, moj mlad­ i za­go­vorn­ i­ce
kanrj­o­do?
— Ni uz jed­nu.
— Kako? — Mak­ it­a za­sta­de i za­gle­da se u Nang­ i­ja — Ob‐­
jas­ ni­te mi to.
Nang­ i sta­de. Sada će vid­ et­i da li je Obać­ am­ a bila u pra‐­
vu.
— Čini mi se da mor­a­mo da se po­svet­i­mo ši­ren­ ju teš­ ke
ind­ u­stri­je, ali prem­ a mome mi­šlje­nju, bila bi greš­ ka ne dr­žat­i
na oku in­fla­ci­ju koja bi mo­gla da po­mahn­ it­a. I bez ob­zi­ra
koju ind­ us­ tri­ju bud­ em­ o pod­ i­za­li, može da nam se do­go­di da
se sruš­ i kao kuća za vrem­ e ze­mljo­tres­ a.
Mak­ i­ta ispra­vi leđa i Nang­ i­ju se učin­ i da se čo­vek sada
prvi put bo­lje za­gle­dao u njeg­ a. Mak­ it­i­ne oči si­nus­ e kao di­ja‐­
mant­ i.

— Zan­ im­ lji­va teo­ ­ri­ja, Nang­ i-sane. Ali, da bi­smo je spro­vel­i
u delo, biće nam po­trebn­ o Min­ is­ tars­ tvo jače od tog vaš­ eg.
Mo­žda, Trg­ o­vins­ ka ko­mo­ra ili neš­ to što još ne po­sto­ji, zar se
ne sla­žet­e? Biće nam po­treb­no Mi­ni­star­stvo neo­ ­gra­ni­čen­ ih
moći koje će se, pre sveg­ a, ba­vit­i međ­ un­ ar­od­nom trg­ o­vin­ om
— shvat­a­te li to, Nang­ i-sane?

— Hai, so desu.
— Zaš­ to?
— Zbog Ame­ri­kan­ ac­ a. Mis­ lim da jed­ i­no međ­ un­ ar­od­na tr‐­
go­vin­ a može da nas izv­ uč­ e.
Pala je kiša is­pun­ ivš­ i vaz­ duh mag­ lom. Vet­ra nije bilo u
ovom usk­ om pro­sto­ru. U času su bili skroz mo­kri, ali kao da
im to nije sme­ta­lo. Mak­ i­ta pri­đe bli­že Nang­ i­ju.
— Mi smo iz is­tog kraj­a, Nang­ i-sane. To je do­bro, kao krv‐­
na veza. Ne, čak i bo­lje. Ako ne mogu da ver­uj­em tebi, ne
mogu da ver­u­jem ni­ko­me, čak ni svoj­oj ženi, jer jed­na od
njen­ ih ro­đa­ka udal­a se pre nep­ un­ e dve sedm­ i­ce za mog
glav­nog ri­val­a. To­li­ko o lo­jal­nos­ ti po­ro­di­ce. — Kiša je i dal­je
pad­ al­a, nat­ap­ aj­uć­ i nji­hov­ e ci­pe­le i čar­a­pe. — A sada da vid­ i‐­
mo po­sto­je dva pro­ble­ma: ja nis­ am do­bro oba­veš­ ten sve
dok sam ovde. Vra­ti­te se na svoj po­sao u Mi­nis­ tar­stvo, Nan‐­
gi-sane, i po­kup­ i­te što više mo­žet­e po­da­tak­ a i do­si­jea o mi‐­
nis­ tri­ma i nji­hov­ im zam­ en­ ic­ i­ma. Znam gde je vaše radn­ o
mes­ to. Nije udal­je­no od glav­ne do­kum­ ent­ac­ i­je. Drug­ i pro‐­
blem je lič­no moj: mene je op­tuž­ io i za­tvo­rio vrlo uvaž­ en­ i
član okup­ a­ci­o­nih snag­ a, bri­tan­ski puk­ ov­nik po imen­ u Laj­nir.
On je veo­ ­ma čvrst mo­mak, i on spreč­ av­ a moje pu­štan­ je na
slo­bo­du. Pla­ti­će mi zbog toga. Sam ću se po­bri­nut­i da mi taj
ite­ki da inf­orm­ ac­ i­je koje su mi neo­ p­hodn­ e, kako bi­smo po­če‐­
li naš sops­ tven­ i mab­ i­ki — pro­ces set­ve.
Trg­ o­vins­ ka ko­mor­a koju je Mak­ it­a spo­men­ uo, bila je fan‐
tas­ tič­na ins­ ti­tu­ci­ja. Zbog odred­ a­ba Post­dams­ kog mi­rovn­ og
ugov­ o­ra koje je i Jap­ an mo­rao da pri­hvat­i kao deo svo­je pre‐­
da­je, nij­ed­nom jap­ ans­ kom građ­ an­ in­ u nije bilo do­puš­ ten­ o da
bude ang­ a­žo­van u međ­ un­ ar­od­noj tr­go­vi­ni. Zato su okup­ a­ci‐­
o­ne snag­ e osnov­ al­e Tr­go­vins­ ku ko­mor­u, prek­ o koje se sve

obav­ lja­lo. Nang­ i nije ni­kad­ a imao pos­ la s njom, i prvi put je o
njoj po­čeo da raz­mi­šlja tek kad ju je Mak­ it­a spo­men­ uo. Kada
se vrat­io na svoj po­sao u Min­ is­ tar­stvo, nije ni znao da će ona
po­stat­i naj­važ­ ni­ja snag­ a u njeg­ o­vom ži­vot­u.

Prem­ i­jer Jo­šid­ a, dug­ o­go­di­šnji nep­ ri­jat­el­j Min­ is­ tars­ tva za
tr­go­vin­ u i in­du­stri­ju, ko­jem se nik­ ak­ o nije do­pa­dal­a nji­hov­ a
veza sa predr­at­nim mi­ni­stri­ma, po­sta­vio je svog sav­ etn­ i­ka
To­raz­ o Odu za šefa Tr­go­vins­ kog sav­ et­a u dec­ emb­ ru 1948.
go­di­ne.

Kad je Oda po­čeo da »či­sti kuću«, uz ob­ja­šnjen­ je da je
nai­­šao na neke nep­ ra­vil­nos­ ti u radu, po­čel­o je da se pri­ča da
Jo­ši­da nam­ er­av­ a da oja­ča po­lo­žaj nek­ ih mi­nis­ ta­ra koji su di‐­
rektn­ o od­go­var­al­i njem­ u kako bi na taj nač­ in sman­ jio moć
Min­ i­stars­ tva trg­ o­vi­ne i ind­ u­stri­je.

Moćn­ i mi­ni­stri nisu žel­e­li to da trpe, i onog­ a dana kad je
Nang­ i oti­šao da raz­go­var­a sa Mak­ it­om u za­tvor Su­ga­mo,
odr­žan je hit­an i važ­ an sas­ ta­nak.

Min­ is­ tri su odlu­či­li da mor­aj­u da uklon­ e Odu i Još­ id­ u, jer
im je sada bilo ja­sno da oni udruž­ en­ im snag­ a­ma rade pro­tiv
njih. Zak­ ljuč­ ivš­ i, to, odlu­či­li su da je neo­ p­hodn­ o da po­stav­ e
nek­ og od svoj­ih lju­di na ključ­no mes­ to kako bi on dr­žao Odu
na oku, i pra­tio svak­ i njeg­ ov po­kret. Na taj nač­ in oni bi uvek
bili ko­rak is­pred njeg­ a, i mo­gli bi da ga onem­ og­ u­će u od­go‐
var­aj­uć­ em tren­ utk­ u.

Spo­men­ ut­o je nek­ o­li­ko kand­ i­da­ta, iz­međ­ u ko­jih su mog­ li
da bi­raj­u, ali kako su se tra­ži­li određ­ e­ni kval­i­tet­i iz­bor nije
bio baš ši­rok. Taj čov­ ek je mor­ao da bude int­el­i­gent­an, vrlo
brz u do­noš­ en­ ju odlu­ka. I što je najv­ až­ ni­je, oni su dob­ ro znal­i
to mora da bude neko rel­a­tiv­no mlad, bez uob­ i­čaj­en­ ih veza i
bez mo­guć­nos­ ti da bude sup­ rot­sta­vljen Odi, kao njeg­ ov ri‐­
val. Ukrat­ko, treb­ a­lo je to da bude čov­ ek koji je do sada bio
nep­ ri­meć­ en u Min­ is­ tars­ tvu.

I tako su na kraj­u do­šli do samo jed­nog imen­ a: Tanz­ an
Nang­ i.

Kad je Nang­ i po­zvan u kanc­ el­ar­i­ju za­men­ ik­ a mi­nis­ tra Hir‐­
šo­i­ja Ši­mad­ e, on je baš pro­uč­ av­ ao njeg­ ov do­si­je. Upra­vo je

li­stao po­dat­ke o mi­ni­stro­vim po­slo­vim­ a u ratu.
Sle­đen, slu­šao je šta mu Ši­mad­ a pred­ la­že. Nar­avn­ o nije

do­la­zi­lo u ob­zir da tako neš­ to od­bi­je. Za slu­žbe­ni­ka, i za rad‐­
nik­ a, osta­je Ajša sei­­šin, oda­nost komp­ an­ i­ji. Bio je to najv­ a‐­
žni­ji deo kanrj­o­da. On je od­mah u tome nas­ lut­io ono što bi
Sun Cu naz­ vao »od­škrin­ ut­im vrat­i­ma«. Pri­hvat­io je po­nud­ u.
Nije Ši­mad­ i ot­krio da ju je pri­mio sa uz­bu­đe­njem i sa za­hval‐­
noš­ ću.

Nang­ i je, u stvar­i, treb­ al­o da radi za Jo­i­ši­roa Mak­ i­tu. Nan‐­
gi i Ma­ki­ta su shvat­i­li da se unut­ar jed­nog i dru­gog krij­e duh
di­rekt­nih po­to­mak­ a elit­ne rat­nič­ke klas­ e iz doba šog­ un­ a To‐­
kug­ av­ e — sam­ ur­aj­a-slu­žbe­nik­ a.

Iako je po­stao šef, Nang­ i nije pres­ tao da sak­ up­ lja do­ku‐­
ment­a­ci­ju, kako mu je na­lo­žio Mak­ it­a. Šta­vi­še, sada je imao
pri­stu­pa do najp­ o­verl­ji­vij­ih do­kum­ en­ at­a. Kad je Mak­ i­ta naj‐­
zad izaš­ ao iz zat­vo­ra, Nang­ i je već imao is­crp­ni mat­er­i­jal o
dvan­ ae­ st najv­ iš­ ih slu­žbe­nik­ a i o svim nji­hov­ im, mal­im i ve‐­
ćim, gres­ i­ma.

Dan po­sle Mak­ it­i­nog pu­šta­nja na slo­bo­du, pre nego što
su on i Nang­ i ima­li pri­li­ke da preg­ le­daj­u obim­nu do­kum­ ent­a‐­
ci­ju, Nang­ i­ja je u svoj­u kanc­ el­a­ri­ju po­zvao Oda. Ono što je
on pred­ lo­žio Nan­gi­ju, za­i­sta ga je šo­kir­a­lo.

Čaj im je po­slu­žen u skup­ om sreb­ rn­ om eng­ le­skom serv­ i‐­
su, sa šo­lji­ca­ma od kin­ es­ kog por­cul­an­ a. Nang­ i­ju je to bilo
čudn­ o i smeš­ no, gro­tesk­no. Pa ipak, smeš­ io se kao majm­ un
i, klan­ jaj­u­ći se, udel­io je komp­ li­ment do­brom ukus­ u star­i­jeg
slu­žbe­nik­ a. Reči su pret­i­le da se za­gla­ve u njeg­ o­vom grlu i
nat­e­raj­u ga na po­vrać­ an­ je. Ni čaj nije bio po njeg­ o­vom uku‐­
su. Bila je to neka čud­na meš­ av­ i­na čaj­ev­ a sa sev­ er­a, u ko­joj
se ose­ćao do­mi­nir­aj­u­ći ukus Orindž pi­koa koji je nek­ ak­ o pre‐­
pla­vio sve dru­ge aro­me. Kao da je pio pr­lja­vu vodu u ko­joj
su opran­ i sud­ o­vi.

Kad je nap­ ra­vio kom­pli­ment Odi na do­brom čaju, ovaj se
oduš­ ev­ io i ob­ja­snio mu da je to amer­ič­ki uvoz­ ni čaj po ime‐­
nu »Lip­ton.«

— Ne smem­ o da pren­ eb­ regn­ em­ o važ­ nost Ame­ri­kan­ ac­ a,
— rek­ ao je Oda. On je bio te­žak čov­ ek, nal­ik na sumo borc­ a.
Bio je obuč­ en u do­bro skro­jen­ o pru­gas­ to ode­lo koje su za
njeg­ a šili na Se­vil Rou. Njeg­ o­ve crne ci­pe­le si­jal­e su se kao
ogle­da­la. — Kraj­nje je vrem­ e da od­bac­ i­mo naš kim­ on­ o i
geta, krajn­ je je vrem­ e da pres­ ta­nem­ o da raz­mi­šlja­mo o le‐­
po­ti naš­ eg vrta i o sav­ rš­ en­ os­ ti cer­em­ on­ ij­e čaja. — Po­sma‐­
trao je Nang­ i­ja jed­no vrem­ e, kao da oček­ uj­e da mu ovaj po‐­
tvr­di te mi­sli. — Mo­ra­mo da se okren­ em­ o na drug­ u stran­ u,
da raz­mi­šlja­mo o bud­ uć­nos­ ti Jap­ an­ a, a ona po­či­va u međ­ u‐­
nar­od­noj tr­go­vin­ i — srkn­ uo je malo neu­ k­ us­ nog čaja. — Rec­ i‐­
te mi, Nang­ i-sane, da li go­vor­i­te eng­ le­ski?

— Ne, gos­ po­di­ne.
— Mi­slim da je po­sled­nji čas da nau­ č­ i­te eng­ le­ski. Prem­ i­jer
je dao da se or­gan­ iz­ u­je nek­ o­li­ko kur­sev­ a za per­so­nal. On
prep­ o­ruč­ uj­e da se uključ­ i­te, a i ja vama to sav­ et­uj­em.
— Od­mah ću to učin­ it­i, go­spo­di­ne.
— Do­bro — reče Oda, oči­gled­no zad­ o­vol­jan. — Moja se‐
kret­ar­i­ca će vam dati sve neo­ p­hodn­ e inf­or­mac­ i­je kad iza­đe‐­
te odavd­ e.
Oda je po­čeo po­nov­ o da sr­kuć­ e svoj čaj. Pres­ tao je da
oštro po­smat­ra Nng­ i­ja, šta­vi­še, okren­ uo se de­li­mič­no od nje‐­
ga i za­gle­dao se kroz pro­zor u pro­met­nu ulic­ u.
— Cušo dai­­či-šugi — reče tiho, kao da je za­bo­rav­ io Nang­ i‐­
je­vo pri­sus­ tvo. — Trg­ o­vi­na treb­ a da bude broj je­dan, sjaj­an
cilj… i neo­ p­hod­ an. Ako se po­kaž­ e da je to po­treb­no, zah­ te‐­
vać­ em­ o da nam osnuj­u novo mi­ni­stars­ tvo — okren­ uo se da
bi se za­gle­dao cr­nim, bli­sta­vim oči­ma u Nang­ i­ja. — Šta ka‐­
že­te na tu idej­u, Nang­ i-sane?
— Treb­ al­o… bi da više znam o tome, go­spo­di­ne — reče
Nang­ i, tru­de­ći se da sak­ ri­je šok.
Oda odm­ ahn­ u mes­ nat­om ruk­ om.
— Znat­e, to bi bilo mi­ni­stars­ tvo čija bi glav­na ulo­ga bila u
tome da nadz­ i­re i kont­ro­li­še inos­ tran­ u tr­go­vi­nu i teh­nol­o­gi­ju.
Ono bi treb­ a­lo da daje pred­nost ra­zvo­ju onih ind­ u­stri­ja koje
je vlad­ a odab­ ra­la, da se po­trud­ i da ih oslo­bo­di po­rez­ a kako

bi ras­ le neo­ ­met­an­ o i brzo. — Oda je opet pa­žlji­vo po­gle­dao
Nang­ i­ja. — Kak­ vom vam se čini ta idej­a, Nang­ i-sane?

Nang­ i se oseć­ ao kao da je uhvać­ en iz­međ­ u dve vat­re.
Kako da od­go­vor­i? Da li mu je Oda-san pri­ja­tel­j, ili nije? Bilo
je po­znat­o da je on nep­ rij­at­e­lj jed­nog od Nang­ i­jev­ ih šef­ov­ a,
ali sada je to sve bilo nev­ až­ no. Jer, od pr­vog sus­ ret­a sa Ma‐­
ki­tom u za­tvo­ru, Nang­ i je bio pres­ tao da radi za Mi­ni­star‐­
stvo, bar u svom srcu.

Pi­ta­nje je sada bilo kako se Oda uklap­ a u nji­hov­ e pla­no‐­
ve. On bi mog­ ao da bude ogrom­na po­moć Nang­ i ju i Mak­ it­i,
uko­li­ko se slo­ži s nji­hov­ im teo­ ­ri­jam­ a. A opet, ako Nang­ i oda
deo pla­na ovom čo­vek­ u, a po­kaž­ e se da je Oda pro­tiv toga
on će, nema sumn­ je, u zač­ et­ku uniš­ ti­ti nji­hov­ u idej­u.

Šta da radi?
— Jas­ no mi je — reče obaz­ ri­vo Nang­ i — da ćemo biti ve‐­
zan­ i za okup­ a­ci­o­ne snag­ e, čak i kad nap­ u­ste Jap­ an. Čuo sam
neke gla­so­ve iz Ko­rej­e. Boj­im se da nas Amer­i­kanc­ i ne uvu‐­
ku u suk­ ob s nji­ma.
— Je li? — Odi­ni te­ški kapc­ i se spu­sti­še tako da Nang­ i
sada nije mo­gao jas­ no da vidi njeg­ o­ve oči. Po­mi­slio je da
treb­ a da zap­ am­ti taj efe­kat.
— Mi­slim da ćemo biti uvuč­ en­ i u taj suk­ ob. Ko­rej­a je da­le‐­
ko od Amer­i­ke, a Amer­i­kanc­ i­ma će treb­ at­i unif­orm­ e, voz­ i­la,
oprem­ a, nao­ r­už­ an­ je. Boj­im se da će nas nat­e­rat­i da ra­di­mo
za njih.
— Pa to će biti do­bro za nas.
— I hoće, i neće — reče Nang­ i, znaj­uć­ i da sada is­pro­ba­va
svo­je šans­ e.
— Šta hoć­ et­e time da kaž­ et­e? — Odi­no lice bilo je pot­pu‐­
no mir­no. Na njem­ u nije niš­ ta mo­glo da se pro­či­ta. Nang­ i
opso­va u sebi.
— Žel­eo bih da kaž­ em ovo, go­spo­di­ne — poče da ob­ja‐­
šnjav­ a Nang­ i. — Nar­avn­ o, po­slo­vi koje ćemo po­čet­i da oba‐­
vljam­ o po­go­do­vać­ e naš­ oj eko­nom­ i­ji, ali naše komp­ a­nij­e ne‐­
maj­u svoj kap­ i­tal i svak­ o zak­ aš­ njen­ je u pla­ćan­ ju može da ih

do­ved­ e do bank­ rot­stva, po­sle samo pola go­di­ne. Po­sao
može da nas dot­uč­ e.

— Još čaja? — Oda je do­si­pao čaj u svoj­u šol­ji­cu. Nang­ i
od­mahn­ u gla­vom; na tom pla­nu je već is­pun­ io svoj­u du‐­
žnost.

Oda je po­la­ko meš­ ao svoj čaj mal­om sreb­ rn­ om kaš­ i­kom.
— Kako bi­ste vi iz­be­gli neg­ a­tiv­ne aspekt­e ove si­tua­ c­ i­je,
Nang­ i-sane?
— Vaše novo mi­ni­stars­ tvo treb­ a­lo bi da u tome od­i­gra od‐­
go­var­aj­u­ću ulo­gu, go­spo­di­ne. — Nang­ i je pri­mor­av­ ao sebe
da se ne prez­ no­ja­va. On je rek­ ao ono što je treb­ al­o da kaže,
sad je bio red da se Oda izj­as­ ni.
— Mla­di­ću, vi do­bro znat­e da će se vaš za­men­ ik mi­ni­stra,
Ši­mad­ a, pro­ti­vi­ti stva­ran­ ju nov­ og mi­nis­ tar­stva.
— On nije više moj za­men­ ik mi­nis­ tra, go­spo­di­ne — reče
Nang­ i, pa­žlji­vo zao­ ­bi­la­zeć­ i po­sta­vljen­ u zamk­ u.
— Ah, da. — Oda spu­sti šo­lji­cu na sto. — Tačn­ o, ima­te
prav­ o. To sam za tren­ ut­ak smet­nuo s uma.
Nang­ i je sad znao od­go­vo­re na svoj­a pi­ta­nja, i srce mu
po­sko­či. Paž­ lji­vo je krio emo­ci­je da mu se ne bi pro­či­ta­le na
licu.
— Uvek sam se čud­ io zaš­ to se mi­nis­ tri to­li­ko boje da iz‐­
gub­ e moć.
— Imaj­u prav­ a na to, Nan­gi-sane. Oni koji se najv­ iš­ e boje,
i naj­o­set­lji­vij­i su na svak­ u pretn­ ju koja do­la­zi spo­lja.
Nang­ i­ju je od­jed­nom bilo ja­sno: Još­ i­da i Oda nam­ er­a­vaj­u
da sruš­ e Mi­ni­star­stvo za tr­go­vi­nu i ind­ us­ tri­ju! To je bilo jed­ i‐­
no prav­ o obj­aš­ njen­ je ovog raz­go­vor­a.
— Kad bi­ste bili na mom mes­ tu Nang­ i-sane, koga bi­ste
odab­ ral­i za šefa nov­ og mi­nis­ tar­stva koje će se bav­ it­i međ­ u‐­
nar­od­nom tr­go­vin­ om?
Nang­ i je sada mo­rao da do­nes­ e odlu­ku: mo­rao je sam da
odlu­či da li je Oda pri­jat­el­j ili nije. Znao je da kad jed­nom od‐­
go­vo­ri na to pi­tan­ je, više neće moći da se pov­ uč­ e.
Nang­ i je znao da u svom Mi­ni­stars­ tvu nema nij­ed­nog pri‐­
ja­te­lja kome bi mo­gao da se obra­ti: znao je i to da, bez ob­zi‐­

ra ko­li­ko pri­jat­e­lja Mak­ i­ta ima, nji­hov­ a moć neće biti do­volj‐­
no jaka da ga ubac­ i u cent­ar nov­ og Min­ is­ tar­stva uko­li­ko ne
bude imao bla­go­slov Ode i Jo­ši­de.

Od­jed­nom ose­ti olakš­ an­ je, kao da je neko do­neo odlu­ku
umes­ to’nje­ga.

— Ja bih odab­ rao Joi­­ši­roa Mak­ it­u — reče bez oklev­ an­ ja.
Za tren­ ut­ak je u kanc­ el­a­ri­ji vla­dal­a ti­ši­na. Oda je lup­kao
kaš­ i­či­com po svo­joj do­njoj, nap­ u­ćen­ oj usni. Najz­ ad je rek­ ao:
— Zam­ en­ ik mi­nis­ tra Ši­mad­ a nik­ ad­ a se ne bi slo­žio s tim
iz­bo­rom.
— On se neće slo­ži­ti ni s po­sta­vlja­njem nov­ og Mi­nis­ tar‐­
stva — reče Nang­ i.
— Ali, to je neš­ to dru­go, Nang­ i-sane. Ši­mad­ a i Mak­ i­ta su
za­klet­i nep­ ri­jat­e­lji. Stvar­an­ je nov­ og mi­nis­ tars­ tva je jed­na
stvar, a po­stav­ ljan­ je Mak­ it­e na njeg­ o­vo čelo je neš­ to sas­ vim
dru­go.
— Pi­tan­ je je da li bi se i Ma­kit­a slo­žio s va­šom odlu­kom.
— To sada i nije važ­ no. Ima to­li­ko stva­ri koje bi­smo žel­el­i,
a nem­ am­ o ih. Čo­vek mora da nau­ č­ i da se nosi s pli­mom, da
ne bi bio od­vuč­ en na šir­o­ko more i iz­gub­ ljen.
Nang­ i po­mi­sli na do­kum­ ent­a­ci­ju koju je sak­ up­ io, i sve ono
što je u njoj bilo zap­ i­san­ o pro­tiv Ši­mad­ e.
— Isprav­ it­e me ako greš­ im, go­spo­di­ne, ali kanrj­o­do još
po­štu­je pro­ces nas­ leđ­ i­van­ ja.
— Na ni­žim po­lo­ža­ji­ma, da — reče Oda — za­men­ ik mi­ni‐­
stra koji nap­ uš­ ta po­sao može da oda­be­re čov­ ek­ a koji će ga
nas­ led­ i­ti. A svi osta­li koji su sa is­tog univ­ erz­ i­te­ta kao oda‐­
bra­ni čov­ ek, po­vla­če se, kako bi njem­ u ostav­ i­li ši­ro­ko po­lje
aut­ o­ri­te­ta.
— Pa ipak — nije se lako prep­ uš­ tao Nang­ i — i među gor‐­
njim slo­je­vi­ma po­nek­ ad ima mab­ i­kij­a.
— Kako da ne — reče Oda — ali tada se obič­no radi o ve‐­
li­kom skand­ al­u. Seć­ am se dana kad su tak­ ve stva­ri mo­gle
da se ured­ e. — osmeh mu za­ti­tra na licu. — U tim da­nim­ a
bilo je lju­di, veš­ tih svim mar­i­fet­lu­ci­ma. — Uo­zbi­ljio se i sleg‐­