Lusinda Rajli - Sunceva sestra

OD ISTE AUTORKE

Kuća orhideja
Devojčica na litici

Ponoćna ruža
Svetio u prozoru
U senci masline
Anđeosko drvo
SERIJAL SEDAM SESTARA

Sedam sestara
Olujna sestra
Sestra iz senke
Biserna sestra
Mesečeva sestra
Sunčeva sestra

2

Eli Mi ler

3

Neke žene se plaše vatre,
Neke žene jednostavno postanu vatra...

R. H. SIN

4

Likovi:

ATLANTIDA
Tata Solt poočim sedam sestara (počivši)

Marina (Ma) starateljka sestara
Klaudija kućedomaćica u Atlantidi
Georg Hofman advokat Tate Šolta

Kristijan skiper

SESTRE D’APLIJEZ
Maja

Ali (Alkiona)
Zvezda (Asteropa)

KeKe (Keleno)
Tigi (Tajgeta)

Elektra
Meropa (sestra koja nedostaje)

5

Elektra

Njujork

Mart, 2008.

6

„Ne znam gde sam bila ni šta sam radila kad sam čula da mi je otac
umro.”

„Dobro. Želiš li to da istražiš?”
Piljila sam u Terezu, koja je sedela u beržeri. Podsetila me je na
puha sa čajanke u Alisi u zemlji čuda, ili na nekog od njegovih
glodarskih prijatelja. Često je žmirkala iza malih okruglih naočara i
usne su joj bile neprekidno napućene. Imala je mnogo lepe noge ispod
suknje od tvida dugačke do kolena, i lepu kosu, takođe. Zaključila
sam da bi mogla da bude privlačna kad bi htela, ali znala sam da nije
zainteresovana ni za šta drugo osim da izgleda intelektualno.
„Elektra? Ponovo sam te izgubila.”
„Aha, izvini, bila sam daleko.”
„Jesi li mislila na to kako si se osećala kad ti je otac umro?”
Pošto nisam mogla tačno da joj kažem o čemu sam zaista mislila,
svesrdno sam klimnula glavom. „Aha, jesam.”
„I?”
„Stvarno ne mogu da se setim. Izvini.”
„Čini se da si ljuta zbog njegove smrti, Elektra. Zašto si ljuta?”
„Nisam... Nisam bila. Mislim, stvarno se ne sećam.”
„Ne možeš da se setiš kako si se osećala u tom trenutku?”
„Ne.”
„Dobro.”
Posmatrala sam je kako beleži nešto u blok, verovatno nešto poput
„odbija da se izbori sa očevom smrću”. To mi je rekao poslednji
psihijatar, a ja sam totalno izašla na kraj s tim. Tokom godina, naučila
sam da oni vole da nađu razloge za to što sam tako sjebana i da se
onda drže toga, baš kao miš parčeta sira, pa da me grickaju i grickaju
sve dok se ne složim s njima i ne počnem da pričam gluposti samo da
bi oni bili zadovoljni.
,,A kako se osećaš u vezi s Mičom?”
Zbog rečenica koje su mi pale na pamet da bih opisala svog bivšeg,
Tereza bi verovatno odmah uzela mobilni da upozori policiju da je na
slobodi luda žena, koja bi da otkine muda najvećoj svetskoj rok
zvezdi. Umesto toga, nasmešila sam joj se umiljato.

7

„Dobro sam. Nastavila sam dalje.”
„Bila si mnogo besna na njega kad si poslednji put bila kod mene,
Elektra.”
„Aha, ali sad sam dobro. Stvarno.”
„Pa, to su onda dobre vesti. A kako je s pićem? Da li je malo više
pod kontrolom?”
„Jeste”, ponovo sam slagala. „Slušaj, moram da bežim, imam
sastanak.”
„Ali tek smo na polovini seanse, Elektra.”
„Znam, šteta, ali šta ćeš, takav je život.” Ustala sam i pošla ka
vratima.
„Možda mogu da te uklopim u raspored sledeće nedelje?
Dogovori se s Maršom na izlasku.”
„Hoću, hvala.” Već sam zatvarala vrata za sobom. Prošla sam
pored Marše, sekretarice za prijemnim pultom, i krenula ka liftu.
Došao je gotovo odmah pa sam, dok je jurio naniže, sklopila oči
mrzim sve zatvorene prostore i naslonila vrelo čelo na hladni
mermerni zid.
Gospode, pomislila sam, šta je to sa mnom? U takvom sam kaosu da čak
ni sopstvenom psihoterapeutu ne mogu da kažem istinu!
Toliko se stidiš da nikome ne možeš da kažeš istinu... A i kako bi mogla da
te razume čak i kad bi joj rekla?, raspravljala sam sama sa sobom. Ona
verovatno živi u urednoj gradskoj kući od kamena, s mužem advokatom, ima
dvoje dece i frižider prekriven slatkim magnetima koji drže dečje crteže. Oh,
kazala sam sebi dok sam ulazila na zadnje sedište svoje limuzine,
ijednu od onih fotografija od kojih ti se povraća, na kojoj su mama i tata s
decom, svi u sličnim šortsevima od džinsa, i koju su uveličali i okačili je,
ogromnu, iza kauča.
„Kuda, gospođo?”, upitao me je vozač preko interkoma.
,,Kući”, kazala sam pa uzela bocu vode iz mini-frižidera i brzo ga
zatvorila, da ne dođem u iskušenje da biram alkoholna pića. Mučila
me je majka svih glavobolja, koju nikakvi lekovi nisu mogli da smire,
a bilo je prošlo pet po podne. Prethodne večeri bila sam na sjajnoj
zabavi, ali ničeg se nisam sećala. Dizajner Moriš, moj novi najbolji
prijatelj, bio je u gradu i svratio je na piće s nekim od svojih njujorških
ortaka, koji su onda pozvali i druge... Nisam mogla da se setim kako
sam otišla u krevet i iznenadila sam se videvši neznanca pored sebe

8

kad sam se probudila. Bar je bio lep neznanac, i pošto smo se ponovo
upoznali intimnije, pitala sam ga kako se zove. Do pre nekoliko
meseci, Fernando je bio vozač za isporuku robe iz Volmarta u
Filadelfiji, kad ga je zapazio modni agent i rekao mu da se javi
njegovom prijatelju u jednu njujoršku modnu agenciju. Rekao je da će
mu biti jako drago da me u dogledno vreme povede nekim crvenim
tepihom pa sam na teži način saznala da bih pojavljivanjem s njim u
javnosti samo lansirala njegovu karijeru pa sam ga se što pre rešila.

Pa šta i da si rekla istinu gospođi Puh, Elektra? Pa šta i da si priznala da
si sinoć bila toliko obeznanjeno od pića i koke da si mogla spavati i s Deda
Mrazom a da to ne znaš? Da nisi u stanju da razmišljaš o ocu ne zbog
njegove smrti već zato što znaš koliko te se stideo... koliko te se stideo?

Kad je Tata Solt bio živ, barem sam znala da ne može da vidi šta
radim, ali sad, kad je mrtav, nekako je postao sveprisutan; mogao je i
da bude u mojoj spavaćoj sobi prethodne noći, ili čak i sada, u
limuzini, zajedno sa mnom...

Pukla sam i posegnula za mini-votkom, a onda je sasula u grlo,
pokušavajući da zaboravim onaj izraz razočaranja na Tatinom licu
kad sam ga videla poslednji put pre smrti. Došao je u Njujork da me
poseti, rekao je da mora nešto da mi ispriča. Izbegavala sam ga sve
dok sam mogla, do poslednje večeri, kad sam nerado pristala da
izađem s njim na večeru. Stigla sam u Ejšet, restoran odmah
prekoputa Central parka, već natankana votkom i stimulansima.
Sedela sam, otupela, naspram njega sve vreme dok smo jeli,
izvinjavala se i išla u toalet da se puknem kokom još nekoliko puta,
kad god bi pokušao da započne sa mnom razgovor koji nisam želela
da vodim.

Kad su doneli desert, Tata je prekrstio ruke na grudima i mirno me
osmotrio. „Veoma sam zabrinut za tebe, Elektra. Izgledaš kao da si
potpuno odsutna.”

,,E pa ne shvataš pod kakvim sam pritiskom”, odbrusila sam mu.
„Za to treba da budeš ja!” Sramota me je što se samo nejasno sećam
šta je bilo dalje i šta je rekao, ali znam da sam ustala, ostavila ga i
otišla. I sad više nikad neću znati šta je hteo da mi ispriča...

,,A šta te pa briga, Elektra?”, upitala sam samu sebe brišući usta pa
stavila praznu bočicu u džep vozač je nov i ne treba mi priča u
novinama o tome kako sam popila sve iz mini-bara. „On ti čak nije ni

9

pravi otac.”
Osim toga, sad više ništa nisam ni mogla da preduzmem. Tata je

otišao kao što su iz mog života otišli svi koje sam volela i morala sam
da se pomirim s tim. Nije mi potreban, niko mi nije potreban...

„Evo nas, gospođo”, rekao je vozač preko interkoma.
„Hvala. Iskačem”, dodala sam, pa sam to i učinila i zatvorila vrata
limuzine za sobom. Najbolje je da svaki moj dolazak bilo gde bude
što neprimetniji; druge slavne ličnosti mogu da se preruše i izađu u
lokalni restoran brze hrane, ali ja sam visoka preko metar i osamdeset
i teško me je prevideti u gomili, čak i da nisam slavna.
„Hej, zdravo, Elektra!”
„Tomi”, kazala sam i uspela da se osmehnem dok sam koračala
ispod tende ka ulazu, „kako si danas?”
„Mnogo bolje sad kad sam video vas, gospođo. Jesi li lepo provela
dan?”
„Aha, super, hvala”, klimnula sam glavom dok sam gledala dole i
pritom stvarno mislim dole u mog obožavatelja broj jedan. „Vidimo se
sutra, Tomi.”
„Svakako, Elektra. Ne izlaziš večeras?”
„Ne, danas je na redu mirno veče. Ćao”, kazala sam, mahnula mu
i ušla u zgradu.
Bar me on voli, razmišljala sam dok sam uzimala poštu od
nastojnika, a onda sam pošla ka liftu. Dok me je portir vozio gore,
jednostavno zato što mu je to posao (čak sam pomislila i da mu dam
ključeve da ih drži pošto je to jedino što sam nosila sa sobom),
razmišljala sam o Tomiju. Gotovo svaki dan je stajao i stražario ispred
zgrade nekoliko prethodnih meseci. U početku sam ga se plašila i
tražila od nastojnika da ga se reši. Tomi je ostao pri svome i čvrsto
stajao na zemlji bukvalno tvrdeći da ima pravo da stoji na pločniku,
da nikoga ne uznemirava, i da samo želi da me zaštiti. Nastojnik mi
je savetovao da zovem policiju i da ga optužim za proganjanje, ali
jednog jutra sam ga pitala kako se zove, pa sam malo istražila na
internetu, kao da sam i sama progoniteljka. Otkrila sam na Fejsbuku
da je ratni vojni veteran, da je odlikovan za hrabrost u Avganistanu i
da ima ženu i kćer u Kvinsu. Sad više ne osećam da me Tomi
ugrožava, naprotiv: uz njega se osećam bezbedno. Osim toga, uvek je
bio učtiv i pun poštovanja, pa sam rekla nastojniku da ništa ne

10

preduzima.
Portir je izašao iz lifta i stao u stranu da me propusti. Onda smo

izveli onaj ustaljeni ples: da se sad ja povučem korak nazad, a da on
pođe napred i povede me do mog penthausa, kako bi mi otvorio vrata
svojim ključem.

„Evo nas, gospođice D’Aplijez. Prijatno.”
Klimnuo mi je glavom u znak pozdrava i u očima mu nisam videla
ni trunku topline. Znala sam da bi ovdašnje osoblje volelo da isparim
u oblaku dima kroz nepostojeći dimnjak. Većina ostalih stanara su
ovde još otkad su bili fetusi u utrobama svojih majki, davno, u vreme
kad se smatralo da je za obojene žene poput mene „privilegija” da im
budem služavka. Svi stanari su vlasnici stanova, samo sam ja
seljanka: stanarka, mada bogata stanarka, koja je mogla da se useli
zato što je starica koja je živela ovde umrla, a njen sin je renovirao
stan, a onda pokušao da ga proda po bezumno visokoj ceni. Zbog
krize u oblasti nekretnina očigledno nije uspeo u tome. Zato je bio
primoran da ga izda onome ko da najviše meni. Cena je luda, ali lud
je i stan, pun modernih umetničkih dela i svih mogućih elektronskih
naprava koje se mogu zamisliti (za većinu na znam kako funkcionišu)
i s neverovatnim pogledom na Central park s terase.
Ako mi treba podsetnik na moj uspeh, onda je to svakako ovaj stan.
Ali najviše me podseča, pomislila sam utonuvši u kauč dovoljno veliki
da bude udoban krevet dvojici odraslih momaka, na to kako sam
usamljena. Zbog velikog kauča osetila sam se sitno i lomno... a ovde
gore, na vrhu zgrade, i veoma, veoma izolovano.
Moj mobilni telefon se oglasio odnekud iz stana, pesmom kojom je
Mič postao svetski superstar; pokušala sam da promenim melodiju
zvona, ali nije išlo. Ako je KeKe disleksična i nesposobna s recima, onda
sam ja sigurno nesposobna s tehnikom, pomislila sam prešavši u spavaću
sobu da ga uzmem. Laknulo mi je kad sam videla da je sobarica
promenila posteljinu na ogromnom krevetu, i da je sve ponovo
besprekorno kao u savršenoj hotelskoj sobi. Dopadala mi se nova
sobarica koju mi je našla moja sekretarica; potpisala je ugovor o
diskreciji kao i ostali koji rade za mene, da ne bi brbljali medijima o
mojim lošim navikama. Ali bez obzira na to, zadrhtala sam pri
pomisli šta je kako se ono zove? Lisbet? pomislila kad je jutros ušla u
moj stan.

11

Sela sam na krevet da saslušam govorne poruke. Pet puta me je
zvala moja agentkinja, da mi kaže da joj se hitno javim zbog
sutrašnjeg snimanja za Venitifer, a poslednja poruka je bila od moje
nove sekretarice Ejmi. Sviđala mi se Ejmi, iako je radila za mene samo
tri meseca.

„Ćao, Elektra, Ejmi je. Samo... pa, samo sam htela da ti kažem da sam
stvarno uživala radeći za tebe, ali mislim da mi to ne odgovara na duže staze.
Danas sam predala kovertu sa otkazom tvojoj agentkinji i želim ti sve
najbolje u budućnosti, i... “

,,SRANJE!”, viknula sam pa pritisnula taster za poništavanje
poruke i bacila telefon preko sobe. „Šta sam joj loše učinila,
dođavola?!”, izgovorila sam gledajući u tavanicu i zapitala se zašto
me je toliko uznemirila devojka koja je niko i ništa, koja je klečala
preda mnom i preklinjala me da joj pružim šansu, da bi me za tri
meseca napustila.

,,’Sanjam o tome da radim u modnom biznisu još otkad sam bila
devojčica. Molim vas, gospođice D’Aplijez, radiću za vas i danju i
noću, vaš život će biti moj život i kunem se da vas nikad neću
izneveriti’”, oponašala sam Ejmin kenjkavi bruklinski akcenat dok
sam kucala broj telefona svoje agentkinje. Samo bez tri stvari na
ovome svetu ne mogu da živim: bez votke, kokaina i sekretarice.

„Zdravo, Suzi, upravo sam čula da je Ejmi dala otkaz.”
„Da, nije baš dobro. A baš se lepo počela uklapati.” Suzin britanski
akcenat zvučao je strogo i poslovno.
„Aha, i ja sam mislila da se uklapa. Znaš li zašto je otišla?”
Nastala je pauza s druge strane veze, pa je tek onda odgovorila.
„Ne. Bilo kako bilo, reći ću Rebeki da se pozabavi time i sigurna sam
da ćemo ti nabaviti novu već krajem nedelje. Jesi li dobila moje
poruke?”
„Aha, jesam.”
„Dakle, nemoj sutra da kasniš. Žele da snimaju pri izlasku sunca.
Kola će doći po tebe oko četiri ujutru, važi?”
„Naravno.”
„Čula sam da si sinoć imala žestoku žurku.”
„Bilo je zabavno, da.”
,,E pa, večeras bez žurke, Elektra. Ujutru treba da budeš sveža i
odmorna. To je snimanje za naslovnu stranu.”

12

„Ne brini, biću u krevetu u devet kao dobra devojčica.”
,,U redu. Izvini, Lagerfeld mi je na drugoj vezi. Rebeka će ti se javiti
sa spiskom pogodnih sekretarica. Ćao.”
„Ćao”, imitirala sam je pošto je prekinula vezu. Suzi je jedna od
malobrojnih na planeti koja se usuđuje da mi prekine vezu. Ona je
jedan od najmoćnijih modnih agenata u Njujorku i zastupa velika
imena u ovom poslu. Zapazila me je kad sam imala šesnaest godina.
U to vreme radila sam u Parizu kao konobarica, pošto su me izbacili
iz treće škole po redu za isto toliko godina. Kazala sam Tati Šoltu da
nema svrhe da mi traži novu školu jer će se završiti tako što će me
izbaciti i iz nje. Na moje iznenađenje, nije dizao prašinu oko toga.
Sećam se kako sam se zapanjila što nije ljut zbog još jednog od
mojih neuspeha. Bio je samo nekako razočaran, čini mi se, zbog čega
su mi jedra ostala bez vetra.
„Mislila sam da malo putujem ili nešto slično”, predložila sam mu.
„Da učim o životu iz iskustva.*'
„Slažem se da ono što treba da znamo da bismo uspeli u životu
uglavnom ne stičemo nužno kroz školovanje”, rekao je, „ali pošto si
toliko bistra, nadao sam se da ćeš steći bar neke kvalifikacije.
Premlada si da bi putovala sama. Veliki je svet, Elektra.”
„Umem da se staram o sebi, Tata”, odvratila sam odlučno.
„Siguran sam da umeš, ali šta ćeš raditi da bi finansirala svoja
putovanja?”
„Naći ću neki posao, naravno”, rekla sam sležući ramenima.
„Mislila sam najpre da odem u Pariz.”
„Odličan izbor”, Tata je klimnuo glavom. „To je neverovatan
grad.”
I dok sam ga posmatrala s druge strane njegovog velikog pisaćeg
stola u radnoj sobi, pomislila sam da izgleda gotovo sanjalački i
tužno. Da, zaista tužno.
„E pa, onda”, nastavio je, „zašto ne bismo napravili kompromis?
Ti želiš da napustiš školu, što ja razumem, a mene brine što moja
najmlađa kći odlazi u svet u tako nežnoj dobi. Marina ima kontakte u
Parizu. Siguran sam da ti može pomoći da nađeš bezbedno mesto za
boravak. Provedi tamo leto, a onda ćemo razmisliti i odlučiti kuda ćeš
dalje.”
„Važi, zvuči kao dobar plan”, složila sam se, i dalje zapanjena što

13

se nije više borio da završim školu. Kad sam krenula, zapitala sam se
da li on to pere ruke od mene ili mi je samo dao dovoljno konopca da
se obesim. U svakom slučaju, Maje pozvala neke svoje poznanike pa
sam završila u slatkoj maloj garsonjeri s pogledom na krovove
Monmartra. Bila je sićušna i morala sam da delim kupatilo s gomilom
klinaca na razmeni, koji su došli u grad da poboljšaju francuski, ali
bila je moja.

Sećam se onog predivnog osećanja nezavisnosti kad sam prvi put
stajala u svome sobičku one noći kad sam stigla, i shvatila da nema
nikog da mi govori šta da radim. Isto tako, nije bilo nikog ni da mi
kuva, pa sam otišla u kafe malo dalje niz ulicu, sela za sto napolju,
zapalila cigaretu i uzela jelovnik da ga proučim. Naručila sam
francusku supu od luka i čašu vina, a konobar nije ni trepnuo što
pušim i što sam naručila alkohol. Nakon tri čaše vina dobila sam
dovoljno samopouzdanja da odem do gazde i da ga pitam da li mu
treba konobarica. Dvadeset minuta posle toga, prepešačila sam
nekoliko stotina metara do svoje garsonjere kao zaposlena. Jedan od
trenutaka kad sam se osećala najponosnije u životu bio je onaj kad
sam, sutradan ujutru, pozvala Tatu iz telefonske govornice u
haustoru. Moram mu odati priznanje da je zvučao isto onako
oduševljeno kao i kad je moja sestra Maja primljena na Sorbonu.

Četiri nedelje kasnije, usluživala sam Suzi, sad moju agentkinju, i
servirala joj croque monsieur1, a ostalo je istorija...

Zašto se toliko vraćam u prošlost?, zapitala sam se ponovo uzevši
telefon da preslušam preostale poruke. I zašto neprestano mislim na
Tatu...?

„Na Miča... Na Tatu...”, mrmljala sam čekajući da telefon prospe
svoj sadržaj. „Oni su otišli, Elektra, zajedno s Ejmi koja je danas otišla,
a ti jednostavno moraš da nastaviš.”

„Najdraža moja Elektra, kako si? Opet sam u Njujorku... Šta radiš
večeras? Bi li podelila bocu kristala i čau mina dans ton lit avec moi?2
Čeznem za tobom. Javi mi se čim budeš mogla.”

Premda sam bila neraspoložena, nisam odolela da se ne nasmešim.

1 Fr.: „Gospodin Krčkavi“, pečeni ili prženi sendvič s kuvanom šunkom i sirom, tipična stavka

u meniju francuskih kafea, bistroa i barova. (Prim. prev.)

2 Fr.: U svom krevetu, sa mnom? (Prim. prev.)

14

Zed Ezu je bio enigma u mom životu. Neverovatno bogat, s dobrim
društvenim vezama i uprkos tome što nije mnogo visok, kao i
činjenici da uopšte nije moj tip neverovatan u krevetu; tri godine smo
bih u šemi. Prekinulo se kad sam ušla u ozbiljnu vezu s Mičom, ali
ponovo sam ga aktivirala pre nekoliko nedelja i nema nikakve sumnje
u to da mi je hranio ego kad mi je to bilo najpotrebnije.

Da li smo bili zaljubljeni jedno u drugo? Ne, nikako, bar što se
mene tiče, ali imali smo isto društvo u Njujorku i, što je najbolje od
svega, kad smo bili sami, razgovarali smo na francuskom. Kao ni
Miča, ni njega nije impresionirala moja slava, što je u današnje vreme
retko i nekako utešno.

Zurila sam u telefon i debatovala sama sa sobom da li da ignorišem
Zeda, postupim kako mi je naložila Suzi, i legnem ranije, ili da ga
pozovem i uživam u društvu. Nije mi trebalo mnogo, pa sam ga
pozvala i rekla mu da dođe. Dok sam ga čekala, istuširala sam se i
obukla svoj omiljeni svileni kimono, koji je specijalno za mene kreiran
u jednom perspektivnom japanskom ateljeu. Onda sam popila čini mi
se tonu vode kao preventivu za piće ili ko zna šta još što će on doneti.

Nastojnikov telefon je zazvonio da najavi Zedovo prisustvo pa
sam mu rekla da ga pošalje pravo gore. Stigao mi je na vrata s
džinovskim buketom mojih omiljenih belih ruža i sa obećanom
bocom šampanjca kristal.

„Bonsoir ma belle Electra”, 3 rekao je na onom svom neobično
odsečnom francuskom dok je odlagao cveće i šampanjac, a onda me
je poljubio u oba obraza. „Comment tu vas?”4

,,Dobro”, odgovorila sam, pohlepno gledajući šampanjac. „Da ga
otvorim?”

„Mislim da je to moj posao. Mogu li prvo da skinem sako?”
„Naravno.”
„Ali pre toga”, rekao je, zavlačeći ruku u džep i pružajući mi
plišanu kutijicu. „Video sam ovo i pomislio na tebe.”
„Hvala”, kazala sam, sela na kauč i podvila pod sebe moje
razdržujuće dugačke noge dok sam zurila u kutijicu u ruci kao
uzbuđeno dete. Zed mi je često kupovao poklone; paradoksalno s

3 Fr.: Dobro veče, lepa moja Elektra. (Prim. prev.)
4 Fr.: Kako si? (Prim. prev.)

15

obzirom na njegovo bogatstvo, to su retko bili upadljivi pokloni,
najčešće nešto promišljeno i zanimljivo. Podigla sam poklopac i
unutra ugledala prsten. Imao je ovalni kamen nežne,
puterastožućkaste boje.

„To je ćilibar”, kazao je posmatrajući me kako ga proučavam dok
je hvatao svetlost s lustera iznad nas. „Probaj ga.”

„Na koji prst da ga stavim?”, kazala sam vragolasto podigavši
pogled ka njemu.

„Na koji god hoćeš, ma chere5, jer kad bih hteo da budeš moja žena,
mislim da bih uzeo nešto bolje od toga. Sigurno znaš da je tvoje ime
na grčkom povezano s ćilibarom.”

„Stvarno? Ne, ne znam.” Gledala sam ga kako otvara šampanjac i
kako čep izleće iz boce. „Kako to?”

„Pa, grčka reč za ćilibar je 'elektron’, i legenda kaže da su u tom
kamenu zarobljeni sunčevi zraci. Jedan grčki filozof zapazio je da,
protrljani jedan o drugi izazivaju trenje, koje stvara energiju... Ne
možeš imati prikladnije ime”, osmehnuo se i stavio pred mene čašu
sa šampanjcem.

„Hoćeš da kažeš da ja izazivam trenje?” Uzvratila sam osmehom.
„Pitanje je da li sam se ja prilagodila svome imenu, ili se ime
prilagodilo meni? Sante.”6

„Sante.” Kucnuli smo se čašama i on je seo pored mene.
„Ovaj...”
„Razmišljaš o tome da li sam doneo još neki poklon?”
„Aha.”
„Onda pogledaj ispod postave kutijice.”
Poslušala sam ga i, ispod tankog plišanog jastučića koji je držao
prsten, pronašla malu plastičnu vrećicu.
„Hvala, Zed”, kazala sam otvarajući kesicu, pa umočila prst u njen
sadržaj kao dete u med i protrljala ga o desni.
„Dobro, a?”, upitao me je dok sam prosipala malo na sto, pa
odvojila kratku slamku od paketića i udahnula kroz nos.
„Mmmm, veoma”, složila sam se. „Hoćeš malo?”
„Znaš da neću. Dakle, kako si?”

5 Fr.: Draga moja. (Prim. prev.)
6 Fr.: Živeli, nazdravlje. (Prim. prev.)

16

,,Oh... dobro.”
„Ne zvučiš mi kao da si baš sigurna u to, Elektra, a i deluješ mi
umorno.”
„Bila sam zauzeta”, kazala sam i otpila veliki gutljaj šampanjca.
„Prošle nedelje sam bila na snimanju na Fidžiju, a sledeće nedelje
letim u Pariz.”
„Možda treba da malo usporiš. Da napraviš pauzu i odmoriš se.”
,,I to mi kaže tip koji češće spava u svom privatnom mlažnjaku
nego u svom krevetu”, zadirkivala sam ga.
„Onda bi možda trebalo da oboje malo usporimo. Mogu li da te
namamim da provedeš nedelju dana na mojoj jahti? Usidrena je u
Santa Lusiji sledeća dva meseća, a onda moram da je prevezem na
Mediteran preko leta.”
„Volela bih”, uzdahnula sam. „Raspored mi je krcat sve do juna.”
„Onda u junu. Mogli bismo da krstarimo oko grčkih ostrva.”
„Možda”, slegla sam ramenima, ne uzimajući ga za ozbiljno. Često je
planirao da budemo zajedno, ali to se nikad nije ostvarilo, niti sam ja,
štaviše, to želela. Zed je bio sjajan kao društvo za jednu noć i za malo
fizičke akcije, ali sve više od toga bi me nerviralo zbog njegove
opsesivne prirode i neverovatne arogancije.
Nastojnikov telefon je ponovo zazvonio i Zed je ustao da se javi.
„Pošaljite odmah gore, hvala.” Sipao nam je oboma još šampanjca.
„Večeraćemo kinesku hranu i dajem ti reč da će to biti najbolji čao min
koji si ikada okusila”, osmehnuo se. „Nego, kako su ti sestre?”
„Ne znam. Bila sam previše zauzeta u poslednje vreme pa ih nisam
zvala. Ali je rodila bebu dečaka. Dala mu je ime Ber, što je stvarno
slatko. Kad smo već kod toga, treba da se vidim s njima u junu, kod
kuće u Atlantidi; plovićemo na Tatinoj jahti do grčkih ostrva i
bacićemo venac tamo gde Ali misli da je njegov kovčeg spušten u
more. I tvoj tata je nađen na obližnjoj obali, zar ne?”
„Da, ali, za razliku od tebe, ja ne volim da pričam o smrti svoga
oca jer me to uznemirava”, odvratio je Zed oštro. „Ja mislim samo na
budućnost.”
„Znam, ali to je slučajna podudarnost...”
Prekinulo me je zvono na vratima i Zed je otišao da ih otvori.
„Hajde, Elektra”, rekao je noseći dve kutije u kuhinju. „Dođi da mi
pomogneš sa ovim.”

17

2

Sutradan sam stigla kući sa snimanja, istuširala se vrućom vodom
i otišla u krevet s votkom. Osećala sam se baš skrhano svako ko misli
da modeli samo lepršaju u lepoj odeći i za to ih plaćaju čitavo
bogatstvo, trebalo bi da proba da bude ja samo jedan dan. Nije lako
kad ti dan počne u četiri ujutru, kad ti četiri puta menjaju frizuru,
odeću i šminku u nekom ledenom skladištu negde u centru grada.
Nikad se ne žalim javno mislim, ne može se reći da radim u nekoj
kineskoj krojačnici, i zaista me ludo plaćaju ali svako ima svoju
stvarnost i ljudima je, čak i ako nije u pitanju svetski problem, valjda
dozvoljeno da povremeno kukaju sami pred sobom, zar ne?

Uživajući u toploti prvi put toga dana, legla sam, zavalila se na
jastuke i uzela telefon da proverim glasovne poruke. Četiri mi je
ostavila Rebeka, Suzina sekretarica, da mi kaže da mi je imejlom
poslala neke poslovne biografije pogodnih sekretarica i da bi trebalo
da ih što pre pogledam. Skrolovala sam ih na laptopu kad mi je
telefon zazvonio i videla sam da je to opet Rebeka.

„Upravo ih pregledam”, kazala sam pre no što je ona išta rekla.
„Super, hvala, Elektra. U stvari, zovem te zbog toga što postoji
jedna devojka za koju mislim da bi bila savršena za tebe, ali njoj su
ponudili još jedan posao i mora da im odgovori do sutra. Da li bi ti
odgovaralo da svrati večeras pa da popričate?”
„Upravo sam se vratila sa snimanja za Venitifer, Rebeka, i…“
„Stvarno mislim da bi trebalo da se vidiš s njom, Elektra. Ima sjajne
preporuke. Radila je kao sekretarica za Bardena, a znaš koliko je on
težak čovek. Hoću reći”, Rebeka je žurno nastavila, »da je navikla da
radi pod pritiskom, za najčuvenije klijente iz sveta mode. Da ti je
pošaljem?”
„Važi”, uzdahnula sam jer nisam htela da zvučim kao „teška”
žena, što je očigledno mislila o meni.
„Super, kazaću joj. Znam da će biti oduševljena spada u tvoje
velike obožavatelje.”
„U redu. Dobro, kaži joj da dođe u šest.”
Tačno u šest, zazvonio je nastojnikov telefon u znak da je moja
gošća stigla.

18

„Pošaljite je gore”, rekla sam umorno. Nisam se baš radovala
ovome otkad je Suzi kazala da moram da organizujem svoj život,
videla sam reku revnosnih mladih žena, punih entuzijazma, a onda
bi, nekoliko nedelja kasnije, otišle.

„Jesam lija teška?”, upitala sam svoj odraz u ogledalu dok sam
proveravala da mi se slučajno nije zaglavilo nešto između zuba.
„Možda. Ali to nije ništa novo, zar ne?”, dodala sam pa ispila votku
do kraja i zagladila kosu. Stefano, moj frizer stilista, nedavno mi je
upleo pletenice zatežući ih uz kožu glave kako bi pripojio dugačke
umetke. Uvek me je posle pletenja kose bolela cela glava.

Začulo se kucanje na vratima pa sam otišla da ih otvorim, pitajući
se šta me čeka s druge strane. Šta god da sam očekivala, to sigurno
nije bila sitna, tanana prilika u običnom smeđem kostimu s demode
suknjom do ispod kolena. Pogled mi je odlutao do njenih stopala u
onome što bi Ma nazvala „pristojnim” smeđim zumbanim cipelama
na pertlanje. A najviše me je iznenadilo što je nosila maramu, čvrsto
uvijenu oko čela i vrata. Videla sam da ima izuzetno lice: mali nos,
visoke jagodice, pune ružičaste usne i čist ten boje bele kafe.

„Zdravo.” Osmehnula mi se i u tom trenutku sinule su njene divne
tamnobraon oči. »Ja sam Merijem Kazemi i veoma mi je drago što sam
vas upoznala, gospođice D’Aplijez.”

Mnogo mi se svideo njen glas štaviše, da je bio na prodaju, kupila
bih ga jer je bio dubok i milozvučan, tekao joj je iz grla kao med.

„Zdravo, Merijem, uđite.”
„Hvala.”
Dok sam ja dugim koracima išla prema kauču, Merijem nije žurila.
Zastala je da pogleda mrlje i vijuge jarkih boja na platnima na zidu, i
po njenom izrazu lica zaključila sam da ne misli o njima bogzna šta,
kao što i ja ne mislim.
„Nisu moje, odabrao ih je moj stanodavac”, osetila sam ne-
objašnjivu potrebu da objasnim. „Čime mogu da vas poslužim? Voda,
kafa, čaj nešto jače?”
,,Oh, ne, ne pijem. Mislim, pijem ali ne alkohol. Može malo vode
ako vam nije teško.”
„Svakako”, kazala sam i promenila pravac, krenula u kuhinju. Dok
sam vadila bocu Evijena iz frižidera, ona se stvorila pored mene.
„Mislila sam da imate osoblje za takve poslove.”

19

„Imam sobaricu, ali uglavnom sam ovde samo ja. Izvolite.” Pružila
sam joj vodu, a ona ju je uzela i prišla prozoru.

„Baš ste visoko.”
„Da, jesam”, odgovorila sam i najednom shvatila da sam potpuno
zaslepljena ovom ženom, koja je odisala mirom kao parfemom, i
izgledala kao da je susret sa mnom uopšte nije impresionirao, kao ni
velelepni stan u kojem živim. Kandidatkinje su obično skakale do
tavanice od uzbuđenja i obećanja.
„Da odemo da sednemo?”
„Da, hvala.”
„Dakle”, kazala sam kad smo se smestile u dnevnoj sobi, „čujem
da ste radili za Bardena?”
„Jesam, da.”
„Zašto ste otišli?”
„Ponudili su mi posao koji bi mi mogao više odgovarati.”
„Ne zato što je on bio težak?”
„Oh, ne”, Merijem se nasmejala. „Uopšte nije bio težak, ali
nedavno se vratio u Pariz za stalno, a ja živim ovde. Ostali smo jako
dobri prijatelji.”
„Dobro. Pa, to je sjajno. A zašto ste zainteresovani da radite za
mene?”
„Zato što sam se oduvek divila vašem radu.”
Au, pomislila sam. Ne čujem često da neko moj posao zove “rad”.
„Hvala.”
„Mislim da je pravi dar biti u stanju da stvoriš ličnost koja
upotpuni i istakne kvalitete proizvoda koje reklamira.”
Posmatrala sam je kako otvara svoju jednostavnu smeđu torbu,
koja bi se pre mogla nazvati „školskom” nego „dizajnerskom”, pa
vadi i pruža mi svoju poslovnu biografiju.
„Pretpostavljam da niste stigli da pogledate pre nego što sam
došla.”
„Ne, nisam”, potvrdila sam i preletela pogledom po podacima o
njenom životu, koji su bili neuobičajeno kratki i prikladni. „Znači,
niste pohađali koledž?”
„Ne, moja porodica nije imala dovoljno sredstava. Ili, tačnije”
prinela je malu, nežnu šaku i prstom protrljala nos »verovatno jesu,
ali nas je šestoro i ne bi bilo fer da se ja školujem, a da ostali ne mogu.”

20

„I nas je šest! Ni ja nisam išla ni na koledž ni na univerzitet.”
„Eto, imamo bar nešto zajedničko.”
„Ja sam najmlađa.”
,,A ja sam najstarija”, Merijem se osmehnula.
„Imate dvadeset šest godina?”
„Da.”
„Onda smo istih godina”, kazala sam i, iz nekog nepoznatog
razloga, bilo mi je drago što sam našla paralele sa ovim neobičnim
ljudskim bičem. „I šta ste radili kad ste završili školu?”
„Preko dana sam radila u cvećari, noću pohađala poslovnu školu.
Mogu da vam donesem potvrdu o svojim kvalifikacijama ako treba.
U potpunosti sam kompjuterski pismena, umem da kreiram tabele s
kalkulacijama, da kucam... pa, ne znam tačno kojom brzinom, ali
brzo.”
„To zaista ne spada u najvažnije zahteve, kao ni tabele s kalku-
lacijama. O svim finansijama se stara moj knjigovođa.”
,,Oh, ali one mogu da budu veoma korisne i u organizovanju
rasporeda. Mogu da vam detaljno isplaniram celih mesec dana i da
sve uvek imate pri ruci.”
„Kad biste to uradili, mislim da bih pobegla”, našalila sam se.
„Organizujem dan za danom, tako živim. Jedino tako mogu da se
izborim sa obavezama.”
„Potpuno vas razumem, gospođice D’Aplijez, ali moj posao je da
organizujem više od toga. Kod Bardena sam imala čak i tabelu za
hemijsko čišćenje, i dogovarali smo se šta će obući na svakom
događaju, sve do boja čarapa koje su često bile namerno različite.”
Merijem se tiho zakikotala, a i ja zajedno s njom.
„Kažete da je on fin čovek?”
„Divan je, da.”
Bilo da je Barden divan ili nije, ta devojka zasigurno poseduje
integritet. Mnogo puta su mi potencijalne sekretarice iznosile
prljavštine o svojim pređašnjim poslodavcima. Možda je po njihovom
mišljenju bilo kul detaljno objasniti zašto su otišli, ali ja sam samo
mislila na to kako bih to mogla biti i ja, da bi i o meni mogli tako da
pričaju u budućnosti.
„Pre nego što me budete pitali, reći ću vam da sam veoma
diskretna.” Merijem mi je očigledno pročitala misli. „Često mi se

21

dešavalo da otkrijem kako su neistinite priče o poznatim ličnostima u
vašem poslu. Zanimljivo je...”

„Šta?”
„Ništa.”
„Molim vas, recite.”
„Pa, zanimljivo je koliko svet žudi za slavom, a po mome iskustvu
ona donosi samo jad. Ljudi veruju da će slavom steći pravo da rade
ili da budu šta god žele, a zapravo izgube nešto što je nama, ljudima,
najdragocenije, a to je sloboda. Lična sloboda”, dodala je.
Pogledala sam je iznenađeno. Imala sam osećaj da me sažaljeva
uprkos svemu što imam. Ali ne snishodljivo nego saosećajno i s
toplinom.
„Da, izgubila sam svoju slobodu. Štaviše”, izjavila sam potpuno
nepoznatoj ženi, „prešla sam sve granice paranoje da me neko može
videti kako radim nešto najobičnije i iskriviti to u neku priču samo da
bi prodao veći tiraž novina.”
„To nije dobar život, gospođice D’Aplijez.” Merijem je ozbiljno
zavrtela glavom. “A sad moram da idem. Obećala sam majci da ću
čuvati maloga brata jer tata i ona večeras izlaze.”
„U redu. A to čuvanje dece... Mislim, da li to redovno radite?”
„Oh, ne, uopšte ne, ali zato i jeste toliko važno da večeras stignem
na vreme. Mamin je rođendan, znate, a mi se u porodici šalimo da ju
je tata poslednji put izveo na večeru kad ju je zaprosio pre dvadeset i
osam godina! Vrlo dobro znam da ću vam, ako me primite da radim
za vas, biti potrebna dvadeset četiri časa dnevno.”
„I da će biti mnogo putovanja u inostranstvo?”
„Da, to mi ne predstavlja problem. Nemam nikakvih romantičnih
obaveza. A sad me, molim vas, izvinite...” Ustala je. „Bilo mi je
zadovoljstvo da vas upoznam, gospođice D’Aplijez, čak i ako ne
budemo sarađivale.”
Posmatrala sam je kad se okrenula i pošla ka vratima. Čak i u toj
ružnoj odeći, posedovala je prirodnu ljupkost i ono što fotografi
nazivaju „prisustvo”. Uprkos činjenici da je razgovor trajao najviše
petnaest minuta, i da je nisam pitala ni deseti deo onoga što je trebalo
da je pitam, zaista sam, zaista želela Merijem Kazemi i njeno divno
spokojstvo u svome životu.
„Čujte, ako vam ponudim posao sada, hoćete li razmotriti

22

ponudu? Hoću reći”, kazala sam i skočila s kauča da je ispratim do
vrata, „znam da vam je ponuđen još jedan posao i da treba da
odgovorite na ponudu do sutra.”

Zastala je nekoliko trenutaka, a onda se okrenula licem ka meni i
osmehnula se. „Pa naravno da ću razmotriti. Mislim da ste vi dobra
žena, s dobrom dušom.”

„Kad možete početi?”
„Sledeće nedelje. Ako hoćete.”
„Dogovoreno!” Pružila sam joj ruku i ona ju je, nakon par sekundi
oklevanja, prihvatila.
„Dogovoreno”, ponovila je. “A sad stvarno moram da idem.”
„Naravno.”
Otvorila je vrata i ja sam pošla za njom do lifta. „Već znate ceo
paket, ali javiću Rebeki da napiše formalnu ponudu za zaposlenje i
da vam je pošalje sutra ujutru.”
„Vrlo dobro, onda”, kazala je, a vrata lifta su se otvorila.
„Uzgred budi rečeno, koji je to parfem koji imate na sebi? Predivan
je.”
„To je u stvari ulje za telo koje sama pravim. Doviđenja, gospođice
D’Aplijez.”
Vrata lifta su se zatvorila i Merijem Kazemi je otišla.

Svi koji su preporučili Merijem ne samo da su potvrdili svoje
preporuke, već nisu mogli dovoljno da je ishvale, pa smo se tako
narednog četvrtka nas dve ukrcale u privatni mlažnjak na aerodromu
Titerboro u Nju Džerziju, i krenule u Pariz. Jedino čemu se priklonila
zbog činjenice da putujemo, a u smislu „uniforme”, bilo je to što je
umesto suknje obukla bež pantalone. Posmatrala sam je kad je
zauzela sedište u kabini i izvadila laptop iz torbe.

„Jeste li već leteli privatnim mlažnjakom?”, upitala sam je.
,,O, da, Barden je samo tako i putovao. A sad, gospođice
D’Aplijez...”
„Elektra, molim vas.”
„Elektra”, ispravila se. „Moram da vas pitam šta biste više voleli:

23

da se odmorite tokom leta ili da iskoristite to vreme da pređete
raspored sa mnom?”

S obzirom na to da smo se Zed i ja prethodne noći igrali do četiri
ujutru, odabrala sam ono prvo pa sam, čim smo poleteli, pritisnula
taster kojim se moje sedište pretvorilo u ležaj, stavila masku na oči i
zaspala.

Probudila sam se nakon tri sata, odmorna i sveža imala sam
mnogo iskustva u spavanju po avionima pa sam provirila iza krajička
maske, da vidim šta radi moja sekretarica. Nije bila na svom sedištu,
pa sam pretpostavila da je sigurno u toaletu. Skinula sam masku,
uspravila se u sedeći položaj i, na svoje veliko iznenađenje, ugledala
Merijeminu zadnjicu podignutu ka meni, u uskom prolazu između
sedišta. Možda vežbajogu, pomislila sam videvši je na sve četiri, glave
pognute do poda, u pozi nalik dečjoj. A onda sam čula da mrmlja
nešto za sebe i shvatila da se moli. Bilo mi je nelagodno zato što je
gledam u nečem tako privatnom, pa sam skrenula pogled i otišla u
toalet. Kad sam se vratila, Merijem je bila na svome sedištu i kucala u
laptop.

„Jeste li dobro spavali?”, osmehnula mi se.
„Aha, i sad sam gladna.”
„Tražila sam da obezbede suši u avionu Suzi mi je rekla da
najradije to jedete kad putujete.”
„Tako je. Hvala.”
Pored mene se već stvorila stjuardesa. „Izvolite, gospođice
D’Aplijez.”
Naručila sam sveže voće, suši i pola boce šampanjca a onda sam se
okrenula prema Merijem. „Jeste li za jelo?”
„Već sam jela, hvala.”
„Plašite li se letenja?”
Pogledala me je i namrštila se. „Ne, nimalo. Zašto?”
„Zato što sam videla da se molite kad sam se probudila.” “Oh”,
nasmejala se, „nisam se molila zato što se plašim, nego zato što je u
Njujorku podne, a tad se uvek molim.”
,,U redu, ovaj... Nisam znala da morate.”
„Molim vas, ne uznemiravajte se, Elektra, nećete me često videti u
molitvi obično nađem skrovito mesto u privatnosti, ali ovde...”
Pokazala je pokretom ruke po kabini. „Nisam mogla da se smestim u

24

toalet.”
„I morate da se molite svakog dana?”
„O da, zapravo pet puta dnevno.”
„Au. Zar vas to ne sputava?”
„Nikad nisam o tome razmišljala na taj način, jer se molim svakoga

dana još otkad sam bila dete. I posle se uvek bolje osećam.
Jednostavno, takva sam, to sam ja.”

„Mislite na svoju religiju?”
„Ne nego na to štaja jesam. Evo, stiže vam suši. Izgleda izvrsno.”
„Zašto mi se ne biste pridružili dok jedem? Ne volim da pijem
sama”, našalila sam se dok mi je stjuardesa sipala šampanjac u čašu.
„Da li biste vi nešto želeli, gospođo?”, stjuardesa je upitala
Merijem, koja se spustila na sedište naspram mene.
„Malo vode, molim.”
„Živeli”, nazdravila sam joj. „Za uspešan poslovni odnos.”
„Da. Sigurna sam da će biti takav.”
„Žao mi je što ne znam ništa o vašim običajima.”
„Molim vas, nema potrebe”, utešila me je Merijem. „Da sam na
vašem mestu, ni ja ne bih ništa znala.”
„Da li potičete iz stroge porodice?”
„Ne, zapravo ne. Ili bar ne u poređenju s drugima. Rodila sam se
u Njujorku, kao i moji braća i sestre, što znači da smo Amerikanci.
Kao što moj otac uvek kaže: narod koji je mojim roditeljima pružio
utočište kad im je bilo potrebno moramo poštovati, i njega i njegove
običaje, isto koliko i stare.”
„Gde su se rodili vaši roditelji?”, upitala sam je.
„U Iranu... ili Persiji, kako je radije zovemo kod kuće. To je mnogo
lepše ime, zar ne?”
„Da, jeste. Znači da su vaši roditelji morali da napuste postojbinu
protiv svoje volje?”
„Da. Oboje su došli u Ameriku posle pada šaha.”
„Šaha?”
„On je bio kralj Irana, s vrlo zapadnjačkim idealima. To se nije
dopadalo ekstremistima u našoj zemlji, pa su morali da beže i
spašavaju živu glavu svi koji su bili s njim u srodstvu.”
„Znači, ako je on kralj, onda ste vi nešto kao članica kraljevske
kuće?”

25

,,Pa”, Merijem je nasmešila, „tehnički jesam, ali to nije isto kao
evropske kraljevske porodice nas koji smo u srodstvu s njim ima na
stotine... Rođaci prvog, drugog, trećeg kolena, ili po bračnoj liniji.
Pretpostavljam da bi se za moju porodicu na Zapadu reklo da je
velikaška.”

„Gospode! Za mene radi jedna princeza!”
„Ko zna, da je sve bilo drugačije, možda bih to i bila da sam se
udala za pravog muškarca.”
Nisam htela da joj kažem da sam se šalila, ali kad sam je pogledala,
zapravo mi je sve postalo jasno. Zatvorenost kojom je zračila, njena
samouverenost, savršeni maniri... možda je sve to bio proizvod
aristokratske loze stare stotinama godina.
„A vi, Elektra? Odakle je vaša porodica?''
„Nemam pojma”, odgovorila sam i iskapila šampanjac. „Usvojena
sam još kao beba.”
„I nikad niste pomišljali da istražite svoju prošlost?”
„Ne. Kakva je svrha gledanja unazad kad prošlost ne možete
promeniti? Ja uvek gledam samo napred.”
„Onda je najbolje da se ne upoznajete s mojim ocem.” Merijem su
oči veselo zaigrale. „On stalno priča priče o svom životu s mojima
bakom i dedom u Iranu. I priče o našim precima koji su živeli pre više
stotina godina. Veoma su lepe i volela sam da ih slušam kad sam bila
dete.”
„Aha, pa, ja sam imala samo Grimove bajke i u tim pričama je uvek
bilo veštica i trolova, pa sam se užasno plašila.”
„Ima ih i u našim pričama, ali zovu se džini. Oni rade ljudima
strašne stvari.” Merijem je otpila gutljaj vode i pogledala me preko
ruba čaše. „Tata uvek kaže da je istorija čilim na kojem stojimo i s
kojeg možemo da poletimo. Možda ćete jednoga dana poželeti da
otkrijete svoju istoriju. A sad, hoćete li da saslušate da vam izložim
raspored za Pariz?”
Sat kasnije Merijem se vratila na svoje sedište, da otkuca beleške
koje je zapisala dok smo razgovarale. Zavalila sam se u sedištu i
posmatrala kako se nebo napolju smrkava najavljujući evropsku noć.
Negde ispod te tame počiva moj porodični dom odnosno dom dece
koju je tata sakupio sa svih strana sveta.
Nikad nisam zaista marila što nismo u krvnom srodstvu, ali

26

slušajući Merijem kako priča o svojim korenima i posmatrajući je
kako nastavlja stolećima staru kulturu i još uvek je slavi u privatnom
mlažnjaku koji leti u Pariz gotovo da sam joj zavidela.

Setila sam se onog Tatinog pisma koje je ostalo negde u mom
njujorškom stanu... Nisam čak ni znala gde je. Pošto ga još nisam bila
otvorila i verovatno je negde zagubljeno, nejverovatnije neću ni imati
priliku da išta saznam o svojoj prošlosti. Možda bi “Hof” to je bio moj
privatni nadimak za Tatinog advokata mogao da mi sve malo
osvetli... Pa sam se setila i onih brojeva na obručastoj sferi, za koje je
Ali rekla da precizno označavaju mesto odakle potičem. Najednom
sam osetila da mi je najvažnije na svetu da nađem to Tatino pismo,
umalo nisam zatražila od pilota da se okrene i vrati kako bih mogla
da pretražim fioke u stanu. Onda kad sam se vratila u Njujork posle
onog kvaziispraćaja jer je Tata odlučio da ga sahrane u moru pre nego
što smo stigle u Atlantidu, bila sam toliko ljuta da nisam htela da
znam.

Zašto si toliko ljuta, Elektra?
Te reči psihoterapeuta odzvanjale su mi u ušima. Istina je da nisam
znala odgovor na to pitanje. Činilo se da sam ljuta još otkad znam za
sebe, a verovatno i pre toga. Sve moje sestre su mi rado pričale o tome
kako sam kao beba neprestano vrištala, a ništa bolje nije bilo ni dok
sam odrastala, mada mi je detinjstvo bilo gotovo savršeno, što je
čudno, s obzirom na to da smo sve bile usvojene i da su porodične
fotografije pomalo sablasno ličile na reklame Gepa, s decom svih rasa
i nacija. Kad god sam nešto pitala, Tata mi je odgovarao da je baš
naročito nas izabrao za kćerke, što bi smirilo moje sestre, ali mene nije.
Ja sam htela da znam zašto. Pošto je sad mrtav, po svemu sudeći,
nikad to više neću saznati.
„Još sat do sletanja, gospođice D’Aplijez”, kazala je stjuardesa
ponovo sipajući piće u čašu. „Da vam donesem još nešto?”
„Ne, hvala.” Sklopila sam oči, nadajući se da je moj kontakt u
Parizu tako dobar kao što je pričao, i da mi je isporučio u hotel ono
što mi treba pošto sam očajnički čeznula za crtom. Kad sam čista,
mozak počne da mi radi pa počnem da razmišljam o Tati, o sestrama,
o svome životu... a to mi baš i nije prijalo. Bar ne u tom trenutku.

27

U stvari, uživala sam u snimanju, za promenu. Proleće u Parizu
barem kad napolju šija sunce ludo je lepo, i ako pripadam ijednom
gradu, onda je to ovaj. Bili smo u Jardin deplantes, botaničkoj bašti,
punoj trešanja u cvatu, irisa i božura, i svet je izgledao nov i svež.
Tome je doprinelo i što mi se svideo fotograf. Završili smo mnogo pre
roka, pa se hernija između nas nastavila u mojoj hotelskoj sobi po
podne.

„Zašto živiš u Njujorku?”, pitao me je Maksim na francuskom dok
smo u krevetu pili čaj iz tananih porcelanskih šolja, a onda upotrebili
poslužavnik da ušmrkamo crte. „Imaš evropsku dušu.”

„Pravo da ti kažem, ne znam”, uzdahnula sam. „Tamo mi je Suzi,
moja agentkinja, pa je bilo logično da živim blizu nje?

„Misliš tvoja modna maman“7, zadirkivao me je. „Sad si velika
devojka, Elektra, možeš sama da donosiš odluke. Dođi da živiš ovde,
pa ćemo češće raditi ovo”, rekao je izlazeći iz kreveta i otišavši da se
istušira.

Dok sam zurila kroz prozor, preko Trga Vandom, prepunog ljudi
što razgledaju znamenitosti ili švrljaju po otmenim radnjama,
razmišljala sam o onome što je rekao Maksim. Bio je u pravu, mogla
bih da živim bilo gde; zapravo, to ne bi značilo ništa, jer veliki deo
života provodim na putovanjima.

„Gde je dom?”, prošaptala sam, iznenada osetivši kako sam spla-
snula pri pomisli na povratak u Njujork, u onaj moj stan bez duše,
koji odjekuje. Ćudljivo sam dohvatila telefon i pozvala Merijem.

„Imam li sutra nekih obaveza u Njujorku?”
„Imate večeru u sedam po podne, s Tomasom Olbahom,
rukovodiocem marketinga za vaš ugovor o predstavljanju parfema”,
odgovorila je Merijem odmah.
,,U redu.” Tomas i ja smo proveli neke lepe trenutke poslednjih
nekoliko meseci, otkad me je Mič ostavio, ali nisam bila zaljubljena u
njega. “A u nedelju?”
„Nema ništa u rasporedu.”

7 Fr.: Mama. (Prim. prev.)

28

„Super. Otkažite večeru recite Tomasu da se snimanje odužilo ili
tako nešto a onda promenite let nazad za nedelju uveče i produžite
mi rezervaciju u hotelu za još dve noći. Hoću da ostanem u Parizu
malo duže.”

„Savršeno. To je divan grad. Javiću vam čim sve obavim.”
„Nema na čemu.”
„Ostajem duže”, kazala sam Maksimu kad se pojavio iz kupatila.
„Baš šteta što neću biti u gradu preko vikenda. Da sam znao...”
„Oh.” Pokušala sam da ne pokažem da sam razočarana. „Pa, evo
mene nazad uskoro.”
„Samo mi javi kad dolaziš, važi?”, rekao je dok se oblačio.
„Otkazao bih obaveze, ali prijatelj mi se ženi. Izvini, Elektra.”
„Ostajem zbog ovog grada, a ne zbog tebe”, kazala sam i usiljeno
se nasmešila.
„A ovaj grad te obožava, kao i ja.” Poljubio me je u čelo. „Lepo se
provedi preko vikenda, i javi se.”
„Hoću.”
Čim je otišao, ušmrkala sam crtu da se razveselim, pa sam se
zapitala šta želim da radim u Parizu. Međutim, kao i u ostalim
velikim gradovima, čim zakoračim iz Rica na ulicu, neko će me
prepoznati, pa će za nekoliko minuta dojaviti štampi i za mnom će ići
čitava pratnja.
Mašila sam se za mobilni da pozovem Merijem i da joj kažem da
se vraćamo na plan A, kad je, kao nekom magijom, zazvonio.
„Elektra? Merijem je. Samo da vam javim da je povratni let u
Njujork promenjen za nedelju uveče i da vam je hotelska rezervacija
produžena.”
„Hvala.”
„Da li želite da rezervišem mesto u nekom restoranu?”
„Ne, ja...” Iz nekog razloga, suze su mi navrle na oči.
„Jeste li dobro, Elektra?”
„Aha, dobro sam.”
„Jeste li... zauzeti sad?”
„Ne, nisam.”
„Mogu li onda da dođem da vas vidim? Suzi je danas poslala dva
ugovora koje treba da potpišete.”
„Važi, u redu.”

29

Nekoliko minuta kasnije, Merijem je stigla, a s njom i onaj njen
divan miris. Potpisala sam ugovore, a onda sam se neraspoloženo
zagledala kroz prozor u sumrak i pariško veče.

„Dakle, šta planirate za večeras?”, upitala me je.
„Ništa ne planiram. A vi?”
„Ništa osim kupke, kreveta i dobre knjige”, odgovorila je.
„Mislim, volela bih da izađem da odem u kafe u kojem sam nekad
radila kao konobarica, i samo da pojedem neki normalan obrok kao
normalna osoba ali nisam raspoložena da me prepoznaju.”
„Razumem.” Gledala me je nekoliko sekundi, a onda ustala.
„Imam ideju. Sačekajte.”
Izašla je iz sobe i vratila se za nekoliko minuta, noseći maramu.
„Smem li da probam da vam stavim? Da vidim kako izgleda?”
„Mislite oko ramena?”
„Ne, Elektra, na glavu, kao što ja nosim. Ljudi se najčešće drže
podalje od žena u hidžabu, što je delimično i razlog zbog kojeg mnoge
žene moje vere i izaberu da ga nose. Da probamo?”
„Važi. To je možda još jedino što nisam probala”, dodala sam i
zakikotala se.
Sedela sam na ivici kreveta dok mi je Merijem vešto obmotavala
maramu oko glave, pa nabrala i namestila krajeve preko ramena, a
onda je pričvrstila.
„Evo, pogledajte.” Pokazala je rukom ka ogledalu.
Poslušala sam je i nisam mogla da verujem u promenu pred
sobom. Čak ni ja nisam prepoznala samu sebe.
„Dobro je, stvarno dobro, ali šta ćemo sa ostatkom mene? Tu ne
možemo mnogo da učinimo, zar ne?”
„Imate li neke tamne pantalone ili helanke?”
„Samo donji deo crne trenerke u kojem sam putovala.”
„Odgovaraće. Obucite ga, a ja idem da donesem još nešto.”
Učinila sam tako, a Merijem se uskoro vratila s nekim odevnim
predmetom preko ruke. Raširila ga je i videla sam da je u pitanju
jeftina široka pamučna haljina sa štampanim cvetnim dezenom i
dugim rukavima.
„Donela sam ovo za slučaj da idemo na neko otmeno mesto.
Čuvala sam je za specijalnu priliku, ali mogu da vam je pozajmim.
„Sumnjam da će mi odgovarati.”

30

„Mislim da se ne razlikujemo toliko u gornjem delu. I mada je ja
nosim kao haljinu, mislim da će vama poslužiti kao tunika. Probajte
je”, podstakla me je.

Poslušala sam je i uvidela da je u pravu. Lepo mi je stajala i padala
mi je do polovine bokova.

„Eto! Sad vas niko neće prepoznati. Sad ste muslimanka/'
„A šta ću da obujem? Imam samo Lobutinove i Šanelove cipele s
visokom štiklom.”
„Obujte patike koje ste nosili u avionu”, predložila je i pošla ka
mom koferu. „Smem li?”
„Samo napred”, kazala sam piljeći u novu sebe u ogledalu. Ovako
maskiranu, s maramom i u jednostavnoj pamučnoj haljini, moglo me
je prepoznati samo oko sokolovo..
„Eto”, rekla je Merijem kad sam obula patike. „Preobražaj je
dovršen. Samo još nešto... Smem li da pogledam u vašu torbicu sa
šminkom?”
„Važi.”
„Evo, treba još samo da vam iscrtam oči krejonom. Primaknite se
malo, molim vas.”
Učinila sam kao što mi je rekla, a u mislima mi je iskrsnula slika
nas sestara na Tatinoj jahti na letnjem krstarenju, kad smo izlazile na
kopno na večeru svaki put kad se negde usidrimo. Pošto su smatrali
da sam previše mlada da bih se šminkala, sedela sam na krevetu i
gledala Maju kako pomaže Ali da se našminka.
„Imate tako lepu kožu”, uzdahnula je Merijem. Bukvalno šija. Sad
sam ubeđena da vas večeras niko neće uznemiravati.”
„Mislite?”
„Znam, ali hajde da isprobamo na recepciji. Spremna?”
„Da, što da ne?” Krenula sam da uzmem svoju veliku tašnu Luj
Viton, ali Merijem me je zaustavila.
„Stavite u moju tašnu sve što vam je potrebno”, kazala je pa mi
ponudila svoju jeftinu braon tašnu od skaja, što se nosi preko ramena.
„Spremna?”
„Spremna.”
U liftu, iako je s nama ušlo troje ljudi, niko me nije ni pogledao.
Prošle smo kroz hotelsko predvorje i recepcioner nas je okrznuo
pogledom, a onda ga ponovo spustio na kompjuter.

31

„Auu, Kristof me poznaje godinama”, prošaptala sam dok smo
izlazile napolje, i Merijem je pozvala portira.

„Treba nam taksi za Monmartr”, kazala mu je na vrlo prihva-
tljivom francuskom.

„D’accord, mademoiselle8 ali čeka se na red oko deset minuta.”
„U redu je, sačekaćemo.”
„Godinama nisam čekala u redu za taksi”, promrmljala sam.
„Dobro došli u stvarni svet, Elektra”, nasmešila se Merijem. „Evo
nas.”
Nakon dvadesetak minuta, smestile smo se za sto u kafeu u kojem
sam nekad radila. Nismo dobile baš najbolji sto bile smo stešnjene
između dva druga i mogla sam da čujem svaku reč razgovora ljudi
pored nas. Gledala sam u Žorža, koji me je pre deset godina zaposlio
kao konobaricu, kako stoji za šankom, ali on nijednom nije okrenuo
glavu ka meni.
„Dakle, kako je ponovo biti nevidljiva?”, upitala me je Merijem
pošto sam naručila pola buteljke domaćeg vina.
„Nisam sigurna. Zaista čudno.”
„Ali oslobađajuće?”
„Aha, mislim, uživala sam da idem ulicama neprimećena, ali ima
tu i za i protiv, kao i u svemu, zar ne?”
„Da, ima, ali pretpostavljam da su ljudi zurili u vas i pre nego što
ste se proslavili.”
„Valjda, da, ali nikad nisam mogla da razlučim da li me gledaju
prijateljski ili drugačije jer... Pa, ličim na crnu žirafu!”
„Pretpostavljam da su vas gledali zato što ste veoma lepi, Elektra.
Za razliku od mene, prema kojoj su, naročito posle jedanaestog
septembra, sumnjičavi kuda god da odem. Znate već, svi muslimani
su teroristi.” Tužno mi se nasmešila i otpila gutljaj vode.
„Naravno, mora da vam to veoma teško pada.”
„Da. U svakom političkom ili verskom režimu, stvarni ljudi na
ulicama samo žele da žive u miru. O meni, nažalost, sude i pre no što
usta otvorim, zbog mog načina odevanja.”
„Da li ikad izlazite drugačije odeveni?”
„Ne, mada mi je otac rekao, kad sam tražila posao, da bi trebalo da

8 Fr.: U redu, gospođice. (Prim. prev.)

32

skinem hidžab. Mislio je da će mi umanjiti šanse.”
„Možda bi trebalo da probate, da nekoliko sati budete neko drugi,

kao ja večeras. Možda bi i za vas bilo oslobađajuće.”
„Možda, ali ja sam srećna ovakva kakva sam. Hoćemo li sad da

naručimo nešto?”
Merijem je potom naručila hranu na francuskom.
„Koliko skrivenih veština imate”, zadirkivala sam je. „Gde ste tako

dobro naučili francuski?”
„Učila sam ga u školi, a onda sam imala praksu radeći s Bardenom

smatram da je to neophodno u svetu visoke mode. A valjda imam i
smisla za jezike. Primetila sam da vi zvučite drugačije kad govorite
francuski nego engleski, gotovo kao druga osoba.”

„Kako to mislite?”, nakostrešila sam se.
„Ne mislim ništa loše”, žurno je nastavila. „Na engleskom ste
neformalniji možda zbog američkog akcenta. Na francuskom
zvučite... nekako ozbiljnije.”
„Moje bi se sestre grohotom smejale da su čule šta ste rekli”,
odvratila sam i široko se osmehnula.
Dok smo jele moules marinieres9 i sveži, krckavi hleb kakav samo
Francuzi umeju da ispeku, podsticala sam Merijem da priča o svojoj
porodici. Očigledno je obožavala svoju braću i sestre, zavidela sam joj
na ljubavi što joj je zračila iz očiju.
„Neverovatno mi je da se moja mala sestra udaje sledeće godine.
Roditelji me zovu starom frajlom”, osmehnula se kad smo obe
prionule na tarte Tatin10 za desert. Već sam sebi obećala da ću dodatne
kalorije sagoreti sutra ujutru u hotelskoj sali za vežbanje.
„Šta mislite, hoćete li se udati?”, upitala sam je.
„Ne znam. Svakako još nisam spremna da se skrasim. Ili možda
samo još nisam srela 'onog pravog’. A vi? Jeste li ikad bili zaljubljeni?
Ne zamerite mi što pitam.”
Za promenu, nisam zamerala što me neko ispituje. Te večeri smo
bile samo dve obične mlade žene koje su izašle da večeraju i ćaskaju.
„Aha, ali mislim da to više nikad ne bih poželela.”
„Loše se završilo?”

9 Francusko jelo, dagnje u marinadi. (Prim. prev.)

10 Poznati francuski slatkiš, kolač s karamelizovanim voćem, najčešće jabukama. (Prim. prev.)

33

„Bogami jeste”, rekla sam i uzdahnula. „Slomio mi je srce. To me
je bacilo u haos, ali šta se može, sranja se dešavaju, zar ne?”

„Naći ćete vi nekog drugog, Elektra, znam da hoćete.”
„Zvučite kao moja sestra Tigi. Ona je vrlo produhovljena i stalno
govori takve stvari.”
„Pa, možda je u pravu, kao i ja. Za svakog postoji neko, čvrsto u to
verujem.”
„Ali pitanje je hoćemo li ih ikada naći? Svet je veliki, znate i sami.”
„Istina”, Merijem se složila i prigušila zevanje. „Izvinite, sinoć nisam
baš najbolje spavala. Ne podnosim dobro džet-leg.”
„Platiću račun.” Mahnula sam rukom konobaru da priđe. Potpuno
me je ignorisao.
„Kakav je ovo prostakluk?”, rekla sam ljutito kad nas je ignorisao
i nakon pet minuta.
„Zauzet je, Elektra, doći će i do nas kad bude imao vremena. Znate,
strpljenje je vrlina.”
„Vrlina koju ja nikad nisam imala”, promrmljala sam trudeći se da
obuzdam bes.
„Dakle”, kazala je kad smo izašle iz restorana pošto je konobar
konačno odlučio da nas udostoji da dođe, „večeras sam naučila da ne
volite da vas ignorišu.”
„Tačno, i te kako. U porodici sa šest devojčica morate biti
najglasnija da bi vas neko čuo. I bogme sam bila”, nasmejala sam se.
„Hajde da pokušamo da nađemo taksi da nas odveze nazad u
hotel.”
Jedva sam čula šta govori, jer mi je pažnju privukao muškarac koji
je sedeo sam za stolom napolju i pio konjak.
,,Oh, bože..prošaptala sam.
„Šta je bilo?”
„Onaj čovek tamo. Poznajem ga. Radi za moju porodicu.” Prišla
sam stolu i gotovo se bukvalno nadnela nad njega da bi me primetio.
„Kristijane?”
Zurio je u mene i na licu mu se čitala zbunjenost. „Pardon,
mademoiselle11 da li se poznajemo?”, upitao me je na francuskom.

11 Fr.: Izvinite, gospođice. (Prim. prev.)

34

Sagla sam se i šapnula mu na uho: „Naravno da se poznajemo,
kretenu! To sam ja, Elektra!”

„Mon Dieu!12 Stvarno si ti, Elektra. Dakle stv...”
„Pssst! Prerušila sam se!”
„Dakle, odlično si se prerušila, ali sad, naravno, vidim da si to ti.”
A onda sam se setila da Merijem stoji iza mene.
„Merijem, ovo je Kristijan, on je... pa, član porodice, pret-
postavljam”, osmehnula sam mu se. „Smeta li ti da sednemo i
popijemo piće? Kakva slučajnost, da te ovde vidim.”
„Izvinićete me, idem nazad u hotel”, kazala je Merijem. „Inače ću
zaspati ovako stojeći. Drago mi je što smo se upoznali, Kristijane.
Bonne soiree”,13 klimnula je glavom pa se okrenula i nestala u masi
prolaznika prometnom ulicom Monmartra.
„Mogu li da ti se pridružim?”, upitala sam ga.
„Naravno, izvoli, sedi. Naručiću ti konjak.”
Posmatrala sam ga dok je davao znak mladoj konobarici, za-
duženoj za stolove napolju. Bila sam strašno zaljubljena u njega kad
sam bila sasvim mlada najzad, on je bio jedini muškarac mlađi od
trideset godina s kojim sam dolazila u kontakt u Atlantidi. Činilo se
da se ni posle deset godina nije mnogo promenio, pa mi je sinulo da
zapravo nemam pojma koliko je stvarno star. A ni ko je zapravo,
shvatila sam s grizom savesti.
„Dakle”, kazala sam, „otkud ti ovde?”
„Ja... Pa, došao sam u posetu starom prijatelju.”
„U redu”, klimnula sam glavom, s jakim osećajem da me je slagao.
„Znaš, kad sam prvi put došla u Pariz, Ma mi je našla stan samo
nekoliko ulaza odavde. Radila sam baš u ovom kafeu. Čini se tako
davno.”
,,I jeste, Elektra, gotovo deset godina. Ah, evo konjaka. Sante.”
„Sante.” Nazdravili smo i oboje otpili po jedan veliki gutljaj.
„A smem li da pitam otkud ti, prerušena, ovde, na ulicama
Monmartra?”
„Merijem ova devojka s kojom sam te upoznala moja je sekretarica
pa sam joj se požalila kako ne mogu nikuda da odem a da me ne

12 Fr.: Bože gospode! (Prim. prev.)
13 Fr.: Prijatno veče. (Prim. prev.)

35

prepoznaju. Obukla me je ovako pa smo zajedno izašle na večeru.”
„I jesi li uživala da ne budeš ti?”
„Da budem iskrena, nisam baš sigurna. Mislim, svakako ima

prednosti sad ti i ja ne bismo mogli da sedimo ovde i ćaskamo da
nisam prerušena, ali isto tako me i nervira što me ignorišu.”

„Da, siguran sam da je tako. Dakle” Kristijan je popio još gutljaj
konjaka „kako si?”

„Dobro sam”, slegla sam ramenima. „Kako je Ma? I Klaudija?”
,,I one su dobro. Obe su dobrog zdravlja.”
„Često se pitam šta rade sad kad smo mi otišle, a i Tata.”
„Ne bih ja o tome brinuo, Elektra. Vrlo su zauzete.”
„A ti?”
„Na imanju uvek ima posla, a i retko prođe mesec dana bez neke
od tvojih sestara, ili više njih. Sad je Ali u Atlantidi, sa svojim slatkim
sinom Berom.”
„Mora da je Ma na sedmom nebu.”
„Da, mislim da jeste.” Kristijan mi se osmehnuo, što je inače retko
činio. „On je prvi iz sledeće generacije. Marina ponovo oseća da je
nekome potrebna i lepo je videti je srećnu.”
„Kako je Ber? Moj nećak”, dodala je, iznenađena tom rečju.
„Savršen je, kao i sva novorođenčad.”
„Da li plače, ponekad vrišti?”, ispipavala sam. Iako je Kristijan
tehnički zapravo bio osoblje, čovek kog moje sestre i ja zapošljavamo,
dražila me je njegova učtivost puna poštovanja.
,,O, da, ponekad, ali koja beba ne plače?”
„Sećaš se kad sam ja bila kod kuće?”
„Sećam se, naravno.”
„Mislim, kad sam bila beba?”
„Kad si ti bila beba, ja sam imao samo devet godina, Elektra.”
Ah! Znači Kristijan ima oko trideset pet...
„Ali sigurna sam da te se sećam da si vozio gliser kad sam bila
mala.”
„Da, ali tvoj otac je uvek bio tu i pobrinuo se da se izveštim pre no
što sam vozio sam.”
„Oh, Bože!” Iznenada sam se nečeg setila i pokrila usta rukom.
„Sećaš se kad sam imala trinaest godina i kad sam pobegla iz škole
kući, u Atlantidu? Onda mi je tata rekao da moram da se vratim i da

36

bar pokušam, jer nisam dala školi šansu. A meni se tako nije išlo, pa
sam skočila sa čamca usred Ženevskog jezera i pokušala da otplivam
na obalu.”

Kristijanove tople smeđe oči pokazale su mi da se seća. „Kako bih
mogao da zaboravim? Umalo se nisi udavila nisi se setila da skineš
kaput pre nego što skočiš, pa si potonula. Jedno kratko vreme nisam
mogao da te nađem...” Zavrteo je glavom. „Bio je to jedan od
najstrašnijih trenutaka u mom životu. Da sam te izgubio...”

„Tata bi se razbesneo, tako je”, složila sam se, u pokušaju da
podignem raspoloženje jer je Kristijan izgledao kao da će zaplakati.

„Nikad ne bih sebi oprostio, Elektra.”
„Uglavnom, štos je upalio. Još nekoliko dana me nije terao da se
vratim u školu.”
„Nije.”
,,I koliko ćeš biti u Parizu?”
„Odlazim sutra. A ti?”
,,U nedelju uveče. Upravo sam promenila rezervaciju, danas po
podne, ali onda me je dečko ispalio”, slegla sam ramenima.
„Onda bi trebalo da pođeš sa mnom u Atlantidu i da upoznaš svog
nećaka. Ovde sam kolima pa mogu da te povezem. Svi bi se
obradovali da te vide.”
„Misliš?” Odmahnula sam glavom. „Ja ne mislim tako.”
„Zašto to kažeš? Marina i Klaudija te stalno pominju. Imaju album
u koji lepe sve tvoje slike iz novina i časopisa.”
„Stvarno? Baš lepo. Pa, možda neki drugi put.”
„Ako se predomisliš, imaš moj broj.”
„Da, svakako”, nasmešila sam se. „Upisan mi je u mozgu. Kad god
bi nešto u školi pošlo naopako, znala sam da ćeš se brzo pojaviti da
me izbaviš.”
„Treba da idem. Krećem sutra rano ujutru.” Kristijan je dao znak
rukom da mu donesu račun.
„Gde si odseo?”, upitala sam ga.
„U istoj zgradi u kojoj si ti nekad stanovala. Vlasnik je Marinin
prijatelj.”
„Zaista? Nisam znala.” U mislima mi je iskrsnula nejasna slika
moje pariške stanodavke starice čije je lice nosilo belege života punog
absinta i cigareta.

37

„Kako god.” Kristijan je ustao. „Ako se predomisliš, javi mi.
Polazim u sedam ujutru. Hajde da ti sad nađem taksi.”

Dok smo koračali, uživala srna u tome što je Kristijan visok bar
koliko i ja. Bio je, takođe, i ludo dobro građen, mišići trupa ocrtavali
su mu se ispod bele košulje. Kad mi je zaustavio taksi, osećala sam se
kao nekad kad bi me ostavio u školi, a ja sam gledala za njim, samo s
jednom željom: da budem s njim u kolima.

„Gde si ti odsela, Elektra?”
,,U Ricu“ odgovorila sam i ušla pozadi u taksi.
„Dakle, drago mi je što smo se videli. Čuvaj se, važi?”
„Hoću”, doviknula sam mu kroz prozor dok je taksi ubrzavao.
Kad sam, sat kasnije, utonula u postelju, iznenada sam shvatila da
nisam ušmrkala crtu još od onda s Maksimom, i zbog toga sam se
stvarno dobro osećala.

Iznervirala sam se kad sam se sutradan ujutru probudila u pet i
kad je, čak i kad sam uzela pilulu za spavanje, moj mozak odbio da se
isključi. I tako sam ležala i razmišljala o samotnom vikendu u Parizu,
prelistavajući u glavi spisak poznanika ne bih li našla nekog ko će me
zaokupiti. Shvatila sam da nema nikog kog bih zaista želela da vidim,
jer bih morala da izigravam Elektru Supermanekenku, a želela sam
malo odmora.

Ali ne da se odmaram sama... razmišljala sam gledajući u
fluorescentne cifre časovnika pored kreveta, koje su se mučno sporo
vukle ka šestici.

A onda sam se setila Atlantide, i Ma i Klaudije, i kako bih mogla
da tumaram kroz kuću i po imanju, u staroj trenerci koju čuvam u
donjoj fioci u svojoj spavaćoj sobi, i kako ne bih morala da se
naprežem da budem niko drugi do ja sama...

Brzo, dok se ne predomislim, pozvala sam Kristijanov broj.
„Dobro jutro, Elektra.”
„Zdravo, Kristijane. Mislim da bih zapravo volela da pođem s
tobom u Atlantidu.”
„To je divna vest! Marina i Klaudija će se mnogo obradovati. Da te

38

pokupim ispred Rica za sat?”
„Sjajno, hvala.”
Onda sam poslala Merijem tekstualnu poruku.

Jeste li budni?

Jesam. Šta vam treba?

Pozovite me.

Pozvala me je i ja sam joj objasnila da moram da se vratim u
Sjedinjene Države iz Ženeve a ne iz Pariza.

„Nema problema, Elektra. Treba li da rezervišem smeštaj u
hotelu?”

„Ne, idem kući da vidim svoju porodicu.”
„Divno!”, odgovorila je s takvom toplinom da sam je odmah
zamislila kako se osmehuje. „Pozvaću vas kad sve bude obavljeno.”
„A vi, Merijem?”, upitala sam iznenada svesna da je ostavljam da
se sama snalazi. „Hoće li vam biti dobro u Parizu? Ako vam je draže,
možete kreditnom karticom rezervisati let kući još danas.”
„Ne, Elektra, ovde mi je sasvim dobro. Planirala sam da posetim
Bardena danas po podne, ako vam to odgovara, pa bismo se sutra
uveče sastale na ženevskom aerodromu.”
Ušmrkala sam crtu iz paketića koji mi je ostavio Maksim, a onda
sve pobacala u kofer i ručnu torbu, pa naručila razna francuska peciva
i uz njih voće da bih se osećala bolje zbog previše ugljenih hidrata.
Posle doručka,pozvala sam lakeja da mi odnese prtljag u prizemlje.
Stavila sam velike crne naočare za sunce (KeKe je jednom kazala da s
njima izgledam kao muva zunzara) i pošla napolje, gde me je čekao
Kristijan u udobnom mercedesu salun. Kad smo se pozdravili i kad
mi je otvorio zadnja vrata, odmahnula sam glavom.
„Sedeću napred, ako nemaš ništa protiv.'1
„Nemam, naravno”, odgovorio je Kristijan pa se pomerio i otvorio
mi suvozačeva vrata.
Kad sam se smestila na prednje sedište, osetila sam najpre utešan
miris kože, pa osveživač vazduha i nepogrešivo limunasti Tatin miris.
Ulazila sam u naše porodične automobile još otkad sam bila dete, i

39

miris je uvek bio isti, čak i sad, kad Tate više nema. Označavao je dom
i bezbednost, i flaširala bih ga kad bih mogla.

„Imaš li sve što ti je potrebno, Elektra?”, upitao me je Kristijan dok
je palio motor.

„Da, hvala.”
„Put obično traje oko pet sati”, rekao mi je i glatko krenuo od Rica.
„Jesi li rekao Ma da dolazim?”
„Da, jesam. Pitala me je da li imaš nekih posebnih zahteva za
hranu.”
„Ja...”
Shvatila sam da sam bila na detoksikaciji kad sam poslednji put
bila kod kuće, i da sam pila samo vedra zelenog čaja. Tad sam bila s
Mičem, tako čistim da je škripao, ali bila sam ponela sa sobom, za
svaki slučaj, bocu votke, ako pokleknem. Što se i dogodilo, ali bilo je
razumljivo, budući da je to bio prvi put u Atlantidi bez Tate bdenje
bez sahrane.
„Jesi li dobro, Elektra?”
„Odlično, hvala. Kristijane?”
„Molim?”
„Jesi li vozio Tatu na mnogo mesta?”
„U stvari ne, ne baš. Uglavnom na aerodrom u Ženevi, da se ukrca
u privatni mlažnjak.”
„Jesi li ikada znao kuda ide?”
„Ponekad jesam.”
„I? Kuda je išao?”
„Oh, na mnoge destinacije širom sveta.”
„Znaš li čime se zapravo bavio?”
„Nemam pojma, Elektra. On je bio vrlo uzdržan čovek.”
„I to kakav”, uzdahnula sam. „Zar ne misliš da je čudno što niko
od nas nije znao? Ipak, večina dece može da kaže da im je otac trgovac
ili advokat, ali ja nisam mogla da kažem ništa, jer nisam ni
naslućivala.”
Kristijan je ćutao, nije odvajao pogled od puta. Kao porodični
vozač, i automobila i glisera, sigurno je znao više nego što kaže.
„Znaš šta?”
„Ne znam dok mi ne kažeš, Elektra.” Kristijan mi se veselo
nasmešio.

40

„Kad god sam upadala u nevolje u školi, i kad si dolazio po mene,
ti i tvoja kola za mene ste bili bezbedno mesto.”

„A šta je bezbedno mesto?”
„Oh, to je psihoterapeutski termin za mesto u koje možeš da
pobegneš u mašti, ili da ga se sećaš najavi, i koje te čini srećnom.”
„Onda sam počastvovan.” Ovoga puta mi se široko osmehnuo.
„Jesi li se bio prijavio za posao kod Tate?”, ponovo sam ispipavala.
„Tvoj otac me je poznavao još otkad sam bio dečak. Živeo sam... u
okolini, i on je i meni i mojoj majci mnogo pomogao.”
„Hoćeš da kažeš da ti je bio očinska figura?”
,,Da”, složio se Kristijan pošto je malo poćutao. „Bio je.”
„Onda si nam možda ti ona tajanstvena sedma sestra!” Nasmejala
sam se.
„Tvoj otac je bio veoma dobar čovek i sve nas je duboko pogodilo
što smo ga izgubili.”
Da li je Tata bio dobar ili je želeo da kontroliše? Ili i jedno i drugo?, pitala
sam se kad smo stigli u okolinu Pariza i uključili se na auto-put za
Ženevu. Malo sam oborila sedište, zavalila se i sklopila oči.

41

3

„Elektra, u pristaništu smo”, šapnuo mi je blagi glas na uho.
Probudila sam se i zatreptala na jakom svetlu, a onda shvatila da
je to odraz sunca na staklastoj površini Ženevskog jezera.
„Čvrsto sam spavala četiri sata”, iznenađeno sam primetila
izlazeći iz kola. „Lepo sam ti rekla da si ti moje bezbedno mesto”,
široko sam mu se osmehnula dok je otvarao prtljažnik. „Treba mi
samo ručna torba ostalo možeš tu da ostaviš do sutra.”
Kristijan je zaključao kola pa pošao ispred mene, molom uz koji je
bio usidren naš gliser. Pružio mi je ruku da mi pomogne da se
ukrcam, a onda se muvao oko čamca i obavljao sve što je potrebno da
bismo krenuli, a ja sam sela na meku kožnu klupu na krmi. Na putu
do Atlantide razmišljala sam o tome kako sam uvek bila uzbuđena
zbog dolaska. A onda, u povratku, kako sam obično osećala olakšanje
što odlazim.
Možda će ovoga puta biti drugačije, kazala sam sebi, a onda
uzdahnula, jer sam se i tako uvek osećala.
Kristijan je upalio motor pa smo krenuli na kratak put do mog
porodičnog doma. Bilo je toplo s obzirom na to da je bio kraj marta,
pa sam uživala u sunčevim zracima na licu i u vetru na kojem mi je
vijorila kosa.
Kad smo se približili poluostrvu na kom se nalazi Atlantida,
istegla sam vrat i upinjala se da je ugledam između drveća. Bila je to
spektakularna kuća pomalo nalik Diznijevom dvorcu jer je bila tako
lepa. I nimalo nalik Tati, pomislila sam. On je imao minimalno odeće;
koliko sam ja mogla da se setim, uvek je nosio samo tri jakne:
platnenu leti, od tvida zimi, i još jednu, od nekog neodređenog
materijala, koju je nosio u prelaznim periodima, između godišnjih
doba. Spavaća soba mu je bila tako oskudno nameštena da je ličila na
sobu nekog sveštenika. Pitala sam se da to nije neko tajno pokajanje
za počinjeni zločin u prošlosti, ali šta god da je bilo... Dok smo se
približavali molu ispred Atlantide, razmišljala sam o tome kako su
njegova soba i njegova garderoba izgledale kao paradoks u poređenju
sa ostalim delovima kuće.
Ma je već tamo stajala i čekala me, uzbuđeno mašući. Bila je

42

besprekorno odevena, kao i uvek. Primetila sam da na sebi ima
Šanelovu suknju od buklea koju sam uspela da dobijem s vešalica sa
uzorcima, jer sam znala da će joj se mnogo dopasti.

„Elektra! Cherie 14 kakvo neočekivano iznenađenje!”, kazala je
podigavši se na prste, a ja sam se sagla da bi mogla da me poljubi u
oba obraza i zagrli me oko ramena. Onda se povukla korak nazad i
odmerila me. „Izgledaš divno, kao i uvek, ali mislim da si previše
mršava. Nije važno, Klaudija je već spremila sve sastojke za tvoje
omiljene palačinke s borovnicama, ako poželiš. Jesi li znala da je ovde
Ali s bebom?”

„Jesam, rekao mi je Kristijan. Jedva čekam da vidim sestrića”,
kazala sam koračajući za njom stazom uzbrdo, pa kroz vrtove ispred
kuće što se spuštaju do jezera. Miris trave i napupelih biljaka bio je
tako svež u poređenju sa smradom Njujorka. Duboko sam udahnula
čist vazduh.

„Hajdemo kroz kuhinju”, rekla je Ma. „Klaudija već sprema
branč.”

Videla sam Kristijana kako se penje za nama. Kad je spustio moju
torbu kod podnožja stepenica, prišla sam mu.

„Hvala ti što si me dovezao ovamo. Drago mi je što sam došla.”
„Dobrodošla si, Elektra. U koje vreme sutra krećemo na aerodrom?”

„Oko deset uveče. Sekretarica mi je rezervisala kartu za ponoć.”
„Važi. Ako dođe do nekih promena, samo reci Ma i ona će me
obavestiti.”
„Hoću. Prijatan vikend.”
„I tebi.” Klimnuo mi je glavom, a onda nestao kroz ulazna vrata.
„Elektra!”
Okrenula sam se i ugledala Ali kako ide ka meni iz kuhinje,
raširenih ruku da me zagrli.
„Zdravo, mamice”, kazala sam dok me je grlila. „Čestitam.”
„Hvala. Još uvek mi je neverovatno da sam mama.”
S nagoveštajem ljubomore, pomislila sam kako sjajno izgleda.
Uglasto lice joj se zaoblilo od nekoliko kilograma više u trudnoći, a
prekrasna crvenkastozlatna kosa blistala joj je kao oreol oko
porcelanske kože.

14 Fr.: Draga. (Prim. prev.)

43

„Divno izgledaš”, kazala sam.
„Ne, ne izgledam. Dobila sam osam kila, koje, izgleda, neće otići, i
spavam oko dva sata noću. Imam jednog vrlo gladnog muškarca u
krevetu.” Nasmejala se.
„Gde je on?”
„Spava jer je prethodne noći bio budan, razume se.” Ali je podigla
obrvu glumeći isfrustriranost, a ja sam pomislila kako je nikad nisam
videla srećniju. „To će nam bar pružiti priliku da malo razgovaramo”,
dodala je dok smo koračale kroz kuhinju. „Baš sam danas razmišljala
o tome kako te nisam videla još od prošlog juna, kad smo sve bile
ovde pošto je Tata umro.”
„Da. Pa... bila sam zauzeta.”
„Trudim se da se informišem o tebi i tvom životu preko novina i
časopisa, ali...”
„Zdravo, Elektra”, rekla je Klaudija na francuskom, koji je govorila
s jakim nemačkim akcentom. „Kako si?” Upravo je sipala testo za
palačinke u tiganj i začula sam primamljivo cvrčanje.
„Dobro sam, hvala.”
„Dođi, sedi da mi pričaš o svemu što se dogodilo otkad smo se
videle poslednji put.” Ali je pokazala ka stolici za dugačkim stolom.
„Hoću, ali prvo idem gore da se osvežim.” Okrenula sam se i izašla
iz kuhinje, sa iznenadnim osećanjem panike. Znala sam kako Ali voli
da nas sve ispituje, i nisam bila sigurna da li mi je do toga u ovom
trenutku.
Uzela sam svoju torbu i popela se do potkrovlja što zapravo uopšte
nije potkrovlje nego prostrani sprat s našim sobama i do otvorenih
vrata moje sobe. Sve je izgledalo tačno onako kao što sam i ostavila
kad sam, kao tinejdžerka, otišla od kuće u Pariz. Zurila sam u zidove,
obojene u nežnu žućkastu boju, i sela na krevet. U poređenju sa
sobama ostalih sestara čiji su zidovi odražavali ličnost njihovih
vlasnica, moja je bila gola. U njoj nije bilo nagoveštaja kakva je osoba
tu živela prvih šesnaest godina svog života. Nije bilo postera foto-
modela, ni pop zvezda, ni baletskih plesača, ni čuvenih sportista...
ničeg što bi ukazalo na to ko sam.
Zavukla sam ruku u torbu, uzela votku, umotanu u donji deo
kašmirske trenerke, i povukla veliki gutljaj. Ova soba kao da izražava
sve što se o meni može reći da sam prazna ljuštura. Nemam, niti sam

44

ikada imala, strastvenih interesovanja za bilo šta. A osim toga
pomislila sam dok sam vraćala bocu u njeno kašmirsko gnezdo i
posegnula za paketićem zavučenim u prednji džep torbe da ušmrkam
crtu kako tad nisam znala ko sam, tako ne znam ni sad.

Kad sam se vratila u prizemlje, votka me je već bila smirila, a koka
me je razvedrila. Kad smo Ma, Ali i ja sele da uživamo u čuvenom
Klaudijinom branču, poslušala sam ih i pričala im o glamuroznim
zabavama na kojima sam bila, i o slavnim ličnostima koje sam
upoznala, usput im prenoseći i neke bezazlene tračeve.

,,A šta je s tobom i Mičom? Pročitala sam u novinama da ste se
razišli. Je li to istina?”

Samo sam čekala da me to pitaju; Alije bila šampion u direktnim
pitanjima.

„Aha, pre nekoliko meseci.”
„Šta se desilo?”
„Oh, znaš već”, slegla sam ramenima dok sam otpijala gutljaj
vruće jake kafe, žaleći što u njoj nema malo burbona. On živi u Los
Anđelesu, ja u Njujorku, oboje smo putovali...”
„Znači, on nije bio ’onaj pravi’?”, nastavila je Ali uporno.
Najednom se u kuhinji začuo neki kreštav zvuk, pa sam se
obazrela oko sebe da vidim odakle potiče.
„To je bebi-monitor. Ber se probudio”, uzdahnula je Ali.
„Idem ja da ga vidim”, ponudila je Ma, ali je Ali već bila na nogama
i blago vratila rukom Ma na stolicu.
„Ti si dežurala od pet jutros, draga Ma, sad je na mene red.”
Još nisam ni videla nećaka, a već mi se dopao taj dečko. Izvukao
me je iz Aline velike inkvizicije.
„Dakle, kako je u novom stanu?”, upitala je Ma, menjajući temu.
Kad bi taktičnost imala fizički oblik, onda bi izgledala kao moja
pomajka.
,,U redu je”, odgovorila sam, „ali to je samo na godinu dana, pa ću
najverovatnije uskoro tražiti neko drugo mesto.”
„Pretpostavljam da ne boraviš mnogo tamo, s obzirom na to da

45

toliko putuješ.”
„Tačno tako, ali bar imam gde da držim garderobu. Oh, vidi ko je

došao.”
Stolu je prilazila Ali noseći bebu s krupnim, ispitivačkim smeđim

očima. Tamnocrvena košića već je počela da mu se kovrdža na vrhu
glave.

„Ovo je Ber”, rekla je Ali, a oči su joj sijale od majčinskog ponosa.
A zašto i ne bi? Svaka žena dovoljno hrabra da rodi dete po meni je
heroina.

,,Oh, bože! On je... da ga pojedeš! Koliko sad ima?”, upitala sam
Ali kad je sela, s njim u krilu.

„Sedam nedelja.”
„Opa! Krupan je!”
„Zato što ima tako dobar apetit”, Ali se nasmešila dok je ot-
kopčavala košulju i prinela bebu da je doji. Ber je počeo glasno da sisa,
a ja sam se lecnula.
„Zar ne boli kad ga hraniš?”
„Bolelo je isprva, ali uhodali smo se, zar ne, dušo?”, kazala je
gledajući naniže u njega, kao što sam, mislim, ja gledala u Miča.
Jednom rečju s ljubavlju.
„Dakle, devojke, sad ćemo vas ostaviti da ćaskate, pa se vidimo
kasnije”, kazala je Klaudija kad je posklanjala sudove, pa je pošla za
Ma iz kuhinje.
„Stvarno mi je žao zbog Berovog oca, Ali.”
„Hvala, Elektra.”
„Da li je... da li je otac...”
„Zvao se Teo.”
„Da li je Teo znao za Bera?”
„Nije, a nisam ni ja sve do nekoliko nedelja pošto je poginuo. Tad
sam mislila da mi se svet srušio na glavu, ali sad...” Ali mi se
osmehnula i videla sam istinsko zadovoljstvo u njenim bistrim
plavim očima. „Sad ne bih mogla da živim bez njega.”
„Jesi li pomišljala na...?”
„Na abortus? Da, proletelo mi je kroz glavu. Mislim, imala sam
jedriličarsku karijeru, Berov tata je bio mrtav, a tad nisam imala ni
sopstveni dom. Mada nikad to ne bih uradila. Bera smatram darom.
Ponekad, kad sam budna u sitne sate i dojim ga, zaista se osećam kao

46

da je Teo uz mene.”
„Misliš, njegov duh?”
„Da.”
„Nikad ne bih pomislila za tebe da veruješ u ta sranja”, kazala sam

mršteći se.
„Ne bih ni ja, ali desilo se nešto zapanjujuće one noći kad se Ber

rodio.”
„Šta?”
„Otputovala sam u Španiju u potrazi za Tigi, kojoj su bili postavili

dijagnozu nekog srčanog poremećaja, ali je ipak odjurila da nađe
svoju biološku porodicu. I ona mi je rekla, Elektra, nešto što je znao
samo Teo.”

Posmatrala sam je kako prinosi bledu ruku ogrlici koju je imala
oko vrata.

„Šta je to?”
„To mi je Teo kupio.” Ali je podigla mali tirkizni privezak na
lančiću. „Lančić se pokidao nekoliko nedelja pre toga, i Tigi je rekla
da bi Teo voleo da zna zašto ga ne nosim. A onda mi je kazala da mu
se dopada ime Ber, i znaš šta, Elektra? Zaista mu se dopadalo!”
U Alinim očima pojavile su se suze.
„Uglavnom, iako sam bila cinik, bojim se da sam sad preobraćena.
Teo nas čuva odozgo.” Slegla je ramenima i suzno mi se osmehnula.
„Stvarno bih volela da verujem u tako nešto. Nevolja je u tome što
ne verujem ni u šta. A kako je Tigi sada?”
„Mnogo bolje, izgleda. Vratila se u škotske visove i skrasila se s
doktorom koji se starao o njoj dok je bila bolesna. Osim toga, on je i
vlasnik poseda na kojem Tigi radi.”
„Znači, uskoro će biti venčanja?”
„Sumnjam; Čarli je još uvek formalno oženjen i, po onome što mi
je Tigi rekla, prolazi kroz prilično gadan razvod.”
,,A ostale sestre?”
„Maja je još u Brazilu, s njenim divnim Florijanom i njegovom
kćerkom, Zvezda je u Engleskoj, u Kentu, pomaže svome momku koji
je, ne znam zašto, poznat po nadimku Maus da renovira kuću, a KeKe
živi u Australiji, u pustinji, sa svojim dedom i svojom prijateljicom
Krisi. Videla sam fotografije nekih njenih slika i stvarno su
neverovatne. Veoma je talentovana.”

47

„Znači, sve su nam sestre našle novi život?”, kazala sam.
„Jesu, da. I ja sam. Pisala sam ti u imejlu da imam brata blizanca,
zar ne?”
„Ovaj...”
„Oh, Elektra, stvarno ga imam. A i biološkog oca, koji je muzički
genije, ali totalni pijanac.” Videla sam kako se Ali s toplinom
nasmešila pri pomisli na njega dok je vešto prebacivala bebu s jedne
dojke na drugu.
„Dakle”, nastavila je, „jesi li ti nešto preduzela sa onim Tatinim
pismom?”
„Nikad nisam ni otvorila kovertu i, da budem iskrena, ne mogu da
se setim ni gde sam je ostavila. Možda sam je izgubila.”
„Oh, Elektra!” Ali me je pogledala s neodobravanjem. „Ne misliš
valjda ozbiljno?”
„Hej, mora da je negde, samo se nisam trudila da je nađem.”
„Zaista ne želiš da znaš odakle potičeš?”
„Ne, jednostavno ne vidim svrhu toga. Kakve veze ima odakle
potičem? Ono sam što sam sada.”
„Pa, meni svakako jeste pomoglo. Pa čak i ako ne želiš da pratiš
trag iz pisma, Tata nam je svima napisao poslednje reči kao poslednji
poklon.”
„Isuse Hriste!” Bilo mi je dosta. „Ti i ostale naše sestre mislite o
Tati kao o nekom zastrašujućem bogu! Bio je to samo čovek koji nas
je usvojio iz nekog čudnog razloga koji nijedna od nas zapravo ne
zna!”
„Molim te, ne viči, Elektra, beba će se uznemiriti. Žao mi je ako
sam...”
„Idem napolje, da prošetam.”
Ustala sam od stola, odmarširala do ulaznih vrata i otvorila ih.
Zalupila sam ih za sobom i pošla preko travnjaka ka molu, kajući se,
kao i uvek posle nekoliko sati u Atlantidi, što sam uopšte odlučila da
se vratim ovamo.
„Šta je to s mojim sestrama i Tatom? Pa nije nam čak ni biološki
otac, za ime boga!”
Nastavila sam da se žalim samoj sebi kad sam sela na mol, mahala
nogama iznad vode i trudila se da duboko udišem vazduh. Nije
delovalo. Ustala sam i pošla nazad u kuću istim putem kojim sam i

48

došla, pa sam se na prstima ušunjula unutra, pa uz stepenište, da me
niko ne čuje. Ušla sam u svoju sobu, zaključala vrata i uzela ono što
mi je trebalo.

Nekoliko minuta kasnije, bila sam mnogo mirnija. Ležala sam na
leđima u krevetu i zamišljala svoje sestre jednu po jednu, redom. Iz
nekog razloga, videla sam ih kao Diznijeve princeze, što je bilo prilično
zabavno. Nimalo me nisu nervirale kad su tako izgledale, i sve sam
ih volela, sve osim KeKe (ona mi se iznenada ukazala kao veštica iz
Snežane). Zakikotala sam se i zaključila da je to surovo, čak i za KeKe.
Znala sam da se kaže da ne možeš birati porodicu, samo svoje
prijatelje, ali Tata jeste nas izabrao i sad smo vezane jedna za drugu.
Možda se ne slažem s KeKe zato što ona neće da trpi moja sranja kao
ostale. A i može da viče glasnije od mene. Ostale bi učinile sve samo
da održe mir, ali nju nije briga. Pomalo nalik meni...

Moje starije četiri sestre možda nikad nisu ni pomislile na činjenicu
da imaju jedna drugu Ali i Maja, Zvezda i KeKe a da je meni preostala
Tigi. S njom su me uparili dok smo rasle - među nama je samo
nekoliko meseci razlike i mada je stvarno volim, ne možemo se više
razlikovati jedna od druge. A nije mnogo pomoglo ni to što su mi
sestre jasno stavljale do znanja da im je u igri omiljena Tigi a ne ja.
Tigi nije stalno urlala i vrištala i dobijala napade besa. Samo je sedela
nekom u krilu, sisala palac i bila savršena. Dok smo rasle, pokušavala
sam da se združim s njom jer sam bila tako usamljena, ali ona njena
duhovna sranja su me dovodila do besa.

Kako je dejstvo koke slabilo, tako su sestre prestale da budu
Diznijeve princeze i ponovo postale ono što stvarno jesu. A i zašto je
to uopšte važno? Sad Tate više nema, samo smo gomila žena koje su
sakupljene kao deca, a svaka je otišla svojim putem. Udahnula sam
nekoliko puta i pokušala da radim ono što mi je kazala terapeutkinja,
da analiziram zašto sam toliko ljuta. Ovoga puta sam, za promenu,
mislila da znam razlog: Ali mi je rekla da su sve moje sestre srećne
našle su život s ljudima koji ih vole. Čak i KeKe, za koju sam oduvek
mislila da nije baš neko kog je lako voleti, kao i ja, nekako je uspela
da prevaziđe svoju opsednutost Zvezdom i da nastavi dalje. Štaviše,
našla je strast u umetnosti, nečemu što je oduvek volela.

I eto mene, izopštene kao i obično. Otkad je Tata umro, nisam
uspela da nađem ništa više osim novog i pouzdanijeg dilera. I premda

49

sam u finansijskom smislu najuspešnija od svih sestara - po rečima
mog knjigovođe, mogla bih prestati da radim i da više nikad ne
brinem o novcu kakav je smisao toga kad nemam blagog pojma o
tome šta bih drugo radila?

Neko mi je zakucao na vrata.
„Elektra? Jesi li tu?”
Bila je to Ali. „Aha, uđi.”
Ušla je, s Berom u rukama.
„Mnogo mi je žao ako sam kazala nešto što te je uznemirilo,
Elektra”, rekla je zastavši na vratima.
„Čuj, ne brini zbog toga. Do mene je, nije do tebe.”
„Pa, šta god daje, žao mi je. Drago mi je što te vidim i stvarno sam
srećna što si došla. Smem li da sednem. Težak je tonu.”
„Naravno”, rekla sam sa uzdahom. Poslednje što mi treba jeste da
me Ali pritera uza zid u mojoj sobi i da me ispituje.
„Samo sam htela da podelim nešto s tobom, Elektra. Nešto što mi
je Tigi pomenula i kazala da treba to da ispitamo.”
,,Oh, je li? Šta?”
„Izgleda da je, kad je pre mesec dana bila ovde, otkrila podrum s
tajnim liftom kojim se do njega dolazi.”
„Aha... Dobro. I?”
„Kaže da je korišćen za skladištenje vina, ali primetila je vrata iza
jedne police. Možda bi trebalo da otkrijemo kuda vode.”
„Važi. A što ne bismo pitali Ma?”
„Možemo, da, ali Tigi ima osećaj da ona ne želi da razgovara o
tome.”
„Isuse, Ali! Ovo je naša kuća i Ma radi za nas! Valjda možemo šta
hoćemo i kako god hoćemo?”
„Da, možemo, ali... pa”, Ali je govorila tiho, „možda samo treba da
budemo blage iz obzira i poštovanja. Ma je dugo ovde vodila je kuću
s Klaudijom i starala se o nama, pa ne želim da oseti grubost sad kad
je situacija... drugačija.”
„Znači, hoćeš da kažeš da treba da se ušunjamo dole tim liftom
usred noći i da otkrijemo kuda vode ta vrata?” Podigla sam obrvu.
„Ali i dalje ne shvatam zašto moramo da radimo to u potaji kad
možemo jednostavno da je pitamo?”
„Hajde, Elektra, ne budi tako jetka. Postoje tajni lift i podrum, i

50