Lusinda Rajli - Sunceva sestra

U mislima se vratila u onu njegovu limenu baraku i pokušala da
zamisli sebe tamo. Barem joj je obećao da će sagraditi novu kuću, pa
bi možda bilo zabavno stvoriti divan vrt, kao ovaj ovde... Pomisao da
rukovodi sopstvenim domom bila joj je silno privlačna. A Ketrin i
Bobi bi joj bili blizu...

Njeni roditelji bi bili oduševljeni kad bi čuli da se udaje za Engleza
s dobrim poreklom Bilov brat, onaj major, Odrin je prijatelj. Ali
najvažnije od svega, ne bi morala da nekome da svoju bebu, jer joj je
Bil kazao da će podići dete kao da je njegovo. Da, sigurno će u kraju
biti ogovaranja zbog tako munjevitog venčanja, a odmah potom i
preranog rođenja njihove bebe, ali to ipak nije ništa u poređenju s
primoranošću da preda svoje dete na usvajanje.

„A šta s Bilom...?”, upitala je nilske konje. „Jasno mi je stavio do
znanja da je ovo sporazumni brak... “

S druge strane, zar nisu svi brakovi „sporazumni” u određenom
smislu? Jednostavan ugovor?

Osim toga, Sesili, kazala si da si završila s ljubavlju i da više nikad nećeš
imatipoverenja u nekog muškarca, rekla je sebi odlučno. Dakle,
jednostavno moraš jednom zauvek prestati da žudiš za tim.

Ako ništa drugo, znala je da u Bila može imati poverenja da će se
starati o njoj najzad, spasao joj je život i da je, na svoje iznenađenje,
nakon njihovog prvog nelagodnog susreta, odnedavno počela da
uživa u njegovom društvu.

Poželela je da može da ga pita da li bi hteo da konzumira brak, pa
da tako postanu pravi muž i žena, ali to naravno nije dolazilo u obzir.
Sesili je zažmurila i pokušala da zamisli kako bi bilo ljubiti se

s njim. Pomisao uopšte nije bila loša. On svakako nije neprivlačan,
iako je petnaest godina stariji od nje.

Ili bi mogla da ode u Švajcarsku i rodi bebu, a onda da se vrati u
Ameriku i tamo nastavi svoj život... Istini za volju, Sesili je znala da
ne bi mogla da gleda roditelje i krije svoju strašnu tajnu od njih do
kraja života.

Ustala je i pošla prema ivici vode.
„Znate šta, nilski konji? Mislim da zapravo nemam izbora.”

351

Te večeri, Sesili je sedela s Kiki na terasi. Kiki je pila martini, a Sesili
čaj od đumbira.

„Izgledaš mnogo bolje, dušo.”
„Tako se i osećam”, odgovorila je Sesili.
„Odlično, ti si hrabra devojka, a ja volim hrabrost. A sad stvarno
moramo pozvati tvoju majku da joj javimo da se još nećeš vraćati kući.
A onda treba da isplaniramo odlazak u Švajcarsku što je pre moguće.
Tarkvin kaže da je rat sad neizbežan, da je samo pitanje kad će to
postati i zvanično. Ali molim te, ne brini, dušo, bićeš ušuškana i na
sigurnom u Švajcarskoj, koja je zaista prekrasna.”
„U stvari, Kiki, neće biti neophodno da putujem u Švajcarsku.”
„A zašto ne? Složile smo se da je to jedino rešenje.”
„Da, ali iskrslo je još jedno rešenje otkad smo juče razgovarale,”
„Je li? Kako je to moguće?”
„Bil Forsajt me je pitao hoću li da se udam za njega.”
Sesili nije mogla da ne uživa u potpunoj zbunjenosti na licu svoje
kume.
„Dakle, ja... Bil Forsajt želi da se oženi tobom?”, ponovila je Kiki,
kao papagaj.
„Da, želi. Treba da mu odgovorim sutra pre podne.”
“E nek sam prokleta!” Kiki je zabacila glavu i glasno se nasmejala.
„Ti, pametnice jedna. Koliko već to traje?”
Sesili je iznenada shvatila da će morati da igra tu igru odsad pa
nadalje, i da krije pravu prirodu sporazuma. Iako je znala istinu o
trudnoći, barem je još uvek bilo moguće da se pretvara da Bil i ona ga
je neka osećanja jedno prema drugom. Kiki je veoma ukorenjena u tu
zajednicu i stoga ne sme rizikovati da joj se nešto omakne posle
nekoliko koktela.
„Oh, otkad sam išla s njim u lov pre nekoliko nedelja.”
„Zašto mi onda nisi rekla za to, dušo?”
„Zato što sam mislila da Bil više neće hteti da ima sa mnom bilo
kakve veze kad mu jednom kažem za bebu. A koji bi muškarac hteo
kad bi saznao da je njegova... trudna, da nosi bebu drugog čoveka?”
„Vrlo poseban muškarac, očigledno. Mora da te Bil mnogo voli
kad je spreman na to. Baš sam juče pomislila kako je neobično što je
prešao toliki put da bi video kako si. Pretpostavljam da ćete svetu reći
da je njegovo?”

352

„Da.”
„I Bilu to ne smeta?” Kiki ju je pogledala.
„Ne. Pa valjda me ne bi zaprosio da mu smeta.”
„Da. Dakle, ne mogu reći da sam njegova velika obožavateljka, a
ni da je on moj. Ali skidam kapu što je tako... slobodouman. Nadam
se da shvataš koliko si imala sreće, devojko. Imaš viteza u sjajnom
oklopu koji je došao da te izbavi.”
„Znam. Znači, misliš da treba da prihvatim njegovu ponudu?
Rekla sam mu da ću se najpre s tobom posavetovati.”
„Mislim da bih, da sam na tvom mestu, grebala i rukama i nogama
da ga dobijem. Stvarno, dušo, presrećna sam zbog tebe! I štaviše, to
znači da ću te zadržati ovde u Keniji. Hoćemo li odmah da pozovemo
tvoju majku? Biće na sedmom nebu kad čuje da si našla sebi muža
Engleza, a pritom i aristokratu. Njegova majka ima ’pl’ ispred imena,
znaš.”
„Šta je to ’pl’?”
„To znači da je 'plemenitog’ porekla, da je bila ledi pre udaje.
Hoćemo li sad da zovemo?”
„Ako nemaš ništa protiv, Kiki, radije bih da najpre razgovaram
sutra s Bilom, i da prvo pristanem.”
„Naravno, i nadajmo se da se dotad ne predomisli. E, ovo traži
šampanjac!”
Sat kasnije, kad je uspela da se izvuče pravdajući se iscrpljenošću,
Sesili je pošla na sprat i zastala na odmorištu da pogleda kroz veliki,
panoramski prozor napolje, u predeo na koji se spuštao sumrak.
„Zdravo, Afriko”, prošaptala je. „Izgleda da sam došla da
ostanem.”

353

27

„Dakle, Sesili?”
Bil i ona stajali su pored jezera. Bila je dirnuta time što se potrudio
da izgleda lepo; pomislila je kako je vrlo privlačan dok je stajo pored
nje, onako u sveže ispeglanoj košulji i besprekorno čistim kaki
pantalonama.
„Jesi li razmislila o mojoj ponudi?”
„Jesam, I... odgovor je ’da’. Prihvatam tvoju ljubaznu ponudu.”
„Gospode bože. U redu onda”, osmehnuo se. „Možda bi trebalo da
te poljubim ili tako nešto? Uveren sam da smo na meti radoznalih
očiju s prozora iza nas.”
„Naravno”, složila se Sesili.
Bil se sagnuo i obazrivo je poljubio u usne. Na svoje iznenađenje,
Sesili to nije nimalo zasmetalo; štaviše, kad se povukao, gotovo je
zažalila što nije trajalo duže.
„Hvala”, kazala je stidljivo.
„Nema na čemu da mi zahvaljuješ, draga moja. Ovo je obostrano
koristan sporazum i siguran sam da će veoma dobro funkcionisati.”
„Hej, vi tamo!”
Okrenuli su se i ugledali Kiki kako im maše s terase bocom
šampanjca.
„Jesu li na redu čestitke?”
„Da, Kiki, mislim da jesu.”
Bil je zakolutao očima, napravio grimasu i pogledao Sesili.
„Dakle”, kazao je ponudivši joj podlakticu i Sesili ga je uzela
podruku, „šarada počinje.”

„Ti se... šta?”
„Udajem se, mama”, viknula je Sesili u slušalicu. Pucketanje na
vezi bilo je gore nego ikad i jedva su čule jedna drugu. „Udajem se.”
„Oh, bože! Jesam li dobro čula? Udaješ se?”, ponovila je Dorotija.
„Da!” Sesili se zakikotala, toliko je bio apsurdan taj trenutak.

354

„Da.” „Ali za koga?”
„Pisaću ti o svim detaljima, zove se Bil i Englez je! Njegova

porodica se dobro poznaje sa Odri. Brat mu je major i upoznala sam
ga u Vudhed holu.” Pucketanje na vezi postalo je nepodnošljivo.
„Čuješ li me, mama?”

Nije bilo odgovora, pa je Sesili uzdahnula i spustila slušalicu.
Zaključila je da će biti najbolje da ode u Gilgil i pošalje roditeljima
telegram s pojedinostima. Toga dana je Kiki otvorila šampanjac pa su
njih troje razgovarali o tome gde će se venčanje održati.

„Pa valjda treba da bude ovde, zar ne? I to što pre”, insistirala je
Kiki.

„Kako god želi Sesili”, kazao je Bil i pogledao je iskosa.
Sesili nije mogla da veruje koliko je strpljiv s Kiki. Iznenada ju je
preplavio talas nežnosti jer se trudio da joj olakša iako je bio
rezervisan prema njenoj kumi.
„Za... zapravo, nisam imala vremena da mislim o tome. Kako god
ti misliš da je najbolje.”
„Iskreno, mislim da ni ti ni ja ne želimo nikakvu pompu, zar ne,
Sesili?”
„Da, svakako, Bile. Sasvim bi mi odgovaralo nešto mirnije.”
„Nisam sigurna da 'mirnije’ postoji u rečniku Doline”, osmehnula
se Kiki. „Mi ovde volimo slavlja, zar ne, Bile?”
„Neki od nas, da”, odvratio je Bil pa ustao. „Dakle, moram da se
vratim stoci. Ostavljam vas, devojke, da smislite detalje venčanja, koje
je svakako najbolje održati pre nego što stignu kiše.”
„Čekaj malo!”, kazala je Kiki i zagledala se u Sesilinu ruku. „Ali,
Bile, Sesili nema verenički prsten?!”
„Ah, da, naravno”, Bilje klimnuo glavom. „Poslednjih nekoliko
dana boravio sam u klubu Mutijaga i nisam imao prilike da se time
pozabavim, ali budite sigurne da hoću.” Bil je poljubio Sesili ruku, a
Kiki klimnuo glavom u znak pozdrava, i otišao.
Nije ga videla nekoliko dana otad jer je bio zauzet stokom. Raz-
govarali su preko pucketave telefonske veze. Sesili ga je ukratko
izvestila da Kiki predlaže treći petak u aprilu (što je slučajno bio i dan
venčanja Sesilinog bivšeg verenika, pa joj je ta podudarnost pružila
veliko zadovoljstvo). Tako će svi imati vremena da organizuju sve što
je potrebno zajedno venčanje. Njena kuma je žarko želela da se prijem

355

održi u njenoj kući, ali Sesili je, isto tako, bila svesna Bilove
netrpeljivosti prema Kiki.

Otišla je na sprat da se sredi. Bil za sat vremena treba da stigne na
večeru. Bar je Kiki otišla u Najrobi, u posetu Tarkvinu, pa će njen
budući muž i ona moći otvoreno da razgovaraju o situaciji. Dok je
posmatrala sadržaj svog ormara, Sesili je razmišljala o tome kako je
tužno što njena porodica neće biti tu na venčanju, i pitala se kakvu će
haljinu moći da zakopča preko struka koji se već proširio, ali će se
barem postarati da fotograf ovekoveči događaj. Možda zbog Kikinog
zaraznog poleta u vezi s venčanjem, Sesili je osećala peckanje
uzbuđenja pri pomisli da će joj te večeri doći verenik na večeru i da
razgovaraju o planovima.

„Moj verenik.” Glasno se nasmejala zbog apsurdnosti situacije, ali
onda su je ponele romantične misli o venčanju dok je pokušavala da
zakopča svoju omiljenu plavu bluzu, ali nije uspela u tome.

Ne smeš da zaboraviš, Sesili, kazala je sebi, da je to samo sporazum. Bil
te ne voli. A osim toga, kako bi i mogao da te voli kad čekaš bebu drugog
muškarca?

Konačno je obukla žućkastu muslinsku bluzu i suknju sa ela-
stičnim pojasom, pa sišla u prizemlje. Ušla je u biblioteku da uzme
beleške koje su napravile Kiki i ona.

„Sahib je upravo stigao. Čaj od đumbira, memsahib7.”, rekao je Aliki.
„Hvala, večeras ću se držati vode”, odgovorila je i pošla na terasu.
„Dobro veče, Sesili. Izvinjavam se ako sam malo zakasnio.”
„Nisi, nimalo”, Sesili se nasmešila kad joj je Bil prišao.
„A verovatno i smrdim na stoku. Imao sam problema šest grla je
obolelo od spavaće bolesti, pa sam protekla tri dana proveo
proveravajući u kakvom su stanju ostala.”
„Shvatam.”
„Gotovo sigurno ne shvataš i verovatno nikada nećeš”, uzdahnuo
je Bil pa prišao stolu za dve osobe na verandi, a onda uzeo šampanjac
i sipao ga sebi u čašu pre no što je Aliki uspeo da ga posluži. „Te
proklete životinje upravljaju mojim životom treba da siđu s planina
kad nastupe kiše, pa želimo da budu zdrave za put. Dakle, kako si ti
provela nedelju?”
„Dobro, hvala. Imam neka pitanja za tebe”, odvratila je Sesili kad
je sela naspram njega.

356

„Naravno da imaš.” Bil je otpio gutljaj šampanjca. „Imam i ja za
tebe.” Stavio je kartonsku futrolu u obliku valjka na sto pred nju.
„Ovo su prvobitni planovi za kuću na imanju koju sam nameravao da
izgradim kad sam došao u Keniju. Sve dosad nisu urodili plodom i
limena koliba je bila dovoljna. Voleo bih da ih pregledaš, da vidiš ima
li nečeg što bi želela da promeniš. Onda ću dovesti ekipu da je
sagrade.”

„Naravno, veoma rado ću pogledati.”
„Ti ćeš biti u njoj mnogo više od mene pa treba i da se pitaš”, rekao
je Bil, sipajući još jednu čašu šampanjca. „Bože, što mrzim ovo piće!
Imaš li piva, Aliki?”
„Da, sahibe.” Kad je Aliki požurio da mu ga donese, Sesili je videla
napetost na Bilovom licu.
„Dakle”, rekao je kad se Aliki pojavio s bocom piva, „jesi li odlučila
kad ćemo objaviti veridbu?”
„Pa, čim odredimo datum venčanja, pretpostavljam. Kiki je
predložila treći petak u aprilu.”
„To mi zvuči dobro”, Bil je klimnuo glavom. „Nadam se da tad još
neće početi kiše. A sama ceremonija?”
„Kiki želi da se održi ovde.”
„Kako god ti želiš, Sesili. Sve je to tvoja briga, ja ću se samo pojaviti
gde treba i kad treba.”
„Jedino što bih želela jeste da nas venča sveštenik. Pred Bogom i
sve to”, obazrivo je rekla Sesili. „Jednostavno se ne bih osećala isto
kad bi ceremonija bila građanska. Kiki kaže da poznaje nekog pastora
iz Najrobija koji bi obavio obred.”
„Dobro, u redu. Ako ti je to važno, samo napred”, odgovorio je Bil
odsečno.
„Znači, ne veruješ u Boga?”, upitala ge je Sesili.
„Ne, ne u tradicionalnom smislu. Zar nisi primetila da je svaki bog
predstavljen slikom određene kulture? Isus je bio Jevrejin iz Izraela
crnomanjast i tamne kože, pa ipak je na svakoj slici koju vidimo
predstavljen prema zamisli prosečnog hrišćanina, beo kao sneg.
Međutim, verujem u veličanstvenog tvorca, kako ja to zovem.
Drugim rečima, u nešto što je stvorilo sve što vidimo pred sobom.”
Bilje pokazao širokim zamahom ruke oko sebe. „Jer je pravo čudo što
možemo da živimo u ovakvoj lepoti, zar ne?”

357

„Veličanstveni tvorac”, Sesili je ponovila Bilove reči, prijatno
iznenađena njegovom neuobičajenom rečitošću. „Sviđa mi se to.”

„Pa, hvala. Uprkos tome što sam skromni farmer, i ja imam svojih
trenutaka”, odvratio je Bil.

„Ovaj... Baš sam se pitala gde si se obrazovao?”
„Pretpostavljam da tvoji roditelji žele da čuju nešto o meni?”
Ozbiljno ju je pogledao, a Aliki je stigao da im servira večeru.
„Ne, samo ima mnogo toga što ne znam o tebi, a trebalo bi.”
„Pa, pohađao sam Iton. To je, kao što možda znaš, škola u kojoj
britansku aristokratiju biju dok se ne pokori i ne bude spremna da
vodi imperiju. Odvratno mesto.” Bil je zadrhtao. „Mesecima sam
svake noći plakao kao beba. Koliko god to čudno izgledalo, spasao
me je upravo Džos Erol. On je bio na istoj godini i u istom domu kao
i ja. Površno gledano, nije moj tip čoveka, ali iz nekog razloga smo se
dobro slagali i od tada ostali dobri prijatelji. Džos .je, nažalost, izbačen
iz Itona kao što možeš pretpostaviti, nikad se nije vladao po
pravilima. Ja sam otišao na Oksford da studiram pravo, ali onda sam
mobilisan u vojsku, kad sam imao osamnaest godina, pri kraju
Velikog rata. Imao sam sreće jer je sve već bilo skoro gotovo, a ishod
poznat. Ostao sam u vojsci dve godine, nemajući pojma o tome šta
želim da radim sa svojim životom. Onda me je verenica ostavila i..Bil
je popio veliki gutljaj piva „pa sam se izgubio.”
„Žao mi je, Bile.”
„Ne treba da ti bude, Sesili. I ti si nedavno pretrpela istu boljku, a
sem toga, to je bio prerušeni blagoslov. Dotad sam već bio napustio
pomisao da se vratim pravu, pa mi je Džos dojavio da britanska vlada
traži mlade ljude koji bi otišli u Keniju i stvorili tamo zajednicu i,
pretpostavljam, zaveli neki red i poredak nad lokalnim
stanovništvom, naravno. Nudili su zemlju kao mito. Prijavio sam se,
uzeo svojih hiljadu jutara i došao ovamo. Ima tome skoro dvadeset
godina. Neverovatno mi je da sam ovde tako dugo”, uzdahnuo je.
„Eto, to je malo više o meni. A šta je s tobom? Možda bi trebalo da mi
kažeš bar ko je otac”, dodao je stišavši glas. „Da budem spreman za
budućnost. Pretpostavljam da je to neko odavde?”
„O, ne, nije.”
„Onda tvoj verenik?”
Podigao je obrve, zahvatajući viljuškom kozji sir i pirinač.

358

„Ne, nije on.”
„Pa ko je onda? Ionako mi ništa ne znači da li je iz Engleske ili iz
Amerike.”
„Zapravo, bojim se da znači. To se dogodilo kad sam bila u
Vudhed holu i za večerom upoznala tvog brata. Lord i ledi Vudhed
imaju nećaka po imenu Džulijus...”
„Gospode bože.” Bilje izgledao preneraženo. „To je bliže kući nego
što sam mislio. Moj brat nije ništa saznao, zar ne?”
„O, ne, Džulijus treba da se oženi drugom. Bilo je to..Sesili je
progutala knedlu i pocrvenela do korena kose „... Kratko je trajalo.”
„I slomio ti je srce?”, upitao je Bil, malo blažim tonom.
„Da, jeste. Ja... verovala sam da su namere časne.”
„Nikad ne veruj Englezu, a? Pa, ja ti ne mogu obećati mnogo više
od nekoliko hiljada grla stoke, ali imaš moju reč da sam častan čovek.
Dakle, stvarno, baš smo par, zar ne?”
„Pretpostavljam da jesmo.”
„A sad...” Bil je zavukao ruku u džep i izvadio malu plišanu
kutiju. „Evo prstena. Probaj ga. Dao sam da ga poprave, ali bojim se
da je možda malo veći.”
Sesili je otvorila kutiju i ugledala lepu dijamantsku burmu s
crvenkastoružičastim kamenom u centru.
„Oh, divan je!”
„To je zvezdasti rubin. Moj deda ga je doneo iz Burme za moju
babu. A sad je, eto, u Keniji spreman da bude na prstu jedne
Amerikanke. Da li ti se sviđa? Kad se direktno osvetli, na vrhu se vidi
savršena zvezda.”
„Mislim da je... čaroban”, kazala je Sesili i stavila ga ispod svetiljke
na stolu pa ugledala treperavu zvezdu. „Hvala ti, Bile.”
Bil nije pokazao nameru da joj ga stavi na prst, pa ga je Sesili sama
izvadila iz njegovog purpurnog gnezda i stavila na domali prst leve
ruke.
„Kao što sam i mislio, malo je veći, ali juvelir u Gilgilu može to
začas da popravi. Dakle, sad pošto smo i zvanično vereni, poslaću
bratu telegram da ga zamolim da objavi našu veridbu i u Tajmsu.”
„A ovde?”
„Oh, bubnjevi prašume već će to učiniti umesto nas”, rekao je Bil.
„Premda bi možda bilo bolje za oboje da zasad ništa ne govoriš o... o

359

svome stanju. Kad se sazna, što je neizbežno, ja ću, naravno, preuzeti
punu odgovornost.”

„Hvala ti.”
„Nema na čemu. I ne treba da brineš, Sesili. Kad se venčamo,
uglavnom ti neću biti na grbači. Prokleta stoka zahteva moju
neprekidnu pažnju.”
„Zar nemaš upravnika imanja?”
„Imam, nego šta, a i Masai mi pomažu, ali svi smo potrebni da bi
se posao obavio kako treba. Istini za volju, prilično volim da živim
nomadski. Dosad nisam imao čemu da se vraćam kući. Bilo kako
bilo”, rekao je dok su Aliki i druga posluga sklanjali posuđe od
večere, „šta misliš da pogledaš ove planove pa da počnem gradnju
kuće?”
Sat kasnije, pošto su uneli neke izmene u plan Sesili je dodala
spavaće sobe jer je zamišljala da joj jednom dođe njena porodica u
posetu ispratila je Bila do pikapa. Nigasi je strpljivo sedeo i čekao ga.
Bil ju je čedno poljubio u obraz i poželeo joj laku noć.
„Sledećih deset dana biću odsutan, u savani, a ti, molim te, slo-
bodno još nešto dodaj planovima ako želiš, i organizuj venčanje”,
rekao je ulazeći u vozilo. „Doviđenja, Sesili.”
„Doviđenja, Bile.”
Vraćajući se ka kući, Sesili je zaključila da joj se Bil sve više dopada.
Čak i kad je neprijatno iskren, njegova nepretencioznost je divna.
Gore u kući, skidala se i razmišljala o tome kako joj je ostalo još samo
tri nedelje dok ne bude đelila krevet s mužem... odnosno, bar je tako
pretpostavljala. Na njeno iznenađenje, ta pomisao ju je više uzbudila
nego užasnula.
Prekini, Sesili, odlučno je prekorila sebe i zavukla se u postelju. Ne
smeš da zaboraviš da je to sporazumni brak i da ne uključuje ljubav.
No bez obzira na to, zaspala je mirna i srećna kakva nije bila
mnogo, mnogo nedelja.

360

28

Sesili je trebalo da postane supruga Bila Forsajta sedamnaestog
aprila u podne. Kao što je obećala, Kiki je dovela onog pastora iz crkve
u Najrobiju da obavi obred. Štaviše, njena kuma je zaista prevazišla
sebe u svim pripremama za venčanje: stolice prekrivene belom
svilom postavljene su na travnjak, a na ivici jezera podignuta je
nadstrešnica ukrašena belim ružama, ispod koje će stajati Bil i Sesili i
izgovoriti svoje zavete.

Stajala je na prozoru svoje sobe i gledala naniže u Kiki koja je
dočekivala goste od kojih Sesili većinu nikad nije videla. Zapazila je
Bila kako sedi na klupi uz vodu, o kojoj je mislila kao o „svojoj”, s
Džosom Erolom, koji će mu biti kum.

„Jesi li nervozna?”, upitala ju je Ketrin dok joj je nameštala veo, a
onda joj je pružila nevestinski buket od ružičastih ruža. „To je
savršeno prirodno. Nisam mogla da jedem nedelju dana pre no što
sam se udala za Bobija.”

„Mislim da jesam”, Sesili je progutala knedlu. „Sve se dogodilo
tako brzo.”

„Kad je suđeno da se desi, vreme nije bitno”, kazala je Ketrin
ljubazno. „Lepa si kao slika! Dođi da vidiš.” Povela je Sesili ka
ogledalu u prirodnoj veličini.

Angažovale su krojačicu da joj napravi lepu haljinu u ampir stilu,
tako da je saten boje slonovače u naborima padao ispod grudi i
skrivao svaki trag stomaka. Kosa joj je na suncu posvetlela do
nežnoplave i Ketrin joj je pričvrstila ruže s jedne strane, odmah iznad
uha. Stavila je malo šminke, ali i bez nje joj je koža izgledala bolje nego
ikad u životu. Sijala je i oči su joj svetlucale.

„Hajde sad da te venčamo”, rekla je Ketrin,
Čitavog života Sesili je gajila fantazije o tome kakav će biti dan
njenog venčanja. Nikad nije zamišljala da će biti bez njene porodice,
na vlazi i vrućini Kenije, u društvu krda nilskih konja.
Bobi ju je čekao u dnu stepenica. On će je predati umesto oca.
„Divno izgledaš”, rekao je i ponudio joj podlakticu. Sesili ga je
uzela podruku, a onda čula kako orkestar počinje da svira svadbeni
marš.

361

„Spremna?”
„Spremna”, nasmešila se. Duboko udahnuvši, zakoračila je s
Bobijem na terasu, a onda su pošli travnjakom, između redova
okupljene pastve.
Bil je stajao pod nadstrešnicom; jedini njegov prigovor bio je što
nije želeo svečano odelo s frakom i prugastim pantalonama, već
smoking i za sebe i za goste. Sesili je pomislila kako je zaista vrlo
zgodan: inače nepokorna kosa boje peska bila mu je začešljana, bio je
sveže obrijan, a u plavim očima na preplanuloj koži odražavalo se
nebo iznad njih. Iako je pored njega stajao mnogo lepši Džos, uhvatila
je sebe kako ne može da odvoji pogled od svog budućeg muža.
Bobi je predao njenu ruku Bilu, koji je bio mnogo viši od nje, i dok
je pastor govorio, Sesili je mogla da se usredsredi samo na Bilove oči.
Čula je zvuk dozivanja ptica preko jezera, kao da proslavljaju zajedno
s njom.
„Proglašavam vas mužem i ženom. Možete da poljubite mladu”,
izjavio je pastor, uz Alisin usklik u prvom redu, pored Kiki, koja je
očigledno popila mnogo šampanjca pre ceremonije a onda i aplauz
ostalih gostiju.
Bil je tako i učinio.
„Zdravo, gospođo Forsajt”, šapnuo joj je.
„Zdravo”, stidljivo je odgovorila, gledajući naviše u njega, pa su
pošli prolazom između gostiju, koji su stajali sa obe njihove strane.
Premda se Sesili mnogo plašila svadbene gozbe, laknulo joj je kad
je otkrila da se jutarnja mučnina izgleda povukla, pa je bar mogla da
uživa u divnoj hrani koju je obezbedila Kiki. Ketrin, koja je sedela
pored nje kao počasna deveruša, za jednim od okruglih stolova
postavljenih na terasi, zagrlila ju je.
„Mnogo sam srećna zbog tebe, Sesili. Apsolutno zračiš, kao i tvoj
muž”, šapnula joj je, pokazujući ka Bilu, koji je sedeo s druge
nevestine strane.
I Sesili je shvatila da zaista zrači; uprkos obmani na kojoj je brak
prvobitno zasnovan, uživala je u tome danu. Nekoliko minuta
kasnije, Džos je ustao i kao kum održao duhovitu zdravicu, o tome
kako se Sesili pojavila niotkuda i ukrala srce “večitom neženji Srećne
doline”.
„Stvarno, Sesili, draga moja”, rekao je Džos otežući u govoru,

362

„treba meni da zahvališ za svoj bračni blagoslov, pošto sam ja taj koji
je ubedio Bila da dođe u Keniju. Zato se zaista nadam da ćeš mi
pokazati tu zahvalnost u godinama koje nam predstoje.” Namignuo
joj je, a ona je čula kako se Ajdina zakikotala na tu šalu.

Zatim je osećajnim tonom pročitao telegrame od njene porodice iz
Njujorka. Sesili su oči bile pune suza, ali znala je da je bar postupila
kako treba i spasila ih sramote.

Međutim, nije imala vremena za nostalgiju jer je orkestar zasvirao,
pa ju je Bil odveo do drvenog podijuma za ples, postavljenog na
travnjaku pored jezera. Iznenadila se kako ju je vešto vodio, i kako se
bližio sumrak, zaista je osećala da je dobila za muža vrlo poželjnog
neženju.

Bila je ponoć kad se Ketrin pojavila pored nje dok je plesala s
lordom Džonom Karberijem, drugim zgodnim muškarcem otprilike
Bilovih godina, kom je jedva obuzdavala ruke dok su igrali.

„Vreme je da se presvučeš pa da krenete u hotel Norfok, draga”,
kazala je Ketrin i gotovo je otela iz lordovih ruku. Na spratu, Ketrin
joj je pomogla da skine venčanicu i odene putni kostim od svile boje
pistaća, sa odgovarajućom tokom.

„Evo, sve je spremno za polazak”, kazala je Ketrin.
„Bože, nervozna sam. Mislim, nisam sigurna šta će Bil noćas...
očekivati.”
„Ne budi nervozna, draga. Ako ništa drugo, Bil je džentlmen. Pa
će se tako prema tebi i ophoditi, dajem ti reč.”
„Jesi li sigurna da je u redu da živimo kod vas dok nam ne sagrade
kuću?”, upitala ju je Sesili kad je ustala od toaletnog stola i okrenula
se prema prijateljici.
„Naravno da je u redu, dušo. Čemu inače služe gostinske sobe? I
ti i Bil ste dobrodošli, iako nije ni blizu kao Mandui haus. A
iznenadićeš se kako će brzo biti gotova tvoja kuća. Nadam se na
vreme za bebu.”
„Da. I upamti...”
„Obećavam ti, Sesili, neću reći ni reč.”
„Šta misliš, da li iko zna?”
„Ako neko i zna, zadržaće to za sebe. Dosad nisam čula nikakve
glasine.”

363

„Hvala bogu. Dobro onda.” Sesili je navukla žaket i jedva za-
kopčala poslednje dugme u struku. „Idem sad.”

„Hajde, gospođo Forsajt.”
Dole su se gosti okupili oko ulaznih vrata. Kad se Sesili pojavila s
Bilom pored sebe, počeli su da aplaudiraju i kliču.
„Baci buket, gospođo Forsajt”, viknula je Alis. „Treba mi novi
muž, zar ne, Džose?” Podigla je pogled ka njemu i nasmešila se.
Sesili ju je poslušala, ali buket je uhvatio Džos.
„Kvariš mi zabavu”, rekla mu je Alis dureći se, a ostali su se
nervozno nasmejali. Džosova žena Moli bila je vrlo blizu smrti.
„Hajde onda, draga, idemo”, kazao je Bil.
Džos i prijatelji ukrasili su Bilov pikap. Nigasi je sedeo pozadi,
kraljevskog držanja, okružen balonima. Za zadnji branik bile su
privezane prazne konzerve na uzici.
„Nećeš ga valjda povesti i u spavaću sobu hotela Norfok, Bile?”,
viknuo je neko iz gomile.
„Baš je smešno”, odvratio je Bil sedajući za volan.
„Čestitam, draga”, rekla je Kiki prišavši Sesili da je zagrli. „Tvoja
majka bi se danas ponosila tobom. Dobro došla u Srećnu dolinu, mila,
sad si stvarno jedna od nas.”
Kad je sela na sedište pored Bila, Sesili je osetila kako joj je nešto
iznenada palo na glavu, a onda i na kostim.
„Gospode! Stigle su kiše!”, viknuo je neko od okupljenih.
„Svi unutra!”, začuo se drugi glas.
Dok su se ljudi povlačli u kuću, počela je da lije kiša i Sesili je sedela
kao ispod toplog tuša dok su Bil i Nigasi brzo navlačili platneni krov
na pikap.
Nigasi je promrmljao nešto Bilu dok je ovaj palio motor.
„Šta je rekao?”, upitala ga je Sesili.
„Kaže da je kiša na dan venčanja predskazanje.”
„Dobro ili loše?”, upitala je Sesili.
„Oh, dobro, bez sumnje dobro”, Bil joj se nasmešio pa su krenuli.
Na putu u Najrobi Sesili je zadremala, iscrpljena ne samo od toga
dana već i od priprema koje su mu prethodile. Činilo joj se da samo
što je sklopila oči kad ju je Bil nežno prodrmao da je probudi. „Stigli
smo, draga moja. Imaš li snage da uđeš unutra ili ćemo jednostavno
prespavati u pikapu?”

364

„Dobro sam, hvala, Bile.”
Hotelsko predvorje bilo je pusto jer je prošlo dva po ponoći, i noćni
portir ih je odveo u njihovu sobu. Kad su se vrata za njima zatvorila,
Sesili je pogledala u krevet pa u Bila, i pomislila je kako postelja deluje
užasno mala da bi se oboje smestili.
„Bože, čitav ovaj karneval me je izmorio više od celog dana lova u
bušu”, rekao je Bil skidajući sako i košulju, a zatim i pantalone.
Sesili je sela na drugu stranu kreveta, njemu okrenuta leđima, i
kruto skinula šešir i žaket.
Osetila je ruku na ramenu.
„Slušaj, ako ti je ovo neprijatno, mogu da spavam u pikapu.”
„Oh, ne, dobro sam.”
Sesili je ustala i otvorila kofer da nađe spavaćicu. Čula je iza sebe
škripanje kreveta i kako se Bil pokriva čaršavom.
„Dajem reč da neću gledati”, rekao je i okrenuo se.
Sesili je strašno pocrvenela pa skinula haljinu, podsuknju i grud-
njak, a onda brzo navukla preko glave dugačku muslinsku spavaćicu.
„Bože dragi! Izgledaš kao lik iz nekog romana Džejn Ostin”, rekao
joj je kad je legla pored njega u krevet. Krevet je bio tako mali da je
osećala toplotu njegovog tela pored sebe.
„Čuj, Sesili”, kazao je okrećući njenu glavu prema sebi. “S obzirom
na tvoje trenutno... stanje, smatram neprikladnim da radimo ono što
se radi prve bračne noći. I zato, jednostavno laku noć, gospođo
Forsajt, lepo spavaj.”
Bil ju je poljubio u čelo, a onda se okrenuo na drugu stranu. Posle
nekoliko sekundi čula ga je kako tiho hrče. Ležala je i slušala
dobovanje kiše po krovu hotela i prozorskom staklu.
I želela je da može da radi ono što ljudi inače rade...

Sutradan ujutru, Sesili se promeškoljila kad je osetila nečiju ruku
na ramenu. Zatreptala je i najednom su joj pred oči iskrsnuli događaji
od prethodnog dana. Podigla je pogled ka Bilu i videla kako ružičasta
svetlost zore prolazi kroz razmak između zavesa iza njega.

„Dobro jutro”, rekao joj je tiho. „Naručio sam doručak u sobu.

365

Pojedi nešto.”
Sesili se podigla u sedeći položaj, a Bil joj je nežno stavio

poslužavnik na krilo.
„Znam da voliš crnu kafu”, rekao je pokazujući šolju kafe koja se

pušila i uz koju su stajali trouglovi tosta i posudice s džemom. „Pojedi
to pa se obuci. A onda idemo.”

„Idemo?”, upitala je podigavši kafu. „Kuda idemo?”
„To je iznenađenje”, odgovorio je, a onda otišao u kupatilo. Sesili
je čula kako teče voda iz slavine i zagrizla tost, gladnija nego ikad.
Čim se obukla, Bil ju je, odeven u uobičajenu kaki odeću, poveo
napolje iz hotela, pa u pikap, s Nigasijem pozadi. Sesili se zapitala gde
je on spavao, i pomislila kako bi trebalo da se navikne na njegovo
prisustvo jer se Bil retko može videti bez njega.
Bil je otvorio vrata i pomogao joj da uđe, a onda seo pored nje i
upalio motor. Nije nagovestio kuda idu, ali Sesili je bila zadovoljna
već time što oseća jutarnji povetarac na licu dok su se vozili kroz
metež Najrobija, srećni što se kiša od prethodne noći nije vratila i
sunce ponovo šija na nebu. Za sat vremena stigli su do ruba nekog
aerodroma i Sesili ga je upitno pogledala.
„Pošto neće biti bračnog putovanja, naročito sad, kad su nastupile
kiše i stoka je u pokretu, mislio sam da zaslužuješ venčani poklon. Pa
sam se pitao šta bih mogao da ti dam dugo sam bio neženja, znam
samo Keniju i njenu prirodu. Zato hajde, hoću da ti pokažem nešto.
Nadam se da se ne plašiš visine”, dodao je.
Pomogao joj je da izađe iz pikapa i poveo je ka malom dvokrilnom
avionu koji je stajao na pisti, a pored njega čovek u kombinezonu.
„Sve u redu, Bile?”, čovek se vedro obratio Bilu kad su mu prišli.
„A ovo je tvoja mlada supruga, zar ne? Drago mi je što smo se
upoznali, gospođo Forsajt.”
“I meni je drago”, odgovorila je ona automatski.
„Napunjena je gorivom i servisirana”, rekao je. “Letelica, ne vi,
gđo Forsajt”, našalio se.
„Obuci ovo, molim te.” Bil joj je pružio debelu kožnu pilotsku
jaknu i par avijatičarskih naočara, pomogao joj da ih stavi, a onda se
popeo na donje krilo aviona i pružio joj ruku. „Hajde”, rekao je.
Prihvatila je njegovu ruku pa joj je pomogao da se popne na krilo,
a onda i u jednu od dve male kabine, gde joj je pomogao da se veže

366

za sedište. Onda se i sam smestio u zadnju kabinu, tako da je sedeo
odmah iza nje.

„Umeš da voziš ovo?”, upitala ga je.
„Bilo bi gadno po tebe kad ne bih umeo”, odgovorio je ozbiljno.
„Ništa ne brini, sedište se automatski izbacuje kad nešto nije u redu.
„Ozbiljan si?” Izvila se na sedištu i okrenula da ga pogleda, a on
joj se osmehnuo.
„Savršeno si bezbedna, Sesili. Samo imaj poverenja u mene i uživaj
u pogledu.”
Nakon što je to kazao, motor aviona je oživeo i zaurlao, a propeler
je zazujao. Bil je krenuo avionom po pisti i već za minut su bili u
vazduhu, a Sesili se okretao želudac.
Kako su leteli sve više i pošto se navikla na taj osećaj, Sesili je piljila
dole, opčinjena. Razabrala je vrhove sivih zgrada i ulice Najrobija,
kola i ljude kako mile između njih kao mravi, ali nakon nekoliko
minuta videla je samo valoviti predeo, blago zelenilo, blesak
narandžaste zemlje i povremeno ljeskanje lenje reke.
Nakon pola sata leta, Bil ju je kucnuo po ramenu i pokazao mesto
ispod njih, a Sesili je ostala bez daha. Bio je to Mandui haus, nalik
savršenoj kućici za lutke na ivici jezera koje se presijavalo.
Potom je Bil okrenuo avion na sever i Sesili je prepoznala
železničku prugu koja vodi kroz Gilgil, pa tamna prostranstva
planina Aberdar s njihove desne strane. U daljini se nešto presijavalo
ružičasto i plavo, pa je Sesili škiljila kroz avijatičarske naočare
nastojeći da vidi šta je to.
„Jezero Nakuru”, viknuo joj je Bil jedva nadjačavajući buku
motora.
Sesili je ostala bez daha kad je avion počeo da ponire, a onaj ru-
žičasti oblak joj se izoštrio pred očima: na hiljade i hiljade flamingosa
stajali su jedan uz drugog u vodi. Dok ih je avion nadletao, počeli su
da šire krila kao talas, a njihovo jarko perje odražavalo se u plavoj
vodi tako da su, zahvaljujući usklađenim pokretima, izgledali kao
jedan organizam.
Kad je Bil konačno ponovo krenuo na sever, Sesili je gledala kako
se ispod nje prostire Kenija, diveći se toj novoj perspektivi koju joj je
muž tako promišljeno poklonio. Sad je ovo njen dom i u tome trenu
nije mogla da zamisli da je igde drugde lepše.

367

Kad su sleteli, Bil joj je pomogao da izađe iz aviona, a Sesili su noge
podrhtavale. Skinula je naočare, zabacila na ramena kosu umršenu
vetrom i pogledala u njega, jedva nalazeći reči za lepotu koju je videla.

„Hvala ti”, uspela je da prozbori. „Nikada, nikada u životu neću
zaboraviti ovaj trenutak i ono što sam upravo videla.”

„Drago mi je što si uživala. Ponovo ću te povesti posle kiša. A sad”,
rekao je odsečno, pošto su ušli u pikap, „bojim se da se moramo vratiti
poslu.”

Dok su se vozili sve dalje iz Najrobija, prema planinama Aberdar
i njihovom privremenom bračnom smeštaju kod Bobija i Ketrin (Bil je
glatko i otvoreno odbio da boravi pod Kikinim krovom dok njihov
dom ne bude izgrađen), Sesili se nije mogla uzdržati da ga ne gleda
iskosa. Kakva god da je osnova njihovog braka, uz njega se osećala
bezbedno i zaštićeno, a njegova samodovoljnost ju je opčinjavala. Ni
on ni život koji će sad početi i za nju, možda nisu bili ono što bi
prirodno izabrala, ali kad su ušli na Ketrinino i Bobijevo zemljište i
truckali se preko crvene ravnice koja će uskoro biti puna stoke
vraćene s brda, osetila je da želi da učini sve kako bi prihvatila i jedno
i drugo. Daće sve od sebe da bude dobra žena čoveku koji ne samo da
joj je spasao život već i reputaciju.

Moj muž je poseban muškarac, pomislila je i u stomaku joj se javio
neočekivani mehurić žudnje.

„Hej, zdravo!” Ketrin im je mahala s verande dok su se približavali
blatnjavim prilazom maloj, ali potpuno renoviranoj kući. „Kakav je
bio let?”, upitala je Ketrin kad ju je uzela podruku i povela prema
kući.

„To je zaista nešto najneverovatnije što sam ikada doživela”, Sesili
se osmehnula kad ju je Ketrin smestila na stolicu na verandi.

„Oh, baš mi je drago”, nasmešila se Ketrin i sela pored nje. „Bil me
je pitao šta mislim da li će ti se dopasti i ja sam rekla da hoće. To je
jedini način da se vidi koliko je Kenija magična”, rekla je, a Bil je
doneo Sesilin kofer iz pikapa. “I mene je jednom poveo i odlučio da
pokaže neke letačke trikove. Priznajem da sam povratila po celoj
kabini”, nasmejala se.

„Da stavim ovo u gostinsku sobu, Ketrin?”
„Da, molim te, Bile.”
„Aliki je rekao da će sutra poslati ostale moje stvari po Kikinom

368

vozaču”, kazala je Sesili gledajući za Bilom koji je ušao u kuću.
„Pa, stvarno je šteta što nemaš vlastiti dom, ali daćemo sve od sebe

da vam ovde bude udobno.”
„Oh, ne brini zbog toga, zahvalna sam što ne moram više da

ostanem u Mandui hausu. Tamo vlada užasno čudna atmosfera. A
osim toga, ovde je baš lepo, Ketrin.” Sesili je pokretom ruke
obuhvatila verandu sa stolom koji je Bobi sam napravio od odbačene
drvene građe i uglačao ga do visokog sjaja. Ketrin je uz ivicu posadila
hibiskus, zajedno s jarkonarandžastim i plavim cvetovima rajske
ptice. Kuća je bila udobna i privlačna, s lepim zavesama cvetnog
dezena koje je Ketrin sama sašila za prozore, i s čistim belim
prozorskim kapcima. „Ima pravu atmosferu doma.” „Pa, Invernes
kotidž sasvim sigurno nije velelepan, ali je naš i to je najvažnije.
Nego”, rekla je Ketrin kad je Bil izašao na vrata, „da vam donesem
neko piće?”

„Ja ne bih, Ketrin. Bojim se da moram da se vratim na farmu.” „Da,
Bobi je jutros otišao.”

„Onda ću ga sigurno videti tamo gore. Ponovo se vraćam u
realnost i moram bezbedno da preselim stoku u ravnicu.”

Sesili se svojski trudila da ne pokaže razočaranje. „Kad ćeš se
vratiti?”

„Iskreno rečeno, ne znam. Negde sledeće nedelje, mislim.” „Oh.”
Sesili je progutala knedlu u grlu. „Pa, meni će biti sasvim dobro ovde
s Ketrin.”

„Biće, zaista”, potvrdila je Ketrin videvši da je Sesili potištena i
pritekavšijoj upomoć. „A...” Ketrin je sa iščekivanjem podigla pogled
ka Bilu „ti imaš još jedan poklon za svoju suprugu, zar ne? Kako bi
bilo da je odem po njega dok se vi opraštate?”

Bil je klimnuo glavom, pa je Ketrin sišla s verande i nestala iza
kuće, a Sesili je ustala.

„Hvala ti još jednom za sve, Bile. Veoma sam ti zahvalna.”
„Kao što sam već rekao, siguran sam da ćemo se dobro slagati.
Voleo bih da nadgledaš izgradnju naše kuće dok sam odsutan. Znaš
ono: kad mačke nema...”
„Hoću, naravno, sa zadovoljstvom.”
„A evo ti i prevoza!” Ketrin se ponovo pojavila, vodeći sjajnu,
doratastu kobilu. „Dođi da se upoznate.”

369

„Taj konj je moj?”
„Jeste, tvoja je”, odgovorio je Bil. „To je zasigurno najlakši način da
posetiš susede.”
„Stvarno je divna. Zar nisi divna?” Sesili je milovala kobilu po
njušci, koja je izgledala kao da je neko prolio belu boju po njoj.
„Trebalo bi da je savršena za tebe, a ima i mirnu narav”, dodao je
Bil.
„Obožavam je! Je li stvarno moja?”
„Jeste, mada moraš paziti nekoliko narednih meseci”, Bil je
pokazao na njen stomak. „Nećemo valjda da ti se nešto desi?”
„Da”, Sesili je pocrvenela, „nećemo.”
Iako je Ketrin znala za bebu, Bil ju je tad prvi put otvoreno
pomenuo pred njom.
„Konj još nema ime.” Ketrin je ponovo spasila situaciju. „Moraš da
joj smisliš ime, Sesili.”
„Da, mora. Dobro, odoh onda.”
„Ispratiću te do pikapa”, kazala je Sesili.
„Nemoj, ostani ovde s Ketrin imala si dva naporna dana. Zdravo,
Sesili”, rekao je, kratko mahnuo i klimnuo glavom pa se zaputio ka
beskrajno strpljivom Nigasiju, koji ga je čekao u pikapu.
Nije me čak ni poljubio na rastanku, pomislila je Sesili dok se,
neutešna, vraćala s Ketrin na verandu. Toliko su je ohrabrili Bilov
savršeni venčani poklon i onaj divni osmeh koji joj je podario pre no
što su poleteli, a sad...
„Jesi li dobro, dušo?”, upitala je Ketrin.
„Jesam, samo sam malo umorna, to je sve.”
„Naravno da si umorna. Šteta što je Bil morao da ode tako brzo, ali
sigurna sam da će se vratiti što pre bude mogao.”
„Da, i ne bi trebalo da se osećam loše niti da u njemu izazivam
grižu savesti, jer sam znala da je pogodba ovakva još kad me je
zaprosio.”
„Oh, dušo, stvarno ti je stalo do njega, zar ne?”
„Mislim da jeste, ali zaista nemam pojma šta on oseća prema
meni.”
„Ja odavno znam da Bil gaji osećanja prema tebi, Sesili. To je bilo
očigledno još na onom safariju. Samo za tebe nisam bila sigurna.”
„Uverena sam da grešiš. Mislim da me je zaprosio zbog dobrote

370

svoga srca.” Sesili je osetila kako joj naviru suze na oči kad je Bilov
pikap konačno nestao s vidika.

„Ja doskora nisam znala ni da Bil ima srce, a kamoli dobro”,
nasmešila se Ketrin. „Ali ti si ga promenila, Sesili, stvarno jesi. A već
samo to što je spreman da prihvati tvoju... situaciju mora biti dokaz
njegovih osećanja prema tebi, zar ne?”

„Ja... ne znam.”
„Pa, sve će biti bolje kad se zajedno smestite u svoj novi dom.
Nadajmo se da će to biti uskoro, a dok si ovde, trudićemo se da lepo
provodimo vreme. Sedi sad sa mnom u kuhinji dok ljuštim povrće.
Ne zaboravi da je i Bobi otišao, pa možemo da pravimo društvo jedna
drugoj.”
Sesili je pošla za Ketrin u predsoblje, iz kojeg se ulazilo u dnevnu
sobu. Levo se nalazio uzan hodnik iz kog se išlo u prostoriju veličine
ormara, Bobijevu radnu sobu, a iza nje u malu kuhinju sa izribanim
stolom od borovine i dve stolice. Bilo je sređeno pod konac. Sve je kod
Ketrin bilo takvo.
„Čudi me da ti kuhinja nije u zasebnoj zgradi, kao u svim
ovdašnjim kućama”, prokomentarisala je Sesili gledajući kako Ketrin
stručno guli krompire.
„S obzirom na to da nemam poslugu koja bi kuvala za mene, to
mi se činilo apsurdno. Moje omiljeno doba dana je kad Bobi i ja
sednemo baš tu gde sad ti sediš, pa jedemo i ćaskamo o tome ko je
gde bio i ko je šta radio.”
„Bojim se da nikad nisam naučila da kuvam”, priznala je Sesili.
„Šta misliš, da li bi mogla da me naučiš?”
„Mogu, naravno, ali sigurna sam da će Bil zaposliti nekoga da to
radi umesto tebe.”
„Pa ipak, volela bih da znam, kako bih mogla da upravljam.”
„Da, u pravu si, mada sumnjam da Kiki ili Ajdina umeju da sastave
tost i džem, a kamoli da spreme musaku od govedine”, kazala je
Ketrin.
„Pa, neće škoditi da naučim, zar ne? Volela bih.”
“U redu onda”, pristala je Ketrin pa dala Sesili šargarepu i nož.
„Prva lekcija”, široko se osmehnula.

371

29

Peta avenija 925
Menhetn, Njujork 10021

30. april 1939.

Draga moja Sesili,
Tvoj tata, tvoje sestre i ja bili smo presrećni kad smo dobili fotografije s
tvog venčanja. Divno si izgledala, dušo, a moram da kažem da je i tvoj Bil
zaista vrlo zgodan. Iako je tvoj tata pomalo iznenađen njegovim godinama,
ja sam ga uverila da je dobro izabrati zrelijeg muža.
Kao što možeš da pretpostaviš, Džek i Patriša su sad na bračnom
putovanju, na Kejp Kodu. Džuni Dipontje bila na venčanju i kazala mi je da
Patriša nije izgledala ni blizu tako lepo kao ti, a frizura joj nije bila baš
najbolja. Kazala mi je i da je svadba bila prilično prostačka. (Sem toga,
odnedavno se govorka da je banka Džekove porodice na ivici propasti. Što bi
rekla Mejmi, izgleda da si se spasila!)
Beba Kristabel je predivna i Mejmi je savršena majka. A moram ti reći i
veliku novost da je i Prisila trudna! Tata i ja smo presrećni što su sve tri naše
kćeri udate, a možda ćeš i ti uskoro imati vesti o bebi.
Sesili, iako si rekla da si bezbedna ako izbije rat u Evropi, mi brinemo za
tebe, dušo. Volela bih kad biste Bil i ti mogli da dođete ovamo i budete ovde
dok situacija ne postane izvesnija, ali shvatam da je njegov život u Keniji.
Piši mi uskoro i pozdravi mi Kiki i svoga muža.
Voli te mama xx

Sesili je teško uzdahnula kad je pročitala majčino pismo, i pokušala
je da se raduje Prisilinim novostima, ali osećala je samo hladnu
knedlu u grlu dok je pisala majci o svojoj trudnoći.

„... treba da se porodim u decembru”, pisala je, mada je znala da će im
poslati telegram mnogo ranije, da javi o rođenju deteta.

„S tim ću se izboriti kad dođe na red”, promrmljala je dok je
presavijala pismo da ga stavi u kovertu.

Dobro je bilo to što su u Invernes kotidžu dani prolazili mnogo
brže nego u Mandui hausu. Bila je zauzeta pomažući Ketrin da sadi
povrtnjak iza kuće i učeći da sprema razna jela i mesi kolače (za koje

372

je nakon nekoliko pokušaja utvrdila da nikad neće biti njena jača
strana). Kad bi se probudila rano, jahala bi Bel, svoju lepu kobilu, sve
do Bilove farme udaljene pet milja, da proveri da li gradnja napreduje
onako kako bi trebalo.

Stoga je Sesili svake noći iscrpljena padala u krevet. Dobovanje
kiše po krovu nad njom zvučalo joj je nekako utešno, ali brinula se za
Bila daleko u ravnici, zbog nabujalih reka i opasnosti od klizišta u
planinama. Kad je pljuštalo toliko da se nije moglo sedeti napolju,
Bobi bi zapalio vatru u malom kaminu pa bi se kartali uz pucketave
zvuke radio Bi-Bi-Sija. To je za njih često bilo otrežnjujuće jer se u
vestima izvešatavalo o političkoj situaciji u Evropi i mnogi
komentatori su verovali da je rat neizbežan uprkos raznim paktovima
i savezništvima.

Dok je Sesili stalno imala na umu napetu situaciju u Evropi, Ketrin
je radila sve što je u njenoj moći da gošći kod nje bude prijatno. I Bobi
je često bio odsutan zbog stoke, ali ipak je uspevao da dolazi na
nekoliko dana, da vidi svoju ženu.

Dok se kupala u limenoj kadi u toaletu iza kuće, Sesili je razmišljala
o tome kako će Bil doći narednog dana. Nije mogla da poveruje koliko
se raduje da vidi muža. Sutradan ujutru, odvezla se s Ketrin u Gilgil
i otišla u lokal koji je sebe proglasio za frizerski salon, a zapravo je bio
zadnja prostorija u nekoj straćari. Sesili se nervozno trzala dok joj je
Kikuju žena odsecala pramenove kose.

„Evo, bwana, je l’ u redu?”
Sesili je pokušala da se ogleda u malom, napuklom i izbledelom
ogledalu koje joj je žena ponudila.
„Da, da, sigurna sam da je lepo.”
„Šta misliš? Da li strašno izgledam?”, upitala je Ketrin, koja joj je i
preporučila tu ženu.
„Ne, nikako”, tešila ju je Ketrin.
„Tako je kratka...”
„Dobra vest je da će ponovo izrasti. Hajde, moramo kući da
spremimo večeru za naše momke.”
Kad se vratila kući i pogledala se u ogledalo na zidu, Sesili je
pokrila lice rukama i jauknula. Kovrdže su joj bile ošišane i kosa
pokorena, sve što je od njih ostalo bili su uvojci u obliku federa,
sasvim uz glavu.

373

„Grozno je! Apsolutno grozno”, kazala je, očiju punih suza.
„Mislim da ti baš lepo stoji.”

„Izgledam kao dečak, Ketrin! Biću odvratna Bilu, znam da hoću.”
„Sigurna sam da neće ni primetiti”, rekla je Ketrin i pružila joj par
ukosnica. „Bobi sigurno ne bi. Evo, probaj ovo.”

Bobi je stigao kući te noći u sedam i stvarno nije primetio da su se
obe ošišale.

„Juče sam nakratko video Bila u savani, Sesili. Rekao mi je da ti se
izvinim što će, izgleda, ostati još nekoliko dana. Trebalo mu je duže
nego inače da okupi stoku radi vakcinacije, naročito po ovoj kiši.”

„Oh.” Sesili nije znala da li je to što oseća olakšanje što neće videti
u kakvom joj' je stanju kosa ili je razočarana. Razočaranje je pobedilo.

„Hajde da popijemo piće.” Ketrin im je svima sipala džin iz boce
koju je Sesili kupila u Gilgilu, i skupo platila, da bi proslavili Bilov
povratak. „Hajde da nazdravimo skorom dolasku tvoga muža.
Živeli!”

Prošla je još jedna nedelja dok Bil nije neočekivano stigao na prag
Invernes kotidža.

„Zdravo, Sesili”, rekao je, a ona je brzo ustala i bacila klupko vune
i pletivo u korpu pored sebe.

„Bile! Nismo te očekivali”, kazala je prilazeći mu.
Ispružio je ruke da je zaustavi.
„Molim te, ne prilazi mi, Sesili. Smrdim na stoku i blato. Idem iza
kuće da se dobro izribam i da me Nigasi ispoliva kofama vode.”
„Tu je kupatilo, znaš..Doviknula je Sesili za njim.
„Kupatila su za devojke”, odvratio je on kad mu se pridružio
Nigasi, noseći vedro.
„Bil se vratio”, Sesili je rekla Ketrin, koja je spremala večeru u
kuhinji.
„Dobro. Onda bolje izvadi onaj džin, a?”
Pošto je to učinila, Sesili je otrčala u svoju sobu da očešlja onu svoju
odvratnu kosu i stavi malo ruža. Bil se vratio za petnaest minuta, u
čistoj platnenoj košulji i pantalonama, i ovoga puta je ličio na sebe.

374

„Džin?”, ponudila ga je.
„Hvala. Živeli”, rekao je i popio pola sadržaja delikatne kristalne
čaše u jednom gutljaju. „Ponovo u civilizaciji”, rekao je i pogledao je.
„Ošišala si se.”
„Da, i to je bila strašna greška. Ona žena u Gilgilu mi je iskasapila
kosu.”
„Meni se sviđa. A i poštedeće te odlaska u grad bar za neko
vreme.”
„Da sam znala da treba da te očekujemo, spremila bih... pa, nešto
bih pripremila.”
„Draga moja Sesili, nikad me u životu nisu očekivali’. Svakako
nema potrebe ni za kakvom ceremonijom svaki put kad se vratim.”
„Zdravo, Bile”, Ketrin se nasmešila kad je izašla na verandu. „Ima
li još džina, Sesili?”
Za večerom te noći, Bil i Bobi su razgovarali o svemu u vezi sa
stokom, a Sesili je samo želela da Bil i ona budu sami. I ona je imala
štošta da mu priča.
„U redu, idem na spavanje, izvinite me”, rekao je, zevnuo i
potapšao Sesili po ramenu. „Laku noć, draga moja.”
Za deset minuta, Sesili je pošla za njim u gostinsku sobu, ali Bil je
već tiho hrkao u jednom od dva spojena kreveta. Iako je odnedavno
spavala gola jer je tako udobnije, Sesili je navukla spavaćicu i legla u
svoj krevet, ugasila svetlo , a onda spustila glavu na jastuk i potrudila
se da spava.
Kad se sutradan ujutru probudila, Bil je već bio otišao.
„Kuda je otišao?”, Sesili je upitala Ketrin, koja je uvek ustajala
ranije od nje.
„Iskreno, ne znam. Nigasi i on su otišli pikapom pre pola sata.”
„Da li je rekao kada će se vratiti?”
„Ne, bojim se da nije. Slušaj, mislim da ćeš morati da prihvatiš da
je Bil ceo svoj život samotnjak. Navikao je da dolazi i odlazi kako mu
odgovara, i da u tom pogledu nikome ne udovoljava. To si morala da
znaš kad si se udala za njega.”
„Oh, da, jesam, naravno. I u pravu si”, odvratila je Sesili. „Samo
moram to da prihvatim.”
„Sigurna sam da to nije odraz njegovih osećanja prema tebi.
Jednostavno, još nije navikao da ima ženu, samo je to u pitanju. Osim

375

toga, kišna sezona je uvek naporan period za farmere.”
„Bio je divan prema meni kad smo se venčali. Samo bih...”, Sesili

je uzdahnula, „... samo bih volela da imam malo više vremena s njim.”
„Ništa u životu nije savršeno, Sesili, kao što mi je otac uvek

govorio, strpljenje je vrlina. Oženio se tobom, draga, na iznenađenje
svih ovde. I uprkos tvojoj situaciji. S obzirom na to kako ti je bilo pre
samo nekoliko nedelja, mislim da treba da smatraš svoj brak
blagoslovom i da ne budeš previše zahtevna. A sad, idem da posadim
neki kupus u bašti dok se nebo ponovo ne otvori.”

Ketrin je izašla iz kuhinje, a Sesili je sela, posramljena prekorom
prijateljice. Ketrin je, naravno, u pravu: Bil je čovek na svoju ruku i
ona to mora prihvatiti.

To se pokazalo kao veoma teško jer se Bil pojavio tek posle tri dana,
s mrtvim leopardom pozadi na pikapu, s velikim šapama vezanim za
osovinu. Sesili je odvratila pogled, mrzela je prizor tako veličanstvene
životinje beživotno opružene.

„Izvini što sam onako otišao, Sesili”, rekao je Bil kad je ušao u
dnevnu sobu, pošto ga je pljusak na to naterao. „Trebalo mi je da se
malo izduvam. Idem da se izbrišem.”

Izduvati se očigledno znači ubijati divlje životinje, pomislila je Sesili,
ali se nije usudila da kaže.

„Dakle, kako napreduje kuća?”, upitao ju je sat kasnije, dok su
večerali.

„Dobro, mislim. Poslovođa je dobar momak...”
„I treba da bude, moj je prijatelj”, rekao je Bobi. „Ima dobro da se
pokaže, inače će sa mnom imati posla.”
„Možda bismo mogli sutra da odemo tamo da vidimo, Bile?”,
predložila je Sesili.
„Da, siguran sam da možemo”, složio se. „Samo moram prvo ne-
što da obavim u gradu, ali mogu da pođem s tobom sutra po podne.”
„Pa, napredovali su s krovom otkad si poslednji put video, tako da
bar ne moramo brinuti zbog kiše”, podstakla ga je Sesili.
„Uzbudljivo”, kazala je Ketrin. „Uz sve Sesiline zamisli, kuća će

376

biti divna.”
„Nadajmo se, mada će teško biti Ric s obzirom na budžet kojim

raspolažem.”
Kad je Bil rekao da ide u krevet, Sesili je odmah kazala da ide i ona.

Čim su se vrata sobe za njima zatvorila, Bil se skinuo u donje rublje i
legao u krevet.

„Sve si krupnija, zar ne?”, rekao je kad ju je video u spavaćici.
„Da, izgleda da jesam. Bile..rekla je kad je pružio ruku da ugasi
lampu na svojoj natkasni.
„Da?”
„Samo sam htela da ti kažem da su moji roditelji telegrafski
prebacili nešto novca kao svadbeni poklon. Za nas oboje. Tako da bar
mogu da doprinesem nameštanju kuće i dodatnim troškovima koji
iskrsnu.”
„Misliš, dali su ti miraz?” Bil joj se osmehnuo. „Vrlo velikodušno
od njih. Pa, ne mogu da kažem da nije dobrodošao, jer jeste. Ponekad
se pitam zašto živim od uzgoja stoke; od toga imam neprekidno
sekiranje i malo zarađujem. To je sigurno. Džos kaže da će im, ako
bude rata, biti potrebno što više ljudi da pomognu. Naumio je da i
sam stupi u Kenijski puk, pa mislim da bi trebalo da i ja to učinim kad
dođe vreme.”
„Pa zar nisi prestar za borbu?” Sesili se prestravila.
„Pa nisam baš toliko ’star’, mlada damo”, Bil ju je prekorio.
„Zar stvarno moraš to da uradiš?”
„Da, mislim da moram. Ne mogu da sedim napolju, u savani, i
preživam s lokalnim starcima dok neko napada Britaniju i moje
sunarodnike? Bilo kako bilo, to se još nije dogodilo, sačekaćemo i
videćemo.” Bil se okrenuo na stranu. „Laku noć, Sesili.”

377

30

Sesili i Bil su se konačno preselili u svoj novi dom krajem juna.
Verovatno zato što ju je obuzeo instinkt gnežđenja, Sesili je pret-
hodnih nekoliko nedelja provela u biranju boja za zidove, tkanina za
zavese (iako iz skromne ponude u prodavnici metraže u Najrobiju).
Oduševila se kad je Bil stigao kući početkom juna da joj kaže da je u
Mombasu stigla pošiljka nameštaja iz Amerike, i da će naredne
nedelje biti prebačena kamionom u novu kuću.

Zahvaljujući bavljenju kućom, Sesili je bar manje primećivala
Bilovo odsustvo; ili je bio u ravnici da proveri stoku i da je prebaci
nazad u planine pošto se završila kišna sezona, ili je bio u lovu, ili bi
iščezao da se druži sa svojim Masai prijateljima.

„Moram jednom dovesti njih nekoliko da te upoznaju, Sesili”,
rekao je uzgred. „Njihov način života je fascinantan. Idu kuda ide i
njihova stoka, i svaki put kad se negde zaustave, oni ponovo izgrade
nastambe.”

„Onda će im Rajska farma biti vrlo neobična, uverena sam”, kazala
je Sesili na to.

Ime za kuću iskrsnulo je jedne večeri kad se Bil neočekivano vratio,
pa su otišli da vide svoju još malo pa završenu kuću. Sesili je sela na
stepenice što vode na prednju verandu i uzdahnula gledajući u dolinu
koja se prostirala pred njom.

„Ovo je pravi raj, zaista”, kazala je.
„Kao Izgubljeni raj”, odvratio je Bil sedajući pored nje. „To mi je
omiljena poema Džona Miltona. Čula si za nju?”
„Ne, bojim se da ne znam mnogo o engleskoj književnosti.”
„Pa, ta poema je u dvanaest knjiga i sastoji se od deset hiljada
stihova.”
„Au, onda to nije pesma nego priča!”
„Zapravo je biblijski ep, Miltonova verzija. Priča o sotoni, rešenom
da uništi Božja omiljena nova stvorenja: ljudska biča. Možda bi
trebalo da nazovemo farmu Raj? Svakome od nas može da ima
drugačije značenje.”
„Hmmm, važi, ali nadam se da nećeš smatrati da je ovaj raj
izgubljen kad se konačno doselimo”, kazala je Sesili.

378

„Oh, ne brini za to posle nje sledi poema Raj ponovo stečen”,
osmehnuo se Bil. „Hajde.” Ponudio joj je ruku i povukao je sa
stepenika. „Ostavimo sad raj i vratimo se u naš privremeni smeštaj.”

Sesili je posle toga naručila od stolara tablu s natpisom Rajska farma
da je okači na kapiji, za slučaj da im neko dođe u posetu.

„I dalje sam optimistična u vezi s tim”, Sesili je rekla Ketrin dok joj
je pomagala da okači zavese u dnevnoj sobi.

„Naravno da će vam ljudi dolaziti u posetu, draga; previše su
ljubopitljivi da bi se držali po strani.”

„Onda će možda primetiti i da sam mnogo krupna za navodna tri
meseca trudnoće.” Sesili je zakolutala očima.

„Možda, ali će jednostavno pretpostaviti da niste mogli da se
uzdržite pre venčanja”, Ketrin je slegla ramenima. „Stvarno, pošto ćeš
živeti ovde u Dolini, odnosno na njenom rubu, nikako ne smeš voditi
računa o tome šta ljudi pričaju. U svakom slučaju, to je prekinulo
govorkanja da Bil igra za drugu ekipu.”

„Šta to znači?”
„Oh, pa znaš”, kazala je Ketrin spuštenim glasom, „da je ho-
moseksualac.”
„Nisu valjda to govorili! Samo zato što se nije ženio?”
„Sesili, ovde naročito žene imaju previše vremena za razmišljanje.
Evo, dnevna soba je gotova”, kazala je Ketrin pošto je sišla s
merdevina i osmotrila svoje delo. „Malo-pomalo, sve izgleda baš
lepo, zar ne?”
Zavese su se lelujale na strujanju vazduha s ventilatora insta-
liranog nasred visoke tavanice, i Sesili je prešla pogledom oko sebe,
po iznenađujuće prijatnoj mešavini Kenije i Njujorka koju je stvorila.
Tražila je od roditelja da joj pošalju sav svoj stari nameštaj, koji je
skupljao prašinu u podrumu njihove kuće na Petoj aveniji, pa su
masivni komadi od mahagonija dali kući izvesnu ozbiljnost i
dostojanstvo. Rasporedila je otoman i kožne fotelje oko kamina, po
velikom orijentalnom tepihu. Poslagala je Bilove knjige na police po
zidovima, a vazduh je bio prožet mirisom sredstva za glačanje
nameštaja.
Svojski se trudila da ne gleda prostirku od leopardove kože u
predsoblju Bilov doprinos uređivanju kuće napravljenu od one
životinje koju je doneo kući nekoliko nedelja pre toga.

379

Gurnula je kožnu fotelju bliže kaminu i zamislila sebe kako sedi
naspram Bila, ispred vatre, kako piju džin i razgovaraju o proteklom
danu.

„Sesili!” Ketrin je spustila ruku na njenu nadlakticu. „Trenutno
nisi u stanju ništa da guraš, a kamoli tu tešku fotelju.”

„Vežbe su dobre za trudnice, dosad mi nije ništa bilo”, Sesili je
slegla ramenima. „Nadam se da će se Bilu svideti, mada je možda
malo previše civilizovano za njega.”

„Sigurna sam da će mu se mnogo dopasti, draga. Meni se mnogo
dopada, i zavidim ti na unutrašnjem kupatilu Bobi mi je obećao da
ćemo moći da uvedemo vodoinstalacije sledećeg proleća.”

„Dođi da koristiš moje kad god budeš htela”, predložila je Sesili.
„Volela bih, ali onda se moram vraćati na konju, po vrućini,
prašnjavim putem!”
Nekoliko dana kasnije, Bil se vratio kući. Plan je bio da, kao i
obično, ode u Invernes kotidž, gde će mu Ketrin reći da je Sesili gore,
na Rajskoj farmi, da razvrstava pošiljku iz Amerike. Sesili je provirila
između zavesa i ugledala Bilov pikap kako stiže i zaustavlja se pred
kućom. Uzela je dve čaše šampanjca i prišla ulaznim vratima da ga
sačeka da uđe.
„Alo?”, doviknuo je čim je otvorio vrata.
„Ovde sam, Bile, evo me.”
„Hvala bogu!” Bilu je čelo bilo nabrano od brige. „Nisam mogao
da shvatim šta radiš sama na farmi tako kasno.”
„Sasvim sam dobro”, odgovorila je pružajući mu čašu šampanjca.
„Dobro došao kući, na Rajsku farmu.”
„Molim?” Bil se osvrnuo po nameštenom predsoblju. „Hoćeš da
kažeš da si se uselila?”
„Da, mi smo se uselili! Dođi da vidiš prvo dnevnu sobu.”
Bil je prihvatio šampanjac i pustio da ga Sesili povede u obilazak
kuće. Stavila je sveže cveće u vaze u sve četiri spavaće sobe,
rasporedila fotografije i slike, tako da je zaista vladala atmosfera
porodičnog života.
„Ovde mogu da odsednu moji mama i tata i sestre”, kazala mu je
dok su ulazili u dve gostinske sobe, u kojima su kreveti već bili
namešteni. Glavno kupatilo je blistalo, s kadom s postoljem u obliku
šapa i uglačanom mesinganom slavinom, a kuhinja na kraju kuće bila

380

je opremljena i već puna zaliha hrane.
„Gospode, ovo je sad stvarno pravi dom.” Bila je izgleda zabavljalo

da ide za njom po kući. „Moram da kažem da si obavila sjajan posao.
Jedini problem je što ću se plašiti da uđem u prljavoj odeći, da ne
isprljam ove izglancane površine.”

„Oh, ne brini za to”, Sesili mu se nasmešila vodeći ga nazad u
dnevnu sobu da im sipa još šampanjca. „Sav taj nameštaj je vrlo star;
moja majka je htela da ga baci dok je nisam zamolila da ga pošalje
nama. Nego, jesi li gladan?”

„Znaš da sam uvek gladan, Sesili”, rekao je Bil diveći se slikama
na zidu. „Ko je to?”, upitao je gledajući u malu uljanu sliku neke
devojčice.

„Pa ja! Mislim da sam tad imala oko četiri godine. Mama je
angažovala umetnika da dođe i naslika sve njene devojčice za
uspomenu.”

„Uopšte ne liči na tebe, ti si mnogo lepša. Dobro, hoćemo li sad
nazad kod Bobija i Ketrin na večeru?”

„Ne, naravno! Ovo je sad naš dom. I spremila sam nam večeru. Ti
pođi da se opereš, a ja ću doneti večeru u salon.”

„Dobra ideja”, rekao je Bil, i Sesili se nasmešila dok se kretala po
kuhinji. Bil je izgledao kao da je zaprepašćen i nadala se da je to dobar
znak.

„Znači, više nema hodanja po kući u dugim gaćama”, rekao je Bil
dok je ona servirala juneće pečenje na uglancanom okruglom stolu
koji je stavila u jednu nišu u uglu dnevne sobe. „Mislim da ću morati
u grad, da mi krojač sašije formalniju odeću ako ćemo redovno
večerati ovde. Ovo izgleda strašno fino, Sesili. Nisam imao pojma da
umeš da kuvaš.”

„Štošta ti ne znaš o meni, Bile”, odvratila je koketno mu se smešeći.
Ohrabrila ju je euforija jer se konačno preselila u svoj novi dom, u
kombinaciji sa šampanjcem.

„Potpuno sam siguran da si u pravu”, složio se on. „A ovo je
izvrsno. Živela!” Bilje podigao čašu. „Zaista si stvorila nešto lepo.
Biću u iskušenju da ubuduće dolazim češće kući.”

„Volela bih”, odvratila je. „Oh, zaboravila sam da ti pokažem
radnu sobu odmah do predsoblja. Nije velika, ali stavila sam u nju
tatin stari pisaći sto i policu za knjige, tako da imaš gde da radiš u

381

miru i tišini.”
„Izgleda da si na sve mislila”, kazao je Bil. „Gde će biti dečja soba?”
Sesili je pocrvenela, kao i uvek kad je Bil pominjao bebu. Dečja

soba je bila mala, odmah uz glavnu spavaću sobu, i namerno mu je
nije pokazala.

„Stvarno, Sesili, ne treba da ti bude neprijatno. Znao sam šta radim
kad sam te zaprosio.”

„Znam, ali... Toliko si dobar u vezi s tim, a mora da ti je užasno...”
„Nije nimalo. Gledam na to kao na bonus; u najmanju ruku, on ili
ona će ti praviti društvo kad god sam odsutan. Sesili, molim te, ne
plači.” Bil je spustio nož i viljušku i gledao kako se oči njegove žene
pune suzama.
„I stvarno me je sramota što nisam češće bio tu da ti pomognem.
Evo” zavukao je ruku u džep pantalona i izvadio belu maramicu
„izvoli.”
Na taj Bilov gest, Sesili je odmah pred očima iskrsnuo Džulijus kad
je učinio isto to, pa su joj navrle nove suze.
„Hajde, Sesili, ne treba da plačeš naše prve noći na Rajskoj farmi”,
rekao je on blago.
„Ne, ali...” Izduvala je nos i odmahnula glavom. „Ne obraćaj.
pažnju na mene, dobro sam. Pričaj mi gde si bio proteklih nekoliko
dana.”
Kasnije, pošto joj je Bil pomogao da pokupi sudove i stavi ih u
sudoperu, i pošto su razgovarali o tome da nađu neku Kikuju
služavku da joj pomogne u kućnim poslovima, Sesili je obišla svoj
novi dom da pogasi svetla. Stajala je u mračnom salonu i gledala kroz
prozor, u mesečinom obasjanu ravnicu.
„Molim te”, prošaptala je, „molim te da budemo srećni ovde.”

Tokom prijatnog jula, s lepim, blagim vremenom, Sesili je osećala
kako se beba u njoj rita i snažno joj potresa stomak. Uprkos
dramatičnom uticaju bebe na njen život, otkrila je da je sve više
uzbuđena što će upoznati to dete. I što će postati majka. Ako ništa
drugo, imaće društvo, nekog kome pripada i ko pripada njoj. Imala je

382

toliko ljubavi da pruži i, prvi put otkad je odrasla, osetila je da može
da je pruži slobodno, bez straha.

Kiki joj je nedavno telefonirala da je pozove na safari. „Na hiljade
divljih životinja prelaziće reku Mara, a krokodili će čekati odmah
ispod površine da večeraju. To je pravi spektakl”, kazala je.

Sesili ju je blago podsetila da je u šestom mesecu trudnoće.
„Oh, dušo, trudnoća uvek sve pokvari”, kazala je Kiki pa su
završile razgovor.
Bil se trudio da češće bude kod kuće, ali su joj i dalje mnogi dani
prolazili bez njega; bio je još zauzetiji nego inače, gotovo sve
ograničeno slobodno vreme provodio je u Najrobiju, na sastancima s
Džosom i raznim vojnim osobljem. Potmula tutnjava rata u Evropi
eskalirala je u gromoglasnu, i mogla se čuti sve do doline Vandžohi,
pa je potajno strepela za Bila, zbog onoga što joj je rekao, da će se, kao
i Džos, prijaviti u Kenijski puk ako rat postane stvarnost.
Dok je tako provodila dane sama, čisteći već čistu kuću, pletući
jaknice, patofnice i kapice za bebu, Sesili se trudila da se pomiri s tim
što je Bil smatra više saputnicom nego suprugom ili ljubavnicom.
Otkad su se preselili na Rajsku farmu, Bil je spavao u jednoj od
gostinskih soba a ne pored nje u glavnoj spavaćoj sobi. Pokušala je da
se uteši mišlju da to ima veze s njenom trudnoćom i da je samo
galantan, ali nije uspela da potpuno uveri sebe u to.
Mi smo samo dvoje poznanika koji žive u istoj kući, pomislila je jedne
noći kad je ugasila svetlo i legla u postelju.
Najzad, nikad nije ni pokušao da je poljubi bilo gde drugde osim
u ruku, ako ne računa one kratke dodire usana kad su se verili i kad
su se venčali. Navikla se da potiskuje ljudsku želju za dodirom,
govoreći sebi da treba da bude zahvalna što se tako dobro slažu. Bil
je bio potkovan za diskusije o mnogim raznim temama, naročito o
njenoj novoj domovini i ratu...
„Moji roditelji žarko žele da nas posete kad se beba rodi”,
uzdahnula je jedne noći Sesili za večerom.
„Pa, ne treba da budu tako nestrpljivi, a ni ti se ne nadaj mnogo.
Britanska kontraobaveštajna služba kaže da se Nemci zbližavaju s
Rujama s Rusima. Nešto se tu dešava, pazi šta ti kažem, Sesili.
Najverovatnije se dogovaraju kako da podele ostatak Evrope među
sobom.”

383

„Šta misliš, kad će sve zapravo početi?”, upitala je.
„Ko zna?”, uzdahnuo je Bil. „Sve evropske vlade svojski se trude
da to spreče, ali već je primećeno da Nemci gomilaju trupe na granici
s Poljskom.”
„Toliko mi nedostaju roditelji”, uzdahnula je, a onda shvatila da
nikad nije pitala Bila za njegove.
„Oh, oni su bezbedno ušuškani u engleskom okrugu zvanom
Glosteršir. Barem zasad.”
„Ali, šta ako izbije rat i ako Engleska bude napadnuta?”
„Nadajmo se da neće doći do toga, draga moja, ali moj otac je u
prošlom ratu bio pukovnik, i uveren sam da ništa ne bi želeo više
nego da ponovo bude uvažen.”
„Ne razumem zašto muškarci, izgleda, toliko vole rat.”
„Većina ga ne voli kad dođe do sumorne stvarnosti, ali pomisao
na njega svakako izaziva u čoveku rodoljublje. Zvao sam mamu i tatu
da dođu ovamo i budu kod nas ako žele. Mi smo ovde relativno
bezbedni, mada i mi počinjeno da gomilamo trupe na granici sa
Abisinijom. Nevolja je u tome što ne znamo na šta će sledeće te barabe
baciti oko. Izgleda da je Hitler godinama regrutovao vojsku i
pripremao se, a mi sad moramo da hvatamo korak.”
„Zvučiš kao da smo izgubili još pre nego što smo i počeli!”
„Stvarno? Žao mi je što sam tako pesimističan, ali vesti vojne
obaveštajne službe koje stižu u štab u Najrobiju ukazuju na to da je
Hitler gotovo spreman da počne s realizacijom svog plana da osvoji
svet.”
„Uvek možemo da odemo i budemo kod moje porodice u
Njujorku”, ponovo je predložila Sesili. „Da se izvučemo dok se
može.”
„Sesili, vrlo dobro znaš da ne mogu da uskočim u brod, da se tako
izrazim. A ti nisi u stanju da putuješ avionom”, podsetio ju je. „Kako
se osećaš?”
„Oh, dobro sam, hvala”, odgovorila je Sesili, mada su je, zapravo,
nekoliko dana pre toga mučile glavobolje, a skočni zglobovi su joj više
ličili na slonovske nego na ljudske.
„Da donesem desert?”

384

Avgust u Keniji doneo je vrućinu i suvo i zagušljivo vreme. Sesili
se u sebi molila za kišu. Manje se kretala, što je značilo da je uglavnom
bila osuđena na boravak u kući.

Bil se neočekivano vratio jednog popodneva i zatekao svoju ženu
kako čvrsto spava iza zatvorenih prozorskih kapaka, da u sobu ne
ulazi jarka sunčeva svetlost.

„Tu si. Zvao sam te, ali nisi čula telefon. Doveo sam goste”, rekao
je jednostavno i izašao iz spavaće sobe, ostavljajući je da se razbudi.

Kad se pojavila u salonu, iznenadila se onim što je tamo videla. Na
ivici kauča sedela su trojica neverovatno visokih Masai muškaraca.

„Ah, Sesili! Ovo je Lešan”, Bil je pokazao rukom na jednog od njih,
muškarca okićenog srebrom i nakitom od perlica, istegnutih usnih
resica, ukrašenih nečim što je ličilo na očnjake. „On je starešina klana
Ilmolin i moj drag prijatelj”, nastavio je Bil. “A ovo su pouzdani
morani”, rekao je pokazujući ostalu dvojicu na kauču, pored kojih su
stajala njihova koplja naslonjena na zid. „Najčuveniji ratnici u Keniji.
Ima li kojim slučajem nečeg za jelo? Ja ću svima sipati džin.”

„Naravno.” Sesili je izašla iz sobe, a Bil je pošao za njom u kuhinju,
gde ga je prekorila. „Bile, volela bih da si me upozorio da ćemo imati
goste.”

„Pokušao sam da te dobijem telefonom, kao što rekoh, ali ti si
spavala. Ne brini, Lešan i njegovi ljudi ne očekuju mnogo. Velika je
čast što su hteli da posete naš novi dom.”

„Svakako”, uzdahnula je, pa krenula da pravi sendviče za njihove
neobične goste, a Bil se vratio u salon, s bocom džina i njihovim
najfinijim kristalnim čašama.

Sesili im se pridružila unoseći poslužavnik sa sendvičima, i
ponovo je počela da je muči glavobolja.

Pet dana kasnije, na vrata Rajske farme stigla je Ketrin, ali niko joj
se nije odazvao kad je na njih pokucala.

„Sesili?”, pozvala ju je kad je otvorila vrata i ušla u predsoblje. „Da,

385

ovde sam”, začula je jedva čujan odgovor iz Sesiline sobe. Ketrin je
prošla kroz hodnik, odsečno pokucala na vrata i otvorila ih. Soba je
bila u potpunom mraku, žaluzine zatvorene da ne ulazi dnevna
svetlost. Prišla je prozoru da otvori kapke.

„Nemoj, molim te! Imam užasnu glavobolju.”
„O, jadnice moja. Je li danas počela?”
„Muči me povremeno već otprilike nedelju dana, i sve je gore i
gore... Oh, Ketrin, osećam se tako bolesno.”
„Gde je Bil?”
„Ne znam, otišao je juče, ili je to bilo jutros...? Samo da prestane da
mi tako bubnja u glavi.”
„Dobro, idem odmah da telefoniram doktoru Bojlu. Pozvaću ga da
dođe da te pregleda.”
„Molim te, nemoj da dižeš prašinu uzela sam još jedan aspirin,
sigurna sam da će brzo delovati..
Ketrin nije obraćala pažnju na njene reči već je odmah otišla u
predsoblje i okrenula broj doktora Bojla. Zazvonilo je par puta i javila
joj se njegova žena Etni. Ketrin joj je objasnila situaciju i čula duboki
uzdah na drugoj strani veze.
„Mislite da je nešto ozbiljno?”, upitala je Ketrin.
„Jake glavobolje mogu da budu znak visokog krvnog pritiska, što
je veoma zabrinjavajuće kod žene koja je na samo nekoliko nedelja do
porođaja. Znate li jesu li joj otečeni skočni zglobovi?”, kazala je Etni.
„Da, jesu. Još kad sam poslednji put bila ovde, držala ih je u lavoru
hladne vode.”
„Svakako ću preneti Vilijamu da dođe da je pregleda, ali zaista bi
bilo mnogo bolje, Ketrin, da je odvezete u bolnicu u Najrobiju.
Moguće je da će joj trebati hitno bolničko lečenje.”
„Ne znam kako da je prebacim tamo.” Ketrin se ugrizla za usnu.
„Dojahala sam dovde, znate, a Bil je uzeo pikap.”
„Proverite onda ima li u blizini nekog ko bi vam pozajmio vozilo,
pa mi javite. Razgovaraću s Vilijamom i biće spreman da se sastane s
vama u bolnici.”
„Hvala vam, Etni.”
Ketrin je odmah ponovo digla slušalicu i pozvala Alisin broj. Alis
se nedavno bila vratila kući sa safarija u Kongu.
„Oh, Alis, hvala bogu”, rekla je Ketrin, teško dišući. „Doktor Boji

386

želi da hitno prebacim Sesili u bolnicu u Najrobiju, a nemamo prevoz.
Je li tvoj desoto kod kuće?”

„Jeste, odmah ću poslati Arapa, mog vozača. Ako mogu još nešto
da učinim, samo zovi.”

„Hvala ti, Alis.”
„Siroto jagnješce. Pozdravi je.”
„Hoću.”
Ketrin se vratila u spavaću sobu, gde je čula kako Sesili diše
neravnomerno. Otvorila je prozorske kapke, tako da je bar može
videti, pa na prstima prišla krevetu i videla da su Sesili zatvorene oči.
Pažljivo je povukla s nje vlažan čaršav, da pogleda kakvi su joj članci
na nogama. Zaista, bili su veoma otečeni. Progutavši knedlu i
obuzdavajući paniku, Ketrin je otišla do ormara u uglu sobe, da uzme
jednu od Sesilinih trudničkih haljina i par cipela, a onda prišla
komodi s fiokama, da nađe čisto donje rublje.
Gornja fioka bila je puna sićušnih ispletenih kapica, benkica i
patofnica, sve umotano u tanak, svileni papir. I sve ih je isplela Sesili.
Pred tim prizorom, Ketrin se zaglavila knedla u grlu dok je uzimala
rublje, pa je pogledala u prijateljicu, koja se nemirno vrpoljila na
jastuku.
„Gospode“, prošaptala je Ketrin dok je izvlačila mali Sesilin kofer
ispod kreveta, “molim te da i ona i njena beba budu dobro.”

387

31

„Bojim se da je u veoma ozbiljnom stanju”, rekao je doktor Boji kad
je izašao u čekaonicu Domaće civilne bolnice da nađe Ketrin, tri sata
kasnije. „Da odemo nekud da porazgovaramo?”

Doktor Boji je poveo Ketrin u uzani hodnik. Vrućina je bila velika,
pa joj je laknulo kad je otvorio vrata jedne ordinacije u kojoj je punom
snagom radio ventilator.

„Oh, bože”, rekla je Ketrin, očiju punih suza. Doktorove reči nisu
je iznenadile; Sesili je vrsnula od bola kad je Ketrin pokušala da je
podigne iz kreveta kako bi je obukla, a potom i povela u kola. Na
kraju je vozač podigao Sesili iz kreveta u onome u čemu je bila i, što
je pažljivije mogao, smestio je na zadnje sedište, na koje je Ketrin već
bila stavila ćebe i jastuk.

„Moje oči, moje oči... svetlost je mnogo jaka..ječala je Sesili i
mlitavo spustila podlakticu na njih. „Gde smo? Šta se dešava? Gde je
Bil?”, pitala je kad su kola počela da se truckaju izrovanom
zemljanom stazom ka putu koji će ih konačno odvesti do Najrobija.

Ketrin nikad u životu nije tako laknulo što je nekud stigla kao tada.
Sesili je skoro celim putem stenjala u agoniji, govorila Ketrin kako će
joj se glava rasprsnuti, da ne vidi dobro i da su joj bolovi u stomaku
nepodnošljivi.

„Šta nije u redu s njom?”, upitala je.
„Uvereni smo da je u pitanju stanje zvano preeklampsija. Jeste li
pokušali da dođete do Bila?”, upitao ju je doktor Boji.
„Zvala sam u klub Mutijaga i u Britanski glavni vojni štab, ali niko
ga danas nije video ni na jednom ni na drugom mestu. Mogao bi da
bude bilo gde u savani, doktore Bojle. Mogao bi da se ne vrati
danima.”
„Shvatam. Bojim se da je onda na vama da donesete odluku
umesto vaše prijateljice. Da bismo spasili Sesili, moramo je odmah
operisati i izvaditi bebu. Kao što znate”, nastavio je tišim glasom,
„Sesili je preostalo nešto malo manje od osam nedelja do porođaja,
tako da je život deteta u velikoj opasnosti ako ga izvadimo tako rano.
Međutim, ako to ne učinimo...”
„Shvatam šta hoćete da kažete.” Ketrin je zagnjurila lice u šake,

388

osećala se kao da nad njom visi Demoklov mač. „Ako je ne budete
operisali da izvadite bebu, kakve su šanse da dete preživi?”

„U tom slučaju će i majka i dete gotovo sigurno umreti. Ovako bar
imamo šansu da spasemo jedno od njih. Ali nema garancije i važno je
da znate kakav je rizik.”

„Onda... morate operisati, naravno.”
Ketrin je podigla pogled kad je u ordinaciju ušao drugi muškarac,
u zelenoj hirurškoj uniformi.
„Dobro. Dakle, ovo je doktor Stivens, koji je nedavno stigao iz
Gajeve bolnice u Londonu, i veoma je iskusan baš u ovakvim
zahvatima.”
„Drago mi je što smo se upoznali”, rekao je doktor Stivens prišavši
Ketrin i rukujući se s njom. „Daću sve od sebe i za dete i za majku.”
„Hvala vam.”
„A sad moram na posao.” Kratko joj se nasmešio i izašao iz
prostorije.
“Oh, gospode.” Ketrin je zavrtela glavom. „Kakav izbor, kakva
odluka.”
„Znam, draga moja. Vreme je da verujemo u milost Boga Oca. Da
sam na vašem mestu, pokušao bih da nađem Bobija. Može proći još
dugo dok ne budemo imali nekih vesti.”

I zaista je prošlo dugo. Ketrin je koračala tamo-amo po skučenoj
prostoriji, od jednog kraja do drugog, pa dijagonalno, nekoliko
stotina puta, dok Bobi konačno nije stigao.

„Oh, bože”, kazala je i potrčala mu u zagrljaj. „Tako mi je drago
što si ovde.”

„Hajde, hajde. Krenuo sam čim su mi javili. Kako je ona?” „Niko
mi ništa ne govori”, kazala je Ketrin. „Sad već satima ništa nisam
čula.”

„Hajde da sednemo.”
Bobi ju je poveo ka stolici dok mu je jecala na ramenu.
„Mnogo je bolesna, Bobi, nemaš pojma koliko. A gde je Bil? Kako
je mogao da je ostavi samu u takvom stanju? I to bez prevoznog

389

sredstva?”
„Možda nije znao da joj je loše; video sam je svojim očima pre par

dana i izgledala je dobro.”
„Ali ipak, Bil zna da je termin blizu; najmanje što je mogao da učini

jeste da ostavi poruku kuda je otišao!”
„Da, ali oboje znamo da Bil nema naviku da bilo kome javlja gde

je. Osim toga, dete nije.
„Ako je dete vanbračno, zar je njen ili njegov život tim manje

vredan?! Mislim da nije tako, Bobi, stvarno to mislim.”
„Hajde sad, Ketrin, znaš da nisam tako mislio. Kakve god da su

okolnosti, muž treba da bude uz mladu Sesili.”
„Nek mi Bog oprosti, znam da nisi tako mislio, Bobi. Samo sam

izvan sebe. Sesili je već gotovo četiri sata u operacionoj sali, a ništa ne
javljaju.”

Prošao je još jedan sat dok se doktor Stivens nije pojavio u
ordinaciji. Izgledao je krajnje iscrpljeno.

„Šta je bilo, doktore?” Ketrin je ustala, srce joj je tuklo u grlu. Bobi
je stajao i uhvatio ženu za ruku pa je čvrsto stisnuo.

„Bilo je zamalo, ali drago mi je što mogu da vas obavestim da sam
uspeo da spasim jedno od njih.”

„Koga, doktore?” Ketrin je bila u agoniji napetosti.
„Majka je i dalje u ozbiljnom stanju izgubila je mnogo krvi ali živa
je. Što se bebe tiče, ja...” Doktor Stivens je tužno slegao ramenima.
„Izvadili smo je i dali smo sve od sebe, ali, nažalost, živela je samo
pola sata pre nego što je izdahnula.”
„Bila je devojčica?”, upitala je Ketrin gutajući suze. „Pokoj joj
duši.”
„Da, devojčica. Za gospođu Forsajt će naredna dvadeset četiri sata
biti kritična, ali ima šanse da se izvuče.”
„Da li ona... zna?”, upitala ga je Ketrin. „Za bebu?”
„Gospode, ne, i dalje je pod jakim sedativima i biće još neko vreme.
Preporučio bih vam da joj ništa ne govorite dok ne prođe kriza.”
„Razumem. Mogu li da je vidim?”
„Ne, noćas ne. Držaćemo je pod sedativima do sutra. Mnogo mi je
žao, učinili smo za bebu sve što smo mogli”, uzdahnuo je doktor
Stivens.
„Uverena sam da jeste. Hvala vam, doktore.”

390

„Predlažem vam oboma da idete kući; ovde sad više ne možete
ništa da učinite za neko vreme.” Tužno im je klimnuo glavom u znak
pozdrava. „Doviđenja.”

Kad su se vrata za njim zatvorila, Ketrin se okrenula prema mužu,
on ju je zagrlio, pa mu je jecala na grudima.

„Kako ćemo joj reći, Bobi? Biće očajna. Sve je činila da zaštiti tu
bebu, znaš. A sad... A sad...”

„Znam, draga, znam.”

Sesili je sanjala da izranja iz živog peska, ali svaki put kad bi joj se
glava našla iznad površine i kad bi udahnula, nešto ju je odmah
povuklo nazad dole, u strašni mračni svet.

„Molim te!”, vikala je. “Pusti me!”
„U redu je, dušo, sad si bezbedna, s nama si.”
Bio je to glas koji nije prepoznala, pa je naterala mozak da ga
posluša i da otvori oči, da vidi ko je to. Pojavila se zamagljena, nejasna
slika: užasno mnogo beline i nežno žensko lice s belom kapicom na
zlatnim uvojcima...
Možda je anđeo, možda sam umrla i sad sam na nebu...
„Gde sam?”, upitala je promuklim glasom. Bolelo ju je da govori.
„U bolnici ste, u Najrobiju, Sesili. Ja sam sestra Sajsons i staram se
o vama. Mnogo mi je drago što ste nam se vratili.”
Sesili je ponovo sklopila oči, pokušavajući da se seti šta se
dogodilo. Da! Imala je onu strašnu glavobolju, bilo je sve gore i gore...
Nejasno se setila Ketrin, i kako su je stavili u kola, ali posle toga više
ničeg.
„Nema razloga za strah; ubrzo ćete biti sasvim dobro, zdrava i
prava”, nastavio je anđeo utešnim glasom.
„Ja...” Sesili je oblizala usne, ispucale i utrnule kao da nisu njene.
„Šta se desilo?”
„Bili ste vrlo loše kad ste stigli ovamo, pa je doktor Srivens morao
da izvede operaciju da bi vam bilo bolje”, odgovorio je anđeo. „Evo,
popijte ovo. Što više tečnosti i biće vam bolje.”
Sesili je osetila slamku između usana. Bila je strašno žedna pa je

391

gutala koliko je mogla.
„Šta nije u redu sa mnom? Sećam se da me je bolela glava, ali... “
„Sad kad ste se probudili idem da probam da nađem doktora

Stivensa, da dođe i da vam kaže sve o tome. Samo vi mirno ležite, a
ja odoh po njega.”

„Ali... Šta je s mojom bebom? Je li dobro?”
Pitanje je ostalo bez odgovora. Pomislila je da još uvek sanja, pa će
možda uslediti neki lepši san. Sklopila je oči i pustila da je opet
povuče živi pesak nesvesti.

Kad se ponovo probudila, Sesili je gotovo odmah otvorila oči,
ovoga puta svesnija. Setila se da je u bolnici, videvši bele zidove i
ventilator koji se okretao iznad nje. Spustila je pogled i videla da je
pokrivena čaršavom. Podigla je ruku koja nije bila prikačena za
infuziju i zavukla je pod čaršav da napipa oblinu trbuha, koja se
smanjila i skupila kao izduvani balon...

„Oh, bože, oh, ne, molim te...”, zacvilela je okrećući glavu ulevo i
ugledala zamagljena lica kako gledaju u nju.

„Dobar dan, gospođo Forsajt, ja sam doktor Stivens, juče sam vas
operisao”, rekao je nepoznati muškarac u belom mantilu. „Bili ste
veoma bolesni, mlada damo, ali zahvaljujući vašoj prijateljici Ketrin
stigli ste ovamo na vreme da vas spasemo.”

„Zdravo, Sesili”, kazala je Ketrin, koja je stajala pored doktora.
„Kako se osećaš?”

„Nije važno kako se ja osećam! Je li moja beba dobro?”
„Mnogo mi je žao, gospođo Forsajt, ali nismo mogli ništa da
uradimo. Uspeli smo da je bezbedno izvadimo iz vas ali, nažalost,
ubrzo potom je preminula.”
„Ali... ali... Šta nije bilo u redu s njom? I zašto sam ja ovde, a ona...
ona? Oh, bože, toliko sam želela ćerku...”
„Patili ste a samim tim i beba od stanja zvanog preeklampsija. Da
vas nismo operisali, izgubili bismo vas obe. Mnogo mi je žao što sam
morao da saopštim loše vesti, ali ne postoji lak način da se to kaže.
Sad ću vas ostaviti s prijateljima.”

392

Doktor Stivens ju je tužno, saosećajno pogledao, a onda izašao iz
sobe.

„Ketrin?” Sesili je potražila ruku prijateljice. „Šta je on to rekao?
Nije valjda istina?”

„Mnogo, mnogo mi je žao, dušo, ali da, istina je. Beba je bila suviše
mala i slaba da bi preživela, znaš, a...”

„Ali zašto nisu spasili nju umesto mene?”
„Mislim da je to bilo nemoguće”, kazao je dubokim glasom neko
pored Ketrin. Sesili je podigla pogled i videla potresene oči svoga
muža.
„Bile... I ti si tu.”
„Da, naravno da sam tu, ti si moja žena. Došao sam čim sam čuo.”
„Ali kako to misliš da nije bilo moguće? Rado bih umrla... Stvarno
bih...”
„Draga, bebu su morali da izvade jer je to bila jedina šansa da
spasu i tvoj i njen život”, kazala je Ketrin. „Nije se razvijala kako treba
u tebi, zbog preeklampsije. Bile su veće šanse da preživi ako dođe na
svet ranije, ali bilo je prerano, Sesili. Moraš da shvatiš da nisu spasili
tebe radije nego bebu. Da nisu ništa učinili, umrle biste i ti i ona”,
ponovila je Ketrin. „A sad bi bilo najbolje da ostavim Bila i tebe
nasamo.”
Dok je izlazila, Ketrin je okrznula pogledom Bila i stavila prst na
usne dajući mu do znanja da ne govori ništa više.
„Ja... želela bih... da sam umrla... s njom.” Sesili je vrtela glavom.
„Volela bih da sam i ja umrla, stvarno bih... Oh, gospode, gospode...”
„E pa meni je mnogo drago što nisi umrla”, rekao je Bil pa seo na
krevet pored nje i uzeo je za ruku.
„Ne misliš tako, Bile. Verovatno ti je drago što je beba mrtva, i
nimalo te ne krivim zbog toga!”
„Sesili, ja... ovaj... Zamolili su me da te pitam da li želiš... da li
želimo da se oprostimo od bebe?”
„Pa nisam je ni dočekala...” Sesili je izbrisala nos podlakticom.
„Nisam je ni dočekala.”
„Možda bi trebalo da razmisliš o tome.”
„Dok je ne zakopaju u zemlju?”
Potekle su joj suze niz obraze i Bil je oborio glavu, a ona je čvrsto
stisnula kapke.

393

Prošlo je nekoliko sekundi pre nego što je njen muž ponovo
progovorio.

„Sesili, molim te, veruj mi, nisam se oženio tobom samo da bih
spasao tvoju reputaciju. Kad su mi javili za... ovo... Pa, to me je
ponovo podsetilo koliko mi je stalo do tebe. I zaista mi je žao što naša
beba nije preživela. Mnogo, mnogo mi je žao, draga. Da sam bio tu...”,
prošaptao je Bil, a glas mu je podrhtavao. „Trebalo je da budem tu.
Ja... Dakle, volim te.”

Sesili je osetila nežan dodir po čelu. Otvorila je oči i videla da se to
Bil sagnuo i poljubio je.

„Možda je najbolje da se gospođa Forsajt sad malo odmori.”
Bolničarka s plavim uvojcima, koja je čekala ispred vrata, ušla je i
preuzela kontrolu nad situacijom. „Možete i kasnije doći da je
posetite.”

„U pravu je, treba sad da se odmoriš”, nežno je rekao Bil. „Doći ću
ponovo večeras”, dodao je i stisnuo joj ruku pa ustao i izašao iz sobe.

„Tako, sad ću vam dati malu injekciju, da vam olakša bolove”,
kazala je bolničarka. “A i malo će vas opustiti.”

Sesili je ponovo sklopila oči. Pomislila je kako ne bi marila ni da joj
daju injekciju cijanida kad je osetila ubod igle u ruku. Njeno
dragoceno dete je mrtvo i šta god Bil rekao, ona je i dalje mislila da
mu je u dubini duše sigurno drago što bebe više nema.

394

Elektra

Njujork

Jun, 2008.

395

32

Oči moje bake bile su zatvorene i zapitala sam se da nije zaspala.
Bilo je zanimljivo slušati priču o Sesili u Keniji, i bilo mi je žao što je
izgubila bebu... Ali iskreno rečeno, nisam osećala da sam bliže otkriću
kakve veze sve to ima sa mnom.

„To je... stvarno tužno”, kazala sam prilično glasno, da vidim hoće
li je to probuditi.

„Da”, složila se Stela i odmah otvorila oči. „Gubitak tog deteta
uticao je na dalji tok njenog života i mog takođe.”

„Ali kako? Gde si tu ti, u ovoj priči? I gde sam se ja rodila, i...”
Začulo se tiho kucanje na vratima dnevne sobe pa je Merijem
promolila glavu iza njih.

„Izvinite što vas prekidam, moje dame, ali Elektru čekaju kola da
je odvezu na aerodrom.”

„Dobro, hvala.” Ponovo sam se okrenula ka Steli. „Dakle?”
„Izgleda da ćeš morati da budeš strpljiva još malo. A osim toga”,
kazala je ustajući, „umorna sam. Uvek je traumatično prisećati se
prošlosti, naročito sopstvene.”
„Ali kako je to tvoja prošlost?”, navaljivala sam dok sam je pratila
u predsoblje. „Jesi li već u toj priči?”
„Ovo nije film koji gledaš, Elektra; ovo je istinita priča i moraš da
razumeš ono što je prethodilo da bi prihvatila ono što se potom
dogodilo. Sad moraš da ideš, a moram i ja.”
„Kad ćeš opet doći da mi ispričaš ostalo?”
„Ovog vikenda putujem u Vašington, ali vratiću se u ponedeljak,
pa hajde da isplaniramo za to veće, važi? Recimo u osam?”
„Naravno”, odgovorila sam dok smo ulazile u lift, razdražena što
ću morati da čekam još četiri dana dok ne otkrijem ko sam.
„Ponosim se tobom, Elektra; toliko si daleko stigla za kratko
vreme. Samo tako nastavi, važi, dušo?” Stigle smo do predvorja i ona
se okrenula da me poljubi u oba obraza.
„Trudiću se”, odgovorila sam i preko volje dodala „hvala” pošto
sam se u poslednjem trenutku setila da sam sad „nova ja”. Izašle smo
iz zgrade i vozač je otvorio vrata limuzine koja me je čekala napolju.
Uskočila sam pozadi u kola.

396

„A možda ćeš mi i reći ko je taj Majls kad se budemo videle sledeći
put”, kazala je Stela i vragolasto mi se osmehnula.

„Zdravo! Kako ste putovali?”, upitala sam provirujući kroz prozor
kad su se Majls i Vanesa pojavili na izlazu sa aerodroma i pošli prema
limuzini. Limuzinu sam iznajmila naročito zbog Vanese, u nadi da će
joj to bili kul.

„Sve je prošlo glatko”, doviknuo mi je Majls dok je pomagao
vozaču da stavi kofere u prtljažnik.

„Hej, Vanesa, sedi ovde pored mene, a ti, Majlse, možeš i napred,
važi?”, kazala sam.

Vanesa me je poslušala, i kad je vozač zatvorio vrata za njom,
osmotrila sam njeno ispijeno lice i učinilo mi se da je još mršavija nego
kad sam je poslednji put videla.

„Kako si?”, upitala sam je dok je dugim, tankim prstima prelazila
po kožnom sedištu.

„Baš su kul ova kola, ’Lektra”, kazala je ignorišući moje pitanje.
„Jednom sam imala mušteriju koji me je pokupio jednim takvim.
Odvezao me je dalje od centra i kresao me na parkingu ispred zgrade
u kojoj je stanovao. Stigla je njegova žena pa je morao da me sakrije u
prtljažnik. Vratio se tek posle tri sata. Mislila sam da ću se ugušiti.”

„Mora da je bilo strašno”, kazala sam saosećajno. „Mene su u školi
neke zle devojke zaključale u plakar i još uvek imam problem sa
skučenim prostorima.”

„Aha, jelda? Bio je to loš, stvarno loš čovek”, Vanesa je klimnula
glavom.

Upinjala sam se da smislim šta bih pozitivno rekla, ali nisam
uspela, pa smo obe zaćutale.

„Hej, je l’ ono tamo mini-bar?” Vanesa je pokazala kutiju ispred
dva prednja sedišta.

„Aha, jeste. Hoćeš nešto gazirano?”
Vanesa me je pogledala kao da hoće da kaže: „Obe znamo šta
stvarno želim.”
„Uzeću koka-kolu.”

397

Otvorila sam mali frižider i izvadila konzervu ne gledajući
minijaturne bočice poredane u vratima, i pružila joj.

„Majls mi je rekao da je super to mesto gde ideš”, usudila sam se
da kažem.

Vanesa je zurila kroz prozor i nisam je krivila. Za nju je to sigurno
bilo kao da samo ide u drugi zatvor, ali barem je delovala mirnije i
bila je malo komunikativnija nego u bolnici.

„Koliko je daleko, Majlse?”, upitala sam.
„Još otprilike pola sata, blizu je mesta zvanog Diks hils.”
„Kazala sam Majlsu da mi ta adresa baš odgovara”,32 Vanesa se
podrugljivo nasmejala.
Nakon trideset minuta, pošto smo prošli kroz prijatnu stambenu
četvrt, stigli smo pred jednu kapiju. Dok je Majls razgovarao s
dežurnim čuvarom, zapazila sam da iza visoke živice koja se videla
spolja, postoji i visoka ograda s bodljikavom žicom na vrhu, kao i jaka
bezbednosna svetla u daljini. Čak bi i Majls imao muke da dohvati
vrh ispruženim rukama.
Vozili smo se kroz dobro održavane vrtove i konačno ugledali
velelepnu belu kuću.
„Isuse”, kazala je Vanesa zureći kroz prozor, „izgleda kao da ovde
živi predsednik.”
„Lendsdaun haus i zemljište oko nje zaveštala je dobrotvornoj
organizaciji koja upravlja rehabilitacionim centrom žena koja je tu
živela”, kazao je Majls. „Izgubila je sina jedinca zato što je bio
zavisnik, pa je živela ovde povučena od sveta sve do smrti, pre deset
godina. Zaista je lepa kuća”, prokomentarisao je gledajući dorske
stubove sa obe strane stepenica što vode ka impozantnim ulaznim
vratima.
„Da sam znala, obukla bih večernju haljinu”, podsmehnula se
Vanesa, i videla neku ženu kako izlazi iz kola i prilazi nam.
„Jebote! To je Ajda!”, kazala je Vanesa i sva se skupila na sedištu
pored mene kad je žena pokucala na prozor. Bila je otprilike iste boje
kože kao i ja, i u izuzetnoj, jarkopurpurnoj, ručno bojenoj tunici, koju
sam istoga časa poželela za sebe.

32 Reč ,,Dix“ iz naziva mesta ,,Dix Hills" izgovara se isto kao „dick’s", što znači „kurčev". (Prim.

prev.)

398

„Vanesina socijalna radnica”, objasnio je Majls izlazeći iz kola da
se pozdravi s njom. Već me je bio upozorio da je bolje da se ne
pokazujem kad stignemo, i da prepustim Ajdi da je uvede. Ne bi bio
dobar početak sa ostalim štićenicima kad bi se Vanesa pojavila u
pratnji čuvenog supermodela.

„Izgleda sjajno”, kazala sam Vanesi, koja se sva tresla. Zgrabila me
je za podlakticu.

„Ne znaš ti nju. Ona je veštica! Da sam znala da će doći Ajda, ostala
bih u bolnici”, sumorno se našalila Vanesa. „Ne izlazim, i ne možeš
me naterati.”

Gledala sam je kako petlja po džepu dukserice, pa vadi cigarete i
upaljač i pripaljuje jednu.

„Znam da će ovo biti teško za tebe, ali...” Upinjala sam se da
nađem prave reči. „Znaš šta, Vanesa? Ja sam ovde zbog tebe, kao i
Majls, kao i Ajda, koja se mnogo trudila da te ubaci na najbolje mesto
za koje zna. Svima nam je stalo do tebe. I zato moraš da uđeš i da se
oporaviš, a ja ću doći da te posetim čim budem mogla, važi? A kad ti
bude bolje, ti i ja ćemo početi da idemo u provod!”

„Samo tako kažeš. Zaboravićeš me kad me ovde zatvore, i
nastavićeš sa svojim bogatim i slavnim životom.”

„Dosad te nisam zaboravila, zar ne? Evo, izvoli.” Preturala sam po
svojoj torbi i izvadila Barberi bejzbol kapu koju mi je jedan stilista
poslao nekoliko meseci pre toga. Ja se ni mrtva ne bih nigde pojavila
s njom, ali mislila sam da će se Vanesi svideti.

Pogledala ju je i opipala tkaninu.
„Je l’ ovo prava?”
„Jeste, naravno.”
„Kul.” Stavila ju je na glavu, sa štitnikom pozadi, i za nekoliko
sekundi videla sam joj u očima blesak dečje radosti. „Je l’ moja?”
„Aha.”
„Ionako mi niko neće verovati da je prava a ako i poveruju, misliće
da sam je ukrala”, slegla je ramenima gaseći cigaretu.
„E pa, ti znaš i to je jedino važno. Sad je vreme da pođeš.”
„Ja...” Podigla je pogled ka meni i videla sam joj suze u očima.
„Važi.”
„Biću uz tebe na svakom koraku tog puta, obećavam.” A onda sam
raširila ruke i toplo je zagrlila.

399

Vanesa je otvorila vrata i gledala sam kako prilazi Majlsu i Ajdi,
koja ju je takođe odmah zagrlila i zbog toga sam se osetila malo bolje.
Majls mi je privukao pažnju i napravio rukom gest kao da telefonira.

„Zvaću te”, rekao mi je bezglasno, samo usnama, pa su sve troje
pošli stepenicama ka ulaznim vratima.

„Spremni da pođemo, gospođo?”, upitao me je vozač.
„Da”, klimnula sam glavom. Kad je limuzina pošla u rikverc,
otvorila sam prozor da izađe duvanski dim. U tom trenutku Vanesa
se osvrnula ka meni, sa izrazom čistog straha na ispijenom licu.
„Volim te”, kazala sam joj usnama dok su se kola udaljavala od
kuće. Gutala sam suze, kao neka mama što ostavlja dete prvi dan u
školi, a onda sam shvatila da zapravo u izvesnom smislu to i činim.

Sutradan mi je bilo drago što imam snimanje jer je sve ono u Diks
hilsu prethodne noći u meni pobudilo već proživljeno i prestravilo
me. Međutim, sve što sam pročitala na internetu o toj ustanovi bilo je
izuzetno pohvalno, svi profesionalci su je ocenili kao najbolji centar
za rehabilitaciju u Njujorku namenjen „mladim, neprivilegovanim
zavisnicima”, kako je sročeno u Njujork tajmsu. Majls mi se javio da
mi kaže kako je Vanesa delovala pribrano kad su je upoznali sa
ostalim mladim ženama na njenom odeljenju.

„Dobra vest je”, dodao je, „što su je stabilizovali u bolnici u Tusonu
pa su je odmah primili u srednjeročni program.”

Laičkim jezikom rečeno, to je značilo da nije morala na odeljenje za
detoksikaciju, za koje sam pročitala da ima sobe tapaciranih zidova.

Neverovatno, ali uživala sam u foto-seansi iako već godinu dana
pre toga nisam snimala bez nekih stimulansa.

Na snimanju je bio prisutan i Havijer, poznat kao „XX”, dizajner
za kog sam radila mnogo puta uključujući i ono kad sam kreirala
sportsku odeću sa oznakom zlatne munje napred na duksericama,
koja se rasprodala za nedelju dana.

„Jesi li raspoložena da uskoro opet sarađujemo?”, upitao me je.
„Možda”, kazala sam izlazeći pred kamere.

Dok sam se automatski nameštala u niz uobičajenih poza, u

400