Lusinda Rajli - Sunceva sestra

da bude u društvu Rozalind i Beatriks, jer joj je njihov krug prijatelja
bio mnogo podsticajniji od žena koje je poznavala iz majčinog
bekrajnog kruga dobrotvornih društava. Svet se brzo menjao i Sesili
je želela da bude deo budućnosti, ne da ostane zaglavljena u prošlosti
koja je brzo bledela.

Lankenua se sprijateljila sa Evelin, pa je odnedavno čak bila počela
i da odlazi nedeljom u njenu crkvu. Sve manje je pominjala povratak
u Keniju i Sesili je bilo drago kad je videla da se privikava na Njujork.
Pošto se završila sezona božičnih praznika, Volter je po ceo dan
provodio u banci, uveče bi se povlačio u svoj klub, a Dorotija je, na
Sesilino veliko olakšanje, otišla u godišnju posetu majci u Čikago. Kad
je bio kod kuće, Volter bi zvao Stelu u svoju radnu sobu, gde su se
igrali sve složenijih i složenijih matematičkih igara. Bilo je očigledno
da mu je devojčica draga i Sesili je više nego jednom bila u iskušenju
da mu kaže istinu o njihovom odnosu.

Od Bila nije bilo ni reči ni pismom ni telefonom, pa čak ni kad je
poslala telegram u klub Mutijaga. Kad god je zvala u klub, Ali ju je
uveravao da je sahib dobro, ali da je u ravnici sa stokom, što bi joj
potom i Ketrin potvrdila.

„Možda me je jednostavno već zaboravio”, promrmljala je
spuštajući slušalicu nakon jednog takvog uzaludnog telefonskog
poziva.

Sesili nije bila ni svesna kako je vreme brzo proletelo i već je bio
kraj marta, proleće je potiskivalo dugu njujoršku zimu. Sve manje je
mislila na Rajsku farmu, i mada je uspela da konačno dvaput dobije
Bila telefonom, u njegovom glasu bilo je udaljenosti koju nije mogla
pripisati prostornoj daljini i interkontinentalnoj telefonskoj vezi. I
Stela je prestala da pita kada će krenuti „kući”. Ustaljenu
svakodnevicu pokvarila im je samo Dorotija kad se vratila iz Čikaga
i unela u kuću nestabilnu i napetu atmosferu.

Poslednja zimska mećava zasipala je njujorške ulice i tresla
prozorska okna. Sesili i Stela su ležale ušuškane u krevetu, u kućnim
haljinama, s toplom čokoladom i knjigom Mala kuća u preriji,

551

rasklopljenom na Stelinom krilu. Stela je čitala glasno i razgovetno,
ali glas bi joj zadrhtao kad bi nalet vetra pogodio kuću.

„Plašim se, Kuja”, šapnula je. „Šta ako vetar sve oduva?”
„Svi su na bezbednom u svojim domovima. Ova kuća je ovde
dugo, dugo vremena i izdržala je stotinu mećava. Nego, hoćeš li da
čitaš još malo ili da ideš na spavanje?”
Kao i svake noći, Stela je tvrdoglavo nastavila, ali Sesili je videla
kako joj kapci padaju, da bi se konačno predala snu. Sesili je
posmatrala kako joj trepavice nežno podrhtavaju uz tamnu kožu, a
lice joj poprima izraz potpunog spokojstva. Pružila je ruku da je
pomiluje po kosi i dozvolila sopstvenim kapcima da se spuste, pa se
pridružila Steli u zemlji snova.

Začulo se kucanje na vratima i Sesili se trgla iz sna, dezorijentisana.
Videla je da kroz prozore ulazi jutarnja svetlost, a onda pogledala u
Stelu pored sebe i shvatila da su se sigurno uspavale.

„Slobodno”, kazala je, očekujući da uđe Evelin s doručkom na
poslužavniku.

Ali nije Evelin otvorila vrata nego Dorotija.
„Sesili, samo sam htela da ti kažem da danas idem u...”
Majka je stala kao ukopana videvši malu crnu glavu pored Sesiline
na jastuku.
Dorotija je pokrila usta rukom i ciknula od užasa. „Šta će ona u
krevetu s tobom?”
„Ja... Stela se plašila oluje pa sam je dovela da joj čitam priču i...”
Dorotija je domarširala preko sobe i razgrnula pokrivač sa Stele.
Onda je grubo zgrabila za ruku devojčicu, još poluusnulu, i izvukla je
iz kreveta.
„Ti ćeš, gospođice, sa mnom, i to odmah! Gore u potkrovlje, gde ti
je i mesto! Dosta mi je tog tvog besmislenog ponašanja, Sesili. Da
primiš crnačko sluškinjino dete u svoj krevet nečuveno!”
„Molim vas!”, uzviknula je Stela, pokušavajući da se izmigolji iz
Dorotijinog stiska. „Boli me!”
„Odmah da si je pustila, mama!”

552

Sesili je takođe ustala iz kreveta i cimala majku za ruku da pusti
devojčicu.

„Ne pada mi na pamet! Nije me briga šta radiš pod svojim krovom
u onoj zabačenoj zemlji koju nazivaš svojim domom, ali pod mojim
krovom prljavi mali crnčići žive u potkrovlju, gde im je i mesto!”

„Kako se usuđuješ da nazivaš Stelu prljavom! Čista je koliko i ja!”,
vrisnula je Sesili. „Lično sam je sinoć okupala!”

„Ti si je okupala?! Gospode bože, Sesili! Jesi li izgubila pamet na
onom tamo suncu? Ona je crnče, ćerka tvoje skuškinje!”

„Još jednom je nazovi ’crnčetom’ i kunem se da ću..
„Jao!”, kriknula je Doorotija kad su joj se Stelini zubići žarili u
ručni zglob, pa ju je konačno pustila. Stela je pritrčala Sesili, koja ju je
zaštitnički privila u zagrljaj.
„To dete je obična divljakuša! Gledaj!” Dorotija je pružila ruku.
„Ujela me je do krvi! Kunem ti se, Sesili, da želim da se ona i njena
majka gube iz moje kuće čim spakuju stvari. Moram da pozovem
doktora verovatno mi je prenela neku bolest!”
„Ne budi smešna, mama, Stela je zdrava kao ti i ja.”
„Kažem ti, želim da se danas gube iz moje kuće!”
„Dobro. Onda i ja idem s njima. I inače, više ni tren ne mogu da
budem u ovoj kući i slušam tvoje odvratne predrasude i rasističke
primedbe! Stela je samo dete, mama, isto kao bilo koje od tvojih
voljenih unučića!”
Graja je privukla Voltera, koji je izašao u pidžami iz spavaće sobe.
„Šta se to ovde dešava, za ime boga?”
„Tvoja kći je prošle noći spavala s crnčetom u krevetu”, izjavila je
Dorotija. „Opsceno!”
„Dobro, sad je dosta!” Sesili je podigla Stelu u naručje i mirno je
odnela u potkrovlje, gde ih je Lankenua čekala, uznemirena, na vrhu
stepeništa.
„Obuci se i obuci Stelu i brzo se spakujte, molim te. Odlazimo.”
Lankenua je zbunjeno prešla pogledom sa Sesili na Stelu, ali je učinila
kao što joj je rečeno.
Sesili se vratila u svoju spavaću sobu, obukla se i pobacala nešto
odeće u ručnu torbu. Priključila se Lankenui i Steli u hodniku i povela
ih dole, u predvorje.
„Šta to radiš, zaboga?”, rekao je Volter s vrha stepeništa, gledajući

553

kako Sesili u predvorju oblači Steli kaput, čizme i kapu.
„Mama kaže da Lankenua i Stela moraju napolje iz kuće, pa onda

i ja odlazim s njima, tata.”
Za trenutak su se gledali u oči, a Sesili je srce brzo tuklo u

očekivanju hoće li on stati u njihovu odbranu. Međutim, pošto njen
otac nije ništa rekao, okrenula se od njega s tužnim uzdahom.

„Meri, dovedi Arčera. I molim te, spakuj moje preostale stvari u
putni kovčeg. Kasnije ću poslati Arčera po njih”, kazala je
kućedomaćici, koja je malo dalje stajala očiju razrogačenih od šoka.

„Da, gospođice Sesili.”
Pošto je i sama obukla kaput, Sesili se okrenula roditeljima;
majčino lice bilo je još uvek crveno od gneva i držala se za ručni zglob.
Otac je oborio pogled pred njenim očima.
„Sram te bilo, tata”, promrmljala je, a na vratima se pojavio Arčer.
„Odvedi Stelu i moju služavku u kola i čekajte me napolju”, naredila
je Arčeru.
„Da, gospođice Sesili.” Arčer je rukom pozvao Stelu da mu priđe.
Sve troje su nestali kroz otvorena ulazna vrata.
„Dakle, to je tvoj izbor? Biraš njih radije nego nas?”, upitala je
Dorotija zapovednički.
„Ako je to jedini izbor koji mi ostavljaš, onda da, biram njih.”
Brišući suze koje su joj tekle niz lice, krenula je ka izlazu. I ne osvrćući
se, Sesili je zakoračila na ledeni vazduh i napustila roditeljski dom.

554

Elektra

Njujork

Jun, 2008.

555

47

„I nikad više nisam ponovo kročila kroz ta vrata.”
Stela je okrenula glavu ka njujorškom horizontu iza prozora.
Najpre se spustio sumrak, a onda i noć, a da nijedna od nas to nije
primetila.
„Ja... ne znam šta da kažem”, prošaptala sam i ustala. Za vreme
dugih sati slušanja bila sam stavila jastuk pod glavu i legla na kauč.
Videla sam samo siluetu svoje bake pod slabim svetlom, njen ponositi
profil, jedva vidljiv na prigušenim svetlima grada koja su ulazila u
sobu.
Pokušala sam da je zamislim kao devojčicu kakva je nekada bila;
kao bebu koju je nepoznata žena spasila od sigurne smrti i odgajila je
ovde, u Njujorku. Teško je bilo pomiriti to dvoje.
„Kuda ste otišle kad vas je Sesili izvela iz kuće?”
„Kod Rozalind, naravno. Znaš, iako sam se prestravila od vike i
grubih reči koje tad nisam razumela, Arčer me je uzeo za ruku, odveo
me napolje pa u kola, i smestio me na zadnje sedište. Dao mi je lizalicu
i rekao mi da sedim tu i čekam, da će sve biti dobro. I ja sam mu
verovala.” Na Stelinom licu pojavio se zračak osmeha. „Ostale smo
kod Rozalind i njenog muža Terensa nekoliko meseci Dorotija je
opozvala Sesilin porodični prihod. Pa smo tako neko vreme bile bez
prebijene pare. Spasila nas je Kiki Preston.”
„Kako to misliš?”
„Ostavila je kumici nasledstvo neke deonice i nešto gotovine
zahvaljujući kojem smo na kraju mogle da kupimo stan ulicu dalje od
Rozalind, u Bruklinu. Nije bio ni nalik onome na šta je Sesili navikla,
i kad se sad setim toga, uviđam da joj je moralo biti veoma teško. Toga
dana je izgubila celu porodicu zbog mene.”
„Sigurno te je mnogo volela.”
„Jeste”, Stela je klimnula glavom. “A ja sam nju obožavala.
Pokazala se i kao darovita nastavnica, pa je u njenim i Rozalindinim
rukama mala škola koju su osnovale postala sve jača i jača. Kad sam
navršila deset godina, uspele su da okupe dovoljno učenika da
iznajme zgradu. A kad sam otišla iz škole, imale su osamdesetoro
đaka i nekoliko belih, moram da dodam i šestoro nastavnika s punim

556

radnim vremenom.”
„Našla je svoju misiju.”
„Da, jeste. Bila je to neverovatna žena, i danas mi nedostaje.” U

glavi su mi se rojila pitanja na koja sam želela odgovore.
„Šta je bilo sa služavkom uz koju si odrasla i za koju si mislila da

ti je majka?”
„S Lankenuom? Oh, ostala je ovde, u Njujorku, s nama. U crkvi je

upoznala čoveka pa su se venčali godinu dana pošto smo napustile
kuću u Petoj aveniji. Preselili su se u stančić ovde, u Bruklinu, i
nastavila je da radi za Sesili i da se stara o meni.”

„A njen sin?”
„Kvinet je imao skoro šesnaest godina kad smo otišle iz Kenije.
Lankenua ga je pozvala da dođe i živi s njom, ali on je odbio. Bio ja
zadovoljan time da se stara o Rajskoj farmi.”
„Jesu li mrtvi?”
„Nažalost da”, uzdahnula je Stela. „Većina jeste, izuzev Beatriks.
Ona ima osamdeset pet godina i još je snažna. Volela bih da te jednog
dana upoznam s njom. Možeš li da upališ svetlo ?”
„Naravno.” Pružila sam ruku ka stočiću pored kauča. Blesak
svetlosti je nekako razbio čaroliju i obe smo se naglo vratile u
sadašnjost.
„Oh, bože, prošlo je dva posle ponoći”, prokomentarisala je Stela
gledajući na sat. „Moram kući.”
„Pozvaću ti taksi.”
„Hvala, draga. Ljubazno od tebe.”
Otišla sam do nastojnikovog telefona da sve organizujem, a Stela
je ustala i pomalo nesigurnim korakom otišla u kupatilo. Otišla sam
u kuhinju da popijem malo vode, i videla da su vrata Lizine sobe
zatvorena. Mora da se ušunjala u stan u nekom trenutku tokom
večeri.
Stela je izašla iz kupatila i prišla fotelji da uzme tašnu.
„Hoćeš li biti dobro večeras sama?”, upitala me je blago. „Mogu
da ostanem...”
„Biću dobro. Tu mi je prijateljica, ali hvala na ponudi.”
„Elektra, znam da ima još mnogo toga o čemu treba da raz-
govaramo.. . Da želiš i moraš i imaš svako pravo da saznaš sve o svojoj
mami. Ali nadam se da razumeš zašto je bilo toliko važno da čuješ sve

557

o tome kako sam došla u Ameriku. To ničim ne može opravdati ono
što se potom dogodilo, ali...”

„Shvatam, Stela. Idi kući i odmori se.”
„Kad želiš da ponovo dođem? Imam obaveza, ali kunem se da si
mi ti sad na prvom mestu.”
„Mogu li da te nazovem ujutru, kad malo odspavam?”
„Svakako. Laku noć, draga, i izvini ako sam te uznemirila.”
„U redu je”, kazala sam i otvorila joj vrata stana. „Barem me je
jedna stvar razveselila.”
„Šta?”
„To što stvarno potičem od jedne princeze”, osmehnula sam joj se.
„Laku noć, Stela.”

„Bogme, vas dve ste stvarno dugo razgovarale”, primetila je Lizi
kad sam sutradan ujutru ušla u kuhinju, osećajući se kao da sam
prethodne noći ušmrkala nekoliko crta i popila punu bocu votke.

„Da, stvarno jesmo”, složila sam se dok sam prilazila aparatu za
kafu, da sipam sebi jednu jaku.

„Dakle, jesi li sve izgladila s bakom?”
„Ne bih to baš tako nazvala, ali mislim da počinjemo da se
upoznajemo, da.”
„Dobro, dobro. Znaš da ne želim da se mešam, ali tu sam ako
poželiš o tome da razgovaraš, Elektra.”
„Znam, Lizi, hvala.”
„Danas pre podne idem u banku nadam se da su pripremili
formulare koje treba da potpišem da bih mogla da podižem svoj
novac. Onda ti se mogu skinuti s vrata.”
„Lizi, najozbiljnije, ja sam presrećna što si ovde. Štaviše, uz-
nemirila bih se kad bi sada otišla. Na svom putu samootkrivanja,
otkrila sam da mi ne prija da živim sama. Zašto ne bi ostala ovde za
stalno?”
„Oh, Elektra, smesta bih prihvatila, ali jednostavno ne mogu sebi
da priuštim tako veliku stanarinu.”
„Prvo, znaš da novac za mene nije problem. A drugo, i ja

558

pomišljam da živim negde drugde u gradu. Zakup mi uskoro ističe.
Pre neki dan sam bila s Majlsom u Harlemu, tamo se zaista oseća duh
zajedništva. Ovde gore kao da si bilo gde, zar nije tako?”

„Ako pod tim misliš da je bezlično, kao hotel, onda si u pravu, da.
Harlem i Majls, a?” Lizi mi se iscerila. „Sinoć nisam stigla da čujem
ništa o Majlsu. Mislim, očigledno je šta on oseća, ali šta je s tobom?”

„Pogrešno si shvatila, Lizi. Majls i ja smo samo dobri prijatelji;
pomažemo Vanesi i radimo na zajedničkom projektu. Iako je imao
mnogo prilika za to, nikad nije... pa, nije ništa pokušao.”

„Možda je stidljiv, Elektra, ili zazire. Hoću reći, ti si i zvanično
jedna od najlepših žena na svetu. Verovatno misli da si iznad njegove
lige”, kazala je Lizi, pa ustala i otišla do pulta. „Hoćeš tost sa
avokadom? Ako ja ne smem da jedem, bar da uživam dok ga pravim
za nekog ko sme.”

„Aha, može.”
„Bilo kako bilo”, nastavila je, „to je moja teorija o Majlsu. Iako je
ozbiljno zgodno parče, teško da je poznato ime ili milijarder, s
kakvima obično izlaziš, zar ne?”
„Da, nije, hvala bogu. Znaš šta? Nikad o tome nisam razmišljala na
taj način.”
„Onda bi možda trebalo da počneš. Oh, da promenim temu na
trenutak: dok sam sinoć bila u kuhinji da vam ne smetam, prelistavala
sam tvoju svesku za skiciranje, nadam se da nemaš ništa protiv.” Lizi
je pokazala ka svesci na stolu. „Neke kreacije su stvarno, stvarno
super.”
„Hvala, ali to su obične žvrljotine. Počela sam da crtam na
rehabilitaciji, sećaš se?”
„Trebalo bi da uradiš nešto s tim, Elektra. Ja bih definitivno kupila
te modele. Mnogo mi se sviđa čitav taj etno-izgled.”
„U stvari, baš sam juče o tome razmišljala. Ono kao... nabaviti
materijale iz etnički autentičnih izvora, a zaradu od kolekcije usmeriti
na svratište. Hoću reći, ne treba mi novac, zar ne?”
„Oh, kako bih volela da se to i na mene odnosi. Mislim da je ideja
sjajna”, kazala je stavljajući kašičicom avokado na ražani tost.

559

Pošto je stigla Merijem, a Lizi otišla u banku, istuširala sam se i
razmišljala o tome da li sam spremna da se vidim sa Stelom toga dana.
I zaključila sam da jesam, ili barem bi trebalo da budem. Naprosto
sam morala da znam.

Život se može razumeti unazad, ali se mora živeti napred...
Pao mi je na pamet Tatin citat za mene na obručastoj sferi. Možda
ga je izabrao zato što je znao da će Stela stupiti u kontakt sa mnom i
da će mi na kraju ispričati priču o mom poreklu. Ako je smatrao da
treba da znam, onda zaista moram imati u njega poverenja. Najzad,
on me je voleo više od bilo kog drugog bića na planeti...
Osokoljena tom mišlju, pozvala sam Stelu, koja se odmah javila na
telefon, i pitala je može li da dođe do mene kasnije toga dana.
„Naravno, ili bi možda ti volela da dođeš kod mene? Mogla bi da
vidiš gde smo živele Sesili i ja.”
„Još si u tom istom stanu?”
„Da, jesam, i nije se mnogo promenio otad”, nasmejala se Stela.
„Važi, doći ću ja kod tebe. U koliko sati?”
„Mogla bi u tri. Pa da pijemo čaj iz Sesilinih porcelanskih šolja.”
Zapisala sam adresu, a onda prekinula vezu i otišla u kuhinju da
vidim Merijem.
„Dobro jutro”, osmehnula sam joj se.
„Dobro jutro, Elektra. Kako si danas?”
„Dobro sam. Idem po podne u posetu baki i verovatno se neću
vratiti dokasno.”
„Oh, dobro.”
Spustila sam pogled na njenu pokrivenu glavu i uredne male prste
koji su leteli po tastaturi dok je kucala. Nešto u njenom govoru tela
navelo me je na pomisao da kod nje nije sve u redu. Ali pomislila sam
da to nije moja stvar i da ne treba da se mešam.
„Samo par stvari”, kazala sam vadeći koka-kolu iz frižidera. „Da
li bi, molim te, mogla da potražiš proizvođače pamučnih tkanina iz
Afrike? Po mogućstvu iz Kenije?”
„Bih, naravno”, odgovorila je Merijem. „Smem li da pitam zašto?”
„Zato što razmišljam o tome da kreiram kolekciju. Želim da sav
profit ide onom svratištu koje se Majls trudi da održi.”
Merijem je, kao i Lizi, reagovala veoma afirmativno, pa smo
provele pola sata tragajući za mogućim izvorima.

560

„Bilo bi super kad bi otišla tamo da upoznaš ženu koja izrađuje
ove tkanine”, primetila je Merijem.

„Možda jednog dana i hoću. Moji preci su iz Kenije.”
„Zaista? To ti je ispričala baka?”
„Da, a danas po podne ću čuti još više o tome. Možeš li da mi
razervišeš kola za tri, da me odvezu u Bruklin?”
„Naravno.”
„Sjajno. Sad idem na trčanje.”
I opet Tomi nije bio na svom mestu kad sam izašla i pretrčala ulicu.
Čudno je da neko ima ulogu u tvom životu, a ti nemaš pojma ni gde
živi ni kako da stupiš s njim u vezu ako iznenada iščezne.
Zadubljena u misli, nisam videla dva muškarca sve dok nisu
nasrnuli na mene. Jedan me je zgrabio otpozadi, a drugi mi strgnuo
roleks s ruke i otkinuo mi lančić s malim dijamantom oko vrata.
Nisam stigla ni da viknem ni da počnem da se otimam, a već su se
izgubili, ostavivši me obamrlu od šoka. Nagla sam se napred, za
trenutak obuzeta vrtoglavicom. A onda sam čula nečiji glas pored
sebe.
„Jeste li dobro, gospođo? Žao mi je što nisam mogao da po-
mognem, ali imali su nož.”
Podigla sam pogled i videla starijeg prosedog muškarca,
presamićenog još više od mene, ali iz prirodnih razloga.
„Eno tamo je klupa, dajte da vam pomognem da odete do nje”,
ponudio je.
Osetila sam kako me obuhvata oko krsta; ruka mu je bila izuzetno
čvrsta i utešna dok me je vodio prema klupi.
„Evo, odmorite se malo”, rekao je dok mi je pomagao da sednem.
„Izvinite, to je od šoka. Biću dobro za minut”, prodahtala sam.
„Izvolite, popijte malo vode. Nisam još otvorio bocu.” „Hvala.”
„Ne bi trebalo da sami trčite po parku. Ovi momci su profesionalci
videli su i vas i vaš nakit ranije i tačno su isplanirali gde da vas
čekaju.”
„Oh, ja sam kriva, glupača”, složila sam se. „Obično skinem sat,
ali...”
„Zato je vodim Popet sa sobom; naizgled je mala, ali obožava
nožne članke”, nasmejao se starac.
Spustila sam pogled i videla malog terijera s mašnom navrh glave

561

kako sedi uz noge gospodara i pilji naviše u mene. Taj prizor me je
naterao da se osmehnem.

„Živite negde ovde u blizini, zar ne?”, nastavio je starac.
„Aha, odmah tu, preko ulice, na Central park vestu.” Mahnula sam
rukom u pravcu svog stana.
„Onda smo komšije”, rekao je on. „Ja živim tamo desno, na Petoj.”
Pokazao je stambenu zgradu. „Već osamdeset i kusur godina rodio
sam se tamo.”
„Moja baka je neko vreme živela na Petoj aveniji, u onoj lepoj kući
s polukružnim pročeljem.”
„Ma nije valjda! Mislite na broj devetsto dvadeset pet? Na kuću
koja je nekada davno pripadala porodici Hantli Morgan?”
„Da, mislim da je ta”, odgovorila sam, jer mi se i dalje vrtelo u glavi
od šoka.
„Dakle, ja bih vam mogao ponešto ispričati o njima. Ona Dorotija
kakva je to bila ogorčena, džangrizava stara veštica”, nasmejao se on.
„Pošto joj je muž umro, živela je tu sama, godinama. Plašio sam je se
kao dete, sedela je uz prozor, sva u crnom, i zurila napolje kao majka
u filmu Psiho. Nikad nisam video da joj je neko došao u posetu,
nijednom.”
Bila sam suviše ošamućena da bih mu odgovorila.
Nastala je pauza, pa je dodao: „Znam ko ste vi video sam vas na
bilbordima. Iznenađen sam što nemate telohranitelja da trči s vama.
Ako ne želite da vam se ponovo desi nešto ovako, trebalo bi da
razmislite da zaposlite nekog.”
„Da, znam, ali uživam u slobodi, i...” Zaustila sam da kažem da
mogu da se sama staram o sebi, ali s obzirom na okolnosti, bilo je
očigledno da to nije istina. Pipnula sam se pozadi po vratu, na bolnom
mestu s kojeg je otrgnut lančič. Kupila sam ga sebi od jednog od prvih
velikih honorara i skoro nikad ga nisam skidala, pa sam se bez njega
osećala neobično ogoljeno. Videla sam da su mi prsti umrljani krvlju.
„Bolje da se pobrinete za tu posekotinu. Hoćete li da pozovem
nekog da dođe po vas?”
„Ne, biću dobro, blizu sam kuće”, kazala sam i obazrivo ustala.
„Otpratiću vas.”
I tako smo, moj novi anđeo čuvar, njegov maleni terijer i ja, polako
krenuli ka mojoj zgradi. Čak mi je i ponudio ruku dok smo čekali na

562

semaforu, da se oslonim dok prelazimo ulicu.
„Mnogo vam hvala”, kazala sam kad smo stupili pod tendu na

ulazu u moju zgradu.
„Oh, nema na čemu, gospođo. Bilo mi je zadovoljstvo da razgo-

varam s vama to se ne događa često u ovom gradu u poslednje vreme.
Treba da zovete policiju i prijavite napad rado ću biti svedok.”

„Policija će baš mnogo uraditi”, promrmljala sam dok je on iz
džepa vadio vizitkartu, koju mi je potom pružio.

„To sam ja, Dejvi Stejnmen, vama na usluzi. Navratite mi u posetu
i pričaću vam razne priče o onim Hantli Morganovima. Moja majka
ih je mrzela mi smo Jevreji, znate, i mada smo godinama bili susedi,
nikad nisu ni zastali pored nas.”

„Hoću. Hvala vam na pomoći, Dejvi”, osmehnula sam se, mahnula
njemu i Popet, pa nesigurnim korakom ušla u zgradu.

„Oh!”, kazala je Merijem kad sam ušla u kuhinju i skljokala se na
stolicu. „Šta se dogodilo, Elektra?”

„Napadnuta sam i opljačkana”, slegla sam ramenima. „Ali dobro
sam. Samo te molim da mi pogledaš vrat pozadi, jer ne mogu da
vidim ranu.”

Merijem je već bila ustala i uzela kutiju za prvu pomoć, koju smo
držali u kuhinjskom plakaru.

„Nikad mi se nije sviđalo to što trčiš sama po parku, Elektra.
Jednostavno, nije bezbedno, naročito za nekog tako poznatog kao što
si ti. Daj da vidim.”

„Možda shvatamo da je to što radimo opasno tek kad nam se nešto
dogodi. Ali znaš da uživam da budem sama. Jao!” Trgla sam se kad
sam osetila da me nešto peče po vratu.

„Izvini, moram da očistim posekotinu. Mala je samo tu gde ti se
lanac usekao u kožu kad su ti ga otkinuli s vrata. Stvarno bi trebalo
da zoveš policiju.

„Čemu? Neće ih uhvatiti”, promrmljala sam.
„Da bi imala izveštaj koji možeš predati osiguravajućoj kompaniji
zbog ukradenog nakita a i da se postaraš da se to ne desi drugima.”
„Valjda treba. Upoznala sam dragog starog gospodina koji kaže da
su me verovatno motrili, što je pomalo sablasno”, kazala sam dok mi
je Merijem stavljala gazu na ranu i lepila je flasterom.
„Da, jeste”, odgovorila je Merijem ljutito.

563

„Taj starac mi je rekao da bi trebalo da zaposlim telohranitelja.”
„Pa, slažem se s njim, Elektra.”
„Možda bi Tomi želeo to mesto”, kazala sam i ustala, pa počela da
preturam po kutiji prve pomoći tražeći brufen. „Zapravo, brinem se
za njega već neko vreme ga ne viđam. A ti?”
„Ne.”
„Da nemaš slučajno broj njegovog mobilnog telefona?”
„Ne, zašto bih imala?”, odgovorila je Merijem naglo.
„Zato što sam mislila da ste vas dvoje u kontaktu... Bilo kako bilo,
nadajmo se da će se pojaviti u narednih nekoliko dana. Dobro, idem
da se istuširam, da nešto prezalogajim za ručak, pa onda kod bake.”
Osmehnula sam se Merijem, koja mi je bila okrenuta leđima jer je
vraćala pribor za prvu pomoć nazad u plakar.
„Dobro, ima sušija u frižideru. Izvadiću ti.”
„Hvala.”
Dok sam prelazila Bruklinski most na putu do Stelinog stana,
ponovo sam razmišljala o Merijem, o tome kako je njeno uobičajeno
pribrano i spokojno držanje sasvim sigurno poremećeno. Instinktivno
sam slutila da se s njom nešto dešava, samo nisam znala u čemu je
problem. Morala sam da saznam da nisam ja u pitanju, jer ne bih
mogla podneti da je izgubim.
Stigla sam u Sidni plejs, izašla iz kola i ugledala niz urednih
kamenih gradskih kuća, kao i novijih, od crvene cigle. Pločnik je bio
pod drvoredom, u atmosferi mira i diskretnog bogatstva. Popevši se
stepenicama kuće od smeđeg kamena, s lepim žardinjerama punim
cveća u prozorima, pritisnula sam dugme pored prezimena Džekson,
i na vratima se za nekoliko sekundi obrela moja baka.
„Dobro došla, Elektra”, kazala je i uvela me u predvorje, a onda
pravo u veliku prostoriju s prozorima na pročelju kuće i pozadi, ka
vrtu. Zapazila sam starinski nameštaj: kauč tapaciran tkaninom sa
cvetnim dezenom i dve izlizane kožne fotelje ispred velikog kamina.
„Ovo je divno”, rekla sam, a to sam i mislila, iako sam se osećala
kao da sam upravo kročila u neko davno, drugačije stoleće. Bilo je
nečeg utešnog u toj atmosferi kao da je sve to oduvek tu.
„Izvini zbog enterijera, nikad me nije mnogo zanimalo uređenje
stana”, kazala je Stela pomerajući gomilu papira s kauča na stočić za
kafu, na kojem se već nalazila hrpa fascikli. „Šta bi da ti donesem da

564

popiješ?”
„Može koka-kola, ako imaš.”
„Imam, naravno. Hoćeš sa mnom da vidiš i druge delove stana?”
„Važi”, složila sam se, a ona je otvorila vrata u zadnjem delu sobe,

sišla niz nekoliko stepenika u nisko prizemlje i ušla u kuhinju.
Kuhinja je imala dvokrilna vrata koja su vodila u lep vrt. Zidovi su
bili neke čudne žute boje, verovatno požuteli od starosti, nagađala
sam, a tavanica je imala pukotine u cik-cak. Veliki, staromodni sto od
borovine bio je prekriven papirima i fasciklama, a tu je bio i šporet
kakav sam nedavno bila videla u nekom filmu iz pedesetih godina
prošlog veka. Uz zid se nalazila vitrina s policama punim živopisnog
keramičkog posuđa.

„Uglavnom je sve isto kao kad sam živela ovde kao dete.”
„Je li i moja mama živela ovde s tobom?”
Videla sam kako je zastala nekoliko sekundi pre nego što će
odgovoriti.
„Jeste. Sesili je kupila ovaj stan od nasledstva koje joj je ostavila
Kiki, za malo novca jer su nekretnine u ovom kraju tad još bile jeftine.
Kad smo se uselile, bilo je svega u kraju, ali ona je ovde napravila dom
za nas, a sad se ova oblast smatra poželjnom’ na tržištu nekretnina.
Gore su bile spavaće sobe za Sesili, pa jedna za mene, i još jedna za
Lankenuu, dok se nije preselila u svoj dom, s mužem. Hoćeš da
sednemo u baštu? U ovo doba dana ima sunca.”
„Naravno”, odgovorila sam, a Stela me je povela napolje, na
terasu, na kojoj se nalazio starinski sto od kovanog gvožđa i dve
stolice, nekad ofarbani u belo, ali sad se boja oljuštila i pozeleneli su
od mahovine.
„Trudim se da sve održavam”, kazala je pokazujući vrt, koji je bio
prepun raznih procvetalih biljaka kojima nisam znala nazive. „Dok se
Sesili starala o njemu, bio je njena radost i njen ponos. Reznice i rasad
joj je slala njena prijateljica Ketrin čak iz Kenije, ali kad je spao na moju
brigu, zavladao je korov. Toliko sam često odsutna da jednostavno
nemam vremena, a ni sklonosti.”
„Da li se Sesili ikad više vratila u Afriku? Jesi li se ti vratila?”,
upitala sam.
„Odgovor je ’da’ na oba pitanja. Shvatam da ih imaš stotinu,
Elektra, ali pre no što si stigla, razmišljala sam o tome kako je najbolje

565

da nastavim s pričom hronološkim redom.”
„Dobro, ali samo jedno moram da te pitam, Stela je li moja mama

živa? Mislim, ne može biti tako stara i..
„Mnogo mi je žao, Elektra, ali ne, nije. Umrla je pre mnogo

godina.”
„Oh... dobro.”
Stela je pažljivo pružila ruku i stavila je na moju. „Da li ti treba

malo vremena pre nego što počnem da ti pričam šta se dogodilo pošto
smo otišle iz kuće na Petoj aveniji?”

„Ne. Mislim, ne možeš da oplakuješ nekog kog nikad nisi ni
upoznala, zar ne? Samo mi je bilo potrebno da znam.”

„Možeš da oplakuješ pomisao na nju.”
Progutala sam knedlu u grlu, jer je moja baka bila u pravu. Bio je
to kraj svih fantazija koje sam ikada gajila o tome kako ću upoznati
majku koja me je rodila. Mnogo sam mislila na nju kad sam bila mala
i kad sam zapadala u nevolje s Ma pošto bih uradila nešto što ne treba.
Zamišljala sam je (sigurna sam, kao i većina usvojene dece) kao
anđeosko prisustvo koje će dolebdeti s nebesa, priviti me u zagrljaj i
kazati kako me bezuslovno voli, kakva god da sam.
„Sve je u redu”, klimnula sam glavom, „samo želim da sad znam
sve, pa da mogu da krenem dalje. Kad si ti saznala da Lankenua nije
tvoja prava majka?”
„Kad je htela da se uda. Lankenua je krenula u potpuno nov život
bez mene, pa su mi njih dve zajedno rekle.”
„Jesi li se uzrujala kad si saznala istinu?”
„Nisam, zato što je ona, premda me je volela, uvek imala sporednu
ulogu u odnosu na Sesili. Mogle bismo, pretpostavljam, reći da je bila
moja dadilja. Mene je odgajila Kuja Sesili i uvek sam je gledala kao
majku. Iznenada se pojavio problem kad se Sesili setila da smo
Lankenua i ja došle u Sjedinjene Države s vizom koja nije obnovljena.
Tako da smo obe tehnički bile ilegalne strankinje. Lankenua je dobro
prošla jer se udala za američkog državljanina, a u to vreme se tako
automatski dobijalo državljanstvo. Ali sa mnom je ostao problem.
Sesili je želela da me legalno usvoji, međutim u to vreme je bilo
nečuveno da bela žena usvoji crnačko dete. Pošto je Lankenua trebalo
da se odseli, konačno je odlučeno da me zvanično usvoji Rozalind.
Njen muž Terens je bio advokat, a kroz aktivizam su stekli uticajne

566

prijatelje. Tad je tako bilo najjednostavnije. Zato sam postala Stela
Džekson i konačno dobila državljanstvo i pasoš Sjedinjenih Država,
iako sam nastavila da živim ovde, sa Sesili.”

„Džekson... naravno! Nisam ranije povezala prezimena. Ta
Rozalind mi zvuči kao đavolski dobra žena.”

„Oh, jeste, bila je, i mnogo je uticala na mene u životu. Ne možeš
da zamisliš kako je bilo rasti kao mlada crnkinja pedesetih, a ako iole
poznaješ američku istoriju, shvatićeš da je to bilo neverovatno vreme
promena za crnce širom Amerike.”

„Moram da budem iskrena, Stela: ne znam ništa o američkoj
istoriji. Išla sam u školu u Evropi, gde su nas učili samo tamošnju
istoriju.”

„Shvatam, ali čak i ti si morala čuti za Martina Lutera Kinga
Juniora?”

„Aha, znam za njega, naravno.”
„E pa, u vreme kad sam ja dobila stipendiju za Vašar 1959, baš kao
što su Sesili i Rozalind i planirale, u Sjedinjenim Državama je sve
vrilo. U Ujedinjenim nacijama su 1948. doneli Univerzalnu
deklaraciju o ljudskim pravima, što je bio prvi korak ka ukidanju
segregacije. Pošla sam na koledž baš kad su na Jugu bili u jeku protesti
protiv segregacije. I naravno, pošto sam rasla uz Rozalind i Beatriks
kao mentorke, svim srcem sam se uključila u akciju. Još se sećam kako
su ona i Sesili slavile pedeset četvrte, kad je Vrhovni sud Sjedinjenih
Država odbacio rasnu segregaciju u državnim školama kao
neustavnu. To je značilo da segregacija... Znaš li šta znači ta reč?”
Stela se naglo okrenula ka meni.
„Da, odvajanje crnaca od belaca.”
„Tačno to. Dakle, Odbor za obrazovanje je tehnički bio nadležan
samo za škole, ali to je otvorilo branu i pokuljala je bujica protesta
protiv segregacije kao nezakonite i u svim ostalim oblastima. Tad je
doktor King postao slavan. Organizovao je bojkot na Jugu pošto je
mlada aktivistkinja Roza Parks odbila da ustupi mesto belkinji u
javnom prevozu. Bojkot je podrazumevao da nijedan crnac ili
crnkinja više ne uđe u autobus dok se segregacija ne ukine, a to je
bacilo na kolena autobuske kompanije na Jugu.”
„Au”, kazala sam polako poimajući ono što govori.
„Iako se sve to dešavalo na Jugu, studenti su ovde na Severu

567

organizovali proteste podrške. Oh, Elektra”, uzdahnula je Stela, „tako
je teško objasniti mladima kao što si ti, koji svoja prava uzimaju
zdravo za gotovo, ali tada, davno, bili smo poneti ciljem koji je bio
veći od svakog od nas pojedinačno.”

Kad je zastala i kad joj je pogled odlutao u baštu, videla sam u
njemu svetlost sećanja na te slavne dane.

„Jesi li ikada uhapšena na demonstracijama?”, upitala sam je.
„Jesam nekoliko puta, da, i ponosna sam što mogu da ti kažem da
tvoja baka ima kriminalni dosije. Optužena sam za izazivanje javnih
nereda, zajedno sa svojih šestoro kolega s koledža a da ti ne pričam o
brutalnosti policije. Ali nije me bilo briga, ni mene ni moje prijatelje,
jer je bilo važnije ono za šta smo se borili sloboda u celoj zemlji i pravo
da budemo tretirani jednako kao i beli Amerikanci. Kad je situacija
dostigla kulminaciju u leto šezdeset treće, upravo sam bila završila
poslednju godinu studija na Vašaru. Atmosfera je u to vreme bila
neverovatna; nas dvesta pedeset hiljada je učestvovalo u Maršu na
Vašington, i svi smo se okupili da mirno slušamo čuveni govor
doktora Kinga.”
„Imao sam san“, promrmljala sam. Čak sam i ja za to čula.
„Da, taj. Nas četvrt miliona bez ikakvog ispoljavanja nasilja. Bilo
je.Stela je progutala knedlu„bio je to najvažniji trenutak u mom
životu, koji je u mnogo čemu uticao na moju budućnost.”
„Verujem”, klimnula sam glavom, obuzeta sebičnom željom da
završi s lekcijom iz istorije. “I šta si onda radila?”
Stela se nasmejala. „Pošla sam očekivanim putem i upisala se na
studije prava na Kolumbiji, baš ovde, u Njujorku, sa samo jednom
mišlju u glavi: da postanem najveći advokat za ljudska prava koji je
ikada postojao. Osećala sam se kao da me je sam Bog poslao u
Ameriku i pružio mi sve te šanse sa samo jednim ciljem na umu da
pomognem drugima poput mene koji nisu imali toliko sreće.
Međutim, u životu ništa ne ide po planu, zar ne?”
„Kako to misliš?”
Stela me je za trenutak pogledala. „Znaš, mislim da je vreme za
onaj čaj koji sam ti obećala. A kupila sam i pogačice, voliš li
pogačice?”
„Uf, je l’ to ono slično mafinima s grožđicama? Mislim da ih je naša
kuvarica ponekad pravila jer ih je Tata voleo.”

568

„Tako nešto. Sesili i njena prijateljica Ketrin su ih obožavale. Sedi
ovde, ja ću sve izneti.”

I tako sam sedela i čekala da mi baka servira popodnevni čaj, s
nejasnim osećanjem da joj zapravo treba vremena da se pribere da bi
mi nešto ispričala. Popodnevno sunce je bilo prilično jako i
uspavljivao me je miris nekog egzotičnog ružičastog cveta umršene
lozice. Sklopila sam oči i pokušala da pojmim i prihvatim sve što mi
je Stela ispričala, s grižom savesti što ne znam ništa o tome što su
radile žene poput Stele i Rozalind da bi meni omogućile jednakost i
slobodu koje danas uživam.

Istorija je bila nešto što sam povezivala s vitezovima na konjima i
kipovima gospi što leže na grobnicama u kriptama crkava u koje nas
je Tata vodio kad god bismo se zaustavili u nekom srednjovekovnom
gradu za vreme letnjih raspusta. Istorija o kojoj je Stela govorila bila
je iz novije prošlosti, iz vremena u kojem je ona živela. Ona i njeni
prijatelji su rizikovali svoje živote da bih ja bila slobodna da budem
to što jesam...

Zbog toga me je obuzelo osećanje da sam bila sitna i sebična kad
god sam pomišljala da ja imam probleme.

„Evo”, rekla je Stela donoseći poslužavnik na kojem su bili divan
porcelanski čajnik, dve šolje s tacnama i bokal mleka.

„Možeš li da sipaš dok ne donesem pogačice?”
„Da, naravno.”
Iako nisam velika ljubiteljka čaja, uzela sam nešto što je izgledalo
kao malo sito i konačno shvatila da se time zadržava lišće iz čajnika.
Onda sam dodala mleko.
„Ovo je dardžiling”, kazala mi je Stela kad se vratila, „meni
najdraži čaj na planeti.”
„Kako to da si stekla toliko engleskih navika kad je Sesili zapravo
bila Amerikanka?”, upitala sam je i pažljivo otpila gutljaj čaja. Prvi
put mi se zaista dopao njegov ukus.
„Zato što je u ono vreme Kenija bila pod britanskom vlašću, a
Sesilina prijateljica Ketrin je, kao što znaš, bila Engleskinja, da ne
pominjem, naravno, Bila. Evo, probaj pogačicu; s mladim kajmakom
i džemom je najbolje.”
Poslušala sam je, samo da bih joj ugodila; bile su jake i slatke i
lepljive u ustima, sve u isto vreme.

569

„Elektra, teško je ono što moram da ti kažem. Mogu samo da se
nadam da ćeš razumeti. Stidim se.”

„S obzirom na moju životnu priču, Stela, sigurna sam da ću
razumeti. Sumnjam da si učinila nešto sramnije od totalne uređenosti
akoholom, drogom i pilulama za spavanje, pa posle i povraćanja po
sebi.”

„Pa, ovo je drugačije, mnogo gora vrsta srama, i molim se bogu da
mi oprostiš.”

„Dobro, obećavam da ću ti oprostiti. Pucaj sad”, odvratila sam
nestrpljivo.

„Znaš, to što sam ti rekla, za onaj dan Marša na Vašington, da je za
mene to bio začetak mnogih stvari u životu...”

“Da?”
„E, u to vreme sam izlazila sa da kažem viđala se mladićem kog
sam upoznala na protestu. On nije imao fakultetsko obrazovanje, bio
je strastveno angažovan za naš cilj i držao je neverovatno zapaljive
govore. Iako neobrazovan, bio je bistar i harizmatičan i, pa... zaljubila
sam se u njega. I te večeri u Vašingtonu, posle govora su svi bili poneti
ne možeš ni da zamisliš to osećanje ja i... ovaj, i on... pa, vodili smo
ljubav. Pod drvetom u parku.”
„I to je to? Stvarno, Stela, dajem ti reč da nisam nimalo šokirana.
Pa ljudi ste, svi smo radili takve stvari”, uveravala sam je.
„Hvala ti, Elektra.” Stela je izgledala kao da joj je laknulo. „Strašno
je neprijatno kad žena od šezdeset osam godina mora da ispriča svojoj
unuci tako nešto.”
„Sve je u redu, bez brige. I šta se onda desilo?”, upitala sam,
premda sam već nagađala odgovor.
„Ubrzo potom otkrila sam da sam trudna”, kazala je Stela. „Bio je
to veliki šok mislim, diplomirala sam kao najbolja u klasi na Vašaru,
i već mi je bilo potvrđeno mesto na Pravnom fakultetu Univerziteta
Kolumbija. Sećam se da sam se vratila u ovaj stan, znajući da moram
reći Sesili šta se dogodilo. Mislim da se nikad u životu nisam više
plašila nego u tom trenutku.”
„Zato što si mislila da će te razbaštiniti?”
„Ne, ne zbog toga, više zbog toga što je sve što je radila i žrtvovala
za mene propalo. Nisam mogla podneti da je izneverim.”
„Kako je reagovala?”

570

„Znaš kako? Bila je neverovatno sabrana. Zbog toga mi je nekako
bilo još gore valjda sam mislila da zaslužujem grdnju i bes. Prvo me
je pitala da li volim oca deteta, a pošto sam već mnogo razmišljala od
tog... događaja, odgovorila sam kako mislim da ga ne volim. Da su me
samo ponele opšte emocije te večeri. Onda me je pitala da ii želim
bebu i rekla sam joj iskreno da ne želim. Strašno je to priznati, zar ne,
Elektra?”

„Isuse, nije.” Zavrtela sam glavom. „Hoću reći, ja sam starija nego
što si ti bila onda, a isto bih se osećala. I onda? Otišla si na abortus?”

„Abortus je šezdesetih bio nezakonit, mada mi je Sesili rekla da se
diskretno raspitala i da su joj kazali za dobrog hirurga koji obavlja
abortuse u tajnosti. Ali nisam mogla.”

„Zašto?”
„Zato što sam uz Sesili, Rozalind, Terensa i njihovu decu vaspitana
kao hrišćanka. Verovala sam u Boga tada i verujem u Boga i sada.
Uzeti ljudski život kad se ljudsko biće ne može pitati o tome, i
jednostavno ga odbaciti zato što mi ne odgovara u tom trenutku, za
mene je bilo nezamislivo. Predložila sam da se udam za oca deteta,
ali Kuja Sesili je rekla da ne treba da se udajem za njega ako ga ne
volim, da ćemo se nas dve same snaći. Predložila je da odgodim
studije za godinu dana i da je ona spremna da se stara o bebi umesto
mene, kako bih mogla da nastavim sa školovanjem.”
„Zvuči mi kao da je bila neverovatna žena”, primetila sam, a to
sam iskreno i mislila.
„Bila je moja Kuja; volela me je, a ja sam nju obožavala”, Stela je
slegla ramenima. „I tako se i dogodilo. Uspela sam da odložim studije
prava i, kad je došlo vreme, rodila sam tvoju majku.”
„Koje je to godine bilo?”
„Hiljadu devetsto šezdeset četvrte. One godine kad je konačno
donet Zakon o građanskim pravima.”
„Ja...”
Konačno ću čuti o svojoj majci, pomislila sam.
„Kako se zvala?”
„Dala sam joj ime Roza, po Rozi Parks, ženi koja je sve započela.”
„Divno ime”, kazala sam.
„Bila je stvarno slatka beba, oh, bože, kako je bila slatka”, Stela se
nasmešila, a oči su joj se napunile suzama. „Oprosti mi, Elektra, ovo

571

je trenutak kad ti treba da oplakuješ, a ne ja. Ne znam šta me je
spopalo, obično nisam plačljiva.”

„Nisam ni ja, ali odnedavno samo lijem suze. Mislim da je dobro
izbaciti ih.”

„Da, jeste. I hvala ti što si tako zrelo prihvatila ono što sam ti dosad
ispričala.”

„Hej, imam osećaj da najgore tek dolazi.”
„Bojim se da si u pravu.”
„Dakle?”, upitala sam je i sipala sebi još čaja, samo da nešto radim.
Neizvesnost me je ubijala.
„Dakle, završila sam studije prava dok se Sesili starala o Rozi, a
onda sam se zaposlila u Njujorku, u stambenoj asocijaciji, i lobirala za
kancelariju gradonačelnika, i niko nije mogao da postigne bolje
uslove za stanare kao što sam mogla ja. Bavila sam se malim
parnicama, branila žene s četvoro dece koje žive u jednoj sobi i bez
sanitarnih uslova... Ali ono što sam zaista želela bilo je da radim
velike stvari. A onda su mi ponudili da uđem u NAUO to je
Nacionalna asocijacija za unapređenje obojenih u njihov pravni tim.
Radila sam s pravnicima iz svih krajeva zemlje, savetovala ih kako
postupati u slučajevima kršenja građanskih prava.”
„Izvini, ali šta to zapravo znači?”
„Recimo, kad bi uhapsili crnca i ako bi bilo očigledno da su
policajci podmetnuli dokaze protiv njega, mogli smo sprovesti
istragu, a onda sedeti sa odbranom na sudu, da bismo ih savetovali.
Oh, Elektra, to je bio posao o kojem sam sanjala godinama i potpuno
me je zaokupljao. Morala sam da putujem po celoj zemlji, kako bih
pružala pomoć advokatima u raznim sudskim slučajevima.”
„Što znači da često nisi bila kod kuće.”
„Da, nisam, ali Sesili me je podsticala, nikad, nijednom mi nije
izazvala osećanje krivice zbog toga što je ona kod kuće i stara se o
Rozi dok ja ganjam karijeru. Sve je išlo dobro i počela sam da postajem
ime u svetu građanskih prava. A onda, kad je Roza imala pet godina,
sve se promenilo...”

572

Sesili

Bruklin, Njujork

Jun, 1969.

Enkong – dom
porodi na nastamba Masaija

573

48

„Ćao, ćao, budi dobra devojčica, važi?”, kazala je Sesili mašući
Rozi, a onda izašla iz prostrane učionice koju su Rozalind i ona
okrečile u jarkožuto, pa je uvek izgledala veselo i privlačno. Ona nije
imala nastavu toga dana, pa je otišla odmah nazad u stan, da
nadoknadi posao. Kad je Stela rodila Rozu, Sesili je skratila nastavno
radno vreme da bi bila kod kuće s bebom. Dodatnu, preko potrebnu
zaradu ostvarivala je kao honorarni knjigovođa, što je mogla da radi
kod kuće.

Sesili je stigla kući umorna. Možda naprosto zato što stari,
pomislila je te godine će napuniti pedeset tri ili zato što je Roza mnogo
zahtevnija nego što je to bila Stela kao dete. Sve je bila borba čak i
najjednostavnija radnja kao što je obuvanje cipela mogla se pretvoriti
u bitku ako Roza nije bila raspoložena da ih obuje.

„Ili sam možda jednostavno zaboravila kako je to imati
petogodišnje dete”, uzdahnula je, pa ušla u stan i prešla pogledom po
haosu koji je Roza prethodno napravila valjajući se od besa po podu
dnevne sobe.

Pošto je pokupila igračke u korpu i sklonila ih, sišla je u prizemlje
i latila se sudova. Lankenua se odselila iz Bruklina dve godine pre
toga, na svoj pedeseti rođendan. Muž joj je dobro zarađivao, počeo je
kao mehaničar i s vremenom uštedeo dovoljno da otvori vlastitu
radionicu u Nju Džerziju. Sesili se nadala da je razlog zbog kojeg je
otišla taj što jednostavno više nije morala da radi i što je želela da
provodi vreme kod kuće i stara se o mužu. Podozrevala je, međutim,
da i Lankenua muku muči s Rozom, a osim toga, dnevnice koje joj je
plaćala bile su bedne. Znala je da je Lankenua zapravo ostala tako
dugo samo iz ljubavi.

„Oh, gospode”, uzdahnula je Sesili i zapitala se da li da ostavi
šerpe i lonce kućnoj pomoćnici koja će uskoro doći, ali ponos je
prevladao. Pošto je završila s pranjem sudova i otvorila vrata kućnoj
pomoćnici koju je mogla sebi da priušti samo jednom nedeljno Sesili
je skuvala sebi jaku crnu kafu i otišla u vrt da sedne i predahne
nekoliko minuta pre no što počne s poslom. Gledala je u korov koji je
nabujao kao i obično po toplom junskom vremenu. Kasnije će ga

574

počupati, pomislila je. Kopanje zemlje ju je oduvek smirivalo, čak i na
ovoj maloj parceli, nalik poštanskoj markici u poređenju s
veličanstvenim vrtom koji je stvorila kod kuće u Keniji.

Čula je zvono na vratima, ali nije reagovala gotovo sigurno je
poštar, pa će mu otvoriti kućna pomoćnica i preuzeti to što je doneo.
Bilo je tako toplo na suncu da je gotovo zadremala kad je začula glas
iza sebe.

„Zdravo, Sesili.”
Bio je to dubok, poznat glas koji nije mogla odmah da prepozna.
Otvorila je oči i videla da joj nešto zamračuje sunce.
Podigla je pogled ka onom ko je to izazvao i za trenutak pomislila
da halucinira jer je to bio njen muž Bil, oko čije je prilike sunce iza leđa
stvaralo nekakav anđeoski oreol.
„Oh, bože!”, izustila je, jer zaista nije imala šta drugo da kaže.
„Otkud ti ovde, za ime sveta?”
„Prvo i pre svega, mislim da si tehnički i dalje moja supruga.
Drugo, godinama već dobijam pozive da ti dođem u posetu ovamo,
u Njujork”, odgovorio je Bil. „Konačno sam zaključio da je vreme da
prihvatim tvoju ponudu.”
„Možeš li, molim te, da se skloniš sa sunca? Jedva ti vidim lice.”
„Izvinjavam se”, rekao je Bil i pomerio se da izvuče stolicu s druge
strane stola od kovanog gvožđa. Tek tada je videla da mu je kosa i
dalje gusta, ali gotovo potpuno seda. Njegovo lepo lice bilo je u
dubokim borama, koje su govorile mnogo o životu na jakom suncu i
stresovima koje je preživeo tokom dva svetska rata. Da, izgleda stariji,
pomislila je, pa ipak je fizički jak kao i uvek, zaključila je pošto je
prešla pogledom po njegovom još uvek mišičavom telu.
„Da nemaš slučajno hladno pivo?”, upitao ju je.
„Nemam. Samo limunadu.“
„Onda ću to, hvala.”
Sesili je ustala i otišla unutra da donese limunadu iz frižidera. Iako
je spolja ostala mirna, srce joj je lupalo kao ludo. Bil njen muž došao
je ovamo, u Njujork, sedi na njenoj terasi. Ta pomisao je bila toliko
nadrealna da se pljesnula po obrazu kako bi se uverila da ne sanja.
„Evo”, kazala je spuštajući čašu pred njega. On ju je podigao i
iskapio.
„Odlična”, osmehnuo joj se. „Došao sam sa aerodroma pravo

575

ovamo. Zar nije neverovatno kako se vreme promenilo? Nekad se
nedeljama putovalo do Njujorka. Sad treba samo nakoliko puta
presedati iz aviona u avion i začas stigneš. Svet je iz dana u dan sve
manji.”

„Bogme jeste”, složila se Sesili, osećajući njegov pogled na sebi.
„Šta je? Imam mrlju na obrazu?”

„Ne, samo sam pomislio kako se skoro uopšte nisi promenila
otkad sam te poslednji put video. A ja...”, uzdahnuo je, „... ja sam
danas starac.”

„Prošlo je dvadeset tri godine.”
„Zaista? Kako vreme leti. Meni je gotovo sedamdeset godina,
Sesili.”
„A ja imam pedeset tri, Bile.”
„Sasvim sigurno ne izgledaš tako.”
Zatim je među njima zavladala duga tišina dok su zurili u mali vrt,
ne znajući šta više da kažu.
„Zašto si ovde, Bile?”, konačno je upitala Sesili. „Ušetao si, mrtav
hladan, kao da smo se juče rastali. Barem si mogao zvati da se najaviš,
a ne da mi prirediš najveći šok u životu!”
„Zaista se izvinjavam, draga moja. Kao što se možda sećaš, telefon
i ja nikad nismo bili veliki prijatelji, ali savršeno si u pravu. Trebalo je
da te upozorim na svoj dolazak. Ovde je vrlo mirno, zar ne?”,
prokomentarisao je. „Oduvek sam imao viziju Njujorka kao
grozničavog mesta.”
„Pođi samo nekoliko blokova ka centru i videćeš da jeste takav.”
„Primećujem da si donela malo Afrike u Bruklin.” Bil je pokazao na
hibiskus, bujan i visok, uz lozicu.
„Da, Ketrin mi je poslala sadnice i seme, i gle čuda, nekoliko je
uspelo da preživi i da se primi. Kako je ona?”
„Na farmi, ista kao i uvek”, Bil je slegao ramenima. „Sigurno si
čitala o pobuni Mau Mau?”
„Da, pisala mi je da mi javi šta se dešava. Ona i Bobi su otišli s
decom u Škotsku, na bezbedno, dok je trajalo.“
„Kao i na hiljade belih doseljenika; svi su se plašili najgoreg, mada
su novinski izveštaji o pokoljima koje su nad belcima izvršili njihovi
bivši radnici bili mnogo preuveličavani. Ukupno nas je trideset
petoro stradalo u toj krvavoj predstavi. Poneka farma je zapaljena, ali

576

najviše krvoprolića je bilo među samim Kukujima. Sam bog zna
koliko ih je izginulo kad su se okrenuli jedni protiv drugih, čak i
rođaci, u borbi za moć. A ni naša vlada nije bila od velike pomoći
brutalno su postupali sa izazivačima ustanka Mau Mau; obešeni su
mnogi nevini ljudi. Siguran sam, međutim, da znaš da je Kenija
konačno zadobila nezavisnost šezdeset treće. Nema više kolonijalne
vlasti.”

„A ti si ostao tamo sve vreme? Često sam mislila na tebe i pitala
se da li ćeš ostati. Nekoliko puta sam ti pisala preko kluba Mutijaga,
ali nikad nisam dobila odgovor. Da budem iskrena, nisam imala
pojma da li si živ ili mrtav.”

„Oprosti mi, Sesili. Čak i da nisam primio tvoja pisma možeš da
zamisliš koliko je sve bilo u haosu gledano iz ove perspektive, trebalo
je da ti se javim, ako ništa drugo, a ono bar da ti kažem da smo ja, tada
i Vulfi, a i Kvinet, još živi i savršeno bezbedni.”

„Kad je... Mislim kako je Vulfi uginuo?” Pomisao na njenog vernog
druga i na to kako ga je ostavila izazvala je u njoj talas osećanja i griže
savesti.

„Od starosti, u snu. Pošto si otišla, zbližio se s Kvinetom i stalno je
bio uz njega, savršeno srećan.”

„A Rajska farma?”
„Ostala je neoštećena, mada bi tvom starinskom nameštaju
dobrodošlo temeljno čišćenje. Kao što znaš, nisam neka domaćica.”
Bil se jedva primetno nasmešio Sesili.
„A kako je sad tamo?”
„U stvari, posle stagnacije pedesetih i ranih šezdesetih, Kenija
doživljava pravi bum. Predsednik Kenjata održao je upečatljiv govor
ubrzo posle sticanja nezavisnosti, u kojem je pozvao bele farmere da
ostanu i da pomognu u razvoju privrede pa su mnogi od nas i ostali.
Neki su, naravno, odlučili da prodaju imanja novoosnovanoj Lend
banci, ali investicije samo pristižu, a avioni svakoga dana sleću i
donose turiste koji žele na safari.”
„Onda novi režim, uz takav budžet na raspolaganju, obezbeđuje
bolju zdravstvenu zaštitu i obrazovanje svome narodu?”
„Ne bih išao tako daleko.” Bil je prevrnuo očima. „Jednostavno,
činjenica je da se ni za koga ništa nije promenilo. Čini mi se da su
siromašni i dalje siromašni kao što su oduvek i bili, prokleti putevi su

577

i dalje neprohodni kao i uvek, a što se tiše obrazovanja... Pa, još je
rano, moramo se nadati da će se situacija popraviti za novu
generaciju, čiji su roditelji bili spremni da polože živote za
nezavisnost.”

„Zvuči kao da smo i ti i ja preživeli revoluciju, svako u svojoj
zemlji”, složila se Sesili suvo. “I da, moramo živeti u nadi da će
budućnost biti svetlija. Inače, kakva je svrha tolike patnje?”

„Baš tako. Dakle, reci mi šta si ti radila u poslednjih dvadeset
godina? Kako je Stela?”

„Oh, ona je naprosto neverovatna”, osmehnula se Sesili. „Postala
je advokat za građanska prava. Radi za NAUO, Nacionalnu
asocijaciju za unapređenje obojenih, u njihovom odeljenju za pravne
poslove, i mnogo vremena provodi u avionu, na putu po celoj zemlji
savetuje advokate kako da se bore u sudskim slučajevima u kojima su
očigledne rasne predrasude. Mnogo se ponosim njome, a sigurna sam
da bi se i ti ponosio.”

„Gospode bože, skidam ti kapu, Sesili. Ko bi pomislio da će ona
Masai beba koju je majka ostavila postati borac za slobodu potlačenih
masa?”

„To je put koji je odabrala i koji strastveno sledi, Bile. Oduvek je
bila veoma pametna.”

„Da, jeste. I kakve si joj samo šanse pružila.”
„Znaš kako sam je oduvek volela.”
„Da, znam.”
Oboje su ponovo zaćutali.
„Često sam razmišljao..konačno je zaustio Bil.
„O čemu?”
„O tome da li si me ostavila i došla ovamo zbog nje? Znaš šta
mislim.”
„Nikad nisam nameravala da te ostavim, Bile, ali da, ono što je
Njujork mogao da ponudi Steli svakako je bilo veliki podsticaj za
ostanak. Naročito pošto ti, po svemu sudeći, nisi nimalo mario hoću
li se vratiti ili ne.”
„Gospode, Sesili”, brzo je rekao Bil. „Nijednog trenutka nisam
nameravao da zvuči kao da te kritikujem. Molim te, ne krivi sebe.
Otvoreno priznajem da nisam bio naročito pažljiv muž. Pošto se rat
završio, bio sam suviše obuzet svojim mukama da bih bio dobar

578

prema bilo kome.”
„Nisi ti za to kriv, mada priznajem da sam se pet godina uprkos

svemu nadala da ćemo, pošto se rat završi, konačno moći da živimo
kao srećna porodica.”

„Da su stvari... Da sam ja bio drugačiji, da li bi ostala? Iako bi to
značilo da Stela ne bi dobila obrazovanje kakvo si želela za nju?”

„Oh, Bile”, uzdahnula je Sesili, „na to ne mogu da odgovorim.”
„Da, naravno da ne možeš. Često sam se vraćao na nas dvoje i
razmišljao o nama, i zaključio da se, svaki put kad bismo konačno
imali malo sreće, dogodilo nešto da tu sreću uništi. Pretpostavljam da
jednostavno nismo imali sreće i da nam vremena nisu bila naklonjena,
zar ne?”
„Da, pretpostavljam da je tako.”
„Sesili, jedan od razloga što sam odlučio da dođem da te vidim
jeste taj što sam mislio da je vreme da pokopamo ratne sekire kojih
možda još ima. Želim da znaš da ne gajim nikakva loša osećanja
prema tebi, i da ih nikad nisam ni imao. A što se tiče toga da si me
napustila, gospode bože! Najveći deo našeg braka proveo sam
odlazeći s Rajske farme i ostavljajući oblak prašine za sobom.”
„Takav si, Bile, znala sam to i pre nego što sam se udala za tebe.”
„Možeš li da veruješ da smo još uvek venčani?”, Bil se nasmejao.
„Pretpostavljam da to nisi imala u planu ni sa kim drugim, osim,
naravno, ako nisi bigamista?”
„Ne i ne”, osmehnula se ona.
„Mada je sigurno bilo nekog muškog društva tokom godina?”
„Bože, ne, bila sam prezauzeta Stelom i predavanjem u školi i
knjigovodstvom, nisam na tako nešto ni pomišljala.”
„E sad si me iznenadila.” Pogledao ju je zbunjeno. „Gotovo sam
očekivao da me dočeka neki krupan Amerikanac i da kaže da je tvoj
momak. Valjda sad, kad je Stela odrasla, moraš naći vremena i za
sebe?”
„Teško.” Sesili je zakolutala očima. „Stela ima svoje dete. Ona živi
ovde s nama. Zove se Roza.”
„Vidi, vidi”, zamišljeno je rekao Bil, „sad se osećam kao da sam još
stariji. Pretpostavljam da bi se moglo reći da nam, i tebi i meni, Roza
dođe nešto kao unuka.”
„Da, ja tako na nju gledam u svakom slučaju. Zove me ’bako’,

579

štaviše.”
„Koliko ima godina?”
„Pet. I slatka je i bistra kao i njena mama, ali ju je stvarno teško

obuzdati. Baš jutros sam pomislila da sam prestara da je odgajam.”
„Smem li da pitam gde joj je tata?”
„Ni Stela ni ja nemamo pojma. Ona je odlučila da mu ne kaže

upoznala ga je na protestima pre nekoliko godina. On je tad živeo na
Jugu i, pošto se sve smirilo, više nisu imali razloga da se sastaju.”

„Dobro. Znači, ponovo si kod kuće i držiš bebu, da tako kažem?”
„Da, tako je.”

„Pa valjda imaš neku pomoć?”
„Ne, Bile, bojim se da nemam. Mislim da ti nikad nisam rekla zašto
sam zapravo morala da se iselim iz roditeljske kuće na Petoj?”
„Ne, samo si mi javila promenu adrese, ako se dobro sećam. Šta se
dogodilo?”
„Moja majka je jednog jutra ušla u moju sobu i zatekla me kako
spavam, sa Stelom sklupčanom uz mene u krevetu. Izbila je prava
oluja i Stela se uplašila. Mama je bila van sebe i zgađena što sam
uopšte mogla da stavim crnačko dete u svoj krevet. Pale su teške reci
toga dana, Bile, i mislim da im nikad to neću oprostiti. Insistirala je da
Lankenua i Stela odu iz kuće, nazvala moje ponašanje 'opscenim’,
tako da nisam imala drugog izbora osim da i ja odem s njima. Nas tri
smo otišle kod prijateljice koja živi odmah ovde, u susednoj ulici.
Moja majka je od toga dana obustavila svaku isplatu iz moje
porodične zaostavštine, ali mi je, srećom, Kiki, moja kuma... Sećaš se
nje?”
„Pa naravno da se sećam! Kako zaboraviti Kiki?!”, nasmejao se Bil.
„E pa, ona mi je ostavila velikodušno nasledstvo, što je značilo da
smo mogle da kupimo ovaj stan i da sastavljamo kraj s krajem. Prihod
od Kikinih akcija dopunjavamo Stelinom zaradom i mojom zaradom
od podučavanja i honorarnih poslova knjigovođe.”
Bil je otvorenih usta zurio u nju. „Gospode bože, ti, šašava ženo!
Zašto mi, za ime sveta, nisi javila šta se dogodilo? Pa valjda znaš da
bih ti pomogao?!”
„Lepo od tebe što to kažeš, Bile, ali, ako se sećaš, ti si tad bio
prezadužen jer si pokušavao da vratiš stočnu farmu u pređašnje
stanje.”

580

„Istina, ali ubrzo se situacija preokrenula. Počeo sam da uzgajam i
neku letinu i otad sam finansijski sasvim dobrostojeći. Znaš da bih
pomogao, Sesili, samo da si pitala.”

„Bile, po svemu sudeći, ja sam te ostavila”, kazala je blago. „Posle
toga nisam mogla očekivati od tebe finansijsku pomoć, zar ne?”

„E pa stvarno. Moram priznati da sam zapanjen. Sve ove godine,
ja sam u Keniji verovao da živiš komotan i luksuzan život ovde u
Njujorku. Bio sam i dalje sam tvoj muž, Sesili, šta god da je bilo između
nas. Trebalo je da mi se obratiš.”

„Nisam se obratila i to je što je. Osim toga, nekako smo preživele.”
„Znači, razdor između tebe i tvojih roditelja nije izglađen?”
„Ne, nikada. Čula sam od moje sestre Mejmi koja je pre nekoliko
godina ostavila muža i jedina iz porodice još uvek govori sa mnom
da mama svim svojim prijateljima priča da sam u Africi bolovala od
neke groznice i od toga ostala poremećena.”
„A tvoj otac? Uvek si ga opisivala kao dobrog čoveka.”
„Nije bio... nije loš čovelc, ne, samo je slabić. Ali toga jutra je video
šta se dešava gledao nas je kako sve tri odlazimo i nije rekao ni reč
mami u našu odbranu, mada znam da mu je Stela bila draga, kao i ja.
Pisao mi je malo potom i rekao da dođem kod njega ako mi ikad bude
potrebna pomoć. Bojim se da mi moj ponos to nije dozvolio, čak ni u
najvećim finansijskim nevoljama.”
„Nikad nisi pomišljala da dođeš kući, u Afriku?”
„Vreme je prolazilo, Bile, a ja sam ovde izgradila život sa Stelom.”
„Da li ti ikad nedostaje?”, naglo je upitao.
„Misliš Kenija?”
„Da. Pretpostavljam da nije i da ti ni sad ne nedostaje. Najzad, nije
bilo razloga da ne dođete kad je Stela bivala na raspustu.”
„Bile, govoriš kao da smo stari prijatelji, kao da među nama nikad
nije bilo nikakvih osećanja”, odvratila je Sesili. „Ja... jednostavno,
morala sam da nastavim dalje. Da pokušam da zaboravim Afriku, i
tebe... Shvatila sam da me nikad nisi stvarno voleo, jer da jesi, valjda
bi došao u Njujork da me ubediš da se vratim kući. Ja sam tebe
dovoljno često zvala da dođeš u posetu. Nikad nisi došao, tako da
sam, da bih sačuvala zdrav razum, morala da nastavim svoj život.”
„Nikada ni za trenutak nisam ni slutio da bi želela da to uradim. Da
sam samo znao...”

581

„Da si znao, šta bi učinio, Bile?”, kazala je Sesili očajno. „Zar nije
bilo očigledno da sam te volela? Takva osećanja ne možeš
jednostavno isključiti samo zato što si sela u brod ili na avion i stigla
u drugu zemlju. Sećam se da sam, posle Kikine smrti, očajnički želela
da razgovaram s tobom bio je prvi dan Božića i pozvala sam
telefonom klub Mutijaga, da bi mi rekli kako si otišao na safari. Imao
si broj telefona mojih roditelja u Njujorku, zašto nisi pozvao?”

„Ko zna?”, uzdahnuo je Bil. „U to vreme, stvarno sam se osećao
kao da si me ostavila. Možda iz ponosa?”

„Ili je verovatnije da si jednostavno zaboravio. U redu je da
budemo realni, znaš. Najzad, iza nas su dvadeset tri godine. Više me
ne možeš povrediti.”

„Oh, bože, Sesili, kakva zbrka”, zaječao je Bil i prošao rukom kroz
gustu kosu. Bio je to tako poznat pokret da se Sesili jedva obuzdala
da ne pruži ruku i ne spusti je na njegovu.

„Ozbiljno, Bile, zašto si došao?”
„Zato... Zato što sam osetio da je vreme da ja, da mi formalizujemo
naš... pa, naš dogovor. Ne bivam mlađi, kao što vidiš, a doktor kaže
da mi čuka nešto i nije baš u redu. Iako nije opasno po život, rečeno
mi je da malo usporim. Pa sam tako mislio da prodam Rajsku farmu
i kupim sebi nešto prikladnije, čime je lakše upravljati. A pošto smo
još uvek venčani, smatrao sam da bi trebalo da barem tražim tvoju
dozvolu. Najzad, Sesili, ne samo da si sredila kuću nego si napravila
i vrt, i gotovo sve u kući je tvoje. Da li to želiš nazad?”
„Oh, Bile, zaboravi na nameštaj, za ime boga! Šta ti je doktor rekao?
Šta nije u redu s tvojim srcem?”
„Ništa zbog čega bi trebalo da budeš zabrinuta. Pregledao me je
specijalista iz Harli strita kad sam bio u Engleskoj. Dao mi je neki
odvratni lek, da ga stavim pod jezik da sprečim napad angine. Dobra
vest je da izgleda deluje. Ali nije u tome stvar, Sesili. Pitam te šta
misliš o prodaji Rajske farme? Kao što sam rekao, Kenija prolazi kroz
pravi privredni procvat i imam čoveka koji želi da je kupi i vodi.”
Sesili je sklopila oči i u mislima se vratila u svoju lepu kuću i vrt.
Osećala se kao da otvara knjigu koja je godinama stajala zatvorena na
polici, a njena lepota zaboravljena. Sesili je čula sebe kako hvata dah
kad joj je pred očima oživeo prizor zalaska sunca s varande, i
osmehnula se.

582

„Volela sam tu kuću”, rekla je bez daha. „Bila sam tamo tako
srećna, mada usamljena”, dodala je suvo.

„Pa ne moram da je prodam, naravno, samo sam mislio da bih
mogao ako te više ne zanima da se vratiš kući. Drugo pitanje je, pa...
treba li da se razvedemo? Savršeno sam spreman za svaki razlog koji
želiš da navedeš. Napuštanje je možda najbolji razlog, šta misliš?”

Sesili se okrenula prema Bilu, koji je, uprkos svojoj tvrdnji da je
star, mogao da prođe kao mlađi od mnogih proćelavih, trbušastih
stanovnika Menhetna koji su njenih godina. Neočekivano, suze su joj
grunule na oči.

„Gospode bože, šta sam sad rekao što te je toliko uznemirilo?”
„Ja... oprosti mi, to je od šoka što si se pojavio iznebuha, kao neki
duh. Ne mogu da ti odgovorim na ta pitanja u ovom trenutku. Treba
mi vremena da razmislim, Bile, da se prilagodim tome što si ovde. U
redu?”
„Naravno. Oprosti mi, Sesili, opet sam nezgrapan. Ti si me neko
vreme civilizovala, ali imao sam mnogo vremena da nazadujem”,
rekao je, mnogo nežnije. „Slušaj, samo me uputi na neki pristojan
hotel u susedstvu, pa ću otići i ostaviću te na miru. Nisam spavao dva
dana, a nisam se ni kupao, mora da smrdim do neba.”
„U redu je, Bile, imam slobodnu sobu; Stelina je, ali ona je u
Montgomeriju narednih nekoliko dana, pa si dobrodošao da je
koristiš.”
„Jesi li sigurna? Sad se osećam kao neki kabadahija, da ti tako
upadnem u život bez najave.”
„Nikad nisi bio od onih što igraju po pravilima, zar ne, Bile? Gde
ti je prtljag?”, upitala ga je i ustala.
„Tamo.” Bil je pokazao ručnu torbu. Znaš mene, putujem s malo
stvari.”
„E pa onda ću ti pokazati gde je tuš.”
Kad je to učinila, Sesili se vratila napolje i sela. Osećala se kao da
je isceđena. Uprkos... pa, bukvalno svemu, i posle toliko godina, u njoj
je još bilo ono osećanje koje je uhvatilo korena još kad je prvi put srela
Bila, pa onda, kad ga je bolje upoznala, isklijalo u sićušni izdanak.
„Proklet bio, Bile Forsajte!”, promrmljala je kad je čula kako je
otvorio tuš, i zamislila pod njim njegovo golo i čvrsto mišićavo telo.
„Ti si jedna tužna, usamljena stara žena”, odlučno je kazala sebi.

583

Prošlo je više od dvadeset tri godine otkad je imala bilo kakav intiman
kontakt s nekim muškarcem. To što oseća sigurno je posledica
decenija neispunjene fizičke žudnje. Bil je sad star i ni po čemu nije
baš muškarac iz snova. A ona sama je isušena starica.

„Koju sobu da koristim?” Bil se pojavio pored nje, s peškirom
omotanim oko bokova.

„Pokazaću ti”, kazala je Sesili trudeći se da ignoriše njegovo golo
poprsje, prema kojem je vreme bilo vrlo blagonaklono. „Evo”, kazala
je kad je otvorila vrata hodnika u suterenu. „Ovo je Stelina soba.”

„A ovo je Stela?” Bil je pokazao Stelinu fotografiju s proslave
dodeljivanja diploma na koledžu. „Bože, kakva lepotica.”

„Jeste. Pljunuta njena majka.”
„I sve ovo...” Bilje mahnuo rukom po lepoj sobi „posledica je moje
molbe da... kako se ono zvala?”
„Nđala.”
„Da Nđali pružimo utočište na našoj zemlji?”
„Da, ali kunem se, Bile, da nema potrebe za grižom savesti zbog
toga. Stela je nešto najbolje što mi se dogodilo u životu. Ljubav prema
njoj promenila mi je život, i promenila je mene”, dodala je. “A sad ću
te ostaviti da se malo odmoriš. Moram po Rozu u školu u tri, ali ako
se probudiš dok sam odsutna, molim te, posluži se čime god hoćeš iz
frižidera.”
„Ne brini za mene, snaći ću se”, rekao je Bil i razgrnuo pokrivač na
krevetu, srušivši na pod Lakija, Stelinog obožavanog plišanog lava.
„Znam, ali sad si u gradskoj džungli”, nasmešila se Sesili. „Lepo
spavaj.”

„Dakle, to je Roza”, rekao je Bil, koji je mnogo više ličio na sebe
pošto se obrijao, odspavao i presvukao se.

„Drago mi je, gospodine”, kazala je devojčica i pružila mu ruku.
„I meni, hvala, Roza”, odgovorio je Bil.
Roza se okrenula ka Sesili. “Ko je ovaj čovek?”, upitala je s visine.
„Ovaj čovek se zove Bil. On je moj stari prijatelj.”
„Dobro. Mogu li malo da gledam televiziju?”

584

„Ne, dok ne završiš domaće zadatke, Roza.”
„Oh, ali što da prvo ne gledam televiziju uskoro daju Mister
Rodžersa a onda da radim domaće zadatke?”
„Roza, dušo, znaš pravila. Sad sedi mirno za stolom i radi
matematiku.”
„Ne!” Roza je udarila nogom o pod i nadurila se. „Hoću da gledam
Mister Rodžersa'.«
„Pa, ne možeš i gotovo. Sedi sad.”
„Neću!”
„Roza, znaš šta će se dogoditi ako nastaviš ovako; ići ćeš u svoju
sobu i neće biti večere dok ne izađeš i ne sedneš za sto da radiš
domaće zadatke.”
„Ali ja hoću da gledam Mister Rodžersa«, cvilela je devojčica.
„Dobro, hajdemo sad u tvoju sobu, važi?” Sesili je odlučno uzela
devojčicu za ruku i povela je hodnikom. Otvorila je vrata, uvela dete
koje se migoljilo, pa ga stavila da sedne na krevet. „Dakle, šta ćemo?
Hoćeš li da sediš ovde sama ili da uradiš domaći pa da jedeš sendviče
s puterom od kikirikija i džemom ispred televizora?”
„Hoću da gledam Mister Rodžersa sad!”
Sesili je izašla, zatvorila vrata za sobom i zaključala ih, spremna za
vrisku protesta koja će odmah početi u sobi. Vratila se u kuhinju,
pogledala u Bila i uzdahnula.
„Izvini zbog buke, rekoh ti da ju je teško savladati.”
„Da, čujem”, odgovorio je Bil dok je do njih kroz zidove dopirala
prodorna vriska.
„Brzo će se smiriti, obično je tako”, kazala je Sesili s više samo-
pouzdanja nego što ga je osećala. Ponekad je vriska trajala i satima.
„Kupila sam ti u povratku pivo. Hladi se u frižideru.”
„Hvala.” Otišao je do frižidera i izvadio bocu. „Imaš pune ruke
posla, zar ne?”, rekao je Bil dok se vriska nastavljala.
„Da, valjda, ali moram da se staram o njoj ili će Stela ostaviti sve
za šta je naporno radila, da bi sama podizala Rozu. Sigurna sam da će
jednog dana upoznati nekog muškarca, pa će njih troje otići da žive
svoj život.”
„Zaista? Sumnjam da bi bilo koji momak bio spreman da prihvati
dete koje pravi takvu buku.”
„Roza je u suštini jako mila devojčica, samo trenutno voli da bude

585

po njenom”, odvratila je Sesili, iznenada je braneći. „Napravila sam
musaku s junetinom dok si spavao, sećam se da ti je to jedno od
omiljenih jela.”

„Musaka od junetine...” Bil je omirisao vazduh. „Gospode bože, to
me vraća u prošlost. Kad sam kod kuće, živim od konzervirane
hrane.”

„To sigurno ne ide naruku tvom zdravlju, zar ne?”, kazala je Sesili
pa prišla rerni da proveri je li musaka gotova. „Spremna je. Hoćeš
malo?”

„Iskreno, umirem od gladi i mogao bih da pojedem celo boran
goveče.”

Konačno je urlanje iz dečje sobe prestalo. Dok je Bil jeo musaku,
Sesili je otišla da pusti Rozu iz njene sobe.

„Jesi li sad spremna da radiš domaće zadatke?”, upitala ju je.
„Da, gospođo.”
„A šta ćeš reći našem jadnom gostu, koji je došao čak iz Afrike i
morao da sluša tvoju vrisku?”, upitala je Sesili dok ju je uvodila za
ruku u kuhinju.
„Reći ću 'molim vas, izvinite, gospodine’, to ću reći, bako”,
odgovorila je Roza. „Molim vas, izvinite, gospodine”, kazala je kad je
sela za sto, a Sesili pred nju stavila školske knjige. „Kad se mama
vraća kući?”, upitala je devojčica, vadeći olovku iz pernice.
„Za vikend, dušo.”
„Jesi Ii upoznao moju mamu, Bile?”, upitala je gosta. „Ona je
stvarno lepa i stvarno pametna i ima vrlo važan posao, zato nije sad
ovde”, kazala je dok je s naporom prepisivala slova, jako pritiskajući
hartiju olovkom.
„U stvari, jesam, gospođice. Prvi put sam je sreo kad je bila sićušna
beba, zar ne, Sesili?”
„Da, jesi, Bile”, potvrdila je Sesili.
„Ona se, znaš, rodila u Africi”, kazala je Roza.
„Znam, zato što je kao mala živela u mojoj kući. U našoj kući”,
ispravio se Bil i okrznuo pogledom Sesili.
„Tvoja kuća je u Africi?”
„Da, jeste.”
„Da li često viđaš lavove?”
„Oh da, mnogo lavova.”

586

„Mama voli lavove, jelda, bako?”
„Da, voli.”
„A ja bih volela da vidim Afriku jednog dana.”
„Siguran sam da hoćeš, mlada damo.”
„A sad dosta priče, Roza, radi domaći.”

Pošto je izvukla iz Sesili dve priče za laku noć, a onda insistirala
da Bil dođe da joj kaže laku noć i da joj ispriča neku priču o divljim
životinjama koje je video u Africi, Roza je konačno zaspala. Sesili je
sipala sebi čašu vina znala je da bi možda trebalo da zauzda tu
naviku, ali radovala se toj čaši vina koju bi sipala kad Roza zaspi.
Predložila je Bilu da pođu gore, u dnevnu sobu.

„Koliko je često Stela kod kuće?”, upitao ju je Bil kad je seo na
fotelju pored kamina.

„Oh, zavisi od toga kakva joj je radna nedelja. Centrala joj je
zapravo u Baltimoru, što je tri sata vožnje vozom odavde, pa ako ne
putuje nekud avionom, ode nedeljom posle večere i vrati se kući u
petak uveče.”

„Ne viđa mnogo svoju kćer.”
„Ne, ne viđa je”, uzdahnula je Sesili.
„Ti si zapravo ostavljena da se sama snalaziš sa ovom situacijom,
zar ne?”
„Pa, ne bih nazivala Rozu 'situacijom’, Bile. Ona je po svemu moje
unuče i samo radim ono što bi svaka baka radila u ovakvim
okolnostima.”
„To vidim, ali to bi moglo značiti da budeš uhvaćena u ovu
situaciju kao u zamku još godinama. Sigurno želiš nešto više?”
„Uverena sam, Bile, da si ti naročito, kao i ja, naučio da život nije
pitanje onoga što želiš. Ali da, u pravu si: u poslednje vreme osećam
se pomalo kao da sam uhvaćena u zamku”, priznala je.
„Meni se čini da si žrtvovala za Stelu gotovo sve”, rekao je Bil tiho.
„Svoju porodicu, svoj dom, novac, čak i svoj brak... A sada i svaku
nadu u sopstveni život sve dok Roza ne odraste.”
„Vredelo je žrtvovati se”, rekla je Sesili da se odbrani. „Činiš sve

587

što možeš za one koje voliš, Bile, ali pretpostavljam da ti to ne
razumeš.”

„Molim te, Sesili, opet te molim da mi oprostiš, nemam prava da
dolazim ovamo i da ti govorim šta da radiš u svom životu. Ja... pa, šta
god da je bilo među nama, meni je i dalje stalo do tebe i voleo bih da
ti pomognem ako mogu.”

„To je lepo od tebe, Bile, ali ne vidim kako bi mi pomogao.”
„Za početak tako što bih ti obezbedio sredstva za pomoć za negu
deteta. Iskreno, Sesili, izgledaš krajnje iscrpljeno, kao da ti je očajnički
potreban odmor.”
„Zaista, nisam nikud išla na odmor već godinama”, potvrdila je.
„Ali ne mogu da uzmem tvoj novac, Bile. Ne bi bilo u redu.”
„Molim te, ne zaboravi da sam ja doneo ovu situaciju na tvoja vrata
na naša vrata. Najmanje što sada mogu jeste da ti pomognem s
posledicama toga. Najzad, još uvek si moja supruga, a imam mnogo
ušteđenog novca. Osim toga što farma dobro posluje, stariji brat mi je
umro prošle godine i ostavio mi porodični imetak u Engleskoj. Otišao
sam, na putu za Njujork, da vidim imanje gotovo je isto onako užasno
ružno kao kad si ti upoznala onog nitkova... kako se zvaše?”
„Džulijus”, odgovorila je Sesili i zadrhtala.
„Možda će te radovati da čuješ da je napustio ovaj svet pre
nekoliko godina, pošto je promenio bezbroj žena i popio mnogo
buradi brendija, ne ostavivši potomstvo. Uglavnom, lokalni agent za
nekretnine kaže da ima kupca za moje, manje, imanje. Trebalo bi da
donese lepu svotu izgleda da je kupac neka pop zvezda što želi da
preuredi vinski podrum u studio za snimanje. Nego, šta misliš o tim
Bitlsima? Samo sam to slušao na radiju kad sam bio u Engleskoj, ništa
drugo, a izgleda da je tako i ovde u Americi.”
„Stela ih obožava, naravno. I meni se dopadaju njihove melodije.
Usade ti se u pamćenje.”
„Ali nije baš ni muzika za ljubavni ples, zar ne? Sećaš se one noći
s Džosom i Dajanom, kad su bili onako očajnički zaljubljeni jedno u
drugo, a jadni stari Džok sedeo u uglu kao večni rogonja i posmatrao
ih?”, sećao se Bil.
„Da, sećam se.”
„Ti i ja smo plesali uz muziku Glena Milera. Često se vraćam na tu
noć. Sećam se da je to bio početak tvog i mog oporavka posle gubitka

588

Fler. Samo da nije izbio rat...”
„Ali jeste. I evo nas sada”, kazala je Sesili. Ta noć je za nju bila

veoma važna i iznenadila se što je i Bilu ostala u pamćenju.
„Rajski spokojni dani”, promrmljao je. „Zašto to shvatimo tek kad

prođu? Bilo kako bilo, Sesili, svidelo se to tebi ili ne, prebaciću ti
određenu sumu na račun, a onda ću ti pomoći da nađeš dadilju ili
kako se to već zove u Americi da dođe i sredi Rozu. I neću više da
čujem ni reč o tome. Šta radiš sutra?”

„Isto što i uvek vodim Rozu u školu pa se vraćam kući, knji-
govodstvu, a onda...”

„A šta misliš da me, umesto toga, sutra izvedeš i pokažeš mi
znamenitosti Njujorka? Pošto sam konačno prešao toliki put dovde,
trebalo bi da vidim sve o čemu se toliko priča. Šta kažeš, Sesili?” Bil
se nagnuo napred i spustio ruku na njenu.

„Pa valjda mogu”, složila se, pokušavajući da ne obraća pažnju na
leptiriće u stomaku kad ju je dodirnuo. “A sad me izvini, moram na
spavanje.”

„Naravno. Vidimo se ujutru. Hvala ti još jednom što si me primila
pod svoj krov.”

„Ne zaboravi, Bile, da si ti nekad primio mene pod svoj. Samo
uzvraćam. Laku noć.”

589

49

Uprkos neprospavanoj noći okretala se i prevrtala i nije mogla da
uhvati ni za glavu ni za rep svoje misli i osećanja u vezi s Bilovim
iznenadnim povratkom u njen život Sesili je provela s njim divan dan
u gradu. Prošlo je mnogo vremena otkad je poslednji put bila preko
na Menhetnu, pa su počeli s vožnjom fijakerom po Central parku, gde
mu je pokazala svoj roditeljski dom, sad malen između dve ogromne
stambene zgrade.

„Da li onaj zmaj od moje tašte i dalje živi u kući?”, upitao ju je Bil.
„Oh, da, mada Mejmi kaže da se konstantno žali na ovu ili onu
bolest, da se kune da umire i diže prašinu.”
„A tvoj otac?”
„Oh, on je trpi kao što ju je oduvek trpeo.” Sesili je jedva primetno
zadrhtala kad se fijaker kloparajući udaljio od kuće. A onda ga je
povela u šetnju Petom avenijom, do mesta gde je nekoliko godina pre
toga sniman Doručak kod Tifanija, i užasnula se kad je otkrila da on nije
gledao taj film.
„Ali, Bile, nije valjda da ga nisi gledao?! Sumnjam da postoji neko
na planeti ko ga nije gledao.”
„Možda na planeti Americi, Sesili. Ne zaboravi da je meni mnogo
udobnije u urođeničkoj pregači i s kopljem u ruci nego u ovoj velikoj
gomili vertikalnog betona.”
Potom su otišli do Empajer stejt bildinga, gde je Bil pogledao preko
ograde i odmah ustuknuo.
„Gospode bože! Zamutilo mi se u glavi. Izgleda da sam dobio
vrtoglavicu. Ja, koji sam se popeo na planinu Keniju da nisam ni
zastao da predahnem. Vodi me odmah dole, da mi noge osete čvrstu
zemlju!”
Usledio je izlet po Hadsonu, da vide Kip slobode, i Bil je izrazio
veliko razočaranje.
„Tako je prokleto mala”, požalio se. „Mnogo više mi se sviđa
jezero Najvaša s njegovom populacijom nilskih konja od ove vaše
blatnjave bare ovde.”
„Prekini da se žališ, Bile! Pretvaraš se u mrzovoljnog starca.”
„Vrlo dobro znaš da sam nekad bio mrzovoljni mlađi čovek, što

590

znači da se zapravo nisam promenio, zar ne?”
Rozalind je bila tako ljubazna da posle škole odvede Rozu svojoj

kući i da joj da večeru. Ona je, naravno, znala sve o Bilu, ali kad su
došli po Rozu, Sesili je gotovo bila stidljiva kad joj ga je predstavila.

„Pa, zdravo, Bile”, kazala je Rozalind i odmerila ga s mešavinom
sumnjičavosti i radoznalosti.

„Veoma mi je drago što smo se upoznali, Rozalind. Sesili mi je
pričala da ste joj bili prava prijateljica tokom svih godina.” U roku od
nekoliko minuta već su razgovarali kao stari prijatelji, Bilov engleski
akcenat je razvejao Rozalindinu rezervisanost. Nakon pića usledila je
večera kad se Terens vratio kući. Rozu su stavili u krevet u prizemlju,
a Terens i Rozalind su željno slušali sve što je Bil imao da kaže o novoj
Nezavisnoj Republici Keniji.

„Nisam njega očekivala”, šapnula je Rozalind dok su Sesili i ona
sklanjale tanjire od deserta. „Dobro je obavešten, a i zgodan je, dušo,
za starijeg čoveka”, zakikotala se. „Malo me podseća na Roberta
Redforda, zar ne misliš i ti tako?”

Obe su išle da gledaju film Buč Kesidi i Sandens Kid kad se davao u
bioskopima, i uzdisale za Redfordom i Polom Njumenom, kao i svi u
Americi.

„I znaš šta? Tvoj muž zaista ume da rukuje puškom i jaše”,
nasmejala se Rozalind.

Insistirala je da Roza ostane kod njih preko noći, pa su se Sesili i
Bil pešice vratili sami u stan.

„Moram priznati da Njujork i nije baš toliko grozan kao što sam
zamišljao”, rekao je Bil dok su koračali ulicom kroz blagi junski
vazduh.

„Onda sam stvarno srećna.”
„Ne kažem da bih mogao da ostanem ovde dugo, sigurno bih
pobegao žudeći za otvorenim prostranstvom, ali za nekoliko dana mi
deluje kao veoma prijatan grad.”
„Koliko dugo ostaješ, Bile?”
„Nisam o tome mnogo razmišljao jednostavno sam odlučio da
dođem i ukrcao se u avion. Zašto?” Zaustavio se i okrenuo prema njoj.
„Da li sam ti... da li ti je ovo teško? Uvek mogu da pređem u hotel.”
„Ne, nimalo.” Potom su nastavili neko vreme ćuteći, a onda je
Sesili rekla: „Jesi li mi rekao istinu o svom zdravstvenom stanju u vezi

591

sa srcem, Bile? Da nije ozbiljnije nego što kažeš?”
„Draga moja Sesili, po stoti put ti kažem: kunem se da još neću s

ovog sveta. Međutim, da, prisustvo slabosti u mom nekad
titanijumski jakom telu podstaldo me je da dođem da te vidim. Svi
ćemo jednom umreti, a moji napadi angine me samo podsećaju da
sam zaista smrtan, što, kao što znaš, često zaboravljam. Drago mi je
što sam došao, Sesili, ozbiljno ti kažem. Odavno nisam uzeo slobodan
dan i dobro se proveo s nekom damom. Koja mi je uz to i supruga”,
dodao je. „Podseća me na to kako si mi se od početka dopadala.”

„Zaista?”
„Da. Zaista si jedinstvena. Znao sam to i tada, a sasvim sigurno
znam i sada. Ispod te krotke glazure počiva žilava tigrica.”
„Ne zaboravi da u Africi nema tigrova”, nasmešila se Sesili.
„Pa, otkad si ti otišla, zaista nema.”
„Istina”, složila se Sesili. „Mada mi zaista izgledaš nekako...
bezbrižniji.”
„Objasni, molim te.”
„Valjda zato što nisi ojađen”, nasmejala se. “I naravno, trenutno si
zatočenik na mojoj teritoriji, dok sam ja u Keniji uvek bila zatočenica
na tvojoj.”
„Dobro rečeno. Da, u veoma sposobnim sam rukama u Bruklinu.
Šta ćemo sutra raditi?”
„Predavaču u školi, pa ćeš biti prepušten sam sebi”, kazala je
penjući se stepenicama do svoga stana i otvarajući ulazna vrata.
„Nije ni čudo što si iscrpljena. Od knjigovodstva, predavanja u
školi i staranja o Rozi nemaš ni minuta za sebe.”
„Bolje je biti zauzet. A osim toga, volim da podučavam, a devojka
mora da zaradi za sebe, znaš.”
„Kao što sam ti rekao, ako budeš tako dobra da mi daš broj svog
računa, započeću proces prebacivanja sredstava za tebe. Ne!” Bilje
spustio prst Sesili na usne kad je zaustila da protestuje. „Neću da
čujem više ni reč o tome. Nisi me ništa koštala poslednje dvadeset tri
godine. Misli o tome kao o otplati za svu hranu, odeću, benzin i
naravno džin koje ti nisam priuštio u prošlosti.”
Sesili se zakikotala, nije mogla da veruje da se tako brzo počela
osećati s njim tako komotno posle toliko godina.
„Naročito za džin”, složila se. „Kad smo već kod toga, hoćeš jedan?

592

Mislim da imam ostatak u jednoj boci dole.”
„To ti uzmi, a ja ću se držati piva”, rekao je Bil. “A sad, sedi i

podigni noge, a ja idem da donesem... kako to zovete ovde?”
„Žestoko piće”, doviknula je Sesili za njim dok se spuštao

stepenicama u kuhinju.
Sela je na kauč, skinula lakovane cipele s visokom potpeticom i za

trenutak sklopila oči, uživajući u tome da jednom i njoj neko drugi
sprema piće. Jedna tako jednostavna stvar, ali zaboravila je kako je to
kad se neko stara o tebi.

„Izvolite, gospođo. Džin s malo nečeg što se zove soda, pošto nije
bilo ni tonika ni biter-lemona.”

„Hvala, bar ću probati”, kazala je, zapravo i ne mareći kakav ukus
ima, jer se te večeri osećala slobodno kako nije već dugo vremena.

„Uzgred, kako je Lankenua? Ako se dobro sećam, pre mnogo
mesečevih mena pisala si mi da se udala?”

„Da, jeste, i veoma je srećna, po svemu sudeći.”
„Voleo bih da je vidim ako mogu. Imam fotografiju Kvineta i
njegove žene i malog deteta kako ponosito stoje u vrtu Rajske farme.”
„Oh, i ja bih volela da vidim tu fotografiju. Mnogo sati sam provela
radeći s njim u vrtu.”
„Sesili.” Bil joj je uzeo čašu, spustio je, a onda je uhvatio za obe
ruke. „Zašto se ne bi vratila sa mnom u Keniju? Samo na godišnji
odmor? Kvinet je poslednjih dvadeset godina negovao tvoj dragoceni
vrt i nadao se, uprkos svemu, da ćeš jednoga dana videti njegovih
ruku delo. A videla bi i Ketrin i Bobija i njihovu decu i, naravno,
Keniju takođe.”
„Oh, Bile, volela bih, ali kako? Moram da se staram o Rozi.”
„Pa valjda Stela može da dobije odsustvo koje joj sleduje na ime
deteta? Možda bi mogla da uzme nekoliko nedelja slobodno?”
„Ne shvataš, Bile; niko ovde, u Sjedinjenim Državama, ne uzima
godišnji odmor koji mu sleduje, a naročito ne ambiciozna mlada crna
advokatica koja je rešena da se proslavi. Radna etika je ovde, u
poređenju s drugim zemljama, jednostavno luda. Život u Srećnoj
dolini se sastojao samo od uživanja; život ovde i danas, za nekog kao
što je Stela, sastoji se od rada i samo rada ako hoćeš da dospeš na vrh.”
„Shvatam, naravno, ali to nije pravedno, Sesili”, uzdahnuo je Bil.
„Voleo bih da razmisliš o tome. Sama si mi rekla da nisi bila na

593

godišnjem odmoru otkad si došla ovamo! Mislim da si ga odavno
zaslužila. Molim te, barem razmisli o tome. Učiniću sve što je u mojoj
moći da tome doprinesem, ali možda mi možeš pomoći da odlučim
šta da radim tek kad ponovo budeš videla Rajsku farmu. Odnosno,
šta da radimo.”

„To je lepa zamisao, ali jednostavno ne mogu da ostavim Rozu. U
svakom slučaju” Sesili je zevnula „odavno je prošlo vreme za
spavanje, a i puno sam popila. Sutra ujutru imam punu učionicu
šestogodišnjaka.” Ustala je i osmehnula mu se. „Hvala ti za ovaj divan
dan. Bilo je kao na odmoru i zaista sam uživala. Laku noć, Bile.”

„Laku noć, Sesili.”
Kad je Sesili otišla, Bil je sišao u kuhinju po još jedno pivo iz
frižidera, a onda izašao u mali kutak Kenije koji je Sesili stvorila u
Bruklinu. I počeo da kuje plan...

Stela je stigla kući u petak posle ponoći, kao i obično iscrpljena od
duge i naporne nedelje u Alabami. Sesili je poslala Bila u krevet, a ona
je, kao i uvek, čekala Stelu da se vrati kući. Donela je toplu čokoladu
sa šlagom i domaći keks dok joj je Stela pričala o slučaju kojim se
trenutno bavi.

„Naprosto je očigledno da su vlasti podmetnule dokaze otkrili smo
da svedoci nikako nisu mogli biti tamo gde kažu da su bili i videli
kako je Majki Vinston pucao u tog tipa... Činimo šta možemo, ali ne
znam hoćemo li uspeti da ga spasemo smrtne kazne. Porota u
Alabami je ozloglašena po tome da izriče smrtne pesude.”

„Možeš koliko možeš”, kazala je Sesili, kao što je uvek govorila,
videvši kako Steli oči blistaju od gneva i strasti. A i znajući da je sama
delimično odgovorna za taj sjaj. „Sad moraš da se odmoriš. Bojim se
da ćeš noćas morati da spavaš s Rozom jer imam gosta.”

„Oh, zaista? Koga?”
„Možda ga se ti ne sećaš, jer si imala samo pet godina kad si ga
poslednji put videla. Zove se Bil i bila sam udata za njega u vreme
kad sam te našla.”
„Bil..Stela se počešala po nosu. „Da, mislim da se sećam. Je l’ imao

594

svetlu kosu i bio vrlo visok?”
„Da, jeste, mada je sad potpuno sed”, nasmešila se Sesili. „On me

je ubedio da pustim tvoju majku da dođe i ostane na našem imanju
dok je bila trudna s tobom. On je takođe smislio i plan da Jejo dođe
da živi s nama, da bi ti mogla da ostaneš i da te podižem.”

„On je znao moju biološku majku?” Stela ju je pogledala s
nevericom.

„Da, sigurno je poznavao Nđalu, a bio je u prijateljskim odnosim s
tvojim dedom, poglavicom klana.”

„Pa gde je onda bio za sve ovo vreme, Kuja? Zašto nije pošao s
nama u Njujork?”

„Zato što je imao veliku stočnu farmu u Keniji i zato što... Bil
naprosto pripada Africi.”

„Znači, ostavila si ga?”
„Morala sam, ako sam htela da ti imaš bilo kakvu budućnost.
Mnogo puta sam ga molila da dođe, ali nikad nije hteo.”
„Ostavila si ga zbog mene?”
„Ne, Stela, molim te..Sesili se povukla, shvativši šta je rekla. „Imali
smo... on je imao raznoraznih problema u našem braku u to vreme.
Naša budućnost je bila ovde, a njegova nije. Jednostavno tako.”
„Jesi li još uvek udata za njega?”
„Jesam. Nikad nije bilo neke potrebe za razvodom.”
„Isuse! To mora da je čudan osećaj da ti se iznebuha vrati muž
posle više od dvadeset godina.”
„I jeste i nije, Stela. Često sam se pitala kako bih se osećala kad bi
došao da me potraži, a sad se osećam gotovo kao da nisu ni prošle
dve decenije.”
„Kuja!”, Stela se osmehnula. „Izgledaš mi pomalo sanjalački. Da li
ga još voliš? Izgleda mi da je tako.”
„Ne znam. Samo je, za promenu, lepo imati društvo. A mi smo se
uvek lepo slagali.”
„Kako je to romantično! Da dođe i da te nađe posle toliko
vremena.”
„U stvari, došao je da sredi neke stvari. Jedna od prvih stvari koje
me je pitao bila je da li želim razvod! I da li bih imala nešto protiv da
proda Rajsku farmu, gde smo živeli nekad u Keniji. Njemu je skoro
sedamdeset, a i srčani je bolesnik, pa bi se teško moglo reći da je neki

595

princ na belom konju.”
„Pa, ti svakako izgledaš kao da bi mogao to biti”, zadirkivala ju je

Stela, a onda zevnula. „Moram sad da se odmorim, mnogo sam
umorna.”

„Roza je na kauču, tako da možeš uzeti krevet. Laku noć, dušo.”
„Laku noć.” Stela ju je kratko zagrlila pa uzela putnu torbu i
umorno pošla niz stepenice, na spavanje.

Sesili je razmišljala o onome što je Stela kazala kad su, narednog
jutra, sve četvoro seli za sto da doručkuju. Stela i Bil su se odmah
složili, Stela je bila fascinirana Bilovim pričama o mestu gde je rođena
i njegovim poznavanjem plemena Masai iz kojeg ona potiče, kao i
njegovim vezama s njima. Čak je i Roza delovala opčinjeno, a Sesili je
progutala knedlu u grlu gledajući ih, sve troje, kao pravu porodicu.
Tog popodneva otišli su u bioskop i gledali film Herbi, ljubavna buba.
Roza se presamitila od smeha, što je bilo prilično zarazno, i mada je
Bil pola filma prespavao, film je proglašen kao uspešan. Otišli su
potom na večeru, pa je Bil pojeo svoj prvi američki burger.

„Sviđa mi se kombinacija zemičke i sira, ali ova govedina nije ni
prineti boran kravama iz Kenije. A što se ovoga tiče...” Bil je s
gađenjem pokazao Rozin hot-dog „tu nema ničeg sem kukuruza i
hlebnih mrvica.”

Te večeri, Sesili je poželela Bilu i Steli laku noć i ostavila ih da
pričaju u dnevnoj sobi, pa pošla u svoju spavaću sobu, koja se nalazila
u zadnjem delu stana i gledala na baštu. Skinula se pa legla pod čiste
čaršave, čudeći se promeni koju je Bilov dolazak doneo u porodicu.
Roza je bila poslušnija, Stelu je Bil očarao, a što se nje same tiče... Pošto
je tako dugo živela bez muškarca, za nju je već samo njegovo
prisustvo u kući bilo ogromna uteha. Sitnice koje je radio, kao sipanje
džina, podmazivanje šarki na kuhinjskim vratima, koja su strašno
škripala, pa čak i čupanje korova, bile su pravi melem za Sesilinu
dušu, koja se inače oslanjala samo na sebe.

„Nema potrebe, Bile”, kazala je. „Lekar ti je rekao da se ne
naprežeš.”

596

„Neće me dokrajčiti ako počupam korov u ovoj baštici. Osim toga,
dobro znaš da nisam od onih koji samo sede.”

A najviše od svega, Sesili je uživala u smehu kad je Bil bio onaj
stari, kao nekad, svojim duhovitim primedbama izazivao joj je osmeh.

„Oh, kako bih volela da mogu da se vratim u Keniju”, uzdahnula
je uzevši knjigu Ernesta Hemingveja Zelena brda Afrike, koju je
nedavno bila kupila, i pomislila kako je to nešto najbliže boravku u
Africi što će ikada imati.

U nedelju, Bil je bio kao na iglama, pa je Sesili predložila da svi
pođu na Džons bič. Roza je to pozdravila radosnom cikom jer ju je već
jednom tamo vodila sa Stelom, gde je prvi put plivala u otvorenom
moru.

Bio je to topao junski dan i plaža je bila prepuna, ali Sesili je sedela
na ležaljci i posmatrala Bila, Stelu i Rozu kako pljuskaju po vodi i
uživaju. Posle su svi otišli na kasni ručak u Boarđvok kaje, iz kojeg se
pružao prekrasan pogled na okean.

„Je li ovo za tebe dovoljno dobro?”, upitala je Sesili Bila dok je
stajao na terasi i gledao u Atlantik.

„Ne mogu reći da je kao besprekorni beli pesak plaže u Mombasi,
ali zasad može da prođe.”

Te večeri, Sesili je okupala Rozu i smestila je u krevet, a onda joj je
Bil ispričao još jednu priču o merkatima koji žive u Africi, dok je Stela
pakovala ručnu torbu, spremna da pođe na stanicu i uhvati voz za
Baltimor. Niko do njih nije bio gladan posle onog ručka, i Sesili je na
poslužavnik stavila sendviče i čajnik, pa su sve troje seli da jedu pre
no što Stela ode.

„Kuja, moramo da razgovaramo s tobom o nečemu”, rekla je Stela
i nervozno pogledala u Bila. „Bil kaže da su prošle dvadeset tri godine
otkad nisi bila na odmoru. To je zaista dugo bez ijednog slobodnog
dana.”

„Stvarno” Sesili ih je oboje ljutito pogledala „hvala vam najlepše,
ali savršeno sam srećna i imam mnogo vremena sad kad je Roza pošla
u školu.”

597

„Samo nas saslušaj, molim te”, kazala je Stela. „Za sve to vreme
nisi bila u Keniji, pa smo Bil i ja mislili da bi trebalo da otputuješ s
njim tamo i da provedeš neko vreme na Rajskoj farmi.”

„To teorijski zvuči jako lepo”, kazala je Sesili, „ali šta ćemo s
Rozom?”

„Bil je ljubazno ponudio da plati dadilju koja će se starati o njoj
preko nedelje, dok ti budeš odsutna. Ja sam ovde vikendom, pa bismo
se nas dve organizovale.”

„Ali...”
„Nema ’ali’, Kuja. Bilov dolazak posle toliko godina podsetio me
je na to koliko si učinila za mene, a ako iko zalužuje odmor to si ti.
Dakle, uzeću nekoliko slobodnih dana imam ih mnogo zarađenih i
počeću da tražim odgovarajuću osobu da bude s Rozom dok si ti
odsutna.”
„E pa stvarno, vas dvoje, zar se ja ništa ne pitam?”
„Ne, bojim se da se ne pitaš. Sve si starija. Ako se sad ne vratiš,
možda nikad nećeš. Molim te, Kuja”, kazala je Stela i uzela je za ruku
preko stola. „Sad je na tebe red.”
„Ali, koliko bi trajao taj odmor? Znam da je danas lakše stići do
Kenije, ali tamo se ipak ne ide na nedelju dana, zar ne?”
„Mislili smo dva meseca”, rekao je Bil.
„Dva meseca?! A moj posao u školi? Moja bašta?”
„Već sam razgovarala telefonom s Rozalind, i ona misli da treba
da ideš. Znam da ne voliš da misliš o tome, ali nisi nezamenIjiva”,
rekla je Stela mirno. „Rozalind ima sjajnu novu učiteljicu koja radi
pola radnog vemena i rado bi radila više.”
„A što se tiče vrta”, ubacio se Bil, „već sam kontaktirao sa
agencijom za pomoć u kući, da nađem domaćicu koja bi vodila računa
i o stanu i o vrtu.”
Sesili se zavalila na naslon stolice. „Isuse! Vas dvoje ste sve već
sredili.”
„Da, jesmo. I bar jednom u životu treba da pustiš da neko drugi
uzme sve u svoje ruke. Važi?”
„U redu”, prodahtala je Sesili. „Ali volela bih da upoznam ženu
koja će se starati o Rozi. Znaš kako ona ume da bude teška, Stela, ali
neću da neka veštica...”
„Ona je moje dete! Zar stvarno misliš da bih je ja ostavila s nekom

598

vešticom?”, kazala je Stela. „Meni je dvadeset osam godina i bavim se
poslom koji se umnogome oslanja na procenu karaktera. Molim te,
veruj mi. A sad moram da idem, da ne zakasnim na voz.” Stela je
ustala i poljubila Sesili u kosu. „Ne zaboravi da te svi mi volimo i da
je krajnje vreme da ti se pruži šansa da se opustiš i ugrabiš malo sreće.
Vidimo se sledećeg petka”, kazala je i podigla torbu pa izašla iz
kuhinje.

„Džin?”, predložio je Bil kad su se ulazna vrata zatvorila za
Stelom. Ustao je i ne sačekavši odgovor. „Bio sam u onom što zovu
’prodavnicom žestokih pića’ i obnovio zalihe”, rekao je podigavši
novu bocu džina iz plakara. „Živeli”, kazao je pošto je sipao džin i
tonik i led u čaše, pa jednu spustio pred Sesili.

„Pa, živeli”, nazdravila je Sesili i otpila veliki gutljaj. „Znači, ja se
ništa ne pitam?”

„Nažalost, ne.”
„Osećam se kao da sam kidnapovana! Šta ako ne želim da idem?”
„Oh, mislim da želiš”, rekao je Bil sa osmehom za koji je Sesili
pomislila da je pokroviteljski. „Vidim ti to u očima svaki put kad
pričam o Keniji.”
„Samo se brinem za Rozu...”
„Kao što je Stela rekla, ona je odrasla žena i odgovorna za svoju
kćer. Kazala si da ne provode zajedno dovoljno vremena možda će
im ovo pomoći da ostvare čvršću vezu.”
„Misliš, ako ja ne budem tu.”
„Tako je.” Bil je povukao Sesili da ustane pa ju je uzeo za obe ruke.
„Dva meseca, Sesili. Samo to. Dva meseca da otkrijemo ima li šanse
da nađemo način da ostanemo u braku i drugačije, a ne samo
formalno. Znaš šta hoću da kažem.”
„Da, znam”, rekla je Sesili i osetila kako joj rumenilo obliva vrat i
lice.
„Priznajem da, kad sam stigao ovamo, nisam mislio da bi za nas
moglo biti budućnosti. Ali, eto, toliko sam uživao u tvome društvu i
uhvatio sam sebe kako se užasavam pomisli da te ostavim. Posle
svega što smo prošli, valjda ipak dugujemo jedno drugom da zajedno
provedemo neko vreme? Osim, naravno, ako su ovih nekoliko
proteklih dana za tebe bili pakao i jedva čekaš da odem? Ako je tako,
onda je bolje da mi kažeš, a ako nije...”

599

Sesili je oborila pogled. „Nije.”
„Dobro. Onda imamo plan. Moram reći da mi je dolazak ovamo
bio najbolja odluka koju sam ikada doneo.”
Onda se Bil sagnuo ka svojoj ženi i poljubio je, prvi put posle
dvadeset i tri godine.

600