Lusinda Rajli - Sunceva sestra

i vratile se do Ranča zajedno. Dok smo koračale, u daljini sam videla
Henka kako ide prema štalama.

„Hej, Lizi, umeš li da jašeš?”, upitala sam iznenada.
„Umem, zaista! Moram da ti kažem da sam bila šampionka Poni
kluba u svom okrugu kad sam imala trinaest godina.”
„A kad ideš odavde?”
„U subotu.”
„Kako bi bilo, onda, da nas dve malo jašemo po pustinji pre nego
što kreneš nazad u Kaliforniju?”
„Znaš šta?” Lizi je sva sinula u licu. „Mislim da ni u čemu ne bih
više uživala.”

Pošto sam spavala kao mrtva, iscrpljena od svih emocionalnih
bura prethodnog dana, probudila sam se sledećeg jutra u zoru i
ugledala Lizi kako sedi na krevetu, u kućnoj haljini, i pije kafu.

„Dobro jutro”, kazala sam pospano. „Rano si ustala.”
„Da, ne mogu da verujem da si ti prespavala noć pored naše
cimerke” pokazala je na Vanesu, koja je tiho hrkala “i njenih košmara.
Svaki put kad bih zadremala probudila me je vikom. Na kraju sam
digla ruke i ustala. Sad mirno spava. Jadna mala. Očigledno je
istraumirana.”
„Ništa nisam čula”, odvratila sam presvlačeći se u jaknu, šorts i
patike. „Idem na trčanje. Vidimo se na molitvi.”
Istrčala sam kroz kapiju Ranča, sa željom da stignem na stazu pre
Majlsa i da istrčim svoja tri kruga. Bila sam kod kulera s vodom i pila
kad se pojavio na početku staze.
„Dobro jutro, Elektra”, rekao je kad sam pošla ka Ranču.
„Dobro jutro.”
„Čuj”, kazao je i okrenuo se pa pošao naporedo sa mnom, „da li
me to izbegavaš?”
„Možda.”
„Rekao sam ti juče da mi je žao. Treba li da se opet izvinim?”
„Ne, ne...” Stala sam i okrenula se licem prema njemu. „U stvari,
trebalo bi da ti zahvalim.”

251

„Da mi zahvališ?”
„Aha, delimično zahvaljujući tebi rešila sam se nečega što je
trebalo da izbacim iz sebe.”
„Oh, dobro. Onda smo kul?”
„Da, kul smo.”
„Zašto me onda izbegavaš?”
„Ja... još savlađujem nešto.”
„U redu. I ne želiš da ti ja kažem nešto što bi to iskomplikovalo?”
„Da, otprilike tako.”
„Onda ću se povući.”
Gledala sam kako se okrenuo od mene i pošao ka staji, i opsovala
sam sebi u bradu. To je bio jedan od najneprijatnijih razgovora koje
sam ikada imala, i nisam znala zašto mi je toliko nelagodno u
njegovom prisustvu.
Posle doručka i molitve, odskakutala sam kod Fi.
„Dobro jutro, Elektra. Kako se osećaš danas?”
„Lakše”, odgovorila sam, jer je to bilo istina.
„To je sjajna vest. Hoćeš li da još malo razgovaramo o tome?”
„Ja... Zbunjena sam.”
„U vezi sa čim?”
„Upravo sam upoznala nekoga ovde i on je crn i pre neko veče mi
je pričao o rasnim predrasudama. Pa mislim da su one devojčice bile
zle prema meni zato što sam i ja... crna, mislim.”
“I nikada ranije nisi to pomislila?”
„Ne, iskreno, nisam. Možete me nazvati naivnom, ali ja sam samo
ja: supermodel Elektra.”
„Tačno tako. Šta misliš, da li je to što jesi na bilo koji način
definisano tvojim rasnim poreklom?”
„Ne, ali dok sam jutros trčala, razmišljala sam o tome kako neka
ljudska bića definišu druge po boji njihove kože.” Pogledala sam je.
„Šta vi mislite, da li to rade?”
„Nezvanično, rade, naravno. Mi smo plemenske životinje i takva
nam je kultura. Možemo biti više prosvetljeni, ali...”
„Mnogi ne mogu”, uzdahnula sam. „Ali teško da se može reći da
sam patila zbog toga, zar ne? Moje lice i telo su moje bogatstvo, ne
moja propast.”
„Ali, Elektra, sigurno uviđaš da jesi patila?”

252

„Kako?”
„Zbog onoga što ti se desilo u školi. Kakav god bio razlog za to a
gotovo je sigurno da ih ima više taj događaj je od onda uticao na tvoj
život. Zar ne vidiš da jeste?”
„Aha, pretpostavljam da jeste. Naterao me je da prestanem da
verujem ljudima i...”
„Nastavi”, ohrabrila me je Fi.
„Pa, pretpostavljam da čovek postaje usamljen kad izgubi veru u
ljude. Osećam se usamljeno od onda. Da”, klimnula sam glavom kad
sam još malo razmislila. “Da.”
„Pre nekoliko dana smo razgovarale o tome kako nijedan
muškarac ni žena nisu ostrvo, zar ne? A ti si tamo bila, na svome
ostrvu. Kako se sad osećaš?”
„Bolje”, slegla sam ramenima. „Manje usamljeno. Imam... Pa,
mislim da sam sklopila prijateljstvo s jednom ženom ovde. Pravo
prijateljstvo.”
„To je divna vest, Elektra. I osećaš se komotno kad ti se ona
pridruži na tvome ostrvu?” Fi se nasmešila.
„Aha, može se i tako reći”, odgovorila sam setivši se kako je Lizi
prethodnog dana pružala ruku ka meni. „Znate, besna sam i zbog
toga što sam pustila te devojke da me spreče da steknem kvalifikacije.
Tata se mogao ponositi mnome.”
„Misliš da nije bio ponosan zbog onoga što si postigla kao model?”
„Govorio je da jeste, ali tu sam jednostavno imala sreće; rodila sam
se sa ovim licem i telom. Ne treba mnogo mozga da se pojaviš u
reklamnoj kampanji, zar ne?”
„Mnogo poznatih modela mi je već sedelo tu gde ti sada sediš, i
mnoge su kazale upravo to što si ti sad rekla. Pa ipak, po onome što
znam o tome, zvuči mi kao naporan posao, a dodatno ga komplikuju
slava i novac u vrlo mladoj životnoj dobi. Pomenula si mi kako osećaš
da si više puta izneverila oca. Da li je to zato što se na nekom nivou
stidiš toga što radiš?”
„Možda. Mrzim pomisao da iko a naročito Tata misli da sam
glupa. Dobro mi je išlo učenje pre nego što sam prešla u internat i
pre... onoga što se dogodilo. A sad ne mogu da kažem Tati zašto se
sve promenilo, jer je mrtav.”
„Jesi li ljuta zbog toga?”

253

„Mislite jesam li ljuta zato što je mrtav? Da, pretpostavljam da
jesam. Nismo se naročito dobro slagali poslednjih nekoliko godina,
da budem iskrena. Nisam često odlazila kući.”

„Izbegavala si ga?”
„Da, jesam. A onda, kad sam ga poslednji put videla u Njujorku,
bila sam... pa, obeznanjena. Ne sedam se mnogo te večeri, osim izraza
njegovog lica kad smo se opraštali. Kao da mu je na licu bilo”
progutala sam knedlu „čisto razočaranje. A nekoliko nedelja posle
toga bio je mrtav.”
„Rekla si mi da je umro prošlog leta. U to vreme se, ujedno,
pojačala i tvoja zloupotreba alkohola i opijata. Šta misliš, da li je to u
nekoj vezi?”
„Sigurno jeste. Nisam htela da budem tužna zbog toga što je otišao,
osećala sam se bolje kad sam besna. Ali” najedenom sam se zagušila
novom knedlom u grlu „nedostaje mi, mnogo mi nedostaje. Oh,
jebiga!” Ponovo sam posegnula za gomilom maramica. „On je bio,
ono, moj, znate? Ono kao, jedino ljudsko biće za koje sam osećala da
me stvarno voli, pa čak i kad se nismo slagali, uvek je bio tu i... a sad
nije, i tu je velika rupa, i nikad mu više ne mogu reći da ga volim, ni
da sam ovde, na lečenju...”
„Oh, Elektra, tako mi je žao”, kazala je Fi i ja sam shvatila da su i
njene oči pune suza. Pa sam onda i ja ponovo počela da ih lijem.
„A i sve sestre su ga oplakivale”, rekla sam, “i pretpostavljam da
sam osećala da sve one imaju više prava na njega od mene, jer su znale
da se nismo slagali i da nisam dolazila, pa sam se onda opet osećala
isključeno.”
„Tvoj odnos sa sestrama je takođe nešto na čemu bismo mogle
raditi ako želiš?”
Klimnula sam glavom i jako izduvala nos. „Aha, što da ne.
Pokrivamo sve stavke, zar ne?”
„Osim toga, volela bih da razmisliš o tome da li postoji neka veza
između tvog odnosa sa sestrama i toga što si težila već ustanovljenoj
grupi devojčica kad si došla u internat. Mogla si da izdvojiš jednu
devojku i da ti bude najbolja drugarica, ali nisi. Možda zato što si bila
navikla da budeš u čoporu?!”
„Hej, nikad o tome nisam tako razmišljala, ali da, mogli biste biti
u pravu.”

254

„I možda si, zbog svog prirodnog odnosa sa sestrama celog
detinjstva, imala nerealna očekivanja od nove grupe kojoj si se
pridružila.”

„Mislite, očekivala sam od njih da me vole i prihvate jer me sestre
vole i prihvataju? Da nisam videla kakve su zapravo?”

„Možda. Dakle, razmisli o tome i dosta je za danas”, kazala je Fi
pogledavši na sat. Zapanjila sam se kad sam videla da sam ostala tri
minuta duže. „Vidimo se sutra, i... Elektra, neverovatno dobro
napreduješ.” Fi je ustala zajedno sa mnom i pružila ruke da me zagrli.
„Ozbiljno, ponosim se tobom.”

„Hvala”, odgovorila sam i požurila napolje da ponovo ne briznem
u plač.

255

20

„Mnogo ćeš mi nedostajati, Elektra”, kazala je Lizi dok smo izlazile
kolima s Ranca u subotu (tad sam prvi put izašla otkad sam stigla,
četiri nedelje pre toga).

„Hej, tek smo prošle kroz kapiju, ne zaboravi da imamo ceo dan
zajedno”, kazala sam, pomalo ošamućena kad smo izašle na otvoreni
put kroz pustinju.

„Da, i treba da uživam”, složila se Lizi. Osećam se kao da smo one
dve žene iz filma kako se ono zvao? Telma i Luiz. Elektra, jesi li ga
gledala?”

„Verovatno. Je l’ to onaj o ženama koje su krale i onda se kolima
sjurile s litice?”

„Da, taj”, Lizi se zakikotala. „Ne brini, nadam se da se naša mala
avantura neće tako završiti, mada zaista izgleda kao neko veliko
bekstvo.”

„Ludo je što sam morala da se odjavim na jedan dan kako ih ne bih
tužila ako padnem s konja!”, nasmejala sam se.

„Ali vratićeš se, zar ne?”
„Da, naravno, još nisam tamo završila, ali blizu sam.”
„Nadam se da ćeš znati kad budeš spremna, a ne kao ja, koju
moraju da izbace. Može se postati zavisna od ovakvih mesta, znaš, a
naročito kad si zavisnik.”
„Za mene to nije samo boravak na Ranču, nego i ovo!”, kazala sam
i raširila ruke kao da želim da zagrlim čitavo okruženje. „Osećam se
tako slobodno!”
„I ja! Jupiii! Idemooo!” Lizi je nagazila gas i moćni mercedes
kabriolet pojurio je kroz neverovatni predeo Arizone. Vazduh je
treperio od vrućine, a visoki kaktusi ukorenjeni u narandžastu zemlju
pružali su ruke ka plavom nebu. Grubo zeleno grmlje na pustinjskom
pesku bilo je prepuno divnih zlatnih cvetova, a videla sam i kako zec
bezi u zaklon dok su se naša kola približavala. Ranije sam pustinju
zamišljala kao prazan predeo, ali ovo je vrvelo od života i boja.
„Uvek me je podsećalo na Afriku crveno tlo i nepregledna
prostranstva”, rekla je Lizi. „Jesi li ikada bila tamo?”
„Ne.”

256

Dok je Lizi vozila, ponovo sam razmišljala o Steli i priči koju je
počela da mi pripoveda, o onoj ženi po imanu Sesili, koja je pobegla
u Keniju kad ju je verenik ostavio. Nisam imala pojma kakve veze
njena priča ima sa mnom, ali morala sam da pretpostavim da ima. I
da verovatno potičem iz Afrike. Možda upravo zbog toga i ja volim
Arizonu, jer po Lizinim rečima podseća na Afriku.

„Elektra? Kojim putem?”
„Izvini, malo sam se zanela.” Spustila sam pogled na malu mapu
koju mi je Henk nacrtao. „Upravo smo prošle Tuson, što znači da
treba da skrenemo desno kod znaka za planinski park.”
Nekoliko minuta kasnije, pred nama se pojavila pomenuta tabla,
pa smo skrenule sa auto-puta, ka planinama. Konačno smo ugledale
mali znak za hasijendu Orhideja, pa smo se truckale uzanim
zemljanim putem koji je izgledao kao da ne vodi nikuda.
„Gospode, ovo stvarno nije odgovarajuće vozilo”, našalila se Lizi
dok su niska kola grebala po izlokanom putu. „Jesi li sigurna da smo
na pravom putu?”
„Da, gledaj.” Pokazala sam prstom dva ogromna kaktusa između
kojih se video konj što pase na ograđenom polju. Malo zatim, pred
nama se ukazala zgrada s niskim krovom.
Lizi je zaustavila mercedes, pa smo obe izašle iz kola.
„Nadam se da su konji u dobroj kondiciji, jer nisam sigurna da će
me ove gume vratiti u Los Anđeles. Možda ću morati da jašem do
kuće”, zakikotala se.
Nije bilo nikakvih znakova koji bi nas obavestili kuda da idemo,
pa smo se popele stepenicama na široku verandu, zaklonjenu od
sunca velikim spuštenim krovom i prepunu tirkiznih žardinjera sa
oleandrima. Na daskama trema nalazili su se dugačak rustični drveni
sto sa stolicama i, gledajući preko pustinjske ravnice, uhvatila sam
sebe u zamišljanju kako u blagim noćima sedim ovde napolju i jedem
u savršenoj samoći.
„Hej, zdravo!” Pre no što je Lizi uspela da podigne ruku i zakuca
na vrata, otvorio ih je neki čovek. „Vas dve ste Henkove prijateljice?”
Pogledala sam ga i zapitala se jesu li svi muškarci u Arizoni tako
visoki i zgodni ovaj je izgledao kao da je latino, s tamnom kožom,
braon očima i modrocrnom kosom. „Da, jesmo.”
„Dobro došle na hasijendu Orhideja”, rekao je i pružio ruku. „Ja

257

sam Manuel. Jeste li za neko hladno piće pre nego što vas povedem
do štala?”, upitao je dok nas je obe uvodio unutra. U kući je
temperatura bila za nekoliko stepeni niža, zahvaljujući klima-
uređaju.

„Hvala”, odgovorila je Lizi dok sam ja gledala oko sebe.
Ako sam očekivala rančersku straćaru što zaudara na konje i pse,
nisam mogla više pogrešiti. Stajala sam u ogromnoj kvadratnoj sobi s
dva zida potpuno u staklu, kroz koje se pružao veličanstven pogled
na planine iza kuće. Kuću su obavijale raznobojne autohtone biljke i
cvetovi, a videla sam i još konja kako pasu u zabranu u daljini.
Pod je bio od sjajnog crvenog drveta, a prostorom je dominiralo
ogromno kameno ognjište ugrađeno u zid, s velikim udobnim
kaučima sa obe strane. Tu je bio i kuhinjski deo, s modernim, sjajnim
elementima koji su me podsetili na moj stan u Njujorku.
„Auu! Kakav neverovatan prostor!”, kazala sam dok je on sipao
vodu i led iz frižidera u dve čaše.
„Drago mi je što vam se sviđa”, nasmešio se Manuel. „Moja žena
je ovo uredila. Talentovana je, si?”
„Veoma”, odvratila je Lizi i prišla nam dok smo stajali i kroz zadnji
stakleni zid zurili u planine. Iz kuhinje se izlazilo na drugu veliku
verandu i Manuel je otvorio staklena vrata pa nas pozvao rukom da
pođemo za njim. I ovde je prostor natkrilio veliki spušteni krov i čula
sam kako odnekud iz pozadine žubori voda kad smo seli za
zakrivljeni drveni sto, u komadu napravljen od jednog starog debla.
„Je li neki potok u blizini?”, upitala sam ga.
„Ne, ali moja žena kaže da se ljudi osećaju svežije kad čuju vodu,
pa smo je sproveli cevima iz kuće.” Manuel je pokazao rukom ka
pravougaonom, kamenom ribnjaku u kojem su plivali japanski
šarani. Bazen je bio okružen hibiskusima i oleandrima u cvatu i
pomislila sam da je to nešto najlepše što sam ikada videla.
Kad sam podigla čašu ka usnama, kuckanje leda je u celom mom
biću probudilo žudnju za alkoholom. Ali kazala sam sebi da je ovo
moj prvi izlazak u društvo van Ranča i da moram biti čvrsta.
Duboko sam udahnula i zahvatila punu šaku čipsa koji je Manuel
stavio na sto. Barem je bio začinjen iz nekog razloga začini pomažu u
obuzdavanju želje za pićem pa sam brzo progutala čips, u nadi da
neću za nekoliko meseci ponovo završiti ovde kao zavisnica od hrane,

258

poput Lizi.
„Manuele, ovo je najlepše mesto koje sam ikada videla”, rekla je

Lizi. „Kako ste ga našli?”
„Bio je to ranč moga oca, i njegovog oca pre njega. Umro je pre dve

godine i ja sam ga nasledio. Otac je pre smrti najveći deo zemljišta već
bio prodao, a ono što je ostalo nije dovoljno za biznis. Moja žena Sami
i ja odlučili smo da svu svoju ušteđevinu uložimo i renoviramo ranč
u kuću za život, za nekoga ko želi da drži nekoliko konja. Ali dosad
nismo imali sreće.”

„Na prodaju je?”, upitala sam ga.
„Si, senorita28 Sami i ja živimo u gradu ona ima firmu za uređenje
enterijera, a ja radim u građevinarstvu”, objasnio je. „Dobro, jeste li
sad spremne za jahanje?”
„Da”, kazala sam i nestrpljivo ustala, u nadi da neću u povratku
odjuriti pravo u prodavnicu pića pored koje smo prošli u Tusonu, jer
je žudnja za alkoholom sad bila nešto veća.
„Bože”, kazala je Lizi dok smo za Manuelom silazile s verande pa
pošle ka novoizgrađenom bloku štala.
„Ovo mesto je magično, zar ne? Mogla bih sasvim lepo da živim
ovde, a ti?”
Odgovor bi bio jedno gromoglasno “da”, ali mogla sam samo da
klimnem glavom jer mi je pred očima bila boca votke.
„Jesi li dobro?” Lizi me je pogledala.
„Aha, biću.”
Uhvatila me je za ruku i stisnula je. „Samo polako. Prvi izlazak je
najteži. Odlično ti ide, odlično”, šapnula mi je kad smo stigli do štale,
gde nam je Manuel dao čizme i šešire za jahanje.
„Znači, ne vodite ovo kao pravu ergelu?”, upitala sam.
„Ne, ali vikendom rado dođem iz grada da jašem.”
„Nećete imati tu mogućnost kad budete prodali imanje, zar ne?”,
kazala je Lizi pragmatično.
„Oh, zadržaćemo parče zemlje pozadi, dovoljno za mali zabran, i
renoviraćemo onu baraku tamo iza.” Manuel je pokazao preko crvene
ravnice ka trošnoj drvenoj građevini nekih stotinak metara iza štala.
„Čekamo da prodamo veliku kuću da bismo imali novca za to”,

28 Šp.: Da, gospođice. (Prim. prev.)

259

slegao je ramenima i stavio šešir. „Nego, kad me je Henk zvao da me
zamoli da vas izvedem na jahanje, rekao je da ste obe dobre jahačice.”

„To je možda malo preterano kad je reč o meni”, odgovorila je Lizi
i zakolutala očima. „Nisam jahala gotovo trideset godina.”

„Onda ću vam dati Dženi. Veoma je blaga. A vi, Elektra?”
„Isto kao i Lizi, ali ne baš toliko dugo.”
„Sigurno je očaran.” Lizi mi se isplazila dok je Manuel izvodio
Dženi iz štale, pa joj pružio uzde.
„Šta mislite o Hektoru?” Pokazao mi je velikog crnog konja koji se
nemirno kretao po svome boksu.
„Daću mu šansu”, odgovorila sam.
„Dobar je kad jednom shvati ko je gazda. A vi ličite na curu koja
ume da gazduje.”
„Zaista?”
„Si, kao moja Sami, i ona je cura koja gazduje”, pojasnio mi je
Manuel pa je uhvatio uzde i izveo Hektora iz štale. “A sad uzjašite,
važi?”
Dok smo polako izlazile na konjima, Hektor je mnogo rzao i
zamahivao glavom, dok sam se ja nameštala u sedlu.
„Važi, haj’mo sad prvo polako, pa ćemo videti”, predložio je
Manuel kad se zaustavio pored nas.
Pratila sam pogledom Lizi ispred nas i pomislila kako je elegantna
na konju.
„Vaša prijateljica je Engleskinja?”
„Jeste.”
„Ha! Odmah sam video po tome kako sedi na konju.”
„Dok sam ja sva u haosu, znam”, rekla sam, a Hektor je nestrpljivo
zabacio glavu.
„Smiriće se čim krenemo. Samo voli da juri.”
Trebalo je dobrih petnaest minuta da ovladam Hektorom, a kad
sam konačno uspela u tome, Manuel mi je dao znak.
„Sad možemo da krenemo.”

Manuel i ja smo se vratili nakon dva sata, prljavi od crvene prašine

260

koju sam osećala i na usnama. Ali kako sam bila euforična! Posle
laganog kasa pustila sam Hektora da oslobodi svu svoju snagu.
Pogledala sam Manuela, on je klimnuo glavom, očigledno uveren u
moje jahačke veštine, i prepustila sam se Hektoru. Leteli smo preko
veličanstvene ravnice i pomislila sam kako se ne sećam da sam dugo
bila tako srećna. Bila sam slobodna, ali i imala kontrolu, i to je bilo
neverovatno.

„Jesi li uživala?”, upitala me je Lizi kad sam se polako vratila u
dvorište, s Manuelom koji me je pratio kao senka. Ona je stigla
dvadeset minuta pre nas.

„Oh, Lizi, obožavam ovo”, kazala sam kad sam sjahala. „Izvini
ako smo išli prebrzo.”

„Nije važno, bilo je fantastično posmatrati vas oboje. Za mene je
više ono odmereno englesko. Ti si prirodno darovita za jahanje, zar
nije, Manuele?”

„Jeste”, Manuel se osmehnuo. „A sad je vreme za hladno pivo.”
Pošto smo se Lizi i ja povukle u veliko, moderno kupatilo da se
umijemo i speremo prašinu s lica (i da kradom zavirimo u
neverovatnu glavnu spavaću sobu, s pogledom na planine i bazen
ukopan uz malu terasu odmah iza staklenog zida), pridružile smo se
Manuelu na verandi i sele s njim.
On je već popio pola boce piva, a još dve su bile na stolu, zajedno
s bokalom vode.
„Hoćete li?” Pokazao je ka pivu.
„Hvala”, odgovorila je Lizi i uzela jedno.
„Ovaj.Progutala sam knedlu. „Ne, hvala. Držaču se vode.”
Lizi se okrenula i pogledala me sa odobravanjem dok sam sipala
vodu u čašu. Moram se navići na činjenicu da će ljudi oko mene
neprekidno piti kad se vratim starom životu. Dobro je što je ovo blaga
priprema, jer je pivo piće koje ne volim. Pustila sam da me zapljusnu
Lizin i Manuelov glas dok sam duboko disala, upijala predeo i uživala
u pustinjskom povetarcu.
„A sad, dame, žao mi je što to kažem, ali moram da idem”,
konačno je rekao Manuel. „Sami i ja idemo na svečanu večeru u
gradu.”
„Naravno, i mnogo vam hvala za sve ovo danas”, kazala je Lizi pa
iskapila pivo. “A kuća vam je apsolutno prekrasna. Nadam se da ćete

261

je uskoro prodati”, dodala je dok smo prolazili kroz kuću ka glavnim
vratima.

„I mi se nadamo. Pozajmili smo pare za to kad je situacija bila
povoljna, a sada... Uglavnom”, rekao je pošto je otvorio ulazna vrata
i rukovao se s nama, „drago mi je što smo se upoznali.”

„I nama”, odvratila je Lizi silazeći stepenicama.
„Možda bih mogla da dođem ponovo?”, kazala sam dok je Manuel
zaključavao kuću pa smo pošli ka njegovom džipu, parkiranom
pored Lizinih kola.
„Naravno, uvek sam ovde vikendom.”
„U redu, imate li mobilni telefon?”
„Samo pitajte Henka, on će vam ga dati. Hasta luego29, Elektra,
Lizi.”
Vozile smo se za Manuelovim džipom do grada, a onda sam
gledala kako pustinjsko nebo oko mene poprima različite nijanse
tamnocrvene i purpurne dok se sunce pripremalo da se povuče preko
noći.
„Mislim da su mi potrebna ovakva kola”, kazala sam kad je
Manuel izbacio ruku kroz prozor i mahnuo nam pre nego što će
skrenuti desno, a mi nastaviti pravo.
„Zbog čega?”, upitala me je Lizi.
„Za vožnju do grada i nazad, naravno. Kad se vratim na Ranč,
treba da pozovem svog poslovnog menadžera.”
„Zašto?”
Okrenula sam se ka njoj i osmehnula se.
„Zato što ću kupiti tu kuću.”

Pošto je bila subota, nije bilo dežurnih terapeuta, a grupa pacije-
nata je izašla u bioskop, pa je Rančem vladao blaženi mir. Dotad sam
najviše volela vikende jer nije bilo terapeutskih seansi, ali te večeri
sam imala želju da ispričam Fi, ili bar nekome drugom, kako sam
divno provela dan. Posle večere u gotovo pustoj kantini, otišla sam u

29 Šp.: Doviđenja. (Prim. prev.)

262

sobu, razmišljajući o tome kako treba da završim pisma izvinjenja i
pošaljem ih. Zaključila sam da treba da pošaljem jedno i Suzi, svojoj
agentkinji, i još jedno dragoj, miloj Merijem.

Vanesa je sa slušalicama na ušima ležala na krevetu i, kao i obično,
zurila u tavanicu. Pošto sam se uz suze oprostila od Lizi i vraćala se
u zgradu, spazila sam je kako sedi s Majlsom u Vrtu mira. Sela sam
na stolicu i izvadila papir, olovku i koverte iz fioke pisaćeg stola.

„Kuda si išla danas?”, upitala me je Vanesa, a ja sam se trgla jer je
retko govorila.

„Išla sam na jahanje.”
„Pustili su te napolje? Samu?”
„Da, ali bila sam s Lizi. Pa nismo zatvorenice ovde”, podsetila sam
je. „Možemo da izađemo kad god hoćemo.”
„Aha, ja bih rado, ali nemam kuda da odem.”
„Bez doma si?”
„Nisam, ali tamo više ne mogu da se vratim. On bi me ubio.”
„Ko je on?”
„Moj dečko, Tajler. On je nevolja. Jesi imala nekad dečka koji te
bije?”
„Ne, nisam.”
„Onda imaš sreće, devojko.”
„Pa šta ćeš onda?”
Vanesa je slegla ramenima. „Majls je rekao da će mi pomoći da
nađem neki smeštaj u gradu, i posao. Ali nisam završila srednju školu
i nikad neću steći diplomu.”
„Majls?”
„Aha, on me je pokupio sa ulice i doveo me ovamo sa sobom. On
sve plaća, ali to ne znači da je Isus Hristos moj Spasitelj”, promrmljala
je.
„U redu”, odvratila sam neutralno. Nisam umela sa ovom
devojkom i znala sam to. „Da li ti sad dobro ide s detoksom?”
„Aha, pumpaju me svim mogućim sranjima da se skinem sa
sranja!” Na Vanesinim usnama ukazao se nagoveštaj osmeha. „Ali
čim se vratim u grad, biće isto.”
„Ako Majls kaže da može da ti nađe posao i mesto za život, onda
mu moraš verovati.”
Vanesa je na to samo frknula, zakolutala očima i vratila slušalice

263

na uši. Pogledala sam u olovku i papir, a onda ih vratila u fioku pa
izašla iz sobe da malo udahnem svež vazduh. Nikad se nisam toliko
osećala kao privilegovana princeza, pomislila sam izlazeći napolje, u Vrt
mira, pa sam sela na klupu. A što je još gore, bila sam svesna droge i
prostitucije što bruji u pozadini mog svakodnevnog života u
Njujorku. Pa ipak, dosad je to bilo samo brujanje.

„Hej, zdravo”, rekao je poznati glas s klupe iza fontane. „Trebalo
bi da prestanemo da se srećemo ovako, ljudi će početi da nas
ogovaraju.”

„Zdravo, Majlse”, odgovorila sam i bilo mi je drago kad je došao i
seo pored mene.

„Ptičica mi je dojavila da si danas pobegla na ceo dan.”
„Da, jesam. Išla sam na jahanje i bilo je fantastično.”
„Baš mi je drago. Svi moramo da nađemo smisao življenja.”
„Nisam znala da si Vanesin pokrovitelj.”
„Da, pa, to sam mogao biti ja, u slivniku, ali imao sam ljude da mi
pruže podršku, porodicu. Ona nema nikog.”
„Kaže da se ne može vratiti tamo gde je živela i da ćeš joj ti naći
stan i posao.”
„Svakako mogu da joj platim smeštaj pansion za rehabilitaciju ili
hostel a onda joj možda i nađem neki slabo plaćen posao. Ali to nije
nikakva garancija da neće odjuriti nazad, u stari život.” Majls je
uzdahnuo. „Mora da sama to želi za sebe.”
„Možda će joj, kad izbaci sve štetno iz tela i mozga, terapija
pomoći.”
„Možda, ali, otkad sam je doveo ovamo, da sluša gomilu obra-
zovanih, privilegovanih ljudi koji pojma nemaju o tome kakav je njen
život, shvatio sam da to neće mnogo pomoći. Volontiram u svratištu
na Menhetnu, dajem klincima pravne savete kad su u nevolji i trudim
se koliko mogu da ih sačuvam da ne idu u zatvor. Mogu ti reći da je
tamo zavladala epidemija narkomanije, koja pogađa ljude svih boja i
veroispovesti.”
„Mogla bih i ja da pomognem, zar ne?”, izletelo mi je pre no šta
sam stigla da se obuzdam. „Želim da učinim nešto. Upravo sam
razmišljala o tome kako sam sve to gledala na televiziji, ali...”
„Ali nije te briga sve dok se direktno ne odnosi na tebe”, Majls je
dovršio moju rečenicu.

264

„Baš tako. Sedela sam ovde i osećala se stvarno loše, stvarno
sebično i razmaženo i.

„Nemoj da kinjiš sebe, Elektra, nisi mnogo starija od Vanese i
živela si u drugačijem svetu. Nisi ti kriva za to.”

„Ali sada kad znam, želim da pomognem.” Protrljala sam čelo
setivši se Vanese i tupog izraza njenih očiju. „Znaš, kad je pogledam,
kao da je mrtva iznutra, kao da nema...”

„Nadu. Tu si reč tražila. Da, pa, to i pokušavam da vratim klincima
s kojima radim veru u to da se vredi izboriti jer ih možda čeka nešto
bolje od toga da po tonu nazad u ambis i osećanja da nije važno hoćeš
li živeti ili umreti. I to je đavolski teško, najteže od svega, ali, hej, ti
treba da se trudiš i da nastaviš.”

„Znaš, pre sam razmišljala o Dvanaest koraka i o tome kako sve
ima veze s Bogom i time kako će nam On pomoći i spasiti naše duše i
tako dalje. Ali zašto nekima od nas da je tako strašno bedan život dok
drugima da sve?”

„Zato što ispaštamo naše grehe na zemlji pre odlaska u Njegovo
slavno carstvo nebesko.”

„Hoćeš da kažeš da je bolje tamo gore nego ovde dole?”
„Da, gospoja, baš to”, odvratio je.
„Zašto se onda ne ubiješ i odmah ne odeš?”
„Oh, Elektra”, Majls se nasmejao. „Zato što moramo da obavimo
posao ovde dole, šta god da je to što On traži od nas. A ako pogledaš
u svoje srce i molitvom ga zamoliš za vodstvo, saznaćeš šta je to. Ja
jesam.”
Okrenula sam se celim telom da ga pogledam. „Ti si vernik?”
„Zaista jesam. Isus me je spasao pre mnogo godina, i sad ja ovde
dole radim u Njegovo ime. Ili barem pokušavam.”
„Oh.” Sedela sam neko vreme i zurila u tamu, ne znajući šta da
kažem jer sam bila šokirana. Nikada ranije nisam upoznala pobožnog
hrišćanina. Za mene je sve to s Biblijom bilo na istom nivou kao bajke
i grčki mitovi.
„Pa...” Nakašljala sam se. „Stvarno bih volela da pomognem ako
mogu. Ionako moram da zovem svog menadžera on se stara o takvim
stvarima pa ću razgovarati s njim i videću šta mogu ponuditi.
Pretpostavljam da sam prilično bogata.”
Sad je došao red na Majlsa da me pogleda preneraženo. „Hoćeš da

265

kažeš da ne znaš koliko novca imaš?”
„Ne znam. Živim u veoma lepom stanu i kupujem sve što mi treba,

mada odeću uglavnom dobijam besplatno od dizajnera. A ništa
mnogo više od toga i ne želim osim droge i alkohola. Mada sad ima
nešto što želim.” Osmehnula sam se pri pomisli na to.

„Izvini što se mešam, Elektra, ali zar ne bi trebalo da znaš koliko
imaš novca? Ja ne verujem nikome osim sebi kad su u pitanju moji
dolari.”

„Oh, pokažu mi knjige jednom godišnje i kažu za sve moje
investicije, ali to su samo kolone brojki i... Nemam pojma šta to
zapravo znači”, priznala sam.

Najednom, Majls je pružio ruku i nežno me pomilovao po obrazu
vrhovima prstiju. Pogledao me je u oči i uzdahnuo.

„Ponašaš se kao tigrica, a u stvari si samo mladunče ispod
površine, zar ne? Uz tebe se osećam zaista staro”, nasmešio se. „Hej,
a trebalo bi i da odem u postelju kao svi ljudi mojih godina.”

Dok sam ga posmatrala kako ustaje, celim bićem sam želela da ga
zamolim da ostane i ponovo me pomiluje po obrazu. Ali nisam, jer
sam bila stidljiva prvi put u životu.

„Laku noć, dušo”, rekao je odlazeći u mrak.
Te noći nisam dobro spavala iako sam bila fizički iscrpljena od
jahanja. To je delimično imalo veze s Vanesom, koja je imala još jednu
nemirnu noć, ali i s tim što nisam mogla da prestanem da mislim na
Majlsa. Mislila sam da sam prilično vešta u odnosima s muškarcima,
ali njega zaista nisam mogla da dokučim. Advokat školovan na
Harvardu, bivši zavisnik, spasilac narkomana i hrišćanin...
Onda sam se zapitala da li je oženjen, jer nijednom nije pomenuo
ženu, mada nismo ni često razgovarali. Osim toga, šta je mene briga
za to? On je mnogo stariji od mene i živimo u različitim svetovima.
Jutarnji gong bi inače odjeknuo u sedam da bismo imali pola sata da
se okupimo u kantini na molitvi, ali toga dana je bila nedelja, pa nije
bilo gonga, a molitva je počinjala u deset.
„Propustila si doručak i molitvu”, kazala je Vanesa kad sam se
probudila i ispravila se u krevetu. „Donela sam ti činijicu griza i
soka.” Pokazala je ka mom pisaćem stolu.
„Oh”, kazala sam, dirnuta što je mislila na mene. „Hvala.”
„Ništa. Majls je hteo da me povede sa sobom u grad, u crkvu, ali

266

rekla sam mu da ću ostati da se postaram za tebe.”
„Hej, samo sam spavala. Mogla si da ideš s njim.”
„Misliš da želim da idem tamo? Oni su loši kao i dileri, trude se da

te navuku na sve ono s Isusom. Guglala sam te sinoć”, nastavila je
Vanesa. „Ti si sigurno najpoznatiji supermodel na svetu, a ja delim
sobu s tobom. Zar nije svet ludo mesto?!”

„Jeste, svakako”, složila sam se i posegnula za grizom, koji inače
mrzim, ali nisam htela da je uvredim.

„Kako si postala model?”
„Jedna agentkinja me je zapazila u Parizu kad sam imala šesnaest
godina”, slegla sam ramenima. „Jednostavno sam imala sreće.”
„Zato što si visoka kao žirafa”, zakikotala se, a mene je šala, iako
je bila na moj račun, razveselila jer sam je videla kako se smeje. „Ti
uspevaš da odeća na tebi izgleda dobro. A i lepa si. Odakle su tvoji?”
„Ne znam. Usvojena sam. A tvoji?”
„Mama mi je bila Portorikanka, a tata... Hej, tata je bio samo
sperma, znaš.” Vanesa me je proučavala. „Je l’ to prava kosa?”
„Nije. Bar ne sve. Volela bih da imam kosu kao što je tvoja, Vanesa.
Tako je duga i lepa.”
„Ne želiš ništa što ja imam, veruj mi”, kazala je, ali po njenom
izrazu lica videla sam da joj je drago. „Voliš što si model?”
„U redu je. Mislim, dobro sam plaćena, ali ume da bude dosadno
kad te svaki dan oblače i doteruju kao živu lutku, pa onda friziraju i
šminkaju i sve to.”
„Kao da tvoje telo nije tvoje?”
„Pretpostavljam, da.”
„Hej, ja moje svakog dana prodajem bilo kome ko ga poželi. Tako
da smo valjda iste, zar ne?”
I to rekavši, Vanesa je ustala i izašla iz sobe.
„Au, au!”, prodahtala sam, a srce mi je žestoko zalupalo. Navrle
su mi suze na oči, mlada narkomanka s njujorških ulica nekako je
uspela da me navede da se osećam kao da sam visoka pet centimetara.
U panici zato što me takva osećanja i bes uvek neizbežno odvedu
votki i kokainu navukla sam odeću za trčanje i krenula ka vratima.
Napolju, na stazi, bilo je mnogo prometnije nego u zoru, pa sam trčala
pored drugih džogera i trudila se da udarcima nogu o zemlju izbacim
iz sebe uvređenost.

267

„Kako se, dođavola, usuđuje?! Da me poredi sa sobom... Isuse
Hriste!”

Kad sam sišla sa staze i obrela se kod kulera s vodom, s mene je lio
znoj, delimično zbog sunca koje je pržilo sve pod sobom, ali i zato što
sam istrčala pet krugova. Napila sam se vode, ošamućena i
dezorijentisana, i poželela da je Fi tu pa da joj ispričam kako se
osećam.

„Hej, zdravo”, rekao je Majls prilazeći mi s parkinga dok sam se
vukla ka ulazu u Ranč. Izgledao je još elegantnije nego obično, u
sakou i zakopčanoj košulji s kravatom.

„Danas si zakasnila na trčanje”, rekao je dok smo stajali pred
ulazom.

„Aha, jesam. Čuj, možemo Ii na trenutak da porazgovaramo?”
„Naravno. Šta misliš o kantini? Tamo je klima-uređaj, a danas je
vrelo.”
Ušli smo, zgrabila sam bocu vode, a Majls je sebi sipao kafu.
„Šta ima novo?”, upitao je kad smo seli i kad je olabavio kravatu.
„Vanesa. Kazala mi je da nisam drugačija od nje, da i ja prodajem
svoje telo.”
„Pretpostavljam da te je to pogodilo.” Majls je otpio gutljaj kafe i
mirno me pogledao. “Pa?”
„Kako to misliš ’pa’? Isuse, Majlse, možeš li prestati da zvučiš kao
terapeut?”
„Zaista nisam imao tu nameru, ali kad se razbesniš zbog tako
nečeg, to je obično zato što delimično i sama misliš da je to istina.”
„Gospode, baš ti hvala! Dakle, ti misliš da je biti model isto što i
prostituisati se?”
„Ne kažem to, Elektra. Pitam te šta ti misliš.”
„Mislim da dobijam gomilu novca zato što se bavim promocijom”,
kazala sam citirajući čuvenu manekenku koja je tako odgovorila kad
su je pitali. “I znaš šta? Muka mi je od ljudi koji misle da je posao koji
radim lak.” Naglo sam ustala. „To je prokleto težak posao, ima
luđačko radno vreme, retko spavam u istom krevetu duže od
nekoliko dana, a pre nego što sam došla ovamo, nisam imala više od
dva dana odmora možda čitave dve godine. I... reći ću ti još nešto.”
„Samo napred!”
„Biti poznata nije kao šetnja po parku. Svi na svetu jure za slavom,

268

ali uzimaju zdravo za gotovo slobodu da jednostavno išetaju iz svog
stana nedeljom ujutru i odu na trčanje, a da ih niko ne prepozna, ili
da informacija procuri u novine, pa te slikaju kako se znojiš kao
svinja. Svake nedelje se šire glasine o meni i nekom novom muškarcu
ili o tome kako sam šutnula nekog muškarca, ili ga nisam šutnula, ali
se istovremeno krešem s nekim drugim... Isuse! Izvini”, brzo sam
dodala.

„U redu je. Hvala na izvinjenju.”
„I znaš šta još? Zaista zarađujem gomilu novca, i ne znam tačno
koliko ali saznaću, a kad saznam, kupiću sebi pravi dom i početi da
radim nešto važno. Nešto kao što je pomaganje klincima poput
Vanese.”
„Aleluja!”, rekao je Majls i zatapšao mi sporim aplauzom.
„Molim te, nemoj da mi se rugaš. Ozbiljna sam. Potpuno ozbiljna.”
„Znam da jesi. I volim te zbog toga. Zvuči kao da si doživela
prosvetljenje.”
„Možda i jesam”, odvratila sam i najednom me je obuzela
iscrpljenost pa sam se skljokala na stolicu. „Nisam imala kontrolu nad
svojim životom možda... oduvek. Oh, pretpostavljam samo onih
nekoliko dana u Parizu, pre no što sam zapažena. Sve to, piće i droga
i to što ne znam stanje svojih finansija, i što svakog puštam da donosi
odluke za mene, pogrešno je i to ću promeniti, Majlse, stvarno hoću.
Živeli.” Nazdravila sam mu i iskapila ostatak vode.
„Samo napred, devojko!”, rekao je. “I znaš šta?”
„Šta?”
„Sve to što si upravo kazala o napornom radu i slavi.
„Da?”
„Sve to možeš da okreneš naglavce, baš kao što žumance ostane
gore u jajetu na oko, i da iskoristiš svoju slavu tako što ćeš uraditi
nešto dobro. Na primer, dovedi proklete kamere u moje svratiste i
skreni pažnju javnosti na ono što se događa na ulicama.”
„Da znaš da si u pravu”, odgovorila sam. „I znaš šta još?”
„Šta?”
„Mislim da sam spremna da se vratim kući.”
„Sigurna si?”
„Da. Mislim, razgovaraću sa Fi, videću šta ona misli o tome, ali
osećam da sam puna poleta, znaš.”

269

„To mi je jasno, mada moraš biti pažljiva, Elektra; dođu i teški
trenuci i...”

„Znam”, presekla sam ga. „Znam.”
„Zaista ti dobro ide, Elektra, i ponosim se tobom.”
„Hvala ti, Majlse”, rekla sam i ustala. „Moram da idem, da završim
ona pisma izvinjenja danas.”
„Važi. I... Elektra?”
„Molim?”
„Imaš samo dvadeset šest godina. I ti si, kao i Vanesa, morala brzo
da odrasteš. Imaš još mnogo vremena da uradiš nešto dobro, zato ne
budi prestroga prema sebi. Je l’ važi?”
„Naravno. Hvala.” Krenula sam od stola, a onda zastala i okrenula
se. „Hej, koliko godina ti imaš? Govoriš kao da si stvarno starac.”
„Trideset sedam uskoro trideset osam. Kao i ti, i ja sam mnogo toga
video. Pretpostavljam da čovek tako stari pre vremena.”
„Možda nam oboma treba malo zabave”, rekla sam i ponovo
krenula.
„Možda”, čula sam kako je Majls promrmljao iza mene.

270

21

„Dakle, šta mislite, da li sam spremna da idem?”, upitala sam Fi
sutradan ujutru, pošto sam je obavestila o svojim aktivnostima preko
vikenda, i svom „prosvetljenju”, kako je Majls to nazvao.

„Ti si jedina koja to može da proceni. Prošle nedelje u ovo vreme
rekla bih 'ne’, ali čep je nekako izvučen i sve što si godinama držala u
sebi kao u zatvorenoj boci isteklo je napolje.”

„Da, lepo ste to kazali”, promrmljala sam.
„Mislim da bi možda trebalo da vidiš kako će ti biti još dva dana,
jer euforiju nekog otkrića često prati spuštanje raspoloženja. Možda
bi trebalo da malo povratiš ravnotežu. Šta misliš o tome?”
„Pa valjda. A šta mislite da možda odem u četvrtak? To bi značilo
da ću stići kući za vikend, pa ću imati malo vremena da se prilagodim
pre no što ponovo počne stvarni život. A umesto da mi neko dođe u
posetu, može da me odvede kući.”
„To zvuči kao dobar plan. Koji prijatelj bi želela da to učini?”
„Merijem”, odgovorila sam odlučno. „Maja je mnogo daleko, u
Riju, mislim da nije fer tražiti od nje da dolazi čak ovamo. Ima
porodicu o kojoj se stara.”
„Pa, to je na tebi da odlučiš. Kad god me je zvala da čuje kako
napreduješ, kazala je da će rado preći taj put. Pokušaj da ne zaboraviš
da si bolesna, Elektra, a kad su ljudi bolesni, o njima se staraju oni koji
ih vole.”
„Ne, želela bih da to bude Merijem.”
„Dobro, daću tvom lekaru preporuku, reći ću mu da mislim da si
dobro i da možeš ići u četvrtak. U redu?”
„U redu”, složila sam se. „Znate, ovo mesto je neverovatno. Bar je
prošla nedelja bila, a mnogo mi je pomoglo i što sam ponekad
razgovarala i s drugima. Mrzela sam zajedničku sobu kad sam stigla,
ali sad mi je drago stoje tako. Čak sam i doprinela grupnoj terapiji
jutros.”
„Sjajno.” Fi je znala koliko sam se mučila na javnim seansama. „Da
li bi podelila sa mnom ono što si rekla?”
„Oh, ona devojka Miranda pričala je o tome kako je gadno
zlostavljana u školi. Pa sam posle i ja pričala o svom iskustvu, i ona

271

mi je kazala da joj je pomoglo što je to čula.”
„Odlično”, osmehnula se Fi.
„A razmišljala sam i o tome da li da podelim svoju priču i sa... pa,

sa širom publikom.”
„Misliš na medije?”
„Aha, jer sam đavolski sigurna da se već nagađa o tome zašto sam

se povukla sa snimanja i gde sam.”
„Da li je tvoj agent izdao neko saopštenje za javnost?”
„Verovatno je rekla nešto o tome kako sam na odmoru jer sam

iscrpljena. Možda je već bilo nečeg u novinama, ali mislila sam da bi
možda bilo korisno da ispričam svoju priču ako ću se već angažovati
u onom svratištu o kojem sam vam pričala.”

„O tome moraš ti da odlučiš, Elektra, moć je u tvojim rukama.
Pokušaj da sad ne misliš o tome; dovoljno je već što krajem nedelje
moraš ponovo da se suočiš sa svojim životom. Polako, korak po
korak, sećaš se?”

„Da, naravno.”
„U redu, vidimo se sutra. Čuvaj se”, kazala je Fi dok sam izlazila
iz sobe.

Pošto su mi te večeri vratili mobilni telefon i laptop, izašla sam u
Vrt mira i prvi put za mesec dana pozvala spoljašnji svet.

„Elektra! Kako si, dovraga?” Kejsi, moj poslovni menadžer i
knjigovođa, javio se posle drugog zvona.

„Dobro sam, Kejsi, vrlo dobro.”
„Elektra, pa, stvarno mi je drago što to čujem.”
Pomislila sam da zvuči kao da mu je laknulo, zbog čega sam
posumnjala da zna gde se nalazim.
„Šta mogu da učinim za tebe?”, rekao je.
„Volela bih da zakažem sastanak s tobom sledeće nedelje, kad se
vratim u grad. Razmišljam o tome da kupim nekretninu/'
„U redu. Definitivno je pravo vreme za to; tržište je u ovom
trenutku ravno kao palačinka. Možeš povoljno pazariti nešto u
novogradnji u gradu, što građevinska firma i njen investitor žele da

272

prodaju da bi obrnuli kapital. Loša vest je što je Dau Džons30 pretrpeo
udarac.”

„Dobro”, odgovorila sam, a u sebi odlučila da moram saznati šta
znači to Dau Džons. „Međutim, trenutno ne razmišljam ni o čemu u
Njujorku. Videla sam ranč ovde dole, u Arizoni.”

„Dobro, možeš li mi dati neke cifre?”
„Trenutno ne, ali saznaću čim se vratim.”
„Pa, većina tvog imetka je u obveznicama, koje sad imaju manju
vrednost zbog tržišta, ali svakako ćemo likvidirati koliko god ti bude
potrebno da kupiš to imanje.”
„Do koliko mogu da potrošim?”
„Morahu da proverim, ali kao što znaš, ti si vrlo imućna mlada
dama.”
Poželela sam da ga pitam koliko je bogata ta imućna dama, ali
onda sam se postidela jer bi onda znao da nisam čitala ništa od
materijala koji mi je slao.
„Slušaj, da li ti odgovara sledeći ponedeljak pre podne? Doći ću u
tvoju kancelariju pa ćemo proći neka dokumenta jer ima još nešto o
čemu bih želela da razgovaram s tobom.”
„Naravno, Elektra, biće mi mnogo drago. Može u jedanaest?”
„Može, super, vidimo se onda. Ćao.”
Ovo nije bilo mnogo bolno, pomislila sam kad sam završila razgovor
i videla da je telefon sav mokar od mojih znojavih dlanova. Sedela
sam i sanjarila o hasijendi Orhideja, o tome kako bih mogla tamo da
provodim sve svoje odmore koje sam odlučila da ubacim u svaki
raspored koji mi Suzan predloži. Mogla bih da izgradim sopstvenu
stazu za trčanje, da zaposlim domaćicu da se stara o kući i radnika da
se stara o konjima koje ću kupiti. Možda bi Manuel čak mogao da mi
proda Hektora...
Vratila sam se u sobu i sela na krevet, pomislila kako treba da
spavam, ali nisam mogla od uzbuđenja. Pogledala sam u drugi kraj
sobe i videla da je Vanesin krevet prazan. Nozdrve mi je ispunio neki
čudan metalni miris kad sam se okrenula i videla kako ispod vrata od
kupatila curi neka crvena tečnost.

30 Indeks koji prati poslovanje na berzi trideset velikih njujorških kompanija u javnom

vlasništvu. (Prim. prev.)

273

„Jebemti!”, vrisnula sam pa pritisnula dugme za zvono u hitnim
situacijama, a onda skupila hrabrost i otvorila vrata. Vanesa je ležala
u lokvi krvi na podu. Oči su joj bile sklopljene a duž obe podlaktice,
sa unutrašnje strane, bile su duboke posekotine.

„Upomoć!” Istrčala sam u prazan hodnik. „Upomoć!” Pošto mi
niko nije odgovorio, setila sam se da imam mobilni pa sam se vratila
u sobu i uzela ga s kreveta da pozovem hitnu pomoć.

Javio mi se operater i dala sam mu adresu Ranča, a potom se
trudila da odgovorim na njegova pitanja. Utom je u sobu ušla Mersi,
dežurna noćna sestra, i razrogačila oči kad sam joj pokazala rukom
ka kupatilu.

„Vanesa”, uspela sam da progovorim. „Povredila se... Ne znam da
li je dobro... Ne znam...”

Meri je pojurila u kupatilo pa sam videla kako počinje da reanimira
Vanesu, čije je sitno telo izgledalo potpuno mlitavo.

„Gospođo?”, začula sam glas iz mobilnog telefona. „Gospođo,
hitna pomoć je na putu ka vama. Molim vas, postarajte se da ih neko
dočeka na ulazu i odvede bolničare do pacijenta.”

Ispustila sam mobilni na krevet i otrčala u kupatilo, jedva dišući
od šoka. „Stiže hitna pomoć. Hoće li biti dobro?”, upitala sam Mersi.

„Donesi peškire, dušo”, odvratila je ona žustro. „Moramo da
zaustavimo krvarenje. Bolničarka iz stacionara samo što nije stigla da
pomogne.”

Pošto sam s mukom progutala knedlu u grlu oduvek sam loše
podnosila da vidim krv uzele smo svaka po jednu Vanesinu ruku i ja
sam radila sve što mi je Mersi govorila, obmotala sam peškire oko
razjapljenih rana što sam čvršće mogla. Onda sam sedela na podu, a
krv je prodirala kroz peškir koji sam držala. Ugledala sam mali
kuhinjski nož na podu pored nje i podigla ga.

„Kako je, dođavola, došla do ovoga?”
„Kad hoćeš nešto da uradiš, onda i nađeš način”, uzdahnula je
Mersi. „Verovatno se ušunjala u kuhinju kao da nešto traži, pa ga
ukrala kad niko nije gledao.”
U kupatilu se pojavila druga sestra i ja sam odahnula.
„Hvala, Elektra, sad će je Viki preuzeti. Možeš li da otrčiš na
recepciju i da im kažeš da zamole obezbeđenje da otvori kapiju
ambulantnim kolima?”

274

„Naravno.”
Odjurila sam na recepciju i prenela im poruku, a onda otišla u
obližnji toalet da operem krvave ruke. Kad sam izašla, dva bolničara
su već gurala kolica kroz staklena vrata. Povela sam ih do naše sobe
i, sva otupela, gledala kako ukazuju pomoć Vanesi. Položili su je na
kolica pa sam pošla za njima kroz zgradu i na parking, gde su u noći
sevala plava svetla ambulantnih kola.
„Hoće li biti dobro?”, upitala sam bolničara kad su podigli kolica i
ubacili ih u kola, u koja je ušla i Mersi.
„Daćemo sve od sebe, gospođo”, odgovorio je. „Ali moramo
odmah da pođemo.” Krenuo je da zatvara vrata kola, ali ja sam
instinktivno pružila ruku da ga sprečim.
„Idem s vama. Potrebna sam Vanesi”, dodala sam obraćajući se
Mersi.
„Najbolje je da ostaneš ovde, Elektra. Vanesa je sad u dobrim
rukama.”
„Ne! Idem i ja.”
„Dobro onda”, rekla je Mersi, „poći ćemo zajedno s Vanesom,
dušo.” Pružila mi je ruku da mi pomogne da se popnem u kola.
„U redu, gospođo”, rekao je jedan od bolničara. „Vi sedite tamo i
vežite se, a mi ćemo se starati o vašoj prijateljici. Čvrsto se držite.”
Nikada ranije nisam bila u kolima hitne pomoći i uvek sam
zamišljala da imaju vrhunske amortizere. Ali ne, kad su uključili
sirenu i kad smo krenuli velikom brzinom, držala sam se za ručku
pored svog sedišta dok su se kola zanosila i poskakivala ka gradu. S
mešavinom gađenja i strahopoštovanja posmatrala sam kako
bolničari uvlače cevi u Vanesine bolno mršave i ranjene ruke.
„Vena na ovoj ruci je pukla, idemo s nadlanicom”, čula sam kako
govori jedan od njih.
Trgla sam se i okrenula glavu kad sam videla štetu koju su na
prevoju lakta napravile igle.
„Pritisak joj pada”, rekao je drugi kad je neki aparat zazvonio na
uzbunu. „Puls se usporava.”
„Ostani s nama, Vanesa.” Mladić koji je pokušavao da joj ubaci iglu
u ruku nastavio je da joj se obraća.
„Koliko još imamo?”, upitala sam.
„Nije daleko, gospođo.”

275

„Pada i dalje! Ubaci tu iglu već jednom!”
„Pokušavam, jebote!”
Pet minuta kasnije, ambulantna kola su se zaustavila uz škripu
guma, a zadnja vrata širom otvorila, pa su je brzo uneli na kolicima u
bolnicu.
Ja sam se odvezala, srce mi je lupalo kao ludo dok mi je Mersi
pomagala da zajedno izađemo iz kola i uđemo u urgentnu službu.
Sramota me je da priznam da sam mislila samo na to gde je najbliža
prodavnica alkoholnih pića, jer mi votka nikad nije bila potrebna kao
tada.
Neka bolničarka je povukla Mersi u stranu i nestala s njom kroz
obrtna vrata, a meni je put preprečila bolničarka na prijemnom, i
počela da me ispituje o detaljima Vanesinog zdravstvenog osiguranja,
o čemu ja nisam imala pojma. Na kraju sam potpisala izjavu da ću ja
platiti račun ako nije osigurana (u šta nisam sumnjala), ali onda je
zatražila moju kreditnu karticu.
„Čujte, samo sam uskočila u ambulantna kola, nisam zastajala da
uzmem tašnu prijateljica mi je nasmrt krvarila, za ime boga!”
„Da, gospođo, ali treba nam broj vaše kartice. Možete li nekoga
pozvati telefonom?”
Samo što nisam rekla da ne mogu kad sam shvatila da je mobilni
još kod mene.
„Da, samo trenutak.” Udaljila sam se od pulta, izvadila mobilni iz
džepa i pozvala Merijem.
„Elektra? Kako se radujem što vas čujem! Kako ste?”
Zvuk njenog toplog, prijatnog glasa malo me je smirio.
„Dobro sam, stvarno sam dobro, ali, ovaj, jedna moja prijateljica
nije dobro. Duga priča, dovoljno je da kažem da smo u urgentnoj
službi neke bolnice u Tusonu i da traže od mene podatke s moje
kreditne kartice. Možete li da mi ih izdiktirate?”
„Naravno da mogu. Oh, Elektra! Kažete da vam je to prijateljica?”
„Da, treba da garantujem da će njeno lečenje biti plaćeno”, kazala
sam koračajući nazad prema pultu, a onda pružila mobilni sestri na
prijemnom. Ostala sam kod pulta dok su razgovarale, a onda mi je
bolničarka vratila telefon.
„Hoće još nešto da vam kaže, gospođo.”
„U redu. Merijem, je li sve sređeno?”

276

„Da, nije bilo nikakvih problema. Mada su mi potrebni brojevi
osiguranja vaše prijateljice, jer lečenje može biti vrlo skupo.”

„Ako je skupo neka bude skupo”, uzdahnula sam. „Platiću i to je
to.”

„Shvatam. Nego, jeste li sigurni da ste vi dobro?”
„Jesam, stvarno. Sad moram da idem, ali zvaću kasnije. Hvala,
Merijem. Ćao.”
Odjurila sam videvši toalet naspram pulta, zatvorila se u kabinu i
sedela na klozetskoj šolji teško dišući.
Spustila sam glavu među kolena jer sam osećala vrtoglavicu, a
onda sam videla da su mi pantalone sve isprskane krvlju. Zaječala
sam setivši se svih onih ljudi koji su sedeli u čekaonici prijemnog
odeljenja i koji su me možda prepoznali. Izvadila sam mobilni s
namerom da Majlsu pošaljem poruku i javim mu šta se dogodilo, ali
onda sam se setila da je prošlo vreme dozvoljene upotrebe mobilnih
telefona i da je ionako ne bi dobio. Umesto toga, pozvala sam Ranč i
ostavila mu poruku na recepciji, sa zahtevom da je odmah proslede.
Onda sam ostala da sedim i zurim u neku reklamu zalepljenu sa
unutrašnje strane kabine.
„To bih mogla biti i ja jednog dana”, prošaptala sam sebi. „Nikad
se više ne smeš tome vraćati, Elektra”, dodala sam i razbila zamišljenu
bocu votke koja je zauzimala ceo ekran mojih misli. Čula sam kako se
otvaraju vrata toaleta.
„Elektra? Jesi li unutra?”
„Aha”, kazala sam pa otvorila vrata i ugledala Mersi kako stoji
pred njima. „Kako je ona?”
„Hajde da izađemo pa ćemo razgovarati.”
Kad sam izašla za njom, okrznula sam pogledom čekaonicu
prijemnog i videla desetak lica kako zapanjeno zure u mene.
„Pomogla si da joj spasemo život, Elektra. Da je ti nisi našla...
Dobro si postupila, dušo. Sad treba da se malo odmoriš. Pozvala sam
ti taksi da te vrati nazad na Ranč, a ja ću ostati ovde. Večeras će ti
obezbediti drugu sobu za spavanje.”
„Ne! Moram ostati ovde, uz Vanesu. Ona nema nikoga, sasvim je
sama”, insistirala sam.
„Elektra, ti si još na lečenju i ovo je za tebe sad previše. Treba da se
vratiš...”

277

„Nema šanse! Ostajem ovde i biću uz nju, tamo gde mi dozvole da
budem. Ako treba da potpišem nešto, da neću tužiti Ranč, potpisaću,
ali ne možete me naterati da odem, je l’ jasno?!”

„Dobro, Elektra, dobro”, blago je odgovorila Mersi. „Javiću našem
prijemnom da ćeš ostati, a s nekim ovde ću razgovarati da te smeste
negde gde možeš čekati u privatnosti. Najbolje da se skloniš negde
dok to ne učinimo.”

„Aha”, uzdahnula sam.
„Hoćeš nešto da popiješ?”
Votku, pomislila sam, ali sam rekla: „Kafu, molim.”
Gledala sam za njom dok se udaljavala, i u tom trenutku sam
mrzela svoju slavu više nego ikad, ali nisam davala ni pet para na to
hoću li sutra osvanuti u svim novinama u Tusonu. Želela sam samo
da budem unutra s Vanesom.
Nakon dvadeset minuta, prokrijumčarili su me kroz zadnja vrata i
odveli me u sobicu s dve fotelje i televizorom. Tamo me je čekao lekar
s ljubaznim plavim očima.
„Zdravo, gospođice D’Aplijez, ja sam doktor Kol.”
„Kako je ona?”, upitala sam ga.
„Sad je u stabilnom stanju pa smo je iz urgentne službe prebacili
na odeljenje i smestili. Mala je tvrd orah”, nasmešio se. „Da li biste
voleli da je vidite?”
„Da, molim.” Ustala sam.
„Elektra”, kazala mi je Mersi, „ja ću se sad vratiti na Ranč, ali neko
će ujutru doći po tebe i da vidi kako je Vanesa. I ne zaboravi da si
večeras spasila Vanesi život.” Raširila je ruke i toplo me zagrlila, a
onda izašla iz sobe.
„Vanesa je budna, ali ne govori mnogo. Dali smo joj jake lekove
protiv bolova pa će biti malo pospana”, rekao mi je doktor Kol
uvodeći me u polumračnu bolničku sobu. “A sad ću vas ostaviti”,
rekao je i izašao.
Obišla sam krevet i sela na stolicu pored Vanese. Izgledala je tako
krhko i mlado u krevetu. Videla sam da su joj oči otvorene, a ruke su
joj počivale preko pokrivača, umotane u zavoje od ručnog zgloba do
lakta. Bila je priključena na infuziju i na monitor koji se svakog časa
oglašavao zvučnim signalom.
„Zdravo, Vanesa, ja sam, Elektra”, šapnula sam joj nagnuta nad

278

nju. „Kako se osećaš?”
Nije bilo odgovora, Vanesa je i dalje zurila u tavanicu.
„Doktor kaže da se dobro oporavljaš, da si jaka”, rekla sam,

očajnički smišljajući nešto pozitivno što bih rekla. Podigla sam ruku
pa, ne znajući da li da je spustim na njene debelo umotane podlaktice,
spustila sam je na njenu glavu. „Samo sam htela da ti kažem da sam
tu, uz tebe.”

I dalje ništa.
„Došla sam s tobom kolima hitne pomoći; nikad ranije nisam bila
u ambulantnim kolima. Bilo je kao u epizodi Uvoda u anatomiju, a
doktor je rekao da ćeš biti dobro.”
Nastala je duga pauza, a onda se Vanesa oglasila.
„Moja...”
Barem mi je zvučalo kao “moja”, pomislila sam posmatrajući kako
joj se miču suve, ispucale usne.
„Moja mama je imala običaj to da radi”, prošaptala je.
„Šta da radi?”
„Da me miluje po kosi. Lep osećaj”, kazala je.
„Onda ču nastaviti. Da li bi volela da ti mama dođe ovamo?”
„Aha, ali ona je mrtva.”
Videla sam da su joj se iz očiju skotrljale dve suze.
„Mnogo mi je žao, dušo”, promrmljala sam, a suze su i mene pekle
u očima. „Ostaću ovde uz tebe i milovaću te po kosi dok ne zaspiš.
Važi?”
Klimnula je glavom jedva primetno i oči su joj se polako sklapale.
„Bezbedna si”, dodala sam dok joj se disanje usporavalo do
ujednačenog ritma, pa sam se spremila za noć.
Nekoliko minuta kasnije, vrata su se otvorila i, na moje izne-
nađenje, pojavio se Majls.
„Kako je?”, upitao je.
„Spava”, šapnula sam i stavila prst na usne.
„Možeš li da izađeš na sekundu, da popričamo?”
Odmahnula sam glavom. „Ne. Rekla sam joj da ću ostati ovde sve
dok se ne probudi.”
„Dobro.” Majls je na prstima ušao u sobu, uzeo stolicu, doneo je i
stavio pored mene.
„Kako si stigao ovamo?”

279

„Kad sam dobio tvoju poruku s recepcije, seo sam u svoja
iznajmljena kola, ali pošto nisam imao potpisanu dozvolu od
’uprave’, u kojoj piše kuda idem, onaj prokleti čuvar nije hteo da mi
otvori kapiju! Pa sam morao da se penjem i preskačem ogradu i
zovem taksi i čekam ga napolju.”

Oboje smo prigušili kikot.
„Da li je to veliki prekršaj za štićenike Ranča?”
„Da, sigurno jeste”, potvrdio je. „Kako si ti?”
„Oh, dobro, osim što mi se ruka ukočila.” Pokazala sam glavom
ka ruci kojom sam i dalje milovala Vanesu po kosi. „Rekla mi je da je
to radila njena majka. I da je mrtva.”
„Aha, jeste.”
„Šta se dogodilo?”
„Ne znam”, odgovorio je Majls. „Vanesa je HIV pozitivna, što
znači da možda ima AIDS.”
Vanesa se promeškoljila pa sam Majlsu dala znak da ćuti. „Bolje
idi. Razgovaraćemo kasnije.”
„Hej, mogu da ćutim. Samo ću sedeti ovde i praviću ti društvo.”
Tako je i učinio, pa me je obuzeo čudan osećaj, kao da smo roditelji
što bdiju nad detetom. Uprkos okolnostima, bilo je utešno. Dok je
časovnik na zidu otkucavao sat za satom do zore, glava mi je otežala
i počela sam da dremam. Osetila sam kako me njegova ruka obuhvata
oko ramena i privlači bliže, pa sam spustila glavu na njegove tople
grudi.

280

22

„Žedna sam”, čula sam neki glas iz daljine.
Trgla sam se i probudila kad mi je neko izvukao jastuk ispod glave,
pa sam otvorila oči. Majls je sipao vodu u šolju, i pritisnuo dugme da
podigne deo kreveta kako bi Vanesa mogla da pije.
„Zasad samo gutljaj po gutljaj, dušo, polako”, rekao je držeći
slamku kroz koju je pila.
Kad je Vanesa završila, seo je nazad na stolicu, a ona se okrenula
da nas pogleda.
„Šta vas dvoje radite ovde? Kao da ste mi mama i tata ili tako
nešto.”
Nasmešila sam se jer je izgovorila upravo ono kako sam se osećala
prethodne noći.
„Vidim da ti je bolje, gospođice”, nasmešio se Majls. „Prepala si
nas.”
Vanesa je slegla ramenima. „Nadala sam se da više nikad neću
videti jutro, ali hej, evo me.”
Možda mi se samo činilo, ali pomislila sam da je kočopernija.
„Elektra je odbila da se pomeri od tebe cele noći, za slučaj da se
probudiš”, rekao je Majls, a onda se okrenuo prema meni. „Kako bi
bilo da odeš da se osvežiš i da nađeš nekog ko bi nam mogao doneti
kafu?”
Upravo sam imala neodložnu potrebu da idem u toalet, pa sam
pristala.
„Crnu ili belu?”, upitala sam.
„Valjda govorimo o kali, gospođice?”, odvratio mi je podrugljivo
se smeškajući.
„Ha! Ima da piješ šta ti se da.”
„Hej, je l’ se to između vas nešto događa?”, zacvrkutala je Vanesa
s kreveta dok sam izlazila iz sobe. Vrelina mi je oblila vrat dok sam
ulazila u kupatilo, pa sam se pogledala u ogledalo. Kosa mi se izvukla
iz pletenice i visila kao masna zavesa s obe strane lica, a ispod očiju
sam imala kesice. Učinila sam koliko sam mogla da se dovedem u red,
ali bez nesesera pri ruci to je bilo nemoguće, pa sam pošla hodnikom
u potragu za kafom.

281

„Sobna usluga će uskoro biti ovde”, kazala sam vrativši se u sobu.
Vanesa me je pogledala. „Imaš neki čudan akcenat. Je li da ima,
Majlse?”
„Odrasla sam u Švajcarskoj. Moj maternji jezik je francuski”,
dodala sam prilazeći joj da sednem, a Majls je ustao.
„Izvinite me, devojke, idem i ja da se umijem.”
„Nikad nisam bila nigde van Menhetna, osim što sam došla
ovamo, i ovo ne liči ni na jednu bolničku sobu od onih u kojima sam
dosad bila.” Vanesa je zakolutala očima kad je Majls izašao.
„Hoću li morati da se jebem s nekim da bih platila ovo?”
„Ne, Vanesa, sve je plaćeno”, uverila sam je, pa je klimnula
glavom, a onda su joj se kapci počeli spuštati, kao štenetu koje se
probudilo da se igra, pa ostalo bez energije. Teško mi je bilo da
poverujem da je mrzovoljna mlada žena s kojom sam spavala u istoj
sobi na Ranču pokušala sinoć da se ubije, a jutros se probudila
naizgled srećna...
Možda zato što smo Majls i ja bili uz nju. Ili možda srce mi se steglo
pri toj pomisli više ima veze sa opijatima protiv bolova, pa joj mozak
jednostavno reaguje na stimulans?
„Opet je zaspala”, rekla sam Majlsu kad se pojavio, u isto vreme
kad i bolničarka s kafom. Otpila sam vruću tečnost pošto sam u nju
sipala šećer, kao jutarnje sledovanje ugljenih hidrata. „I šta misliš, šta
će sad biti?”
„Sinoć sam razgovarao s lekarom i on mi je rekao da će proceniti
njihov psihijatrijski tim. I ti i ja znamo da ono što se sinoć dogodilo
nije bilo proba.”
„A posle toga?”
„Nisam siguran, ali kao što sam sinoć rekao, da bi našla put nazad,
njoj je potrebno više od molitve i milovanja konja. Možda će, kad se
oporavi i izađe odavde, lekar reći da je dugotrajna rehabilitacija put
za nju. Na Menhetnu je imala socijalnu radnicu ali, pošto je pre
nekoliko meseci napunila osamnaest godina, tehnički više nije
maloletna, ali ja ću je svejedno pozvati. U posebnim okolnostima, tim
zadužen za socijalno staranje može da odredi produžetak supervizije
dok ne navrši dvadeset jednu godinu. To u osnovi znači da će država
plaćati svu pomoć koja joj je potrebna.”
„Hej, ja ne znam ništa o svemu tome, ali mislim da je njoj

282

jednostavno potrebno da se oseća voljenom.”
„U pravu si, Elektra, sigurno je tako, a to nije nešto što se može

kupiti.”
„Ja... a da je povedem u Njujork da živi sa mnom? Mogla bih da se

staram o njoj.”
Nastala je pauza, Majls se okrenuo da me pogleda, sa izrazom

zaprepašćenja i neverice.
„Jesi li ti luda?! Ti si vrhunski model i provodiš život u privatnim

mlažnjacima i putovanjima po svetu! Ti nemaš vremena da joj pružiš
ono što joj treba. Osim toga” spustio je glas kad se Vanesa pomerila
„ne možeš nekoga izložiti takvom životu kad nema nade da ga
zadrži.”

„Nemaš ti pojma šta ja mogu ili ne mogu sa svojom budućnošću
kad jednom odem odavde”, prosiktala sam.

„Ja... Čuj, hajde da razgovaramo o ovome kasnije, važi? Ovo nije
bajka, Elektra, i Vanesa nije Pepeljuga. Ne možeš da se petljaš kao da
je ona tvoj projekat, na koji ćeš zaboraviti kad izgubiš interesovanje.”

Tresnula sam šoljom o tanjirič dok je u meni rastao bes.
„Isuse, Majlse! Samo pokušavam da pomognem! Bilo kako bilo”,
dodala sam trudeći se da se obuzdam, „treba da znaš da danas
odlazim sa Ranča.”
„Oh, da?”
„Oh da. Dovela sam se u red koliko je zasad to moguće. Imam
posao i život koji me čeka”, dodala sam dok su mi ruke stezale solju
kao da se za nju hvatam radi moralne podrške. Ustala sam i zaobišla
ga. „Idem da nađem doktora.”
„U redu”, Majls je uzdahnuo. „Radi kako moraš.”
„Hoću”, odvratila sam idući ka vratima.
„Samo još nešto pre nego što odeš, Elektra.”
„Šta?”
„Da sam na tvom mestu, ne bih sad izlazio na prednji bolnički ulaz.
Gomila paparaca čeka da te uhvati kamerom.”
Pošto sam se trudila da budem tiha radi Vanese, nisam čak imala
ni to zadovoljstvo da tresnem vratima za sobom, pa sam pošla ka
pultu bolničarke i pitala je mogu li da vidim dežurnog doktora.
Žena je obavila nekoliko poziva, a onda klimnula glavom.
„Upravo je u viziti, dušo. Neće se dugo zadržati.”

283

Pošto nisam imala kuda da odem, povukla sam se u toalet i sela na
podne pločice, da se ohladim. Jednostavno nisam shvatala Majlsa.
Prethodne noći sam osećala veliku bliskost s njim, sedela sam tamo s
glavom na njegovom ramenu i njegova ruka oko mojih ramena
delovala mi je sasvim prirodno. A sad, od jutros... Huknula sam,
isfrustrirana.

Nekoliko puta sam duboko udahnula da se smirim, trudila se da
rasteram u glavi purpurnu maglu besa. Konačno sam shvatila da će
Vanesi, ako je povedem sa sobom, biti potrebno da joj pružim sve što
imam, možda i doživotno. Da ona nije nova igračka koju mogu da
pokupim i bacim kad završim s njom. Ona je živo biće, ozbiljno
oštećeno ljudsko biće... A i ja sam takođe živo i oštećeno ljudsko biće...

„Gospođice D’Aplijez?”, začula sam glas s druge strane vrata.
„Molim?”
„Možete li da izađete da nakratko popričamo?”
Prepoznala sam blagi glas doktora Kola.
„Svakako”, odgovorila sam pa otvorila vrata i izašla.
„Zdravo”, osmehnuo mi se. „Jeste li dobro?”
„Da, dobro sam. Kako je ona?”
„Vanesa se odlično oporavlja. Barem fizički. Trebalo bi da izađe
odavde za nekoliko dana, a onda bi bilo idealno da, u zavisnosti od
procene našeg psihijatrijskog tima i onoga što bude rekao njen
socijalni radnik, provede neko vreme u specijalizovanoj instituciji u
kojoj zaista mogu da joj pomognu.”
„Šta mislite, može li... Može li se Vanesa spasiti?”
Doktor Kol je uzdahnuo. „Gde ima života, uvek ima i nade.
Siguran sam da znate da postoji čitav spektar zavisnika. Neki imaju
sreće da ih rano uzmemo pod svoje, a drugi, kao Vanesa, nalaze se na
samom kraju spektra, i njih je najteže okrenuti. Dobro je što su u
Ranču započeli taj proces, ali sada joj je potrebno da nastavi u nekom
srednjem do dugoročnom programu koji može da je integriše u
društvo kad izađe. To mora biti na Menhetnu ili u neposrednoj
blizini. Pre svega zato što se tamošnji fondovi brinu o njoj i samo njen
socijalni radnik može produžiti državno staranje.”
„Mogu i ja da pomognem ako je nephodno, doktore Kol.”
„To je više nego velikodušno od vas, gospođo, ali država raspolaže
finansijama za pomoć koja joj je potrebna. Ovakvi slučajevi zahtevaju

284

državnu administrativnu proceduru i mnogo upornosti. U raznim
državnim službama ima mnogo pronevere i korupcije, ali čini mi se
da vaš prijatelj Majls zna šta radi. U svakom slučaju”, osmehnuo se,
„lepo od vas što se zanimate za Vanesu i što ste spremni da joj
pomognete.”

„Pa, i meni je pružena pomoć ne tako davno”, odvratila sam.
„Molim vas, zadržite je ovde sve dok je potrebno. Imate broj mog
mobilnog telefona, zar ne?”

„Zapisan je, da. A sad me izvinite, moram da obiđem i druge
pacijente. Doviđenja.”

Klimnuo mi je glavom u znak pozdrava, a ja sam se vratila u svoju
„kancelariju” u toaletu i pozvala telefonom Merijem.

„Dobar dan, Elektra. Kako je vaša prijateljica?”, upitala me je
Merijem pre no što sam izustila i reč.

„Oh, sad je van životne opasnosti, hvala. U stvari, nazvala sam vas
da čujem možete li da pogledate raspored letova za Njujork.”

„Za kada?”
„Za sutra ujutru ako je moguće. Već je, kao što znate, trebalo da se
vratim u četvrtak, pa je to samo dan ranije.”
Zavladala je kratka pauza na vezi.
„U redu. Da li je reč o privatnom mlažnjaku?”
„Verovatno.” Pomislila sam na gomilu foto-reportera ispred
bolnice.
„U koje vreme vam odgovara?”
„Ne znam. Oko dva? Onda bih stigla oko deset uveče.”
„Nema problema. Nego, Elektra... Jeste li sigurni da ne želite da
dođem tamo pa da se zajedno vratimo?”
„Već sam letela sama, Merijem, i nisam bolesna niti bilo šta slično.
Osim toga, to je dug put da biste dolazili.”
„Rado ću doći ako sam vam potrebna.”
„Hvala, cenim to, ali sigurna sam da će sve biti u redu.”
„Dobro, proveriću pa ću vam se javiti između sedam i osam,
mobilni telefon je kod vas.”
„Oh, ne brinite za to. Vratiću se na Ranč i videću se sa svojom
terapeutkinjom, sigurna sam da će me pustiti da mobilni bude kod
mene ceo dan. Doviđenja, Merijem.”
Dok sam se vraćala u Vanesinu sobu, pitala sam se da li je Merijem

285

toliko voljna da dođe po mene zato što joj je stalo ili zato što brine da
bih se mogla napiti u avionu dok ne sletim u Njujork.

I ja sam se brinula da to ne učinim, ali jednom se moram sama
suočiti sa iskušenjem.

Vanesa je sedela u krevetu i štrpkala doručak koji se sastojao od
peciva i voćnog soka. Obradovala sam se kad sam videla da su joj
izvadili iglu s cevčicom iz ruke, da joj je samo ostao na prstu monitor
za merenje krvnog pritiska. Nije izgledala onako kočoperno kao pre
toga, možda joj se počela vraćati svest o sumornoj stvarnosti.

„Zdravo”, kazala sam. „Kako si?”
„Fala, dobro.”
„Brine se zbog psihijatrijskog tima koji će procenjivati njeno
stanje”, prokomentarisao je Majls s druge strane kreveta.
„Aha, neću da idem u ludnicu. Možda jesam džanki, ali nisam
ludaja.” Vanesa je zadrhtala. „Nećeš im dozvoliti da me zaključaju u
takvom nekom mestu, zar ne, Elektra?”
„Svi se samo trude da ti pomognu, Vanesa”, kazala sam, “i ti ćeš
imati u njih poverenja, važi?”
„Daaa, ali neće me valjda zatvoriti u neki azil ili tako nešto?”,
ponovila je.
„Slušaj...” Jasno sam videla da se uzbuđuje. „Upravo sam
razgovarala sa onim finim doktorom koji te je sinoć primio. Raz-
govarali smo o tome da ti nađemo neku ustanovu blizu Menhetna, u
kojoj možeš dobiti pomoć koja ti je potrebna. Nešto kao Ranč, samo
bez konja”, našalila sam se. „Majls i ja smo se prestravili sinoć, i ne
želimo da ti se to ponovo desi.”
Vanesa me je prodorno gledala. “A šta je tebe tol’ko briga šta će
biti sa mnom? Tebe s toliko dolara u banci?”
„Zato što me je briga. A briga je i Majlsa. I moraš nam verovati, i
nama i lekarima koji žele da ti pomognu.”
„Zašto bih verovala vama više nego što sam verovala Tajleru?
Rekao je da će se starati o meni, a samo me je navukao na drogu.”
„Zato što sam sinoć rekla da se neću micati od tebe i nisam se
makla. I najzad, imaš samo dva izbora: da veruješ nama i profesi-
onalcima koji žele da ti pomognu, ili da se vratiš starom životu.”
„Ili da ga okončam i resim se svega”, promrmljala je Vanesa.
„Ne zaboravi da ti dobro ide”, rekao je Majls. „Ima već skoro dve

286

nedelje kako si se skinula s teških droga.”
„Aha, i toliko mi je dobro da sam pokušala da se ubijem.” Vanesa

je zakolutala očima, odgurnula poslužavnik s doručkom i zagledala
se u tavanicu.

Pogledala sam u Majlsa tražeći pomoć.
„Elektra i ja sad idemo napolje da popričamo”, rekao je on ustajući.
„Aha, dosta vam je mene, vidiš?”
Zaustila sam da progovorim, ali Majls je zavrteo glavom, pa sam
pošla s njim napolje.
„Jebiga, što je negativna!”
„Doktor je rekao da je to postterapijska depresija i da psihijatar
treba da joj prepiše neke lekove koji će joj pomoći.”
„Ali doktor je rekao da se Vanesa skinula s droge i da joj je samo
potrebna odgovarajuća pomoć da se ne navuče ponovo. Pa valjda je
to pozitivno.”
„Jeste. Čuj, Elektra, žao mi je što sam danas planuo. Znam da želiš
da joj pomogneš.”
„Da, želim, ali shvatam da je njoj potrebno više nego što mogu da
joj pružim.” Bila sam veoma umorna, i fizički i mentalno, toliko da
sam se ljuljala dok stojim.
„Zašto se ne vratiš i malo ne odspavaš? Ja ću ostati s njom. Stigla
je bolničarka s Ranča po tebe, njihovim džipom. Ovde više ništa ne
možeš da uradiš.”
„Hoću. Da budem iskrena, totalno sam izmoždena. Prvo ću se
pozdraviti s Vanesom.”
„Važi. A ja za to vreme idem u toalet.” Osmehnuo mi se i pošao
hodnikom.
„Vanesa? Jesi li budna?”, upitala sam je, pa stala i gledala je. Slegla
je ramenima umesto odgovora. „Slušaj, samo sam htela da ti kažem
da je doktor rekao da ćeš izaći odavde čim ti bude bolje.”
„Pa će me poslati u ludaru, jelda?”
„Ne, Vanesa, kunem ti se životom da to neću dozvoliti. Sutra se
vraćam u Njujork i..
„Znači, ipak me ostavljaš?”
„Ne! Vraćam se da bih sredila sve da ti pomognem. I tebi i drugoj
deci koja su upala u nevolju kao i ti. Molim te, Vanesa, veruj mi. Majls
i ja ćemo se postarati da dobiješ najbolju negu koju uspemo da

287

nađemo. Neću te napustiti, kunem se.”
„Onda me povedi sa sobom. ’Oću sad da izađem odavde”, zaječala

je Vanesa.
„Sad me dobro slušaj”, kazala sam i najednom se setila reči svoje

bake. „Bila si u teškom stanju, ali pomoć je stigla kad ti je najviše
trebala. I sad je imaš, a mnoga deca je nemaju. Ne kažem da sam
čudesna vila, niti da je to Majls..

Videla sam da se na Vanesinim usnama pojavljuje nagoveštaj
smeška.

„Ali”, nastavila sam, „mi smo ovde i bezbedna si i učinićemo sve
da ti bude bolje, u redu? A jednoga dana ćeš ti pomoći drugima kao
što smo mi pomogli tebi.”

Ne znam kako sam to znala, ali znala sam. ( “Tigi” je postalo moje
srednje ime.)

„Dakle, gospođice, ima da radiš šta ti doktori kažu i da smatraš da
si imala sreće, razumeš? A mi ćemo se videti u Njujorku i, kad se
središ, vodiću te na večeru u neki luksuzni restoran. I svi će te,
uključujući i Tajlera, videti sa mnom na slici u nekom časopisu, i
znaće da si pobednica, a ne gubitnica.”

„To bi bilo kul”, konačno je rekla Vanesa. „Kuneš se za to?”
„Već sam ti obećala. I znaš šta?”
„Šta?”
„Uvek ćeš imati lepšu kosu od mene. Volim te, Vanesa. Vidimo se
uskoro.”
Poljubila sam je u glavu i izašla iz sobe. Majls je čekao u hodniku.
„Sve u redu?”
„Jeste. Idem sad. Obaveštavaj me.”
„Hoću.”
„Hvala.”
„Oh, džip je diskretno parkiran iza bolnice”, doviknuo mi je pre
no što je ušao u Vanesinu sobu.
Dok sam ulazila u džip s Ranča, prvi put mi je bilo drago što mogu
da učinim nešto za druge zahvaljujući svojoj slavi. Imam moć. I sad je
vreme da je kanališem u nešto pozitivno.

288

„Dakle, jesi li sigurna da želiš da ideš sutra ujutru?”, kazala je Fi
tog popodneva pošto sam malo odspavala i kad smo prodiskutovale
o događajima od prethodne noći. „Zašto ne bi ostala? Protekla noć je
za tebe bila traumatično iskustvo, Elektra.”

„Zato i treba da idem”, odgovorila sam jednostavno. „Želim da se
vratim svom životu i da počnem nešto da menjam, radije nego da
sedim ovde i razmišljam o tome.”

„Da li bi mi poverila kakve će to promene biti?”
„Pa, najpre ću da počistim piće iz stana i da izbrišem broj mog
dilera iz mobilnog”, našalila sam se.
„E, to je početak. A onda?”
„Onda ću se sastati s mojom agentkinjom da smislimo kako da
obezbedim sebi slobodno vreme. Već sam zakazala sastanak sa
svojim poslovnim menadžerom da popričamo o mojim finansijama,
jer želim još nešto da uradim.”
„A to je?”
„Da pomognem deci kao što je Vanesa”, odgovorila sam. „I ne
samo tako što ću im davati novac već i tako što ću možda postati
njihov glas u javnosti i uzeti učešća u borbi protiv droge.”
„To zvuči fantastično, Elektra.” Fi mi se iskreno osmehnula. „O da,
toj deci zaista treba neko da se bori za njih. Ali budi oprezna, naročito
prvih nekoliko nedelja, nemoj da se iscrpljuješ ostvarivanjem svih tih
novih ideja. Treba ti vremena i za sebe, kao što si ga imala ovde: za
jutarnje trčanje, za svakodnevne sastanke AA, barem prvih šest meseci,
da se dobro hraniš, da rano ležeš... I ti se oporavljaš, Elektra, i ne smeš
to da zaboraviš. Nikom nećeš učiniti dobro ako ispadneš iz koloseka.
Imaš li plan za godišnji odmor?”
„Da, u stvari imam”, odgovorila sam, a onda sam objasnila Fi kako
planiramo da se sve sastanemo na Titanu i otplovimo do grčkih ostrva
kako bismo bacile venac u more za Tatu.
„Najvažnije je da provedeš neko vreme s porodicom”, kazala je Fi
sa odobravanjem. “A kakva je situacija kod kuće, u Njujorku? Imaš li
tamo ljude koji će ti biti podrška?”
„Merijem, sekretaricu o kojoj sam vam pričala, i baku Stelu. O njoj
nisam stigla mnogo da pričam, ali znam da će biti uz mene.”
„Pa dobro, onda, ne plaši se da ih pozoveš, i Maju, naravno, koja
se toliko brine za tebe. I njoj i tvojoj sekretarici poslaću spisak lokalnih

289

mesta gde se održavaju AA sastanci, a osim toga i imena nekoliko
dobrih terapeuta u Njujorku koje znam. Ne treba da zaboraviš da su
ti potrebni drugi ljudi, Elektra, i da imaš u njih poverenja.”

„Neću zaboraviti, ali želim i da budem uz Vanesu”, dodala sam.
„Pa, to je dobro, ali što si ti jača, to ćeš više moći da joj pomogneš.”
„Potrebna sam joj”, kazala sam, „a osim toga, to što sam sinoć
uradila je možda najbolja provera kako se snalazim u stvarnosti.”
„Tačno”, složila se Fi. „Da li se dobro osećaš zbog toga što si joj
potrebna?”
„Aha, valjda.” Videla sam da je Fi okrznula pogledom sat i znala
sam da mi je vreme isteklo. „Čujte, Fi, pre nego što odem želim da
vam se izvinim što sam na početku bila onako teška, i da vam
zahvalim na svemu. I vi i sve ovo, sve je divno. Promenilo mi je život.”
„Nemoj mi zahvaljivati”, kazala je kad smo obe ustale. „Sve si to ti
sama postigla. Srećno, Elektra”, rekla je, a onda raširila ruke i zagrlila
me. „Javi se ponekad, hoćeš li? Da me obavestiš kako napreduješ.”
„Hoću, da.” Pošla sam ka vratima, a onda sam se okrenula i
osmehnula joj se. „Mislila sam da nikad ovo neću reći, Fi, ali sigurna
sam da ćete mi nedostajati. Doviđenja.”

Te večeri sam videla Majlsa u kantini.
„Kako je ona?”, upitala sam ga kad sam s poslužavnikom sela
naspram njega.
„Uplašena, negativna... Otprilike ista kao što si je jutros ostavila”,
odgovorio je.
„Šta kaže psihijatrijski tim?”
„Psihijatar je rekao da zna za jedno dobro mesto na Long Ajlendu,
specijalizovano za bavljenje decom kao što je Vanesa. Već sam stupio
u vezu s njenom socijalnom radnicom, a razgovaraću i s Vanesinim
službenikom za uslovnu kaznu.”
„Ima službenika za uslovnu kaznu?”
„Da. Njena socijalna radnica mi je već ranije ispričala da je Vanesa
bila kod raznih staratelja otkad joj je majka umrla, a onda je, sa
šesnaest godina, nestala s radara sve dok je nisu uhapsili u Harlemu

290

zbog prostituisanja. Dobila je samo opomenu, ali svrstana je u
delinkvente, što znači da je imala tim koji je ’nadgleda’ sve do pre
nekoliko meseci kad je napunila osamnaest godina. Ajda, socijalna
radnica, pokrenuće postupak brzo i, ako sud odredi produžetak dok
Vanesa ne navrši dvadeset jednu godinu, moći će da je ubaci u ovaj
program koji je psihijatar preporučio. Onda će dobiti socijalnu pomoć,
a na kraju i smeštaj. Samo se nadam da to neće biti u naseljima.”

„Šta su to 'naselja’?”, upitala sam.
„Au, Elektra.” Majls je zakolutao očima. „Ti si stvarno živela u
drugačijem svetu. Mislio sam da svi Amerikanci znaju šta je to.”
„Ja sam tehnički Švajcarkinja.” Pocrvenela sam, ali znala sam da to
nije izgovor. „Šta je to?”
„To su naselja izgrađena za smeštaj socijalnih slučajeva koji plaća
država. Nevolja je u tome što su neka od njih veoma problematična.
Ali pođimo najpre odavde gde smo sad.”
„Molim te, Majlse, ne zaboravi da sam i tebi i njoj rekla da ću
pomoći. Ako joj je potrebno mesto da živi, mogu ja to da plaćam.
Osećam se loše što je ostavljam. Ali sad jednostavno moram da odem
odavde.”
„Moraš da radiš ono što je najbolje za tebe, Elektra. Vanesa zna da
si uz nju i da si već platila za njeno bolničko lečenje.”
„Daću ti keš da joj kupiš mobilni telefon. Važi? Da mogu da je
zovem direktno.”
„Da, naravno, ali ne zaboravi da je ona sada u mraku i da možda
neće želeti mnogo da komunicira. A ti, mlada damo, moraš da staviš
sebe na prvo mesto.” Zapretio mi je prstom. „Nećeš doneti ništa
dobro Vanesi ako se vratiš votki.”
„Znam, Majlse. A ti, šta ćeš?”
„Ja ću se još vrzmati ovde dok se Vanesa ne sredi, a onda ću je,
nadam se, povesti sa sobom u Njujork.”
„Dobro, onda, bolje da idem da se pakujem. Izvoli.” Pružila sam
mu kovertu, tu je broj mog telefona, i broj telefona moje sekretarice za
slučaj da mene ne možeš dobiti. Javi mi čim bude nekih vesti o Vanesi,
hoćeš? Ćao, Majlse.”
„Hoću, naravno. Hej!”, doviknuo je za mnom i ja sam se okrenula.
„Molim?”
„Ti si dobra, Elektra. Drago mi je što sam te upoznao.”

291

„Hvala”, odvratila sam i nastavila dalje, da mi ne vidi suze u
očima.

292

23

Nedelju dana kasnije, probudila sam se u krevetu mekom kao
oblak paperja, u svom penthausu u Njujorku. Protegla sam se i
okrenula na stranu da vidim koliko je sati bilo je šest ujutru. Morala
sam da ustanem i odem na trčanje pre nego što u parku bude gužva.
Pošto sam navukla trenerku, stavila periku, naočare za sunce i bejzbol
kapu što me je dotad štitilo od paparaca izašla sam iz stana, spustila
se liftom u prizemlje i laganim džogerskim trkom izašla iz zgrade pa
prešla preko, u park. Drveće magnolije bilo je u punom cvatu, a letnje
cveće u lejama uz stazu dodavalo je još boja celom prizoru. Njujork je
toga dana bio u svom najlepšem izdanju nebo je bilo ništa manje
plavo nego na jugu Francuske i ja sam se osmehivala jednostavno
zbog toga što sam bila srećna.

Kad me je Merijem dočekala na aerodromu, jasno sam videla
strepnju na njenom licu. Prvo što sam učinila pošto sam sišla niz
stepenice mlažnjaka bilo je da je čvrsto zagrlim. Odmah mi je
uzvratila zagrljaj.

„Izgledate neverovatno, Elektra!”, kazala je dok smo koračale ka
limuzini, parkiranoj na pisti.

„Ne, ne izgledam. Kosa i nokti su mi u haosu, i razne malje mi
rastu na svim mogućim mesti ma”, nasmejala sam se. „Na Ranču ne
dozvoljavaju žilete.”

U limuzini, na putu u grad, razgovarale smo o mom boravku na
rehabilitaciji i Merijem mi je zahvalila za pismo koje je dobila i za koje
je rekla da će ga zauvek čuvati.

„Nemojte mi zahvaljivati. Bila sam prava kučka prema vama i
izvinjavam se zbog toga. I dalje želite da nastavite da radite za mene,
zar ne?”, pogledala sam je zabrinuto.

„Da, naravno, volim svoj posao, a i vas, Elektra”, dodala je, i
premda je to moglo biti samo obična sentimentalna izjava, zaista mi
se nije tako činilo.

Kad smo stigle u stan, primetila sam da ga je Merijem ukrasila
raznim mirisnim cvećem i napunila frižider koka-kolom i ogromnim
izborom raznih sokova.

„Nisam bila sigurna šta ćete piti.”

293

„Koka-kolu i čaj od đumbira”, kazala sam pa otvorila konzervu
onog prvog i otpila gutljaj.

Onda smo pričale o tome šta je Suzi rekla za javnost o mom
iznenadnom odlasku.

„Kazala je da imate porodičnih problema i da morate da
odsustvujete. Zaista mislim da nije bilo mnogo ogovaranja. Barem ja
nisam videla ništa u štampi dosad”, utešila me je Merijem.

„Onda sam imala sreće što me niko nije snimio svu krvavu u hitnoj
službi one bolnice u Tusonu”, uzdahnula sam. „Izgledala sam kao da
sam nekoga ubila.”

Pošto je bilo kasno, kazala sam joj da ide kući, ali ona je odmahnula
glavom.

„Izvinite, ali ne idem. Noćas ostajem u gostinskoj sobi.”
„Kunem se da sam se skinula sa svega, Merijem”, kazala sam
uvređena.
„Znam, Elektra, nije u pitanju to da vam ne verujem. Samo hoću
da čujem sve što vam se događalo otkad ste otišli. Mislila sam da
naručimo neku hranu pa da mi ispričate o toj svojoj prijateljici koja je
završila u bolnici.”
I tako smo se istuširale, obukle bademantile, jele dostavljenu
kinesku hranu i ja sam joj pričala o Vanesi.
„Oh, Elektra, prava ste dobra Samarićanka”, rekla je Merijem, a ja
sam pocrvenela. “Ta devojka ima sreće što ste se zainteresovali za
nju.”
I tako sam počela da joj pričam o svojim planovima da učinim i
više, a onda sam osetila da mi se oči sklapaju pa sam otišla da legnem
u svoj perjani oblak, odmah zaspala i spavala do šest ujutru.
Od tada nisam stala. Imala sam sastanak sa Suzi, da joj kažem da
odmah skreše moj raspored i, premda nije bila zadovoljna zbog toga,
konačno je pristala pa smo se dogovorile da radim samo kampanje za
koje sam već sklopila ugovor.
„A šta ćemo s jesenjim revijama?”, upitala me je.
„Ne”, odgovorila sam odlučno, znajući da ako postoji išta što će
me vratiti starom životu, onda je to upravo ludi svet modne piste.
„Oh, javilo mi se i nekoliko dizajnera koji bi voleli da razgovaraju
o eventualnoj saradnji, onako kao što ste radili s Havijerom prošle
godine.”

294

Dok sam je slušala, u sekundi su mi pred očima iskrsnule one moje
sveske sa skicama i pomislila sam koliko volim da kreiram. Ali onda
sam se setila kako sam obećala sebi da se neću previše optererećivati
poslom.

„Možda sledeće godine”, kazala sam joj.
Ispostavilo se da imam dovoljno posla do sredine juna, kad treba
da odem u Atlantidu, pa sa sestrama na krstarenje. Nadala sam se da
ću potom stići i dole, do hasijende Orhideja, da se postaram za
građevinske radove koje želim da izvedem.
Obuzimalo me je uzbuđenje pri svakoj pomisli na moj budući novi
dom. Kejsi, moj poslovni menadžer, potvrdio je da lako mogu sebi da
priuštim imanje, pa sam pozvala Manuela, s ponudom koju je on
prihvatio. Pristao je i da mi proda Hektora, i rekao da će mi naći
radnika koji će se starati o njemu i ostalim konjima koje ću možda
dodati u svoje štale.
„Ali morate doći da ih izaberete, senorita. Konji se biraju dušom”,
kazao je.
Kupila sam kuću potpuno nameštenu, po ceni za koju je čak i Kejsi
rekao da je povoljna. Planirala sam da joj dodam bazen i izgradim još
jedno krilo s gostinskim sobama; sanjala sam o tome da pozovem sve
sestre kod sebe na Božić...
Što se pak Majlsa tiče, on je izašao s Ranca i uzeo sobu u motelu
blizu bolnice, gde je čekao da Vanesin tim obavi neophodnu
administrativnu proceduru, pa da je dovede nazad u Njujork i ubaci
u onaj program koji je lekar predložio. Od same Vanese nije bilo
mnogo vesti; otkad sam otišla, podvrgli su je, po Majlsovim rečima,
terapiji jakim antidepresivima, pa je mnogo spavala. Zvala sam je na
mobilni, ali nije se javljala, pa sam joj svake večeri slala tekstualne
poruke i povremeno dobijala kao odgovor poneko „važi” ili „hvala”.
Razgovarati s Majlsom preko telefona bilo je drugačije nego uživo;
možda zato što ima tako topao, dubok glas i inteligentan smisao za
šalu, ali počela sam da se radujem svakom našem razgovoru i to mi
je postao najprijatniji deo svakog mog dana. Delimično stoga što je
tačno znao kroz šta prolazim i kako je prelazak u stvarnost jedna od
najtežih faza u naporu da ostanem trezna. S njim sam mogla slobodno
da razgovaram o tome kako se osećam, što je uglavnom bilo
pozitivno. Da, i dalje je bilo teško otvoriti frižider i izvaditi limenku

295

koka-kole ili nekog soka, a samo pre mesec dana je u zamrzivaču
uvek bila boca votke. Noću, dok sam gledala televiziju ili u svesci
skicirala modele (nisam se usuđivala da počnem s društvenim
životom još nisam bila dovoljno jaka za to), znala sam da je dovoljan
samo jedan poziv pa da mi se moj diler pojavi na vratima.
Trezvenjački život je težak; silno mi je nedostajalo da budem haj, ali
barem nisam bila loše.

Merijem je od Fi dobila spisak terapeuta i lokalnih sastanaka
Anonimnih alkoholičara. Prvi put je morala da me prisili da odem na
sastanak AA; ona me je odvezla, stisnula mi ruku i kazala da će me
čekati napolju. Čak me je i uvela unutra.

„Šta ako me ljudi prepoznaju?“, upitala sam je dok sam stajala
pred vratima, prestravljena.

„Pa znate da su anonimni. Niko ne sme da govori o drugima.
Hajde sad, sve će biti dobro.”

Ušla sam i bilo je dobro. Na moje veliko iznenađenje, videla sam i
druga poznata lica, a kad sam ustala i kazala da se zovem Elektra i da
sam alkoholičarka, svi su tapšali i ja sam plakala.

Onda mi je čovek koji je vodio sastanak poželeo dobrodošlicu i
pitao me da li želim nešto da kažem. Kad mi se to prvi put desilo na
Ranču, odmahnula sam glavom i brže-bolje sela, ali na svoje krajnje
iznenađenje, ovoga puta sam klimnula glavom.

„Da, samo hoću da kažem da sam upravo došla s rehabilitacije i da
sam to najpre mrzela, da nisam razumela Dvanaest koraka i kako mi
oni mogu pomoći. Međutim... izdržala sam i onda se samo desilo, pa
želim da zahvalim... ovaj, višoj sili i svima koji su mi pružili podršku,
jer su mi ljudi poput vas, društvo, spasili život.”

Ponovo je odjeknuo aplauz (i poneko klicanje), a mene je ispunila
toplina i osećala sam se tako dobrodošlo da sam zapravo počela da se
radujem tim svakodnevnim sastancima.

Ovo je suviše dobro da bi bilo istinito, mislila sam dok sam trčala
stazom, a upravo to mi je rekao i Majls prethodne večeri.

„Sve, samo ne to”, usprotivio se. „Trenutno si u fazi medenog
meseca, misliš da možeš da se izboriš, ali postaje opasno tek kad se
potpuno vratiš u stvarnost i neko vreme budeš trezna.”

Svaki put kad bih osetila potrebu a spuštala se na mene kao oblak
crvene magle i neki đavolski glas mi je šaptao na uvo da mi ništa neće

296

biti od jednog pića jer sam ga stvarno zaslužila pošto sam pregurala
dan bez njega ili otišla na sastanak AA, ili trčala vizualizovala sam
crvenilo krvi koja je tekla iz Vanesinih ruku dok je ležala na podu u
onom kupatilu. I onda bi mi došlo da povraćam od užasa, što mi je
pomagalo da odagnam želju za opijatima.

Kad sam istrčala iz parka, pa pošla Central park vestom ka kući,
razmišljala sam o tome kako je Merijem savršena sustanarka.
Insistirala je da ostane uz mene otkad sam se vratila i čini se da
instinktivno zna kad mi je potrebno društvo, a kad nije. A bila mi je i
inspiracija, jer nikad u životu nije popila piće, i jedna je od
najpribranijih osoba koje sam ikada upoznala. Pokazala se kao
izvanredna kuvarica, naročito karija, koje sam ja proždirala jer su mi
začini olakšavali apstinenciju. Iako sam govorila da lako možemo
naručivati hranu, ona je to odbijala.

„Volim da kuvam, Elektra, to mi je zadovoljstvo. Osim toga, znam
šta stavljam u jela i zadovoljna sam što se obe dobro hranimo.”

„Dobro jutro, Tomi”, kazala sam i široko mu se osmehnula kad
sam se zaustavila pored njega. Kad sam se vratila kući, zatekao me je
buketić sveća. Merijem mi je rekla da je od Tomija cveće nezakonito
ubrano u Central parku, dodala je.

„Dobro jutro, Elektra”, pozdravio me je. „Kako si danas?”
„Dobro”, odgovorila sam. „A ti?”
„Oh, dobro sam”, slegao je ramenima.
„Sigurno, Tomi? Nešto mi deluješ neraspoloženo.”
„Oh, možda zato što u poslednje vreme moram da ustajem mnogo
ranije da bih te video”, pokušao je da se našali.
„Zašto ne bi ponekad pošao sa mnom na trčanje?”, iznenada sam
ga upitala. „Prijalo bi mi društvo.”
„Hej, da znaš da bih mogao. Hvala ti, Elektra.” Dodirnuo je bejzbol
kapu kao da mi salutira, a ja sam utrčala u zgradu.
„Doručak će biti spreman u deset”, doviknula mi je Merijem iz
kuhinje.
„Važi, samo da se istuširam”, odgovorila sam, mahnuvši joj u
prolazu. Merijem je ustajala još ranije od mene, zbog jutarnje molitve.
„Sjajne su”, kazala sam pošto sam smazala palačinske s bo-
rovnicama prelivene sirupom od javora. „Dakle stvarno, dobiću
salo!”, dodala sam spustivši ruke na stomak.

297

„Dakle stvarno” je moja nova poštapalica. Majls i moje sestre
stalno su mi govorili da imam „gadan jezik”, a osim toga i Majls bi
vidno zadrhtao svaki put kad izgovorim ime njegovog dragocenog
Gospoda uzalud, kao i Merijem, pa sam odlučila da je vreme da se i s
toga skinem. Povremeno bi mi se omaklo neko „jebiga” ili „sranje”,
ali bila sam ponosna na sebe što bi me čak i engleska kraljica mogla
primiti u goste ako tako nastavim. Sledeće je, pomislila sam ironično,
da kupim Bibliju i krenem u crkvu.

„Hvala.” Merijem je počela da sklanja posuđe. „Jednoga dana ću ti
skuvati pravu iransku gozbu”, kazala je, a onda mi je zazvonio
mobilni.

Srce mi je poskočilo kad sam videla da je to Majls.
„Zdravo.”
„Zdravo, Elektra. Imam dobre vesti: Ajda je upravo zvala da mi
javi da je Vanesi odobren produžetak socijalnog staranja i da su uspeli
da je ubace u preporučeni centar. To je na Long Ajlendu, oko pola sata
od aerodroma DžFK. Idem odmah da proverim za karte i nadam se
da ćemo stići kasno noćas ili sutra ujutru.”
„Fantastično! Sjajne vesti!”
„Da, jesu. Pozvao sam prijateljicu s kojom radim u svratištu i ona
mi je proverila to mesto. U pitanju je prava ustanova za rehabilitaciju,
što znači srednji do dugoročni boravak, odnosno neće je izbaciti posle
dve nedelje. U svakom slučaju, više ću ti pričati kad se budemo
videli.”
„Super. Da dođem po vas na DžFK? Da vidim Vanesu?”
I tebe, pomislila sam.
„Ako imaš vremena, to bi bilo super.”
„Imam. Čuj, moram da idem na sastanak AA, ali zovi Merijem kad
saznaš kad slećete, pa...”
„Javiću tebi kasnije, u redu?”
„Važi. Vidimo se ubrzo.”
Na putu ka centru, na sastanak, razmišljala sam o tome zašto
nemam volje da se vidim sa Stelom iako me je nekoliko puta zvala na
mobilni (a ja joj nisam odgovarala), a zvala je i Merijem (koja je
odgovarala). Dok sam izlazila iz sedana limuzine su previše
upadljive, a sem toga sad hoću da trošim novac na nešto
konstruktivnije zaključila sam da jednostavno ne znam odgovor.

298

Sastanak Anonimnih alkoholičara održavao se u crkvenoj dvorani
blizu Fletiron bildinga, na raskrsnici između Brodveja i Pete avenije.
Volim to mesto zato što je na raskršću puteva, metaforički melting pot
ljudske rase. Nikog nije bilo briga za to ko je odakle jer svi imamo istu
dijagnozu: svi smo negde na spektru zavisnosti.

Unutra je mirisalo na znoj i pse, s jedva primetnim tragom mirisa
alkohola, verovatno od pijanaca koji su dolazili sa ulice pošto su
popustili iskušenju i napili se. Posećenost je bila velika, unutra je već
bilo više od dvadesetoro ljudi, pa sam sela na stolicu u zadnjem delu
dvorane.

Svi smo ustali i izgovorili molitvu, a onda je čovek koji je vodio
sastanak upitao ima li nekog novog u grupi.

Videla sam kako ustaje neko iz prednjih redova i popravlja bejzbol
kapu. Učinio mi se vrlo poznat...

„Zdravo. Zovem se Tomi i alkoholičar sam.”
Svi smo mu automatski zapljeskali.
„Dobro došao, Tomi. Želiš li nešto da kažeš grupi?”, upitao ga je
lider, a moj mozak je konačno složio kockice i duboko sam udahnula.
„Aha. Voleo bih da kažem kako sam mislio da mi više ne trebaju
ovi sastanci, pa sam prestao da dolazim. A onda sam, pre dva dana,
popio piće.”
Tomi je zastao, pa se nakašljao dok smo mi čekali (ja zadržavajući
dah) da nastavi.
„Upoznao sam jednu devojku, znate, i... Mislim da je volim, ali
nikad ne možemo biti zajedno. Bila je odsutna neko vreme i zaista mi
je nedostajala... I potrebni ste mi, društvo... Ovo mi je potrebno... da
mi pomogne da prebrodim.”
Svi smo ponovo zapljeskali ali on nije seo, očigledno je bilo još
nešto.
„Neki od vas se možda sećaju da sam, pošto sam se vratio iz
Avganistana, otkrio da me je žena ostavila i povela dete sa sobom.
Okrenuo sam se piću i zarekao se da više nikad nikog neću voleti. Ali
volim, i... ona je neko vreme bila odsutna, eto, to je sve što imam da
kažem.”
„Sranje!”, promrmljala sam sebi u bradu.
„Svi ćemo misliti na tebe i molićemo se za tebe, Tomi, i znaj da smo
ovde za tebe”, rekao je lider.

299

Videla sam kako ljudi koji su sedeli blizu pljeskaju Tomija po
leđima.

„A sad, ima li još koga ko želi da ustane i govori?”
Ustao je glumac kog sam prepoznala, ali postala sam odsutna.
Tomi, moj Tomi, na čijem sam Fejsbuk profilu videla da ima ženu i dete
i dom u koji se vraća, zapravo nema ništa od toga. A pritom je izgleda
zaljubljen u nekog s kim nikad neće moći da bude, u neku ženu koja
je „bila odsutna neko vreme” i koja mu je zaista mnogo nedostajala.
Preostali deo sastanka mi je potpuno promakao, a kad ga je lider
priveo kraju, iskrala sam se da me Tomi ne bi video. Nisam želela da
mu bude neprijatno zbog toga što sam čula njegove najintimnije misli.
Uskočila sam nazad u kola i proverila mobilni. Merijem mi je ostavila
govornu poruku pa sam je pozvala, i dalje teško dišući.
„Ćao, ja sam. Zvala si?”
„Da. Šta je bilo, Elektra? Je li sve u redu?”
Au, ala me dobro poznaje, pomislila sam. Prvi put sam se suočila s
pravilom tajnosti, jer sam htela da puknem, stvarno da puknem od
želje da se poverim sekretarici. Znala sam da je Tomi i njoj drag njemu
se obratila za pomoć one noći kad sam se obeznanila ali progutala
sam knedlu setivši se zakona Anonimnih alkoholičara.
„Oh, ništa, samo sam čula tešku priču jednog momka na sastanku.
Šta si htela?”
„Samo da ti kažem da sam za ručak skuvala paradajz čorbu s
čilijem. Je li to u redu?”
„Zvuči savršeno”, odgovorila sam.
„A sem toga, Majls je uspeo da se s Vanesom ukrca na let iz
Tusona. Sleću na DžFK večeras u deset.”
Kad smo se zaustavili ispred moje zgrade, izašla sam i osmotrila
oko tende, da se uverim da Tomi neće iznenada iskočiti da me
pozdravi. Nesumnjivo nije bio tu, pa sam, osim ako nema brata
blizanca, znala da je to bio on na sastanku. Međutim, u predvorju me
je ipak čekalo iznenađenje. U jednoj od kožnih fotelja sedela je Stela,
moja baka.
„Zdravo, Elektra”, kazala je ustajući da me dočeka. „Molim te,
izvini što dolazim ovako, ali kad breg neće Muhamedu... Htela sam
lično da vidim kako si.”
„Naravno, izvoli gore.” Povela sam je ka liftu, diveći se njenom

300