Lusinda Rajli - Sunceva sestra

Ali ti si u svome stanu, Elektra, i toplo je kao da je dvadeset šest stepeni,
a sunce bije kroz prozore.

Na kraju, odlučila sam se za farmerke i navukla jednostavnu belu
majicu, a obula ravne Šanelove cipele, da dodam malo elegancije.
Zatim sam otišla u kuhinju stari ljudi piju čaj, je F tako? Pretražila sam
kuhinjske plakare, ali čajnici nisu uobičajeni u iznajmljenim
megaelegantnim njujorškim penthausima.

„Slušaj, moraće jednostavno da te prihvati onakvu kakvu te
zatekne, Elektra”, kazala sam sebi odlučno. „Što znači da će joj biti
ponuđena voda ili votka-tonik”, zakikotala sam se.

Poigravala sam se mišlju da pozovem Merijem i zamolim je da
naruči čaj i kolače, ali iz nekog razloga nisam htela da zna da se
sastajem sa Stelom Džekson. Želela sam da zadržim to u tajnosti.

Više nisam imala vremena za razmišljanje jer me je pozvao
nastojnik da me obavesti kako je u prizemlju gospođa Džekson i pita
može li da je pošalje gore.

„Da, naravno”, potvrdila sam, i sledeći minut sam nervozno šetala
po stanu, a srce mi je lupalo. Zazvonilo je na vratima i duboko sam
udahnula, trudeći se da ne mislim šta to može značiti za mene. Šta
ako je budem mrzela? Pošto su moje sestre našle sreću nakon susreta
s rođacima, to bi baš ličilo na mene, pomislila sam i pošla da otvorim
vrata.

„Zdravo.” Osmehnula sam se jednostavno zato što sam navikla da
to radim automatski pred kamerom, ili da podesim izraz prema tome
kako zahteva situacija.

„Zdravo, Elektra. Ja sam Stela Džekson, tvoja baka.”
„Izvolite, uđite.”
„Hvala najlepše.”
Dok je koračala ispred mene, obuzeo me je najsnažniji dežavi koji
sam osetila u životu. Tomi se nije šalio kad je rekao da izgleda kao ja.
Bilo je kao da gledam zastrašujući odraz sebe, samo starije.
„Izgledate tako mladi!”, kazala sam jer nisam mogla da se
obuzdam.
„O, pa hvala. Imam zapravo skoro šezdeset osam godina.”
„Au! Ja bih vam dala najviše četrdeset pet. Izvolite, sedite.”
„Hvala.” Posmatrala sam je kako prelazi pogledom oko sebe.
„Bogme, imate luksuzan stan.”

101

„Da, zgodan je.”
„Nekad sam živela s druge strane parka. Ovo je dobar kraj.
Bezbedno je, veoma bezbedno.”
„Živeli ste na Aper ist sajdu?”, kazala sam zureći u nju.
Sad, kad je bila preda mnom, zapazila sam da je u dobro sašivenoj
košulji i crnim pantalonama, šivenim po meri. Oko vitkog vrata joj je
samouvereno bila obavijena ešarpa, po svemu sudeći Ermeova, i imala
je kratku afro-frizuru. Sve u svemu, zračila je prirodnom elegancijom
i lepotom i izgledala je kao da je bogata!
„Da, jesam, neko vreme.”
Shvatila sam da i ona pilji u mene kao i ja u nju.
„Koliko si visoka?”, upitala me je.
„Nešto preko sto osamdeset.”
„Onda sam viša.” Stela je delovala zadovoljno. „Ja sam visoka sto
devedeset.”
„Jeste li za neko piće?”
„Ne, hvala.”
„Dobro. Onda ću sipati sebi jedno.” Prišla sam baru i odglumi-. la
da ne mogu da nađem votku, a onda sam sipala i dodala tonik.
„Voliš votku?”, upitala me je.
„Ponekad, da. A vi?”, odgovorila sam i otpila gutljaj.
„Ne, nikad nisam volela alkohol.”
„Aha.” To je bilo jedino što sam uspela da kažem. „Dakle, napisali
ste u pismu kako želite da me vidite?”
„Da, jesam.”
„Zašto?”
Zurila je malo u mene, a onda mi se nasmešila. „Verovatno se pitaš
šta želim, zar ne? Misliš da sam ovde da bih se okoristila o tvoju slavu
i bogatstvo?”
I na koga te topodseća, Elektra...?
„Aha, tako nešto.” Odlučila sam da uzvratim na vatru vatrom.
„E pa uveravam te da nisam došla da ti tražim novac. Dovoljno ga
i sama imam.”
„U redu. Dobro”, kazala sam osluškujući njen američki akcenat,
koji je bio vrlo prefinjen. Drugim rečima, shvatila sam da je to žena iz
visoke klase. „Da sednemo?” Pokazala sam na kauč, ali Stela Džekson
pravo je prišla stolici bez naslona za ruke i smestila se na nju.

102

„Hoćeš li mi postaviti veliko pitanje?”
,,A šta bi to bilo? Ono kao” slegla sam ramenima „mnogo ih ima.”
„Možda pitanje odakle potičeš?” Pogledala me je.
„Dobro bi bilo, za početak”, složila sam se, trudeći se da učtivo
pijuckam piće pa, kad nisam uspela u tome, otpila sam veliki gutljaj.
„Potičeš od duge loze princeza, ili bar nečeg sličnog tome, iz
Kenije.”
„Zar Kenija nije u Africi?”
„Odlično, Elektra. U pravu si, jeste.”
„I vi ste tamo rođeni?”
„Da, jesam.”
„Kako ste onda ili je to bila moja mama dospeli ovamo?”
„E, to je duga priča.”
„Volela bih da je čujem, ako ste spremni da je ispričate.”
„Da, jesam, naravno da jesam. Zato sam i došla ovamo. A pre no
što počnem, mogu li da dobijem čašu vode?”
„Odmah ću vam doneti.” Kad sam ustala i otišla u kuhinju da
uzmem flaširanu vodu iz frižidera i sipam je u čašu, vrtelo mi se u
glavi, ali ne od votke. Gospođa koja je sedela u mom stanu nije bila ni
nalik ičemu što sam mogla očekivati. U glavi mi je gorelo pitanje kako
je došlo do toga kad izgleda tako imućno da završim kao usvojeno
dete? I ko je i gde je moja majka?
„Hvala”, kazala je Stela kad sam joj pružila čašu, i otpila gutljaj. “A
zašto i ti ne sedneš?”
Poslušala sam je, obazrivo.
„Izgleda da se plašiš, Elektra. Plašiš li se?”
„Možda”, priznala sam.
„Shvatam. Znaš, prošlo je mnogo vremena otkad nisam
pripovedala ovu priču. Budi strpljiva sa mnom, hoćeš li?”
„Aha, hoću, naravno.”
„Dakle, odakle da počnem?”
Gledala sam baku kako kucka prstima po butini. Taj mi je gest bio
toliko poznat stalno to radim kad razmišljam da je nestalo i poslednje
trunke sumnje u tu ženu koja tvrdi da je moja krv.
„Tata je uvek govorio da treba početi od početka.”
Stela se osmehnula. „Onda je tvoj dragi tata sasvim u pravu, pa
ću...”

103

Sesili

Njujork

Novogodišnje veče, 1938.

104

9

„Sesili, dušo, šta radiš u krevetu, za ime sveta? Zašto ležiš? Za pola
sata treba da krenemo na zabavu.”

„Ja ne idem, mama. Kazala sam ti za ručkom.”
„A ja sam ti rekla da apsolutno ideš. Zar hoćeš da svi koji nešto
znače na Menhetnu počnu da tračare o tome što se večeras nisi
pojavila?”
„Ne dajem ni pet para na tračeve, mama. Osim toga, sigurna sam
da imaju zanimljivije teme od mene i moje prekinute veridbe.” Sesili
Hantli Morgan je vratila pogled na Velikog Getsbija i nastavila da čita.
„E pa, možda ti i ne mariš, gospođice, ali ja ne bih želela da razni
nikogovići misle da se moja kći na novogodišnje veče krije kod kuće
zato što joj je srce slomljeno.”
„Ali, mama, ja se zaista krijem na novogodišnje veče. I srce mi jeste
slomljeno.”
„Evo, popij ovo.”
Dorotija Hantli Morgan pružila je kćerki čašu do vrha punu
šampanjca. „Nazdravimo Novoj godini, ali moraš mi obećati da ćeš
popiti naiskap, važi?”
„Nisam raspoložena za ovo, mama...”
„Jednostavno nije u tome stvar, dušo. Svi piju šampanjac za Novu
godinu, bilo da su raspoloženi ili ne. Spremna?” Dorotija je podigla
svoju čašu da je podstakne.
„Ako obećaš da ćeš me posle ostaviti na miru.”
„Za 1939. i nove početke!”
Dorotija je kucnula čašom o kćerkinu.
Sesili je preko volje iskapila sadržaj čaše, kao što je majka od nje
tražila. Od mehurića joj je pripala muka možda zato što je u
prethodna četiri dana jela samo pokoju kašiku supe.
„Prosto znam da će biti novog početka, samo ako to dopustiš.”
Sesili joj je dozvolila da je prsata majka privije u zagrljaj i po
njenom dahu je znala da joj to nije prvo alkoholno piće tog
popodneva. I sve to zbog nje: Džek Hemblin je raskinuo njihovu
kratku veridbu dva dana pre Božića, kad se njena porodica okupila
za praznike u njihovoj kući u Hemptonsu. Džek i ona su se poznavali

105

od detinjstva, njegova porodica je posedovala susedna imanja u
Vesthemptonu. Zajedno su provodili leta i Sesili je bila zaljubljena u
njega otkad je znala za sebe. Čak i kad joj je, sa šest godina, rekao na
plaži da joj je doneo poklon, a onda joj dao krabu, koja ju je uštinula
za prst toliko da je krvario po njenom kupaćem kostimu. Tada nije
dozvolila da je vidi kako plače, pa ni sedamnaest godina kasnije nije
plakala kad joj je rekao da se ne može oženiti njome jer voli drugu.

Čula je glasine o Patriši Ogden Forbs a ko nije u njujorškom
visokom društvu? Naslednica iz Čikaga, kći jedinica veoma bogate
porodice, devojka o čijoj se lepoti pričalo u celom gradu otkad se
pojavila na Menhetnu u vreme božične praznične sezone. Džeku kog
je Dorotija svakome ko je hteo da je sluša neumorno isticala kao
daljnjeg rođaka Vanderbiltovih očigledno nije trebalo da dvaput
pogleda gospođicu Ogden Forbs pa da više ništa ne bude sigurno.
Uključujući i njegovo predstojeće sklapanje braka sa Sesili.

„Ne zaboravi, dušo, da Patriša nema pedigre”, šapnula joj je majka
na uho, dahćući. “U suštini, ona je mesareva kći.”

A ti si kći proizvođača paste za zube, pomislila je Sesili, ali nije rekla.
O tome je često razmišljala da se takozvano američko visoko
društvo sastoji od trgovaca i bankara. Plemenitim su se smatrale
porodice s najvećim bogatstvom, a ne one plave krvi. U tome nije bilo
ničeg lošeg ali, za razliku od Evrope, u Zemlji slobodnih nije bilo ni
lordova ni vojvoda ni prinčeva.
„Zar nećeš na zabavu, Sesili? Bar sat vremena ako ne možeš da
izdržiš duže”, preklinjala ju je Dorotija.
„Možda. Ali, mama, ona će biti tamo, s njim.”
„Znam, dušo, ali ti si Morganova, a mi Morganovi smo hrabri i jaki
i suočavamo se s našim neprijateljima!” Dorotija je uhvatila kćer za
bradu i podigla joj glavu da je pogleda u oči. „Možeš ti to, znam da
možeš. Kazala sam Evelin da ti ispegla zelenu satensku haljinu, a ja
ću ti pozajmiti Kartijeovu ogrlicu moje majke. Bićeš senzacija a ko zna,
možda te baš neko čeka u balskoj dvorani.”
Sesili je znala da je u balskoj dvorani čeka poniženje, jer će njen
bivši verenik paradirati sa svojom lepoticom iz Čikaga balskom
dvoranom ValdorfAstorije, pred očima krema njujorškog visokog
društva. Međutim, njena majka je u pravu: možda ima raznih mana,
ali nije kukavica.

106

„Dobro, mama”, uzdahnula je. „Pobedila si.”
„To je moja devojčica! Reći ću Evelin da ti donese haljinu, da te
očešlja i pripremi ti kupku. Ne mirišeš baš kao ruža, draga.”
„Isuse. Hvala, mama”, Sesili je slegla ramenima. „Trebaće mi još
šampanjca”, doviknula je za Dorotijom dok je ova izlazila iz sobe.
„Kanta šampanjca!” A onda je napravila grimasu i stavila obeleživač
u Velikog Getsbija dok je vrtela glavom pri pomisli kako ljubav i velika
gradska kuća mogu sve da osvoje.
Sesili je imala i jedno i drugo. I znala je da to nije istina.

Srećom, balska dvorana Valdorf Astorije bila je toliko ogromna da
je stići na drugu stranu bilo kao preći Oregonsku stazu. S visoke
kasetirane tavanice visio je bleštavi luster, a s balkona svuda oko
prostorije sijala su svetla. Žamor razgovora i smeha prigušivao je
crveni plišani tepih, a muzičari su štimovali instrumente na podijumu
za orkestar ispred kojeg se presijavao parket prostora za ples. Stolovi
oko njega bili su besprekorno postavljeni s finim stolnjacima,
najboljim porcelanom, blistavim kristalom i ukrasnim cvetnim
aranžmanima. Pored nje se pojavio konobar sa čašama punim
šampanjca na poslužavniku i Sesili je zgrabila jednu oznojenim
dlanom.

Tu su, naravno, bili svi koji su nešto značili u Njujorku. Već samo
draguljima koje nose žene mogla bi se kupiti zemlja dovoljno velika da se na
nju smesti stotine hiljada siromašnih ove velike države, pomislila je Sesili
kad je našla kartu sa svojim imenom na stolu i sela. Bilo joj je drago
što je okrenuta ka zidu umesto da gleda u ambis bogatstva i
neizbežnog poniženja iza sebe, i pokušavala mada je znala da ne
može da uoči Džeka i Patrišu...

„Vidi ko je ovde! Draga!”
Sesili je podigla pogled i pred sobom ugledala bistre oči jedne od
najpoznatijih lepotica iz visokog društva Njujorka: Kiki Preston. Dok
su se grlile, Sesili je zapazila da su ženice njene kume proširene, kao
ogromne tamne sfere oivičene oreolom dužica.

107

„Mila moja devojčice! Tvoja mama mi je ispričala za tvoj travails19...
Ali nije važno, ima ih još mnogo i naići će već onaj pravi.” Kiki je
namignula Sesili. Potom se uhvatila za naslon Sesiline stolice, malo se
zaljuljala pa sela pored nje, a onda izvadila tabakeru od slonovače i
pripalila cigaretu.

Sesili godinama nije videla svoju kumu otprilike otkad je imala
dvanaest ili trinaest godina i mogla je samo da pilji s divljenjem u
ženu za koju joj je majka poverila da je nekad bila u vezi s princem
koji je mogao naslediti engleski presto. Znala je da je Kiki mnogo
godina živela u Africi, ali koža joj je ipak bila bela i prozračna kao
biseri s niske oko njenog tankog vrata, na pozadini komotne Šanelove
haljine koju je imala na sebi. Tamna kosa joj je bila začešljana s lica,
ističući izuzetne jagodice i visoko čelo iznad opčinjavajućih zelenih
očiju.

„Zar nije divno što si se videla s kumom posle mnogo godina?”,
ubacila se Dorotija. „Kiki, trebalo je da mi javiš da dolaziš na
Menhetn, priredila bih zabavu u tvoju čast.”

„Više kao bdenje”, promrmljala je Kiki i izbacila tanak pramen
dima. „Toliko smrti... Došla sam da se vidim sa advokatima.

„Znam, dušo moja.” Dorotija je sela s druge strane pored Kiki i
uhvatila je za ruku. „Bilo ti je strašno poslednjih nekoliko godina.”

Dok je gledala majku kako teši to egzotično stvorenje pored nje,
Sesili je osetila malo nade za sopstveni život. Znala je da je Kiki u nizu
tragičnih okolnosti izgubila mnogo rođaka, kao i muža Džeroma. S
obzirom na to da je Sesili smatrala Kiki bez obzira na to što sigurno
ima četrdesetak godina najlepšom ženom koju je ikada videla, njena
kuma je bila živi dokaz da lepota ne donosi nužno sreću.

,,S kim sediš na večeri?”, čula je kako Dorotija pita Kiki.
„Pojma nemam, ali sigurno su dosadni, pa ću zato možda ostati
ovde s vama.”
„Voleli bismo da ostaneš, draga. Pozvaću konobara da postavi za
još jednu osobu.”
Dorotija se žurno udaljila, a Kiki je pogledala Sesili i pružila joj
ruku. Sesili ju je prihvatila i otkrila da su joj dugi, negovani prsti
hladni kao led, iako je u dvorani bilo vruće.

19 Fr.: Bol, muka. (Prim. prev.)

108

„Uradila si pravu stvar što si imala petlje da dođeš ovamo
večeras”, rekla je Kiki i ugasila cigaretu u pepeljari. „Ne dajem ni pet
para ni na koga u ovoj prostoriji. Ništa nije stvarno, znaš”, uzdahnula
je i posegnula za čašom šampanjca koju je Dorotija ostavila na stolu,
pa je iskapila. „Što kaže moja prijateljica Alis, svi ćemo jednog dana
završiti kao prah, ma koliko prokletih dijamanata posedovali.” Kiki
se zagledala u daljinu kao da pokušava da vidi kroz zidove Valdorfa.
„Kakva je Afrika?”, konačno ju je upitala Sesili, sa osećanjem da treba
da povede razgovor jer je njena kuma izgledala kao da je izgubljena
u nekom drugom svetu.

„Veličanstvena je, zastrašujuća, misteriozna i... potpuno ne-
objašnjiva. Imam kuću na obali jezera Najvaša u Keniji. Kad se ujutru
probudim, mogu da vidim nilske konje kako plivaju, glave žirafa
među krošnjama koje kao da se pretvaraju da su grane. Kiki se
nasmejala dubokim, grlenim glasom. „Treba da dođeš u posetu, da
izađeš iz ovog klaustrofobičnog geta od grada, pa da vidiš kako
izgleda stvarni svet.”

„Volela bih jednog dana”, složila se Sesili.
„Nema ’jednog dana’, srce. Jedino vreme koje imamo jeste sada, u
ovom minutu, ili možda milisekundi... “ Glas joj je zamro dok je
posezala za svojom večernjom torbicom od perlica koje su izgledale
kao stotine svetlucavih dijamanata. “A sad me moraš izviniti, moram
u toalet, ali brzo ću se vratiti.”
Kiki je elegantno klimnula glavom, ustala i pošla između stolova.
Podsetila je Sesili na Dejzi Bjukenen ženu koja je bila idol Džeju
Getsbiju u Velikom Getsbiju prava flaperka20 dvadesetih. Ali otad je
proteklo mnogo vremena. Ovo više nisu bile lude dvadesete, mada
su majka i njene prijateljice živele kao da je još uvek onaj veličanstveni
trenutak ludila po završetku rata. Van svetih zidova balske dvorane,
preostali delovi Amerike još su se mučili posle Velike ekonomske
krize. Sesilin jedini lični kontakt s njenim posledicama bio je kad je,
kao trinaestogodišnja devojčica, videla da otac plače na majčinom
ramenu dok joj je opisivao kako je njegov veliki prijatelj skočio kroz

20 Izraz koji se u SAD dvadesetih godina prošlog veka koristio za nekonvencionalne žene
kratke kose i u lepršavim kratkim haljinama, koje su izlazile u noćne klubove, plesale savremene
plesove i slušale džez. (Prim. prev.)

109

prozor posle kraha berze na Volstritu. Kasnije je otela očeve novine iz
ruku njihove kućedomaćice Meri kad je ova hteia da ih baci u đubre,
pa se trudila da bude u toku sa onim što se dešava. Ta tema, začudo,
nikad nije pokretana u Spensu, privatnoj devojačkoj školi koju je
pohađala, čak ni kad je nekoliko puta pitala nastavnike. Kad je izašla
iz škole, Sesili je preklinjala oca, Voltera, da joj dozvoli da ide na
koledž, da studira ekonomiju na Vašaru navodeći kao primer svoje
dve drugarice čiji su roditelji bili prosvećeniji i koje su upisale Braun.
Na njeno iznenađenje, Volter je pristao na koledž, ali je doveo u
pitanje vrstu studija.

„Ekonomija?” Namrštio se pa popio dobar gutljaj svog omiljenog
burbona. „Draga moja Sesili, to je karijera rezervisana samo za
muškarce. Zašto ne studiraš istoriju? Neće ti biti mnogo naporno i bar
će te osposobiti da učestvuješ u razogovoru kad budeš ugošćavala
prijatelje i kolege svog budućeg muža.”

Shvatila je to kao kompromis i poslušala ga je. Izabrala je
ekonomiju kao sporedni predmet, i obožavala časove algebre,
statistike i čuvenu Ekonomiju 105 gospođice Njukamer. Nikad se nije
osećala nadahnutije nego kad je sedela u drvetom obloženim
slušaonicama, gde su je podsticale druge briljantne žene oko nje.

Kako je, onda, došlo do toga da se ponovo obrela u svojoj dečjoj
sobi u porodičnoj kući na Petoj aveniji, bez nade u budućnost? Sad
sama za stolom, Sesili je potražila pogledom majku po dvorani i
popila gutljaj šampanjca u pokušaju da zaustavi bolećive misli.

Pošto je, tog leta, završila Vašar i pridružila se porodici u njihovoj
kući u Hemptonsu, Sesili nije mogla da poveruje kad je Džek počeo
da joj se udvara, da je izvodi na uobičajene koktel-zabave, da insistira
da bude njegov partner u tenisu i da je zasipa komplimentima i
darovima, što ju je zabavljalo i uzbuđivalo u jednakoj meri. Njeni
roditelji su to posmatrali sa strane, zadovoljni kao što se moglo i
očekivati, bez sumnje šapćući iza njihovih leđa o mogućoj veridbi.
Džek ju je konačno zaprosio u septembru, baš za vreme jezivog
uragana koji je gotovo neočekivano pogodio Long Ajlend. Prisetila se
tog strašnog popodneva kad su se u kući Hantli Morganovih pojavili
Džek i njegova porodica i njihova posluga, svi pepeljastog lica, tražeći
utočište od silovite nepogode. Kuća Hemblinovih u Vesthempton
Biču bila je na udaru ogromnih besnih talasa i u opasnosti da bude

110

potpuno poplavljena, dok se njihova porodična rezidencija nalazila
dublje na kopnu i na višem terenu, i imala je veliki podrum. Kad su
se svi tu sklonili dok je vetar besneo iznad njih, skidao crepove s
krova i rušio drveće, Džek ju je odveo u stranu i privukao k sebi.

„Sesili, draga moja devojko”, šaptao je dok je ona drhtala u
njegovom zagrljaju, „ovakvi trenuci nas podsećaju kako život ume da
bude prokleto kratak... Udaj se za mene.”

Pogledala gaje, unezverena. „Ne misliš valjda ozbiljno, Džek!”
„Uveravam te da mislim. Molim te, draga, reci ’da’.”
I, naravno, rekla je. Trebalo je da negde duboko u duši zna da je
suviše dobro da bi bilo istinito, ali zaprepašćenje što je izabrao nju, uz
jaku ljubav koju je oduvek osećala prema njemu, zamaglilo joj je
rasuđivanje i prevarilo razum. Samo tri meseca kasnije veridba je
raskinuta, i evo je sad, sedi sama na novogodišnje veče u Njujorku, i
oseća se krajnje poniženo.
„Sesili! Hej, pa ti si došla! Nisam ni slutila da ćeš biti ovde.”
Sesili je iz sanjarenja prenuo prizor njene najmlađe sestre Prisile,
koja je stajala pred njom u prekrasnoj rože svilenoj haljini, a plava
kosa joj je padala po ramenima u savršeno očešljanim talasima. Ličila
je na Kerol Lombard svoju heroinu pa se trudila i da usvoji stil
Lombardove. Prisilin muž, nažalost, nije bio Klerk Gebl. U cipelama
s visokim potpeticama, njegova supruga je bila mnogo viša od njega.
Pružio je Sesili malu, znojavu šaku.
„Draga moja svastiko, žao mi je zbog tvog gubitka” Sesili se jedva
obuzdala da mu ne kaže da Džek zapravo nije umro „ali svejedno,
srećna Nova godina.”
Sesili mu je dozvolila da stavi ruke na njena ramena i poljubi je
vlažnim usnama u oba obraza. Ni za živu glavu nije mogla da shvati
kako Prisila podnosi da svake noći leže u krevet sa ovim ružnim,
sitnim mušakrcem čija ju je žuta koža podsećala na bajatu ovsenu
kašu.
Možda legne pa broji njegove dolare u banci, pomislila je okrutno.
Za Prisilom joj je prišla njihova srednja sestra Mejmi. S dvadeset
jednom godinom, bila je samo trinaest meseci mlađa od Sesili.
Oduvek je imala ravne grudi i bila dečačke građe, ali u sedmom
mesecu trudnoće se preobrazila. Plava satenska haljina suptilno je
isticala njene sad pune grudi i blagu oblinu koja će uskoro postati

111

novorođenče.
„Zdravo, draga.” Mejmi ju je poljubila u oba obraza. „Izgledaš

divno, naročito s obzirom na okolnosti.”
Sesili nije bila sigurna da li je to kompliment ili uvreda.
„Zar ne, Hantere?” Mejmi se okrenula svome mužu, koji je, za

razliku od Roberta, bio mnogo viši od svih njih.
„Izgleda fenomenalno”, složio se Hanter i privio je u zagrljaj koji

je više ličio na ragbi zahvat.
Sesili se Hanter mnogo dopadao štaviše, kad ga je Mejmi

prethodne godine prvi put dovela u kuću, Sesili se zaljubila u njega.
Plavokos i očiju boje lešnika, savršenih belih zuba, diplomirao je s
najboljim uspehom na Jejlu i počeo da radi sa ocem u porodičnoj
banci. Hanter je bio pametan i prijatan čovek, i bar je zarađivao za
život, mada joj je Mejmi rekla da veoma mnogo vremena provodi na
ručkovima u klubu Union, s klijentima. Sesili se nadala da će večeras
sedeti pored njega za večerom; mogla bi da čuje njegovo mišljenje o
tome kako će na američku privredu uticati to što je Herr Hitler
anektirao Sudete.

„Dame i gospodo, budite ljubazni i zauzmite svoja mesta za
večeru”, začuo se jak glas odnekud spreda u balskoj dvorani.

„Taman na vreme, tata”, kazala je Sesili kad je Volter Hantli
Morgan II dugačkim koracima prišao stolu.

,,U predvorju me je uhvatio Džeremaja Svift verovatno
najdosadniji čovek na Menhetnu.” Volter se toplo osmehnuo Sesili.
„Dakle, gde ja sedim?”, upitao je ne obraćajući se nikome posebno.

,,S druge strane, pored Idit Vilberfors”, odgovorila mu je Sesili.
„Koja je verovatno najdosadnija žena na Menhetnu. Ali tvoja
majka uporno tvrdi da joj je draga. Izgledaš divno, uzgred budi
rečeno”, dodao je i pogledao najstariju kćer s puno ljubavi. „Hrabro
od tebe što si došla, Sesili, a ja cenim hrabrost.”
Sesili mu se slabašno nasmešila i on se udaljio oko stola, do svoga
mesta. Pomislila je kako je otac, iako stariji čovek, još uvek veoma
privlačan da prolaze godine videlo se samo po negoveštaju prosedih
vlasi u njegovoj plavoj kosi i tek neznatnom obrisu trbuha. Hantli
Morganovi su bili poznati kao „naočiti”, mada je Sesili smatrala da je
ona u tom pogledu izneverila porodičnu tradiciju. Plavokosa i
plavooka Prisila bila je očeva slika i prilika, a Mejmi je povukla na

112

majku, pa se Sesili ponekad osećala kao nahoče, s nepokornom
masom smeđih kovrdža, očima koje su po lepom vremenu bile
svetloplave, a kad je oblačno sive, i pegicama po nosu, koje su se na
suncu umnožavale. Pored visokih, samouverenih sestara koje su
imale držanje statua, Sesili se, sa svojih metar i šezdeset, često osećala
kao patuljčica.

„Jesi li videla Kiki, Sesili?”, upitala ju je Dorotija kad je sela, tri
mesta dalje od kćeri.

„Ne otkad je otišla u toalet, mama”, odgovorila je Sesili, i dok su
im servirali škampe za predjelo, mesto koje su postavili specijalno za
Kiki ostalo je prazno.

Još mi je i to trebalo prazna stolica pored mene...
Hanter se nagnuo i šapnuo joj: „Ako se ne pojavi u narednih deset
minuta, doći ću da tu sednem.”
„Hvala ti”, kazala je Sesili i otpila gutljaj vina koje joj je konobar
upravo bio sipao, svesna da će to biti veoma duga noć.
Pošto se Kiki nije pojavila ni u sledećih sat vremena, njena stolica
je sklonjena i Hanter se prebacio pored Sesili. Dugo su ćaskali o
situaciji u Evropi; Hanter nije verovao da će biti rata, zbog toga što je
britanski premijer te godine sklopio primirje s Hitlerom.
„Ali opet, gospodin Hitler je nepredvidiv, i zbog toga će opet biti
kolebanja na berzi, baš kad je počela da se smiruje. Naravno” Hanter
se nagnuo ka njoj „znam i one koji trljaju ruke od zadovoljstva pri
pomisli na rat u Evropi.”
„Zaista?” Sesili se namrštila. “A zašto to rade?”
„Rat zahteva oružje i municiju, a Amerika je bogme sposobna da
ih proizvede. Naročito pošto nismo direktno umešani u vojni sukob.”
„Jesi li siguran da Amerika neće biti umešana?”
„Prilično sam siguran. Čak se ni gospodin Hitler ne bi usudio da
anektira Sjedinjene Američke Države.”
„Teško je poverovati u to da bilo koje ljudsko biće zapravo
priželjkuje rat.”
,,U ratovima ljudi a samim tim i zemlje postaju bogatiji, Sesili.
Pogledaj samo Ameriku posle Velikog rata nastao je čitav novi sloj
milijardera. To je ciklus. Da se izrazim grubo, ono što je gore mora
dole, i obratno.”
„Zar to nije deprimirajuće?”

113

„Valjda, mada se nadam da je moguće da su ljudska bića naučila
nešto iz svojih grešaka i krenula u napredak. Pa ipak, Evropa je na
ivici rata. Uglavnom”, Hanter je uzdahnuo, „uvek moramo imati vere
u ljudsku prirodu, i možda”, dodao je kad je orkestar zasvirao i ljudi
pošli ka plesnom podijumu, „na novogodišnje veće treba da
zaboravimo na sve brige i da slavimo. Da plešemo?” Ustao je i
ponudio ruku Sesili.

„Rado”, osmehnula mu se.
Deset minuta kasnije, Sesili se vratila na svoju stolicu za praznim
stolom. Svi su plesali sa svojim partnerima, a da sve bude još gore,
Sesili su pred očima blesnule divna srebrna haljina i lepe, duge noge,
u društvu njenog bivšeg verenika.
Iako nije pušila, Sesili je uzela kutiju koju je neko ostavio na stolu
i pripalila cigaretu, samo da bi imala šta da radi. Razmišljala je o tome
kako se čovek može osećati usamljeno u prostoriji u kojoj su stotine
ljudi, i baš kad je pomislila da uzme taksi i vrati se kući, pred njom se
pojavila Kiki s veoma privlačnim muškarcem pored sebe.
„Oh, Sesili, ne možeš da sediš tu tako sama. Dozvoli da ti
predstavim kapetana Tarkvina Prajsa. On je moj veliki prijatelj iz
Kenije.”
„Veoma mi je drago što smo se upoznali”, rekao je on i formalno
se naklonio Sesili.
„A sad, ostaviću vas dvoje mladih da ćaskate zaista moram u
toalet.”
Kad je Tarkvin seo pored nje i ponudio joj cigaretu koju je ona
odbila Sesili je pomislila kako njena kuma sigurno ima ozbiljno slabu
bešiku.
„Dakle, čujem da ste vi Kikino kumče?”
„Da, jesam. A vi ste njen veliki prijatelj?”
„Oh, ne bih išao toliko daleko, sreli smo se nekoliko puta u klubu
Mutijaga u Najrobiju. Na odsustvu sam i Kiki me je pozvala da za
Božić odsednem kod nje na Menhetnu. Vaša kuma je veoma ljubazna
žena koja lako sklapa prijateljstva. Vrlo je posebna, zar ne?”
„Jeste, svakako.” Sesili je poželela da samo može da sklopi oči i
cele noći sluša taj odsečni engleski akcenat. „Znači, vi živite u Keniji?”
„Trenutno da. Ja sam kapetan britanske vojske i raspoređen sam
tamo pre nekoliko meseci, kad je izbilo sve ovo s Hitlerom.”

114

„I dopada vam se tamo?”
„To je bez sumnje čudesna zemlja, najlepša koju sam ikada video.
Mnogo drugačija od Britanije.” Njegovim lepim preplanulim licem,
uz koje su se slagale smeđe oči i gusta tamna kosa, raširio se osmeh.
„Jeste li videli lavove i tigrove otkad ste tamo?”
„Pa... zaista ne volim što vas moram ispraviti, gospođice...?”
„Molim vas, zovite me samo Sesili.”
„Sesili, izgleda da postoji opšti mit da u Africi ima tigrova.
Međutim, nema ih. Ali jesam, da, video sam nekoliko lavova. Baš pre
nekoliko nedelja sam ustrelio jednog u bušu.”
„Stvarno?”
„Da”, Tarkvin je klimnuo glavom. „Zver je došla da njuška oko
našeg logora, a prokleti crnci su svi bili zaspali i bili su nespremni.
Dobro je što sam čuo metež, zgrabio sam pušku i ubio ga da nas sve
ne pojede za večeru. Bilo je i prisutnih dama.”
„Dame su logorovale s vama?”
„Da, i neke od njih su mnogo bolji strelci od muškaraca. Ljudi
moraju umeti da rukuju puškama kad žive u Africi, kojeg god pola
bili.”
„Ja je čak ni u rukama nikad nisam imala, a kamoli da pucam iz
nje.”
„Uveren sam da biste brzo naučili većina ljudi nauči. Dakle, Sesili,
čime se vi bavite ovde u Njujorku?”
„Uglavnom pomažem majci u dobrotvornom radu. Članica sam
brojnih odbora...”
Sesili je onda zaćutala. Zvučalo je krajnje tričavo pričati o
dobrotvornim ručkovima oficiru britanske vojske koji je nedavno
ustrelio lava.
„Mislim, volela bih da činim više, ali...”
Hajde, Sesili, potrudi se da bar manje zvučiš kao tužna, uvela biljka...
„U stvari, veoma me zanima ekonomija.”
„Zaista? Zašto ne bismo otplesali koji krug pa mi možete kazati
kako i gde tačno da uložim svoju skromnu vojnu platu.”
„Ja... u redu”, složila se, pomislivši da barem pleše bolje nego što
vodi neobavezne razgovore. Uz muziku Benija Gudmena i njegov
orkestar u punom zamahu, čak i ako smisli nešto pametno i zabavno
da kaže, Tarkvin neće moći da je čuje. Sa zadovoljstvom je primetila

115

da on pleše mnogo bolje od Džeka, i naročito ju je razgalilo kad se
umalo nije sudarila s njim i njegovom verenicom srebrnom boginjom.
Nastupila je ponoć i mnoštvo balona je pušteno iz njihovih skrovišta
u vazduh iznad gostiju.

„Srećna Nova godina, Sesili.” Tarkvin se sagnuo da je poljubi u
obraz. „Za stare i nove prijatelje.”

Posle Auld Lang Syne, orkestar je opet zasvirao i činilo se da
Tarkvin ne namerava da je ostavi, sve dok se Kiki nije pojavila kao
neka lepa utvara, i uhvatila ga podruku.

„Budi srce i otprati me do moga apartmana, hoćeš? Plesela sam
celo veče i ubijaju me moja jadna stopala. Jednostavno moram da
izujem ove cipele. Pozvala sam neke ljude da mi se pridruže pa
možemo da nastavimo zabavu gore. Naravno, moraš doći i ti, draga
Sesili.”

„Hvala ti, Kiki, ali naš vozač već sigurno čeka.”
„Onda reci vozaču da čeka još”, nasmejala se Kiki.
„Ne mogu, moram da idem kući.” Posle nekoliko neprospavanih
noći, Sesili je osećala da samo što nije zaspala u Tarkvinovom naručju.
„Pa dobro, ako moraš, ali moramo se ponovo videti pre no što se
vratim u Keniju. Baš sam rekla Sesili kako bi trebalo da dođe i malo
boravi kod mene.”
„Apsolutno”, složio se Tarkvin, gledajući s naklonošću u Sesili.
„Dakle, veoma mi je drago što smo se upoznali.” Uzeo ju je za ruku i
primakao je usnama. „Biće mi zadovoljstvo da vam pokažem okolinu
ako doputujete. Nadam se da ćemo se uskoro videti. Laku noć.”
„Laku noć.”
Dok je gledala za Tarkvinom kako prati Kiki kroz gomilu sveta, a
onda pogledom tražila majku i oca po dvorani, razmišljala je kako je
kapetan Tarkvin Prajs te večeri zaista bio njen vitez u sjajnom oklopu,
čak i ako ga ne bi nikada više videla.

116

10

Kao ni ostali Njujorčani, Sesili nikad nije uživala u januaru, ali te
godine je bio grozniji od svih u njenom životu. Obično bi je razveselio
pogled na snegom prekriveni Central park, s prozora njene spavaće
sobe, ali ovoga puta je još i mnogo padala kiša, pa je po pločnicima
bilo sive bljuzge, koja se slagala s mutnim, sivim nebom.

Pre nego što je Džek naglo izašao iz njenog života, dani su joj bili
ispunjeni planovima za venčanje i raznim dobrotvornim priredbama
koje je njena majka sa svojim prijateljicama neumorno priređivala. A
to je, po njenom mišljenju, značilo gubiti beskrajne sate u odlučivanju
gde će se održati sledeća priredba za prikupljanje sredstava, a onda
još toliko da bi se odlučilo o jelovniku. Sledeće je bilo sastaviti spisak
gostiju što je pre svega zavisilo od toga koliko će dolara priložiti
primalac pozivnice. Dorotija se oslanjala na svoju najstariju kćer da je
informiše o tome za koga se udaju njene prijateljice debitantkinje;
Sesili je trebalo da pozove svaku čiji je verenik ili muž bogat.

Premda je znala da se majka i njene drugarice svojski trude i
naporno rade u dobrotvorne svrhe, Sesili nikad nijednu od njih nije
videla da je uprljala besprekorne svilene rukavice time što je posetila
neku od dobrotvornih ustanova za koje su skupljale novac. Kad je
Sesili predložila da odu u Harlem i posete sirotište za koje su na
dobrotvornoj večeri prikupile preko hiljadu dolara, Dorotija ju je
pogledala kao da je poludela.

„Sesili, dušo, šta ti pada na pamet?! Ne bi ni iz kola izašla, a oni
crnci bi te već opljačkali. Tvoj dobrotvorni rad se sastoji u tome da
obezbediš novac za te jadne obojene bebe. Zadovolji se time.”

Od nereda u Harlemu 1935, koji su izbili na njenoj drugoj godini
na Vašaru, Sesili je bila svesna napetosti. Mnogo puta je dolazila u
iskušenje da pita Evelin, crnu služavku koja je u njihovoj kući bila
dvadeset godina, kakav je njen život, ali vladalo je zlatno pravilo da
se s poslugom nikad ne razgovara o ličnom životu. Evelin je živela u
potkrovlju, s drugom kuhinjskom poslugom, i izlazila je iz kuće samo
nedeljom, da ide u „njenu crkvu”, kako je govorila. Vozač Arčer i
kućedomaćica Meri bili su venčani i živeli u Gornjem Harlemu. Na
Vašaru je bilo mnogo istaknutih žena koje su zahtevale društvene

117

promene. Njena prijateljica Tiodora je često odlazila vikendom iz
kampusa da učestvuje u demonstracijama za ljudska prava u
zloglasnoj Devetnaestoj gradskoj izbornoj jedinici. Nedeljom bi se
ušunjala kroz prozor nazad u spavaonicu, smrdela bi na dim i bila
puna gneva.

„Svetu je potrebna promena”, ljutito je šaptala navlačeći
spavaćicu. „Iako je ropstvo ukinuto, mi i dalje celu rasu tretiramo kao
da nisu ljudi izdvajamo ih u geta, ne damo im da napreduju.
Dođavola, Sesili, muka mi je od toga...”

Januar je bio i mesec zatišja u dobrotvornim poslovima, pa je Sesili
uglavnom ostajala kod kuće, sama sa svojim mislima. Čak joj ni radio
više nije pružao toliko olakšanja, jer su neprekidno emitovali
zapaljive Hitlerove govore u kojima je napadao Britance i Jevreje kao
„ratne huškače”.

„Zima trideset devete je gadna”, promrmljala je Sesili za sebe kad
je izašla u šetnju u magloviti Central park, samo da bi bila van kuće.

Dorotija je bila odsutna, u poseti majci u Čikagu. Te večeri, dok je
sedela sa ocem za ogromnim stolom u trpezariji s pogledom na snežni
vrt, Sesili se pitala hoće li ikada skupiti dovoljno hrabrosti da predloži
da u takvim prilikama jedu za malim stolom u daleko udobnijoj
jutarnjoj sobi.

„Da li ti se dopada novi stil renoviranja?”, upitao ju je Volter
pokazujući neodređenim pokretom ruke na sjajni novi nameštaj.
Kuću na Petoj aveniji, sa impozantnim pročeljem okrenutim ka
Central parku, Dorotija je nedavno bila preuredila u modernom stilu
art deko u stilu koji je dezorijentisao Sesili kad je prvi put videla
renoviranu kuću. Činilo joj se kao da se susreće sa sopstvenim
odrazom gde god da se okrene u beskonačnim površinama
uglačanim kao ogledala i zapravo joj je nedostajao teški nameštaj od
mahagonija za koji je znala od detinjstva. Od njene prvobitne spavaće
sobe preostao je još samo Horas, njen stari plišani meda.

„Pa, sviđalo mi se ono što smo imali ranije, ali mama je zadovoljna
novim izgledom”, usudila se da kaže.

„Tako je, i to je dobro.”
Kad je otac zaćutao, Sesili je odlučila da zapodene razgovor o
nečemu o čemu je razmišljala. „Pratim vesti, tata, pa sam htela nešto
da te pitam. Zašto Hitler nastavlja da izaziva rat? Minhenskim

118

sporazumom je dobio šta je hteo, zar ne?”
„Zato, draga moja”, započeo je Volter, živnuvši, „što je taj čovek

psihopata. Drugim rečima, on nema ni savesti ni stida ni srama, i ne
može se očekivati da će se pridržavati bilo kojeg sporazuma koji
sklopi.”

„Onda znači da može biti rata u Evropi?”
„Ko zna?!” Volter je slegao ramenima. „Pretpostavljam da to zavisi
od Hitlerovog psihičkog stanja, od toga kako mu dune. Verovatno si
primetila da nemačka privreda cveta. Preokrenuo ju je naglavce, pa
sasvim sigurno može sebi da priušti rat ako želi.”
„Sve se svodi na novac, zar ne?” Sesili je uzdahnula preturajući
viljuškom kotlet na tanjiru.
„Mnogo šta da, ali ne sve. A šta si ti radila danas?”
„Ništa, apsolutno ništa”, odgovorila je.
„Nema ručkova s prijateljicama?”
„Tata, većina mojih prijateljica je udata, ili su trudne, ili već ga je
decu.”
„Siguran sam da neće proći dugo dok i ti ne budeš u istoj situaciji”,
tešio ju je.
„Nisam baš sigurna u to. Tata?”
„Molim, Sesili?”
„Ja... pa, pitala sam se da li bi, s obzirom na to da mi udaja nije
uskoro u planu, razmislio o tome da nađem sebi neko” Sesili je
progutala knedlu u grlu „zaposlenje. Možda ima mesta u tvojoj
banci?”
Volter je izbrisao salvetom brkove, uredno ju je presavio i stavio je
pored tanjira.
„Sesili, već smo mnogo puta o ovome razgovarali. Odgovor je ne.”
„Ali zašto? Žene se zapošljavaju u celom Njujorku! Ne čekaju da
naiđe neki muškarac i obori ih s nogu! Imam diplomu i želim da je
iskoristim. Zar nema ničeg što bih mogla da radim u tvojoj banci? Kad
god dolazim da izađemo na ručak, vidim devojke na ulazu, znači
mora da rade nešto unutra...”
„U pravu si, rade. Rade kao daktilografkinje, provode dane
prekucavajuči pisma direktora, pa ližu koverte, lepe poštanske
markice i šalju ih u odeljenje za poštu. Zar to želiš?”
„Da! Barem bih radila nešto korisno.”

119

„Sesili, znaš isto tako dobro kao i ja da nijedna moja kći ne može
raditi kao daktilografkinja u banci. I ti i ja bismo bili predmet
podsmeha. Te devojke potiču iz sasvim drugačijih sredina...”

„Znam, tata, ali ja ne marim za ’sredinu’. Samo želim da... ispunim
vreme.” Osetila je kako joj se oči pune suzama od osujećenosti.

„Draga moja, shvatam koliko te je povredila i poljuljala Džekova
izdaja, ali siguran sam da će uskoro naići neko drugi.”

„Ali šta ako ja ne želim da se udam?”
„Onda ćeš postati usamljena stara usedelica s gomilom sestrića i
sestričina.” U očima mu se video trag blagog humora. „Da li to zvuči
privlačno?”
„Ne... da, hoću reći, tata, da zaista ne marim. Ali kakva je svrha
toga što mi je dozvoljeno fakultetsko obrazovanje ako ga nikad neću
koristiti?”
„To obrazovanje ti je proširilo vidike, Sesili. Pružilo ti je uvid u
teme o kojima ćeš moći samouvereno da razgovaraš na svečanim
večerama...”
„Isuse! Zvučiš kao mama.” Sesili je zagnjurila lice u šake. „Zašto
mi ne dozvoljavate da iskoristim diplomu na mnogo korisniji način?”
„Sesili, je stvarno razumem kako je to kad ne možeš da ideš putem
svojih interesovanja. Studirao sam ekonomiju na Harvardu samo zato
što ju je studirao i moj deda i oni pre njega. Kad sam diplomirao, želeo
sam samo da putujem po svetu i zarađujem u svetu reklama i
marketinga. Mislim da sam zamišljao sebe kao velikog belog lovca ili
tako nešto”, nasmejao se setno.. „Naravno, kad sam rekao ocu šta
planiram, pogledao me je kao da sam poludeo, i odgovor je glasio
’ne’. Potom sam počeo da radim u banci, a onda preuzeo i mesto u
upravnom odboru.”
Sesili je posmatrala oca, koji je zastao da otpije gutljaj vina.
„Misliš da stvarno uživam u onome što radim?”, upitao ju je. „Ja...
Pa, mislila sam da možda uživaš, tata. Ti bar radiš.” „Ako se to tako
može nazvati. U stvarnosti, sastajem se s klijentima, dočekujem ih i
izvodim na ručkove i večere, dok moj stariji brat Viktor sklapa sve
poslove. Ja sam samo šarmantni pomoćnik. I ne zaboravi, vremena su
teža posle sloma berze.”
„Pa valjda je banka opstala, zar ne? Još imamo dovoljno novca, je
li tako?”

120

„Da, ali moraš da shvatiš da i dalje vodimo domaćinstvo kao i
uvek, zato što je tvoja majka nasledila bogatstvo, a ne od moga novca.
Shvatam tvoje osećanje isfrustriranosti, ali ništa nije savršeno život je
izazov s kojim moraš da se suočiš, pa jednostavno moramo izvući
najviše što možemo. A kad se jednom udaš i kad budeš vodila svoje
domaćinstvo, barem ćeš umeti odmah da primetiš kad posluga bude
pokušavala da ti zamaže oči”, osmehnuo se. „Sudbina ti je da budeš
supruga, a moja sudbina je da budem uz Viktora i gledam kako on
vodi u propast porodičnu banku. A sad, ako si završila, poslaću Meri
da nam donese desert.”

Dok su sivi dani prolazili jedan za drugim, Sesili je mnogo razmi-
šljala o tom svom neobično iskrenom razgovoru sa ocem. Potom je
shvatila da se otac oseća ugroženo kao muškarac zbog svoje mnogo
bogatije supruge. Njihovu velelepnu kuću na Petoj aveniji Dorotija je
nasledila od svoga oca, Sesilinog dede, po kom je Sesili dobila ime.
Sesil H. Homer bio je prvi proizvođač paste za zube u industrijskim
razmerama u Americi, pa se obogatio. Sesilova žena Džeklin razvela
se od njega kad je Dorotija bila dete, navodeći u dokumentima
„napuštanje” kao razlog, što je kako je njena majka uz smeh uvek
govorila zapravo značilo da ju je Dorotijin otac ostavio zbog
duguljaste tanke tube belog krema sa ukusom mente, a ne zbog druge
žene. Trinaestogodišnja Dorotija bila je jedina naslednica očevog
bogatstva kad je umro od srčanog udara za radnim stolom, a kad je
napunila dvadeset jednu, postala je zakonita vlasnica kuće na Petoj
aveniji i ogromnog imanja u Hemptonsu, kao i velikog novčanog
depozita i inostranih ulaganja.

Ubrzo je usledio brak s Volterom Hantlijem Morganom Volter je
poticao od odlične loze, ali njegovom starijem bratu je dopalo u
nasleđe da vodi porodičnu banku, dok je Sesilin otac bio „prva
rezerva”, kako je on to setno nazivao.

Međutim, ma koliko pokušavala da sebe ubedi kako je njen otac u
pravu, da život jeste izazov s kojim se treba suočiti, znala je samo da
ona nema izazov, i pomišljala je da će poludeti od dosade. Bila je

121

svesna i toga da se, čak i u mračnom januaru, nešto uvek dešava u
njenom njujorškom društvenom krugu, pa ipak na srebrnom
poslužavniku u predvorju nije stigla ni jedna jedina pozivnica na
ručak ili popodnevni čaj. A čitajući društvene kolumne u Njujork
tajmsu, konačno je uvidela i zašto: bilo je nezamislivo pozvati nečiju
bivšu i sadašnju verenicu na isto okupljanje, Patriša Ogden Forbs
potisnula ju je iz društva jer je postala omiljenija. Činilo se da su je
napustile čak i najbliže prijateljice.

Jednog popodneva, Sesili je gucnula burbon iz kristalne čaše na
komodi u salonu, a onda pozvala telefonom svoju najstariju i najbližu
prijateljicu Šarlot Ejmeri. Pošto je razgovarala s kućedomaćicom, koja
je potom otišla da potraži Šarlot, obaveštena je da je njena prijateljica
„zauzeta“.

„Ali hitno je!”, kazala je. „Molim vas, recite joj da mi se što pre
javi.”

Prošlo je još dva sata pre no što je Meri došla da je obavesti da je
Šarlot na telefonskoj vezi i traži nju.

„Zdravo, Šarlot, kako si?”
„Dobro sam, srce, kako si ti?”
„Pa znaš kako je... Verenik me šutnuo, u Evropi može biti
rata..nasmejala se.
„Oh, Sesili, mnogo mi je žao.”.
„Isuse, Šarlot, samo sam se šalila. Dobro sam, stvarno jesam.”
,,Oh, baš mi je drago. Mora da ti je teško zbog Džeka i svega toga.”
„Pa, situacija nije najbolja, ali hej još dišem. Razmišljala sam o tome
što mi se ne javljaš već neko vreme. Šta misliš da se nađemo sutra? Da
se počastimo raskošnim čajem u Plazi. Njihove pogačice su najbolje u
gradu.”
„,Oh, bojim se da ne mogu. Rozmeri ima malo okupljanje kod nje u
kući. Izgleda da će njena prijateljica Engleskinja ostati neko vreme
kod nje, pa sve idemo da naučimo da igramo bridž!”
Sesili je progutala knedlu. Rozmeri Elis je bez sumnje bila kraljica
visokog društva njihove generacije, i do tada je bila Sesilina
prijateljica.
„Shvatam. Onda možda sledeće nedelje?”
„Nemam sad rokovnik kod sebe, ali nazvaću te u ponedeljak pa da
vidimo kad nam obema odgovara, može?”

122

„Odlična ideja”, odgovorila je Sesili, trudeći se da joj glas ne
zadrhti. U njujorškom visokom društvu ništa nije bilo spontano.
Svaki odlazak kod frizera, na probu haljine ili na manikir planiran je
i zakazivan nedeljama unapred, a kamoli sastanak s drugaricom.
Šarlot je neće pozvati u ponedeljak.

„Važi, super”, uspela je da joj odgovori Sesili. „Onda ćao.”
Tresnula je slušalicu i briznula u plač.

Sat kasnije, ležala je na krevetu i zurila u tavanicu jer nije mogla ni
da pomisli na to da čita neku knjigu, kad joj je Evelin zakucala na
vrata.

„Izvinite, gospođice Sesili, Meri me je poslala da vam kažem da su
jedna gospođa i jedan gospodin u predvorju. Tražili su da vide vašu
majku, ali rečeno im je da je odsutna. Ali gospođa je kazala da želi da
vidi i vas.”

Evelin joj je prišla i pružila joj posetnicu.
Sesili ju je pročitala i uzdahnula. Ispostavilo se da je u prizemlju
njena kuma Kiki. Najpre je pomislila da odglumi da je bolesna, ali
znala je da joj majka nikad ne bi oprostila što nije umesto nje primila
njenu staru prijateljicu.
„Odvedi ih u salon i reci im da ću doći za deset minuta. Moram da
se osvežim.”
„Oh, ali vatra nije zapaljena, gospođice Sesili.”
„Pa onda je zapali, Evelin.”
„Da, gospođice.” Sesili je ustala iz kreveta i pogledala se u
ogledalu. Pošto je očešljala svoju nemoguću kovrdžavu kosu i
zaključila da izgleda više kao Širli Templ nego kao Greta Garbo,
popravila je bluzu i suknju i obula cipele, zatim stavila malo ruža na
usne, pa sišla da se pozdravi s Kiki.
„Duuuuušo!” Kiki je prela kao mačka dok je grlila Sesili. „Kako
si?”
„Sasvim dobro, hvala.”
„Pa... baš mi i ne izgledaš tako, mila. Ispijena si i bleda kao nebo
nad Menhetnom.”
„Oh, bila sam prehlađena, ali sad je već bolje”, slagala je Sesili.
„Ne mogu reći da sam iznenađena. Menhetn je pravi frižider u ovo
doba godine, a pritom i prazan!” Kiki se nasmejala pa zadrhtala i
čvršće stegla oko sebe bundu od kanadske kune prilazeći tek

123

zapaljenoj vatri u kaminu. Izvadila je tabakeru iz tašne i pripalila
cigaretu. „Mogu samo da kažem da se divim smelom ukusu tvoje
majke. Art deko nije za svakoga.” Mahnula je rukom pokazujući
salon, čiji je ceo zid bio u ogledalu. „Sećaš se Tarkvina, zar ne?”,
upitala je jer se očigledno tek tad prisetila da je prisutan i onaj zgodni
muškarac s kojim je Sesili plesala u novogodišnjoj noći dve nedelje
pre toga. Bio je u kaputu od tvida bez obzira na vatru, temperatura u
salonu nije bila mnogo viša iznad tačke smrzavanja.

„Sećam se, naravno”, osmehnula se Sesili. „Kako ste, Tarkvine?”
„Vrlo dobro, Sesili, hvala.”

„Mogu li nečim da vas poslužim? Jeste li za čaj? Kafu?”
„Znaš, mislim da bi nam dobro došlo malo brendija da se
zagrejemo. Budi tako ljubazan, Tarkvine, molim te.” Kiki je pokazala
ka bocama na komodi.
„Naravno”, Tarkvin je klimnuo glavom. “I za vas, Sesili?”
„Ja...”
„Oh, ma hajde, brendi je lekovit, naročito za prehladu, zar ne,
Tarkvine?”
„Da, svakako.”
Ali možda ne tako rano po podne, pomislila je Sesili.
„Dakle, kuda ti je majka odlepršala? U toplije krajeve, nadam se?”,
upitala je Kiki.
„Ne, zapravo, otišla je u Čikago, u posetu majci to jest mojoj baki.”
„Kakva je to strašna žena, ta Džeklin”, rekla je Kiki i sela na kožom
postavljeni gornji deo ograde kamina. „Naravno, bogata kao Krez”,
dodala je dok je Tarkvin pružao čaše s brendijem i njoj i Sesili. “U
srodstvu je s Vitnijevima, znaš.”
„To mi ništa ne znači”, odvratio je Tarkvin i ponudio Sesili fotelju
pored vatre pa tek onda i sam seo naspram nje, dok je Kiki
predsedavala na ogradi. „Oprostite mi”, nastavio je, „bojim se da
nisam u toku s tim ko je ko u američkom visokom društvu.”
„Suvišno je reći da bi se kad bismo živeli u Engleskoj Vanderbiltovi
i Rokfeleri borili za tron dok bi Vitnijevi posmatrali sa strane i
debatovali koga da podrže”, graktala je Kiki.
„Dakle, Sesilina baka je nešto poput američke kraljevske ličnosti?”
„Oh, apsolutno, ali nije li sve to velika lakrdija?”, kazala je Kiki i
dramatično uzdahnula dok je bacala opušak u vatru. „Dakle, Sesili

124

dušo, velika je šteta što ti majka nije tu, jer sam htela da joj predložim
da pođe sa mnom u Keniju kad budem otišla iz Sjedinjenih Država
narednog meseca. I, naravno, da povede i tebe. Tebi bi se tamo mnogo
svidelo: nebo je uvek plavo, vreme uvek toplo, a priroda jednostavno
prekrasna.”

„Kiki, shvatam da čezneš za povratkom, ali nije baš tako, Sesili”,
prekinuo ju je Tarkvin. „Da, nebo je plavo, ali i pada kiša gospode,
kako tamo lije a životinje i nisu tako prekrasne ako se desi da te vide
kao svoj ručak.”

„To se nikad neće dogoditi u Mandui hausu, dragi moj! Mila moja
Sesili, i ti i tvoja mama morate doći pa da sama vidiš kako je.”

„Pa, to je lepo od tebe, ali sumnjam da bi mama pristala da ostavi
moju sestru Mejmi sve dok se ne porodi.”

„Oh, pa svakodnevno se porađa na hiljade žena; čak sam i ja rodila
troje! Baš pre neku nedelju, ušla sam u kuhinju Mandui hausa, da
dam instrukcije za ručak koji sam priređivala za goste, i zatekla
sluškinju kako čuči na zemlji s bebinom glavom između nogu.
Pozvala sam pomoć, naravno, ali dok su oni stigli, dete je iskliznulo
iz nje i ležalo na zemlji cičeći, još povezano s majkom pupčanom
vrpcom.”

„Gospode bože!”, odvratila je Sesili. “I je li beba preživela?”
„Naravno da jeste. Jedna porodiljina rođaka presekla je vrpcu,
uzela bebu u naručje i povela njenu majku da se odmori. Sutradan je
ponovo bila u mojoj kuhinji. Mislim da se danas previše diže prašina
oko takvih stvari. Zar ne, Tarkvine?”
„Da budem iskren, nikad nisam razmišljao o tome”, odgovorio je
Tarkvin, pozelenevši u licu, i otpio gutljaj brendija.
„Bilo kako bilo, stvar je u tome da tvoja majka i ti jednostavno
morate da pođete sa mnom u Keniju. Polazim krajem januara, kad se
u Denveru vidim sa advokatima mog pokojnog muža, tako da ima
mnogo vremena da sve sredimo. Nego, gde je toalet?”
„Oh, tamo, kroz hodnik pa desno.” Sesili je ustala. „Pokazaću ti.”
„Uspevam da se orijentišem u bušu, pa mislim da ću isto tako
uspeti da nađem i vaš toalet”, Kiki se osmehnula i izašla iz sobe.
„Dakle, Sesili, šta ste radili otkad smo se poslednji put videli?”,
upitao je Tarkvin.
„Oh, ništa naročito. Kao što rekoh, bila sam prehlađena.”

125

„Pa, poseta Keniji brzo će vas vratiti u formu. Da li vas privlači ta
pomisao?”

„Iskreno, ne znam. Mislim, bila sam u Evropi, naravno, u Londonu
i u Škotskoj, i u Parizu i Rimu, ali tamo nema lavova. Čak i kad bi me
zaista privlačilo da idem, znam da mama ni po koju cenu neće ostaviti
Mejmi, šta god da Kiki kaže. Jesu li domoroci... prijateljski
nastrojeni?”, upitala je.

„Većina koju sam ja sreo jeste. Mnogi rade za nas u vojsci, a Kikini
Kikuju su joj vrlo odani.”

„Kikuju?”
„To je lokalno pleme u Najvaši i okolini.”
„Znači, ne nose koplja i pregače oko... oko pasa?” Sesili je
pocrvenela.
„Pa sad, Masai svakako nose, ali oni žive u divljini, u ravnici, i ga
je stoku. Ne diraju vas ako vi ne dirate njih.”
„Dobro”, kazala je Kiki ulazeći u sobu i mašući tašnom čiji je remen
ispreplela između elegantnih belih prstiju. „Jesi li uspeo da ubediš
Sesili da pođe sa mnom?”
„Ne znam. Jesam li?” Tarkvin je sa sjajem u očima pogledao u
Sesili.
„Pa, zaista zvuči zanimljivije nego u Njujorku, ali...”
„Dušo”, Kiki je spustila ruku Tarkvinu na rame, „moramo da
pođemo, da ne zakasnimo na čaj kod Forbsovih, znaš kako su oni
uvek tačni.”
„Ja sutra odlazim u Afriku”, rekao je Tarkvin ustajući. „Moram da
se javim u bazu ove nedelje, ali nadam se da ćete razmisliti o dolasku
u Keniju i da ćemo se uskoro videti tamo, Sesili.”
,,A ja ću ponovo doći da te zlostavljam dok ne pristaneš”,
nasmejala se Kiki dok joj je Tarkvin otvarao vrata, a onda je izašla.
Pošto su otišli, Sesili je sela na ogradu kamina i ispila preostali
brendi iz čaše, razmišljajući o Kikinoj ponudi. Onda, na proslavi Nove
godine, mislila je da je to samo učtiv razgovor, a ne ozbiljan predlog.
„Afrika”, izgovorila je bezglasno, samo usnama, prelazeći vrhom
prsta po rubu čaše. Vođena iznenadnim impulsom, ustala je, izašla u
predvorje i zgrabila kaput i šešir iz plakara. Čim je izašla iz kuće,
zaputila se u biblioteku dok se još ne zatvori.

126

Te noći, za večerom, Sesili je rekla ocu za Kikin predlog.
„Šta misliš o tome, tata? Da li bi mi mama dozvolila da idem tamo
bez nje?”
,,A šta ti misliš?” Volter je spustio čašu burbona i sastavio vrhove
prstiju, razmatrajući to pitanje. „Mislim da bih voleo da pođem s
tobom umesto mame. Oduvek sam čeznuo da vidim Afriku. Možda
je poseta Kiki upravo ono što ti treba da bi zaboravila Džeka i
nastavila dalje. Ti si moja posebna devojčica”, dodao je Volter pa
ustao i poljubio je u kosu. „Idem sad na sastanak u moj klub. Reci
Meri da ću se vratiti do deset. Razgovaraću s tvojom majkom kad se
vrati iz Čikaga. Laku noć, dušo.”
Pošto je otac otišao, Sesili se popela na sprat, legla na krevet i
otvorila jednu od tri knjige koje je uzela iz biblioteke. U njoj je bilo
bezbroj crteža, slika i fotografija crnih domorodaca i belaca što
ponosno stoje iznad ubijenih lavova ili drže ogromne slonovske
kljove u rukama. Zadrhtala je od tog prizora, ali u tom drhtaju bilo je
i uzbuđenja pri pomisli da ode i vidi tu, po svemu sudeći, predivnu i
nesputanu zemlju. U zemlju u kojoj niko nije ni čuo za nju, a ni za
njenu raskinutu veridbu s Džekom Hemblinom.

„Sesili, hoćeš li, molim te, da se pridružiš majci i meni u salonu
kad budeš spremna?”, upitao ju je otac pošto je ušla u predvorje i
otresala sneg s kaputa.

„Naravno, tata. Evo me začas.”
Pružila je kaput Meri, otišla u kupatilo u prizemlju i dovela se u
red pred ogledalom. Kad je ušla u salon, u kaminu je veselo gorela
vatra. Videla je da majka sedi okamenjenog izraza lica, a otac ju je
toplo pozdravio.
„Sedi, dušo.”
,,O čemu ste hteli da razgovarate sa mnom?”, upitala je Sesili kad
se otac smestio u fotelju pored vatre.
„Danas je ponovo dolazila Kiki da nas moli da pođemo s njom u

127

Afriku. Kazala sam joj da neću ostaviti Mejmi kad je tako blizu
porođaja”, rekla je Dorotija, „ali tvoj otac misli da treba da ideš bez
mene.”

„Da, mislim”, potvrdio je Volter. „Kao što sam objasnio tvojoj
majci, to ne samo da je prilika da vidiš svet već znači i to da će, dok
se ne vratiš, venčanje biti gotovo i možeš nastaviti sa svojim životom.”

„Džek i Patriša su objavili datum?”, upitala je Sesili što je mirnije
mogla.

„Da, venčaće se sedamnaestog aprila. Sve novine su to jutros
objavile u društvenim kolumnama.”

„Šta ti misliš, mama?”
„Pa, slažem se s tvojim ocem da će se o Džekovom i Patrišinom
venčanju pričati na Menhetnu još nekoliko meseci, što bi tebi veoma
teško palo. Ali zar je to razlog da pobegneš u Afriku? To mesto mi
zvuči kao potpuno necivilizovano. Svuda naokolo polugoli
domoroci, u vrt mogu da ti zalutaju divlje životinje...”, kazala je
Dorotija užasnuto. »I naravno, tu je rizik od bolesti. Voltere, pa valjda
možemo poslati Sesili kod moje majke ako joj treba da ode nekud?”
Sesili i njen otac su se pogledali i iz očiju im se čitao zajednički
drhtaj jeze na tu pomisao.
„Pa, Kiki je uspela da preživi poslednjih dvadeset godina, a tamo
postoji i vrlo dobro ustanovljena doseljenička zajednica, kao što i
sama znaš vrlo dobro”, kazao je Volter.
„Znam i te kako, i toliko je ozloglašena da me plaši više od lavova”,
odgovorila je Dorotija otvoreno. „Po onome što sam čitala u
novinama, svi mi oni deluju đavolski živahno. Ona Kikina prijateljica
kako se ono zvala...?”
„Alis de Žanze”, odgovorio je Volter. „Ali otad je već prošlo
mnogo godina.”
„Šta se dogodilo?”, upitala je Sesili, dok su se roditelji zgledali pred
njom.
,,Oh, pa...” Dorotija je slegla ramenima. „Bio je to popriličan
skandal. Alis i Kiki su pripadale društvu poznatom kao krug Srećne
doline, u Keniji. Svašta se pričalo o njihovom razuzdanom ponašanju.
Alis je bila udata, ali imala je... nepriličnu vezu s čovekom po
imenu...?”
„Rejmund de Trafor”, dopunio je Volter.

128

„E da, tako. Uglavnom, Alis se tako zanela Rejmundom i bila je
toliko skrhana kad je odbio da se oženi njome da ga je ustrelila u vozu
na stanici Gar di Nor u Parizu dok se opraštao od nje. A onda je
okrenula pištolj ka sebi. Nijedno od njih nije umrlo”, dodala je
Dorotija.

„Gospode bože!” Sesili nije mogla da sačeka da čuje šta je bilo
dalje. „Jesu li je poslali u zatvor?”

„Ne. Bilo je suđenje, naravno, i kratko je bila u pritvoru, ali
konačno se završilo tako što se udala za tog čoveka!”

„Ma nije valjda!” Sesili je razgalila priča o toj romansi. Afrika joj se
činila sve uzbudljivijom.

„Ali sve se to desilo davno. I siguran sam da se Kiki ne ponaša
tako”, odlučno je kazao Volter. „Rekla je da će paziti na našu
devojčicu kao da je njena kći. Dakle, Sesili, pravo pitanje je, zapravo,
da li ti želiš da ideš?”

„U stvari... da, mislim da želim. I ne samo zbog Džekovog
venčanja odrasla sam žena, mogu da se izborim s tim. Više zbog toga
što mi Kenija zvuči fascinantno.”

„Iako ćeš propustiti rođenje sestrinog deteta?”, kazala je Dorotija.
„Oh, mama, pa ti ćeš biti tu, uz Mejmi, a ni ja neću biti zauvek
odsutna. Samo nekoliko nedelja.”
„I naravno, draga”, rekao je Volter okrenuvši se ženi, „Sesili može
odsesti kod Odri dok je u Engleskoj, na putu u Afriku.”
Odri je bila Dorotijina „prijateljica trofej”, koja je petnaest godina
pre toga maznula sebi jednog engleskog lorda. Ako je išta moglo da
ubedi mamu da je pusti na taj put, to je onda bila pomisao da će joj
kći odsesti kod Odri, kao i na mnogo prikladnih mladih Engleza koje
bi mogla da upozna dok je tamo.
„Tako je, tako je... Ali... Da li je Engleska danas bezbedna, Voltere?
A gospodin Hitler?”
„Da li je Menhetn danas bezbedan?” Volter je podigao obrvu. „Kad
bismo pre svega želeli da budemo bezbedni, niko ne bi izlazio iz kuće.
Dakle, odlučeno je?”
„Moram, naravno, najpre da pozovem Odri da potvrdim da li će
biti kod kuće kad Sesili stigne u Englesku, i da pošalje vozača po nju
u pristanište. I Kiki može da poseti Odri zajedno sa Sesili njih dve su
se poznavale dok su živele u Parizu”, razmišljala je Dorotija naglas.

129

Volter je pogledao kćer i jedva primetno joj namignuo.
„Dakle”, kazala je Sesili, „ako se oboje slažete s tim da idem, onda
ću ići. Da, ići ću”, klimnula je glavom.
I prvi put za nekoliko nedelja Sesili su se usne razvukle u prirodan
osmeh.

Pošto su imale samo nešto više od dve nedelje do putovanja, Sesili
i Dorotija su se dale u kupovinu svega što je potrebno: formalne odeće
za nedelju dana kod Odri, onda letnjih haljina i bluza od pamuka i
muslina (koje je specijalno sašila krojačica pošto je uveliko bila zima),
pa suknje i čak šortseve, pred kojima je Dorotija oklevala.
„,Oh, gospode, kuda te to šaljemo?”, pravila je grimase dok ih je Sesili
probala.

„Tamo gde je veoma toplo, mama. Kao leti u Hemptonsu.”
Uprkos majčinoj neprekidnoj zlovolji, u Sesili je raslo uzbuđenje
dok joj je Evelin pakovala putni kovčeg. Veče pre polaska, na večeru
su im došle njene sestre s muževima. Volter je poklonio kćeri kameru
Kodak Bentam spešel, a sestre su joj darovale dvogled „za osmatranje
muškaraca”, kako je rekla Prisila.
„Molim te, čuvaj se, draga sestro”, rekla joj je Mejmi posle večere.
„Nadam se da ću ti po povratku pokloniti sestrića ili sestričinu.”
„Srećno nam se vrati”, rekao je Hanter i poljubio je na odlasku.
„I, ako može, udata”, doviknula joj je Prisila sa stepeništa pred
kućom.
„Daću sve od sebe”, odvratila joj je Sesili dok su nestajali s vidika
u snežnoj noći.

130

11

Engleska
Februar, 1939

Dok se brod približavao luci u Sautemptonu, Sesili je bila prilično
razočarana videvši da Engleska izgleda isto onako sumorno i sivo kao
i Menhetn koji je ostavila za sobom. Stavila je novi šešir i uvila se u
krzneni ogrtač kad je stjuard došao da uzme prtljag.

„Da li vas neko čeka, gospođice?”
„Da.” Sesili je otvorila tašnu i izvadila posetnicu na kojoj je bilo
odštampano ime i prezime vozača kog su, nadala se, poslali iz
Vudhed hola po nju.
„Hvala, gospođice. Ostanite zasad u kabini napolju je bogme sveže
pa ću doći po vas kad stignu kola.”
„Hvala vam, gospodine Džons. Veoma ste ljubazni.”
„Sesili mu je dala izdašnu napojnicu od pet dolara i mladić je
pocrveneo i zahvalno klimnuo glavom.
„Pa, bilo mi je zadovoljstvo da se staram o vama, gospođice Sesili,
stvarno jeste. Možda ćemo se sresti ponovo kad budete putovali
nazad?”
„Svakako se nadam da hoćemo.”
Stjuard je zatvorio za sobom vrata kabine, a Sesili je otišla da sedne
na stolicu pored okruglog prozora. Znala je da, čim stigne u Vudhed
hol, mora da telefonira roditeljima i da ih obavesti da je srećno stigla.
Bilo je pomalo grozničavo poslednja dvadeset četiri sata pre no što je
pošla iz Njujorka, pre nedelju dana. Onoga jutra kad je trebalo da
krenu, telefonirala im je Kikina služavka da kaže da joj se gospodarica
razbolela od bronhitisa. Lekar ju je upozorio da može da pređe u
upalu pluća ako ne ostane da leži u krevetu nekoliko dana. Sesili je
rado odložila put dok se Kiki ne oporavi, ali Dorotija se nije s tim
slagala pošto je već bila organizovala njen boravak u Vudhed holu.
„Kiki kaže da joj je doktor rekao da će se dovoljno oporaviti da
putuje za nedelju dana, što znači da se možete naći u Engleskoj, kad
se budete ukrcavale na brod za Keniju. Ti možeš da nastaviš i posetiš

131

Odri i njenu porodicu, Sesili. Odrije brižljivo isplanirala tvoj
boravak.”

I tako je Sesili krenula iz Njujorka sama i, premda je strepela od te
pomisli, zapravo je uživala u danima na brodu. To joj je više nego išta
podiglo samopouzdanje, jer je bila primorana da za večerom
razgovara s nepoznatim ljudima, i da prihvata pozive da posle igra
karte (što joj je dobro išlo). Bila su tu i najmanje trojica mladića koji su
nastojali da osvoje njenu naklonost; činilo se kao da, daleko od
Menhetna, gotovo niko ne zna ko je ona, pa je konačno mogla da bude
onakva kakva jeste.

Začulo se kucanje navratima kabine i gospodin Džons je promolio
glavu iza njih.

„Vaša dokumenta su prošla proveru i stigla su kola”, rekao je
vraćajući joj pasoš, “a i prtljag je utovaren, gospođice Sesili. Jeste li
spremni?”

„Da, hvala, gospodine Džons.”
Pogodio ju je oštar, hladan vetar dok je silazila s broda, a svuda
oko nje je magla mutila vidik. Vozač joj je pomogao da uđe u bentli
koji ju je čekao, pa je upalio motor.
„Da li vam je udobno, gospođice?”, upitao ju je kad se smestila na
meko kožno sedište. „Ima ćebadi ako vam je potrebno.”
„Sasvim sam dobro, hvala. Koliko traje vožnja?”
„Zavisi od magle, gospođice, ali računam da ćemo biti u Vudhedu
za dva ili tri sata. Imamo termos vrućeg čaja ako žeđate.”
„Hvala”, ponovila je Sesili, pitajući se u sebi šta, za ime sveta, znači
„žeđati“.
Vožnja je u stvari trajala duže od tri sata, pa je povremeno dremala,
nesposobna da kroz maglu vidi išta od Engleske. Kad je prošlog puta
bila u Engleskoj, Odri je primila nju i njene roditelje u svojoj
velelepnoj kući u Londonu, na Iton skveru, a potom su nastavili u
Pariz. Jedino se nadala da će se vreme malo prolepšati pa da može
videti bar nešto od engleskih seoskih predela. Dorotija je bila u poseti
prijateljici na njenom ogromnom posedu, u nekom kraju koji se zove
Zapadni Saseks, i rekla je da je veoma lepo. Međutim, kad je vozač
zaustavio kola pred ogromnom kapijom i objavio da su stigli, gotovo
se već bilo smrklo i Sesili je mogla da vidi samo obrise ogromne
gotičke palate, koja se sablasno ocrtavala na pozadini umiruće

132

svetlosti. Kad je prišla impozantnim ulaznim vratima s lučnom
nadstrešnicom, Sesili je uzdahnula od razočaranja pred fasadom od
crvene cigle, nalik radničkim kućama. Ova nije ličila ni na jednu od
kuća o kojima je čitala u knjigama Džejn Ostin sve su one bile od lepog
glatkog kamena, dok je ovo izgledalo kao nešto iz priča Edgara Alana
Poa.

Vrata je otvorio dostojanstven čovek za kog umalo nije pomislila
da je Odrin muž, lord Vudhed, ali on se sam predstavio kao batler.
Sesili je ušla u veoma prostrano predvorje kojim je dominiralo
impresivno ali prilično ružno stepenište od mahagonija.

„Draga Sesili“, Odri je prišla da je pozdravi, privlačna i živahna,
baš onakva kakve je se i sećala. Poljubila ju je u oba obraza. „Kako si
putovala? Mrzim da prelazim okean, a ti? Oni grozni džinovski talasi
poremete probavu. Dođi da ti pokažem tvoju sobu, sigurno si sasvim
iscrpljena. Kazala sam sobarici da ti založi vatru dragi Edgar ume da
bude štedljiv kad je grejanje u pitanju.'1

Pošto se smestila u svoju sobu, Sesili je sela da zagreje ruke pored
vatre i osmotrila impozantan krevet s četiri stuba. U sobi je bilo toliko
hladno da se smrzneš, pa joj je bilo drago što ju je majka unapred
upozorila na temperaturu u engleskim vlastelinskim kućama na selu,
i postarala se da joj spakuje duge gaće i potkošulje, da joj bude toplo.

Iako je Odri uporno tvrdila da joj je gošća sigurno umorna od puta,
Sesili je bila potpuno budna. Pošto je sobarica raspakovala njenu
„englesku odeću” i odnela haljinu da je ispeglaju za večeru, Sesili je
uzela vuneni džemper, otvorila vrata i izvirila na hodnik. Skrenula je
levo, pošla hodnikom i, dok nije stigla do kraja, izbrojala je dvanaest
vrata. Onda se vratila, prošla pored svoje sobe i nastavila do drugog
kraja.

„Dvadeset četvora vrata”, uzdahnula je i zapitala se kako sobarice
zapamte ko je u kojoj sobi, jer nije bilo brojeva kao u hotelima. Vratila
se u svoju sobu i tamo zatekla služavku kako dodaje drva na vatru.

„Okačila sam vam haljinu u garderobi, gospođice, spremna je za
veče.”

„U garderobu?”
„Da, tamo”, odgovorila je služavka i pokazala na ormar. „Osim
toga, pripremila sam vam kupku odmah pored, iza susednih vrata,
ali tamo je pomalo sveže pa se brzo potopite, dok se voda nije smrzla,

133

a onda se vratite da se zagrejete ispred vatre.”
„U redu, hvala.”
„Hoće li vam biti potrebna pomoć oko frizure, gospođice?

Uglavnom ja češljam i njeno gospodstvo. Imam ruku za to, stvarno.”
„Pa, veoma ljubazno od vas, ali uverena sam da ću se snaći i sama.

A vi ste...?”
„Moje ime je Doris, gospođice. Vraćam se za tren, čim se okupate.”
Sesili se, zbunjena, skinula i obukla kućni ogrtač, pa pošla do

susednih vrata, u kupatilo. Ušla je i izašla što je brže mogla, i baš kad
se vraćala u svoju sobu, ugledala je nekog muškarca otprilike njenih
godina kako korača prema njoj.

S obzirom na stanje posle Džeka, Sesili nije bila raspoložena za
romantične kontakte s muškarcima, ali kad je podigao pogled i
osmehnuo joj se, srce joj je brže zakucalo. Odmerio ju je krupnim
smeđim očima uokvirenim devojački gustim trepavicama, ispod
sjajnih crnih šiški koje su mu padale na čelo.

„Zdravo”, rekao je stigavši do nje. „Smem li da pitam kome se
obraćam?”

„Ja sam Sesili Hantli Morgan.”
„Ma nije valjda? I šta tačno radite ovde?”
„Oh, moja majka i ledi Vudhed su stare prijateljice, pa ću boraviti
ovde nekoliko dana, dok ne otputujem u Keniju.” Sesili je položila
ruku na dekolte jer se osećala previše izloženo u svilenoj kućnoj
haljini koju je obukla posle kupanja.
„Znači u Afriku?”, rekao je on sa osmehom. „Vidi, vidi. Ja sam
Džulijus Vudhed.” Pružio joj je ruku. „Drago mi je što smo se
upoznali.”
„Takođe.” Sesili je prihvatila pruženu ruku i obuzeo ju je neki
čudan osećaj, nešto poput električnog šoka prostrujalo je kroz nju.
„Vidimo se za večerom”, doviknuo joj je kad je prošao pored nje i
udaljio se. „Izgleda da ponovo imamo fazana, samo pazite na zrna
sačme.”
„Ja... dobro, paziću”, odvratila je, premda nije imala pojma šta to
znači.
Džulijus je nestao iza jednih vrata u hodniku. Ona je drhtavom
rukom otvorila vrata svoje sobe, zatvorila ih za sobom i sela pored
vatre.

134

„Džulijus Vudhed...”, prošaptala je. „Nije valjda jedno od Odrine
dece?” Pre svega, nije ni znala da li Odri uopšte ima dece. A drugo,
imao je na sebi stari vuneni džemper s rupama velikim kao prsten
pečatnjak njenoga oca.

„Oh, bože”, kazala je hladeći se rukom, iznenada zajapurena.
Ustala je da uzme rublje iz fioke i odlučila da zamoli Doris da je ipak
očešlja za večeru.

„Dobro došla, draga moja”, kazala je Odri kad je Sesili ušla u
ogromnu trpezariju, u poređenju s kojom je ona u kući njenih roditelja
izgledala kao da je iz kuće za lutke. „Dođi, stani pored vatre.” Odri ju
je privukla kaminu, uzela koktel s poslužavnika koji je držao
nepomični sluga i pružila joj čašu. „Drago mi je što vidim da si u plišu
mnogo je topliji od satena ili svile. Narednog meseca ćemo uvesti
centralno grejanje kazala sam Edgaru da jednostavno odbijam da
provedem još jednu zimu u ovoj kući ako to ne uradi.”

„Sasvim mi je dobro, Odri. Mnogo je lepo od tebe što si me
primila.”

„Da, pa...”, Odri je neodređenim pokretom ruke pokazala po
prostoriji i gostima. „Početak februara ovde, nažalost, nije baš neka
društvena sezona. Ljudi su uglavnom otputovali nekud u toplije
krajeve ili na skijanje u Sent Moric. A dragi Edgar je u Londonu cele
ove nedelje pa ga nećeš sresti, ali snalazim se kako znam i umem. A
sad dozvoli da te predstavim nekim svojim prijateljima i susedima.”

Sesili je pošla u obilazak sa Odri, klimala je glavom i osmehivala
se okupljenom društvu. Nažalost, samo je vikarov sin Tristan, čije je
prezime zaboravila bio otprilike njenih godina. Rekao joj je da je u
kratkoj poseti roditeljima koji žive u obližnjem selu, dok je na obuci
za oficira britanske vojske u nekom mestu zvanom Sandherst.

„Šta mislite, hoće li biti rata?”, upitala ga je Sesili.
„I te kako se nadam da hoće, gospođice Hantli Morgan.
Besmisleno je ići na obuku za nešto što se neće dogoditi.”
„Vi zapravo želite da bude rata?”
„Sumnjam da u Engleskoj postoji neko ko misli da Herr Hitleru ne

135

treba svojski isprašiti tur. A ja sam vrlo voljan da u tome pomognem.”
Sa osećajem blage mučnine, da li od ona dva koktela koja je popila

ili od dugog putovanja, Sesili je konačno uspela da se izvuče od
Tristana i vratila se vatri.

„Dobro veče, gospođice Hantli Morgan. Drago mi je što vidim da
ste se obukli za večeru.”

Sesili se okrenula i ugledala Džulijusa koji je izgledao božanstveno
u crnom večernjem odelu kako joj se široko osmehuje, neskriveno se
zabavljajući.

„Pa samo što sam bila izašla iz kupatila!”
„Zaista? Mislio sam da se možda šunjate hodnikom iz sobe
ljubavnika.”
„Ja...” Sesili je osetila kako joj rumenilo obliva vrat, a onda se penje
ka licu.
„Samo sam se šalio”, nasmešio se Džulijus. „Moram da kažem da
sjajno izgledate u toj haljini. Slaže vam se sa očima.”
„Ali haljina mi je purpurna!”
„Oh, da”, Džulijus je slegao ramenima, „zar nisu to stvari koje
džentlmeni stalno govore damama?”
„Da, kad su prikladne.”
„E takav sam vam ja, 'neprikladan’ bi mi moglo biti srednje ime.
Oprostite mi. Čujem da se dobra stara strina Odri postarala da okupi
ovo društvance radi vas. Vi ste, izgleda, počasna gošća.”
„To je vrlo lepo od nje. Nije trebalo.”
„Pošto ste Amerikanka, pretpostavljam da ćete osmatrati i tražiti
da bacite oko na nekog britanskog aristokratu kao na dobru partiju.
Tačno je da ih ovde ima nekoliko, ali svi su stariji od pedeset godina.
Izuzev mene, naravno”, dodao je sa osmehom.
„Kažete da vam je Odri strina?”
„Da, ali nismo u krvnom srodstvu. Moj pokojni otac bio je mlađi
brat strica Edgara.”
„Oh, žao mi je zbog vašeg gubitka.”
„Hvala na izrazima saučešća, ali moj otac je poginuo pre dvadeset
godina, u Velikom ratu. Imao sam tad samo osamnaest meseci.”
„Shvatam. Imate li majku?”
„O da, imam. Srećom, nije ovde večeras...” Džulijus se nagnuo
bliže Sesili. „Stric i strina je ne podnose.”

136

„Zašto, zaboga?”
„Oh, zato što je, umesto da se uvije u udovičku crninu kad je otac
u Flandriji otišao na onaj svet, našla sebi mnogo bogatijeg prosca od
tate, i udala se za njega posle šest meseci. Sad živi u Italiji.”
„Obožavam Italiju! Stvarno ste imali sreće što ste tamo odrasli.”
„Ne, ne, gospođice Hantli Morgan”, rekao je Džulijus i pripalio
cigaretu. „Mama me nije povela sa sobom kad je pobegla u toplije
krajeve. Ostavila me je na pragu ovog mauzoleja, pa me je odgajila
stara dadilja strica Edgara. Gospođica Nejlor, tako se zvala, i bila je
prava aždaja.”
„Znači, živite ovde u Vudhed holu?”
„Bogami da. Svojski sam se trudio da se iščupam odavde, ali stalno
sam se, kao loptica skočica, vraćao nazad.”
„Čime se bavite? Mislim, kako zarađujete za život?”
„Pa, fraza 'kako zarađujem za život” je nešto kao eufemizam, zato
što jedva da zaradim i peni od onoga čime se bavim, to je više
milostinja. Ja sam, zapravo, pesnik.”
„Gospode! Jesam li čula za vas?”
„Još niste, gospođice Hantli Morgan, osim ako niste verna
čitateljka Vudhed vilidž gazete, koju, iz dobrote svoga srca, objavljuje
ovo ovde piskaralo, to jest ja.”
Začulo se neko zvečanje odnekud spolja, izvan salona, i vibriralo
je nekoliko sekundi.
„Gong za večeru, gospođice Hantli Morgan.”
„Molim vas, zovite me Sesili”, odvratila je dok su, zajedno sa
ostalim gostima, prolazili kroz promajno predvorje, a potom ušli u
isto tako ledenu trpezariju, sa isto tako visokom tavanicom.
„A sad da vidimo gde je strina predvidela da sedite”, rekao je
Džulijus pa pošao duž stola zagledajući kartice s divno ispisanim
imenima, ispred svakog mesta za stolom. „Tako sam i mislio!”
Osmehnuo joj se. „Ovde, odmah uz vatru. A ja sam prognan u Sibir,
na drugi kraj stola. Ne zaboravite sačmu”, rekao je i udaljio se.
Sesili je sela, vrlo razočarana time što je smeštena pored Tristana a
ne pored Džulijusa. Za sve vreme večere, iako je uspela da
neobavezno ćaska i s Tristanom i sa starijim majorom s njene desne
strane, i misli i oči su joj stalno skretale na drugi kraj stola, ka
Džulijusu. Baš kad je izvadila tvrdu grudvicu metala iz usta, pošto je

137

zagrizla zalogaj fazana, pogledala je u njega.
„Upozorio sam vas”, rekao joj je bezglasno, samo usnama i uz

osmeh, pa se vratio razgovoru s prsatom matronom, po svemu sudeći
majorovom suprugom.

„Znači, na putu ste u Afriku, zar ne? A kuda?”, zabrundao je
major. „I sam sam bio tamo pre nekoliko godina. Moj mlađi brat je
kupio stočnu farmu u Keniji, negde zapadno od planina Aberdar.”

„Oh, pa i ja idem tamo; mislim, u Keniju. Boraviću u kući na obali
jezera Najvaša. Jeste li čuli za taj kraj?”

„Da li sam čuo za taj kraj?! Naravno da sam čuo, draga moja.
Dakle, ući ćete u društvo Srećne doline, je li?”

„Bojim se da nemam blagog pojma. Kuma me je pozvala malo u
goste.”

„A ko vam je kuma, ako smem da pitam?”
„Oh, gospođa po imenu Kiki Preston. Amerikanka je kao i ja.”
„Gospode bože!” Sesili je videla da su majorovi i inače rumeni
obrazi porumeneli još više kad ju je pogledao. „Vidi, vidi, ko bi rekao,
tako mila devojka poput vas...”
„Poznajete je?”
„Pa sad, slagao bih kad bih rekao da je poznajem, zato što je nikad
nisam lično sreo. Ali svakako znam za nju. Svi u Keniji znaju za nju.”
„Čuvena je tamo?”
„Oh, da, i ona i njena prijateljica Alis de Trafor su, moglo bi se reći,
ozloglašene. U klubu Mutijaga u Najrobiju neprekidno se priča o
njihovim ludorijama, kao i, naravno, o onoj prekrasnoj devojci, Ajdini
Sekvil. Da sam dvadeset godina mlađi i da nisam oženjen, Ajdina bi
me sigurno zavela na stranputicu, što je zaista i učinila s mnogim
pristojnim nesrećnicima. Znate, zabave kod nje i Džosa Erola ušle su
u legendu. A da vam pravo kažem, prilično sam siguran da je vaša
kuma Kiki poznata kao ’devojka sa srebrnom iglom’.”
„Mislite da šije?” Sesili se vrtelo u glavi.
„Siguran sam da ima i više nego dovoljno crnaca da šiju za nju,
ali...” Major je nervozno zurio u Sesili. „Ma da vam kažem, draga
moja, siguran sam da je sve to samo rekla-kazala, a osim toga prošlo
je skoro dvadeset godina otkad sam ja bio tamo. Uveren sam da su se
svi pomenuti smirili od mladalačkih nepodopština.”
„Zvuči mi kao da je tamo poprilično zabavno.”

138

„Oh, da, rekao bih da jeste.” Major je izbrisao usta salvetom. „Moj
brat, nažalost, nije pripadao tome društvu više ga je zanimala njegova
stoka nego da luduje u klubu Mutijaga. Pa ipak smo proveli tamo
nekoliko veselih večeri. Dakle, morate potražiti moga brata dok
budete tamo. Ostaviću vam kod Odri njegovo ime i adresu. Znate,
nije ga teško naći samo pitajte za Bila i svi će vas uputiti.”

„Kažete da ima farmu stoke?”
„Tako je. Čudna zverka je taj moj brat”, odgovorio je major
zamišljeno. „Nikad se nije ženio i po čitave dane provodi u divljini, s
plemenom Masai. Oduvek je bio pomalo samotnjak, još kao dete. A
sad, gospođice Hantli Morgan, pričajte mi malo o sebi.”

Sesili samo što se nije srušila od umora kad je konačno otišao i
poslednji gost, pa je mogla da poželi domaćici laku noć i odvuče se
gore beskrajnim stepenicama. Samo što je otvorila vrata svoje sobe,
osetila je nečiju ruku na ramenu. Tiho je kriknula, okrenula se i pred
sobom ugledala Džulijusa kako joj se široko osmehuje.

„Baš sam došao da proverim jesu li vam svi zubi još na broju posle
onog groznog fazana.”

„Gospode! Nasmrt ste me preplašili kad ste mi se tako prišunjali!”
„Izvinjavam se, Sesili, ali pre no što se povučete, hteo sam da vas
pitam da li nekim slučajem jašete?”

„Pa, da, jašem. Imamo konje na našem imanju u Hemptonsu.
Obožavam jahanje, mada ne bih rekla da to činim mnogo uljudno.”

„Ne znam ni kako bi jahanje uopšte moglo biti ’uljudno’, ali nije
važno. Inače izlazim rano ujutru i jašem preko Daunsa. To malo
rastera paučinu pa posle mogu da sednem i ujutru radim. Ako biste
voleli da mi se pridružite, biću u štalama u sedam ujutru. To jest ako
ne bude magle.”

„Volela bih, Džulijuse, ali nemam šta da obučem.”
„Zamoliću Doris da vam spremi jahaće pantalone i čizme. Gosti su
nam, tokom godina, ostavili čitavu garderobu. Sigurno će se naći
nešto u vašoj veličini. Onda, do sutra, možda”, nasmešio joj se.
„Da. Laku noć, Džulijuse.”

139

Deset minuta kasnije, premda joj je silno laknulo u horizontali
(mada je madrac bio prepunjen konjskom dlakom i tvrd), Sesili nije
mogla da zaspi. Prokleto srce joj je jače kucalo pri svakoj pomisli na
Džulijusa.

Jednostavno nije mogla to da shvati. Bila je sigurna da je za-
ljubljena u Džeka i da će ga voleti do kraja života, ali nikad njen um i
njeno telo nisu ovako reagovali na nekog muškarca. Džulijus čak nije
ni bio njen tip uvek je smatrala plavokose privlačnijim, a on je bio
tamnokos, bezmalo mediteranski tip. Da ne pominjemo opušteno i
spontano ponašanje prema njoj... Uopšte nije odobravala njegove
aluzije, naročito s obzirom na činjenicu da su se upoznali tek te večeri.
Ponašao se kao da ga nije briga šta drugi misle o njemu...

A i zašto bi ga bilo briga? Štaviše, zašto bi mene bilo briga?
Konačno je zaspala i sanjala žene što vitlaju ogromnim srebrnim
iglama protiv domorodaca s kopljima, a Džulijusa je napao lav...
Sesili se prenula i sela. Odmah je ustala iz kreveta, razmakla zavese
očekujući maglu. Stomak joj se zgrčio kad je ugledala predivno sveže
jutro. Ogroman park, koji se prostirao dokle pogled dopire, još je bio
beo od mraza, koji će se sigurno otopiti sudeći po savršenom,
ružičastom izlasku sunca koje je provirivalo iznad besprekornog reda
kestenova u negovanom vrtu.
„Trebalo bi da neko napiše operu o ovom pogledu”, promrmljala
je pa začula kucanje na vratima i pojavila se Doris s čajem na
poslužavniku.
„Jeste li dobro spavali, gospođice?”
„Oh, da, savršeno, hvala, Doris.”
„Da vam sipam?”
„Nemojte. Sama ću.”
„Kako vi hoćete. Idete li na jahanje? Izabrala sam odeću i čizme za
koje mislim da će vam odgovarati. Imate tako finu, sitnu figuru,
gospođice Sesili.”
„Hvala vam. Ja... da, mislim da bih mogla na jahanje.”
„Zašto i ne biste po ovako divnom jutru?”, nasmešila joj se Doris.
„Evo me začas sa odećom.”
Sesili je pila čaj, koji je bio mnogo vodenastiji nego što je ona
navikla, a onda se najednom setila da se nije javila roditeljima da je
dobro i bezbedno stigla u Englesku. Pomislila je šta bi njena majka

140

rekla kad bi znala da ide na jahanje s Odrinim i Edgarovim
sinovcem...

„Verovatno bi počela da organizuje proslavu veridbe pre no što se
vratim”, Sesili se nasmejala za sebe.

„Šta je bilo, gospođice?”, upitala ju je Doris.
„Oh, samo sam se setila da moram da telefoniram roditeljima, da
im javim da sam dobro stigla.”
„Ne brinite zbog toga, gospođice Sesili. Batler ih je sinoć zvao da
im javi. A sad da vas obučem za jahanje, važi?”

Kad je Sesili stigla u štale, Džulijus je već bio uzjahao veličanstve-
nog crnog pastuva.

„Hej, zdravo, baš sam se pitao hoćete li se pojaviti”, rekao je
Džulijus pogledavši je odozgo. „Samo napred.” Pokazao joj je lepu
kestenjastu kobilu koju je konjušar izvodio u dvorište.

Sesili je dozvolila konjušaru da joj pomogne da se popne u sedlo.
Kobila je zanjištala i podigla glavu, umalo ne zbacivši jahačicu.

„Boni je živahna, Sesili. Šta mislite, hoćete li se izboriti?”
To nije bilo toliko pitanje koliko izazov.
„Svakako ću dati sve od sebe”, kazala je pa preuzela uzde od
konjušara i smirila konja.
„Dobro onda, hajdemo.”
Kasom su izašli iz dvorišta i Sesili je jahala za Džulijusom uzanom
stazom koja je vodila između drveća u ogromni park. Sačekao ju je
nekoliko sekundi da ga stigne.
„U redu je?”, upitao je.
„Valjda, ali radije bih malo usporila ako vam ne smeta.”
„Naravno. Po parku ćemo lagano, da vidimo da li ste za otvoreni
teren Daunsa.” Džulijus je pokazao rukom ka prostranstvu sve do
horizonta. „Odande se pruža neverovatan pogled.”
Krenuli su laganim kasom, što je Sesili dalo vremena da stekne
samopouzdanje, a onda je Džulijus prešao u laki galop, i Sesili za
njim. Osećao se miris zemlje koja je prštala pod Boninim kopitama, i
Sesili je videla kao se mraz presijava i topi, a tu i tamo se, ispod

141

kestenova i u visokoj travi, pomaljaju visibabe, vesnici proleća.
Uprkos hladnoći, ptice su se dozivale, i Sesili se osećala baš kao da je
u nekom romanu Džejn Ostin.

„Samo mi recite ako treba da usporimo”, doviknuo joj je Džulijus
dok je pastuv ispred nje šibao repom. „Ne smem dozvoliti da počasna
gošća strine Odri slomi vrat dok je pod mojom paskom!”

Hladan vetar joj je duvao u lice, oči su joj suzile i nos joj je procurio,
ali uporno je pratila Džulijusovog konja. Baš kad je htela da zaustavi
Boni jer više nije jasno videla, Džulijus je usporio i izvio se u sedlu.

„Je li sve cakum-pakum?”, upitao ju je.
„Nemam pojma šta znači ’cakum-pakum’, ali izvesno je da mi
treba maramica”, odgovorila je Sesili zadihano.
„Naravno.” Džulijus je okrenuo konja i dojahao do nje, pa su stajali
licem u lice. Onda je iz gornjeg džepa sakoa od tvida izvadio kvadrat
čistog belog platna i nagnuo se da joj izbriše oči.
„Mogu i sama, stvarno”, kazala je s namerom da uzme maramicu.
„Nije mi nimalo teško, mada ne bih predložio i da vam izduvam
nos”, kazao je dajući joj maramicu, pa je izduvala nos što je mogla
diskretnije. „Imate tako lepe oči.”
„Hvala vam na komplimentu, ali ne bih baš rekla da je tako.
Trenutno lije iz njih.”
„Možda sutra ujutru možemo na Dauns, mada u ovo doba godine
vetar ume da bude prilično jak. A pretpostavljam da ste u Americi
navikli na toplije vreme.”
„Ne, u Njujorku je hladnije nego ovde, samo... možda sam se
prehladila.”
„To me ne čudi. Dragi stric Edgar pazi na svaki peni, a možete
zamisliti koliko košta uvođenje grejanja u kuću kao što je Vudhed hol.
Što je inače i smešno, kad čovek pomisli da bi mogao da živi u kolibi
u tropima, samo sa onim što mu je najpotrebnije. A sad idemo nazad,
kući, da vas Doris smesti ispred rasplamsale vatre, sa šoljom vrućeg
čaja.”
„Molim vas, samo vi idite i uživajte u predelu, lako ću se sama
vratiti kući.”
„Ne dolazi u obzir. Mogu da ga gledam svakoga dana”, rekao je i
osmehnuo joj se, “a vi ste ovde kratko, tako da bih radije gledao u
vas.”

142

Sesili se okrenula od njega, da ne vidi kako joj se rumenilo penje
uz vrat. Snažno je uhvatila uzde, pa su naporedo kaskali prema kući.

„Dakle”, kazala je i nakašljala se, „kako provodite dane ovde?
Pišete poeziju, pretpostavljam?”

„Kad bi bar bilo tako”, uzdahnuo je Džulijus. „Možda ću jednog
dana pobeći u Pariz i živeti u nekom potkrovlju na Monmartru.
Nažalost, najviše vremena provodim pomažući stricu Edgaru na
imanju. On me priprema da ga preuzmem jednoga dana, ali ja, kao
nepokorni konj, odbijam da stojim mirno i slušam kao on. Naročito s
knjigama. Oh, gospode, knjigovodstvo! Znate li šta je
knjigovodstvo?”

„Da, znam. I moj otac provodi život nad takvim knjigama.”
„Život bez knjigovodstva je uzvišen, kad bih imao samo dan ta-
kvog života”, izjavio je i nasmejao se. „Mislim da je moj dragi stric
Edgar shvatio da nemam poslovnih i matematičkih sposobnosti, ali
pošto sam mu ja jedini naslednik, nema drugog izbora nego da se
nada najboljem i da veruje da ću jednoga dana naučiti da računam.
Problem je u tome što mene to jednostavno ne ineteresuje.”
„Oh, a ja to baš volim”, osmehnula se Sesili.
„Kako je to neobično! Zaboga, gospođice Hantli Morgan, sve ste
savršeniji sa svakom rečju koja vam izađe iz tih lepih usta. Nikad još
nisam sreo ženu koja priznaje da voli matematiku.”
„E pa ja volim, ma koliko to ludo zvučalo”, odgovorila je kao da
se brani.
„Molim vas, nemojte misliti da vas kritikujem. To je više izraz moje
želje da nađem ženu poput vas, da se oženim njome. I radije nego da
joj položim bračne zavete, šta god da to uopšte znači, da joj predam
knjigovodstvo. Evo nas”, rekao je pokazujući ka zgradama kojima su
se približavali, „stigli smo i predlažem da idete pravo do kuće, a ne
da pešačite sa mnom od štala.”
Sesili je htela da se pobuni, jer je svaka sekunda s njenim pratiocem
za nju bila blago koje će zauvek čuvati, ali Džulijus je već bio sjahao s
konja i gledao naviše, u nju, sa iščekivanjem. Dok joj je pomagao da
sjaše, čvrsto ju je držao oko struka sve dok nije spustila noge na
zemlju.
„Tako ste malena i vitka devojka. Nisam osetio ni gram viška na
tim vašim bokovima. Hajdete sad, brzo u kuću, a ja ću kasnije doći da

143

vidim kako ste.”
„Oh, dobro sam, stvarno...”
Ali Džulijus je već ponovo bio na konju i držao uzde i njene kobile.

Pozdravio ju je jedva primetnim salutiranjem, i odveo kasom obe
životinje prema štalama.

Sesili se razočarala kad je otkrila da Džulijusa nema na ručku; Odri
i ona bile su same za stolom. Dok se Odri raspitivala za Dorotiju,
Sesiline sestre, kao i prijatelje i poznanike koje je Sesili tek površno
poznavala iz majčinog kruga, jedva je gutala čorbu, za koju su tvrdili
da je od povrća, ali imala je ukus podgrejane vode od opranih sudova.

„Draga moja, jedva da si okusila jagnjetinu”, primetila je Odri dok
je služavka sklanjala tanjire posle glavnog jela. „Možda si se zaista
prehladila.”

„Možda”, složila se Sesili dok joj je zalogaj masnog, nejestivog
mesa i dalje stajao u ustima. „Idem da odmorim. Ne shvatam zašto
bih se razbolela, na Menhetnu je mnogo hladnije.”

„Možda i jeste, ali vlaga je gadna, znaš”, odgovorila je Odri
izmešanim akcentom: i američkim i engleskim. „Džulijus je rekao da
će ti kasnije možda nešto biti potrebno. Poslaću ti Doris gore, s
termoforom i aspirinom, a ako ti večeras bude lakše da jedeš u sobi,
lako ćemo sve poslati na poslužavniku. Nažalost, imam sastanak u
šest članica sam lokalnog parohijskog odbora i ti sastanci se uvek
razvuku. Kao što sam ti rekla, Edgar je u Londonu, a nemam pojma
kako će Džulijus provesti veče...” Odri je podigla obrve. „Sve to nije
neuobičajeno. Uglavnom, hoću da budeš zdrava i prava za nedelju
priređujem malu koktel-zabavu za tvoje oproštajno veče. A sad, idi
da se odmoriš.”

Gore u sobi, ušuškana u krevetu, Sesili je posmatrala plamen kako
igra pred njom. Ipak nije bila bolesna u najgorem slučaju, u pitanju je
tek mala prehlada ali nije mogla da jede zbog nečeg drugog. Zatvorila
je oči i udahnula miris maramice koju je držala u ruci miris njega.

Ne budi smešna, Sesili! Pre svega, o njemu ne znaš ništa, a osim činjenice
da se oporavljaš od slomljenog srca, ideš u Afriku za pet dana, i više ga nikad

144

nećeš videti, odlučno je kazala sebi i stavila maramicu u fioku noćnog
stočića. Noćas ćeš večerati u svojoj sobi i nećeš više misliti na njega...

Konačno je zaspala i probudila se u sumrak, koji je najavljivao noć.
Pojavila se Doris i donela još čaja.

„Ako se ne osećate dobro, kako bi bilo da se večeras ne kupate?”,
dodala je. „Tamo je hladno da se smrzneš. U koje vreme biste voleli
da vam donesem večeru? Možda u sedam, da imate vremena da
svarite hranu”, ćeretala je Doris dok je dodavala drva na vatru.

„To će biti sasvim u redu, hvala.”
„Pa, imam znate slobodno veče, pa će se posle o vama starati Elen,
salonska sobarica. Samo pozvonite ako vam bude potrebna.”
„Hoću. Znači nema nikog na večeri?”, ispipavala je Sesili.
„Koliko ja znam nema, gospođice. Gospodin Džulijus dolazi i
odlazi kako mu je volja, pa za njega ne mogu da garantujem.” Doris
je potvrdila Odrine reči.
„Ima li šta da se radi ovde? Mislim, da li postoji neki gradić u
blizini?”
„Aha, mada ne znam da li bih ga nazvala baš gradićem. U
Hejslmeru ima radnji i bioskopa, gde Beti i ja idemo večeras.
Gledaćemo Avanture Robina Huda sa Erolom Flinom. A sad, ako vam
više ništa ne treba, kazaću Elen da vam donese večeru u sedam.”
„Lepo se provedite večeras, Doris.”
„Oh, hoću, gospođice, a vi se brzo oporavite.”
Kad je Doris otišla, Sesili je uzela Velikog Getsbija koji, pošto su joj
misli lutale poslednjih nekoliko nedelja, još nije uspela da dovrši pa
sela da čita pored vatre. Neće misliti o tome da je Džulijus negde blizu,
u kući, neće...
Tačno u sedam začulo se kucanje na vratima i pojavila se Elen sa
obećanim poslužavnikom. Na njemu je opet bila čorba, kuvano jaje i
tanke kriške hleba namazane puterom. Čak i da je imala apetita, hrana
nije delovala nimalo privlačno. Kucnula je po jajetu, sumnjičavo.
Činilo se da je tvrdo kao kamen. Upravo je uzela zalogaj mlake čorbe
kad se ponovo začulo kucanje na vratima. Pre no što je uspela išta da
kaže, vrata su se otvorila.
„Dobro veče, Sesili. Čuo sam da večerate u sobi, a pošto sam
nameravao da učinim to isto, mislio sam da bismo mogli da udružimo
snage pa da zajednički kukamo zbog manjka sposobnosti naše

145

kuvarice.”
Bio je to Džulijus, s poslužavnikom poput njenog u rukama.
„Imate li nešto protiv da vam se pridružim?”
„Ja... ne, naravno.”
„Doobroo”, rekao je i spustio poslužavnik na stočić ispred vatre,

pa seo naspram nje. „Dakle, pošto sam čuo da ste prehlađeni, i kad
sam video da nam je večera skoro nejestiva, doneo sam nešto toplo
da se okrepimo.”

I to rekavši, Džulijus je iz džepa izvadio burbon, a iz drugog čašu.
„Moraćemo iz iste čaše, ali život je pun improvizacija, zar ne?”,
nasmešio joj se dok je sipao izdašnu količinu pića, a onda joj ga pru-
žio. „Dame imaju prednost. Samo iz higijenskih razloga, naravno.”
„Stvarno, ja...”
„Dobro, onda ću ja prvi”, rekao je i otpio veliki gutljaj. „Ah, već je
bolje. Ništa nije dobro kao viski kad ti je hladno.”
Sesili je srce treperilo i trebalo joj je nešto da se smiri. „Možda mi
mali gutljaj neće škoditi.”
„Ne, neće, a od malo većeg vam može i biti bolje”, podstakao ju je
kad je primakla čašu usnama.
„Tako, a sad jaje”, kazao je. Sesili ga je gledala kako uzima kašičicu,
pa njome pomno kucka po vrhu, koji je potom odsekao nožem.
„Tvrdo kuvano, kao i uvek”, uzdahnuo je. „Razgovarao sam sa
strinom o standardima ishrane u ovoj kući i o sumnjivim
kvalifikacijama žene koja nam sprema obroke, ali izgleda da me niko
ne sluša.” Zavalio se na naslon stolice. „Nejestivo. Dakle, ostaje nam
jedino da pijemo. Živeli.” Podigao je čašu i iskapio ostatak njene
sadržine. „Pričajte mi, onda, o svom životu u Njujorku”, rekao joj je
napunivši opet čašu i pružajući joj je. „Tamo nikad nisam bio, ali svi
pričaju da je to divan grad.”
„Jeste. Soliteri se uzdižu visoko u nebo, ali ipak ima i otvorenog
prostora, pa vas nikad ne obuzima klaustrofobija. Naša kuća gleda na
Central park i možete da šetate čini vam se kilometrima, a da retko
vidite drugo ljudsko biće. Najbolje od oba sveta, rekla bih. To je moj
dom”, slegla je ramenima, “i volim ga.”
„Recite mi onda, molim vas, zašto za nekoliko dana idete u afričku
divljinu ako ga toliko volite?”
„Zato... zato što me je pozvala moja kuma.”

146

„Je li?” Džulijus ju je prodorno gledao u oči. “S obzirom na
činjenicu da je Evropa trenutno u tako nestabilnoj situaciji, i da se
može desiti i da Kenija bude uvučena u rat, pretpostavljam da tu ima
još nečeg.”

„Trebalo je... Trebalo je da se udam i... Pa, nije tako ispalo.”
„Shvatam. Dakle”, rekao je Džulijus i otpio još jedan gutljaj,
„ukratko: pobegli ste od toga.”
„Nadam se da zapravo idem ka nečemu. To je divna prilika da
odem na neko potpuno drugačije mesto, pa sam odlučila da je
iskoristim.”
„Baš lepo, volim kad je neko pozitivan. Svuda je bolje biti nego u
Vudhed holu usred zime”, uzdahnuo je Džulijus. „Ali tako mi je
suđeno. Osim, naravno, ako ne izbije rat u Evropi, jer ću u tom slučaju
bez sumnje u uniformi otputovati u daleke zemlje, da se suočim sa
sigurnom smrću. Što znači da čovek mora da koristi svaki trenutak,
zar ne?”, dodao je sipajući još pića. „Možda ću postati Rupert Bruk
novoga rata, mada se nadam da neću skončati u borbi na Galipolju.”
„Stvarno mi je žao, ali ne znam o kome govorite.”
„Bože, gospođice Hantli Morgan, jeste li se uopšte školovali?”
„Pa naravno da jesam, pohađala sam Vašar, jedan od najboljih
ženskih koledža u Americi!”, odvratila je uvređeno.
„Onda vas je profesor engleske književnosti grdno izneverio.
Rupert Bruk je bio genije i najčuveniji ratni pesnik svih vremena. Što
pre ću vas snabdeti nekom njegovom knjigom pesama.”
„Nikad nisam bila naročito upućena u književnost, mada uživam
da čitam iz zadovoljstva.” Sesili je slegla ramenima, opuštenija posle
viskija. „Kao što sam vam već rekla, bolje mi ide aritmetika.”
„To znači da više imate logički nego estetički um. Pustimo onda
to: da čujem koliko brzo možete da izračunate... Da vidimo. .. koliko
je devetsto sedam manje dvesta četrnaest.”
„Šesto devedeset tri”, odgovorila je Sesili posle nekoliko sekundi.
„Sto sedamdeset dva podeljeno sa šest?”
„Dvadeset osam zarez šest.”
„Petsto šezdeset puta trideset devet.”
„Dvadeset jedna hiljada osamsto četrdeset.” Sesili se zakikotala.
„To je sasvim lako, testirajte me u algebri ili u logaritmima.”
„Teško da znam i značenje tih reči, pa se neću truditi. Vi ste

147

ozbiljno pametna devojka, zar ne? Zar niste ozlojeđeni zbog toga što
imate fakultetsko obrazovanje, a opet, samo zato što ste žena, osim
vođenja kućnog budžeta bez po muke, ne možete da koristite svoje
sposobnosti da zarađujete za život?”

„Iskreno, da. Naravno da jesam. Ali tata jednostavno ne do-
zvoljava da njegova kći radi. Tako je kako je.”

„Eto, to je ironija sudbine. Želim samo da me ostave na miru da
smišljam savršene reči i od njih sastavljam pesme i sanjarim po ceo
dan, a ne da se obučavam da upravljam posedom i da se mučim s
knjigovodstvom, naravno”, iscerio se. “A vi biste sve to rado i poletno
radili, a uskraćeno vam je jer ste žensko.”

„Život nikad nije fer, i pretpostavljam da to jednostavno moramo
da prihvatimo. Hoću reći, oboje smo veoma privilegovani, Džulijuse.
Vi ćete jednog dana naslediti svu ovu zemlju i kuću, a ja ću udobno
živeti kao supruga i majka. Nijedno od nas ne živi u siromaštvu, zar
ne?”

„Ne, naravno, ali pitanje je, gospođice Hantli Morgan”, pogledao
ju je, „da li novac donosi čoveku sreću? Mislim, jeste li srećni? Jesam
li ja srećan?”

U ovome času srećnija sam nego ikad u životu, pomislila je Sesili.
„Sasvim sam dobro sada”, odgovorila je glasno.
„Ali šta mislite, šta čoveku donosi istinsku sreću?”
„Pa... ljubav valjda”, odgovorila je Sesili i pomislila da joj je lice već
zajapureno od viskija pa se neće videti ako pocrveni.
„Potpuno tačno!” Džulijus je lupio rukom po fotelji. „Dakle, ipak
imate poetičnu dušu tamo negde ispod sve te logike.”
„Svi znaju da ljubav usrećuje ljude.”
„Ali ona, isto tako, ima moć i da nanese veoma jak bol, zar nije
tako?”
„Da, mislim da jeste.” Sad je na Sesili došao red da iskapi čašu. U
glavi joj se vrtelo od pića i zato što nije jela, ali nije marila. Ovo je
najizvrsniji i najiskreniji razgovor koji je ikada vodila s muškarcem.
„Vi ste stvarno neverovatno zanimljiva žena, ali s obzirom na to
da će se strina vratiti svake sekunde s jednog od onih njenih
beskonačnih sastanaka, moram da vas ostavim.” Džulijus je ustao,
kao i Sesili. „Hoćemo li sutra na jahanje?”, upitao ju je i prišao joj bliže.
„Odnosno, ako vam bude bolje, naravno.” Onda ju je zgrabio za ruku

148

i privukao je sebi. Pre no što je uspela da se pobuni, usne su mu bile
na njenima i ljubio ju je strastveno, strastvenije nego što ju je Džek
ikada poljubio. Čak i kad je pošao rukom naniže, da joj miluje grudi,
a drugom je pripio uz sebe toliko da oseti koliko je uzbuđen, nije ga
zaustavila.

„Gospode, predivna si”, dahtao joj je u uho.
Tek kad je krenuo da joj otkopčava bluzu, odvojila se od njega s
velikom mukom.
„Džulijuse, ne bi trebalo...”
„Znam, ne bi trebalo”, rekao je i podigao ruku da je nežno pomiluje
po obrazu. „Izvinjavam se, Sesili. Jednostavno si... neodoljiva. Idem
pre nego što ponovo padnem u iskušenje. Laku noć.” Poljubio ju je još
jednom u usne, pa brzo izašao iz sobe, s netaknutim poslužavnikom
u rukama.

149

12

Sesili se konačno osećala dovoljno dobro da pođe s Džulijusom na
jahanje sutradan ujutru, nakon „poljupca”; štaviše, kad je legla na
smrdljivo konjsko ćebe i prepustila se njegovom zagrljaju dva dana
kasnije, nikad u životu se nije osećala bolje. Pošto su videli izlazak
sunca u Daunsu, predložio je da vežu konje kako bi joj pokazao kulu
neobičnu četvrtastu građevinu usred pustog predela, daleko od
radoznalih očiju iz kuće. Unutra je mirisalo na mrak i vlagu, ali čim
su zatvorili vrata za sobom, pala mu je u zagrljaj. Izgubila je razum i
pustila ga da budu intimniji. A onda, sledećeg dana, još intimniji...

„Šta to radim?”, zaječala je gledajući kroz prozor svoje sobe, pošto
je toga jutra jedva izbegla intimnost u kojoj bi išli do kraja. „Imam još
dva dana do odlaska u Keniju”, šaptala je dok su joj suze navirale na
oči. „Želim da ostanem ovde, s Džulijusom...”

Neutešna, Sesili se vratila u krevet, legla i sklopila oči. Bila je
iscrpljena od besanih noći, srce joj je lupalo kao ludo svaki put kad bi
pomislila na Džulijusov zagrljaj. Bila je i euforična, s više energije
nego ikada ranije naročito kada je s njim.

„Nikada se nisam ovako osećala s Džekom, nikada”, kazala je
baldahinu iznad kreveta, sećajući se onog nezgrapnog petljanja, koje
je više trpela nego što je uživala u njemu, kad bi je Džek poljubio za
laku noć. „Gospode, šta da radim?”

Nisu razgovarali o budućnosti. Štaviše, nisu razgovarali ni o čemu
naročito jer su uglavnom Džulijusove usne bile na njenima kad god
su bili sami. Ali neprestano joj je ponavljao da je najlepša devojka na
svetu, da nikada nije sreo nikog ni nalik njoj, i da čak misli da je
zaljubljen u nju...

„A ja njega sasvim sigurno volim”, kazala je pa su joj ponovo suze
navrle na oči pri pomisli na odlazak. Ipak, bila su ostala još samo dva
dana, dva dana još može da je pita da ostane...

Te večeri, pošto je večerala sa Odri, Sesili je slagala da je boli glava
i povukla se. Jednostavno, za nju je bilo previše da preko stola gleda
u Džulijusa kako neobavezno ćaska, znajući da je uludo potrošen
svaki dragoceni minut kad nije u njegovom zagrljaju. Zavukla se u
postelju, ugasila svetlo i molila se da se smiri i zaspi. Samo što je

150