Lusinda Rajli - Sunceva sestra

uspravnom držanju i elegantnom staromodnom kostimu od buklea.
„Neću te zadržavati ako imaš posla”, kazala je dok smo ulazile u

stan.
„Nema nikakvh problema”, odgovorila sam, osetivši iznenadnu

toplinu prema njoj i pitajući se zašto sam se toliko plašila da je vidim.
„Izvoli, sedi. Merijem sprema ručak.”

„Tako je”, potvrdila je Merijem, koja se pojavila u predsoblju. „Biće
spremno za pet minuta. Zdravo, Stela”, dodala je sa osmehom, a onda
se vratila u kuhinju.

„Ona je tako autentična osoba, Elektra”, kazala je Stela sedajući u
naslonjaču nikako nisam mogla da je zamislim izvaljenu na kauču, u
trenerci, poput mene. „Redovno me je zvala da mi javlja kako si dok
si bila... odsutna. Kako se osećaš?”

„Dobro sam stvarno dobro”, dodala sam, za slučaj da ne pomisli
kako sam to rekla samo reda radi.

„I dalje ne uzimaš piće i drogu?”
„Totalno sam se skinula, da. Ali kao što znaš, sve se to postiže iz
dana u dan, pa ne smem da se mnogo kočoperim i da mislim da sam
se izvukla i slično.”
„Da, ne bi trebalo. To je najopasnije od svega. Dakle, pričaj mi,
kakvo je to mesto na koje si otišla?”
Dala sam sve od sebe da joj sve ukratko opišem. „Znaš, mnogo sam
se bojala, a zapravo je bilo fantastično.”
„Treba da budeš srećna što si mogla da odeš na takvo mesto. Zvuči
kao odmaralište. Samo što ipak nije, naravno”, žurno je dodala.
„Ručak je na stolu”, pozvala nas je Merijem iz kuhinje, pa smo
baka i ja prešle tamo, da jedemo za stolom, na koji je Merijem stavila
i malo cveća kao dekorciju po stanu.
„Baš sam jutros kazala Merijem kako moram početi da vodim
računa o kalorijama”, prokomentarisala sam kad smo sve tri prionule
na jelo. „Uskoro ću biti predebela da bi me zvali supermodelom. “
„Sumnjam. Pogledaj mene, bližim se sedamdesetoj i nikad u životu
nisam dobila ni pola kilograma. Imaš dobre gene.”
„Imate potpuno iste jagodice”, primetila je Merijem. „Moje su
negde blizu vilice!”
„Koješta! Ti si vrlo privlačna mlada dama, ako smem da kažem, i
to i spolja i iznutra”, odvratila je Stela. Merijem je sva sinula zbog tog

301

komplimenta.
„Uzgred budi rečeno, treba mi vaše mišljenje”, kazala sam pošto

sam slistila čorbu i dok smo jele svezu voćnu salatu u koju je Merijem
dodala malo božanstvenog gustog voćnog soka. „Razmišljam o
promeni frizure.”

„Dobro...”, rekla je Merijem. „Jesi li razgovarala sa Suzi o tome?”
„Nisam, to je moja kosa, zar ne? Mogu da radim s njom šta hoću.” „U
pravu si, Elektra. Tvoje telo je tvoja imovina i ti treba da donosiš
odluke o njemu”, kazala je Stela. „Mislim da ti treba pošteno šišanje.
Kosa ti je preduga. A i održavanje mora da je noćna mora.
Jednostavno ne znam kako vi, mlade crnkinje, uspevate da držite
kosu pod kontrolom.”

„Vidiš ove delove?” Uhvatila sam pramen svog konjskog repa. „To
nije moja prava kosa, to su produžeci.”

Baka je uzela pramen među prste i slegla ramenima. „Deluje mi
kao prava.”

„I jeste prava, ali nije moja. Razmišljala sam o tome kako je to
neukusno, naročito ako je ta devojka čiju kosu nosim morala da je
proda da bi prehranila porodicu. Pa sam odlučila da skinem
produžetke i da se ošišam sasvim na kratko, kao i ti.” Pokazala sam
rukom Stelin afro, ne duži od centimetra.

„Au!”, kazala je Merijem, a ja sam poželela da se nasmejem jer je
taj usklik očigledno preuzela od mene, pa je zvučao nekako
neprikladno iz njenih usta.

„Pa, ja se tako šišam jer je praktično, ali hoće li tvoji modni kreatori
i fotografi želeti da tako izgledaš?”

„Ne znam. I znaš šta? Jebe mi se.” Videla sam Stelin izraz lica kad
sam izgovorila psovku. „Izvini”, izvinila sam se, „ali baš kao što si
upravo rekla, to je moja kosa i možda doslovno želim da se vratim
svojim korenima! Mogu da mi stavljaju perike za snimanje ako baš
žele. I...”

„Da?”, podstakla me je Stela nakon moje duže pauze.
„Pa, to ima veze i s tim ko sam, iako još nisam sigurna u to. Hoću
reći, Merijemina porodica je muslimanska i ona poznaje njenu istoriju
stotinama godina unazad. Ja sam odrasla u mešovitom domaćinstvu,
kao crno dete s belim tatom i sestrama svih nijansi između.”
„Pa si možda malo zbunjena u vezi sa svojim identitetom”, dodala

302

je Stela. „Veruj mi, i ja sam odrasla između dva sveta, Elektra, baš kao
i ti. Neki bi rekli da smo privilegovane, i na mnogo načina to i jesmo,
ali... završiš sa osećanjem da ne pripadaš ni tamo ni ovamo.”

„Aha”, klimnula sam i najednom su me ponovo obuzela osećanja,
kao da sam konačno našla pravu, živu osobu koja možda razume
moju zbunjenost. „Stela, sećaš se da si, pre no što sam otišla na
rehabilitaciju, počela da mi pričaš o onoj devojci koja je otputovala u
Afriku?”

„Sećam se, naravno. Pitanje je da li se ti sećaš?”
Videla sam da joj oči svetlucaju i znala sam da me zadirkuje. Barem
delimično.
„Da, nečeg se sećam, ali mislim... Mislim da treba da čujem više.”
„Elektra, pa onda ćemo izabrati dan kad si slobodna, pa ću
nastaviti priču. Tvoju priču.”
„Imam vremena, stvarno. Majls i Vanesa neće sleteti do deset, zar
ne, Merijem?”
„Da”, potvrdila je ona. „Ako ostaješ, Stela, možda bih mogla da
izađem, da obavim nešto. Da vam donesem obema kafu u dnevnu
sobu?”
„To bi bilo lepo”, kazala je Stela dok smo ustajale. „Da ti po-
mognemo da raščistiš sto?”
„Ne, ali hvala na ponudi. Samo vi idite.”
Postiđena zbog toga što mi nikad nije palo na pamet da pitam
Merijem da li joj je potrebna pomoć u kuhinji, pošla sam za bakom u
dnevnu sobu i gledala je kako seda.
„Dok sam bila odsutna, shvatila sam da još uvek ne znam ništa o
svojoj mami i ostalima iz svoje porodice. Ili si mi možda ispričala, a ja
nisam upamtila. Ko je bila ona?”, upitala sam je pošto sam se
sklupčala na kauču.
„Ne, nisam ti još pričala o njoj. Sve u svoje vreme, Elektra, sve u
svoje vreme. Treba objasniti mnogo toga. Sećaš se da sam ti pričala o
Sesili, Amerikanki, koju je ostavio verenik pa je odlučila da ode u
Afriku i zaleči slomljeno srce?”
„Aha, sećam se, i kako se zaljubila u potpunog drk... nitkova', brzo
sam se ispravila.
„Tačno tako. Dakle, mislim da smo stigle do onog mesta u priči
kad je Sesili odsela na farmi Vandžohi, s Ketrin...”

303

304

Sesili

Kenija

Februar, 1939

Kenijsko boran gove e
sa igom Masai klana

305

24

„Vreme je da ustaneš.” Ketrin je probudila Sesili narednog jutra.
„Stavila sam ti odeću za safari na krevet. Odvešćemo se Alisinim
desotom do Bila. Vidimo se napolju. Idem da spakujem korpe s
namirnicama, a onda ću pozvati Alikija da ga obavestim da ćeš doći
kući sutra umesto danas”, kazala je i izašla iz sobe.
Pospana, Sesili je obukla kaki jaknu i pantalone, koje su joj
odgovarale bezmalo pa savršeno, a onda obula teške cipele na
šniranje, koje joj nisu odgovarale. Bile su joj veće za nekoliko brojeva
oduvek je imala sićušna stopala ali morala se njima zadovoljiti.
„Uskači”, rekla je Ketrin dok je ubacivala ćebad na zadnje sedište
kola. Upalila je motor, a onda i farove jer je bilo potpuno mračno.
Sesili ju je poslušala i, pošto se još jednom osvrnula na farmu
Vandžohi, i relativnu bezbednost i udobnost koje je nudila, krenule
su.

Za vreme putovanja koje je trajalo dva sata, povremeno je dremala,
dok je nije prenula iz sna jarka sunčeva svetlost. Otvorila je oči i videla
da su sišle s glavnog puta i žestoko se truckale uskom stazom koja je
izgledala kao da nema kraja, krivudajući preko vrele ravnice s travom
i drvećem, ukorenjenim u narandžastu zemlju. Sesili je spustila
prozor u potrazi za povetarcem, a na nju je grunuo miris stoke, zemlje
i balege. Ugledala je krdo koje je čuvao visok muškarac u
tamnonarandžastoj odori, boje slične zemlji pod njegovim bosim
stopalima. Divila se govedima, koja su tek neznatno ličila na svoje
američke rođake. Imala su velike grbe na leđima i nabore viška kože
ispod vrata, koji su visili skoro do zemlje.

„Još malo pa stižemo, draga”, rekla je Ketrin. „Dobro došla na
Bilovu farmu.”

Sesili je sad videla da se približavaju niskoj zgradi s okvirom od
greda, smeštenoj usred ravnice, sa odblescima sunca o limeni krov.

„Hej, zdravo! Stigle ste.” Iz kolibe se pojavio Bobi i zaputio se ka

306

njima dok je Ketrin zaustavljala kola.
Sesili je izašla. „Isuse”, kazala je gledajući oko sebe, „je li ovo

buš?”, upitala gaje.
„Na rubu je ravnice Loita”, odgovorio je Bobi, što za Sesili nije

značilo ništa. „Uđite, devojke, i popijte nešto hladno. Bil i ja ćemo
utovariti opremu u vozila.”

„Korpe i ćebad su pozadi u Alisinom autu”, doviknula je Ketrin
dok su koračale prema baraci. Ketrin im je unutra obema sipala po
čašu vode, a Sesili je prelazila pogledom po rudimentarnom smeštaju.

„Bil ovde živi?”
„Da. Kao što vidiš, nema ni traga ženske ruke”, nasmešila se.
„Toliko mnogo vremena provodi u bušu da verovatno misli da nije
vredno baviti se ovim. Da znaš da sam prilično uzbuđena. Stvarno se
nadam da ćemo naći neke slonove; od svih stvorenja što žive u ovom
kraju za mene su oni najveličanstveniji.”
„Jesu li opasni?”
„Kao i sve divlje životinje mogu da budu, ali ne možeš biti
bezbednija nego kad si u Bilovom društvu. Mi o vuku..kazala je
Ketrin kad je ušao Bil.
„Dobro jutro, Sesili. Drago mi je što ste došli. Jeste li spremni?”
„Jesam.” Sesili je opet zapazila da Bil zuri u njena stopala.
„Ketrin, možeš li da joj središ ovoje?” Bil joj je pružio dve rolne.
„Ne smemo dozvoliti da je ujede šarka za članak, zar ne? Vidimo se
napolju.”
„Sedi, Sesili”, naredila je Ketrin. Sesili ju je poslušala pa joj je ova
obmotala svaki članak, pa sve do preko ruba pantalona, i onda vezala
ovoje u čvor. „Eto tako. Nije naročito lepo, ali završava posao.”
„Gospode, znojim se kao svinja u svoj ovoj odeći”, promrmljala je
Sesili. Osim vrućine bilo je tu još nešto, osećala je vrtoglavicu i
mučninu.
„Navići ćeš se, bez brige. Hajdemo sad.”
Izašle su iz kolibe, pored koje je Bil sedeo za volanom svog starog
pikapa, a Bobi u svom odmah pored. Sesili je razrogačila oči kad je
uživo videla Masai ratnika koji je izgledao kao crtež iz knjiga koje je
uzela iz biblioteke na Menhetnu. Masai je sedeo pozadi, na ravnoj
površini na kojoj su bile zalihe i oprema, i kraljevski joj klimnuo
glavom. Pored sebe je držao dugačko koplje i bio je u tamnocrvenoj

307

odori, vezanoj čvorovima na ramenima. Dug vrat su mu krasile
ogrlice od raznobojnih perli, a na ušima je imao po nekoliko velikih
alki. Lice mu je bilo uglasto, tamna koža jedva s po kojom borom, a
kosa mu je bila ošišana sasvim uz lobanju i poprskana nekim
crvenkastim prahom. Sesili je mogla samo da nagađa koliko ima
godina mogao je biti star od dvadeset do četrdeset.

„Ovo je Nigasi, moj prijatelj”, rekao je Bil. „Penjite se, dame.” Bil je
pokazao da Sesili treba da sedne napred, pored njega, a Ketrin se
popela na zadnje sedište, s Nigasijem odmah iza sebe. Sesili je
zaklonila oči od odbleska svetlosti o Nigasijevo koplje i zapitala se da
li ga je ikada koristio.

„Sve spremno za polazak?”, doviknuo je Bobi iz pikapa pored njih.
U zadnjem delu njegovog vozila sedela su još dvojica Masaija, takođe
s kopljima.

„Nego šta”, odgovorila je Ketrin veselo i dodala Sesili pljosku s
vodom.

„Pij samo kad moraš. Voda je dragocena u bušu u ovo doba
godine”, posavetovala ju je, što nije doprinelo smirenju Sesilinih
napetih nerava.

Motor pikapa je zabrujao i Sesili se uhvatila za sedište, moleći se u
sebi da je ne obuzme mučnina kad je Bil nagazio gas i kad su uz trzaj
krenuli.

Vozeći se, kako joj se činilo, satima, po prašnjavoj savani, konačno
su dospeli na neznatno drugačiji, bujniji teren. Bilo je to pravo
prostranstvo, sa ogromnim plavim nebom iznad afričkih bagrema s
čijih su krošnji žirafe grickale lišće, uvijajući jezik dok su privlačile
granje k sebi. Pikap se iznenada zaneo i Sesili je videla da su zamalo
izbegli da pregaze sve hijene koje su projurile pored točkova.

„Prokleta gamad!”, opsovao je Bil nadjačavajući buku motora.
„Gledaj, Sesili, eno divljih zveri one s grivom na leđima. A ono
tamo je Nigasijev enkang njegov dom, gde žive njegova žena i deca.”
Ketrin je pokazala ulevo.
Sesili je pogledala u to što joj je pokazala i što je izgledalo kao neka
siva kružna ograda napravljena od granja. Ka njoj su koračale žene u
tamnocrvenim odorama, sa svežnjevima drva pod rukama i s kozama
za petama. Neke su imale improvizovane nosiljke s bebama preko
ramena. Na zvuk pikapova u prolazu, žene su se zaustavile, mahale

308

im i osmehivale se.
„Je li ona to rekla ’žene’? U množini? Znači da Nigasi ima više od

jedne?”
„Tako žive Masai”, odgovorio je Bil. „Što više stoke i žena imaš, to

si ugledniji i uticajniji u plemenu. A Nigasi je veoma poštovan.”
„Gledaj tamo!”, viknula je Ketrin pola sata kasnije, pokazujući

nekud u daljinu, gde je Sesili ugledala životinje okupljene oko nečeg
srebrnog što se ljeskalo. „Ono tamo su Tomsonove gazele, one male
sa ravnim rogovima, vidiš? Veoma su hrabre što su došle da piju,
nikad se ne zna kad ih neki krokodil može zgrabiti! Ali takav je život
ovde u ravnici.”

Sesili je bilo mnogo drago kad je Bil konačno zaustavio pikap
pored šumarka afričkog bagrema, a onda je i Bobi stao pored njih.
Sunce je strašno peklo u otvoreni pikap i njoj je za sve vreme puta bilo
veoma muka.

„Hoćemo li ovde da stanemo?”, doviknuo im je Bobi.
„Da, Nigasi kaže da je to najbolje mesto za danas”, Bil je klimnuo
glavom i izašao iz vozila.
„Vreme je da se postavi logor”, veselo je kazala Ketrin i počela da
pomaže Bobiju u istovaranju opreme i zaliha. Sesili je krenula da joj
pomogne, ali Bil joj je spustio ruku na rame i zadržao je.
„Hoću da pomognem”, pobunila se.
„Najbolje je da se držite po strani dok mi sve ne namestimo”,
odvratio je on odlučno. „Zajapureni ste, Sesili. Idite i sedite tamo u
hlad, i popijte malo vode.”
Sesili je sela na jednu zgodnu stenu pod drvečem, pijuckala vodu
i posmatrala druge kako podižu logor. S pikapova su istovarene
velike rolne platna, kutije s ledom i korpe, i spuštene pored nje, u
hladu drveća. Trojica Masaija su zajedno prostrli platna po zemlji, a
onda prebacili krila preko savitljivih motki od bambusa da naprave
šatore, opremljene mrežama protiv komaraca. Onda su preko platna
stavljali puna naručja trave, sve dok se šatori nisu potpuno stopili s
okolinom. Ketrin je raspakovala zalihe hrane iz kutija s ledom pa
konačno sela pored Sesili i pružila joj sendvič umotan u masni papir.
„Pojedi nešto, danas ćemo mnogo pešačiti. Bil ne odobrava vožnju
kolima da bi se posmatrale životinje, a onda pucalo u njih iz
udobnosti pikapa.”

309

„Planira da lovi?”, upitala je Sesili. Videla je kako istovaraju velike
puške, ali mislila je da su namenjene zaštiti.

„A šta bismo jeli za večeru?” Ketrin se nasmejala. „Evo, uzmi čaja,
to će te rashladiti.”

Sesili je prihvatila termos vrućeg, jakog, zaslađenog crnog čaja i
osetila kako joj se nervozni stomak polako smiruje.

„Oh, a ako brineš zbog... toaleta”, šapnula joj je Ketrin, „slobodno
obavi nuždu iza grmlja, niko neće gledati. Samo ne podiži kamenje,
nikad se ne zna da li ispod drema neka zmija ili škorpion.” Ketrin ju
je potapšala po kolenu pa ustala da pomogne Bobiju, dok je Sesili
sedela, paralisana od straha.

Pošto su podigli kamp i sve pojeli, Bil i Nigasi su poveli kolonu u
buš, s još dvojicom Masaija pozadi. Sesili je išla odmah pored Ketrin
i Bobija i slušala ih, a oni su je zabavljali pričama s prethodnih safarija.

„Jednom sam čuo da je lord Delamer pratio slona mužjaka čitavih
sedam dana”, komentarisao je Bobi. „Bio je potpuno rešen da ulovi
zver. Kljove još vise u Sojsambuu; nikad nisam video tako velike...”

Iza njih su ona dvojica Masaija tiho razgovarali na svom jeziku, i
njihovo prisustvo je u Sesili budilo osećanje sigurnosti. Već je bilo
prošlo podne i sunce je bilo visoko na nebu. Kad je podigla pogled,
videla je senke lešinara kako kruže iznad njih. Trava je šuštala od
blagog povetarca, čulo se brujanje insekata i povremeno režanje neke
divlje zveri. Ketrin je pokazala desno, gde je, pod drvećem, stajalo
nekoliko zebri. Sesili je izvadila foto-aparat i slikala koliko je mogla,
nadajući se da će fotografije verno prikazati ovo neverovatno mesto.

Kad je Sesili već pomislila da više ne može da napravi ni korak u
onim cokulama, Bil je konačno dao znak ženama da čučnu u duboku
travu, pokazavši im veliko pojilo nekih stotinak metara dalje. On,
Bobi i Nigasi pošli su napred prikradajući se, Nigasi je nosio s
lakoćom koplje, a Bil i Bobi su preko ramena nosili puške.

Oko bare je bilo mnogo životinja, ali Sesili je gledala kako Bil
pokazuje prema krdu krupnih prugastih životinja, od kojih su neke
imale veličanstvene, izvijene rogove.

„Kudu”, šapnula joj je Ketrin.
Sesili je gledala kako je Bil otkočio pušku i nanišanio. Sekundu
kasnije odjeknuo je prasak pucnja. Preplašene ptice su poletele, a
životinje oko bare razbežale se kud koja. Sesili je videla ubijenog

310

kudua kako leži na boku.
Pet muškaraca je pošlo ka plenu, Nigasi je udarao kopljem po

zemlji da rastera šakale koji su već kružili pošto su nanjušili lešinu. I
protiv svoje volje, Sesili nije mogla da skrene pogled dok su
metodično drali životinju, koja je bila velika kao konj, onda je
rasporili, izbacili utrobu, pa raščerečili. Konačno su tri Masaija
podigli komade mesa na ramena, dok su Bobi i Bil nosili između sebe
glavu s rogovima dužine odraslog čoveka.

„Pravo u glavu”, rekao je Bobi s divljenjem kad su stigli do Sesili i
Ketrin. „Bil je najbolji lovac kog poznajem. Odrasli kudu; pogledajte
samo ove moćne rogove!”

Sad, kad su pred njom bili krvlju isprskani muškarci i kad je
osećala zadah ubijanja i lovine, Sesili se okrenula trudeći se da ne
povraća. Ketrin joj je pomogla da ustane, pa su svi krenuli u dugi
marš nazad u logor. Sesili je pokušavala da diskretno udahne svež
vazduh.

„Jesi li dobro?”, upitala ju je Ketrin.
„Biću”, uspela je da prozbori. „Nikada ranije nisam videla ubijanje
životinje.”
Ketrin je saosećajno klimnula glavom. „Ume da bude šok, znam.
Koliko god da prezirem ubijanje radi trofeja, verujem u sirov, pošten
lov radi hrane. Svaki deo tog kudua biće iskorišćen, Sesili. A pogledaj
iza nas.” Pokazala je rukom ka ostacima što su ležali na ivici vode.
Lešinari, šakali i hijene već su se o njih otimali. „Životni ciklus se
nastavlja; jednostavno, imamo svoje mesto u lancu ishrane.”
Sesili je bila spremna da joj se suprotstavi, ali onda se setila koliko
je zalogaja mesa pojela i da je sve to započelo procesom kojem je
upravo prisustvovala. Zato je ćutala, postiđena svojom naivnošću.
Pešačenje nazad u logor bilo je mnogo sporije, i počelo je da se
smrkava kad su naišli na krdo slonova, oko osamsto metara udaljeno
od njih.
„Ne mogu da verujem!”, Sesili je jedva izgovorila gledajući kroz
dvogled, s knedlom u grlu. „Oni su... Veličanstveni su!”
„Moramo biti obazrivi, imaju mladunče uz sebe”, posavetovala ju
je Ketrin. „Veoma su zaštitnički nastrojeni i neće oklevati da te
napadnu.”
„Ovo je krdo ženki”, Sesili je čula kako Bil kaže Bobiju. „Nema

311

mužjaka za odstrel uveren sam da ćemo jednom imati trofej od
slonovače.”

Sesili je obuzeo gnev na pomisao kako Bil ili bilo ko drugi puca u
ova divna stvorenja. Posmatrala je kako se krdo sporo kreće, kako
mladi prolaze ispod i između nogu svojih majki, i gotovo je osećala
kako tlo pod njenim nogama podrhtava od njihove težine i snage.

Iznenada ju je neko kucnuo po ramenu pa je odvratila pogled od
slonova. Nigasi ju je rukom pozvao da pođe s njim, pa je čučnuo i
pokazao joj nešto na zemlji. Pogledala je i dah joj se presekao. U
mekom narandžastom tlu nalazio se savršeni otisak velike šape.

„Olgatuni”, rekao je. Pa dodao: „Lav”, da bi ga Sesili razumela.
„Da, lav”, začula je Bilov glas iznad sebe. »I bio je ovde nedavno,
sudeći po oštrim ivicama traga. Nigasi može da razlikuje tragove
svakog govečeta ponaosob, a jednom je pratio leoparda koji se šunjao
oko njegovog enkanga to je njegovo selo, Sesili i ubio ga”, rekao je pa
pljesnuo višeg muškarca po leđima. „Ne sviđa mi se što je blizu našeg
logora. Moramo biti oprezni.”
Njih dvojica su se udaljili, zadubljeni u razgovor, a Sesili je ostala
da stoji i zuri u otisak šape pred sobom. Pružila je ruku da ga oprezno
dotakne, a srce joj je lupalo pri pomisli na to koliko je lav veliki kad
ostavlja toliki trag šape.
Pošto su se, nakon deset minuta, vratili u logor, Sesili je sela,
veoma srećna zbog povratka. Pijuckala je čaj i posmatrala sunce kako
blago tone iza horizonta, a drveće dobija oštre crne obrise. Zapalili su
veliku vatru, a Ketrin se pojavila pored nje da je ogrne ćebetom jer je
temperatura počela naglo da pada. Posmatrala je, fascinirana, kako
Masai peku meso kudua u jamama sa žarom, i uskoro je vazduh
ispunio primamljivi miris pečenja. S obzirom na to da je prisustvovala
groznoj pogibiji životinje, Sesili se postidela zbog krčanja u stomaku.
Sumrak je prešao u noć, a Sesili je podigla pogled ka nebu na kojem
je bilo više zvezda nego što je ikada videla. Bobi i Bil su uz vatru pili
pivo, razgovarali o lovu toga dana i jeli lovinu.
„Izvoli, dušo.” Ketrin joj je pružila komad mesa koje se pušilo,
uvijen u lepinju zagrejanu nad vatrom.
„Hvala.” Sesili se zadovoljno nasmešila i odgrizla zalogaj. Bilo je
izvrsno.
Posle večere, sedela je i slušala tihi žamor razgovora oko logorske

312

vatre. To joj je prijalo: zbog treperenja plamenova i mirisa dima od
založenog drveta, što se vrtložio i dizao ka somotskom noćnom nebu,
logor joj je izgledao kao bezbedan raj. Međutim, iz tame su dopirali
povremeni krici i lavež nepoznatih životinja, i Sesili je osećala
olakšanje pri pomisli na tešku pušku što je ležala kod Bilovih nogu.

Pošto su jeli, Bil je zapalio lulu i ka njoj je dolebdeo utešni miris
duvana.

„Ja sam spremna za spavanje”, kazala je Ketrin, široko zevnuvši.
„Ideš i ti, Sesili?”

Premda je i ona bila premorena, zbog neverovatnog zvezdanog
neba i činjenice da zapravo sedi usred afričkog buša, Sesili je želela da
još malo zadrži taj trenutak.

„Evo me za minut.”
„Važi. Laku noć svima”, kazala je Ketrin i ustala, a ustao je i Bobi.
„Bogme, bio je to naporan dan”, rekao je. „Vidimo se ujutru, sveži i
čili.”
Bobi i Ketrin su se povukli svako u svoj šator, a Nigasi i ona dvojica
Masaija su se udaljili od logorske vatre i otišli nekuda u mrak. Sesili
ih je videla, raspoređene oko logora, a onda iznenada shvatila da je
ostala sama s Bilom.
„Kako vam se svidelo ovo danas?”, upitao ju je džarajući štapom
vatru.
„Ja... Pa, bilo je neverovatno. Osećam se privilegovano, iako sam
se povremeno plašila. Adrenalin mi je celog dana skakao do neba.”
„Volite li pustolovine, Sesili?” Bil je zurio u nju onim svojim
postojanim i prodornim pogledom. „Ili više volite da igrate na
sigurno?”
„Znate, nisam sigurna. Mislim, dolazak u Afriku već me je
promenio. Možda još uvek saznajem ko sam i kakva sam.”
„Možda niko od nas nikad zaista ne sazna ko je i kakav je.” „Ali vi
sigurno volite pustolovine?”
„Možda i ne bih da me život tome nije naučio. U Engleskoj sam
studirao pravo, a onda, pa... rat i ljubav su ušli u moj život i neopozivo
me promenili. A vi, gospođice Hantli Morgan, šta vi zapravo radite u
Africi?”
„U poseti sam svojoj kumi”, Sesili je slegla ramenima, izbegavajući
njegov pogled.

313

„Menije očigledno da ste pobegli od nečega. Tako izgledate.”
„Otkud znate?”
„Otuda što sam i ja tako izgledao kad sam stigao ovamo prvi put.
Pitanje je hoćete li se vratiti?”
„Nemam pojma. Sad moram na spavanje.” Sesili je ustala. „Hvala
vam što ste me uključili u ovo, Bile. Kunem se da nikad neću
zaboraviti. Laku noć.” Klimnula mu je glavom, a onda prešla onih
nekoliko metara do šatora koji je delila s Ketrin i uvukla se unutra.
Ketrin je već tiho hrkala na svojoj slamarici, pa se Sesili izula i sa
olakšanjem mrdala nožnim prstima, pa legla potpuno odevena i
navukla preko sebe grubo ćebe da se zaštiti od noćne hladnoće.
Ležala je i razmišljala o tome kako u Bilu Forsajtu, uprkos njegovoj
grubosti i sklonosti da je postidi, ima nečega što je fascinira. Pošto više
nije mogla ni trenutka da ostane budna, dvaput se postarala da joj
stopala budu dobro, sa svih strana ušuškana u ćebe, za slučaj da se
nešto uvuče u šator preko noći, a onda je sklopila oči i zaspala.

Sesili se probudila u zoru, usta suvih od žeđi. Otpila je gutljaj vode
iz kanistera pored sebe, a onda obula cipele, trudeći se da ne probudi
Ketrin, koja je još čvrsto spavala.

Izvukla se iz šatora, protegla se i pogledala naviše. Nebo je bilo sve
u nežnim nijansama plave, ružičaste i purpurne, pa se osećala kao da
stoji u nekoj impresionističkoj slici. Zatim se okrenula od tog
spektakla i tiho pošla da nađe neko skrovito mesto da se olakša.

Pošto je obavila nuždu u travi visokoj skoro do pasa, polako se
kroz nju vraćala udišući svež miris prirode. Onda je začula tiho
režanje, kao da radi neki motor. Ali kilometrima u krugu nije bilo
drugih kola...

Sesili je stala kao ukopana kad je ugledala odraslog lava kako čuči
u travi, samo nekoliko metara ispred nje, i fiksira je svojim zlatnim
očima. Podigao se i pošao ka njoj.

Stajala je kao ukopana, a srce joj je tuklo. Lav je potrčao u napad.
„SESILI! DOLE!”
Smesta se sagla i pucanj je odjeknuo kroz svanuće.

314

Lav se zateturao, ali je nastavio. Ispaljen je drugi pucanj, pa još
jedan, i lav se zaustavio, a onda srušio na bok.

„Gospode bože, ovo se zove zamalo! Sesili! Jesi li dobro?”
Pokušala je da odgovori, ali ustaje nisu slušala, noge su odbile da
je slušaju, a svet se okrenuo...
„Sesili, čuješ li me?!”
„Jao!” Sesili je osetila oštar šamar po obrazu, otvorila oči i ugledala
Bila kako gleda naniže u nju.
„Izvini, ovo je najbrži način da nekog osvestiš. Hajde da te
podignem i da ti dam malo brendija.”
Sesili je osetila kako je podižu snažne ruke, a onda i kako joj u usta
ulazi neka tečnost. Iako je piće bilo tako jako da se umalo nije ugušila,
pomoglo joj je da se pribere. Videvši Bila kako stoji uz nju, skoro da
je poželela da nije došla k sebi. Odmah je pocrvenela od stida.
„Izvinjavam se. Ne znam šta mi je bilo.”
„Možda prizor lava koji nasrće pravo na tebe”, rekao je Bil. „Viđao
sam odrasle muškarce kako povraćaju po sopstvenim čizmama.
Bićete dobro. Hajde da te vratimo u logor.”
Pridržavao ju je dok su se vraćali prema šatorima. Sesili je videla
da Nigasi ide odmah za njima i još je osećala miris baruta u vazduhu.
„Kako... Kako si znao?”, upitala je dok su joj se noge tresle.
„Da ćeš biti šašava devojka i odlutati?”, rekao je podižući obrvu.
„Nisam znao. Nigasi je video lavlje tragove pa smo ih pratili. Upravo
smo ga zapazili kad smo ugledali i tebe. Imala si sreće što sam bio tu.”
Sesili je pocrvenela do korena kose, nadajući se da je nije video
kako čuči u visokoj travi pre no što je lav naleteo.
Dok su se približavali logoru, ka njima je pritrčala Ketrin i uhvatila
Sesili s druge strane, da joj pomogne.
„Ko je to pucao? Šta se dogodilo?”, upitala je.
„Samo gladan lav”, odgovorio je Bil. „Pobrinuli smo se za njega.
Dobro.” Bil je predao Sesili Ketrin, a onda se obratio Nigasiju, koji je
klimnuo glavom i pošao nazad do lava.
„Je l’ sigurno mrtav?”, uspela je da prozbori Sesili.
„Da”, Bilje klimnuo glavom. „Veruj mi, ubio sam dosta lavova
svojevremeno. Hajde sad da popiješ čaja.”
Sesili je pustila da se Ketrin stara o njoj, da je uvije u ćebe i
pomogne joj da sedne pored vatre, s limenim lončićem svežeg čaja

315

koji je, na Ketrinino navaljivanje, pila u malim gutljajima.
„Dobro sam, stvarno”, kazala je Sesili i ustala kad joj je ponos

nadvladao slabost. „Šta će se desiti s lavom?”
„Utovariće ga na Bilov pikap i ponećemo ga sa sobom. Neko bogat

iz Amerike sigurno će kupiti glavu i kožu kao trofej.”
„Taj neko iz Amerike sigurno neću biti ja”, odvratila je zadihano.

„Za sve sam ja kriva. Otišla sam predaleko.”
„Pa, dajem ti reč da je Bilu u potaji drago. Imao je izgovor da dođe

do novog trofeja. Možeš li da hodaš do pikapa? Mislim da smo imali
sasvim dovoljno uzbuđenja za danas idem po Bila da nas odveze
nazad. Otišao je da napuni kanistere vodom.”

Ketrin se udaljila, a Sesili je, s lončićem u ruci, otišla do ruba logora
i ugledala Bila i Nigasija kako nose lava na šatorskom platnu. Pošla je
za njima do Bilovog pikapa, gde su im ona dvojica Masaija pomogli
da prebace životinju pozadi na vozilo, pa su počeli da je vezuju
konopcima.

Izbliza, lav je bio golem, čak i u smrti nije izgubio dostojanstvo.
Tamnozlatna griva mu se presijavala na suncu, a čeljusti bile otvorene
i videli su se žuti očnjaci. Videla je da mu je lice izbrazdano ožiljcima.

„Ovaj je star”, kazao je Bil. „Po svemu sudeći, imao je dosta bitaka,
a počeo je i da gladuje vidiš kakva su mu rebra? Najverovatnije je već
bio povređen i nije bio u stanju da ulovi pravi plen. Dobro je što nije
tebe zgrabio, Sesili.”

Sesili je bez reči klimnula glavom i vratila se nazad u logor, gde je
Bil rastavljao šatore, a Ketrin pakovala korpe.

„Jesi li ikad ustrelila divlju životinju, Ketrin?”, upitala ju je Sesili.
„Da. Neka mi Bog oprosti, jesam. Kad odrasteš ovde, od malena te
uče da pucaš. Kao što si upravo videla, ta ti je veština spasila život.
Nikad to nisam radila radi zabave, već samo da se odbranim, i ne
zaboravi da je život ovde drugačiji, Sesili. Opasnost je stvarna.”
„Počinjem to da shvatam.”
„Spremne za polazak?”, upitao je Bobi pošto je seo za volan.
„Da”, odvratila je Ketrin odlučno pa pomogla Sesili da se popne
pozadi, a ona sama sela je pored Bobija.
„Doviđenja, Sesili. Žao mi je što je tvoj prvi safari bio tako... pun
neočekivanih događaja.” Pored pikapa je stajao Bil i gledao u nju.
„Oh, ne, Bile. Menije žao što sam bila takvo opterećenje. Hvala ti

316

što si mi spasao život”, kazala je Sesili.
„Meni je drago. Srećan put kući.”
„Nećeš s nama?”
„Ne. Nigasi i ja i ostali imamo ovde posla. Doviđenja.”
Kad je Bobi nagazio papučicu gasa i kad su krenuli iz logora, Sesili

se osvrnula. Dok je gledala Bila koji je sad stajao s Nigasijem nad
trofejom videla je da je u drugom svetu i da je potpuno zaboravio na
nju.

Pošto su na Bilovoj farmi prešle iz Bobijevog pikapa u mnogo
udobniji desoto, Ketrin i ona su stigle na farmu Vandžohi i, još dok
su se približavale, videle su blistavi, beli Kikin bugati na prilazu kući.

„Jesi li sigurna da si u stanju da se večeras vraćaš u Najvašu?”,
upitala ju je Ketrin pošto je ugasila motor pa su zajedno izašle iz kola.
„Slobodno ostani još jednu noć ovde kod mene.”

„Hvala ti, ali kola su već stigla i smatram da moram da se vratim.
Brinem za kumu.”

„Znam da brineš.” Ketrin joj je utešno spustila ruku na rame. Ali
ne zaboravi da nisi ti odgovorna za nju.”

„Da, ali...” Sesili je slegla ramenima. „Hvala ti za sve”, kazala je
kad su se zagrlile. „Ovo je stvarno bila prava avantura.”

„Vrlo dobro si se izborila sa svime, Sesili. Ako ti bilo šta zatreba,
biću ovde, kod Alis, do venčanja. Ne mogu da verujem da je ostalo
još samo mesec dana”, kazala je Ketrin dok je ćutljivi Makena stavljao
Sesilinu torbu u prtljažnik bugatija.

„Dakle, ako mogu ikako da pomognem, samo reci”, kazala je Sesili
i ušla na zadnje sedište.

„Hoću. Doviđenja.”
„Doviđenja, Ketrin, i mnogo ti hvala”, doviknula je kroz prozor
kad je bugati krenuo izrovanim zemljanim putem.
Dok je mahala prijateljici, Sesili se zapitala da li je napad gladnog
lava zapravo bolji od povratka u neobičnu atmosferu Mandui hausa...

317

25

„Dušo, jesi li to stvarno ti?”
„Da, mama, jesam. Ja...”
Zvuk majčinog glasa s druge strane pucketave veze izazvao je suze
u Sesilinim očima.
„Kako si? Kako je tata? I Mejmi, naravno? Da li se porodila?”
„Polako, jedno po jedno, Sesili”, nasmejala se majka. „Danima
pokušavam da te dobijem telefonom da ti javim da je Mejmi rodila
slatku devojčicu kojoj je dala ime Kristabel. Tata nije baš zadovoljan
jer se nadao dečaku, da ima 'saveznika’, kako je rekao, ali, oh, Sesili,
ona je predivna malena.”
„Jesu li obe dobro?”
„I te kako. Po Mejminim rečima, porođaj je bio lak i neprestano
pita zašto se toliko žena žali zbog toga.”
„Mora da je zbog onih časova gimnastike koje je uzimala”, kazala
je Sesili. „Molim te, pozdravi je i reci joj da jedva čekam da vidim
svoju malu sestričinu. Poslaćeš mi njenu fotografiju, mama, zar ne?”
„Hoću, naravno. Kako je u Keniji?”
„Pa... Dobro je, mama.”
I toliko vruće da se ponekad ne može disati, i toliko čudno i samotno ovde
u Mandui hausu, i umalo me nije pojeo gladan lav, i mnogo mi nedostajete...
„Dakle, kad dolaziš kući? Tata kaže da su svi zabrinuti zbog rata.
Neki govore da je neizbežan.”
„Znam, mama, i ja sam to čula, ali...”
„Zato sam mislila da bi možda bila dobra ideja da što pre otputuješ
avionom u Englesku, mila. Odande bar možeš, ako se nešto desi, da
se ukrcaš na brod preko Atlantika. Odri kaže da će te rado ugostiti u
Vudhed holu dok...”
„Dok se Džek i Patriša ne venčaju”, Sesili je dovršila rečenicu.
Telom joj je prostrujao laki drhtaj, ne samo zbog toga što majka stavlja
neprijatnost zbog njenog bivšeg verenika ispred bezbednosti svoje
kćeri, već i zbog same pomisli da ikada više kroči u Vudhed hol.
„Stvarno, mama, iako žarko želim da se što pre vratim kući, ovde
mi je sasvim dobro. Ako zaista izbije rat, moj prijatelj Tarkvin se kune
da to neće odmah pogoditi i Keniju. Zašto mi onda ne bi rezervisala

318

kartu za april?”
Drugim recima, odmah nakon venčanja...
„Jesi li sigurna da ne želiš da ostaneš kod Odri u Engleskoj?”
„Potpuno sigurna”, odvratila je Sesili odlučno.
„Dobro onda, kazaću tati da se poštara za rezervaciju. Oh, toliko

mi nedostaješ, dušo, i mi svi...”
Dorotijin glas se izgubio u etru, a pucketanje veze se pojačalo.

Sesili je spustila staromodnu slušalicu na viljušku telefonskog aparata
pa, ruku prekrštenih na grudima, izašla na terasu da uživa u pogledu.

Možda bi trebalo da se vrati kući koliko sledeće nedelje, dovraga i
sa Džekovim venčanjem.

„Koga briga?”, prošaptala je babunu koji je zurio u nju
procenjujući hoće li mnogo rizikovati ako skoči na sto na verandi, da
ukrade nešto od doručka koji je upravo servirao Čege, mlađi sluga,
po starešinstvu odmah do Alikija.

„Bu!” Pljesnula je rukama i zakoračila prema babunu, koji je ostao
da sedi i lukavo je gledao. “Beži!”, viknula je, pa se konačno povukao.
Sesili je sela za sto i, pijuckajući vruću jaku kafu, slušala sad poznate
krike, gakanje i dozivanje životinjskog sveta koji su najavljivali
početak dana u Mandui hausu. Doručkovala je ovde sama svakog
dana već gotovo tri nedelje. Po povratku sa safarija, Čege joj je uručio
pismo.

„Od mamsahib za memsahib”, rekao je.
Kiki ju je u pismu obavestila da je morala da ode u Najrobi, da
pruži podršku bolesnoj Alis, i da je povela Alikija sa sobom. Dodala
je da će se vratiti „dok trepneš”, ali nekoliko dana kasnije stigao je
Aliki da uzme gospodaričin kovčeg sa odećom. Objasnio je da će Kiki
ostati duže u Najrobiju i ubrzo otišao.
Sesili je dobro znala da je to što joj je Aliki rekao zapravo laž; videla
se s Ketrin koliko prethodne nedelje, kad je s Makenom i Čegeom išla
u Gilgil.
„Oprosti, molim te, što se nisam javljala”, izvinila joj se Ketrin, „ali
zaokupilo me je venčanje, između ostalog.”
Kad ju je Sesili pitala kako je Alis i kada bi mogla izaći iz bolnice,
Ketrin ju je iznenađeno pogledala.
„Oh, pa vratila se kući pre dve nedelje. Uporno je tvrdila da više
ne može da ostane u bolnici ni minuta, pa sam je ja negovala na farmi

319

Vandžohi. Već joj je mnogo bolje i pominje odlazak na safari u Kongo,
mada je, naravno, zabrinuta kao i svi mi zbog situacije u Evropi, i
kako će se to odraziti na Afriku... Bože, ne mogu da verujem da ti Kiki
nije rekla da se Alis vratila.”

„Nisam videla Kiki nedeljama”, objasnila je Sesili. „Aliki mi je
kazao da je u Najrobiju.”

„Pa, možda i jeste verovatno je odsela u klubu Mutijaga, mada
moram reći da nije lepo tako ostaviti kumicu. Bilo kako bilo, čim
prođe ovo moje venčanje, konačno ču se preseliti u naš novi dom, pa
ćeš biti veoma dobrodošla i možeš ostati kod mene i Bobija. Sigurno
si usamljena u Manduiju, draga.”

„Oh, dobro mi je, Ketrin. Sigurna sam da će se Kiki brzo vratiti
kući.”

„Dobro onda, dušo, moram da požurim moram do podneva da
odnesem kod štampara pozivnice za venčanje. Vidimo se na venčanju
sledeće nedelje.”

„Da, i srećno!”, doviknula je Sesili za njom.
Dva dana pošto je srela Ketrin u Gilgilu, Sesili još nije imala vesti
od Kiki. Niko od posluge u kući nije govorio dobro engleski, a osim
toga ne bi ni bilo u redu da se kod njih raspituje gde je njena kuma...
Povrh svega toga, očigledno je pokupila nekakav virus, jer je
svakoga jutra posle doručka osećala mučninu, a do dva po podne
jedva je uspevala da se popne stepenicama na sprat, da odspava.
Očekivala je da će proći, ali pomislila je sa uzdahom uzevši komad
hleba i gledajući ga osetila je žuč u grlu i samo se pogoršalo.
Shvativši da će gotovo sigurno povratiti kafu, Sesili je ustala i brzo
krenula preko terase. Svesna da neće uspeti da stigne u toalet na
vreme, jurnula je iza nekog žbunja i ispovraćala se u cvetnu leju.
„Oh, bože, bože”, zaječala je brišući oči. „Sigurno ti nešto fali,
Sesili.” Polako je ušla u svežu unutrašnjost kuće i jedva se popela uz
stepenice da bi popila malo vode, a onda prilegla dok mučnina ne
prestane.
„Oh, Sesili”, promrmljala je, „šta ćeš sad?”
Nakon nekoliko minuta ušla je Murata da joj sredi sobu, pa
iznenađeno stala kad je ugledala Sesili kako leži na nenameštenom
krevetu.
„Jeste li bolesni, bwana?.”

320

„Bojim se da možda jesam”, priznala je, jer se osećala toliko loše
da više nije mogla da laže.

„Možda je malarija.” Murata je spustila naslaganu čistu posteljinu
i prišla Sesili. Pažljivo je spustila hladan dlan na njeno čelo pa hitro
povukla ruku.

„Niste vrući, bwana, znači dobro. Da zovemo doktora, da?”
„Ne, ne još. Možda sutra, ako mi ne bude bolje.”
„Dobro, odmarajte se.” Murata joj je klimnula glavom i izašla iz
sobe.
Sesili je zadremala i do ručka se osećala dovoljno dobro da ustane
i pojede malo supe i hleba. Sva srećna jer nije povratila ručak, Sesili je
izabrala novu knjigu iz biblioteke i smestila se na omiljenu ležaljku u
hladu drveta sikamore. Nekoliko minuta kasnije začula je zvonki
smeh svoje kume, koja se pojavila na terasi, u pratnji kapetana
Tarkvina Prajsa i Alikija.
„Stigla sam, draga!”, doviknula joj je preko travnjaka, spazivši je.
„Oprosti mi što sam te tako dugo ostavila samu, ali sad smo se vratili,
zar ne, Tarkvine?”
„Da, ljubavi, jesmo”, odvratio je Tarkvin, toplo joj se smešeći.
„Dođi da me zagrliš, Sesili.” Kiki je raširila ruke i Sesili joj je prišla.
„Bože, malo si mi ispijena. Jesi li dobro?”
„Izgleda da sam dobila neki virus, ali sad mi je bolje.”
„Trebalo je da kažeš nekom od posluge pa bih dojurila kući i
poslala po doktora Bojla. Aliki, hajde da proslavimo uz šampanjac!
Tarkvin ima nekoliko dana odsustva pa smo došli iz grada, da
udahnemo malo svežeg vazduha.”
Tek tada joj je sinulo Kiki je sa obožavanjem gledala naviše, u
Tarkvina, koji je verovatno, sigurno bio bar deset-petnaest godina
mlađi od nje.
Posle deset minuta sedeli su oko stola na verandi, Kiki je pušila i
ljuštila šampanjac s Tarkvinom, a Sesili se čvrsto držala čaja. Kiki im
je pripovedala o terevnkama u klubu Mutijaga zloglasnom, pomislila
je Sesili i o tome kako su se zabavili na nekoj utakmici pola.
A ja sam ovde brinula o tvome zdravlju dok si ti gotovo izvesno
ljubavisala s tvojim mladim britanskim oficirom i provodila se u Najrobiju,
pomislila je Sesili i najednom joj je ponovo pripala muka.
„Izvinite me, Kiki, Tarkvine, još uvek se ne osećam dobro. Idem u

321

svoju sobu da se odmorim.”
„Naravno”, odvratio je Tarkvin. „Molim te, javi nam ako treba da

pozovemo doktora Bojla, važi?”
Gore u sobi, Sesili je legla, a žamor razgovora pod njenim

prozorom se nastavio. Iako nije bilo razloga da Kiki ne potraži utehu
u naručju drugog muškarca najzad, udovica je, bez obaveza Sesili nije
mogla a da se ne seti kako ju je Kiki upoznala s Tarkvinom na
novogodišnje veče. Za onih nekoliko dragocenih minuta u njegovom
naručju na plesnom podijumu, Sesili se pitala da nije taj šarmantni
Englez možda za nju. Ali ne; gotovo sigurno je već bio Kikin
ljubavnik, kog je te večeri pozajmila kumici da bi je spasla društvene
sramote.

Džek, Džulijus i Tarkvin... u roku od nekoliko nedelja, sva trojica
su odigrala neku ulogu u gubitku njenog samopouzdanja. Njujork,
Engleska, Kenija... Dođavola! Neuspešna je kao žena širom zemaljske
kugle. A još je više mrzela sebe zbog toga što je, pre odlaska iz
Vudhed hola, ostavila Doris svoju adresu u Keniji, da je preda
Džulijusu...

„Tako si patetična, Sesili”, promrmljala je ojađeno. A još je
patetičnije, pomislila je, što svakoga dana ispitujem poslugu da li je stiglo
za mene neko pismo iz Engleske.

Sesili se nemirno prevrtala po krevetu, pa je ustala i prišla prozoru,
taman na vreme da vidi kako Kiki, sad u otmenom prugastom
kupaćem kostimu, korača prema jezeru držeći se za ruke s
Tarkvinom, čije se preplanulo i snažno telo sad videlo, pošto je bio u
kupaćim gaćama.

Posmatrala ih je kako ulaze u vodu, kako se smeju, a onda je
Tarkvin privio Kiki u zagrljaj i ljubio je onako, Sesili bi rekla temeljno.
Setila se Bila Forsajta i njegove izjave da ne voli ljude.

I zapitala se da li mu se i ona u tome pridružila.

Srećom, u narednih nekoliko dana Sesilina bolest se povukla.
Pošto je izbacila uobičajenu jutranju jaku kafu, otkrila je da bi mogla
da pojede malo hleba i žitarica. Nije pila nikakav alkohol, što je
mnogo nerviralo Kiki.

322

„Zaboga, izgubila si volju za životom dok sam bila odsutna. Zar
nećeš ni gutljaj?”, rekla je Kiki kad je Aliki doneo martini.

„Kiki, dušo, ostavi devojku na miru, važi?”, kazao je Tarkvin i
pogledao Sesili kao da se izvinjava. „Očigledno se oporavlja od
bolesti.”

Iako je bila zahvalna Tarkvinu što ublažava Kikinu razdražljivost,
Sesili se držala dalje od njih kad god je mogla, što je bilo prilično lako
s obzirom na to da su retko ustajali iz kreveta pre ručka, kad je kratko
bila s njima na verandi, a onda bi odjurili na popodnevnu dremku.
Prozorsko sedište u njenoj sobi postalo joj je omiljeno mesto u kući.
Sklupčala bi se na njemu i, na svežem povetarcu s ventilatora na
plafonu, koji je ublažavao spoljašnju vrućinu, posmatrala je kroz
dvogled kretanje živog sveta oko jezera.

Danas je krdo nilskih konja, kojima je u sebi dala imena, dremalo
kao i obično, svi izvaljeni na stranu. Oko njih su male rogate antilope
grickale lokvanje po rubu jezera, i nimalo im nije smetalo hrkanje
ogromnih stvorenja oko njih. Malo dalje, u vodi, debla osušenog
drveća pružala su granje ka nebu i bila zgodno mesto za najrazličitije
vrste ptica, od malih vodomara do teških pelikana.

„Kako mogu da sedim ovde i gledam sve ovo, a da budem tako
tužna?”, Sesili je prekorila sebe. „Da je Mejmi ovde, već bi bila napolju
i plivala u jezeru, veslala, živelal 'Sumorna si’, kazala bi mi i..

Zbog pomisli na sestru i njeno novorođenče, koji su bili tako
daleko, očajnički je tražila neke pozitivne misli, koje su joj izmicale
isto tako brzo kao što bi i došle.

Začulo se odsečno kucanje na vratima i pojavila se Murata noseći
zelenu svilenu haljinu koju će Sesili obući za Ketrinino i Bobijevo
venčanje za dva dana.

„Divna je, bwana”, kazala je Murata dok ju je pažljivo stavljala na
vešalicu u ormaru. „Sutra pakujemo kovčeg, da?”

„Da, hvala ti, Murata.”
„Ja nikad videla Najrobi, veliki grad”, rekla je Murata. „Vi imate
sreću. Da spremim kupku, da?”
Pre no što je Sesili uspela da joj odgovori, Murata je iščezla i
ostavila je da dalje prekoreva sebe što ne prestaje da se valja u
samosažaljenju kao nilski konj u blatu. Znala je da bi Murata smesta
menjala svoj život za njen.

323

Prišla je ogledalu i osmotrila svoj odraz.
„Ima da ideš na to venčanje i da se prokleto dobro provedeš, jesi li
čula?” I to rekavši, Sesili se okrenula i pošla u kupatilo.

„Samo se postaraj da ti daju moju uobičajenu sobu u Mutijaga klu-
bu, važi? Onu što gleda na vrt, a ne na ulicu”, kazala je Kiki kad je
Sesili ušla na zadnje sedište bugatija. „Zvao si ih da im javiš unapred,
zar ne?”, Kiki se okrenula prema Alikiju, koji je stajao pored nje.

„Da, memsahib.”
„I pozdravi mi Alis i sve ostale koji me ne mrze”, rekla je Kiki
Sesili, pa se usiljeno, promuklo nasmejala. Bilo je očigledno da je
uvređena jer nije pozvana na venčanje. “I divno se provedi, važi?”
„Hoću, obećavam”, potvrdila je Sesili.
„A mi ćemo se za to vreme provoditi ovde, jelda, Tarkvine?”
„Hoćemo, dušo”, odgovorio je Tarkvin pa prišao i poljubio Kiki u
tamnu kosu. „Doviđenja, Sesili, recite svim momcima u uniformi da
se uskoro vraćam da ih dovedem u red.”
„Hoću. Ćao.” Sesili im je veselo mahala, a onda odahnula kad je
bugati lagano sišao s prilaza kući.
Dok su se vozili uz jezero, ka Najrobiju, iako je bila uznemirena što
ide na venčanje gde će se suočiti s morem nepoznatih ljudi, Sesili je
bila i uzbuđena. Pošto je više nedelja bila zatvorena sama u Mandui
hausu, možda će je obodriti boravak u prometnom gradu. Osim toga,
interesovalo ju je da sama vidi klub Mutijaga, o kojem je toliko slušala.
Još jednom se pogledala u ogledalo pre no što je krenula, i pomislila
je kako izgleda u najmanju ruku pristojno u smaragdnozelenoj
svilenoj haljini i odgovarajućem šeširu s belom satenskom trakom,
vezanom u uštirkanu mašnu. Skinula je duge bele satenske rukavice
i spustila ih na sedište pored sebe, a kako je putovanje proticalo,
poželela je da skine i haljinu koja joj je, izgleda, postala užasno tesna
otkad ju je nosila poslednji put, na večeri u Vudhed holu.
„A šta si očekivala, Sesili? Osim onog safarija, jedva da si uopšte
izlazila iz svoje sobe”, promrmljala je i obećala sebi da će svakog jutra
ići na plivanje u jezeru kad se vrati u Mandui haus.

324

Dok su se približavali gradu, radoznalo je izvirivala kroz prozor,
ali mogla je samo da nazre zgrade centralnog Najrobija sa svoje leve
strane, između bezbrojnih straćara, nasumično izgrađenih pored
puta.

„Očigledno nije Menhetn”, nasmejala se kad je Makena skrenuo
bugatijem do prašnjavog glavnog puta. Zaustavili su se pred kapijom
i promolio je glavu kroz prozor da kaže nešto dežurnom čuvaru.
Kapija se otvorila, ušli su i vozili se pored besprekornih zelenih
travnjaka po kojima su bili zasađeni hrastovi, kestenovi i afrički
bagrem, što je Sesili podsetilo na engleske parkove. Zaustavili su se
pred jednospratnom građevinom ružičastom kao losos, sa otmenim
krovom od crvenog crepa i prozorima s čistim, belim žaluzinama.
Uza zidove su rasle palme i uredno potkresana živica, a ulaz su krasili
mali dorski stubovi. Sesili još nije videla zgradu u Africi koja se više
isticala civilizovanim izgledom. Zakoračila je iz kola pred dvokrilnim
vratima, gde ju je dočekao muškarac koji je izgledao kao mlađa
verzija Alikija.

„Dobar dan, memsahib. Smem li da vas pitam za vaše ime?” „Sesili
Hantli Morgan, gospodine.”

„Došli ste na venčanje gospodina i gospođe Sinkler?”
„Tako je”, odgovorila je Sesili pa je čovek prešao penkalom niz
dugački spisak imena.
„Gospođa Sinkler vas je več najavila. Ali!” Okrenuo se ka senovitoj
unutrašnjosti i pucnuo prstima. Pored njega se odmah pojavio sluga.
„Molim te, otprati gospođicu Hantli Morgan u njenu sobu.”
Ali je uzeo njen prtljag od Makene, koji joj je salutirao i vratio se u
bugati. Dok je prolazila s lakejom kroz recepciju s drvenim podom,
pa duž nekoliko uskih hodnika, Sesili je već čula žamor glasova koji
su dopirali odnekud iz zgrade.
„Izvolite, memsahib. Soba broj deset”, rekao je Ali.
Sesili je ušla u spartanski strogu celiju samo s jednim prozorom,
krevetom, komodom sa umivaonikom odozgo, i ormarom koji je ličio
na mrtvački sanduk podignut u uglu.
„U redu, memsahib?'
„Savršeno, hvala.”
Pošto je Ali izašao i zatvorio vrata za sobom, Sesili je zavrtela
glavom u neverici; zamišljala je da je klub Mutijaga neka vrsta afričke

325

Valdorf Astorije. Nije joj bilo važno to je samo mesto gde će prenoćiti
ali nije mogla da zamisli Kiki kako spava u ovakvoj sobi.

Popravila je šešir pred ogledalom, dodala još malo ruža na usne,
pa pogledala u vrata koja vode napolje, na zabavu. Duboko je
udahnula, otvorila ih, a onda, nemajući pojma na koju stranu hodnika
da krene, odlučila je da prati žagor okupljenog sveta. Konačno se
obrela u pustoj trpezariji, sa stolovima ukrašenim nežnožutim
ružama i cvetnim venčićima, na kojima je bio postavljen srebrni
pribor za jelo, uglačan do visokog sjaja. Stolovi su se prostirali i dalje,
na verandi, iza koje je stajala gomila gostiju koji su pili šampanjac.
Sesili se osećala kao da korača kroz prekrasan vrt pun egzotičnih
rajskih ptica. Bar su joj tako izgledale žene, jer su sve bile u
raznobojnim svilenim haljinama, a dragulji koje su nosile presijavali
su se na svetlosti kasnog popodneva. Što se muškaraca tiče, oni su
ličili na jato pingvina, u frakovima i s belim leptir-mašnama. Pojavila
se s druge strane gomile i ugledala Bobija i Ketrin, koja je nosila
jednostavnu ali lepu haljinu od čipke, koja je obuhvatala njenu bujnu
figuru i isticala nežna gola ramena. Divnu riđu kosu krasile su joj ruže
boje slonovače i Sesili se nasmešila pomislivši kako je njena prijateljica
slika i prilika sreće.

„Šampanjac, gospođo?”, upitao ju je konobar u prolazu.
„Imate li vode?” Sesili nije htela ništa da rizikuje; neće povraćati u
grmlju među elitom ovdašnjeg visokog društva.
„Sesili, draga!” Ketrin joj je mahnula, a pred njom je blesnuo blic.
„Samo još par fotografija i evo me da te upoznam sa svima.”
„Nema problema!”, doviknula joj je Sesili, zadovoljna time što će
posmatrati okupljeno društvo dok bude čekala. Tamo je bila tanana
Alis, u dugoj, safirnoplavoj haljini s perlicama. I Ajdina (koju je
poslednji put videla kako gola trči ka jezeru u Mandui hausu), u
haljini od purpurne svile koja se prelivala, i sa odgovarajućim tur-
banom na glavi. Među ženama je stajao samouvereno šarmantan
muškarac plave kose i plavih očiju. Iz daljine ju je barem bojom kose
podsetio na Džeka. Za starijeg muškarca, bio je izuzetno privlačan, i
dve žene pored njega upijale su svaku njegovu reč.
„Sesili, draga! Hvala ti mnogo što si došla.” Pored nje se pojavila
Ketrin, vukući Bobija sa sobom.
„Divno izgledaš, Ketrin.”

326

„Izgleda, zar ne?” Bobi je obgrlio suprugu oko ramena i poljubio
je u kosu.

Ketrin je ispružila levu ruku i pokazala joj burmu. „Gledaj, Sesili,
to se stvarno dogodilo. Pošto sam ga toliko godina volela izdaleka,
san mi se ostvario.”

„Mnogo se radujem zbog vas oboje”, kazala je Sesili, i stvarno je to
mislila. Ako ovo nije bila prava ljubav, onda ona nije znala staje.
„Kako je prošla jučerašnja ceremonija?”

„Potpuno drugačije od ove ovde”, odgovorila je Ketrin. „Bila sam
u pamučnoj haljini i došli su svi tatini Kikuju u ceremonijalnoj odeći
nikad nisi videla tako ekstravagantan nakit! Bilo je, zapravo,
savršeno, i na kraju službe otpevali su nam svoju tradicionalnu
svadbenu pesmu.”

“U kojoj sam uživao mnogo više nego u Amazing Grace”, prekinuo
ju je Bobi sa osmehom.

„Je li tvoj otac ovde?”
„Ne, rekao je da mu je to predaleko za putovanje, a kao što znaš,
ovakve prigode nisu za njega. Hajde sad sa mnom da te upoznam sa
ostalima iz Doline, onima koje još nisi srela”, osmehnula se Ketrin.
Pošto se rukovala s najmanje dvadesetoro ljudi, Sesili je zaboravila
imena svih njih. Lord ovaj i eri onaj, i žene sa imenima Babls i Flosi i
Tati.
„I naravno naša draga Alis, koju poznaješ i koja je ustala iz
bolesničke postelje da bi danas bila ovde”, kazala je Ketrin dok ju je
vodila ka novom krugu ljudi. „Sečaš se Sesili, zar ne, Alis?”
„Naravno da se sećam. Divno izgledaš, Sesili. Zar ne, Džose?”
Sesili je videla kako Alis sa obožavanjem zuri u onog zgodnog
plavokosog muškarca kog je već bila primetila. Njegove oči kao u
sokola najpre su se fokusirale na njeno lice, a onda je prešao
pogledom po njenom telu kao da procenjuje koliko vredi.
„Zaista”, kazao je izrazito engleskom dikcijom. “A ko ste vi
zapravo?”
„Kumica Kiki Preston, naravno!”, progovorila je Ajdina, koja je
stajala s Džosove druge strane. „Neverovatno mi je da te bubnjevi
džungle još nisu obavestili o svemu što se tiče najnovije i najmlađe
pridošlice u naše društvo”, kazala je Ajdina otežući. „Sesili, dušo, ovo
je Džoslin Hej, eri od Erola moj bivši muž.”

327

Znači to je čovek o kojem mi je Ketrin pričala... pomislila je Sesili kad
je Džos prineo njenu ruku usnama.

„Drago mi je, Sesili. Dakle, odseli ste u Mandui hausu?”
„Da, jesam”, uspela je da promuca, jer je, uprkos razlici u go-
dinama, taj čovek bio stvarno „kao iz snova”, što bi rekla Prisila.
„Kakva šteta što više ne živim u palati Džin pored jezera, jer bih
vas inače mogao pozvati i vašu kumu, naravno na ručak ili večeru.
Nažalost, moja supruga Moli je veoma bolesna, pa moramo da
budemo blizu bolnice.”
„Oh, veoma mi je žao što to čujem”, odvratila je Sesili, nesposobna
da odvoji pogled od njegovog.
„Hoćete li dugo ostati u Keniji?”, upitao ju je.
„Pa, ja.”
„Hajde, Sesili, moraš da upoznaš još mnogo mojih prijatelja, ne
mogu da dozvolim da te Džos zauzme celo veče.” Ketrin ju je odlučno
uzela za ruku i, skoro kao da ju je uhapsila, povela je dalje. Sesili se
nije mogla uzdržati da se ne osvrne i otkrila je da je on još gleda.
„Stvarno, Sesili, mislila sam da si otporna na Džosov šarm. Totalno
si satrvena!” Ketrin je zakolutala očima. „Stvarno ne znam šta on to
radi ženama, ali svima klecaju kolena kad im se približi. Ionako je
prestar za tebe.” Ketrin je uzela čašu vode koju je konobar doneo
Sesili. „Popij, da se povratiš. On ima trideset sedam godina, za ime
boga!”
„Isto koliko i tvoj Bobi!” Sesili se vratio glas. “U svakom slučaju,
jasno mi je šta sve vide u njemu. Neverovatno je zgodan i veoma
šarmantan.”
„Draga”, presekla ih je Alis u razgovoru. „Smem li da te ukradem
za trenutak? U kuhinji žele da znaju kolika treba da bude pauza
između jela.”
„Izvini, Sesili, odmah se vraćam. Budi dobra dok me nema”,
dobacila joj je Ketrin koračajući za Alis kroz gomilu.
Sesili je otpila gutljaj vode i, pošto ju je sunce peklo kroz svileni
šešir, otišla u hlad velikog grma prepunog veličanstvenih cvetova.
„Divan je, zar ne?”, začula je glas iz dubine rastinja. „To je
hibiskus, znaš. Često pomišljam kako bih, kad bih imao vrt, svuda
posadio hibiskuse.”
Pored nje se pojavio Bil u svečanom odelu, u kojem nimalo nije

328

ličio na sebe.
„Izvini ako sam te uplašio samo sam hteo da budem sam, iskreno

rečeno.”
„Oh, shvatam”, odvratila je Sesili i osetila kako joj obrazi rumene,

pa se zapitala da li on zaista uživa u tome da je šokira.
„Ako smem da kažem, baš si se lepo doterala.” Bil je pokazao

njenu haljinu.
„I ti takođe”, odgovorila je.
„Jesi li prebrodila šok od toga što za dlaku nisi bila lavlji doručak?”
„Jesam, da. I hvala ti još jednom što si me spasao.”
„Bilo mi je zadovoljstvo, madam.”
Nastala je pauza u razgovoru dok su oboje zurili u gomilu sveta.
„Podsećaju me na flamingose na jezeru Nakuru, kad se skupe da

se ispričaju pa ponovo krenu nazad u svoja staništa u brdima, siti od
pića i hrane”, rekao je Bil. „Nije moja omiljena scena, kao što možeš
da pretpostaviš, ali Ketrin i Bobi su mi mnogo dragi pa sam obuzdao
prezir i došao. Bar na sat-dva.”

„Nisi doveo Nigasija sa sobom?”
„Zapravo, jesam. Čuva pikap, spreman za brzo bekstvo.”
„A nisi ga pozvao unutra?”
„Bih da sam mogao, gospođice Hantli Morgan, bih da sam mogao.
Ovde vlada strogo pravilo da crnci ne mogu biti članovi. Što je
pomalo smešno, zar ne? S obzirom na činjenicu da rade ovde i da ih
u ovoj zemlji ima na stotine hiljada puta više nego nas. Eh,
kolonijalizam. Odakle crpi toliku nadmenost, pitam se.”
„Vaša britanska kraljica Viktorija možda ima neke veze s tim.”
„Da, zaista. Možda.” Bil ju je pogledao. „Moram reći da te nisam
doživeo kao ljubiteljku istorije.”
„To sam studirala na Vasaru”, kazala je Sesili, i prvi put u sebi
zahvalila ocu što joj je sugerisao da je to možda korisniji predmet od
ekonomije.
„Zaista? E, to je stvarno nešto.” Bil je pružio ruku da uzme čašu
šampanjca od konobara. “I šta nameravaš da radiš sa svojim
obrazovanjem, ako smem da pitam?”
„Ništa naročito”, Sesili je slegla ramenima. „Šta žene mogu da
’rade’ sa svojim znanjem?”
„Upravo si ukazala na to da je sve ovo britansku imperiju stvorila

329

žena”, suprotstavio se.
„Ja, nažalost, nisam imperatorka. A i ne želim da budem.”
„Samo da znaš da ovde mnogo ’imperatorki’ stoji oko tebe barem

one to misle o sebi. A i imperatora, takođe. Ali lako je biti krupna riba
u maloj bari, sve dok ima kedera to su sitne ribe, draga što plivaju oko
njih, spremne da zauzmu drugo mesto. Eno tamo, na primer.” Bil je
pokazao ka Džosu Erolu, pored kog su stajale Ajdina i Alis. „Svi
moraju da nauče da dele. Znaš šta mislim.”

„Da, rekla bih da znam.”
„A sad te više ne smem zadržavati na najsvečanijem slavlju ove
godine. Upravo sam čuo da su Nemci ušli u Prag. Na ivici smo novog
svetskog rata. Da sam na tvome mestu, požurio bih kući, u Ameriku,
dok ne bude prekasno.”
„Oh, gospode!” Sesili je užasnuto pogledala Bila. „Kad si to čuo?”
„Džos Erol mi je u stvari prijatelj, on me je ubedio da dođem
ovamo i da se nastanim u Africi. Danas mi je to rekao u poverenju.
On je zamenik direktora Centralnog komiteta za ljudstvo i dužnost
mu je da planira raspoređivanje vojnog i civilnog personala. Zakleo
sam se na tajnost, naravno Džos ne želi da ta vest pokvari slavlje
srećnom paru, ali... Bojim se da je ishod nepredvidiv. Čemberlenova
Deklaracija o miru upravo je ozbiljno i istinski narušena. Dakle, pošto
sam se pojavio ovde, idem nazad na farmu, da izračunam koliko će
grla stoke britanska vojska najverovatnije rekvirirati za predstojeći
rat, jer će pre biti rata nego što neće, rekao bih. Laku noć, Sesili.”
Bil joj se malo naklonio, a onda se udaljio u pravcu kojim je i došao
kroz živicu hibiskusa.

Na večeri, sat kasnije, Sesili nije mogla da jede gotovo ništa. Pored
nje je za stolom sedeo neki Persi, koji je upravljao naftnom kompa-
nijom Šel u istočnoj Africi. S njene druge strane sedeo je neki ser
Džozef, koji je, izgleda, do pre dve godine bio generalni guverner
Kenije. Bilo je očigledno da se nekako raširila vest o onome što joj je
Bil rekao u tajnosti, jer su njena dva suseda za stolom, posle nekoliko
minuta razmenjivanja formalnosti, prigušenim glasom razgovarali

330

iznad njene glave. Barem je Džos Erol sedeo naspram nje, pa je imala
u šta lepo da gleda, ali on je po svemu sudeći bio zanet ženom pored
sebe, Filis, koju su joj predstavili kao suprugu onog Persija, naftaša.
Premda inače nije bila sklona da komentariše izgled drugih žena,
Sesili nije odolela a da se ne zapita šta je tako privlačno Džos našao u
toj ženi. Ruke su mu neprestano lebdele nad delovima njenog tela,
iako je bila stvarno obična i zdepasta.

„Kako se snalazite, draga?”
Jedna mlađa žena ili bar mlađa u poređenju s većinom gostiju
okrenula se ka njoj kad je zasvirao orkestar i kad je polovina društva
za stolom otišla na plesni podij um.
„Oh, dobro, hvala”, slagala je Sesili.
„Ja sam Etni Boji, udata sam za Vilijama; možda ste čuli za njega
on je ovdašnji lekar.”
“Oh, da, naravno. Lečio je Alis, zar ne?”
„Da, pokušavao je, ali, kao što verovatno znate, prilično je teško
nju lečiti. Smem li?” Etni je pokazala na upražnjenu stolicu pored Šel
naftaša.
„Pa naravno.”
„Ketrin mi je rekla da večeras pripazim na vas. Ume da bude
naporno suočiti se sa ovom gomilom, naročito kad je čovek sam.”
„Da, svojski se trudim da upamtim ko je ko, ali.
„Može da bude strašno zbunjujuće, naročito pošto je mnogo nas
povezano brakovima”, nasmejala se. „Kako vam je kuma? Videla sam
je ovde pre nekoliko dana, izgledala mi je veoma raspoloženo, kao i
obično. Stvarno je, ovako ili onako, prošla kroz težak period.”
„Da, jeste.”
Možda zbog jake vrućine te noći, ili zbog male čaše šampanjca koju
je popila da nazdravi srećnom paru, da ne pominjemo strašne vesti o
Čehoslovačkoj, tek Sesili se osećala veoma loše. Vrtelo joj se u glavi i
uzela je tašnu da iz nje izvadi lepezu.
„Jeste li dobro, draga?”
„Da, samo je tako strašno toplo...”
„Hajde da vas odvedemo unutra, može? Vilijame”, Etni je pozvala
svoga muža preko stola, „ovo je Kikina kumica Sesili, pozlilo joj je od
vrućine. Dajte mi ruku, draga.”
Na Sesilino poniženje, doktor i njegova supruga pomogli su joj da

331

ustane sa stolice i pridržavali je kad su ušli u sveži salon. Ventilator
na tavanici hladio ju je povetarcem kad je sela u kožnu fotelju, a
doktor Boji joj davao da pije vode.

„Je li malo bolje, draga?”, upitao ju je.
„Jeste malo. Izvinjavam se što sam na smetnji.”
„Ne budite ludi, potpuno je razumljivo. Nego, da li ostajete ovde
preko noći ili treba da zovemo vozača da vas vrati kući?”
„Ostajem ovde.”
„Puls vam se malo smirio”, rekao je doktor Boji i povukao prste s
njenog zapešća. “I siguran sam da će vas san oporaviti, ako uopšte
bude moguće spavati uz ovu buku.” Osmehnuo se kad je orkestar
zasvirao uvodne tonove pesme Zar nije slatka. „Moja žena će vas
odvesti u sobu, a ja ću svratiti da vas vidim sutra ujutru.”
„Oh, sigurna sam da neće biti potrebe”, kazala je Sesili, a Etni se
pojavila s ključem njene sobe u ruci. Pomogla je Sesili da ustane pa su
polako pošle iz prostorije, a onda hodnikom, dok su muzika i smeh
postajali sve tiši i udaljeniji.
„Da li vas je nedavno već hvatala vrtoglavica?”, upitala je Etni.
Sesili se osećala tako loše i ojađeno da nije mogla da laže.
„Da, nekoliko puta, ali sigurna sam da je to samo od vrućine.”
„Onda će moj muž doći ujutru da proveri kako ste. Bolje sprečiti nego
lečiti, zar ne? Onda laku noć, draga Sesili”, kazala je kad su se
zaustavile pred vratima sobe koja je Etni otvorila.
„Laku noć i mnogo vam hvala na ljubaznosti.”
Pošto je sela na krevet i povukla rajsferšlus na boku haljine, Sesili
je odahnula od olakšanja, činilo joj se da tek sad može da diše, prvi
put tokom cele večeri. Navukla je spavaćicu, legla pod pokrivač i
sklopila oči. Iako je orkestar svirao do duboko u noć, Sesili se nije ni
pomakla.

Probudilo ju je kucanje na vratima. S velikim naporom se prizvala
k svesti.

„Ko je?”
„Doktor Boji. Mogu li da uđem?”

332

Pre no što je uspela da odgovori, vrata su se otvorila i u sobi je
stajao doktor Boji s lekarskom torbom.

„Dobro jutro, Sesili. Da li vam je bolje?”
„Dobro sam spavala, hvala.”
„Odlično. San je najbolji lek za sve. Eto, mislio sam da svratim i
pregledam vas pre nego što pođete.”
„Stvarno sam dobro, doktore, i...”
„Video sam kapetana Tarkvina Prajsa pre nekoliko minuta posle
jučerašnjih vesti o Hitleru, veliki je metež u baru za gospodu. Pitao
me je da li sam vas video sinoć na proslavi pa sam mu rekao da jesam
i ispričao mu da vam nije bilo dobro. Kapetan Prajs mi je kazao da vas
to već neko vreme muči. Zato hajde da vas pregledam, može?”
Sa uzdahom neprijatnosti, Sesili se podvrgla pipanju, kuckanju i
pritiskanju, i odgovarala na beskonačna pitanja. Doktor Boji je
izvadio stetoskop iz ušiju i pogledao u nju.
„Jeste li udati, draga moja?”
„Ne, nisam. Bila sam verena do pre Božića, ali s tim je završeno.”
„Pre Božića, kažete?”
„Da.”
„A kad ste imali poslednju mesečnicu?”
„Ovaj, ja...” Sesili je osetila kako je pocrvenela. Nikad u životu nije
razgovarala o tome s nekim muškarcem. „Nisam sigurna.”
„Pokušajte da se setite.”
Sesili, koja nikad nije imala redovnu menstruaciju, poslušala gaje.
„Mislim da je to bilo neposredno pre nego što sam krenula na put
ovamo.”
„A kad je to bilo?”
„To je bilo poslednje nedelje januara. Tako da sam imala...
mesečnicu otprilike dve nedelje pre toga.”
„A sad je šesnaesti mart. Sesili, draga” doktor Boji ju je uzeo za
ruku „s obzirom na vaše simptome i na pregled stomaka, u uobi-
čajenim okolnostima bio bih prilično siguran da ste u očekivanju.”
„U očekivanju čega?” Sesili je zurila naviše, u njega.
„Bebe.” Doktor Boji joj se neveselo nasmešio. „Međutim, pošto
kažete da ste raskinuli s verenikom pre Božića, malo sam zbunjen.
Izraziću se što je moguće delikatnije. Ima li... mogućnosti da ste
trudni?”

333

„Oh, bože...” Sesili je pokrila lice rukama dok joj je šok strujao kroz
telo, i zapitala se da li je moguće onesvestiti se dok ležiš.

„Draga moja, mene se ne tiče ni kako ni zašto, ali kladio bih se u
svoju karijeru da ste trudni dva meseca. Vidim da je za vas ta vest
veliki šok.”

„Da”, prošaptala je Sesili, i dalje s rukama preko lica, toliko
užasnuta i postiđena da nije mogla da pogleda doktora u oči.

„Dobra vest je da skoro izvesno niste bolesni. Kapetan Prajs se
brinuo da imate malariju.”

„Malarija bi bila mnogo poželjnija, doktore!”, promrmljala je Sesili.
„Preklinjem vas”, nastavila je, konačno sklonivši ruke s lica i gledajući
ga, “molim vas, zakunite se da nikom živom nećete reći za ovo.”

„Poverljiv odnos lekara i pacijenta je zagarantovan, draga moja.
Ali mislim da je važno da nekome kažete za vašu... vaše zdravstveno
stanje.”

„Pre bih umrla!”
„Shvatam, ali dozvolite mi da vam kažem, na osnovu života ovde
i lečenja brojnih pacijenata, da je nemoguće šokirati i mene i većinu
ljudi odavde. Savetovao bih vam da kažete svojoj kumi. Premda ima
raznih osobina, gospođa Preston je svetska žena i ima dobru dušu.”
Sesili je ležala i ćutala. Nije nalazila reci kojima bi izrazila svoj užas
i sramotu.
„A otac? Da li da pretpostavim da je neko odavde?”
„Ja... ne, nije. Upoznala sam ga u Engleskoj. I ne, ne bi... ne bi bio
voljan da preuzme odgovornost. Veren je s drugom ženom. Saznala
sam to tek pošto...”
Sesili nije mogla podneti saosećajan pogled doktora Bojla.
„Shvatam da ste u šoku”, konačno je rekao lekar, „ali niste ni prva,
a sasvim sigurno nećete biti ni poslednja mlada dama koja se našla u
ovakvoj nevolji. Uveren sam da ćete naći neko rešenje; većina ga
obično nađe.”
„Ima li... ima li nekog načina da...ovaj, da se spreči bebin dolazak?”
„Ako me pitate za abortus, onda ću vam reći da je to ne samo
nezakonito već i veoma opasno. Mislim da morate prihvatiti da ćete
imati bebu za nekih sedam meseci, i da pravite planove imajući to u
vidu. Imate li porodicu?”
„Da, u Njujorku.”

334

„Onda bi možda trebalo da razmislite o povratku u Ameriku, i to
što pre, naročito s obzirom na ono što se dešava u Evropi.”

Sesili je i dalje ćutala. Mozak joj je bio zamagljen od šoka, pa nije
mogla da misli ni o čemu drugom, a kamoli o planovima za
budućnost.

„Sad ću vas ostaviti, draga moja, ali, kao što rekoh, svakako bih
vam savetovao da se poverite kumi. Najzad, ona je in locoparentis dok
ste ovde. A moram reći ne baš delikatno da će i sama primetiti za
nekoliko nedelja. Izvolite moju posetnicu. Molim vas, pozovite me
ako vam bude trebala pomoć, bilo medicinska bilo lična.”

Sesili ga je posmatrala kako stavlja vizitkartu na noćni stočić pored
nje.

„Hvala vam. Koliko sam vam dužna za ovu... konsultaciju?”
„Smatrajte da kuća časti. I naravno, ako odlučite da ostanete ovde,
biće mi drago da se staram o vama tokom trudnoće. Doviđenja, draga
moja.”
Sesili je gledala za njim dok je izlazio iz sobe. Potom je zurila u zid
pred sobom, na kojem je visila grozna slika Masai ratnika kako stoji
iznad tela mrtvog lava s kopljem zabodenim u slabinu životinje.
Ruke su joj bile ledeno hladne uprkos vrućini u sobi. Povukla je
čaršav, pa zadigla spavaćicu i obazrivo spustila ruke na stomak. Šta
treba da oseti? Jednostavno nije znala. Možda bi mogla da pita
Mejmi...
Ne!Ne, ne...
„Oh, bože dragi, gospode...” Zavrtela je glavom pa se sklupčala i
okrenula od vrata kao da želi da izbegne da uđe još loših vesti. „Šta
sam uradila?l’
Ponovo joj je neko zakucao na vrata i Sesili je, zamagljenih očiju,
ćutala.
„Sesili, ja sam, Kiki. Mogu li da uđem?”
„Ne”, prošaptala je Sesili za sebe, vrteći glavom, a onda je začula
kako se vrata otvaraju i ponovo tiho zatvaraju.
„Oh, dušo moja, anđele... Šta je bilo?”
„Molim te, Kiki, preklinjem te, samo me ostavi na miru...”
„Šta ti je to rekao doktor Boji? Je li neka smrtna bolest? Maločas
sam ga videla u predvorju, kad sam stigla na doručak... Idem da ga
nađem, da ga pitam.”

335

„Ne!” Sesili se naglo podigla u sedeći položaj brišući oči. „Molim
te, Kiki, nema potrebe to da radiš. Problem koji imam nije” progutala
je knedlu „ni smrtna bolest, ni opasan po život.”

„Dobro.” Kiki joj je prišla korak bliže. „Znači nemaš malariju?”
„Ne.”

„Ni koleru?”
„Ne.”
„Ni rak?”
„Ne, Kiki. Doktor Boji je potvrdio da nisam bolesna, časna reč.
Molim te, ne brini, biću dobro.”
„Naravno da brinem, dušo, ti si moja voljena kumica. A ja sam
odgovorna za tebe dok si ovde. Nisam baš mnogo vodila računa o
tebi u poslednje vreme, zar ne?”
Sesili je i dalje držala oči čvrsto zatvorene, čula je kako Kiki diše
iznad nje i osetila miris njenog parfema, od čega joj se odmah smučilo.
„Dakle, šta je to rekao doktor Boji što te je toliko uznemirilo?”
Sesili je ponovo zavrtela glavom i ništa nije rekla.
„Dakle, simptomi koje imaš su vrtoglavica i mučnina”, kazala je
Kiki nakon kratke pauze. “I iscrpljenost, je l’ tako?”
„Stvarno mi je već mnogo bolje, Kiki. Ja...”
Kiki je nežno spustila ruku Sesili na rame i sela na krevet pored
nje.
„Rekao ti je da si trudna, zar ne?”
Sesili je još jače stisnula kapke, da zaustavi suze. Ako se bude
pravila da je mrtva, možda će Kiki otići i ostaviti je na miru.
„Dušo, znam da si sigurno u strašnom stanju šoka, ali znaš šta? I
ja sam bila u situaciji u kojoj si ti trenutno. Iako je zastrašujuće, naći
ćemo način da to zajedno rešimo. Čuješ li me? Sesili?”
Osetila je kako je Kiki blago drma i uspela je da jedva klimne
glavom.
„Dakle, hajdemo odavde. Aliki je napolju, u kolima. Tarkvin je
sinoć pozvan da se vrati u Najrobi zbog strašnih vesti o Hitleru, i
mora ostati da radi to što rade vojni kapetani u ovakvim situacijama.
Zato ćemo se ti i ja zajedno vratiti u Mandui haus, važi?”
Sesili je slegla ramenima, kao razmaženo dete iako to zaista nije.
Čula je kako Kiki hoda po sobi.
„Hajde, dušo, evo ti odeća. Obuci se pa idemo kući.”

336

„Tako me je stid, Kiki”, zaječala je. „Šta ako je doktor Boji rekao
svim ljudima napolju? Možda već svi ovde znaju.”

„Kunem ti se da je doktor Boji otelovljenje diskrecije. Mogao je
svima da kaže štošta o meni, ali nikad nikome nije rekao. Hajde sad.
Ustani i obuci se.”

Preovladao je zdrav razum pa je Sesili uz Kikinu pomoć obukla
bluzu i suknju, spakovala kofer i, dok je njena kuma razgovarala sa
Alijem, Aliki ju je dočekao na vratima i otpratio do bugatija. Sesili se
spustila na zadnje sedište, za slučaj da neko priđe da zaviri kroz
prozore.

„Sve smo spakovali, hajdemo sad”, rekla je Kiki sedajući napred,
pored Alikija.

Na putu do Mandui hausa Sesili je dremala, šok je kao droga
delovao na njena čula. Kad su stigli, Aliki ju je predao Murati, koja joj
je pomogla da se popne uza stepenice i smestila je u krevet.

Pošto je zatvorila žaluzine, Murata je otišla. Sesili je ponovo
zatvorila oči i zaspala.

337

26

Sesili se naglo probudila i nekoliko blaženih sekundi nije se sećala
šta se dogodilo toga dana. A onda ju je zapljusnula realnost pa je
ustala iz kreveta, prišla prozoru, otvorila kapke i ugledala blagu
popodnevnu sunčevu svetlost što je obasjavala negovan travnjak
ispod stabala afričkog bagrema. Okrenula je leđa pogledu, vratila se i
sela udno kreveta.

„Šta da radim, za ime sveta?”, prošaptala je i nagonski opet
položila ruke na stomak. Je li zaista moguće da je jedan odnos s
Džulijusom proizveo sićušan začetak života u njoj? Možda je doktor
pogrešio nije mogao da vidi unutra, ne može da dokaže da je trudna,
iznenada je pomislila. Možda je zaista neki oblik malarije (što je
beskrajno poželjnije), ili trovanje hranom, ili bilo šta samo ne to.

Ali Sesili je, na osnovu svojih razgovora s Mejmi, znala da su
prisutni svi simptomi; prethodne nedelje je primetila da su joj grudi
teške i da je čudno peckaju. I popunila se u struku, zato joj je i bilo
onako neprijatno u haljini prethodne večeri. Onda, nije imala
menstruaciju otkad je otišla iz Njujorka, pa mučnina...

Neko je tiho zakucao na vrata.
„Bwana, vi budni?” Iza vrata su se pojavile Muratine sjajne oči.
„Da, uđi.”
„Da vas obučem pa siđete na čaj s gospodaricom, važi?”
„Mogu i sama da se obučem, hvala. Kaži Kiki da ću biti dole za
petnaest minuta.” Sesili se sad plašila da niko ne vidi promene na
njenom telu.
Kiki ju je čekala u salonu, prostoriji s visokom tavanicom i
uglačanim drvenim podom, punoj umetničkih predmeta i udobnih
fotelja ispred kamina, čiju upotrebu Sesili nikako nije mogla zamisliti.
„Uđi, dušo, i zatvori vrata za sobom”, obratila joj se Kiki s jedne
od fotelja. „Uverena sam da se i same možemo poslužiti čajem, zar
ne? Pretpostavljam da bi više volela potpunu privatnost dok budemo
razgovarale.”
„Da, hvala”, odgovorila je Sesili i pogledala poslužvanik na
spratove pun malih sendviča, pogačica i kolača. Osetila je mučninu
već pri samom pogledu na njih.

338

„Spremila sam ti čaj od đumbira. Veoma je dobar protiv jutarnjih
mučnina. Dođi, sedi.” Kiki je pokazala fotelju naspram sebe, a potom
sipala neku bledonarandžastu tečnost u šolju od koštanog
porcelana.31 „Probaj, meni je ovo spasilo život kad sam bila trudna.”

Uprkos stidu i ojađenosti koje je osećala, Sesili je zanimalo da čuje
Kikinu priču o tome. Znala je da njena kuma ima dece, koja su bila
njenih godina, ali ipak ih nikad nije pominjala. Sesili je obazrivo
popila mali gutljaj narandžaste tečnosti, koji ju je pekao u grlu kad ga
je progutala, ali ipak je zaključila da joj se sviđa ukus.

„A sad, draga, da popričamo o tome šta je najbolje za tebe.” Kiki
je spustila šolju s čajem i pripalila cigaretu. „Smem li da pitam ko je
otac? Možda bivši verenik?”

„Ne, to je...” Sesili je progutala knedlu u grlu. „Ja.
„Slušaj, Sesili, dobro me slušaj. I meni se u životu desilo štošta. Ne
samo da sve možeš da mi kažeš u potpunom poverenju nego me ništa
neće ni šokirati. Videla sam i prošla više nego većina ljudi. Jesi li me
razumela?”
„Da, jesam.”
„Dakle, ko je otac?”
„Zove se Džulijus Vudhed. On je Odrin nećak, zapravo ledi
Vudhed, mamine prijateljice.”
„Dobro, znam Odri iz mladosti. Sve bi učinila da se zakiti titulom”,
kazala je Kiki zajedljivo. „Mene, naravno, mrzi jer... pa, ostaviću tu
priču za drugi put. Dakle, upoznala si tog Džulijusa dok si boravila u
Odrinoj kući u Engleskoj?”
„Da, on... Ja... pa, mislila sam da je zaljubljen u mene. I bila sam
sigurna da sam se i ja zaljubila u njega. Rekao mi je da ćemo se veriti
i...”
„Onda te je zaveo?”
„Da. Molim te, Kiki, ne govori kako nisam smela da mu verujem,
da sam bila glupa... Znam sad to i sama. Ali tada je bio tako pun
ljubavi, a možda sam, pošto me je verenik ostavio zbog druge žene,
bila...”
„Ranjiva”, Kiki je dovršila njenu rečenicu. „Sve smo mi to prošle,

31 Engl.: Bone china. Porcelan najfinijeg kvaliteta, tanak i proziran, poznat po tome što u sebi

sadrži tzv. „koštani pepeo". (Prim. prev.)

339

Sesili. Takvi su ti Englezi, prokleto šarmantni i zabavni, i uspeva im
da nas namame u krevet već samo šapatom sa onim divnim
akcentom.” Kiki je uzdahnula. „Umnogome smatram sebe
odgovornom. Da sam bila s tobom u Vudhed holu, uočila bih znake i
postarala se da se to ne dogodi. Ali tako se desilo. Sad kad znam
činjenice, koje su veoma slične onima kad sam i sama bila... u istoj
nevolji, možemo da smislimo izlaz za tebe. Pretpostavljam da nema
šanse da taj Džulijus bude uz tebe?”

„Ha!” Sesili se gorko nasmejala. „Neposredno pre polaska otkrila
sam da je veren drugom.”

„Dakle, dušo, suočavaš se sama sa ovom situacijom, ali bar imaš
mene, koja zna znanje, da se tako izrazim.” Kiki se neveselo
nasmešila, pa ustala. „Mislim da ovo zahteva nešto jače od čaja.”
Prišla je kabinetu u uglu i sipala sebi izdašnu količinu burbona iz
kristalne boce koja je stajala na njemu. „Pretpostavljam da ti nećeš?”

„Ne, hvala.”
„Tvoja majka ne zna ništa o tom odnosu s Džulijusom?”
„Oh, ne, ne zna! Da se ostvarilo, bila bi, naravno, na sedmom
nebu. Džulijus će od strica naslediti titulu i Vudhed hol.”
„A ona bi to i te kako pozdravila!” Kiki se graktavo nasmejala i
iskapila burbon. „Mogla bi, naravno, da mu pišeš i da mu kažeš šta ti
se dogodilo. Ili još bolje, ja bih mogla da pišem Odri i da joj kažem.”
„Ne! Molim te, radije bih umrla nego da mu se vratim puzeći.
Osim toga, ionako nema načina da se dokaže ko je otac deteta, zar ne?
„Da, inače bi se polovina brakova na svetu završila razvodom.”
Kiki se promuklo nasmejala, ponovo sipala piće u čašu, vratila se i
sela. „U pravu si, naravno; on bi samo porekao i ti bi ispala budala.
Što sasvim sigurno nisi, moram da dodam. Sesili, dušo, uputiću te u
tajnu zbog koje ćeš se, možda, osećati malčice bolje. Nekada davno,
mlada devojka, otprilike tvojih godina, upoznala je princa pravog
princa, a uz to i engleskog princa, četvrtog po redu u liniji nasleđa
prestola. Do ušiju se zaljubila u njega, ali onda je, nažalost, otkrila da
je u istom položaju kao ti sada. Verovala je da će on ostati uz nju da
će se starati o njoj i pomoći joj, da će se možda i venčati i da će postati
njegova princeza. Stoga ga je pozvala i kazala mu da mora da
razgovara s njim zato što nosi njegovo dete. On joj je rekao da će joj
pomoći, ali taj telefonski razgovor ispostavio se kao njihov poslednji

340

kontakt. Odmah zatim, u njenom domu se pojavio kraljevski konjušar
nešto kao batler kraljevske porodice. Mladoj dami je rečeno da mora
da ode u kliniku u Švajcarskoj i tamo provede celu trudnoću, dok se
ne porodi. Tako je i učinila. Odmah posle porođaja, pošto nije čak ni
držala bebu u naručju, dete je od nje uzeto. I nikad ga više nije videla.”

Sesili je videla kako se Kiki oči pune suzama dok je otpijala veliki
gutljaj burbona.

„Mislim da obe znamo ko je bila ta mlada devojka, zar ne, dušo?”
Sesili je klimnula glavom.
„Dakle, kad kažem da sam bila u tvojoj situaciji, to znači da stvarno
jesam. Dobra vest je što niko na planeti ne zna za tvoje stanje osim
doktora Bojla, mene i tebe. I ako budemo pametne, tako će i ostati.
Niko nikad ne mora da sazna za ovo.”
„Ali kako, Kiki? Kuda da odem?”
„U Švajcarsku, baš kao i ja. Kako god da se sukobi u Evropi budu
razvijali, Švajcarska je neutralna, pa ćeš tamo biti savršeno bezbedna.
Pisaćemo tvojoj majci i javićemo joj da želiš duže da ostaneš u Keniji,
a ovde će svi misliti da si otišla u Ameriku. Zar ne shvataš? Savršeno!”
Kiki je pljesnula rukama, očigledno zadovoljna svojom pameću.
„Ali šta kad se porodim?”
„Pa daćeš dete na usvajanje. Klinika će naći neku finu porodicu
verovatno američku koja će tvojoj bebi pružiti divan dom i novi život.
A onda ćeš biti slobodna i nastaviti sa svojim životom. To i želiš, zar
ne?”
„Pa... mislim da želim, Kiki. Još sam u šoku.”
„Znam da jesi, draga, ali veoma je važno što pre skovati plan. Ne
želimo da procure nikakve glasine, i prošire se čak do Menhetna, zar
ne?”
„Da, naravno.”
„Hoću reći, ne vidim nikakvu drugu alternativu, a ti?”
„Ni ja.” Sesili je zavrtela glavom, ponovo obuzeta očajem. „Ne
vidim ni ja.”
“I naravno, ja ću otići s tobom, da te smestim na kliniku dobro će
mi doći malo svežeg planinaskog vazduha. Ali moraćemo da
krenemo ubrzo. Granice u Evropi menjaju se iz dana u dan, i ne
smemo dozvoliti da nam gospodin Hitler pokvari planove, zar ne?”
„Jesi li sigurna da će Švajcarska biti bezbedna? Mislim, užasno je

341

blizu Nemačke.”
„Oh, da, dušo, zato što u svojim bankama drže najveći deo

bogatstva najbliže susetke, a nacisti to nikad ne bi rizikovali”,
promrmljala je Kiki. „Dakle, da telefoniram tvojoj majci i da joj kažem
da ćeš još ostati ovde? Zvala me je danas, dok si se odmarala. Tvoj
otac i ona su čuli vesti i očigledno su zabrinuti zbog situacije u Evropi.
Pomenuli su rezervaciju karte za tvoj brzi povratak preko okeana, pa
moramo da ih sprečimo u tome.”

„Ali, kakav ću izgovor upotrebiti?” Sesili se ugrizla za usnu, očajna
pri pomisli da će mesecima biti razdvojena od njih.

Baš kad mi je porodica najpotrebnija...
„Oh, smisliću već nešto, dušo, ne brini”, odgovorila je Kiki. „To
bar umem.”
Sesili je proučavala kumu, misleći kako je premda ne može biti
bolja prema njoj za nju sve to pomalo kao igra.
„Možda da odložimo za par dana? Jednostavno moram da... Pa,
treba mi vremena da razmislim”, kazala je Sesili.
„Važi, dušo, ali vreme nije na našoj strani. Hoću reći, kakvu drugu
mogućnost imamo? Osim ako ne nađeš nekog muškarca da se sutra
oženi tobom”, Kiki se nasmejala na tu neverovatnu opciju.
„U svakom slučaju, mnogo ti hvala što si spremna da mi
pomogneš. To je stvarno lepo od tebe ali, kao što sam rekla, samo
želim malo vremena da razmislim o svemu.” Sesili je ustala. „Idem
sad u šetnju, ako nemaš ništa protiv?”
„Ne, naravno. Znam da je ovo veliki problem, ali izborićeš se. Jača
si nego što misliš, veruj mi.”
„Nadam se da jesam. Vidimo se kasnije.”
Sesili je izašla iz salona i krenula ka ulaznim vratima.
„Vaš šešir, memsahib'.” Aliki je dotrčao za njom noseći šešir.
„Napolju pretopio za vas.”
Za samo delić sekunde spustio je pogled na njen stomak dok je
izgovarao te reči, ali to je bilo dovoljno da Sesili shvati da on zna.
„Hvala, Aliki.” Klimnula mu je glavom i pošla preko travnjaka, da
sedne na svoju omiljenu klupu uz jezero i pokuša da razbistri misli u
vezi sa svime što joj se dogodilo u proteklih nekoliko sati.
Naravno, nije joj pošlo za rukom, pa je samo sedela i posmatrala
nilske konje kako polako ustaju, pošto su se sunčali, i ulaze u vodu,

342

da se okupaju pri zalasku sunca. Radili su isto svakoga dana, i tako
tromim ritmom da je to hipnotisalo i umirilo Sesiline napete nerve.
Nikad nije ni slutila da će jednoga dana sedeti i želeti da bude nilski
konj jedno od najružnijih božjih stvorenja na celom svetu pa ipak, evo
je u toj situaciji.

Konačno je digla ruke da u svemu vidi neki smisao, pa se vratila
nazad, u kuću. Murata joj je na spratu spremila kupku pa se spustila
i legla u kadu, pitajući se da li je mala izbočina njenog trbuha zaista
stvarna ili izmišljena...

„Madam pita hoćete večerati s njom?” Murata se pojavila u sobi.
„Ne, večeras ne. Molim te, reci joj da se izvinjavam, ali radije bih
večerala ovamo gore”, odlučno je kazala Sesili, s grizom savesti što
izbegava Kiki posle svega, iako je tako dobra prema njoj. Međutim,
nije mogla da podnese gotovo veseo ton kojim je Kiki govorila o
njenoj situaciji. Kao što je Hitler zauzeo Čehoslovačku, tako je i nju
zauzelo to sićušno ljudsko biće, i situacija je bila ozbiljna, veoma
ozbiljna.
Pošto je uspela da pojede do kraja supu koju joj je donela Murata,
Sesili je potražila Bibliju koju joj je majka dala na polasku.
Nikad nije dovodila u pitanje veru u kojoj je odgajena sve dosad to
se jednostavno svodilo na odlaske u crkvu, oblačenje u najbolju odeću
nedeljom. Međutim, dok je prelistavala stranice, zamislila se nad tim.
Da li se hrišćani jednostavno otarase svojih beba kad im ne
odgovaraju? Sesili se setila svoje sestre Mejmi, koja je sama tvrdila da
nije materinski tip, a po svemu sudeći, snašla se u majčinstvu kao riba
u vodi.
„Kako ću se osećati pošto te budem nosila sledećih sedam
meseci?”, Sesili je šapnula svome stomaku. „Mislim, Marija je
zatrudnela od Boga pre nego što su se Josif i ona venčali... auuu! To
znači da je ceo Novi zavet zasnovan na ženi koja je bila neverna svom
budućem mužu!”
Bila je to tako uzbudljiva misao da je morala da legne nazad na
jastuke, žaleći što nije poklanjala više pažnje propovedima sveštenika
njihove crkve.
Kasnije, kad je konačno ugasila svetlo i smestila se na spavanje, u
nadi da će imati nekoliko sati odmora od zbrkanih misli, znala je da
nema nikakve odgovore, ali isto tako i da mora naći pravi, kakav njoj

343

odgovara.

Iako je dobro spavala, Sesili se probudila umornija nego kad je
legla u krevet. Kad ju je zapljusnuo talas mučnine, otrčala je u
kupatilo i povraćala samu žuč.

„Bwani opet muka?” Murata je povela Sesili nazad u krevet i
pomogla joj da legne. Sesili je opat zapazila brz pogled u njen stomak
i, kad ju je Murata ostavila samu, okrenula se na stranu i zaječala. Bilo
je sasvim očigledno da sva posluga u tom domaćinstvu zna za njeno
stanje.

Kiki je u pravu, jednostavno moram da je poslušam pre nego što saznaju
i drugi, pomislila je.

S naporom se obukla i sišla na doručak. Pred nju je, umesto kafe,
stavljen čaj od đumbira. Trudila se da štrpka ponešto od raznovrsne
hrane servirane na stolu.

„Dobro jutro, dušo. Kako si spavala?”
„Dobro, hvala.” Sesili se iznenadila videvši Kiki tako rano, u
crvenoljubičastoj kućnoj haljini.
„Dobro. Idem na plivanje pretopio je za spavanje”, kazala je i pošla
ka jezeru. „Trebalo bi da pođeš sa mnom, blato u vodi čini čuda za
ten.”
Pošto nije imala šta drugo da radi, Sesili je pošla za kumom do
vode i posmatrala Kiki kako skida ogrtač i ostaje u prugastom
kupaćem kostimu. Za stariju ženu koja je rodila decu, Kiki je imala
fantastičnu figuru.
Dok je sedela na klupi, Sesili je pomislila kako se nada da će i njena
linija tako dobro preživeti porođaj...
Kiki je neko vreme plivala i pljuskala, a onda je uzela peškir koji
joj je Aliki pružio čim je izašla iz vode.
„Ostaću malo ovde, sa Sesili, osušiću se na suncu”, kazala je
Alikiju, a on je klimnuo glavom i pružio joj tabakeru, pa ih ostavio
same.
„Jesi li smislila nešto?”, upitala ju je Kiki pušeći, a Sesili se ponovo
smučilo, od dima.

344

„Samo to da si u pravu. Ne vidim nikakvo drugo rešenje, premda
ne mogu podneti pomisao na to da moja beba bude usvojena. Moraću
da živim u laži pred svima oko sebe dok sam živa.”

„Znam, dušo. Ali ne zaboravi da bi to uradila i za bebino dobro;
pošto si neudata majka, oboje biste bili izopšteni iz društva. Da ne
pominjem sramotu koju bi nanela svojoj porodici. Imaćeš još dece,
obećavam ti. Kad nađeš pravog muškarca, sve će to biti samo strašan
san koji si ostavila iza sebe. Sad mi treba kafe posle ovoliko
naprezanja. Ideš sa mnom?”

„Ostaću još malo, hvala.”
Sesili je gledala kako Kiki oblači kućni ogrtač i odlazi u kuću. Onda
je ustala i pošla obalom jezera, sve dok joj se Mandui haus nije izgubio
s vidika. Gledala je u vodu koja je zapljuskivala obalu pred njom,
delimično u iskušenju da uzme bocu Kikinog burbona, iskapi je, a
onda uđe u ovu mirnu vodu i samo nastavi napred, sve dok ta strašna
zbrka koju je napravila od svog života ne prestane da postoji.
„Oh, mama, kad bih samo mogla da razgovaram s tobom, ali ne
mogu, ne mogu.”
Sesili je zagnjurila glavu u šake i ramena su joj se počela tresti, dok
nije skliznula niz drvo na koje se bila naslonila. Toliko je bila
zaokupljena plakanjem da nije čula zvuk koraka, sve dok nisu bili
gotovo pred njom.
„Sesili, draga! Tvoja kuma mi je rekla da si ovde dole, pored jezera.
Šta se dogodilo, za ime sveta?”
Nad njom je stajala Ketrin, s brigom ispisanom na dobrom licu.
„Oh, ništa, ništa.” Sesili je grubim pokretom izbrisala suze.
„Otkud ti ovde?”
„Bil je juče svratio u klub Mutijaga i čuo od doktora Bojla da nisi
dobro. Jutros mi je to rekao pa sam se toliko zabrinula da je insistirao
da me doveze ovamo da te vidim.”
„I Bil je ovde?” Sesili se užasnula koliko su se brzo proširile vesti
da joj je pozlilo. „Pa, to je mnogo lepo od vas, ali stvarno sam dobro.”
„Sesili.” Ketrin je čučnula pored nje i uzela je za ruke. „Nikad
nisam videla nikoga ko manje izgleda ’dobro’. Šta se desilo, zaboga?
I molim te, nemoj da me lažeš; dva i po dana sam putovala ovamo,
zaslužujem barem istinu.”
Sesili je na pamet palo stotinu različitih odgovora, ali jednostavno

345

je bila previše iznemogla i uplašena, pa nije više mogla da laže.
„Trudna sam! Eto šta nije u redu sa mnom, Ketrin. Doktor Boji

kaže da ću roditi bebu za nešto više od sedam meseci. Eto!”
Sesili je ustala i energičnim, dugim korakom pošla dalje uz jezero,

u očajničkoj želji da bude što dalje od kuće i od Ketrin. Možda će neko
objaviti vest na naslovnoj strani lokalnih novina, pomislila je gorko.
Verovatno bi se prodalo više primeraka nego kad je objavljeno da je
Hitler upao u Čehoslovačku.

„Oh, Sesili, čekaj! Molim te!” Ketrin je potrčala za njom, da je
stigne, ali ona je nastavila da se probija obalom.

„Ne! I nimalo se neću uvrediti ako više nikad ne budeš želela da
me vidiš i da razgovaraš sa mnom. Osramoćena sam! I čini se da to
već svi znaju!”

„Molim te, smiri se. Niko ne zna ništa o tome. I naravno da i dalje
želim da razgovaram s tobom... Sesili, hoćeš li, molim te, da malo
staneš pa da popričamo?”

„Nema tu šta da se priča, nema ništa...” Opet je zajecala. „Kiki će
organizovati da odem u neku kliniku u Švajcarskoj, gde ću ostati dok
ne dobijem bebu, a onda ću, čim je dobijem, morati da je dam na
usvajanje, pa ću nastaviti sa svojim životom kao da se ništa nije desilo.
Vidiš? Sve je odlučeno.”

„Sesili, znam da si uzrujana, ali...”
Sesili je stigla do krajnje tačke prohodnosti, gde se obala dalje
pružala u blagom luku, a šipražje bilo gusto. Okrenula se prema
Ketrin i zavrtela glavom.
„Molim te, samo me ostavi na miru, važi?”
„Sudeći po tome kako izgledaš, to je poslednje što ti je potrebno.
Možemo li samo da sednemo i mirno porazgovaramo o svemu?”
„Kao što sam rekla, nema tu o čemu da se razgovara!”
„Sesili, ponašaš se kao histerično, nadureno dete, a ne kao buduća
majka. Ako se ne smiriš, biću prisiljena da te ošamarim da dođeš k
sebi.”
Sesili je teško disala, obuzele su je vrtoglavica i nesvestica. Malo se
zateturala i Ketrin ju je pridržala.
„Gospode, u kakvom si stanju. Hajde, drži se za mene, da te vratim
u kuću pa da legneš.”
„Ne želim da se vraćam u kuću i ne želim nikuda da idem, Ketrin.

346

Hoću samo da umrem! “
„Shvatam da si u škripcu, stvarno, draga, ali uvek se nađe neko

rešenje”, odgovorila je Ketrin sabrano, pa obuhvatila Sesili rukom
oko struka i bukvalno je ponela pored jezera, prema kući.

„Ali nema rešenja! Mislim, ne mogu da zadržim bebu čak ni ako
to želim, zar ne? A možda i želim, ali... Oh, mislim da ću se...”

Ketrin je osetila kako se Sesilino telo punom težinom naslanja na
nju. Upravo je htela da vikne za pomoć kad je pred sobom ugledala
Bila, samo nekoliko metara dalje od njih.

„Bile! Hvala bogu! Sesili se onesvestila!”, kazala je, a Bil joj je
pritrčao, prihvatio Sesili i podigao je snažnim rukama. „Otkud ti
ovde?”

„Pošao sam za tobom uz jezero, jednostavno više nisam mogao da
izdržim ni trenutak u društvu one žene”, odgovorio je zadihano kad
su stigli do vrtova kuće. „Otrči napred i donesi malo vode. Još je u
nesvesti.”

„Odoh”, odvratila je Ketrin, a Bil je nežno položio Sesili na klupu
u hladu afričkog bagrema.

„Dok ne odeš... Koliko sam shvatio, Sesili je... trudna? Čuo sam
kraj vašeg razgovora kad sam vam se približio.”

„Onda se moraš zakleti da nećeš reći nikom živom”, žestoko je
odvratila Ketrin. „Sesilin ugled zavisi od tvoje diskrecije.”

Bil je gledao za Ketrin dok je trčala prema kući, a onda je pogledao
naniže, u ženu koja je ležala na klupi. Skinuo je šešir i počeo da je
hladi njime.

„Je li bolje?”, Ketrin je upitala Sesili pola sata kasnije, pošto ju je
smestila u krevet.

„Da, mnogo bolje. I mnogo, mnogo mi je žao što sam bila onako
nepristojna i nezahvalna, a ti si prevalila toliki put dovde, s Bilom, da
bi me videla.”

„Oh, ne brini zbog toga, Sesili. To je prirodno s obzirom na
okolnosti. Šok svašta uradi ljudima.”

„Mene je naterao da se izvičem na tebe, a ti to ne zaslužuješ. Molim

347

te, oprosti mi, Ketrin. “
„Oprošteno ti je, časna reč.”
„I ozbiljno, biću dobro. Kiki je u pravu, moram samo da se suočim

sa svojim problemom najzad, za to nije niko kriv osim mene,
glupače”, kazala je Sesili otpijajući gutljaj čaja od đumbira.

„Znači, taj neko ko god da je nije ti se nametnuo silom?”
„Ne, ali u izvesnom smislu bih volela da jeste, onda ne bih osećala
toliku krivicu.”
„Molim te, nikad više nemoj to da kažeš”, rekla je Ketrin i
zadrhtala. „Moj otac je morao da se stara o jednom broju mladih žena
koje su silom uzeli njihovi takozvani muževi iako su bile u uzrastu od
jedanaest-dvanaest godina. Ništa nije tako strašno kao to.”
„U pravu si, naravno”, složila se Sesili. „Prestaću da se
samosažaljevam i nastaviću da radim ono što se mora. Premda mi je
strašna i sama pomisao da dam svoju bebu.”
„Zasad mogu da ti kažem samo da ne misliš na to”, posavetovala
ju je Ketrin. „Najvažnije je da vodiš računa i o sebi i o bebi. A sad,
znam da Bil jedva čeka da krenemo, znaš kako teško podnosi tvoju
kumu.”
„Da, naravno, i molim te, zahvali mu što te je dovezao da me
vidiš.”
„Rekao je da bi voleo da svrati da se oprosti lično, pa mu sama
zahvali. Dobro onda.” Ketrin je ustala sa stolice pored kreveta.
„Molim te, Sesili, obećaj mi da ćeš doći da se oprostimo pre nego što
pođeš u Švajcarsku.”
„Hoću, naravno. Šta misliš... da li je u redu da to učinim?”
„Ne, ne mogu reći da je ’u redu’, ali u praksi, sve dok se ovaj naš
svet ne reši besmislene stigme koju nose neudate majke, bez ikakve
odgovornosti očeva, stvarno ne vidim kakav drugi izbor imaš. Mnogo
mi je žao. Javi se, važi?” Ketrin je stisnula Sesili ruku.
„Hoću, i mnogo mi pozdravi Bobija.” Sesili je gledala za Ketrin dok
je izlazila, i pomislila je kako će joj ona najviše nedostajati kad bude
otišla odavde.
Nekoliko minuta kasnije, ponovo se začulo kucanje na vratima
njene sobe.
„Slobodno.”
Pojavio se Bil i skinuo šešir dok je ulazio, a onda je stao pored vrata

348

i očigledno mu je bilo nelagodno.
„Zdravo, Bile. Izvoli, sedi.” Sesili je pokazala na stolicu pored

kreveta.
Bil nije obratio pažnju na to već je prišao podnožju kreveta i

zagledao se u nju. „Drago mi je što vidim više boje na tvojim
obrazima.”

„Da, hvala ti što si me spasao. Po drugi put.”
„Danas je to bila samo srećna slučajnost. Ili možda nije, kako se
uzme.”
Sesili ga je posmatrala kad je počeo da hoda tamo-amo.”
„Jesi li dobro, Bile?”
„Jesam, vrlo dobro, zaista. U stvari, Sesili, želim nešto da te pitam.”
„Pitaj onda, slobodno. Uradiću sve da ti se odužim za tvoju ljubaznost
otkad sam ovde, u Keniji.”
„Pa, stvar je u tome što...” Bil se igrao sitnišem u džepu. „Izgleda
da si mi postala prilično draga otkad si stigla ovamo.”
„Oh, zaista?” Sesili je čekala da posle komplimenta usledi uvreda,
kao i obično kod Bila.
„Da, zaista. Pa sam se pitao dali bi, ovaj, razmislila o... o tome da
se udaš za mene.”
„Ja...” Sesili je gledala naviše u njega, preneražena. „Molim te, Bile,
ne zadirkuj me. Trenutno mi nimalo nije do šale. Šta zapravo hoćeš
da kažeš?”
„Upravo to što sam rekao. Mislim, stvarno je vreme da imam
suprugu koja će voditi domaćinstvo, da se tako izrazim, a čini mi se
da se ti i ja dobro slažemo, zar ne?”
„Ja... Pa, da, valjda.”
„A i čuo sam nešto o tvome trenutnom... problemu, kad sam vas
tražio pored jezera. I tako, dok si ležala onesvešćena na klupi,
pomislio sam da bi možda bilo moguće sklopiti neki sporazum koji bi
nam oboma odgovarao. Znaš šta hoću da kažem.”
Sesili je samo piljila u njega i ćutala, zapanjena. Činjenica da joj je
upravo rekao kako zna da je trudna i da i dalje želi da se oženi njome
izmicala je njenoj moći poimanja. Osim toga, to je Bil, večni neženja.
„Shvatam da sam dosta stariji od tebe trideset osam mi je godina i
da mi je dom u najmanju ruku skroman. Ako kažeš ’da’, postaraću se
da izgradim pravi dom za tebe i dete. To će biti naše dete, naravno. To

349

je sve što drugi treba da znaju.”
„Oh. Shvatam. Mislim da shvatam.”
„Nema nikakvog razloga da nemamo svoju decu, pretpostavljam.

Tako to ide, zar ne?”
„Da, ali...”
„Uveren sam da imaš mnogo tih ’ali’, i da ovo svakako nije

prosidba kakvu bi mlada žena poput tebe očekivala kad sanja o svojoj
budućnosti. Ali...” Bil je uzdahnuo. „Tu smo gde smo, i stvarno bi mi
nedostajalo tvoje prisustvo kad bi odjurila u Švajcarsku, pa nazad u
Ameriku. Ovo nije izjava ljubavi, ali je svakako nešto najbliže tome,
što jako dugo nisam nikome rekao. Oboje nosimo ožiljke od iskustava
iz prošlosti i trebalo bi da uđemo otvorenih očiju u ovaj... sporazum.
To jest, ako pristaneš. A sad ću te ostaviti na miru, da razmisliš o
tome, a ako budeš smatrala da to jeste moguće rešenje za tvoju
situaciju, predložio bih da što.pre objavimo da smo vereni, što će
obuzdati otrovne jezike i spasiti tvoju reputaciju. Svratiću opet sutra,
da vidim kako si, i nadam se da ćeš dotad imati prilike da razmotriš
moju bračnu ponudu. A sad”, Bil je prišao njenom krevetu i poljubio
je u ruku, „doviđenja.”

I to rekavši, okrenuo se na peti i izašao iz sobe.

Sesili je zadržala za sebe ono što joj je Bil rekao sad je već znala
koliko je Kiki impulsivna; priređivala je zabave u trenutku hira,
donosila odluke dok trepneš okom. A Sesili je vrlo dobro znala da joj
je potrebno vremena da sama, na miru, o tome razmisli. Šta god bude
odlučila, ta će joj odluka neopozivo promeniti život.

Ali sad bar ima izbor i zbog toga je sve delovalo bolje, mada
istovremeno i komplikovanije.

Kad je čula Kikine korake pored njenih vrata, jer se zaputila na
svoju popodnevnu „sijestu”, kako je to zvala, Sesili je izašla da posedi
na klupi pored jezera i družine svojih nilskih konja.

„Da li bih mogla da živim ovde stalno?”, upitala ih je preko mirne
vode. „Najzad, mnogo je lepo. Ali što je još važnije”, uzdahnula je,
„da li bih mogla da živim s Bilom...?”

350