Lusinda Rajli - Sunceva sestra

kazao je pa me uspravio na noge, a ja sam se sagla i opet povratila.
„Ko si ti?”, upitala sam dok mi je glava padala, a telo bilo mlitavo

poput krpene lutke.
„Ja sam Tomi, onaj tip što stoji pred tvojom zgradom, sećaš se? U

redu je, ja sam ti prijatelj i znam šta radim, imaj poverenja u mene. A
sad hajde da hodamo, hoćemo li? Nogu pred nogu... Odlično, srce,
samo nastavi. Gde je ta kafa, Merijem?”

„Evo, dolazi.”
„Super. Hajdemo sad na terasu, da udahnemo svež vazduh, važi?
Evo nas. Pazi na prag... super! Izašla si.”
„Je l’ mogu sad da sednem? Tako mi se vrti...”
„Hajde prvo da malo hodamo, a onda ćemo te staviti da sedneš i
možeš popiti fin vruć napitak.”
Svež vazduh je počeo da deluje dok me je Tomi vodio gore-dole
po terasi. Otvorila sam oči i malo se zanjihala dok je on brojao udahe
i izdahe vazduha.
„Ma super ti ide. Hajde sad sa sednemo.”
Spustio me je na stolicu i odmah sam osetila kako mi u nozdrve
ulazi miris kafe, od čega me je ponovo obuzela mučnina.
„Mislim da više nemaš šta da povratiš”, rekao je. „Evo, uzmi kafu,
dušo.”
Prvi put mi se vid izoštrio i videla sam mu lice pa sam uzela šolju
koju mi je pružio.
„Idem da počistim spavaću sobu”, kazao je ženski glas, koji sam
sad prepoznala, bila je to Merijem.
„Ne! Nemoj, molim te. Odvratno je!”
„Ne brini za mene, Elektra. Seti se da kod kuće imam petoro braće
i sestara. Navikla sam na povraćanje”, dodala je veselo i zakoračila
unutra.
„Pij kafu, Elektra, pomoći će ti.”
Pila sam, ali sam uspela i da je prospem po sebi jer su mi ruke jako
drhtale.
„Hej, ja ću ti pomoći. Evo.”
Tomi mi je prineo šolju do usana pa sam uzimala male gutljaje i u
glavi mi se polako razbistrilo.
„Otkud ti ovde?”, upitala sam ga.
„Merijem je došla da vidi kako si, jer ju je zvala tvoja sestra u

201

panici. Bio sam napolju pa mi je rekla da tvoja sestra misli kako si
uzela preveliku dozu. Htela je da zove hitnu pomoć, ali rekao sam da
ću prvo ja da vidim u kakvom si stanju, jer sam prošao medicinsku
obuku u vojsci, i znao sam da ne bi želela u bolnicu, zar ne?”

„Ne bih, hvala ti, Tomi. Tako me je sramota. Tako se... oooodvratno.”
„Hej, ja sam ratni vojni veteran i video sam kako se mnogi momci
okreću piću i drogi po povratku kući. Neko vreme sam i ja bio u toj
koži.”
„Dobro, dobro, hvala ti.” Stomak mi se ponovo zgrčio zbog onog
što sam stavila u njega, a i zbog toga šta će sad Tomi misliti o meni.
„I nisam neka boginja večeras, a?”
„Hej, Elektra, samo si biće od krvi i mesa, kao svi mi. Ljudsko biće,
znaš?”
Pogledala sam naniže, u svoje ispovraćane farmerke, i osetila
krajnju odvratnost prema sebi, što sam tako nisko pala.
„Idem da se istuširam ako nemaš ništa protiv.”
„Naravno da nemam. Treba li ti pomoć do tamo?”
„Ne, hvala, snaći ću se.” Ustala sam, i dalje nesigurna ali sposobna
da bez tuđe pomoći uđem u dnevnu sobu.
„Skoro sam gotova”, rekla je Merijem iz spavaće sobe. „Možda bi
bilo dobro da noćas spavate u gostinskoj sobi, miris dezinfekcionog
sredstva prilično je jak.”
„Dobro, hvala.”
Pod tušem sam se ribala dok skoro nisam odrala kožu, kao da su
hemikalije koje sam popila i na njoj ostavile traga. Izašla sam ispod
tuša, umotala se u peškir i umorno sela na poklopac klozetske šolje. I
samo sam želela da mogu tu i da ostanem, da ne moram da se suočim
s haosom koji sam sama napravila, i s ljudima koji se trude da mi
pomognu i koji su sve to videli.
„Debelo si sjebana, Elektra”, prošaptala sam uzrujano trljajući
dlanove o butine. “U pravu su, treba ti pomoć. Treba ti pomoć.”
Pošto sam glasno izgovorila te reči, najednom me je obuzelo
rasterećenje, ili olakšanje, ili nešto bolje od svega što sam osećala
proteklih nekoliko nedelja „Budi poštena, Elektra, cele prošle
godine...”
To su Tomijeve reči uticale na mene, pomislila sam.
Samo si biće od krvi i mesa, kao i svi mi. Ljudsko biće... I zaista je u

202

pravu, jer jesam.
Začulo se kucanje na vratima kupatila.
„Jeste li dobro?”, upitala me je Merijem kroz drvo.
„Aha, sve je u redu.”
„Maja je na vezi, traži vas. Hoćete li da razgovarate s njom?”
„Da.” Ustala sam, prišla vratima i otvorila ih. Merijem mi je

pružila telefon dok sam ulazila u spavaću sobu. „Hvala, Merijem.
Majo?”

„Oh, Elektra!”, do mene je dopro Majin blagi glas. „Hvala bogu
što si dobro! Toliko sam se zabrinula kad si kazala kako želiš da
spavaš. Ja...”

„Nisam pokušala da se ubijem, Majo. Stvarno sam htela da
spavam. Ništa drugo, stvarno.”

„Merijem kaže da si sad dobro, ali da nisi bila kad su te našli.”
„Nisam, tako je. Uzela sam greškom previše pilula za spavanje, to
je sve.”
„Zvučala si strašno, pa sam pozvala Merijem čim si mi prekinula
vezu, i zamolila je da dođe da vidi jesi li dobro.”
„Aha, znam. Hvala ti zbog toga.”
„Elektra, ovaj...”
„Pre nego što mi kažeš da mi je potrebna pomoć, reći ću ti da i
sama znam. 1” progutala sam stvarno, stvarno krupnu knedlu u grlu
„ako možeš da daš Merijem podatke o onoj klinici koju si spominjala,
da vidi kad mogu da me prime.”
S druge strane veze zavladala je tišina, a onda sam čula neko
gutanje i shvatila da Maja plače.
„Oh, bože! To je divno! Strašno sam brinula, sve smo brinule.
Mnogo je hrabro od tebe što priznaješ da ti je potrebna pomoć. Toliko
se ponosim tobom, Elektra, zaista se ponosim.”
„Pa, ne kažem da će delovati, ali barem mogu da pokušam, zar
ne?”
„Da, možeš.” Čula sam kako Maja briše nos. „Mogu li da kažem
Ma i Ali? I one su brinule.”
„Samo Ma i Ali. Možeš, naravno. I žao mi je što sam vas toliko
zabrinula.”
„Pa, ne bismo brinule da te ne volimo, zar ne, sestrice? A mi te
mnogo, mnogo volimo.”

203

„Važi, idem sad dok se i ja ne rasplačem. Daću ti Merijem. Ćao,
Majo, i hvala još jednom.”

„Maja hoće da vam da podatke o klinici za rehabilitaciju u
Arizoni”, kazala sam bezbrižno i pružila joj svoj mobilni. „Otići ću
čim budu mogli da me prime.”

Da ne bih videla njenu reakciju, obukla sam kućnu haljinu, što je
zaudarala na sve razloge zbog kojih ću sutradan leteti u Arizonu, i
vratila sam se na terasu, kod Tomija.

„Hej, Elektra”, rekao je okrenuvši se ka meni od staklene ograde
na koju je bio naslonjen i gledao grad. „Imaš strava pogled odavde.”

„Aha, imam. Možeš da mi doneseš malo vode? Žedna sam.”
„Naravno, mogu.”
Vratio se s vodom za nas oboje. „Živeli.” Kucnula sam čašom o
njegovu pa smo oboje popili. „Treba da ti zahvalim za tvoju pomoć
večeras.”
„Hej, pa ti si moja kraljica! Drago mi je što sam bio od pomoći, i
uvek ću biti.”
„U stvari, upravo sam razmišljala o nečemu što si mi kazao, o
onome da sam samo ljudsko biće. To je novi ugao gledanja na mnogo
šta. U redu je priznati slabost, zar ne?”
„Jeste, naravno.”
„Upravo sam kazala sestri da ću otići na kliniku za rehabilitaciju
koju mi je bila predložila, što je pre moguće. Umorila sam se od toga
da budem sjebana.”
„To su najbolje moguće vesti, Elektra, mada ćeš mi nedostajati dok
budeš odsutna.”
„Nadam se da to neće biti dugo, ali u svakom slučaju, Tomi”,
požurila sam da nastavim jer nisam htela da razmišljam o
posledicama moje odluke u stvarnosti, „ti si bio sjajan.”
„Neće biti lako veruj mi na reč, znam iz iskustva ali prevalila si
najteži korak, a to je priznanje da ti je pomoć potrebna. Kad bih mogao
da vratim vreme unazad..slegao je ramenima, „pa, učinio bih to. Ti
još uvek nemaš šta da izgubiš i mogu da ti se zakunem da će ti život
biti sve bolji i bolji kad budeš čista. Dakle, moram da idem.”
„Važi.” Gledala sam ga kako ustaje. „Vidimo se kad se vratim,
Tomi.
„Srećno, Elektra. U mislima ću biti sve vreme uz tebe, obećavam.”

204

Osmehnuo mi se još jednom i izašao iz stana.
„Zdravo.” Merijem se pojavila nekoliko minuta kasnije.
„Zdravo.”
„Evo ovako: razgovarala sam s Majom i zvala kliniku prijemno

odeljenje je dežurno davadeset četiri časa sedam dana u nedelji. I da,
imaju sobu, pa možete odleteti tamo sutra. Onda sam pozvala
privatnu vazduhoplovnu kompaniju, avion će biti na pisti na
aerodromu Titerboro u deset pre podne.”

„Dobro, jesu li oni iz klinike rekli koliko ću biti tamo?”
„Gospođa s kojom sam razgovarala kaže da se prosečno boravi
mesec dana, pa sam vam toliko i rezervisala.”
„Mesec dana! Isuse, Merijem, šta ćemo reći ljudima? Mislim, ne
smeju znati istinu.”
„Suzi zna, zato što sam i nju zvala teško da ste vi prvi model koji
je... bolestan. Šalje vam pozdrave, poručuje da vas voli i da joj je
mnogo drago zbog vaše odluke. Ona je naviknuta da izlazi na kraj sa
ovakvim situacijama samo će reći klijentima da ste iscrpljeni i da ste
uzeli odmor.”
„A oni će poverovati u to...”, promrmljala sam sumorno.
„Koga briga u šta će verovati? Najvažnije je to da će vam planer
kao i uvek biti pun kad se vratite. Vi ste među najboljim modelima u
tom poslu ako ne i najbolji. S vama je sjajno raditi, Elektra, to mi svi
kažu.”
„Stvarno?” Podigla sam obrvu.
„Da! Nikad ne kasnite na snimanje, uvek ste učtivi i prema svima
iz ekipe ponašate se s poštovanjem, za razliku od nekih drugih
modela o kojima bih vam mogla štošta ispričati.”
„Zašto onda ja mislim da sam prava noćna mora?”
„Zato što se tako osećate?”, kazala je Merijem blago. „Ali dobro je
što nikad niste dozvolili da ta noćna mora izađe u javnost. A i
kreativni ste sećate se onog snimanja u Mari Kler, kad nisu mogli da
postignu baš pravi izgled za ono što su želeli, a vi ste jednostavno
ustali i od službenika keteringa uzeli onaj stolnjak sa afričkim
dezenom i obmotali ga oko sebe? Izgledalo je neverovatno i spasilo je
snimanje!”
Neko je zazvonio na vratima i Merijem je skočila da otvori. Imala
je neki čudan izraz u očima, gotovo kao da oseća krivicu.

205

Čula sam razgovor u spavaćoj sobi pa ustala da vidim ko nam je
to došao.

„Zdravo, Elektra”, kazala mi je moja baka. „Kako se osećaš?”
„Ja... ovaj, dobro.” Namrštila sam se i najednom osetila kako me
ponovo obuzima bes. „Otkud vi ovde?”
„Pošto sam večeras otišla odavde, pozvala sam tvoju sekretaricu”,
odgovorila je Stela. „Sećaš se da si mi dala njen broj?”
„Da, ali...”
„Kazala sam joj da se brinem za tebe i da te je moja poseta možda
još više destabilizovala. Zamolila sam je da mi javi jesi li dobro. Pa me
je zvala i javila da nisi.”
„Zvala sam je kad niste bili dobro, mislim, kad smo vas našli bez
svesti.” Videla sam kako je Merijem pocrvenela zbog mog izraza lica.
„Stela je vaša baka, Elektra, želi da vam pomogne.”
„Elektra, molim te... “ Stela mi je prišla i raširila ruke. „Došla sam
samo da bih ti pružila podršku. Ne da pridikujem. Merijem mi je
kazala da si odlučila da potražiš pomoć. Mnogo se ponosim tobom.”
Počela sam da se osećam kao da sam pobedila na nekom tak-
mičenju u školi, a ne kao da sam priznala da sam zavisnik.
„Hvala”, klimnula sam glavom i osetila pritisak njenih hladnih
ruku na mojima. „Ali kasno je i svi treba da legnemo.”
„Šta misliš o tome da pustimo Merijem da ide kući, a da ja malo
ostanem, za slučaj da ti zatreba društvo?”
Videla sam kako su se Merijem i moja baka pogledale, i odmah
sam skočila.
„Ovde si da bi se postarala da se ne predomislim i ne ukrcam na
let za Timbuktu pre no što svane sutrašnji dan, zar ne?”
„Možda.” Stela mi se osmehnula, njene oči, tako slične mojima,
zasvetlucale su. „Poznato je da se i to dešavalo. A što je još važnije,
samo želim da budeš bezbedna preko noći.”
„Misliš da ne uzmem još alkohola i droge?”
„I to. A sad, Merijem, dovoljno ste učinili i treba da idete kući.
Sigurna sam da vam je Elektra veoma zahvalna, zar ne, Elektra?”
„Jesam, naravno! Merijem to zna.”
„Dobro.” Merijem mi se osmehnula. „Dakle, vidimo se u osam
ujutru. Spakovala sam vam sve što vam je potrebno a što i nije mnogo
i kofer je spreman. Laku noć.”

206

Stela i ja smo ćuteći ustale kad je Merijem izašla iz stana.
„Ona je pravi dragulj, Elektra.”
„Znam, veoma je efikasna.”
„Dragulj je zato što joj je istinski stalo do tebe. A to je ono što se
zaista računa.”
„Slušaj, ne moraš da ostaješ. Obećavam da ću se dobro vladati
idem pravo u krevet kao dobra devojčica i ujutru ću biti spremna da
rano pođemo na aerodrom.”
„Znam da ne moram da ostanem, ali želim da ostanem. Barem
malo.”
„Pa, idem u kupatilo, a onda u postelju. I ne” sevnula sam očima
na nju „neću uzeti crtu koke dok sam tamo.”
Nekoliko minuta kasnije, ležala sam u krevetu u gostinskoj sobi i
razmišljala o tome koliko sam umorna. Kad sam ugasila svetlo ,
začulo se kucanje na vratima.
„Uđi.”
„Samo sam... pa, samo sam htela da poželim svojoj unuci laku noć,
prvi put za dvadeset šest godina. Smem li?”
„Naravno.”
Prišla mi je i nežno me poljubila u čelo. Podigla sam pogled ka njoj,
ka silueti na svetlosti koja je dopirala kroz otvorena vrata iza njenih
leđa.
„Zašto ranije nisi stupila u vezu sa mnom?”
„Zato što nisam čak znala ni da postojiš sve donedavno.”
„Oh. Kako to?”
„To je, draga moja Elektra, duga priča i nije za ovo doba noći.”
„Jesi li... jesi li rekla da ti je tata kazao da me nađeš?”
„Da, jesam.”
„Ali on je mrtav.”
„Da, jeste, pokoj mu duši.”
„Kako onda?”
„Sećaš se kad si se sastala s njim u Njujorku... pre nekih, mislim
godinu dana?”
„Aha, izašli smo na večeru i sve je bilo kompletna katastrofa.”
„Znam, rekao mi je. Zapravo je doleteo u Njujork da bi se video sa
mnom kao i s tobom uspeo je da. mi uđe u trag posle mnogo godina
i želeo je da se sastanemo lično. Mislim da je tad već znao da je veoma

207

bolestan. Rekao mi je koliko je zabrinut za tebe. I zamolio me je da
stupim s tobom u vezu ako on više ne bude ovde da to sam uradi.
Potom je njegov advokat gospodin Hofman kontaktirao sa mnom u
julu, da me pismom obavesti o njegovoj smrti, ali ja sam nekoliko
meseci bila u inostranstvu pa nisam primila njegovo pismo sve dok
se nisam vratila u martu. I tada sam pisala tvojoj agentkinji.”

„Oh, dobro? Oči su mi se sklapale od umora.
„U svakom slučaju, ovo ti je bila teška noć, dušo, i još će ih biti
takvih. Sad treba da spavaš. Hoćeš li da odem?”
Čudno, ali sad, kad sam znala da je Tata zaista imao poverenja u
nju, nisam želela da ode. Ovu ženu, koju nisam mogla da dokučim i s
kojom nisam mogla da izađem na kraj, on mi je poslao da me čuva. I
osetila sam utehu zbog toga.
„Možda da ostaneš još malo?”
„Važi”, kazala je i prišla naslonjači u uglu. „Šta misliš o tome da ti
pevam dok se ne uspavaš, kao što je meni pevala moja Jejo? Sad sklopi
oči i zamisli da si pod širokim otvorenim zvezdanim nebom nad
ravnicama Afrike.”
Odmah mi je na pamet pao Kralj lavova, koji je oduvek bio moj
omiljeni Diznijev film, naročito kad je “baka” (hoću li je zvati tako
jednoga dana?) počela da pevuši, a onda zapevala rečima koje nisam
razumela. Ali glas joj je bio tako pun i milozvučan i prokleto
prekrasan da sam zaista sklopila oči i videla ta beskonačna zvezdana
nebesa. Nasmešila sam se, obuzeta mirom koji nisam osetila dugo,
dugo. I dok me je njen glas uspavljivao, utonula sam u san.

„Elektra, vreme je da ustaneš. Merijem je ovde.”
Otvorila sam oči, razdražena jer nisam mogla da se se setim kad
sam poslednji put tako duboko spavala, a sad neko pokušava da me
probudi. Okrenula sam se na drugu stranu i zavrtela glavom.
„Elektra, dušo, moraš da ustaneš. Kola su već dole, čekaju da te
odvezu na aerodrom.”
Kad sam se predala i osvestila, setila sam se zašto me bude.
Neeee...

208

„Neću da idem... Molim te, pusti me da ostanem. Već se bolje
osećam..zaječala sam.

Povučen je prekrivač s mene i snažne ruke su me podigle.
„Moraš da ideš, Elektra. Sad obuci ovo.”
Zurila sam u svoju baku, koja mi je pružala kašmirski donji deo
trenerke, pa sam tresnula pesnicom o krevet.
„Ko si ti da mi govoriš šta da radim?!”, prosiktala sam. „Nisam te
ni čula ni videla niti sam znala da postojiš svih dvadeset šest godina
svog života, a onda si se iznenada pojavila i počela da mi
komanduješ!”
„Pa, neko mora to da radi; pogledaj u kakvu si zbrku sebe dovela!”
„Izlazi! Napolje!”, vikala sam na nju.
„Dobro, dobro... hoću. Znam da nemam prava da ti išta govorim,
ali preklinjem te i uverevam da će se, ako se sad ne suočiš sa ovom
zbrkom, ona samo ponavljati i ponavljati. I da ti kažem još nešto.
Izgubila sam svoje dragoceno dete zbog zavisnosti. Zato nemoj da mi
tu ležiš i da se samosažaljevaš, gospođice! Nemaš ti pojma šta je
nevolja i neka sam prokleta ako izgubim i tebe! Diži to mršavo dupe
s kreveta i spremaj se!”
I to rekavši, okrenula se, izašla iz sobe i zalupila vrata za sobom,
ostavljajući me potresenu do srži.
Niko čak ni Tata Solt nikad mi se nije obratio s takvim gnevom.
Možda od šoka, tek obukla sam se i pokorno otvorila vrata, iza kojih
sam zatekla Merijem kako sedi na kauču i čeka me.
„Spremni za polazak?”, kazala je.
„Aha. Je l’ otišla?”
„Mislite na vašu baku? Jeste. Dakle, torba vam je već u prtljažniku.
Sad treba da krenemo.”
Izašla sam za Merijem iz stana, s potpuno istim osećanjem koje
sam imala kad sam odlazila iz Atlantide u školu na početku novog
polugodišta. Lako sam mogla da se okrenem i vratim unutra, sipam
sebi votku, uzmem crtu...
Međutim, u ušima su mi odzvanjale bakine reči i pošla sam za
Merijem iz stana, pa liftom u prizemlje, kao jagnje na klanje.

209

17

Ran , Arizona
Maj

„Elektra, danas ti je dvadeset drugi dan programa ovde s nama na
Rancu. Kako se osećaš?”

Fi me je procenjivala svojim varljivo blagim pogledom. Kad smo
počele sa seansama terapije, mislila sam da nije važno kakva ću sranja
prosipati pred nju, jer je zbog svog blagog glasa (s tragovima nekog
evropskog akcenta) i poluspuštenih kapaka izgledala kao da napola
spava. Koliko sam samo pogrešila. To pitanje, ta metafora „kako se
osećaš”, proganjalo me je od moje prve seanse ovde.

Pa kako sam se osećala?
Prva nedelja: tokom uvodnih četrdeset osam sati u medicinskom
centru za detoksikaciju, moja jedina reakcija je bila želja za infuzijom
votke pomešane s nekoliko tableta ekstazija i dvadeset crta koke, a
onda da ukradem pištolj i pucajući pobegnem odatle.
Stavili su me pod nadzor kao sklonu samoubistvu, zbog moje
prekomerne doze, i pumpali me lekovima koji će mi olakšati
nedostatak pića i droge. Mislim da nikad u životu nisam bila bešnja
nego ta dva dana; činilo se da mi niko ne veruje da to nije bio pokušaj
samoubistva i da ne bih sebi ponovo naudila.
Kad sam izašla iz detoksa i prešla u spavaonicu, sa užasom sam
otkrila da je to u suštini povratak u internat, s dvema cimerkama koje
su hrkale, vrištale u snu, puštale vetrove ili jecale u jastuk (a ponekad
i sve to u jednoj noći). Pitala sam se zašto, zaboga, mesto kao ovo, koje
košta više od najluksuznijeg hotela s pet zvezdica, nema privatne

210

sobe.

Druga nedelja: nju sam provela besna jer Dvanaest koraka u AA
programu23 podrazumevaju i to da tražim pomoć od Boga u kog ne
verujem, i još gore, da moram da se potčinim njegovoj mističnoj figuri
i njegovoj milosti ako hoću da se očistim. I mrzela sam Fi zato što
toliko gura nos u moj život i to šta osećam u vezi s njim, kad to nije
njena prokleta stvar. Osim toga, stvarno mi se dopala jedna od
cimerki Lizi kao i činjenica da je na grupnoj terapiji bilo ljudi
očigledno mnogo sjebanijih od mene.

Treća nedelja: laknulo mi je i Dvanaest koraka su imali više smisla
kad mi je tip s grupne terapije rekao da ni on ne veruje u Boga, i da
umesto njega zamišlja neku višu silu, nešto mnogo moćnije od nas
ljudskih bića što hodamo zemljom. I to mi je mnogo pomoglo. Pored
toga, otkrila sam da mi se dopada terapija s konjima, ah želela sam ne
samo da timarim i negujem konje, već i da uzjašem jednog od njih i
odjurim preko Sonorske pustinje. I Lizi i ja smo se vezale jedna za
drugu, naročito pošto nam je treća cimerka otišla (imala je ozbiljne
probleme s telesnim zadahom, i spavala je s plišanim zecom kog je
zvala Bobo), pa smo, što je vreme više prolazilo, počele da gradimo
sve veću bliskost.

„Dakle, Elektra? Kako se osećaš?”, do mene je doprlo sveprisutno
pitanje.

U stvari, kad sam bolje razmislila, shvatila sam da se osećampo-
nosno, da, osećala sam ponos što nijednom nisam popila alkoholno
piće ni ušmrkala crtu niti progutala pilulu za dvadeset i dva dana.

Pa sam onda to i rekla, jer sam znala da Fi voli pozitivne odgovore.
„To je fantastično, Elektra. I treba da se tako osećaš. Kao i svi ostali
ovde na Ranču, prošla si težak put, ali i dalje ga se držiš. I treba da se
ponosiš sobom. Ja se ponosim tobom”, osmehnula se.
„Hvala”, slegla sam ramenima.
„Znam da ti je teško da se vraćaš događajima koji su te doveli
ovamo”, započela je Fi.
Tačno sam znala na šta smera i obuzeli su me uobičajeni bes i
razdraženost.

23 Anonimni adikti, zavisnici. (Prim. prev.)

211

„Jesi li malo više razmišljala o prekomernoj dozi one noći u
Njojrku?”, upitala je.

„Ne!”, odbrusila sam. „Neprekidno vam govorim da je bilo
slučajno. Samo sam htela da zaspim! Samo to sam htela! Bilo mi je
užasno teško da isključim mozak i samo sam htela da budem
ostavljena na miru...”

„Elektra, ne radi se o tome da ti ne verujem, već mi je, kao tvom
terapeutu, dužnost da te zaštitim ako postoji i najmanja šansa da si
pokušala da naudiš sebi. Premda sam zadovoljna što sad gledaš
drugačije na stvari, želim da razgovaramo o onome što si mi rekla
kako ti je teško da se otvoriš i govoriš o svojim osećanjima. Kao što si
naučila tokom boravka ovde, naša osećanja utiču na sve što činimo a
to uključuje i tvoju sposobnost da ostaneš čista i pošto odeš s Ranča.”

„Kazala sam vam, povučena sam. Volim da sama izlazim na kraj
sa svime.”

„I razumem te, Elektra, stvarno te razumem, ali pristavši da nam
se pridružiš ovde, prihvatila si i činjenicu da ti je potrebna pomoć
drugih. I ja se brinem da je, kad se vratiš u ’stvarni’ svet, nećeš tražiti
ako ti bude potrebna.”

„Već smo razgovarale o mojim problemima s poverenjem u druge.
I to je valjda to.”

„Da, i ja prihvatam da je, kao i kod svih poznatih ličnosti, prirodno
da ih imaš. Čini mi se, međutim, da naročito nerado govoriš o svom
detinjstvu.”

„Kazala sam vam da sam usvojena, kao i mojih pet sestara. Da smo
živele privilegovanim životom... Nema šta mnogo da se priča o tome.
Osim toga, Tata me je uvek učio da se nikad ne osvrćem na prošlost.
Iako se terapija, izgleda, temelji samo na tome.”

„Terapija se temelji na savlađivanju prošlosti, da više ne bi morala
da se osvrćeš na nju, Elektra. A detinjstvo zauzima dve trećine tvog
dosadašnjeg života.”

Kao i obično, slegla sam ramenima i zagledala se u svoje
nenamazane nokte, pa pomislila kako lepo rastu sad kad sam prestala
da ih grickam. Onda smo imale ono što se zove bitka ćutanjem, rat za
koji sam znala da u njemu uvek mogu pobediti. I redovno sam i
pobeđivala.

„Dakle, da li bi rekla da ti je otac bio najuticajnija figura u životu?”,

212

progovorila je Fi.
„Možda. Ali zar nisu to svi roditelji?”
„Često jesu, mada ponekad to može biti i neki rođak, brat ili sestra,

neko ko ispunjava tu ulogu. Kazala si mi da ti je otac često bio odsutan
u vreme tvog detinjstva?”

„Aha, jeste. Ali sve moje sestre su ga obožavale, a ja sam bila
najmlađa, pa sam se povela za njihovim primerom.”

„Kladim se da je teško biti na dnu gomile od šest devojčica”, kazala
je Fi. „Nas ima četvoro, ali ja sam najstarija.”

„Blago vama.”
„Zašto to kažeš?”
„Zato što... Ne znam. Moje dve najstarije sestre uvek su bile glavne,
a ostale su ih slušale. Sve osim mene.”
„Bila si buntovnica?”
„Valjda. Ali ne namerno”, odgovorila sam, svesna da me Fi uvlači
na teritoriju o kojoj nisam želela da razgovaram.
„Je li to bilo kad si bila tinejdžerka?”
„Ne, mislim da sam rođena buntovnica; pričali su mi da sam još
kao beba vrištala kao da želim da srušim kuću. Zvali su me Triki čula
sam kako Ali i Maja razgovaraju o meni jednoga dana, kad sam imala
četiri ili pet godina. Pobegla sam u vrt, sakrila se i isplakala se.”
„Mogu da zamislim.”
„Prebolela sam to. Ništa strašno. Braća i sestre stalno daju nadimke
jedni drugima, zar ne?”
„Da, daju. A koji su bili nadimci tvojih sestara?”
„Ja... Ne sećam se.” Podigla sam pogled ka časovniku na zidu.
„Sad moram da idem. U tri imam terapiju s konjima.”
„Dobro, završićemo za danas”, odvratila je Fi, iako mi je bilo
preostalo još deset minuta seanse. “A zadatak za večeras je da
nastaviš s dnevnikom raspoloženja i da se fokusiraš na okidače
potrebe za pićem i drogom. A mogla bi i da pokušaš da se setiš
nadimaka svojih ostalih sestara. Važi?”
„Važi. Vidimo se sutra.”
Ustala sam iz fotelje i izašla iz sobe, razdražena zbog toga što smo
obe znale da se neću setiti nadimaka svojih sestara zato što ih nisu ni
imale. Dok sam koračala hodnikom ka glavnoj recepciji, pa izašla na
zaslepljujuću sunčevu svetlost Arizone, odala sam Fi priznanje da je

213

dobila ovu rundu. Oh, vesta je, stvarno vešta, vodi me u zamke koje
sam samoj sebi napravila. Pošto sam imala nekoliko slobodnih
minuta, pošla sam na svoje omiljeno mesto: Lavirint briga kružnu
stazu popločanu ciglama koja vodi čas tamo čas ovamo, stalno u
drugom pravcu, zavisno od toga kud odabereš da skreneš na mestima
gde se račva. Za mene je ta staza bila kao metafora života; na grupnoj
terapiji razgovarali smo o tome kako svaka naša odluka utiče na naš
budući kurs u životu neke manje, neke mnogo više, ali utiče svaka.
Dok sam koračala po izlizanim ciglama staze, razmišljala sam o
odluci koju sam izgleda donela a da to nisam ni znala...

„Zašto ne možeš nikome da veruješ?”, upitala sam sebe.
Bilo je vrlo lako pravdati se statusom poznate ličnosti. Setno sam
se nasmešila pri pomisli na milijarde ljudi na svetu koji žele da budu
slavni, i na to kako je meni slava došla neočekivano bukvalno preko
noći u vrlo mladoj životnoj dobi.
Ali znala sam da nije to u pitanju. Kao ni to što sam nervirala
sestre, ili Tatu, mada je on bio delom odgovoran jer me je stavio u tu
situaciju...
Pa zašto onda ne kažeš Fi i ne prođeš s njom kroz to?, upitala sam sebe.
Zato što se plašiš, Elektra, plašiš se da to ponovo preživiš...
Osim toga, patetično je, pomislila sam, zasnivati čitavu percepciju
poverenja na malom događaju iz detinjstva.
A ja nisam i nikad neću biti žrtva. Ovde na Ranču srela sam toliko
žrtava.
Ionako nisam došla ovamo radi terapije, došla sam da se skinem s
droge, i uspela sam u tome.
„Zasad”, kazala sam glasno, setivši se Dvanaest koraka. Mantra
Dvanaest koraka glasi: dan po dan. Tri nedelje su bile tako teške, teže
od svega što sam uradila u životu, a ni današnji dan nije bio baš sjajan,
jer biti čist znači ponovo imati mozak, a imati mozak znači suočiti se
sa onim što jesi, i... i ostala sranja. Mada je sjajno probuditi se ujutru
pošto si normalno prespavala noć, i biti u stanju da misliš. I zato, čak
i ako nisam uspela da savladam svoje probleme s poverenjem,
savladala sam svoje zavisnosti. A zar to nije najvažnije od svega?
Ostavila sam Lavirint briga i krenula ka štalama i polju gde su
pasli konji, spremni da dođu svi sjebani (uključujući i mene) i da ih
maze i tetoše.

214

„Kako si, Elektra?”, upitala me je Marisa, mlada pomoćnica u štali.
„Dobro, hvala”, odgovorila sam kao i obično. „Kako si ti?”
„Oh, dobro”, rekla je i povela me u štalu pa pokazala gomilu
prljave slame. „Na tebe je red da čistiš balegu.” Iscerila mi se pa mi
pružila gumene rukavice i vilu.
„Hvala.”
Izašla je iz štale, a ja sam se zapitala šta stvarno misli o tome što
jedan od najpoznatijih svetskih modela stoji u konjskoj balegi do guše.
Šta god da misli, znala sam da su ovde svi obavezani (bar tehnički)
na diskreciju i da samo pod pretnjom smrti smeju da otkriju ko je na
Ranču i šta se tu dešava.
Kad sam počela sa odvratnim ali smirujućim poslom izbacivanja
prljave slame, razmišljala sam o razgovoru s Fi o mom detinjstvu i to
me je onda odvelo do jedne zapravo srećne uspomene. Kad sam imala
šest ili sedam godina, bili smo na odmoru na Mediteranu, kao i obično
krstareći Titanom, i Tata me je jednom poveo gliserom kod nekog svog
prijatelja u okolini Niče, koji je imao ergelu.
„Mislio sam da bi mogla da pođeš sa mnom da vidiš konje”, rekao
je. „Možda čak i da jašeš ako želiš.”
Najpre sam se bojala, zato što su mi konji izgledali džinovski, a ja
sam bila tako mala, ali konjušar je našao najmanjeg ponija u zabranu
i stavio me na njega, pa sam se osećala milion puta viša. Dok su vodili
konja ukrug, najpre sam se truckala, a onda sam pustila da mi se telo
prilagodi prirodnom ritmu životinje, pa su me do kraja čak i ohrabrili
da poteram ponija lakim kasom.
„Prirodno si nadarena za jahanje'1, rekao je Tata kad se zaustavio
pored mene, na divnom smeđem pastuvu. „Da li bi volela da naučiš
da jašeš?”
„Mnogo bih volela, Tata.”
Tako mi je Tata organizovao časove jahanja u Ženevi, a i onda kad
sam otišla u internat. To su mi bili najsvetliji trenuci u nedelji, jer sam
znala da sve svoje tajne mogu da kažem konju, da ga volim koliko
god hoću i da me on nikad, nikad neće izdati.
„Evo, gotovo”, kazala sam Marisi skidajući rukavice, pošto sam
stavila svežu slamu s bale u dvorištu.
Ona mi je pokazala rukom ka zabranu, gde su se troje sjebanih
naslanjali na ogradu i posmatrali četvrtog sjebanog kako miluje

215

Filomenu, blagu doratastu kobilu.
Prišla sam ogradi i naslonila se na nju, klimnuvši glavom ostalima,

ali ne upuštajući se u razgovor.
„Zdravo, Elektra!”, mahnuo mi je Henk, glavni konjušar. „Ti si na

redu!”
„Hvala”, odgovorila sam i podigla palčeve u znak pozdrava.

Posmatrala sam ga s rastojanja i razmišljala o tome kako je privlačan
onako sav u mišićima, koje nije stekao u teretani već svakodnevnim
jahanjem po pustinji. Uživala sam da gledam kako se Henk ophodi
prema konjima. Iako sam ga videla kako ašovom ubija dijamantsku
zvečarku kad se pojavila u zabranu, s konjima je ispoljavao dirljivu
nežnost. Morala sam da priznam da dolazim ovamo da vidim njega
koliko i zbog samih životinja...

„Dobro, dušo, ti si sad na redu”, doviknuo mi je nekoliko minuta
kasnije, dok sam ga ja u mašti odvodila u štalu i skidala. Dobra strana
moje tamne kože bila je u tome što se ne vidi kad pocrvenim.

„Evo, tvoja je”, rekao je pošto mi je doveo Filomenu.
„Zdravo, Fili”, šapnula sam dok sam je gladila po njušci i poljubila
je, udišući njen sveži konjski miris. „Bože, baš imaš sreće, devojko.
Pod jedan, životinja si, a pod dva, dobijaš mnogo ljubavi i nimalo
muke koja uz to ide. Ali stvarno bih volela da ti se popnem na leđa i
izvedem te na jahanje”, dodala sam, pa se okrenula da pogledam
Henka, koji me je posmatrao, i da ga streljam osmehom.
Kad su mi na početku radili psihološku procenu, postavilo se
pitanje jesam li zavisnica od seksa. Odgovorila sam da sam
dvadesetšestogodišnja žena koja uživa u seksu, naročito kad je haj, ali
da nikako nikako ne mislim da sam zavisna. Bar ne više od bilo koje
žene mojih godina.
„U tome je problem s dolaskom ovamo”, šapnula sam Fili. „Izađeš
s više zavisnosti nego što si ih imala kad si stigla.”
Kad je seansa „grljenja konja” završena samo to si mogla sa
vezanom kobilom klimnula sam glavom Henku, a on mi je polako
prišao da mi ponudi poslasticu da je častim.
„Jesi li dobro?”, upitao me je dok sam davala Fili verovatno
dvadesetu šargarepu toga dana.
„Aha, dobro sam. Ova kobila će se ugojiti ako po ceo dan bude
tako stajala i samo jela.”

216

„Ne brini, poteraću je kasnije na dobro jahanje.”
„Volela bih da mogu da je izvedem”, uzdahnula sam.
„To je protiv pravila, bojim se. Inače...”, slegao je ramenima.
„Razumem.”
„Možda bi, kad izađeš odavde, mogla doći na moj ranč i jahati.”
„Hvala, videćemo”, odgovorila sam, dok mi je znoj lio ispod pazuha.
Možda sam samo umislila, ali dok sam se udaljavala, krajičkom oka
sam videla da me posmatra i zapitala se da li je to bilo nešto više. Kako
bilo da bilo, razveselila me je pomisao da i dalje mogu da privučem
muškarca, čak i u centru za rehabilitaciju.
Vratila sam se u spavaonicu, pastelno okrečenu sobu s tri bračna
kreveta, taman dovoljno dugačka da stanem u jedan. Imala sam uzan
plakar za dukseve s kapuljačom i pantalone za trčanje i pešačenje, kao
i pisači sto, koji dosad nisam koristila. U početku mi je pomisao da
delim s nekim tuš, samim tim i dlake s njegovog tela, bila dovoljna da
ostanem znojava i neoprana, ali na kraju sam popustila, kad sam
shvatila da smrdim, i nije ispalo loše.
Srećom, tuš je danas bio blistavo čist sobarica je očigledno upravo
bila izašla pa sam se brzo skinula i stala pod blaženo hladan mlaz,
podigavši pogled naviše, a ne dole u vrtlog vode kod mojih stopala.
Pošto sam izašla ispod tuša i obukla se, izvadila sam svoju staru
svesku za skiciranje.(našla sam je u prednjem džepu putne torbe,
ćušnutu tamo još kad sam bila u Atlantidi) pa uzela olovku i počela
da crtam. Nedavno sam bila otkrila da me opušta smišljanje neobične
ali udobne odeće toliko puta su me oblačili u kreacije visoke mode
koje je suštinski bilo nemoguće nositi (i često odvratnu), i koje obične
žene na ulici nisu mogle da nose. Međutim, od raznih dizajnera sam
čula da je moda oblik moderne umetnosti. Ljutilo me je što tu ideju
ističu kao svoju kad je moda oduvek bila oblik umetnosti. Uzmimo, na
primer, versajske dvorane ili drevne Egipćane.
Počela sam da skiciram haljinu sa svetlucavim oko vratnikom koji
se skida, i koja u mekim naborima pada do članaka. Divno
jednostavna i veoma, veoma zgodna za nošenje. Posle nekoliko
minuta, pažnju mi je privuklo novo lice koje se pojavilo na vratima
spavaonice. Devojka je prišla praznom krevetu, onom uz prozor. Bila
je poput mnogih ovdašnjih štićenika anoreksično mršava i visoka tek
nešto više od metar i šezdeset. Imala je prekrasan ten, koji je, kao i

217

Majin, ukazivao na mešavinu rasa, i bujnu, sjajnu, kovrdžavu tamnu
kosu.

„Zdravo”, kazala sam i spustila olovku. „Nova si?”
Klimnula je glavom i sela na krevet, skupljenih kolena i šaka
stisnutih u pesnice. Nije podigla pogled ka meni i bilo mi je drago
zbog toga obično je potreban samo pogled da neko nepoznat
prepozna ko sam i da počne da mi postavlja uobičajena pitanja.
Videla sam kako opušta šake i kako joj se trese ruka kad ju je
podigla da skloni kosu s lica.
„Upravo si izašla iz medicinskog detoksa?”, upitala sam.
Klimnula je glavom.
„Teško je, ali prebrodićeš”, kazala sam jer sam se, posle svoje tri
nedelje, osećala kao profesionalac.
Odgovorila mi je sleganjem ramenima.
„Jesu li te stavili na benzose?24 Meni je, bogami, pomoglo”, dodala
sam. Devojka je izgledala tako krhko i sad, kad joj kosa više nije
pokrivala oči, u njima sam videla strah. „Je l’ koka?”
„Ne, džank.”
Potražila sam pogledom rečite znakove na unutrašnjoj strani
njenih mršavih ruku, i ona ih je automatski pokrila, da ne vidim.
„Čula sam da je to najteže”, kazala sam.
„Aha.”
Gledala sam kako obavija ruke oko struka i leže na krevet
skupljena kao fetus, meni okrenuta leđima. Videla sam da drhti, pa
sam uzela ćebe s kraja kreveta i pokrila je.
„Možeš ti to”, kazala sam i potapšala je po ramenu. „Uzgred, ja
sam Elektra.”
Nije bilo reakcije, što me je iznenadilo, pošto ljudi obično reaguju
kad kažem svoje ime.
„Dobro, idem na ručak. Vidimo se kasnije.”
Ostavila sam je sklupčanu pod ćebetom, čudeči se tome što sam
uhvatila sebe kako brinem za nju. Kad sam je videla u istom stanju u
kom sam bila i sama kad su me doveli iz klinike za detoksikaciju, to
je u meni pobudilo empatiju.

24 Žargonski naziv za benzodiazepime, grupu lekova koji deluju kao anksiolitici. (Prim. prev.)

218

U kantini je bila gužva, mnogi su tiho ćaskali za okruglim
stolovima, a svetlost je prodirala kroz visoke prozore s kojih se
pružao divan pogled na Vrt mira. Bife se pružao celom dužinom
kantine, a kuvari s visokim kapama posluživali su iznenađujuće
ukusnu hranu. Uzela sam svoj dnevni unos ugljenih hidrata ljutu
enčiladu s junetinom, prekrivenu topljenim sirom zlatne boje, s
prilogom od prženih krompirića. Pretpostavljala sam da ću morati na
strogu dijetu kad odem odavde, ali jelo mi je olakšavalo žudnju za
votkom. Dok sam jela, razmišljala sam o empatiji. Tu reč su mnogo
koristili na Ranču; po svemu sudeći, od zloupotrebe alkohola i droge
čovek izgubi svako saosećanje s drugima, zavisnost ga liši svih dobrih
delova ličnosti dok otupljuje sve ono loše što želi da blokira, a zbog
čega zapravo i želiš da uzimaš piće i pilule. Pomislila sam kako ću
sutra ispričati Fi da sam najverovatnije ispoljila empatiju prema novoj
devojci u mojoj spavaonici. To će joj se svideti.

„Zdravo.”
Podigla sam pogled i videla moju cimerku Lizi kako mi prilazi i
seda, s poslužavnikom na kojem su se nalazili supa i neki zeleniš.
Kosa joj je bila glatka i sjajna kao i uvek, plava, savršeno ofarbana i
ošišana u paž-frizuru. Podsećala me je na porcelansku lutku samo što
je toliko operisana da joj je lice izgledalo kao da ga je pravio Pikasov
učenik skulptor psihopata. Ona je bila na Ranču zbog zavisnosti od
hrane, pa sam se zapanjila što je uopšte došla u kantinu; za nju je to
bilo kao kad bih ja ušla u bar sa šankom po kojem su svuda crte
kokaina.
„Kako si danas?”, upitala me je s britanskim akcentom.
„Dobro sam, hvala, Lizi”, odgovorila sam i zapitala se da li se seća
kako sam je prethodne noći okrenula u krevetu na stranu jer je toliko
hrkala da bi to probudilo sve kojote u okolini.
„Izgledaš mnogo bolje. Oči su ti bistrije. Mada nikad nisu ni bile
mutne”, brzo je dodala. „Imaš divne oči, Elektra.”
„Hvala”, odgovorila sam, obuzeta grižom savesti dok sam žvakala
enčiladu, u koju je Lizi zurila kao da bi ubila za samo jedan zalogaj.
„A kako si ti?”
“Oh, dobro mi ide”, odgovorila je. „Izgubila sam pet i po
kilograma otkad sam došla još samo tri nedelje i Kristofer neće moći
da me prepozna!”

219

Kristofer je Lizin muž. Producent iz Los Anđelesa i, kako mi je Lizi
poverila nadugačko i naširoko, uobičajeni je kliše oženjenog
muškarca koji švrlja okolo. Lizi je bila ubeđena da će to prestati ako
ona smrša deset kilograma. Međutim, stvar je u tome što ona čak i nije
bila debela, a nisam ni sasvim sigurna šta je na njoj zapravo prirodno
njeno. Prošla je toliko plastičnih operacija da je izgledala kao da joj
neke nevidljive ruke povlače kožu lica naviše. Ja nisam gajila mnogo
nade u to da će Kristofer postati veran. Po mome skromnom
mišljenju, Lizi nije bila zavisna od hrane, bila je zavisna od toga da
udovoljava mužu.

„Koliko ti je još ostalo?”, upitala me je.
„Još nedelju dana i odlazim.”
„Odlično ti ide, Elektra. Znaš, videla sam ih mnogo koji dođu
ovamo i ne uspeju kao ti. A i prelepa si i pametna, ne treba ti to”,
dodala je pa viljuškom nabola list salate i tako ga svojski žvakala kao
da je komad kotleta. „Ponosim se tobom.”
„Hej, hvala”, osmehnula sam se i osetila kako je to moj prvi zaista
dobar dan, i kako je divno dobiti takav kompliment. „Uzgred, u našoj
sobi je nova devojka”, dodala sam pitajući se da li je u redu da
donesem komad čokoladnog čizkejka i da ga pojedem pred njom.
„Oh, da, Vanesa”, Lizi je podigla obrve ona bi uvek prva saznala
sve što se događa, a ja sam upijala njene tračeve. „Sirotica. Tako je
mlada, izgleda da ima samo osamnaest godina. Bolničarka iz detoksa
kazala mi je da ju je neki bogataš pokupio sa ulice u Njujorku, i platio
sve troškove da se ovde skine s droge. Postoje državni programi za
mlade, ali kad prime dete i kad prođe detoksikaciju i tehnički se skine
s droge, vrati se napolje, starom životu. I u roku od nekoliko nedelja
ponovo uzima”, Lizi je uzdahnula. „ A ako si punoletna, kao što je
sad Vanesa, zaboravi na to.”
Tek u proteklih nekoliko dana, kad je mozak počeo da mi
funkcioniše kako treba, sinulo mi je da smo mi ovde privilegovana
nekolicina. Nisam morala ni da razmišljam o tome koliko će me
koštati da me prime i izleče, nego samo da li to želim ili ne. Na hiljade
mladih Amerikanaca su zavisnici kao ja, ali bez ikakve nade da dobiju
adekvatno lečenje koje im je potrebno.
„Bolničarka mi je rekla da je Vanesa jedan od najgorih slučajeva
koji su ikada dospeli ovamo. Bila je na detoksikaciji četiri dana. Jadna

220

mala.” Uprkos očajničkom trudu da bude lepa i zahvatima koje je
pretrpelo njeno nekad privlačno lice, Lizi je definitivno bila
materinski tip. „Staraćemo se o njoj, zar ne, Elektra?”

„Da, Lizi, pokušaćemo.”

Tog popodneva, da bih istrošila kalorije od ručka, otišla sam na
trčanje stazom kroz prirodu po obodu Ranča. Dok sam trčala, setila
sam se moje planinske staze iza Atlantide, kako sam trčala njome pre
mesec dana i koliko sam se bolje osečala posle toga. Iako me je suvi,
vreli vazduh Arizone pekao u plučima i štipao u nosu dok sam ga
udisala, istrajno sam trčala.

Zaustavila sam se kod kulera s vodom i sipala je u plastičnu čašu
pa žedno ispila, a onda još jednu da se poprskam. Umorno sam se
spustila na klupu i uživala u osećanju... pa, u osećanju. Uprkos
oklevanju da prihvatim duhovni pristup na Ranču, smirivalo me je
da samo tako sedim, s planinama iza sebe i plavim nebom nad
crvenom zemljom. Priroda me je smirivala. U vazduhu su se osećali
mirisi niskog zelenog grmlja koje se širilo na suncu. Čitava neplodna
pustinjska lepota bila je posuta neverovatnim cvetovima i kaktusima
neki su visoki i do tri metra, a zelena stabla prekrivena trnjem puna
su vode koja ih održava do sledečih kiša.

Prvi put sam zamislila sebe u svom stanu u Njujorku i osetila se
kao u klopci, kao životinja u kavezu. Osećala sam da je ova okolina
nekako prirodnija teritorija za mene, kao da odgovara mojoj suštini.
Vrućina mi nije smetala kao što je smetala Lizi, a na otvorenom
prostranstvu osećala sam da sam živa.

Dok sam tako sedela, osetila sam da mi se usne izvijaju u smešak.
„Zašto?”, pitala sam se.
Jednostavno zato, Elektra...
Kad sam ustala, setila sam se da grupna terapija samo što nije
počela i da ću morati da budem u opremi za trčanje, i iznenada sam
shvatila da za poslednja dva sata nisam pomislila ni na piće ni na
drogu. I zbog toga sam se ponovo osmehnula.
Kad sam se kasnije vratila u spavaonicu, željna tuša, Vanesa je i

221

dalje ležala sklupčana na krevetu. Sad se silovito tresla, a Lizi čiji je
krevet bio između njenog i mog sedela je i gledala.

„Nije joj dobro, Elektra”, uzdahnula je. „Zvala sam bolničarku i
ona joj je dala još jednu injekciju nečeg što joj je potrebno, ali...”

„Da, ne izgleda dobro”, složila sam se pa uzela peškir i otišla da se
istuširam. Kad sam izašla, obukla sam čiste pantalone za trčanje i
duksericu. „Hoćeš na večeru?”, upitala sam Lizi.

„Ne, ostaću malo ovde, da pazim na Vanesu. Zabrinuta sam za
nju.”

„Važi, vidimo se kasnije.”
Neraspoložena, jer stvarno nisam želela da ostanem i da gledam
kako Vanesa prolazi kroz ono kroz šta sam i ja prošla, otišla sam u
kantinu. Izbegla sam one što sam ih zvala zaneseni, one što su
prihvatili duhovni etos Ranča i neprestano govorili u citatima kao
neka gomila hodajućih knjiga o samopomoći pa sam sipala u tanjir
šniclu i prilog. Kad sam završila s jelom, nisam želela da se vratim u
sobu, pa sam uzela papir i olovku sa stola uza zid i razmišljala o
onome o čemu smo razgovarali toga dana na sastanku AA. Dospela
sam do devetog koraka, kad moram da napišem pismo i izvinim se
svakom koga sam povredila kad sam se, pod dejstvom opijata,
nekontrolisano ponašala.
Dobro, da vidimo, kome moram da se izvinim?, rekla sam u sebi. Ma?
Da. Znala sam da sam kao dete bila nemoguća, a ona je imala
mnogo strpljenja sa mnom. Njoj ću sasvim sigurno napisati pismo.
Ali razmišljala sam, proždirući čizkejk jesu li to izvinjenja zbog toga
što si loša osoba ili što si bila loša pod dejstvom pića i droge? Gotovo
da nisam ni viđala Ma u proteklih nekoliko godina, a retko sam je i
zvala telefonom.
Onda zaslužuje izvinjenje zato što sam je ignorisala, pomislila sam i
štiklirala njeno ime na spisku.
Maja? Da, njoj definitivno treba da se izvinim što sam se onako
grozno ponašala kad smo bile u Atlantidi pošto je Tata umro, kao i
sad u Riju. Da ona nije pozvala Merijem, mogla sam umreti. Divna je
i ja je stvarno, stvarno volim. Označila sam i nju velikim znakom.
Ali: i njoj se treba izviniti. Zagledala sam se kroz prozor, sećajući
se kako smo se prošlog meseca videle u Atlantidi i kako sam bila
nepristojna prema njoj. A onda sam se zapitala da li me je Ali oduvek

222

nervirala upravo zato što je tako dobra. Možda je u tome stvar, u tome
što je dobra i sređena i pribrana iako je izgubila ljubav svog života i
dobila bebu. Uz nju takvu, moja haotična priroda bila je očiglednija.

Zvezda: moj mali miš od sestre, koja nikad nije rekla ni iš kokoški.
Nisam imala pojma ni da li mi se ona sviđa ili ne, jer je uvek govorila
tako malo; ona je bila tišina nasuprot mojoj buci. Ali je rekla da je
upoznala nekog tipa i da živi s njim u Engleskoj. Možda ću učiniti taj
napor da odem da je vidim kad izađem odavde. Meni je nje oduvek
bilo žao zbog toga što je u svemu bila u senci moje omrznute sestre
KeKe. Svejedno ću napisati pismo Zvezdi, samo da joj se javim, jer
nisam mogla da se setim da sam joj ikad išta loše učinila.

KeKe. Zarila sam vrh olovke u papir. Ona i ja se nikad nismo
slagale; Maje imala običaj da kaže da smo previše slične, ali nisam baš
tako sigurna u to. Nije mi se sviđalo kako dominira i upravlja
Zvezdom, a ponekad, kad smo bile male, čak bismo se i fizički
potukle pa je Ali morala da nas razdvaja. Bilo mi je drago kad sam
čula da se preselila u Australiju.

„U suštini, verovatno zbog toga što ju je Zvezda ostavila zbog
muškarca”, promrmljala sam zlobno, znajući da ni Fi ni grupa na
terapiji ne bi bili blagonakloni prema takvom ispoljavanju negativnih
osećanja, ali ne mogu da ti se sviđaju baš svi na svetu, zar ne? Mada,
po svemu sudeći, možeš da zaslužiš da ti oproste.

Zasad, stavila sam znak pitanja uz KeKe i prešla na Tigi.
Kad je odrasla, ona se apsolutno preobrazila u ličnost koja bi se
mogla prijaviti na posao ovde, na Ranču. A onda sam u mislima
ćušnula samu sebe zato što sam tako zlurada, a ona to ne zaslužuje.
Tigi je mila i blaga i samo želi da svi budu srećni. Mi smo dijametralne
suprotnosti, ali ipak bih volela da budem poput nje jer ona ume da
vidi ono dobro u svemu i svakome, dok ja činim upravo suprotno.
Nejasno sam se setila da mi je Ali u Atlantidi kazala da Tigi ima nekih
problema sa zdravljem. Postidela sam se što joj nisam poslala imejl da
je pitam kako je. Tigi apsolutno treba da bude na mom spisku za
izvinjenja.
Onda sam se zavalila na naslon stolice i zapitala se da li bih, da je
Tata ovde, želela da se i njemu izvinim. Ne. Smatrala sam da on meni
treba da se izvini jer je umro dok sam još tako mlada i ostavio me da
se sama izborim sa svim ovim. Uključujući i Stelu, moju baku. Bilo

223

kako bilo, nisam htela dalje da razmišljam o tome, pa sam prešla na
svoj život u Njujorku.

Merijem: OGROMNO IZVINJENJE, napisala sam. Ona je daleko
najbolja od svih sekretarica koje sam imala, mada nisam imala pojma
da li mi je i dalje sekretarica. Zabeležila sam da to pitam Maju kad joj
budem odgovorila na imejl koji mi je poslala pre dva dana. Dozvolili
su nam da imamo laptope i mobilne telefone po sat vremena svakog
dana, ali nadzirali su sve što pišemo, pa zato još nikom dosad nisam
ništa pisala.

Stela, poznata i kao “baka”. Zastala sam i grickala olovku dok sam
u glavi premotavala svu onu zbrku poslednjih nekoliko nedelja pre
no što sam došla ovamo. Istini za volju, nisam se baš najbolje sećala
našeg razgovora, mada sam se setila kako me je probudila i kako je
sedela u naslonjači pored moga kreveta. Setila sam se i da mi je
pevala, mada sam to možda samo sanjala. Međutim, čak i u izmaglici
ona dva susreta s njom, setila sam se da je zaista zastrašujuća, strašnija
od svih ljudskih bića koje sam ikada srela.

Pre no što sam uspela da odlučim da li da joj pišem ili ne, pažnju
mi je privukao supervisoki crni tip koji je prošao pored mene s
poslužavnikom hrane u rukama. Za razliku od većine štićenika, koji
su nosili trenerke i dukseve kao i ja, on je bio u besprekornoj beloj
košulji i platnenim pantalonama. Pogrbila sam se nad papirom,
pognute glave, dok je prolazio da sedne za sto naspram moga. Obično
ne dajem ni pet para na to ko me gleda ovako nedoteranu, ali kriomice
sam ga pogledala i videla da je ludo lep i da zrači nekom elegancijom.
Da me ne bi video, navukla sam kapuljaču, podigla svoj poslužavnik
i olovku i papir, pa izašla iz kantine.

Kad sam stigla u sobu, Vanesin krevet bio je prazan, Lizi se bavila
svojom uobičajenom večernjom negom i njen pisaći sto se preobrazio
u štand sa skupom kozmetikom.

„Gde je Vanesa?”, upitala sam je gledajući kako nanosi kremu na
lice, pa pipetom stavlja po vratu kapi nečeg za šta mi je rekla da sadrži
čestice zlata, i guta razne pilule koje joj je lekar odobrio, što znači da
u sebi ne sadrže ništa.

„Jadna malena je dobila napad, pa sam pozvala bolničarku i onda
su je vratili na odeljenje detoksikacije”, uzdahnula je Lizi. „Nadam se
samo da nije prekasno.”

224

„Kako to misliš?”
„Pa valjda znaš, Elektra, kakve sve posledice mogu da ostave na
vitalne organe heroin i sve te droge koje je uzimala? Ako se drogiraš
dugo, kad pokušaš da se skineš, to može da izazove napade. Izgleda
da je momak koji joj je davao drogu ujedno bio i njen svodnik, pa ko
zna šta je sve koristila.”
„Znači da je bila prostitutka?”
„Da, tako sam čula od bolničarke. I HIV pozitivna je”,
prokomentarisala je Lizi i počela da pakuje „radnju” u Luj Vitonov
koferčić. „Tužno je to jer je ona samo vrh ledenog brega. Moj muž je
jednom producirao dokumentarac o narko-bandama Harlema; ti su
tipovi kriminalci i pravi krivci za sve ovo.”
„Tako je”, kazala sam, pa se presvukla u spavaćicu i legla u krevet.
„Teško je poverovati da je Harlem samo nekoliko blokova dalje od
mesta gde živim.” Uzela sam svesku i olovku s noćnog stočića i
okrenula novu stranu. Sad kad mi se vratio kreativni impuls, svake
noći pred spavanje pravila sam par brzih modnih skica.
„Da, jeste”, složila se Lizi pa je i ona legla u krevet. „Naravno,
imamo i mi takve bande u Los Anđelesu; nažalost, danas ih ima
svuda. I ne znamo koliko imamo sreće, zar ne? Živimo tako
zaštićeno.”
„Da, tako je”, potvrdila sam i pomislila kako sam više naučila o
svetu ovde, zatvorena na Ranču usred pustinje, nego ikad u Njujorku
i na svim mojim putovanjima oko sveta. I koliko sam samo bila naivna
u uverenju da sam iznad svega toga. A šta sam mislila, odakle uopšte
moji dileri nabavljaju kokain? Nije važno da li ćeš se uraditi u nekom
skupom hotelu ili na uglu ulice sve to dolazi sa istog mesta, gde
vladaju surovost i smrt i žudnja za novcem. Zadrhtala sam na tu
pomisao.
„Dakle, šta imaš sutra?”, rekla je Lizi.
„Oh, pa znaš, uobičajeno. Trčanje pre doručka, sastanak AA, onda
terapija s Fi...”
„Ona je najbolji terapeut od svih koje sam ikada imala. A bogme,
imala sam ih”, kazala je Lizi.
„Kao i ja”, odvratila sam osećajno. „Ali mislim da meni terapija
generalno slabo ide.”
„Kako to misliš?”

225

„Jednostavno ne volim da tako sedim i pričam o sebi.”
„Hoćeš da kažeš da ne voliš da se suočavaš sa sobom onakvom
kakva jesi”, primetila je promućurno. „Dok to ne uradimo, srce, niko
od nas nikuda neće stići.”
„Izgleda da su ljudi nekad sasvim dobro prolazili i bez toga. Nikad
nisam čula da je neko imao terapeuta, na primer u onim filmovima
koje sam gledala, o Prvom i Drugom svetskom ratu.”
„Nisi.” Lizi je napravila neku iskrivljenu grimasu zbog filera u
usnama. „Ali ne zaboravi, Elektra, koliko se muškaraca vratilo kući
sa šel-šokom ili sindromom PTSD, kako to danas zovemo i mnogima
je bila potrebna pomoć, kao i vojnicima posle Vijetnama, ali njihove
potrebe su ignorisane. Zato je dobro što živimo u kulturi u kojoj je u
redu priznati da ti treba pomoć. Sigurna sam da će to spasiti mnoge
živote koji bi inače bili izgubljeni.”
„Da, u pravu si”, složila sam se.
„Isto tako, loše je što smo izgubili zajednice. Odrasla sam u malom
selu u Engleskoj, gde su se svi međusobno poznavali. Sećam se da su
se svi okupili oko moje mame kad mi je umro otac. Svi su tu bili za
nju, i za mene, ali izgleda da se to više ne dešava. Svi smo tako
izmešteni. Ne osećamo da igde pripadamo. Ili ikome. Pretpostavljam
da je to jedna od mana globalizacije. Koliko imaš prijatelja u koje
možeš da imaš poverenja?”
Razmislila sam sekundu o tome pitanju, a onda slegla ramenima.
„Nijednog. Ali to je možda zbog toga što sam to što jesam.”
„Da, sigurna sam da je delom i zbog toga, ali ni s nama ostalima
nije mnogo bolje. Tužno je to, jer su danas mnogi od nas usamljeni sa
sopstvenim problemima.”
Pogledala sam u Lizi, s tim njenim čudnim licem i besmislenim
kozmetičkim tretmanom, i očigledno zmijom od muža, i zapitala se
gde je sve pošlo naopako. Bila je tako promišljena i rečita.
„Čime si se bavila pre nego što si se udala za Kristofera?”, upitala
sam.
„Oh, bila sam advokatska pripravnica. Kad sam upoznala Krisa,
bila sam na stažu u njujorškoj ispostavi firme. Želela sam da
specijaliziram porodično pravo, ali onda me je on oborio svojom
pojavom pa smo se na kraju preselili u Los Anđeles. Pa sam onda
dobila decu, pa su deca otišla od kuće i...” Lizi je slegla ramenima.

226

„To je ta priča.”
„Znači, diplomirala si pravo?”
„Oh da, ali nikad nisam obavljala praksu.”
„Možda bi trebalo da razmisliš o tome. Kažeš da su deca sad otišla

od kuće.”
„Oh, Elektra, pa ja se bližim pedesetoj! Prekasno je sada.”
„Ali tako si pametna, Lizi. Ne treba ta traćiš tu pamet. To je meni

moj otac uvek govorio.”
„Zaista?”
„Aha. Znam da je mislio da se prodajem kad sam postala model.”
„Imala si samo šesnaest godina, Elektra! Po onome što si mi

pričala, nisi ti izabrala taj poziv, on je izabrao tebe, i dok si okom
trepnula više nisi mogla da ga ostaviš. Gospode, sad ti je tek dvadeset
šest samo godinu dana si starija od mog najstarijeg deteta, a on je još
na studijama medicine.”

„On je bar znao čime želi da se bavi. Ja nikad nisam znala.”
„Pa, šta god da je to, imaš luksuz da biraš. A neko poput tebe bi
zaista mogao biti uticajan.”
„Kako to misliš?”
„Pa znaš, da budeš ambasador onih čiji se glas ne čuje. Onih poput
Vanese, na primer. Iz prve ruke si iskusila šta droga može da uradi.
Mogla bi da pomogneš.”
„Možda”, slegla sam ramenima. „Ali modeli nemaju ni glas ni
mozak, zar ne?”
„Sad se samosažaljevaš, i da si moja kči Rozi, dpbro bih te izgrdila.
Meni je očigledno a bilo je i tvome tati da si zaista vrlo pametna. Imaš
sve potrebne veštine, pa ih onda i iskoristi. Hoću reći, pogledaj samo
šta si nacrtala sad dok razgovaramo”, rekla je pokazujući na moju
svesku, a ja sam je zaštitnički prislonila uz grudi. „Tako si
talentovana, Elektra. Ja bih odmah kupila tu jaknu.”
Pogledala sam dole u crtež modela u kratkoj kožnoj jakni i
asimetričnoj haljini.
„Aha, pa dobro”, odvratila sam. „Mislim da sad treba da spavam,
Lizi. Laku noć.” Pružila sam ruku da ugasim svoju lampu.
„Laku noć”, kazala je Lizi i otvorila knjigu koju je čitala, nešto o
tome kako se od raznih dijeta goji. Ušuškala sam se ispod jorgana i
okrenula se na drugu stranu.

227

„Oh, samo još nešto”, kazala je.
„Da?”
„Treba imati snage da priznaš da imaš problem, Elektra. To nije
znak slabosti nego upravo suprotno. Laku noć.”

228

18

Sutradan sam se sama probudila u zoru, što je za mene bio nov
osećaj godinama sam ujutru morala da se izvlačim iz kreveta,
uzimam šaku lekova protiv bolova i stimulansa, da odagnam
glavobolju i da me podignu. Pričala sam na grupnoj terapiji o tom
svom ranom buđenju (neškodljivo je i stvaralo je utisak da sam
uključena, a da istovremeno ništa ne odam) i više njih mi je kazalo da
se to prirodni ritam mog telesnog časovnika vraća pošto je godinama
potiskivan pićem i drogom. I kad bolje razmislim, sećam se da sam
kao dete u Atlantidi uvek prva ustajala. Skakutala sam po kući, puna
energije, dok su sve moje setre spavale, pa bih se odšunjala dole, u
kuhinju, gde je bila Klaudija, osim mene jedina budna u kući. Dala bi
mi komad sveže ispečenog hleba, još toplog iz rerne, s kojeg su kapali
puter i med, dok nestrpljivo čekam da mi se sestre probude.

Obukla sam šorts, vezala pertle na patikama i krenula na trčanje.
Napolju nije bilo nikog sem grupe budista koji su sedeli u Vrtu mira,
prekrštenih nogu i sklopljenih očiju, dočekujući dan. Stigla sam do
staze kroz prirodu i, dok su mi stopala udarala o crvenu zemlju,
razmišljala sam o Lizi i našem razgovoru od prethodne noći. I o tome
kako nije znak slabosti priznati da ti je potrebna pomoć. Pa, stigla sam
dovde ovde sam, dobijam pomoć koja mi je potrebna, zar ne?
Paradoksalno, ali lakši deo (ili bar srazmerno lakši) bio je doći i
skinuti se sa sveg onog sranja na kojem sam bila. Kao što su mi, i moj
lekar a onda i Fi, objasnili, uhvatili su me na vreme, dok mnoge druge
nisu. Ako ostanem čista odsad pa nadalje, neću imati dugoročnih
posledica po zdravlje kao Vanesa.

Teži deo je bio sukobiti se sa sobom, što bi objasnilo razloge moje
zloupotrebe opijata. Nije bilo dovoljno samo reći: „Prestaću da
uzimam alkohol i drogu tek su prošle tri nedelje, za ime boga, i
euforija što sam se skinula i što sam u bezbednom okruženju nestaće
kao magla čim budem primorana da se vratim u beskrajno kolo svog
“stvarnog” života. Počeću da uzimam tek ponekad poneko piće, onda
možda i crtu u društvu, i na kraju ću ponovo završiti ovde, ali
verovatno u još gorem stanju, možda čak i kao Vanesa. Ali znala sam
da ću, dok ne sagledam svoju teskobu i ne izbacim je iz sebe, uvek biti

229

u opasnosti.
Dok sam razmišljala o svemu ovome, instinktivno sam osetila

nešto čudno da me neko prati. Srećom, trčala sam desnom stranom
kružne staze pa sam mogla da se osvrnem, i videla sam onog slatkog
tipa iz kantine kako trči nekih sto metara iza mene i brzo me stiže. E
pa neće, Elektra, pomislila sam jer nisam to želela iz više razloga, koje
nisam mogla da dokučim, pa sam pojačala tempo i povećala
rastojanje. Ali on mi se i dalje približavao, iako sam sad trčala najbrže
što mogu. Kraj staze bio je samo dvesta metara dalje, pa sam se
maksimalno napregla i nastavila punom brzinom.

Stigavši do kraja, otrčala sam do kulera s vodom, strašno zadihana
i očajnički željna da se napijem vode.

„Stvarno imate goriva u rezervoaru”, rekao je dubok, prijatan glas
iza mene. „Izvinite”, dodao je dok je velikom šakom s dugim,
elegantnim prstima mali prst je bio ukrašen luksuznim zlatnim
prstenom posegnuo za čašom dok sam se sklanjala s puta. „Uče-
stvovao sam u trkama na petsto metara za moj koledž, i niko me
nikad nije pobedio. I vi ste trčali za svoj?”

„Nisam išla na koledž”, kazala sam dižući glavu da ga vidim, što
je bilo neobično.

„Hej, pa to nije pravi američki akcenat, zar ne?”, upitao me je kad
sam uzela drugu čašu vode i prosula je po sebi. Mada je bilo rano,
sunce je već peklo.

„Nije, ima i francuskog. Odrasla sam u Švajcarskoj.”
„Oh, stvarno?”, rekao je i pobliže me osmotrio. A onda: „Znate
šta? Nekako ste mi poznati.”
„Ne, nismo se upoznali.”
„Verovaću vam na reč.” Osmehnuo mi se. „Ali stvarno mi se čini
da vas znam. Uzgred, ja sam Majls. A vi?”
„Elektra”, uzdahnula sam čekajući da mu na licu vidim izraz
prepoznavanja. Što se i dogodilo.
„Opa. Dobro”, kazao je i bacio čašu u đubre, pa zavukao ruke u
džepove šortsa. „Dok sam se prošle nedelje vozio na aerodrom, video
sam vas na bilbordu visokom šest metara.”
„Oh”, odvratila sam. „Pa, moram sad nazad.”
„Naravno, moram i ja.”
Koračali smo ka Ranču ćuteći. Nešto u tom čoveku budilo je u meni

230

stidljivu devojčicu. Po samopouzdanju i prosedoj kratkoj kovrdžavoj
kosi, nagađala sam da je u kasnim tridesetim godinama života.

„Je li u redu da pitam zašto ste ovde?”, rekao je.
„Aha, ovde nema tajni, zar ne? Zbog alkohola i zloupotrebe
opijata.”
„I ja isto.”
„Zaista? Videla sam vas u kantini sinoć i niste mi izgledali kao
čovek koji je upravo prošao kroz đetoksikaciju.”
„Nisam, skinuo sam se još pre pet godina, samo dolazim ovamo
jednom godišnje da se podsetim koliko je toga na kocki. Lako je misliti
da možeš sve da savladaš kad si ovde, uz podršku svuda oko sebe,
ali napolju, u velikom lošem svetu, sve može ponovo da te opkoli i
poklopi.”
„Čime se bavite?”
„Advokat sam”, odgovorio je. „Pritisak je veliki i... Želim da
budem siguran da neću pući i završiti tamo gde sam bio, ali, hej, vi
sigurno znate to i sami.”
„Da”, kazala sam i stigli smo na ulaz na Ranč.
„Mogu samo da vam kažem da ne žurite, samo polako. To je bolest
od koje se nikad ne izlečimo; odgovor je naučiti kako da se njome
pravilno upravlja. Slušajte šta ljudi ovde govore, Elektra, jer oni znaju
kako da spasite život. Vidimo se.”
„Dakle...”, šapnula sam samoj sebi, osećajući se kao da sam
preživela šok. Majls je odisao dostojanstvom i ozbiljnošću koja me je
podsećala na moju baku. Na bilo kakvom suđenju, volela bih da je ovaj
čovek na mojoj strani, pomislila sam dok sam išla na doručak. Bilo mi
je vruće i bila sam uznemirena. I to ne samo od trčanja.

„Bože, daj mi snage da prihvatim ono što ne mogu da promenim,
hrabrosti da promenim ono što mogu, i mudrosti da razlikujem to dvoje. “

Deklamovala sam molitvu koja je označavala kraj sastanka,
zajedno s još petoro ljudi u malom AA krugu. Držala sam se za ruke
s Benom, bas-gitaristom benda koji nikad nisam slušala, i s nekom
novom ženom po imenu Sabrina. Videla sam da je Sabrina još suznih

231

očiju upravo je bila podelila s nama svoju priču.
„Imala sam sve, a onda sam sve odbacila zbog flaše”, kazala je

stežući ruke pred sobom. Bila je to sitna žena, Azijatkinja, i crna kosa
joj je padala kao blistava zavesa oko mršavog lica. „Izgubila sam
posao, muža, porodicu... Krala sam od svih koje znam čak i iz kasica-
prasica svoje dece samo da bih kupila piće. Tek kad sam završila u
hitnoj pomoći, jer sam se onesvestila u toaletu na poslu, odlučila sam
da dođem ovamo.” Ugrizla se za usnu. „Ne smem da zabrljam i ne
smem više da uzimam svoj život zdravo za gotovo.”

Dok sam izlazila sa sastanka, palo mi je na pamet da sam i ja
uzimala svoj život zdravo za gotovo. Toliko sam očajnički želela da
pobegnem da umalo nisam sve odbacila...

„Dakle, Elektra, kako su protekla poslednja dvadeset četiri časa?”,
upitala me je Fi kasnije tog jutra.

„Zanimljivo”, kazala sam i protrljala nos.
„Baš lepo.” Fi se nasmešila. „Možeš li da mi ispričaš zašto?”
„Ja... pa, ne znam tačno, ali izgleda da sagledavam štošta. Kao da
sam protekle godine bila u nekom snu.”
„U izvesnom smislu i jesi. To je posledica zloupotrebe opijata,
samo što se, naravno, sve završi košmarom, kao što znaš. I kako se
sad osećaš zbog tog jasnijeg doživljavanja stvarnosti?”
Evo nas opet...
„Pa, ovaj, osećam se euforično jer sam se skinula, ali i postiđeno jer
se sećam šta sam sve loše radila ljudima, i kakva sam bila s njima, a i
plašim se da ne upadnem u isti šablon kad odem odavde.”
„Sjajno, stvarno sjajno, Elektra!” Fi mi se osmehnula. „Zaista
napreduješ, i sve to što osećaš potpuno je prirodno u ovoj fazi.
Preuzimanje odgovornosti za sebe i svoje ponašanje prema drugima
veliki je korak napred. Više nisi žrtva.”
„Žrtva? Dođavola, ne, nikad nisam ni bila žrtva.”
„Bila si, Elektra, žrtva zavisnosti kojoj si podlegla”, usprotivila se
Fi. „Ali sad s tim izlaziš na kraj, boriš se protiv toga i to od tebe više
ne pravi žrtvu, zar ne?”

232

„Aha, da, ali pila sam i uzimala sve ono da mi pomogne da se
izborim sa životom, da niko u meni ne bi video žrtvu.”

„Da li te plaši pomisao na to da te vide kao žrtvu, kao slabu?”
„Da, i te kako”, silovito sam klimala glavom. „Mada mi je prijalo
nešto što mi je sinoć rekla moja cimerka.”
„A šta ti je rekla?”
„Da sam prestala da budem slaba onda kad sam zatražila pomoć.”
„Šta misliš, da li je bila u pravu?”
„Da, ali ne želim da postanem nesigurna ili tako nešto. Mogu da
se staram o sebi.”
„Možda je suština upravo u tome što nisi mogla. Slažeš li se?”
„Pa da, valjda”, odgovorila sam.
„Što se kaže: niko nije ostrvo.” Fi se nasmešila. „Ali ti nisi sama.
Svet u kome živimo pun je ljudi koji se plaše ili stide da traže pomoć.”
„Shvatam”, rekla je Fi. „Šta misliš, je li to dobra osobina?”
„Ne znam; bilo vrlina ili mana, ja sam jednostavno takva. Možda i
jedno i drugo pomalo.”
Fi je klimnula glavom i zapisala nešto u notes. „Znaš šta, Elektra?
Mislim da si možda spremna da ti neko dođe u posetu. Šta misliš o
tome?”
„Ja... Ne znam.”
„Da li bi volela da dođe da te vidi neki član porodice ili prijatelj?”
„Mogu li da razmislim o tome?”
„Možeš, naravno. Pokazati novu sebe i imati kontakt sa
spoljašnjim svetom preko nekog bliskog može da bude zastrašujuće.
Da li te plaši pomisao na to?”
„Aha, da, plašim se. Hoću reći, znate koliko nisam želela da dođem
ovamo, ali ovde sam upoznala neke sjajne ljude i osećam se, znate,
bezbedno.”
„Nismo nijednom razgovarale o tome kad bi želela da odeš
odavde, zato što obe znamo da još nisi spremna da ideš. Preostalo ti
je još sedam dana do kraja tridesetodnevnog lećenja. Brzo si
napredovala poslednjih nekoliko dana, ali složićeš se da ima još
problema koje moraš da rešiš pre nego što odeš, zar ne?”
„Verovatno”, odgovorila sam.
„Da li imaš krize?”
„Mnogo je bolje kad sam aktivna, kao kad trčim. Onda ne mislim

233

na to.”
„Onda je jedna od alatki koje ćeš poneti odavde svest o tome da

fizička aktivnost pomaže. A nagle promene raspoloženja? Prošle
nedelje si pomenula da te obuzimaju osećanja besa i crnila, kako si to
opisala. Da li se i dalje tako osećaš?”

„Ne...” Progutala sam knedlu. „To s negativnim osećanjima se
popravilo... Da, popravilo se.”

„Dakle, šta misliš o poseti?”, opet je upitala Fiona.
„Možda sledeće nedelje?”, kazala sam.
„Važi. I šta misliš, ko bi to bio?”
Da, tu je čvor!,25 pomislila sam, u glavu mi se ušunjao jedan od
Tatinih omiljenih Šekspirovih citata. Nažalost, spisak mojih
potencijalnih posetilaca odražavao je koliko sam nisko pala u životu:
na njemu je bila samo Ma, koja mi je neka vrsta mame, ili Maja, ili
Stela, baka s kojom sam se videla samo dva puta, a i to kad sam bila
totalno loše...
„Mogu li i o tome da razmislim?“, kazala sam.
„Naravno. Je li spisak sasvim mali?“
„Vrlo”, priznala sam.
„Koliko ih je?”
„Troje.”
„Pa, Elektra, ti možda misliš da to nije mnogo, ali mogu ti reći da
većina ljudi, kad dođu ovamo i sede sa mnom u ovoj sobi i postavim
im isto pitanje, ima velike muke da navedu makar i jednu osobu.
Alkohol i droga su im postali jedini prijatelji. Da li bi se složila sa
mnom u tom pogledu?”
„Aha”, odgovorila sam i čula strah u sopstvenom glasu. „Bih. U
stvari, verovatno je tu i neko četvrti.”
„Još bolje”, osmehnula se Fi. “A ko je to?”
„Merijem. Ona mi je sekretarica, ali... Pa, ono, stvarno mi se
dopada, cenim je.”
„Da li si i ti njoj draga, šta misliš?”
„Ja... Ponašala sam se zaista loše prema njoj, ali da, možda.”

25 Deo čuvenog Hamletovog monologa koji počinje rečima: „Biti il’ ne biti". Hamlet u Celokupna
dela Vilijema Šekspira, Kultura, Beograd, 1966. Preveli Živojin Simić i Sima Pandurović. (Prim.
prev.)

234

„Ponekad za prvi kontakt valja imati nekog ko nije direktno
emocionalno vezan za tebe. U svakom slučaju, razmisli o tome,
Elektra, pa ćeš mi reći sutra.”

„Važi”, pristala sam.
„Odlično. Dakle, samo tako nastavi”, kazala je kad sam ustala.
„Hvala. Ćao, Fi.”
Izašla sam iz njene ordinacije gotovo haj, kao dete koje je upravo
dobilo zlatnu zvezdu od učiteljice.

„Ima li vesti o Vanesi?”, upitala sam Lizi kasnije toga dana u sobi.
„Ne, nisam čak uspela ni da izvučem neku informaciju od
bolničarke, pa pretpostavljam da nije dobro. Ti danas izgledaš sjajno,
Elektra”, prokomentarisala je Lizi kad sam skinula peškir s kuke da
bih se istuširala. „Šta se događa?”
„Pa ništa”, odgovorila sam dok sam se skidala, i obmotavala peškir
oko sebe.
„Gospode, od svih štićenika u centru za odvikavanje ja zaglavim s
jednom od najlepših žena na svetu”, uzdahnula je Lizi. „Stvarno imaš
telo da umreš. A jedeš kao konj i nikad ne dobiješ ni gram. Trebalo bi
da te mrzim”, nasmejala se, a ja sam ušla u kupatilo i zatvorila vrata
za sobom.
Dok sam stajala pod mlazom vode, razmišljala sam o onome što je
Lizi upravo kazala; mislim, nije mi to bilo ništa novo, da mi govore
kako imam prelepo telo. Pa, ako ga imam, zašto ga onda toliko
zloupotrebljavam?
Možda zato što gaja mrzim, zato što drugi zbog njega mrze mene.
Većina žena mi ne veruje, i ako su s nekim muškarcem, tačno osećam
kako nalakiranim noktima stežu svog čoveka da bi ga zadržale dok
se približavam. Osim toga, ja sama nikad nisam mislila da zaista imam
lepo lice ili telo samo slučajno izgledam lepo u trenutno modernoj
odeći. Odrasla sam sa sestrom koju su oduvek smatrali najlepšom u
porodici, i kad bi neko od mene tražio da opišem svoju predstavu
savršene žene, to bi gotovo sigurno bila Maja, sa onim njenim
oblinama, bujnim grudima, sjajnom tamnom kosom i prekrasnim

235

crtama lica.
Dok sam prala zube, pogledala sam se u ogledalo i zaključila da

definitivno imam lepe oči, sjajne jagodice i usne kojima nikad neće
biti potrebno punjenje. Boja kože mi se nikad neće promeniti. I upravo
to me je, između ostalog, izdvojilo kao uspešnog modela. Samo se
nadam da će uskoro doći vreme kad će biti više modela tamne kože.
Kad sam bila mala, nikad nisam pridavala nekog značaja tome što
sam crna, a ostale moje sestre raznih nijansi smeđe (Maja i KeKe) i
bele (Zvezda, Tigi i Ali). Svaka od nas je izgledala drugačije od
ostalih, tako da mi je sve bilo normalno. Tek kad sam otišla u internat,
gde sam bila jedina crna devojka, a pritom i za glavu i po viša od svih
ostalih, postala sam svesna svoje spoljašnjosti.

„Jesi li završila, Elektra? Moram da piškim.”
„Evo me”, kazala sam i otvorila Lizi vrata da uđe. Očigledno je na
nekoj od onih svojih dijeta sa sokovima, koji te napune tečnošću, ali
zato piškiš po ceo dan.
Kad je izašla, pogledala me je dok sam sedela na krevetu, u
pantalonama za trčanje i dukserici s kapuljačom.
„Znaš da je večeras 'izlazak utorkom’, zar ne?”, upitala me je, ruku
skrštenih na grudima. „Svi idemo u grad na kuglanje.”
„Aha, znam, ali nije to za mene.”
„I ja sam mislila da nije za mene kad sam prvi put došla ovamo,
ali zapravo je zabavno. Posle idemo na piću pa, svi osim mene i
mislim da bi ti uživala. To je prilika za upoznavanje sa ostalima, da
se popriča van škole. Znaš šta hoću da kažem.”
„Hvala, ali ne”, slegla sam ramenima. „Moram da napišem neka
pisma.”
„U redu... Uzgred budi rečeno”, rekla je vrativši se svom ko-
zmetičkom koferčiću da povadi šminku za večernji izlazak, „jesi li
videla onog frajera što je stigao nedavno?”
„Kog frajera?”
„Teško da ti je mogao promaći; visok je bar koliko i ti, sav je
mišićav i ima najzavodljivije braon oči koje sam u životu videla.”
„Oh, misliš na Majlsa.”
Lizi je podigla pogled ka meni, s četkicom maškare zaustavljenom
u vazduhu. „Razgovarala si s njim?”
„Aha, bio je na stazi jutros, kad sam izašla na trčanje.”

236

„E pa, mogla bi da zamislim razne nepristojne radnje s tim
čovekom”, zakikotala se Lizi. „Izgleda kao filmska zvezda. Zar ne?”

„Ne, on je advokat?
„Opa, vas dvoje ste se očigledno dobro upoznali jutros. Sedeo je
sam kad sam ušla u kantinu na ručak. Pa pošto sam srdačna i
druželjubiva, otišla sam da sednem s njim. Posle dva minuta je
podigao poslužavnik i otišao.” Lizi se namrštila. „Toliko o mojim
zavodničkim taktika ma.”
„Mislila sam da si odana svome mužu?”, kazala sam.
„Znaš da jesam, ali ne škodi povremeno razgledati izloge čak i kad
ne možeš ništa da kupiš! Izgleda suviše zdrav i u kondiciji da bi bio
ovde. Zašto je onda ovde?”
„Kaže da dolazi svake godine da bi se uverio da neće ponovo pasti
pod loš uticaj.”
„Potpuno ga razumem, menije ovo šesti put. Volim da budem
ovde zato što su svi srdačni i uvek ima nekog s kim možeš da pričaš.
A ne kao kod kuće.”
„Zar ne nedostaješ mužu?”
„Oh, i on je je retko kod kuće. A sad kad su deca otišla... Bilo kako
bilo, ako nećeš da ideš, bolje je da krenem. Kako izgledam u ovim
farmerkama?”, upitala je, pa ustala i okrenula se oko sebe. „Kad sam
došla, pre nekoliko nedelja, nisam mogla da ih navučem. I molim te,
nemoj da me lažeš, samo reci kako jeste.”
Odmerila sam njenu negovanu figuru sa uskim strukom i
isturenom malom zadnjicom kojom bi se ponosila i
dvadesetpetogodišnja devojka, a kamoli žena od četrdeset osam
godina.
„Ozbiljno, Lizi, izgledaš divno.”
„Jesi li sigurna? Moj muž mrzi kad nosim farmerke kaže da imam
opušten stomak.”
„Kunem ti se da nemaš. Hajde sad i lepo se provedi, važi?”
„Hvala ti, Elektra, vidimo se kasnije.”
Kad je Lizi u oblaku skupocenog parfema izašla iz sobe, iznenada
sam shvatila da nije došla ovamo da smrša; došla je zato što je
usamljena.
Izvukla sam stolicu radnog stola, izvadila papir, koverte i olovke
iz fioke, i počela da pišem pisma izvinjenja.

237

Draga Majo,
Ovde mi dobro ide. Skinula sam se sa onog sranja za tri nedelje i svakoga
dana idem na AA sastanke. Boravak ovde dao mi je vremena da razmislim o
tome kako sam se loše ponašala prema tebi poslednjih...

Mesec dana? Godinu dana?, pitala sam se.

... godinu dana. A naročito u Riju. Sad vidim da si se samo trudila da mi
pomogneš. Da nisi one noći pozvala Merijem, bukvalno me više ne bi bilo.
Nadam se da možeš da mi oprostiš i jedva čekam da te vidim u junu.

Hvala ti još jednom.
Voli te,
Elektra

Dok sam presavijala pismo i stavljala ga u kovertu, zažalila sam
što ne mogu jednostavno da joj ga pošaljem imejlom, jer bogzna
koliko vremena će proći dok joj ovo ne stigne u Rio. Ali Margo,
voditeljka AA sastanaka, kazala je da je bolje da bude napisano
rukom, jer takva pisma znače više. Možda ću svejedno poslati Maji
imejl, da joj kažem da je pismo na putu. Ili joj ga lično mogu dati ako
dođe sledeće nedelje.

Adresirala sam kovertu i stavila je u boku.
Onda sam pisala Ma, uglavnom istim rečima, uz prikladne male
razlike. Obuzela me je iznenadna potreba da u dnu pisma napišem
volim te. Nisam čak mogla ni da se setim kad sam joj poslednji put to
kazala. Pa, stvarno je volim, shvatila sam, i to mnogo. Ona je najbolja
osoba koju sam ikada srela i dugo je izlazila na kraj sa mnom i mojim
ponašanjem, pa sam takvim rečima i završila pismo.
Najednom sam osetila da mi se plače, setila sam se Atlantide i kako
sam se bezbedno tamo osećala, i kako sam uvek želela da se vratim
kad sam bila u školi, jer je to bio moj dom...
„Sad moram da nađem svoj vlastiti..promrmljala sam i suza mi je
kapnula na kovertu dok sam ispisivala ime svoje Ma i adresu.
Onda sam se oneraspoložila, što nije bilo dobro, pa sam odložila
papir i olovke, protegla se i odlučila da malo izađem napolje, na
vazduh. Odmah na kraju hodnika nalazila se čajna kuhinja s kafom,
čajem i keksom, pa sam napravila sebi čaj od đumbira njegovo

238

peckanje niz grlo bilo je sad nešto najbliže stimulansu i izašla sam
napolje. Noć je bila osetno svežija, i osetila sam miris velikih cvetova
sagvaro, koji su rasli na kaktusima u vrtu. Nebo je bilo prosto
neverovatno mastiljavo crno, otvoreno, široko nada mnom. Kao i
uvek kad gledam u zvezde, potražila sam Sedam sestara i videla ih
kako svetlucaju. I sada sam ih izbrojala šest veoma retko sam
uspevala da vidim sedmu. Tata mi je jednom rekao da je u nekim
kulturama Elektra to jest ja izgubljena sestra Plejada. Čak mi je i dao
crno-beli plakat sa scenom iz baleta Elektra, ili izgubljena Plejada, koji
se jednom davao u Londonu. Prišla sam klupi usred divnog Vrta
mira, punog lekovitih biljaka između cvetova jarkih boja, koji su širili
prefinjen miris. Iz pozadine je umirujuće žuborila mala fontana, pa
sam sklopila oči i razmišljala o tome kako sam se oduvek osećala kao
izgubljena sestra od nas šest. Iako Tata nikad nije našao sedmu.

„Hej, zdravo”, rekao je glas s klupe na drugoj strani vrta.
Otvorila sam oči i, kad su se privikle na tamu, videla da je to Majls
i da puši cigaretu.
„Zdravo. Jesam li te uznemirila?”, upitala sam ga preko fontane.
„Nisi. Ako ćemo iskreno, dobro bi mi došlo malo društva.” Ustao
je s klupe i prišao mi. „Je l’ slobodno?”
Sedela sam, a on se uzdizao nada mnom toliko da sam morala da
istegnem vrat da bih ga pogledala u oči.
„Aha, izvoli, sedi”, kazala sam.
Seo je pored mene. „Hoćeš jednu?” Ponudio mi je paklicu iz džepa
košulje.
„Ne, hvala. To je zavisnost koju nikad nisam stekla, pa ne moram
izaći odavde s njom.”
„Za mene je bila prva od mnogih, i jedina kojoj sam se vratio kad
ostale nisu bile na raspolaganju”, rekao je i povukao dim, a onda bacio
opušak i zgazio ga nogom. „Pre nekoliko godina, otprilike u ovo
vreme, jedne noći u Njujorku, dok sam slušao kuckanje leda u čašama
i kako votka teče kao planinski potok.”
„E ovo je stvarno poetično”, nasmejala sam se. „I ja sam bila velika
prijateljica votke. Sad drugujem sa suvim đumbirom u vrućoj vodi.”
„Ima oko pet godina kako nisam bio u tom baru”, rekao je
pripaljujući novu cigaretu. „Moj stari diler je verovatno još tamo.”
„Koliko si dugo bio na svemu tome?”

239

„Prvu crtu sam ušmrkao pre devetnaest godina na Harvardu.”
„Opa! Išao si na Harvard? Mora da si stvarno pametan.” „Nekad sam
valjda bio”, slegao je ramenima. „Bio sam totalni štreber znaš već,
debatni klub i sve ostalo. Imao sam akademsku stipendiju, iako sam
crnac i visok, loše sam igrao košarku, što je, mislim, vospovcima26
tamo bilo teško da shvate i prihvate. Znaš, osećao sam se kao totalni
vanzemaljac. Pa ipak... Diplomirao sam pravo, a onda počeo da radim
u jednoj od najvećih firmi u Njujorku. I tamo sam postao stvarno
zavisan od pića i droge.”

„Zanimljivo je što si se osećao izdvojeno na koledžu. Odrasla sam
u multietničkoj porodici. Sve smo usvojene iz raznih zemalja, pa
pošto smo sve bile drugačije, nikad nisam razmišljala o tome. A onda
sam otišla u internat i... pa, situacija se promenila. Odnedavno mnogo
razmišljam o tom vremenu znaš kako ovde vole da te vrate u
prošlost.”

„Znam, Elektra. Raščišćavanje naslaga u glavi važno je isto koliko
i očistiti telo. Nastavi, izvini što sam te prekinuo.”

„Pa, razmišljala sam o tome kako nisam ni bila svesna da sam
crnkinja, zato što se nisam razlikovala od ostalih sestara, pa kad sam
otišla u školu i kad su se dešavale loše stvari, nikad to nisam
povezivala s bojom svoje kože. Kao i ti, i ja sam pohađala školu u kojoj
su preovlađivale bele devojčice, i da, svašta se događalo, ali ne znam
da li je uzrok bilo to ili jednostavno činjenica da sam ja bila prava
napast.”

„Možda jednostavno zato što si bila drugačija od njih. Deca umeju
da budu mnogo surova.”

„Da, umeju, i bila su, ali čemu priča o tome? To je gotovo.”
„Ozbiljno?!” Majls se nasmejao dubokim glasom. „Ako me to
pitaš, onda sigurno nisi dugo ovde. Zvuči kao da sam ja potpuna
suprotnost tebi; ja sam uvek imao fizioloških problema sa odvika-
vanjem, a ti treba da razmotriš mentalne aspekte i otkriješ razlog zbog
kojeg si uopšte postala zavisnica.”
Među nama je zavladala tišina dok Majls nije završio cigaretu.
„Imaš nekoga?”, upitao je posle izvesnog vremena. „Nekog

26 Engl.: WASP, skraćenica od White Anglo-Saxon Protestant, odnosno belac protestant

anglosaksonskog porekla. Odnosi se na društvenu elitu u SAD. (Prim. prev.)

240

važnog?”
„Ne, a nemam ni nevažnog”, našalila sam se pijuckajući čaj.

„Jednom sam mislila da imam, ali on me je šutnuo.”
„Aha, mislim da sam čitao o tome. Žao mi je.” Izgledalo je kao da

mu je neprijatno. „Da li te je to unazadilo?”
„Mnogo! Možeš da zamisliš kakvo je to poniženje kad ceo svet zna

da si odbačena i da se ljubav tvog života verila s drugom?”
„Ljubav tvog života dosad, Elektra”, ubacio se Majls. „Sigurno nisi

mnogo starija od klinaca s koledža. Ali da odgovorim na tvoje pitanje:
ne, ne mogu da zamislim. Nekoliko puta sam učestvovao na
suđenjima koja su pratili mediji, za neke klijente visokog profila, i to
je jedini moj dodir s paparacima.”

„Jesi li dobio slučaj?”
„Ne”, osmehnuo se.
„Jesi li bio haj u sudnici?”
„Verovatno. Jesi li ti bila haj na snimanju?”
„Verovatno.” Pogledala sam ga i sumorno smo se nasmešili.
„Pa, znam mnogo advokata koji se oslanjaju na crtu kokaina na
brzinu, pre ulaska u sudnicu i završne reči. Ali ne govori nikom da
sam ti to rekao”, iscerio se.
„Oh, isto je i u mome poslu. Oboje nastupamo pred publikom, kao
glumci.”
„Problem je u tome što, kad se osećaš kao kralj sveta, jednostavno
ne znaš da staneš. Verovatno sam izgubio nekoliko slučajeva zbog
toga. A pošto radim u svetu u kojem preovlađuju belci, ne mogu to
sebi da priuštim.”
„Nikad se ne zna, možda ćemo upravo dobiti našeg prvog crnog
predsednika”, kazala sam, jer sam toga dana u kantini gledala vesti
na televiziji. „Obami dobro ide na izborima za predsedničkog
kandidata.”
„Zar to ne bi bilo sjajno?”, nasmešio se Majls. „Još je dug put pred
nama, ali barem se svet konačno menja.”
„Smatram da sam imala sreće što me je odgajio otac koji nikad nije
pravio razliku među nama. Sve smo bile njegove devojčice. A kad je
imao razloga da nas prekori, činio je to zbog našeg ponašanja, ne zbog
boje kože. A ja sam često dobijala grdnje.”
„Da, mogu da zamislim, deluješ kao energična dama. Odakle si

241

poreklom?”
„Ja... ne znam tačno”, odgovorila sam, misleći na ono što mi je Stela

ispričala.
„Šteta što nemaš roditelje, i bake i dede, da ti pričaju priče iz

prošlosti. Moji meni stalno pričaju.”
„Rekla sam ti da sam usvojena.”
„I nikad nisi pitala oca za svoju biološku porodicu?”
„Ne.”
Majls je počeo da me nervira pitanjima s kojima nisam mogla da se

izborim. Osećala sam se kao na seansi ubrzane terapije o vezama i
zavrtelo mi se u glavi. Ustala sam.

„Znaš šta? Stvarno sam umorna večeras. Vidimo se.”
Vratila sam se u bezbednost svoje sobe i legla u krevet kajući se što
sam izlazila i sela na onu klupu. Sve mi je bilo zbrkano u glavi i
najednom sam u potpunosti shvatila zašto ljudi idu na terapiju tamo
si na bezbednom, s nekim ko ti ne izlaže svoja mišljenja nego te samo
blago i nežno i polako pita za tvoja.
Prvi put otkad sam stigla na Ranč, osetila sam istinsku zahvalnost
što ću sutradan razgovarati s Fi.

242

19

Sutradan ujutru ponovo sam bila na stazi za trčanje, pošto sam se
probudila još ranije, zbog potrebe da udaram nogama o zemlju kako
bih povratila stabilnost. Već sam trčala drugi krug kad sam opazila
Majlsa kako započinje prvi. Srećom, među nama je bio veliki razmak
i nije mogao da me stigne. No bez obzira na to, potrčala sam brže, za
svaki slučaj, i usredsredila se na to da razbistrim misli i uživam u
prirodi oko sebe. Nekoliko minuta kasnije, ugledala sam ga ispred ne
iza sebe i, užasnuta, shvatila da sam stigla ja njega. Odmah sam
usporila tempo ali, za razliku od prethodnog dana, on je trčao
brzinom postarijih džogera koje uvek prestignem kad trčim po
Central parku.

„Jebiga!”, promrmljala sam jednu od Lizinih najomiljenijih reči.
Usporila sam trčanje do hoda ali bilo je jasno da ćemo se, sem ako ne
napustim stazu, naći naporedo.

„Dobro, pobedio si”, promrmljala sam sebi u bradu, prekoračila
cigle koje obeležavaju stazu i počela da džogiram ka glavnom ulazu
u Ranč.

„Hej!”
Moje džogiranje pretvorilo se u trk, a kad sam se osvrnula, videla
sam da je prešao u sprint ka meni.
„Stani!”
Tiho sam opsovala i pojurila ka ulazu, i samo što nisam proletela
kroz vrata u bezbedno kad me je snažna šaka zgrabila za rame.
„Pusti me!”
„Elektra, eeej, polako!”
Okrenula sam se i videla da je podigao ruke u vazduh kao da ga je
upravo uhvatila policija.
„Nisam hteo da te uplašim, samo da se izvinim zbog onoga sinoć.
Stvarno nisam želeo da ti pomutim glavu nečim što nije tvoj problem.
Mnogo mi je žao: shvatio sam da prebacujem svoje probleme na tebe.”
Oboje smo bili zadihani posle trke da stignemo do vrata. Sagla sam
se i oslonila rukama o kolena.
„U redu je, stvarno”, uspela sam da izgovorim.
„Ne, nije.”

243

„Pa, bilo kako bilo, moram na doručak, a onda na.
„Na molitvu, znam.”
Gurnula sam vrata i ušla unutra ne okrećući se da vidim da li ide
za mnom. Bilo mi je potrebno da vidim Fi i da razgovaram s njom o
svemu ovome.

„Dakle, da razjasnimo” Fi je spustila pogled na svoje beleške
„hoćeš da razgovaramo o nečemu što ti se dogodilo u internatu?”

„Da.”
Mislim, nisam htela, ali znala sam da moram.
„A šta ti se to dogodilo, Elektra?”
Progutala sam knedlu u grlu, pa nekoliko puta duboko udahnula
pripremajući se da joj ispričam, jer nikad, baš nikad nikome nisam
pričala o tome.
„Dakle, samo što sam bila stigla u školu, a tamo su bile devojke za
koje sam znala da su... pa, popularne. Sve su bile vrlo lepe i pričale su
o tome kako su im roditelji bogati. Htela sam da budem srdačna i da,
ono, pripadam”, kazala sam i primetila da teško dišem kao na kraju
trčanja.
„Samo polako, Elektra, nema žurbe. Možemo da stanemo kad god
poželiš.”
„Ne. Krenula sam i taj avion pun sranja mora da poleti dok se ne
sruši i ne sprži me. „Dakle, pričala sam im o našoj kući Atlantidi o
tome kako se nalazi na jezeru i izgleda kao dvorac i kako nas Tata sve
naziva svojim princezama i kako možemo da imamo sve što poželimo
što nije bilo istina jer smo dobijale poklone samo za Božić i rođendane,
i ponekad kad se vraćao kući s putovanja. I kako svake godine idemo
na jug Francuske, na krstarenje našom superjahtom, i...” Opet sam
progutala knedlu i uzela dah. „Učinila bih sve što sam mogla samo
da im se dopadnem, njima s njihovim velikim kućama, dizajnerskom
odećom i..
„Evo, uzmi malo vode.” Fi mi je pružila plastičnu šolju koja je
stavljana ispred mene svaki put kad sam bila u njenoj ordinaciji i iz
koje nikad nisam imala potrebu da pijem. Otpila sam nekoliko

244

gutljaja.
„Uglavnom, družila sam se s njima, ono, nekoliko nedelja, a moje

sestre koje su takođe bile tamo Tigi, Zvezda i KeKe, u starijim
razredima viđale su me s tom grupom i bile su zadovoljne što sam se
tako dobro snašla. A onda.Popila sam još jedan gutljaj vode. „Pa,
ispričala sam jednoj od njih Silvi, predvodnici grupe da sam jednom,
kad sam bila mala, ostala zaključana u malom toaletu svoje kabine na
Titanu, brodu moga oca. Sve moje sestre bile su na palubi ili na
plivanju, a ja sam bila u tom skučenom prostoru, činilo mi se satima,
i vrištala i vrištala, ali nije bilo nikog da me čuje.” Progutala sam
knedlu u grlu. „Konačno me je čula sobarica koja je došla u moju
kabinu, i pustila me napolje, ali od tada imam strah od zatvorenog
prostora.”

„To je razumljivo, Elektra. I šta se desilo kad si to ispričala svojoj
školskoj drugarici?”

„Pa, to je bilo neposredno pred hokejašku utakmicu, a ja sam se
isticala u hokeju”, zaklimala sam glavom i navrle su mi suze na oči,
„a u gimnastičkoj dvorani se nalazila mala ostava gde su držali
sportsku opremu. Silvi mi je kazala kako ne može da nađe svoj štap,
da joj ga je neko ukrao, pa me je zamolila da joj pomognem da ga
nađe. I tako, ušla sam u onu ostavu da ga potražim, i već sledećeg
trenutka neko me je gurnuo unutra i zaključao vrata. Ostala sam tamo
satima svi su bili na terenu pa onda na proslavi pa... Na kraju je Silvi
došla da me pusti napolje.l’

„Izvoli, Elektra.Fi mi je pružila kutiju s papirnim maramicama za
koje sam se bila zaklela da ih nikad neću upotrebiti. Suze su mi tekle
niz obraze pa sam zgrabila više maramica. Pošto sam se pribrala,
podigla sam pogled ka terapeutkinjinom blagom licu.

„Kako si se osećala dok si bila zaključana u toj ostavi?”
„Kao da ću poludeti... Osećala sam da želim da umrem, bila sam
prestravljena... Ne mogu to ponovo da preživljavam, jednostavno ne
mogu.”
„Upravo to preživljavaš, Elektra, a onda ćeš sve prepustiti prošlosti.
A znaš zbog čega? Zato što si izašla. I nikad te niko neće ponovo
vratiti tamo.”
„Istina, neće”, odvratila sam. „Nikad.”
„A šta je ta devojka, Silvi, kazala kad te je pustila napolje?”

245

„Da ja nisam za njihovo društvo, da sam nadmena i hvalisava i da
ne žele više ništa da imaju sa mnom, nijedna od njih. I da će me, ako
ih ocinkarim, ponovo kazniti. Pa zato i nisam. Mislim, nikom nisam
ništa rekla.”

„Čak ni sestrama?”
„One su videle da sam srećna nedeljama sam se družila i izlazila s
tim devojkama. Pomislile bi da sam sve izmislila zato što su me
šutnule.”
„Ne poznajem tvoje sestre, ali po onome što si mi pričala naročito
o Tigi nisam sigurna da bi se tako dogodilo.”
„Lagala sam i pre toga, Fi. Mnogo puta, da bih se izvukla iz nevolja
kod kuće.”
„I šta si onda uradila?”
„Pobegla sam. Imala sam džeparac za toliko sam mogla da stignem
do grada a onda sam pozvala Kristijana, našeg vozača, i zamolila ga
da dođe po mene.”
„A šta su kazali Ma i tvoj otac kad si stigla kući?”
„Bili su zbunjeni, naravno da su bili zbunjeni jer sam im do tada
govorila da sam srećna u školi. Pa su me zato naterali da se vratim.”
„Shvatam. I šta se onda dogodilo?”
»Oh, znate kako to ide. Još svega i svačega sličnog. Kao na primer
mastilo prosuto po mojim školskim suknjama nastavnici su mnogo
držali do urednosti pa nestanak pertli s patika za fizičko, pauci i razna
druga strašna stvorenja u mom radnom stolu... Mladalačke stvari,
pretpostavljam, ali sve mi je to ili pravilo probleme sa školom ili me
nasmrt plašilo.”
„Drugim rečima, klasično vršnjačko zlostavljanje.”
„Da. Pa sam zato ponovo pobegla, a kad su me vratili nazad,
zaključila sam da je jedini način da odem odatle taj da se postaram da
me izbace. Onda sam otišla u drugu školu i, da, počela sam da
zlostavljam druge devojke, da one, pretpostavljam, ne bi zlostavljale
mene. Niko se, znate, nije kačio sa mnom. Ali opet sam izbačena zbog
lošeg ponašanja, pa se isto desilo i u sledećoj školi. I sve to povrh
neuspeha na ispitima. I tako sam otišla u Pariz, zaposlila se kao
konobarica, i za nekoliko nedelja me je zapazila modna agentkinja.
Ostalo je istorija”, slegla sam ramenima.
Posmatrala sam Fi kako nešto brzo beleži toga dana je imala da

246

zapiše više nego čitave tri prethodne nedelje zajedno. Podigla je
pogled ka meni i osmehnula se.

„Hvala ti na poverenju i što si mi to ispričala, Elektra. Znala sam
da nešto treba da izbaciš iz sebe, i bila si hrabra što si to učinila. Kako
se osećaš?”

„Oprostite zbog rečnika, ali u ovom trenutku jebeno nemam
pojma.”

„Da, naravno da nemaš. Ali ti si pametna mlada žena i znaš i bez
mog pođsticaja da odatle potiču mnogi tvoji problemi s poverenjem
u druge. Najpre ti je ponuđena prijateljska ruka, a onda je to
prijateljstvo svirepo zloupotrebljeno... U svakom slučaju, za danas je
i više nego dovoljno. Odlično ti je išlo”, kazala je i ja sam ustala.
„Samo me jedno zanima: šta te je konačno ohrabrilo da mi ispričaš?”

„Razgovor s nekim ovde. Vidimo se sutra.”
Pošto sam prošetala nekoliko krugova Lavirintom briga, vratila
sam se unutra, da odem u toalet. Videla sam da se Vanesa vratila u
našu sobu i da izgleda zdravije nego prošli put.
„Zdravo, kako se osećaš?”, upitala sam je.
„Kao govno”, odgovorila je. „Prerano su me pustili iz detoksa.
Teputas27 ne znaju šta rade. Ne veruj im, nikako.”
S obzirom na razgovor koji sam imala neposredno pre toga,
zaključila sam da je verovatno najbolje da se sad ne družim s
Vanesom.
„Idem na ekvinsku terapiju. Vidimo se posle.”
Prijalo je osećati miris konja, čist i prirodan miris nakon smrada
otrovnih uspomena koje su se upravo bile izlile iz mene. A kad sam
malo razmislila, setila sam se da sam jedno od mojih velikih bekstava,
kako ih je zvala Ali, izvela na konju. Izvela sam jednog iz školske
štale, odjahala do obližnje farme, a onda objasnila farmeru gde treba
da vrati konja. Potom sam pešačila zapravo trčala pet milja do Ciriha,
gde sam se ukrcala u voz za Ženevu.
Prišao mi je Henk sa šargarepom, da mi da do znanja da mi je
određeno vreme pri kraju.
„Zar je ponekad stvarno nemoguće jahati?”, upitala sam ga. „Baš
bi mi prijao galop.”

27 Šp.: Kurve, kučke. (Prim. prev.)

247

„Kod mene nije, dok si ovde, gospoja. Kao što sam rekao, to je
protiv pravila. Ali imam suseda koji ima ranč u blizini. Popričaj sa
onima na prijemnom, kaži da si iskusna jahačica i da je to dobro za
tvoje mentalno zdravlje”, namignuo mi je.

„Hoću, hvala.” Krenula sam od štala, sad s planom.
Posle dosta pregovaranja, ispostavilo se da sve to više ima veze sa
osiguranjem nego s bilo čim drugim; morala bih da zvanično
napustim kliniku za to vreme, za slučaj da padnem s konja i slomim
vrat, a onda da se po povratku ponovo prijavim. Parnice u
Sjedinjenim Državama su stvarno nešto drugo, razmišljala sam dok
sam išla na ručak, iscrpljena od stresa toga jutra. Sela sam s Lizi i
nervoznim pogledom prešla po kantini tražeći Majlsa, jer u tom
trenutku nisam bila raspoložena ni za kakav razgovor s njim.
„Zdravo, Elektra”, kazala je Lizi. „Izgledaš mi napeto. Šta je bilo?”
„Oh, ništa. U stvari, sve će biti dobro. A ti?”
„Pa baš i nisam dobro”, Lizi je uzdahnula dok se igrala s čeri-
paradajzom.
„Zašto?”
„Upravo sam bila kod Fi i” progutala je knedlu, a suze su joj navrle
„ona kaže da je vreme da idem. Razgovarale smo o tome kako moja
navika prejedanja potiče od pokušaja da kompenzujem ono što
mislim da mi nedostaje u životu, ali ona misli da treba da se vratim u
stvarni svet.”
„U redu. Zar to nije dobra vest?”
„Ne, u stvari nije. Hoću reći, kao i ti i svi ostali ovde, i ja ću biti
dobro nekoliko nedelja, a onda će se nešto desiti i ponovo ću se naći
u svojoj lokalnoj pekari i kupiću gomilu krofni i malina s duplom
merom čokolade, da bih se odala uživanju u jelu.”
„Oh, Lizi, ne liči na tebe da budeš tako negativna”, tešila sam je,
„sigurno jedva čekaš da pokažeš Klisu kako fenomenalno izgledaš?”
„Elektra”, odvratila je ona tiho, “i ti i ja znamo da nije tako.
Iskasapila sam lice svim mogućim hirurškim zahvatima izgledam kao
film strave i užasa! Zašto sam to učinila? Sve zbog njega'. A gde je on
sada? Verovatno u krevetu s nekom od onih njegovih kurvica!”
Lizi je sad vikala pa je u prostoriji oko nas zavladala tišina. Bacila
je viljušku na tanjir, ustala i istrčala iz kantine.
Ja sam ostala da sedim, zbunjena, ne znajući da li da pođem za

248

njom ili želi da bude sama. Posle nekoliko sekundi, odlučila sam se
za ovo prvo; to će joj pokazati da mi je stalo do nje, čak i ako me otera.
Prvo sam otišla u spavaonicu, ali tamo sam videla samo Vanesu,
pogrbljenu na krevetu, sa slušalicama na ušima, pa sam na brzinu
obišla vrtove, znajući da joj njena navika da je uvek na štiklama nije
dozvolila da odmakne daleko. Konačno sam je našla u skrovitom
kutku u Vrtu mira, kako plače kao kiša iza ogromnog kaktusa.

„Lizi, ja sam, Elektra. Smem li da sednem?”
Slegla je ramenima pa sam odlučila da to shvatim kao pristanak.
Nisam imala pojma šta treba da kažem tek sam počela da učim kako
tešiti druge (što je još jedna stavka koju treba da dodam na sve duži
spisak stvari o kojima treba da razgovaram s Fi). Tako sam je samo
uzela za ruku i držala je dok njeni jecaji nisu prešli u štucanje. Lice joj
je izgledalo kao da se srušilo, pošto joj se brižljivo naneta šminka
razlila od suza. Skinula sam jaknu s kapuljačom i pružila joj rukav da
se njime izbriše.
„Hvala ti, Elektra”, šmrktala je. „Divna si.”
„Ne bih rekla da jesam, ali svejedno hvala što to kažeš.”
„Oh, jesi”, kazala je pa izduvala nos i podigla pogled ka meni, uz
mali tužni osmejak. „Kladim se da izgledam kao što se i osećam, zar
ne?”
„Pomalo”, odgovorila sam iskreno, „ali svi tako izgledamo kad se
isplačemo.”
„Stvar je u tome što se užasavam povratka u onaj veliki mauzolej
od kuće. Da spremam večeru Krisu, a onda se on javi u deset da kaže
da će kasniti i da ga ne čekam. A onda, kad se ujutru probudim, njega
već nema znaš, imamo zasebne spavaće sobe. Naučila sam da je
moguće s nekim živeti pod istim krovom a da ga ne vidiš nedeljama.”
Ništa od toga što je rekla za mene nije bilo iznenađenje.
„Hm. Lizi?”
„Molim?”
„Jesi li ikada razmišljala o tome da se razvedeš od njega?”
„Da, naravno. Štaviše, on je razmišljao da se razvede od mene, ali
po kalifornijskom zakonu dobila bih pola od svega što ima, a on je
suviše pohlepan da bi pristao na to. I tako sam u zamci lažnog braka
i... mada znam za sve njegove ljubavne afere, najviše me boli to što se
on stidi mene, Elektra. Stidi se sopstvene žene! A ja ga još volim,

249

dođavola!”
„Jesi li sigurna? Mislim, nisam neki stručnjak niti bilo šta slično, ali

išla sam na terapiju u Njujorku kad mi se okončala veza. Terapeut me
je pitao da li mi se zapravo dopadao taj čovek ili je to bila veza
uzajamne zavisnosti.”

„Oh, mila, prošla sam sve moguće vrste terapije za devet godina”,
uzdahnula je. „Na hiljade dolara i bezbroj kutija s papirnim
maramicama. Ali to me nije sprečilo da ga i dalje volim, bez obzira na
to šta svi oni kažu. Osim toga, imamo decu. Srce bi im prepuklo.”

„Ali tvoje najmlađe dete ima dvadeset tri godine, Lizi. Čak više i
ne žive u porodičnom domu. Osim toga, mislim da nijedno dete ne
želi da vidi roditelje nesrećne.”

„Nas dvoje igramo predstavu kad god su kod kuće. Glumimo za
Oskara, izigravamo srećnu porodicu do savršenstva. Prenerazili bi se
kad bi saznali istinu.”

„Pa valjda je znaju? Hoću reći, šta misle, gde si sve vreme koje
provodiš ovde?”

„Oh, misle da sam kod svoje najbolje prijateljice Bili, koja živi u
blizini Tusona. Zovem ih svake nedelje i lažem kako se nas dve divno
provodimo. Patetično, zar ne?”

Istini za volju, mislila sam da zaista jeste pomalo patetično deca su
joj odrasli ljudi za ime boga ali očigledno to nije trebalo reći.

„Pretpostavljam da roditelj uvek želi da zaštiti svoje dete, ma
koliko ono imalo godina”, odgovorila sam i pomislila kako počinjem
da učim da budem taktična, što je osobina za koju mi je Tata jednom
rekao da je neophodna i da je ja nemam. Setila sam se kako sam mu
odgovorila da mi se čini da je biti taktičan isto što i lagati.

„I želim, Elektra. Oni su jedino u mom životu čime se ponosim.
Bilo kako bilo”, uzdahnula je, „ne treba da te opterećujem time. Imaš
ti dovoljno svojih briga.”

„Hej, Lizi, ti si mi prijateljica. A prijateljice pomažu jedna drugoj,
zar ne?”

„Da, pomažu. A ja ih nemam mnogo, da budem iskrena. Svakako
ne onih u koje mogu imati poverenja.”

„Ni ja”, složila sam se.
I po drugi put toga dana osetila sam veliku knedlu u grlu. Nisam
plačljivica nikad nisam ni bila ali bila sam veoma dirnuta. Ustale smo

250