Lusinda Rajli - Sunceva sestra

Tata ih je napravio s razlogom. Šta god da misliš ili osećaš prema
njemu, on je bio praktičan čovek. A ionako sam stalno noću budna
zbog Bera pa ću otići to da ispitam. Samo sam se pitala da li bi volela
da pođeš sa mnom? Tigi kaže da su potrebne dve osobe da bi odmakle
policu od vrata. Rekla mi je i gde su ključevi. Hoćeš li, molim te, da
ga malo pridržiš, moram u toalet?” Ali je ustala i stavila mi Bera na
krilo. Da ne bi pao nazad, na leđa, morala sam da ga zgrabim obema
rukama. On je zauzvrat glasno podrignuo.

„E pa sjajno!”, rekla je Ali s vrata. „Pokušavala sam da to
postignem poslednjih sat vremena!”

Vrata su se za njom zatvorila i Ber i ja smo ostali sami.
Pogledala sam dole u njega, a on je pogledao gore, u mene.
„Zdravo”, kazala sam, moleći se da se ne upiški na mene ili tako
nešto. Bilo je to prvi put da držim bebu.
Štucnuo je i nastavio da zuri u mene.
„Šta misliš, mališa? Da li se čudiš što sam tvoja tetka, a skroz sam
drugačije boje od tvoje mame? Nikad ga nisi video, ali imao si ozbiljno
čudnog dedu”, nastavila sam jer se činilo da uživa u priči. „Mislim,
bio je neverovatan, stvarno pametan i tako to, ali mislim da je mnogo
šta tajio od nas. Šta ti misliš?”
Najednom sam osetila kako se malo telo u mojim rukama opušta
i, kad se Ali vratila, Ber je čvrsto spavao sklopljenih očiju.
„Au, baš imaš dara”, osmehnula mi se Ali. „Ja obično moram
satima da ga ljuljam dok se ne preda.”
„Valjda mu je bilo dosadno”, slegla sam ramenima dok ga je Ali
nežno uzimala od mene.
„Idem da ga stavim u krevetac i da se malo odmorim dok mogu”,
šapnula je. „Vidimo se posle.”

Pre večere, postarala sam se da iz predostrožnosti popijem do-
voljno votke da budem mirna, a onda sam sipala sebi još jedno veliko
piće iz ostave kad sam sišla u prizemlje. Srećom, razgovor se nije
odmicao od toga kako je Klaudija fenomenalna kuvarica (spremila je
svoje čuvene šnicle i pojela sam sve) i o planovima za našu plovidbu

51

u Grčku, da bacimo venac u more na godišnjicu Tatine smrti.
„Mislila sam da ćemo ići na krstarenje same, ali Maja će doleteti

nedelju dana pre, s Florijanom, kog jedva čekam da upoznam, i
njegovom kćerkom Valentinom”, obavestila me je Ali. „Doći će i
Zvezda, Maus i njegov sin Rori, kao i Tigi sa svojim dečkom Čarlijem
i njegovom ćerkom Žarom...”

„Auuu!”, presekla sam je. „Dakle, Maja, Zvezda i Tigi su, sve tri,
pomajke deci njihovih partnera?”

„Da, jesu”, potvrdila je Ali.
„A ja, kao vaša pomajka, znam da će moje devojke voleti decu o
kojoj se staraju jednako kao da su ih rodile”, dodala je Ma
samouvereno.
„Hoće li doći KeKe?”
„Da, kazala je da hoće. Nada se da će s njom doći i njen deda i njena
prijateljica Krisi.”
„Njena prijateljica’ Krisi?”
I Ma i Ali zagledale su se u mene, a ja sam se zapitala zašto uvek
moram biti jedina u porodici koja glasno izgovara istinu.
„One su u vezi, je l’ tako?”
„Ne znam”, rekla je Ali, „ali zvuči kao da je veoma srećna, što je
najvažnije.”
„Ali od početka je bilo očigledno da je KeKe gej, zar ne? Da je
zaljubljena u Zvezdu?”
„Elektra, nije pristojno da zadiremo u privatni život drugih”,
prekinula me je Ma.
„Ali KeKe ne spada u ’druge’, je l’ tako? A osim toga, zar je to
problem? Srećna sam zbog nje ako je našla nekog do kog joj je stalo.”
„Stvarno će biti tesno sa sobama”, nastavila je Ma neumorno.
„Pa, pošto su sve ostale stekle porodicu, a ja sam još ona stara i
sama, ako ne bude dovoljno prostora, možda je najbolje da ja ne
dođem.”
„Oh, Elektra, ne govori to! Moraš da dođeš, obećala si.” Ali se
istinski uzrujala.
„Aha, pa dobro, mogu spavati u onom tajnom podrumu koji je Tigi
otkrila kad je bila ovde”, odvratila sam okrećući se prema Ma.
Ali me je prostrelila pogledom preko stola, ali ja sam bila pijana i
nije me bilo briga.

52

„Ah, taj podrum.” Ma nas je obe pogledala. „Da, kazala sam Tigi
da on zaista postoji i da u tome nema nikakve misterije. Kad završimo
s Klaudijinom divnom pitom od jabuka, povešću vas dole da ga
vidite.”

Dobacila sam Ali pogled u stilu „eto vidiš”, a ona je samo
razdraženo podigla obrve, a kad smo pojele desert, Ma je ustala i
izvadila ključ iz kutije na zidu.

„Dobro, hoćemo li sad dole?”
Nije bilo potrebe za odgovorom jer je već izašla iz kuhinje, a ja i Ali
smo pošle za njom. U hodniku, Ma je uhvatila mesinganu alku i
povukla u stranu panel od mahagonija, iza kojeg se ukazao
minijaturni lift.
„Zašto je instaliran?”, upitala sam.
„Kao što sam objasnila Tigi, vaš otac nije postajao sve mlađi i želeo
je lak pristup svim delovima kuće.” Otvorila je vrata pa smo se sve tri
nagurale unutra. Odmah me je obuzela klaustrofobija, pa sam počela
duboko da dišem kad je pristisnula mesingano dugme i kad su se
vrata lifta zatvorila.
„Dobro, shvatam, ali zašto ga je sakrio?”, upitala sam kad je lift
krenuo.
„Umukni, Elektra”, prosiktala je Ali, sad već krajnje iznervirana.
„Sigurna sam da će Ma sve objasniti.”
Vozile smo se četiri sekunde i osetila sam blagi udar kad smo stigle
do dna. Vrata su se klizeći otvorila pa smo izašle u najobičniji podrum
s vinskim policama na sve strane, kao što je Ali i rekla.
„I evo nas.” Ma je izašla i mahnula rukama oko sebe. „Vinski
podrum vašeg oca.” Okrenula se ka meni i osmehnula. „Žao mi je,
Elektra, ali nema neke velike misterije.”
„Ali...”
Ali me je, iza njenih leđa, pogledala s jasnom porukom koju čak ni
ja nisam mogla da ignorišem.
„Aha... Pa, lepo.” Pošla sam između polica da vidim šta je Tata tu
skladištio. Izvadila sam bocu. „Opa! Šato margo iz devetsto pedeset
sedme. Ovo se u najboljim njujorškim restoranima prodaje za dve
hiljade dolara. Šteta što više volim votku.”
„Možemo li sad nazad gore? Moram da obiđem Bera”, kazala je
Ali i prostrelila me još jednim pogledom upozorenja.

53

„Samo još dva minuta”, odvratila sam i nastavila da razgledam
police, vadeći tu i tamo poneku bocu i pretvarajući se da proučavam
etiketu, a sve vreme u stvari tražeći pogledom skrivena vrata koja je
Ali pomenula. Na desnoj strani prostorije gledala sam burgundac
rotšild iz sedamdeset druge i spazila gotovo nevidljive obrise otvora
u gipsu iza police. „Dobro”, rekla sam i pošla nazad ka njima.
„Hajdemo.”

Dok smo koračale prema liftu, uočila sam čelični okvir oko njega.
„Šta je ovo, Ma?” Pokazala sam ga rukom.
„Ako pritisneš ono tamo dugme” Ma je pokazala pored okvira
„zatvore se čelična vrata pred liftom.”
„Misliš da bismo ostale ovde zatvorene kad bismo ga sad
pritisnule?”, upitala sam dok je u meni rasla panika.
„Ne, ne bismo, naravno, Elektra, ali kad bi neko pokušao da uđe u
podrum iz lifta, ne bi imao pristupa. Ovo je soba utvrđenje”, objasnila
je dok smo ulazile u skučeni prostor. „Ništa neobično za bogatu
porodicu koja živi na izolovanom mestu. Kad bi, ne daj bože,
Atlantida bila na udaru provalnika ili nešto još gore, mogli bismo da
se zatvorimo ovde i zovemo pomoć. I još nešto: da, cherie” Ma me je
pogledala sa slabašnim smeškom dok smo se vozile naviše jedan
sprat „dole ima vaj-faj signala. A sad”, kazala je kad smo izašle iz lifta
i vratile se u kuhinju, a ja upamtila gde je okačila ključ u kutiji, „molim
vas da me izvinite, umorna sam večeras i moram u krevet.”
„Ber je za to kriv, na nogama si od pet jutros, Ma. Sutra ujutru ću
se ja starati o njemu.”
„Ne, Ali. Biću dobro kad se ispavam. Ionako ustajem rano u
poslednje vreme. Laku noć.” Klimnula nam je glavom i izašla iz
kuhinje.
„Idem da obiđem Bera”, rekla je Ali i krenula za Ma kad sam je
potapšala po ramenu.
„Zašto ne bi otišla liftom?” Uzela sam ključ s kuke i mahnula njime
pred njom. „Ide sve do potkrovlja. U liftu je dugme i za potkrovlje.”
„Ne, hvala, Elektra.”
„Kako hoćeš”, slegla sam ramenima dok je ona išla naviše.
Smućkala sam sebi još jednu votka-kolu pa tumarala predvorjem i
otvorila vrata Tatine radne sobe. Ličila je na pravi muzej; imala sam
osećaj kao da je Tata izašao nakratko i samo što se nije vratio. Nasred

54

njegovog pisaćeg stola i dalje su stajali penkalo i notes, sve u
besprekornom redu kao i uvek Za razliku od njegove najmlađe kćeri,
pomislila sam i podrugljivo se nasmejala sedajući na njegovu staru
stolicu s kožnim sedištem. Posmatrala sam police s knjigama duž
zida, pa ustala i izvadila veliki Oksfordski rečnik engleskog jezika koji
sam često koristila kao devojčica. Jednoga dana sam ušla i zatekla
Tatu kako rešava ukrštenicu u nekim engleskim novinama.

„Zdravo, Elektra”, podigao je pogled ka meni i osmehnuo mi se.
„Baš se mučim sa ovim.”

Pročitala sam objašnjenje Spuštaju se kad spavaš (7) i zamislila se.
„Možda su kapci?”
„Da, naravno, u pravu si! Kako si pametna devojčica.”
Otada pa nadalje, na školskim raspustima i kad god sam bila kod
kuće, zvao me je u radnu sobu pa smo sedeli i rešavali ukrštenice. Ta
mi je razbibriga bila umirujuća još uvek često uzimam novine u
aerodromskim salonima dok čekam na let. Time sam još i stekla vrlo
dobar rečnik na engleskom, koji, znala sam, iznenađuje novinare kad
me intervjuišu, jer misle da sam prazna ispod sve te šminke.
Vratila sam rečnik nazad na policu i krenula iz sobe kad sam stala
kao ukopana, osetivši veoma jak miris Tatine kolonjske vode. Svuda
bih prepoznala tu svezu, limunastu aromu. Žmarci su mi prošli niz
kičmu i setila sam se onoga što je Ali toga dana rekla, kako ima osećaj
da je Teo s njom...
Zadrhtala sam i brzo izašla iz radne sobe, pa zalupila vrata za
sobom.
Ali se vratila u kuhinju da pripremi bočice.
„Zašto je to mleko u boci?”, upitala sam. „Mislila sam da dojiš
„Dojim, ali pripremim ovo unapređ da bi Ma mogla da nahrani
Bera ujutru kad se probudi.”
„Uf.” Ponovo sam zadrhtala dok sam je posmatrala kako sipa
mleko u bočicu. „Ako ikad budem imala dete, u šta sumnjam, neću
moći da prolazim kroz sve to.”
„Nikad ne reci nikad”, osmehnula mi se Ali. „Uzgred, pre nekoliko
nedelja videla sam u nekom časopisu tvoju sliku sa Zedom Ezuom.
Jeste li vas dvoje zajedno?”
„Isuse, ne”, odgovorila sam zavlačeći prste u limenku s keksom i
vadeći jedan. „Ponekad izađemo i zabavimo se u Njujorku. Ili, tačnije,

55

prenoćimo.”
„Misliš, ti i Zed Ezu ste ljubavnici?”
„Aha, zašto? Smeta ti to?”
„Ne, uopšte ne, samo...” Ali se okrenula ka meni, nervozna. Ja...”
„Šta, Ali?”
,,Oh, ništa. Idem, dakle, u krevet, da pokušam da spavam dok još

mogu. A ti?”
„Aha, idem i ja”, odgovorila sam.
Tek kad sam ispila čašu za pranje zuba punu votke iz torbe i legla

u krevet, fino nacvrcana, setila sam se onog obrisa vrata iza vinske
police u podrumu. Možda da pođem sad i da istražim...

„Sutra”, obećala sam sebi dok su mi se kapci spuštali.

56

4

Sutradan ujutru, probudio me je Berov plač, pa sam uzela čepove
za uši, u nadi da ću uhvatiti još par sati sna, ali bilo je prekasno.
Probudila sam se. Navukla sam staru kućnu haljinu što je visila na
vratima, pa bosonoga izašla iz sobe da nađem društvo. Plač je dopirao
iz Marininog apartmana na kraju hodnika, pa sam tiho pokucala na
zatvorena vrata.

,,Entrez.”15
Ušla sam i ugledala redak prizor: i Ma je bila u kućnoj haljini.
„Zatvori vrata, Elektra. Ne želim da probudi Ali.”
,,Pa”, odvratila sam gledajući je kako korača tamo-amo po sobi, s
Berom u naručju, „mene je probudio.”
„Sad znaš kako je bilo ostalim devojčicama kad si ih ti budila svake
noći”, osmehnula mi se Ma.
„Šta nije u redu s njim?”, upitala sam gledajući je kako nežno,
ritmično tapše Bera po leđima.
„Ima grčeve, ništa drugo. Ne ume da izbaci gasove.”
„Zato sam i ja vrištala?”
„Ne, ti si lako izbacivala gasove. Samo si uživala u zvuku svoga
glasa.”
„Zar sam bila baš tako loša beba?”
„Nisi nimalo, Elektra, samo nisi volela da budeš sama. Zaspala bi
u mom naručju, ali budila bi se čim te spustim u krevetac i plakala bi
sve dok te ponovo ne uzmem. Dodaj mi, molim te, onaj peškirić.” Ma
je pokazala ka četvrtastoj tkanini na stočiću.
„Naravno”, odvratila sam i pružila joj ga. Osvrnula sam se oko
sebe i prešla pogledom po lepim cvetnim zavesama, kauču
presvučenom krem damastom, fotografijama na sekreteru od
mahagonija i stočićima raspoređenim po sobi. Na stočiću za kafu bile
su ružičaste ruže i ja sam pomislila kako ta soba odražava Marininu
ličnost, elegantna, neupadljiva i besprekorno uredna. Prišla sam i
podigla uramljenu fotografiju na kojoj su bili Ma, s biserima i u
večernjoj haljini, i Tata u večernjem odelu s leptir-mašnom.

15 Fr.: Uđite, napred, slobodno. (Prim. prev.)

57

„Gde je ovo snimljeno?”
„U operi u Parizu. Slušali smo Kiri te Kanavu kao Mirni u Boemima.
To je bilo vrlo posebno veče”, objasnila je Ma, i dalje koračajući po
sobi s Berom.
„Jeste li vas dvoje često izlazili zajedno?”
„Ne, ali oboje smo voleli operu, naročito Pučinija.”
„Ma?”
„Molim, Elektra?”
Iako sam imala dvadeset šest godina, nisam znala kako da skupim
hrabrosti da joj postavim pitanje koje mi je bilo navrh jezika još otkad
sam bila dete.
„Jeste li Tata i ti... Ovaj... Mislim, jeste li bili u romantičnoj vezi?”
„Ne, cherie, nismo. Znaš, ja sam tek u šezdesetim godinama. Tvoj
otac je bio dovoljno star da i meni bude otac.”
„U mome svetu, godine bogatašima nisu prepreka da budu u vezi
sa ženama koje bi im mogle biti ćerke.”
„Možda i nije, Elektra, ali tvoj otac nikad nije tolerisao takve stvari.
On je bio savršen džentlmen. A osim toga...”
„Šta osim toga?”
„Ja... Ništa.”
„Molim te, reci šta si htela da kažeš.”
„Pa, za njega je uvek postojao neko drugi.”
„Zaista? Ko?”
„Hajde, Elektra, dovoljno sam rekla.”
Ber je glasno podrignuo, a Ma mu je onim peškirićem izbrisala
mlečnu tečnost sa usta.
„Bien, bien, monpetit cheri”16 prošaptala je dok ga je brisala. „Zar nije
divan?”
„Ako iko može biti divan dok povraća u pet ujutru, onda jeste.”
„Živo se sećam kako sam s tobom ovako šetala da te smirim kad si
plakala”, rekla je Ma i spustila se na stolicu, s Berom na ruci. Sad je
izgledao kao da je popio previše votke, kolutao je očima i kapci su mu
se spuštali. „Kao da je juče bilo. A već je tu i nova generacija. Tvoj otac
bi bio tako srećan da je znao za Bera pre nego što je umro. Ali nije bilo
suđeno.”

16 Fr.: Dobro, dobro, dragi moj mališa. (Prim. prev.)

58

„Nije. Ma?”
„Da, Elektra?”
„Jesi li bila s Tatom kad me je našao i doneo me kući?”
„Ne, bila sam ovde, starala sam se o tvojim sestrama.”
„Znači, ne znaš odakle potičem?”
„Pa valjda si već saznala iz onog pisma?”
„Izgubila sam ga”, slegla sam ramenima, a onda ustala pre nego
što me prekori. „Idem dole da popijem kafu. Hoćeš li ti nešto?”
„Ne, hvala. Staviću ovog malenog u krevet, a onda ću i ja doći kad
se obučem.”
„Važi, vidimo se kasnije.”

Kad se Ali probudila u osam, ja sam već bila kod druge votke i
žalila što nisam uzela rezervaciju za raniji let u Njujork. Imala sam da
nekako popunim čitavih četrnaest časova pre polaska. Zaista nisam
znala kako da ubijem vreme; moj prag izdržljivosti dosade bio je tako
nizak da gotovo nije ni postojao.

„Hoćeš da izađemo na jedrenje, Elektra?”, upitala me je Ali dok
smo jele Klaudijine palačinke.

„Misliš na tvom Laseru?“
„Da. Vreme je divno i uslovi su savršeni taman toliko vetra da
bude dovoljno, ali ne i neprijatno.”
„Znaš da nisam za ekstremne sportove.”
„Stvarno, Elektra, teško da se može nazvati ekstremnim blago je-
drenje na kojem ne moraš da radiš ništa osim da sediš i uživaš.” Ali
je zakolutala očima. „Dobro, Ber i ja idemo, pa ćemo se videti kasnije.”
Teško sam uzdahnula kad je otišla, pa sam pojela sveže pečeni
mafin, samo zato što je delovao usamljeno u korpi. Nakon deset
minuta, Ali se vratila s Berom u preslatkom prsluku za spašavanje,
privezanim u nosiljci na mami.
„Jesi li sigurna da nećeš da pođeš s nama?”
„Ne, hvala”, odvratila sam, pa otišla u dnevnu sobu i odlučila da
provedem dan u gledanju filmova. Upalila sam monitor i prebirala
po DVD diskovima, ali nisam našla ništa što bi me zanimalo.

59

„Sranje”, zaječala sam i pogledala na sat. Šta sam radila ovde kad
mi je bilo dosadno i kad sam bila uznemirena kao dete?

Trčala si, Elektra...
„Jesam”, promrmljala sam za sebe. Kad bih se uznemirila, ili kad
bi se neko na mene naljutio (a obično je bilo i jedno i drugo), samo bih
otišla u planine iza kuće bila sam našla zavojitu stazu preko teško
prohodnog terena, ali ne i potpuno vertikalnu i trčala i trčala, dok ne
isteram sve misli iz glave.
Odskakutala sam stepeništem do svoje sobe pa iz donje fioke
izvadila svoje stare helanke od likre i majicu s nepristojnim sloganom,
koju me je Ma terala da nosim prevrnutu da se ne vidi. Ispod odeće,
ugledala sam stari blok za crtanje, u koji sam svašta škrabala kao dete.
Izvadila sam ga i prelistala bio je do polovine ispunjen skicama
haljina s nečuveno razbarušenim okovratnicima, farmerki s
prorezima od pasa do šava nogavice, i košulja koje su spreda
izgledale formalno ali nisu imale leđa...
„Auu”, promrmljala sam, setivši se košulje koju sam nosila
nedavno na snimanju, gotovo potpuno iste kao ta koju sam nacrtala.
Čak sam za stranice kačila i uzorke tkanina koje sam našla, sve odreda
jarkih boja. Obožavala sam jarke boje kad sam bila mlađa. Gurnula sam
blok u prednji džep torbe, s mišlju kako je to jedina stvar koja
povezuje moje detinjstvo sa mnom kakva sam sada. Potom sam iz
dubine ormara izvadila stare patike za trčanje, presvukla se i izašla iz
kuće kroz kuhinju. Prošla sam u laganom trku kroz povrtnjak i
otvorila zadnju kapiju što vodi uzbrdo, ka planinama.
Trčala sam stazom koju sam koristila poslednjih deset godina i,
premda redovno vežbam, noge su me bolele i teško sam prešla
poslednjih nekoliko metara. Penjala sam se preko stenja i klizala se na
vlažnoj, gruboj travi, ali konačno sam ipak stigla.
Zadihana, zakoračila sam na stenovitu zaravan koja je
predstavljala samo podnožje planina koje su se još više uzdizale iza
mene, ali preda mnom se pružao najspektakularniji pogled na jezero.
Pogledala sam dole, u krovove Atlantide i, pošto sam imala iskustva
s psihoterapijom, shvatila sam da je taj pogled bio nešto posebno za
mene kad sam bila mlađa: Atlantida je bila moj univerzum kad sam
bila mala sveobuhvatna a opet tu, kao neka kuća za lutke, sićušna i
beznačajna.

60

To mi je dalo perspektivu, kazala sam sebi, mašući nogama sa ivice
grebena. Čak mi je pružalo i osećanje da sam mala.

Sedela sam tamo neko vreme i uživala u zaista prekrasnom danu.
Na jezeru sam videla nešto poput brodića igračke, kako glatko klizi
po vodi. I najednom nisam želela da se vratim dole, u stvarnost, želela
sam da ostanem ovde gore, gde me niko ne može naći. Osećala sam
se slobodno i stomak mi se prevrtao pri pomisli na povratak u
Njujork, među planine Menhetna koje je izgradio čovek. Tamo je sve
lažno i pohlepno i beznačajno, dok je ovde sve stvarno i bistro i čisto.

„Isuse, Elektra, počinješ da zvučiš kao Tigi”, prekorila sam samu
sebe. Ali čak i ako zvučim, pa šta? Znala sam samo da sam strašno
nesrećna i da zavidim sestrama na njihovom novom, srećnom životu.
Kad mi je Ali rekla da će one dovesti u Atlantidu svoje partnere i
prijatelje i rođake, osetila sam da sam još usamljenija jer nisam mogla
ni da smislim koga bih ja dovela.

Ustala sam, znajući da moram da se vratim, jednostavno zato što
sam glupo zaboravila da ponesem bocu s vodom, a ožednela sam, pa
sam još jednom pogledala u panoramu.

„Kako to da, po svemu sudeći, imam sve, a osećam se kao da
nemam ništa?”, upitala sam planine nada mnom.

Kad sam krenula s grebena, shvatila sam da nekako moram da
izgradim sebi stvaran život i nađem neku ljubav. Međutim, gde da
počnem da tražim, znaju samo nebesa, i možda Tata na njima.

61

5

Narednih dana, pošto sam se vratila u Njujork, u meni je ostalo
sećanje na to kako sam se dobro osećala na planinskoj stazi iznad
Atlantide, pa sam počela da trčim po Central parku kad god mi je to
dozvoljavao raspored. Srećom te sam bila brža od svakoga ko bi me
usput spazio. Osim toga, pokušala sam da ograničim uzimanje
alkohola i možda zahvaljujući trčanju i prirodno povišenom
raspoloženju koje je izazivalo nisam više osećala veliku potrebu ni da
uzimam koku. Kad bih osetila paniku, otvorila bih Telegrafov dodatak
s ukrštenicama koji su mi isporučivali, i rešavala ih da se smirim.

Ukratko, osećala sam da imam malo više kontrole nad svojim
životom.

Mučilo me je samo jedno: iako sam pretražila ceo stan, nigde nisam
mogla da nađem Tatino pismo. Stalno sam se u mislima vraćala na
prošlost ne bih li se setila gde sam ga ostavila kad sam se preselila
ovamo. Čak sam i Merijem uputila u slučaj.

„Oh, Elektra, moramo ga naći”, kazala je, a njene izražajne oči bile
su ispunjene saosećanjem dok je klečala i pretraživala fioke s mojim
donjim vešom.

„Hej, nisam rekla da želim da ga pročitam čak i ako ga nađem, ali
bilo bi dobro znati gde je.”

„Naravno da bi bilo. To su njegove poslednje reći upućene vama i
sigurna sam da je želeo da ih pročitate. Ne brinite, Elektra, naći ćemo
ga.”

Međutim, posle temeljnog pretraživanja svih fioka, plakara i
džepova, pregledanja i najmanjeg papirića u stanu, čak je i Merijem
klonula.

„Ne brinite zbog toga”, kazala sam jednog sunčanog aprilskog
jutra dok je po hiljaditi put praznila fioke mog noćnog stočića.
„Možda nije ni trebalo da ga pročitam. A sad ću smešati sebi jedno
piće pred ručak. Hoćete li vi jedno?”

Kao i uvek, Merijem je odbila i rekla da će vodu. Sele smo i prešle
imejlove za taj dan, koji su se uglavnom sastojali od poziva za
otvaranje modnih radnji za filmske premijere ili za dobrotvorne
balove. Setila sam se onog vremena kad sam bila uzbuđena što ih

62

primam sada sam znala da uopšte ne žele mene nego samo prostor za
sebe u novinskoj kolumni.

„Oh, umalo da zaboravim.” Merijem je preturala po svojoj torbi.
„Suzi mi je dala da vam prosledim pismo koje je stiglo na adresu
agencije.”

„Vaš je posao da se bavite time”, odgovorila sam razdraženo. „To
su obično molbe ili pozivi da uplatim donaciju, ili se neko pretvara da
mi je izgubljeni brat.”

„Znam to, Elektra, i pozabavila bih se time inače, ali i Suzi i ja
mislimo da ovo treba da pročitate.” Pružila mi je kovertu i videla sam
da je adresirana na agenciju, elegantnim rukopisom. Pogledala sam
Merijem preko stočića za kafu.

„Zašto? Šta piše?”
„Mislim da treba da pročitate, ništa više”, ponovila je.
„Dobro”, uzdahnula sam i izvadila pismo iz koverte. „Nije valjda
nešto loše? Ono kao, pismo od poreskog?”
„Nije, Elektra, dajem reč da nije.”
„Dobro.” Razvila sam pismo i ugledala bruklinsku adresu u
zaglavlju. A onda sam počela da čitam.

Draga moja gospođice D’Aplijez ili mogu da vas oslovim sa Elektra?
Zovem se Stela Džekson i ja sam vaša biološka baka...

„Isuse!” Zgužvala sam pismo u pesnicu i šaljivo ga bacila na
Merijem. „Znate li koliko ovakvih pisama dobijam od 'izgubljenih
rođaka’? Suzi ih obično baca u đubre. Šta ova hoće?”

„Sudeći po pismu, ništa osim da vas upozna.”
„Dobro, šta je tako neobično u ovom pismu koje ste mi dali?”
„Ima još nešto u koverti, Elektra.” Merijem je pokazala rukom ka
stolu, gde sam ostavila kovertu. „Stvarno mislim da bi trebalo da
pogledate.”
Samo da bih je ućutkala, ponovo sam uzela kovertu i pogledala.
Unutra je, u uglu, bila mala fotografija. Izvadila sam je i videla da je
crno-bela, malo požutela po ivicama. Na njoj je bila veoma lepa
crnkinja s bebom u naručju i osmehivala se.”
„Pa?”
Pogledala sam u Merijem.

63

„Pa šta?”
„Zar ne vidite sličnost?”
„S kim?”
,,S vama, naravno! Suzi je odmah primetila, a i ja.”
Pogledala sam ponovo.
„Aha, crna je i, da, definitivno je lepotica, ali”, slegla sam ra-
menima, „sigurna sam da ima na hiljade žena koje izgledaju kao ona
i kao ja.”
„Vrlo dobro znate, Elektra, da ima jako malo žena koje izgledaju
kao vi. Oblik njenog lica, oči i jagodice. Ozbiljno, mogla bi da bude vi.
Odnosno, hoću da kažem, vi biste mogli da budete ona.”
„Aha, dobro, dok ne nađem Tatino pismo, neću nasumično
usvajati ljude koji mi pišu da smo u srodstvu zato što malo liče na
mene. Važi?”
„Onda bi najbolje bilo da nađemo to pismo”, kazala je Merijem i
uzela zgužvano bakino pismo da ga poravna (što mi je izgledalo
neverovatno), a onda ga je presavila i vratila u kovertu zajedno s
fotografijom. „Staviću ovo u sef, važi?”
,,Važi.” Mobilni telefon se oglasio da me obavesti da mi je stigla
tekstualna poruka, pa sam pogledala u njega.
„Dakle, doći ću po vas ujutru u osam. Imate sastanak s Tomasom
i Marselom, da razgovarate o božićnoj reklamnoj kampanji za parfem.
Elektra?”
„Aha. Kul. Ćao.” Mahnula sam joj u znak pozdrava, proučavajući
poruku koja mi je upravo stigla.
,,A onda snimanje sutra po podne. Dakle, ako nemate ništa više,
vidimo se ujutru.”
Nisam je slušala, jer nisam mogla da odvojim oči od reči sa ekrana,
pa sam joj zato samo klimnula glavom dok je išla ka vratima.
Posegnula sam za votkom i otpila veliki gutljaj dok sam ponovo
čitala.

Ćao, srce, imam svirku u gradu pa sam se pitao jesi li tu sutra.
Bilo bi dobro da popričamo. Mič

„Sranje! Sranje! Sranje!”
Iskapila sam votku pa ustala i sipala još jednu, da smirim srce koje

64

je lupalo kao ludo.
Pročitala sam poruku opet, pa opet, a onda sam se okrenula

laptopu da vidim da li govori istinu. Bila je istina. U sklopu najnovije
turneje, nastupaće u Medison skver gardenu za dve noći. Ustala sam,
prišla dugačkim prozorima, otvorila jedno klizno okno i izašla na
terasu. Mič je ovde, blizu, negde u gradu. Večeras ćemo, gde god da
je, disati isti vazduh.

Ponovo sam pogledala naniže, u telefon, i pokušala da odgo-
netnem da li mi on to nudi maslinovu grančicu pomirenja i, ako nudi,
šta to znači. Ali maslinove grančice imaju izdanke, pa jedna možda
govori: „Hej, nedostajala si mi i volim te i shvatio sam da sam
pogrešio”, a druga: „Sad, pošto smo bili zajedno, mogli bismo
nastaviti kao prijatelji...”

Nisam imala pojma koja je posredi.
Samo reci ’ne’, Elektra... Suviše je opasno vraćati se na to.
„Sranje! Dođavola!” Udarila sam po staklenoj barijeri koja je bila
tu da me spreči da ne poletim dole, stotinama metara, u smrt. U tom
trenutku sam se zapitala šta je lakše; bukvalno sam bila u agoniji, jer
zaista nisam znala šta da radim. Poželela sam da imam blisku
prijateljicu, koju bih mogla pozvati za savet. Kako je samo tužno što
imam pet sestara, a ipak ni za jednu od njih ne mogu da kažem da mi
je prijateljica ili neko u kog mogu da imam potpuno poverenje.
„Ignoriši poruku”, kazala sam glasno dok sam koračala tamo-amo
po terasi, otkidajući uvele cvetove iz žardinjera i bacajući ih preko
staklenog zida.
Vrativši se unutra, bacila sam mobilni na krevet. Možda bi trebalo
da ga zaista ignorišem. Najzad, ako se ne javim, a on se ne potrudi da
mi ponovo napiše poruku, to će mi mnogo šta objasniti.
Da, tako ću da postupim. Sipala sam još jednu votku, a onda
preturala po garderobi i smišljala šta da obučem ako se budem videla
s njim. Jedino oružje koje imam jeste odeća. Dovoljno je da pozovem
bilo kog dizajnera u gradu i sve što želim biće mi isporučeno za
nekoliko sati. Naravno, sve zavisi od toga gde ćemo se sastati. Ako to
bude kod mene u stanu, treba da izgledam neformalno ali seksi.
Oduvek je voleo moje noge, pa je odgovor jednostavan...
Ušla sam u kupatilo i skinula se, pa skinula pahuljasti beli peškir s
radijatora. Uvila sam ga oko sebe i odvrnula slavinu, pa podmetnula

65

ruku ispod nje, da osetim vodu na koži. Skupila sam kosu i uvezala
je navrh glave, a onda se pogledala u velikom ogledalu.

Zakikotala sam se jer bih baš to najradije nosila na sebi ako Mič
dođe ovamo, da me poseti. Međutim, ako budem izlazila da se
vidimo... Odvila sam peškir i pustila da padne na pod, pa sam se
vratila u garderobu. Upravo sam skidala Versačeovu zelenu mini-
haljinu s vešalice kad se mobilni oglasio signalom da mi je stigla
poruka. Zgrabila sam ga.

Bila je od Miča pa sam je bez daha otvorila.

Elektra. Jesi li dobila moju poruku? Stvarno bih voleo da se sutra
vidimo i porazgovaramo.

„Daaa!”, ciknula sam. „Očajanje!”
Bukvalno sam uskočila u krevet i popila još malo votke da se
ohrabrim, a onda pokušala da sastavim odgovor.

Ćao, tek sad sam videla.

Prsti su mi lebdeli nad ekranom dok sam pokušavala da dokučim
kakav mu je sutrašnji raspored. Pre podne sigurno ima intervjue za
medije, a posle ručka če s bendom u salu na tonsku probu. Procenila
sam da će do osam biti slobodan.

Ne mogu sutra preko dana jer imam sastanak za kampanju
parfema, ali trebalo bi da budem kod kuće oko osam.

Ponovo sam pročitala šta sam napisala pa sam, budući zadovoljna,
poslala. Odgovor je stigao za samo nekoliko sekundi.

Mogu da dođem kod tebe u devet. Odgovara?

Tu sam već odlučila da spremim kupku. Odvrnula sam zvuk na
muzičkom uređaju i legla u kadu punu mirisne vode, slušajući Mičov
najnoviji CD. Izašla sam i, uživajući u tome što trenutno (za promenu)
ja imam svu moć, prešla u spavaću sobu i podigla mobilni.

66

Ok, odgovara. Vidimo se sutra.

Pritisnula sam taster za slanje poruke i dozvolila sebi da se
osmehnem. A najbolje od svega je to, pomislila sam dok sam gledala
svoj odraz u ogledalu, što mogu da nosim svoju najdražu novu odeću.

Te noći nisam ni oka sklopila i bila sam premda sam sebi obećala
da neću, jer Mič na kilometar prepozna nekog urađenog kokom toliko
nervozna da sam morala da ušmrkam crtu pre sastanka o reklamnoj
kampanji za parfem.

„Jeste li dobro?”, upitala me je Merijem kad sam se pojavila iz
toaleta.

„Aha, dobro sam. Hoćemo li da uđemo?”
Kad smo izašle, posle dva sata, bilo mi je drago što je Merijem bila
tamo da zabeleži sve što je dogovoreno u vezi s mojim rasporedom
snimanja reklame u Brazilu, i s događajima oko lansiranja parfema u
oktobru. Znala sam samo da smrdim kao jeftina prostitutka klijent je
bio na sastanku pa su očigledno kazali nekome da poprska prostoriju
parfemom pre nego što smo svi stigli.
„Au”, rekla je Merijem dok smo se spuštale liftom. „Očigledno ne
štede na ovome. Nikad nisam bila u Riju, a vi?”
„Ne mogu da kažem ovako napamet, ali mislim da nisam.”
„Zar niste rekli da vam najstarija sestra živi tamo?”
„Mora da jesam kad znate”, odgovorila sam, pitajući se imam li
vremena da pozovem manikirku da svrati po podne.
„Onda je možete posetiti, zar ne?”
„Da, pretpostavljam da mogu”, kazala sam dok je Merijem ispred
mene izlazila iz zgrade, pa smo se smestile pozadi u limuzinu koja je
čekala.
„Hoćete li da vam nešto naručim za ručak?”
„Ne, hvala, sigurno ću naći nešto kod kuće.”
„Elektra, frižider vam je prazan, a važno je da jedete. U tri imate
snimanje za kampanju Žežer le Kultra.”
„Molim?” Okrenula sam se ka njoj, užasnuta. „Niste mi to juče

67

pomenuli.”
„Jesam, Elektra”, odvratila je tiho. „Sećate se kad smo gledale onaj

neverovatni komplet satova s ružičastim dijamantima koji su nam
donela dva radnika obezbeđenja prošle nedelje, da probate da li vam
odgovaraju?”

Nažalost, setila sam se.
„Sranje”, promrmljala sam kroz zube jer sam primetila da se
Merijem trgne svaki put kad opsujem. „Možemo li to da otkažemo?
Da kažemo da sam bolesna ili tako nešto?”
„Pretpostavljam da možemo, naravno, ali zašto bismo?”
„Zato što sam potpuno zaboravila da večeras imam nešto
zakazano.”
„Kad to počinje?”
„Oh, oko osam”, odgovorila sam, misleći kako mi treba bar sat
vremena da se spremim za Mičov dolazak.
„Pa, oni hoće da snimaju pri zalasku sunca, a ionako će pasti mrak
pre pola osam, pa računam da ćete stići ako sa snimanja odmah
krenete kući.”
„Ali treba mi vremena da se spremim! Gospode! Zar ne mogu da
odlože za nedelju dana? Kampanja će početi tek za nekoliko meseci.
Koliko im vremena treba?!”
„Ja nisam vaša čuvarka, Elektra, ali...”
„Onda, nemojte biti! Niko nije, mada se svi ponašaju kao da jesu!”
Videla sam da je pocrvenela i oborila pogled. „Izvinjavam se ako
se tako osećate.”
Najednom sam se osećala loše. Nije Merijem kriva za ovo, nego ja.
„Ne, ja treba da se izvinim. Samo sam razdražljiva danas, ništa više.
U svakom slučaju”, uzdahnula sam, „mislim da ste u pravu. Ne bi
bilo lepo da ih izneverim. Samo treba da budem izvanredna i da brzo
i savršeno obavim snimanje.”
„Ako iko to može, onda ste to vi, Elektra. Dobro, onda, jeste li
sigurni da nećete ništa da pojedete?”
„Možda ipak da mi naručite vasabi nudle s prilogom od kelja.”
„U redu. A sad moram kod Suzi, ali vratiću se po vas u pola tri.
Važi?”
„Važi.”
Kod kuće sam ušmrkala par crta jer su mi nervi bili napeti kao

68

strune, a ručak zalila svojom prijateljicom votkom grej gus. Onda sam
popila pola litre vode, izgrgoljila pola boce osveživača za usta i
žvakala žvaku od mente dok sam sedela na krevetu i trudila se da se
smirim vežbama disanja koje mi je dala moja psihoterapeutkinja.

Vežbe nisu delovale. Ništa nije delovalo osim votke i njenog
praškastog druga, koji sam od milja zvala Beli Raj.

„Zašto su dobre stvari uvek tako loše po nas?”, žalila sam se dok
sam ušmrkivala još dve crte jedinog leka za koji sam znala da može
da me smiri.

„Zdravo, Elektra, izgledaš divno kao i uvek”, rekao mi je Tomi,
moj najveći obožavalac, prišavši mi kad sam izašla iz zgrade.

„Hvala ti.”
„Mogu li danas da učinim nešto za tebe?”, upitao je.
„Ne, ali hvala što pitaš.” Osmehnula sam mu se i prošla pored
njega, da uđem u limuzinu koja je čekala.
„Baš drag čovek”, prokomentarisala je Merijem kad je sela pozadi
sa mnom. “I tako zaštitinički nastrojen prema vama. Možda biste
mogli i zvanično da ga zaposlite kao telohranitelja. Vidi se ispod tih
njegovih dukserica da je snažan.”
„Merijem!” Okrenula sam se prema njoj i podigla obrvu. „Šokirana
sam.”
„Stvarno, Elektra, iako ne pijem i ne psujem, i ja sam biće od krvi i
mesa, znate”, nasmešila se dok smo se uključivali u saobraćaj. „Dakle,
šta to tako važno imate večeras?”
„Oh, samo privatnu večeru s prijateljem.”
„Pa, postaraćemo se da vas vratimo kući na vreme, da se
spremite.”

Stigla sam kući malo pre osam, s bolnim ramenom od držanja ruke
u željenom položaju sve dok nisu napravili savršene snimke sata.
Laknulo mi je kad sam videla da Tomi nije na svom uobičajenom

69

mestu obično je voleo da vidi da sam se vratila kući pre nego što ode.
Nije mi trebalo da neko vidi Miča kako ulazi u moju zgradu, mada je
on majstor u prerušavanju i ima pun ormar lažnih brada, brkova i
perika. Pošto me je vratar uveo u stan, odjurila sam da napunim kadu,
a onda osmotrila šminku koju su mi stavili posle snimanja, da
odlučim je li vredna da je zadržim. Znala sam da Mič više voli moj
prirodni izgled, pa sam je skinula, a onda legla u vodu pazeći da ne
pokvasim kosu. Kako samo čeznem za pravom, prirodnom
svilenkastom kosom. Možda ću jednom i ja obrijati glavu kao top-
model Alek Vek koju sam nekoliko puta sretala na modnim pistama
što bi bilo mnogo lakše.

Kad sam izašla iz kade, otišla sam, bosonoga, u kuhinju, da dodam
malo leda u votku i da je iskapim.

„Sranje!”, kazala sam videvši da je Merijem bila u pravu kad je
rekla da mi je frižider prazan; Mič ne može duže od nekoliko minuta
bez ledenog zelenog čaja.

A s druge strane, jebe mi se šta on pije!, kazala sam sebi vraćajući se u
kupatilo da operem zube. Šutnuo te je, sećaš se? Slomio ti je srce.

„Tačno!”, dodala sam glasno, obraćajući se svom odrazu u
ogledalu dok sam utrljavala malo vazelina u usne. U dnevnoj sobi
sam pogledala na sat i videla da je petnaest do devet. Pošto na sebi
nisam imala ništa osim peškira, nisam imala šta više da radim osim
da napunim votkom praznu plastičnu flašicu od vode, da mi bude pri
ruci za slučaj hitne potrebe, a da on ne shvati šta pijem. Uzela sam
portfolio i izvukla neke svoje najbolje snimke pa ih nasumično stavila
po stočiću, da izgleda kao da sam birala jednu od njih. A onda sam
prišla muzičkom uređaju, ali nisam mogla da se odlučim između
Springstina koji je bio Mičov idol i pop muzike osamdesetih, koju sam
ja volela, a on mrzeo. Pa sam onda odlučila da ne pustim ništa.

„Isuse! Pod stresom sam”, promrmljala sam kad sam sela na kauč.
Osetila sam trag neprijatnog mirisa pa sam se odmah vratila u
kupatilo da se operem i naprskam još mirisa. Nisam bila tako
nervozna još od prvog nastupa na pisti u Parizu.

A šta ako te stvarno želi nazad? Hoćeš li mu se vratiti kaojagnje? Znaš
da hoćeš, Elektra...

Nisam imala više vremena za samoprosvetljenje jer je zazvonio
nastojnikov telefon, da mi javi da je u predvorju „Mister Majk”.

70

„Dobro, pošaljite ga gore”, kazala sam, pa tresnula slušalicu,
odjurila u kupatilo i poprskala ramena vodom iz kade. Pogledala sam
se u ogledalo, čekajući da zazvoni zvono na vratima. Prošla je čitava
večnost, a onda sam začula glas iz dnevne sobe.

„Elektra? Jesi li tu?”
Isuse! Mič je u mome stanu!
„Evo me!” Malo sam pljuskala po kadi i još malo se pokvasila
mirisnom vodom po ramenima. Proverila sam da li je beli peškir
zavodljivo namešten, a onda prešla u dnevnu sobu.
I on je bio tamo, nezamislivo divan momak koji mi je slomio srce.
Skinuo je bejzbol kapu i lažnu bradu, i izgledao (nepodnošljivo) visok
i seksi, baš kao što sam ga i pamtila, u prljavim farmerkama, kariranoj
košulji i kaubojskim čizmama koje je uvek nosio. Ako postoji
muškarac za kog se može reći da je tipičan Amerikanac, onda je to
Mič. Primetila sam da mu je kosa duža nego kad smo se poslednji put
videli, i očigledno se neko vreme nije brijao jer je imao kratku bradu.
Poželela sam samo da pružim ruke i strgnem odeću s njega.
„Kako si ušao?”
„Vrata su bila širom otvorena”, slegao je ramenima. „Očigledno ih
nisi zatvorila kako treba.”
„Bože, stalno to radim. Jednom će me ubiti u krevetu.”
„Nadam se da ipak neće.” Kratko me je odmerio od glave do pete,
a onda odvratio pogled. „Očigledno sam te prekinuo. Hoćeš da se
obučeš?”
„Ja... oh, da, naravno. Upravo sam izašla iz kade. Sastanak je trajao
duže.”
„U redu je, ne žurim. Samo ti nastavi.”
„Važi”, kazala sam i otišla u spavaću sobu, prekorevajući sebe.
Negde u dubini duše verovala sam da će me, kad me vidi polugolu,
odmah zgrabiti i skinuti. Ali on očigledno želi da prođemo kroz neki
ples tipa „upoznajmo se ponovo” pre no što stignemo dotle.
Pošto nisam imala plan B za odeću, bacila sam peškir na pod, a
onda stajala u garderobi ne znajući šta da obučem. Na kraju sam se
odlučila za omiljene farmerke i navukla zelenu majicu Mič je u duši
južnjački dečko i voli pripijene farmerke.
Teško dišući i hladeći se rukom jer sam se još uvek znojila od
nervoze, vratila sam se u dnevnu sobu i zatekla ga kako sedi na kauču

71

i gleda moje slike.
„Kunem se da si sve lepša svaki put kad te vidim. I pritom mislim

na tebe uživo, ne na ovo”, osmehnuo mi se.
„Hvala. Šta ćeš da popiješ?”
„Imaš li koka-kolu?”
„Mislila sam da piješ samo čaj od lekovitog bilja?”
„Imao sam težak dan, a nekad treba malo kofeina.”
„Pogledaću”, kazala sam pa otišla u kuhinju i u vratima frižidera

našla par konzervi koka-kole.
„Evo, izvoli”, kazala sam pružajući mu konzervu nikad nije pio iz

čaše. To je suviše ženskasto.
„Dakle”, rekla sam, sedajući na kauč malo dalje od njega i uzela

svoju bočicu s „vodom”. „Kako si?”
„Zauzet turnejom. Izračunao sam da će mi sutra uveče biti stota

svirka.”
„Au”, kazala sam i jako povukla gutljaj kroz slamku, puneći usta

votkom. Progutala sam i klimnula glavom gledajući u njega. „Pa,
skoro je gotova.”

„Aha, naravno, i jedva čekam da se vratim kući u Malibu, da se
malo odmorim. A ti, Elektra? Kako si ti?”

„Dobro. Zauzeto kao i ti, ali dobro.”
„Drago mi je što to čujem i, kao što rekoh, izgledaš fantastično.”
“I ti sjajno izgledaš.”
„Pa, hvala, ali ne verujem. Kad mesecima ne spavaš u svom
krevetu, to uzme danak. Nakon sutrašnjeg nastupa uzeću nekoliko
meseci odmora. Postajem prestar za sve to”, rekao je i lenjo mi se
osmehnuo osmehom koji redovno baca na kolena milione žena.
„Ne budi blesav, Miče. Stari rokeri nikad ne umiru, znaš i sam.
Pogledaj samo Stonse.”
„Aha. Dosta o meni.” Zakolutao je očima. „Hej, dušo, dođi da
zagrliš starog Miča.”
Nije me trebalo dvaput moliti. Utonula sam u njegove raširene
ruke, čekajući da me uhvati za bradu i podigne mi glavu da me
poljubi. Umesto toga, milovao me je po glavi.
„U poređenju sa mnom, ti si beba, zar ne?”
„Hej, pa baš i nisam. U mom se poslu brzo odrasta. Osećam se kao
da sam stara, starija od tebe.” Podigla sam pogled ka njemu, usana

72

spremno rastavljenih, ali on me je samo gledao s čudnim izrazom u
očima.

„Dakle, nema ljutnje?”
„Zašto bi je bilo?”
„Zato što sam te debelo izneverio.”
„Aha, jesi, ali to je prošlo. Imao si svoje razloge. Razumem.”
„Dakle, stvarno si neverovatno velikodušna, Elektra, ali ipak se ne
osećam manje kao kreten. Ne bi bilo u redu nastavljati kad sam znao
da ne ide.”
Čekala sam da kaže „ali”, međutim, nije rekao.
„Stvarno mi je drago što si nastavila dalje”, kazao je umesto toga.
„Nisam želeo da te povredim.”
„Rekla sam ti da sam dobro.”
Razgovor nije išao u pravcu koji sam zamišljala, pa sam se izvukla
iz njegovog zagrljaja, posegnula za bočicom „vode” i otpila još gutljaj.
„A izgledaš i kao da si se skinula.”
„Jesam”, potvrdila sam i progutala veliki gutljaj votke. Bilo je
vreme da prekinem to sranje. „Dakle, zašto si došao?”
„Zato... zato što moram nešto da ti kažem.”
„Oh. Šta?”
„Pa, želim da saznaš pre nego što bude zvanično objavljeno.
Nekako smatram da ti to dugujem.”
Zurila sam u njega i ćutala, nisam imala pojma šta hoće da mi kaže,
ali sam znala da to sigurno nije izjava večne ljubavi.
„Ženim se”, izjavio je, „jednom divnom damom koju sam upoznao
na turneji. Ona je prateći vokal i s juga je kao i ja. Znaš, jednostavno
se uklapamo.”
Slušala sam često opise kako se nekom krv sledila u žilama, ali do
tog trenutka nikad to nisam iskusila.
„Čestitam uspela sam da izgovorim, gotovo se gušeći od napora.
„Hvala. Sad se osećam glupo što sam došao ovamo da ti to lično
kažem, jer je očigledno da ti sasvim dobro ide.”
„Da, tako je, stvarno jeste”, rekla sam, skupivši svu snagu da se
obuzdam i da ne podignem tešku bronzanu statuetu koja je stajala na
staklenom stočiću, i ne razbijem mu tu njegovu lepu, arogantnu
glavu.
„Dakle, to je valjda to. Sutra uveče ću, s pozornice, saopštiti

73

obožavateljima izvešću Šeron i objaviti.”
Posmatrala sam ga kako samozadovoljno klima glavom zbog tog

zamišljenog scenarija. I dalje sam ćutala, snažno vukla kroz slamku,
mada više nisam imala šta.

„Mogu da ti pošaljem VIP karte za sutra ako hoćeš.”
„Izvini, ali sutra uveče sam zauzeta.” Nehajno sam slegla ra-
menima.
Gledala sam ga kako ustaje. “E pa onda, ostaviću te na miru.
Moram noćas da ugrabim malo sna. Sutra je veliki dan.”
„Zvuči kao da je tako”, klimnula sam glavom ne mičući se.
Onda me je pogledao i možda na mome licu video neki nagoveštaj.
„Jesam li pogrešio što sam svratio? Samo sam...”
„Miče?”
„Molim?”
„Teraj se iz moga stana, hoćeš li? Sada!”
Ustala sam s kauča i stala ispred njega.
„Naravno, idem. Zaista mi je žao, Elektra”, rekao je koračajući ka
vratima. „Stvarno nisam hteo da te uznemirim.”
„E pa znaš šta? Uznemirio si me! I to mnogo!”
Prošla sam krupnim koracima ispred njega i otvorila vrata.
„Ćao, Miče. Želim ti lep život sa suprugom.”
Srećom po njega, ništa više nije rekao, jer da jeste, najverovatnije
bih robijala za ubistvo. Kad je izašao, zalupila sam vrata za njim tako
jako da su se zatresla stakla na kuhinjskim plakarima. A onda sam
skliznula niza zid i briznula u plač, jecala od besa i bola.

74

6

„Mogu li da vam donesem nešto, gospođice D’Aplijez?”, upitao
me je stjuard.

„Aha, čašu tonik-votera s ledom.”
„Hoćete li i limun?”
„Ne, hvala.”
„A nešto da pojedete?”
Potražila sam pogledom jelovnik oko sedišta.
„Bez brige, evo, imam ga i ja.”
Pružio mi je kartu. U glavi mi se tako jako vrtelo da sam se jedva
fokusirala.
„Uzeću pržene nudle i salatu kao prilog.”
„Savršeno. Neko vino uz to?”
„Ne, samo tonik-voter.”
Stjuard je klimnuo glavom i izašao iz kabine prve klase. Otvorila
sam kasetu s mojom tašnom i onim što sam kupila u djutifri-šopu,
proverila da me niko ne gleda i odvrnula zatvarač boce grej guša pa
otpila gutljaj. Kad se stjuard vrati s tonikom, pola ću popiti, pa ću
dosuti votku iz svoje lične zalihe. Zavalila sam se na naslon sedišta i
sklopila oči, ali ispod kapaka su mi sevala neka čudna svetla. Znala
sam da sam prethodne noći uzela previše koke, i da mi ekstazi ne
odgovara. Bilo je sedam ujutru kad sam počela da se spuštam, ali
dotad sam već bila uzela par pilula za spavanje. Činilo mi se da sam
već sledećeg trenutka čula kako me neko doziva po imenu, pa sam s
teškom mukom podigla kapke i ugledala Merijem kako zuri dole u
mene i govori mi da je vreme da krenemo na aerodrom DžFK.
„Zdravo.”
Ja o vuku..., pomislila sam kad se pored mene pojavila Merijem, sa
svog sedišta u biznis-klasi.
„Zdravo”, kazala sam i podigla pogled ka njoj.
„Kako se osećate?”, upitala me je.
„Dobro sam, hvala. Samo sam dugo ostala budna sinoć.”
„Pa, let do Sao Paula traje deset sati, pa ćete, nadam se, odspavati
pre no što se ukrcamo u privatni mlažnjak za Rio. Sutra imate ceo dan
snimanja reklame.”

75

„Znam. Biću dobro, stvarno”, uveravala sam je.
„Jeste li se javili svojoj sestri, uzgred budi rečeno?”
„Ne, nisam još.”
„Pa, možete se videti s njom sutra uveče, ili u četvrtak, pre noćnog
leta nazad.”
„Dobro, javiću joj se kad sletimo.”
„Sjajno. Dobro, onda, ako vam nešto zatreba, samo pošaljite
stjuardesu po mene”, Merijem se osmehnula.
„Hoću”, klimnula sam glavom dok su mi donosili tonik s malo
indijskih oraha.
„Hvala”, kazala sam. Čim su se i Merijem i stjuardesa udaljile,
ispila sam pola čaše pa sipala votku do vrha, kao što sam i planirala.
Dok sam ispijala piće, razmišljala sam o tome kako su prethodne
dve nedelje bile bukvalno najgore u mom životu. Kuda god da sam
otišla, dočekivale su me fotografija Miča i njegove Vrlo Obične
Verenice na naslovnim stranama časopisa i novina, na televizijskim
snimcima onog trenutka kad je na pozornici Medison skver gardena
objavio da se ženi njome, koje su stalno iznova emitovali. Na
snimanjima su svi govorili samo o tome i utišavali glas kad bih se
pojavila. Baš kao vesti na kanalu CNN, u glavi mi se neprekidno vrteo
čitav taj košmarni cirkus. I naravno, nisam smela da izgledam kao da
me je briga. I najmanji nagoveštaj tužne bivše devojke dao bi
medijima upravo ono što su želeli. Zato sam se provodila: svake noći
sam bila viđena na nekoj filmskoj premijeri, u nekom noćnom klubu
ili na otvranju izložbe u nekoj čuvenoj galeriji. Zvala sam sve svoje
slavne muške prijatelje da mi budu pratioci Zed mi je bio koristan jer
su objavili naše slike i u kolumnama raspravljali o tome da li smo i
zvanično u vezi. Sve sam to radila jer nikako nisam mogla sebi da
dopustim da me iko vidi da plačem.
„Niko”, promrmljala sam i iskapila čašu.
„Vaše nudle i salata, gospođice D’Aplijez”, kazao je stjuard, koji se
kao Zvončića pojavio preda mnom.
„Da vam donesem još nešto?”
„Možda čašu šampanjca”, nasmešila sam mu se.
„Što da ne?”, složio se i krenuo da uzme moju skoro praznu čašu
od tonika.
„A i da mi dopunite tonik, ako nemate ništa protiv.”

76

„Ne, naravno, gospođice D’Aplijez.”
Isuse, pomislila sam, što je zamorno biti ja. Čak i na deset hiljada
metara iznad zemlje, i dalje sam se pretvarala da sam neko ko nisam.
Neka ja koja nije drogirana, koja je trezna i koja ima samokontrolu.
Posle nudli popila sam još jednu votku s tonikom, pa pregledala
izbor filmova. Na polovini najnovijeg Harija Potera (definitivno nisam
bila za romantične komedije), zaspala sam i probudila se kad su svi
pogasili svetla i ušuškali se ćebadima ispod sigurnosnih pojaseva.
Otišla sam u toalet i vratila se u kabinu, koja je, onako sablasno
osvetljena plavom svetlošću, ličila na neku svemirsku laboratoriju.
Ljudi u snu tako su ranjivi, razmišljala sam vraćajući se na svoje mesto,
koje se u mome odsustvu kao nekom magijom preobrazilo u krevet.
Jedino što nikad ne smem da pokažem jeste upravo ranjivost; na i
najmanji znak da imam nekih problema mediji širom sveta objavili bi
prljave detalje. Ljudi od Talahasija do Tokija klimali bi glavom jedni
drugima preko stolova s večerom i govorili kako su znali da će doći
do toga, i bilo bi im drago što je došlo jer je to cena uspeha, tako bi
govorili.
Možda i jeste razmišljala sam dok sam gledala kroz prozor i videla
svetla koja su sigurno Južna Amerika ali ja nikad to nisam tražila.
Mnogo „slavnih ličnosti” koje sam upoznala govorili su mi kako su
još od detinjstva sanjali da se obogate i postanu poznati. Ja sam
sanjala samo o svetu u kojem se neću osećati kao autsajder, o svetu
kojem ću pripadati, jer sam oduvek samo to želela.

„Isuse, što je vruće! Mogu li sad malo da se odmorim?”, upitala
sam reditelja. Bilo je tri po podne i ozbiljno sam gubila energiju.

„Samo još jednom, Elektra, pa mislim da možemo okončati za
danas. Sjajno ti ide, srce.”

Snažno sam se ujela za jezik nikad ne kršim svoje zlatno pravilo da
se na snimanju u najgorem slučaju samo blago požalim i pošla nazad
po pesku plaže Ipanema, da stanem gde treba. Šminkerka me je već
čekala i stavila mi još pudera da pokupi znoj.

77

„Spremna je!”, viknula je po jakom, vrelom vetru na plaži.
„Okej, Elektra!”, dreknuo je reditelj kroz megafon. „Dva koraka
napred, a onda počni da dižeš ruke dok ne kažem ’rez’.”
Dala sam mu znak podigavši oba palca.
„I... akcija!”
I krenula sam ponovo, možda dvadeseti put, moleći se u sebi da je
poslednji pa da skinem sa sebe belu haljinu od sifona s velikom
kapuljačom koja je vijorila iza moje glave kao padobran, a donje rublje
se, mokro, lepilo za mene i da se bacim u velike talase koji su hučali
u pozadini.
„Dobro, rez!”
Ostala sam da stojim, čekajući da reditelj proveri kadar.
„Gotovo je za danas, ljudi!”
Gotovo sam strgnula sa sebe odeću i pošla, posrćući po pesku,
prema šatoru garderobi.
„Je li neko za plivanje?”, upitala sam kad su reditelj i Merijem
promolili glavu unutra.
„Nisam siguran da osiguranje pokriva plivanje u moru po
ovakvim talasima, Elektra”, upozorio me je reditelj.
„Ma hajde, Kene. Eno i mala deca plivaju duž plaže.”
„A šta misliš, da plivamo sutra po podne, kad završimo? Onda te
slobodno mogu pustiti da se udaviš”, odbrusio mi je. „Upravo je
stigao Žoakim, pa sve deluje dobro.”
„Važi. Vratiću se u hotel i uskočiću u njihov bazen. A sad, ako
nemaš ništa protiv, moram da se presvučeni.”
„Naravno, srce.” Ken je izašao, a Merijem je ostala i dodala mi bocu
s vodom.
„Odlično obavljeno”, kazala je smešeći mi se. „Neverovatno
izgleda na snimku.”
„Super. A sad, hajdemo odavde”, promrmljala sam sebi u bradu
pa sam se okrenula garderoberki i umiljato joj se osmehnula. „Hvala
vam za pomoć danas.”
„Bilo mi je zadovoljstvo, Elektra. Vidimo se sutra u sedam ujutru”,
odgovorila je na engleskom s jakim stranim akcentom.
Kad sam se vratila u Kopakabana palas, na ulazu je bila okupljena
gomila lovaca na autograme. Počeli su da galame oko mene dok sam
izlazila iz limuzine, a ja sam se osmehivala za njihove kamere i

78

potpisivala se na fotografije i u sveske za autograme.
Čim sam ušla, umalo nisam potrčala ka liftu koliko sam želela da

se domognem svog apartmana.
„Hoćete li da pođem s vama?”, upitala me je Merijem.
„Ne, istuširaću se hladnom vodom i malo odmoriti. Danas je bio

naporan dan.”
„A plivanje?”, upitala me je kad su se vrata lifta otvorila.
„Možda kasnije”, odgovorila sam kad sam ušla i pritisnula dugme

za najviši sprat. „Zvaću vas”, dodala sam dok su se vrata zatvarala.
U apartmanu sam potražila ručnu torbu i sipala sebi votku. Ruke

su mi se vidno tresle dok sam prinosila čašu usnama nisam se usudila
da nosim na javno mesto bilo kakvu herniju, pa sam se uzdala u to da
će na snimanju biti neko ko bi podelio sa mnom svoju zalihu. Ali ovo
snimanje je bilo čisto (barem koliko je meni bilo poznato) i nisam
znala nikog u kog bih mogla imati poverenja. A opet, bila sam u
Južnoj Americi, gde trgovina drogom verovatno donosi više novca od
svakog drugog biznisa. Ako dođe do najgoreg, razmišljala sam, otići
ću do glavnog recepcionera. Najzad, ovo je Brazil, pomislila sam,
sigurna da će biti predusretljivi.

Baš kad sam zakoračila pod tuš, zazvonio je telefon. Pustila sam ga
da zvoni, pomislivši kako nema nikog na zemaljskoj kugli s kim bi me
zanimalo da razgovaram.

Stajala sam pod mlazom vode i sipala reku psovki zbog kojih bi
Ma, koja nas je sve učila da ne psujemo, zadrhtala. Pa ipak, Mič je
zaslužio svaku od njih. Uzela sam peškir i bosa prešla u dnevnu sobu,
gde sam videla kako na telefonu treperi crvena lampica, kao znak da
imam poruku. Prišla sam, podigla ga i pritisnula dugme da
preslušam poruku, misleći da je verovatno od službe održavanja, da
me pitaju u koje vreme želim njihove usluge.

Umesto toga, začula sam prijatni glas svoje sestre Maje.
„Zdravo, Elektra, žao mi je što te nisam dobila. Florijano je jutros u
novinama video da si stigla u Kopakabana palas. Ne znam koliko dugo
ostaješ, ali zaista bih volela da te vidim. Stanujem odmah tu, iza ugla kod
hotela, a moj broj je... “
Zgrabila sam olovku pored telefona i zapisala broj u hotelski blok.
A onda sam razmišljala o večeri koja sledi. Biće priređena večera za
ekipu, u nekom luksuznom restoranu, na koju sam rekla da ću doći,

79

ali mogla sam lako i da izbegnem pod izgovorom da sam umorna.
Maja je rekla da živi u blizini, pa bih mogla da preskočim večeru i
odem kod svoje najstarije sestre, da upoznam njenu porodicu.

Istini za volju, ni to nisam želela. Zapravo, nisam želela ništa osim
da se rešim svega i da zaboravim čak i da dišem.

„Isuse, treba mi koka!”, uzviknula sam i pomislila kako moja
briljantna nova sekretarica ima samo jednu manu to što je čista kao
suza. Ejmi je bar bila od pomoći kad mi je trebala roba, jer je i sama
bila navučena. Merijem bi se verovatno srušila na pod i onesvestila
kad bih je zamolila da mi naruči votka-tonik.

Neko mi je zazvonio na vrata apartmana, ali nisam se obazirala.
Nakon trideset sekundi zazvonio je ponovo.

„Ko je?”, doviknula sam.
„Ja sam, Žoakim”, odgovorio je dubok, lep glas s druge strane
vrata.
„Žoakim?” Poznajem li nekog Žoakima? .
A onda mi je, što bi rekao Tata, sinulo; to je novi zgodni model koji
se pojavljuje sa mnom u reklami. Reditelj je pomenuo da je danas
doleteo i da je spreman za snimanje.
„Samo malo, evo me.”
Uzela sam kućnu haljinu i obukla je, a onda otišla da otvorim vrata.
„Olá,17 Elektra.”
Lenjo mi se osmehnuo, a guste crne kovrdže su mu padale oko lica
koje je bilo čuveno po lepoti skoro isto koliko i moje. Odmerila sam
ga celog i osmehnula mu se.
„Pa, zdravo.”
„Čast mi je što sam te konačno upoznao. Da li te uznemiravam?”
„Ne, uđi.” Otvorila sam vrata šire.
„Samo sam pomislio da bi, ako ćemo se već ljubiti sutra na
snimanju, trebalo da ti se prvo lično predstavim.”
„Naravno.” Pokazala sam na kauč. „Izvoli, sedi.” Posmatrala sam
ga dok je koračao kroz prostoriju i zaključila da stvarno jeste zgodan.
„Piće?”
„Šta imaš?”
„Ono što je u mini-baru ili sobno posluženje”, slegla sam

17 Šp.: Zdravo. (Prim. prev.)

80

ramenima.
„Da popijemo onda šampanjac, szm?”
„Naravno, ako želiš.” Pozvala sam sobno posluživanje i naručila

bocu tetenžea na ledu.
„Ovo je ludo, znaš!”, osmehnuo mi se belim, pravilnim zubima.
„Zašto je ludo?”
„Zato što sam pre samo godinu dana živeo ovde u Riju. Grabuljao

sam pesak na drugoj strani ulice.” Pokazao je kroz prozor, ka plaži
Kopakabana, koja se prostirala dole pred nama kao savršena bela
linija. “A onda mi je prišla neka gospođa, Amerikanka, i kazala mi da
će od mene napraviti zvezdu. I evo me sad, sedim u najboljem
apartmanu Kopakabana palasa s jednom od najpoznatijih žena na
svetu.”

„Aha, i meni se dogodilo nešto slično. Čudan prelaz, zar ne?”
„Jeste, sim. A sutra ćemo stajati na toj plaži koju sam čistio, i za to
što ću se ljubiti s tobom platiće mi više nego što bih ranije zaradio za
pet godina!”
Kad sam ga detaljnije osmotrila, shvatila sam da najverovatnije
nije stariji od devetnaest ili dvadeset godina da je momčić. U
poređenju s njim, osećala sam se kao baka.
„Mogu li nešto da ti kažem, Elektra?”
„Šta god hoćeš.”
„Još imam tvoje slike u sobi u kojoj sam spavao s mlađom braćom.
Ti si moja kako bih rekao devojka s postera!”
„Hej, to je baš lepo od tebe, hvala”, kazala sam i začula zvono, pa
je stigao šampanjac.
„Dakle”, nazdravila sam mu kad je konobar otišao. „Za naš uspeh.
Videla sam tvoje lice na bilbordima svuda po Njujorku. Slavan si.”
„Nisam slavan kao ti još ne.” Iscerio mi se dečačkim osmehom, a
onda otpio gutljaj šampanjca.
„Pa, ume to da bude prilično luda vožnja, i ako ti ikad bude
zatrebao neki savet, rado ću ti pomoći. Prošla sam to”, rekla sam
razneženo.
,,I još si tu! Moj agent mi stalno govori da se moja sveća može
ugasiti isto tako brzo kao što je i upaljena. Zato ću se mnogo truditi
da ostane upaljena, jer ne želim da se vratim gde sam bio, nikad više.”
Žoakim je opet pokazao na plažu. „Moram dobro da se ponašam,

81

jelda?”
„Aha, verovatno već učiš kako da se izboriš sa slavom.”
„Teško je, znam; ljudi me vide na ulici ili u baru pa moram da se

slikam i dajem autograme. A tek raspored!” Prošao je rukom kroz
kosu. “U poslednjih mesec dana bio sam na tri kontinenta. Probudim
se i ne znam gde sam. Ali ne žalim se, jer znam koliko sam sreće
imao.”

„Da, tako treba”, promrmljala sam pa iskapila čašu i sipala i sebi i
njemu ponovo.

„I ja radim više nego što bi trebalo.”
Videla sam da stavlja ruku u džep farmerki i vadi kesicu belog
praha. „Imaš li nešto protiv ako... ?” Pokazao je na kesicu.
Najednom sam poverovala u Boga, Deda Mraza i Uskršnjeg Zeku,
sve u jednom.
„Šta ako kažem da imam nešto protiv?” Osmehnula sam mu se
dok je sipao malo praha na sto.
On se užasnuo. „Onda, naravno, neću, Elektra, ali ljudi u našem
poslu pričaju da ti... nije važno.”
Sad je na mene došao red da se užasnem, mada sam se trudila da
se to ne vidi. „Da, ali trudim se da ne steknem naviku, naravno.”
„Ali sad smo u Kopakabana palasu i ovo je naš prvi susret. Hoćeš li
da mi se pridružiš?”
Hoću li? Pokušala sam da izgledam mirno. „Što da ne?”
„Evo, izvoli ti prva. Vrlo dobra roba. Od jednog poznanika u Riju.”
Dok se poznati blaženi osećaj širio mojim čulima, glasno sam se
nasmejala.
„Stvarno je dobra. Možda bi mogao da mi daš broj tog prijatelja, za
slučaj da mi zatreba još.”
„Ne brini, Elektra, imam dovoljno za oboje.”
Žoakim je našao muzički uređaj i upalio ga, a onda izašao da sedi
na terasi s pogledom na Kopakabanu. Život je iznenada postao divan,
a moj novi prijatelj svakoga trenutka sve privlačniji.
„Dolaziš na večeru noćas?”, upitao me je.
„Mislila sam da dođem, ali ne ide mi se.”
„Ni meni. U svom sam gradu i želim da se zabavim. Mogu da te
odvedem na neka mesta za koja znamo samo mi koji smo odavde.”
„Volela bih, stvarno bih volela. Retko imam prilike da vidim

82

barem nešto od gradova u koje putujem.”
Ustala sam u nameri da pozovem Merijem, ali on se stvorio iza

mene i uhvatio me oko struka.
„Ili bismo mogli da se zabavimo ovde sami.”
Njegovi gipki bokovi njihali su se iza mene u ritmu muzike.

Okrenuo me je licem prema sebi i nije gubio vreme da me poljubi.
Četrdeset pet minuta kasnije, zazvonilo je zvono na vratima.

Ignorisala sam ga, a onda sam čula da zvoni i moj mobilni telefon.
„Sačekaj”, kazala sam Žoakimu i poljubila ga, a onda se izvukla iz

kreveta, navukla kućni ogrtač i bosa otišla u dnevnu sobu da se javim.
„Elektra, Merijem je. Na vratima sam.”
„Isuse!”, promrmljala sam, dok sam išla da ih otvorim, pokupivši

usput kovarat koji je neko gurnuo ispod njih.
„Zdravo”, kazala sam, trudeći se da izgledam pospano, mada sam

bila potpuno živahna.
„Niste odeveni, Elektra, a moramo da krenemo na večeru za

petnaest minuta.”
„Žao mi je, ali ne osećam se baš dobro. Možete li da se izvinite u

moje ime? Recite im da sam rano legla.”
„U redu...”
Osećala sam na sebi njen prodoran pogled. Pružila sam joj onu

kovertu.
„Pozabavite se ovim, molim vas, šta god daje. Vidimo se sutra rano

ujutru.”
„Dobro, ali ne zaboravite da navijete alarm na pola sedam.”
„Neću.”
„Oporavite se brzo.”
„Hvala. Laku noć.”
Zatvorila sam vrata, a onda stavila i sigurnosni lanac. Odšetala

sam do stočića za kafu, ušmrkala još jednu crtu, a onda se vratila
nazad u spavaću sobu, Žoakimovim željnim rukama.

83

7

Možda zato što smo se isuviše dobro upoznali prethodne noći,
snimanje je prošlo kao san i završili smo do četiri.

„Sećate se da sam vam danas rekla da je ono pismo koje je
recepcioner proturio ispod vrata bilo od vaše sestre Maje?”, upitala
me je Merijem dok sam se presvlačila u šatoru garderobi.

„Aha, nemam vatu u glavi, znate”, odgovorila sam zakopčavajući
šorts.

„Hoćete li je pozvati kad se vratite u hotel? Napisala je da je ve-
čeras slobodna, a ne moramo da idemo na aerodrom sve do deset.”

„Hoću, naravno”, odgovorila sam, razdražena. Osećala sam kako
je Merijem u poslednje vreme počela da se ponaša preterano
zaštitnički, kao naredbodavni roditelj. No bez obzira na to, kad sam
se vratila u apartman, otkucala sam broj koji sam zapisala prethodnog
dana.

„Oi!”, odmah se javio Majin blagi glas.
„Hej, ja sam, Elektra.”
„Elektra! Ne mogu da verujem da si ovde, u Riju. Koliko ostaješ?”
„Vraćam se večeras, u ponoć.”
„Hoćeš li onda imati vremena da dođeš ovamo na par sati i da
upoznaš Florijana i Valentinu?”
„Verovatno ne”, slagala sam, setivši se da sam zakazala sastanak
sa Žoakimom za dvadesetak minuta. „Ali možemo se naći nakratko,
da popijemo ovde piće negde oko osam, pre nego što krenem na
aerodrom?”
,,Oh, važi. Dobro, doći ću.”
„Samo reci recepcioneru da te pošalje gore, u moj apartman, važi?
Obavestiću ga da ćeš doći.”
„U redu. Jedva čekam da te vidim, Elektra.”
„Aha, ćao.”
Prekinula sam vezu, a onda uzela crtu od zalihe koju mi je Žoakim
ostavio sinoć, pa sam se istuširala. Pozvala sam sobnu uslugu i
naručila da donesu bocu votke i ponovo šampanjac na ledu. Posle
deset minuta Žoakim je bio u mom apartmanu, a onda i u mome
krevetu.

84

„Prekrasna si”, mrmljao mi je na uho. „Ne mogu da te se zasitim.”
Posle smo zaspali, pa se probudili i oboje uzeli još po par crta, a
onda ponovo vodili ljubav. Onda sam mu se požalila da mi je teško
da ostanem budna, pa je iz novčanika izvadio dve pilule.
„Probaj ovo, Elektra, podići će te kao ništa što si uzimala ranije.”
Popila sam tabletu sa šampanjcem, a on je učinio isto. Deset minuta
kasnije ponovo smo vodili ljubav, a potom smo se tuširali i
neobuzdano se kikotali dok je Žoakim pokušavao da me nauči da
igram sambu gola na terasi.
„Neko bi mogao da vidi”, prošaptala sam pogledavši preko
ograde, dole u bazen.
„I to će biti divna slika”, osmehnuo se i poljubio me.
„Ne!”
Čak i u magli od droge i alkohola, znala sam da je ono što radimo
opasno, pa sam ga povukla nazad unutra.
A tamo sam zatekla Merijem i svoju sestru Maju kako stoje u
dnevnoj sobi.
„Uuuups!”, kazala sam pokušavajući da se pokrijem rukama i
videla kako je Žoakim zgrabio jastuk da se pokrije. Prsnula sam u
histeričan smeh kad sam videla lica moje sekretarice i moje sestre.
„Izvinite, društvo, ali trebalo je da kucate.”
„Pokušale smo, i zvale smo sobu. Zabrinule smo se, pa nas je na
kraju šef recepcije pustio unutra”, rekla je Merijem, a ja sam u tom
trenutku poželela da je išamaram po njenim devičanskim i
nealkoholisanim obrazima. „Idem da vam donesem ogrtač, Elektra.”
„A ja bolje da odem”, dodao je Žoakim i nestao iza Merijem u
spavaćoj sobi.
„Molim te, sedi”, kazala sam Maji, a Merijem se vratila i pružila mi
ogrtač.
„Moramo da krenemo na aerodrom za četrdeset minuta. Idem da
vas spakujem”, rekla je tiho.
„Hvala.”
Žoakim se ponovo pojavio, obučen, i čvrsto me zagrlio.
„Vidimo se na aerodromu?”
„Ne, ostaću malo duže, a onda letim u Meksiko na snimanje za
Džentlmen Kvoterli.”
,,U redu”, klimnula sam glavom. „Javi se, važi?”

85

„Zvaću te kad se vratim u Njujork”, potvrdio je. „Tchau, Elektra.
Adeus senhora”, dodao je obraćajući se Maji, pa otišao.

„Jesi li za malo šampanjca?”, upitala sam je pa uzela bocu sa stočića
i promućkala je. „Uuups, nema više. Naručiću novi.”

„Ne, hvala, Elektra.”
„Čime mogu da te poslužim?”, rekla sam sipajući sebi čistu votku
iz boce koju sam prethodno bila naručila.
„Ne treba ništa, stvarno, hvala. Kako si?”
„Oh, super sam. I luda sam za Riom! Kakav grad.”
Maja me je ćuteći posmatrala kako pijem votku. Spustila sam čašu
i pogledala je.
„Znaš, ti si u stvari najlepša u porodici. Trebalo bi da se baviš
mojim poslom.”
„Hvala na komplimentu.”
„Ne, ozbiljno”, nastavila sam dok sam posmatrala njenu pre-
krasnu glavu sa sjajnom crnom kosom, njen zadivljujuće čist ten i
krupne, tamne oči, koje su me podsetile na Žoakimove. „Prava si
lepotica. Stvarno to mislim. Još si lepša nego kad sam te poslednji put
videla”, klimnula sam glavom živahno.
„Pa”, odgovorila je Maja polako, onim svojim blagim tonom,
„možda zato što sam srećna. Jesi li ti srećna, Elektra?”
,,Oh”, odgovorila sam i raširila ruke, “u ekstazi sam! Zar nije
Žoakim predivan? On je, znaš, Brazilac, ovde se rodio. Jesu li svi u
Brazilu tako lepi kao vas dvoje? Ako jesu, mislim da bih se mogla
doseliti ovamo za stalno!”
„Vreme je da se spremite za polazak na aerodrom, Elektra.” Pored
mene se pojavila Merijem. „Stavila sam vam na krevet odeću koju
obično nosite na putovanju.”
„Hvala”, kazala sam i malo se zanela kad sam uzela votku sa stola.
„Jeste li se setili da mi stavite i donje rublje?”, zakikotala sam se.
„Neću dugo”, dodala sam obraćajući se Maji i mahnula joj odlazeći u
spavaću sobu da uradim šta mi je rečeno.
Dok sam se oblačila, čula sam glasove svoje sestre i svoje se-
kretarice, kako razgovaraju.
„Hej, Merijem! Mnoooogo sam gladna. Možete li pozvati sobnu
uslugu, da mi spakuju sendvič za usput?”, doviknula sam joj.
„Naravno”, stigao je odgovor.

86

Sela sam na krevet i pokušala da vežem pertle, a onda sam shvatila
da sam pogrešno obula patike i ponovo sam se zakikotala.
Razmišljala sam o tome kako su Maja i Merijem veoma slične. Obe se
kontrolišu i nikad ne znaš šta misle, i...

„Znate šta? Upravo sam shvatila da imate slična imena!”, izjavila
sam kad sam im se pridružila u dnevnoj sobi i jedva se spustila na
kauč. „Baš slatko, jelda?”

Obe su mi se čudno nasmešile, a onda se na vratima pojavio čovek
u uniformi. „Jeste li došli da me vodite?”, upitala sam ga i ponovo se
zakikotala.

Merijem mu je prišla da mu nešto kaže i on se brzo izgubio.
„Samo sam se šalila! Treba da uzme moj prtljag.”
„Elektra, Merijem i ja smo upravo razgovarale i mislile smo da bi
možda volela da ostaneš ovde kod mene, u Riju, nekoliko dana”,
kazala je Maja. „Naročito pošto kažeš da ti se Rio toliko dopada.”
„Aha, dopada mi se, ali zato što sam se dobro provela sa
Žoakimom, znaš. Sjajno se slažemo.”
„Videla sam”, potvrdila je Maja. „Zaista izgledate kao da ste se
našli.”
„I jesmo, jesmo.”
„Dakle”, kazala je Maja nakon pauze, „šta misliš o tome da ostaneš
noćas i pokušaš da se ispavaš, a onda ćemo odlučiti hoćeš li ostati i
sutra?”
„Nemate ništa zakazano sve do posle vikenda”, dodala je Merijem.
„Ja... ne znam”, slegla sam ramenima, a onda lenjo zevnula. Bila
mi je vrlo primamljiva pomisao da utonem u udobni krevet u
susednoj sobi umesto da se vučem do aerodroma i ukrcavam u avion
za kuda? Svoj prazan stan?
„I Žoakim će biti ovde sutra”, iznenada sam se setila i osmehnula.
„Tako je rekao.”
„Jeste, rekao je”, odvratila je Maja.
„Dakle...” Merijem je prišla i stala ispred mene. „Hoćemo li ostati
ovde? Uzeti mali godišnji odmor?”
„Važi”, klimnula sam glavom.
„U redu, idem da produžim rezervaciju za smeštaj i za drugi let,
važi?”
„Važi.”

87

Kad je otišla, Maja je prišla i sela pored mene na kauč, pa me uzela
za ruke.

„Merijem je divna, zar ne?”
„Aha, pravi je anđeo. Što ponekad ume da ide na živce”, dodala
sam podigavši obrvu.
Osećala sam na sebi Majin prodorni pogled.
„Šta je?”
„Oh, samo sam pomislila koliko te volim, sestrice.”
„Volim i ja tebe, velika sestro.”
Gledala sam je i videla suze u njenim očima.
„Hej, zašto plačeš? Zar nisi srećna što me vidiš?”
„Mnogo sam srećna, Elektra, časna reč. A sad”, rekla je kad sam
ponovo zevnula, „šta misliš o tome da pređemo u spavaću sobu pa
da te ušuškam kao nekad, kad si bila mala, i da ti ispričam priču?”
U mislima mi se vratila uspomena na Maju, staru možda trinaest
godina, kako sedi na mome krevetu i čita mi bajke. Jednom mi je rekla
da njeno ime na grčkom znači “majka”, a ja sam zaključila da bi moja
majka, da je imam, bila kao ona.
„Naravno”, složila sam se i ustala, i dalje nesigurna na nogama, i
pošla s Majom u spavaću sobu.
„Hej!” Kad sam legla u postelju, potapšala sam rukom po
čaršavima, još izgužvanim od popodnevnog provoda sa Žoakimom.
„Ima mesta i za tebe, da legneš pored mene.”
Maja je namestila pokrivače sa svoje strane kreveta, a onda legla
na njih. Opet mi je pružila ruku, a ja sam je prihvatila i snažno je
stisnula, sa osećajem da počinjem da se spuštam sa ekstazija i koke.
„Znaš, ti si mi uvek bila najdraža sestra”, rekla sam okrenuvši se
ka njoj.
„Zaista? Kako je lepo što si to rekla, Elektra. Moram da ti kažem
da si ti svakako bila najslađa beba koju sam videla. Čak i kad si
vrištala.”
„Znam kako ste me Ali i ti zvale.”
„Zaista?” Videla sam kako joj se rumenilo polako penje uz labuđi
vrat.
„Aha, zvale ste me ’Triki’. Mislim, poznato mi je značenje18 te reči,

18 Engl.: Tricky, između ostalog znači i „teška”. (Prim. prev.)

88

ali kako ste došle do toga?”
„Zato što si ’Elektra’, kao elektrika, pa otud ’Triki’. Shvataš? Izvini

dušo, bile smo neozbiljne.”
„Tad me je to vređalo, ali možda ste bile u pravu. Mislim da se i

nisam mnogo promenila.” U očima su me počele peckati suze.
„Znaš, iako si imala napade besa tu i tamo, po mnogo čemu si bila

najbistrija od svih mojih mlađih sestara. Kad smo se igrale onih
matematičkih igara glavolomki s Tatom, na jahti svakog leta, uvek si
ti pobeđivala.”

„Zaista? Pa kako sam onda postala gluplja kad sam porasla, a ne
pametnija? Znaš kako sam prolazila na ispitima u školi.”

„Mislim da ti nije bilo stalo do njih, pa ih nisi ni spremala.”
„Tačno”, kazala sam. „Majo? Šta misliš, mogu li da dobijem malo
kafe. Ošamućena sam.”
„Naravno. S kofeinom ili bez?”
„Apsolutno sa”, odgovorila sam dok je pružala ruku ka telefonu.
„Onaj zdrav život i slična sranja kad smo se poslednji put videle, to je
bilo samo zbog Miča. Za njega je telo hram.”
„Stvarno?”, odvratila je Maja čekajući da se jave iz sobne usluge.
„Videla sam njegovu sliku u časopisu i više mi je izgledao kao ruina.”
Dok je Maja naručivala kafu, ja sam se kikotala, ali onda je smeh
prešao u ječanje, pa u jecaje.
„Hej”, kazala je moja sestra blago, „šta je bilo?”
„Oh, pa... sve”, slegla sam ramenima dok su mi niz lice tekle suze.
“A najviše Mič, mislim. Nije mi najbolje trenutno.”
„Razumem, dušo. I pretpostavljam da to ne možeš da pokažeš, zar
ne?”
„Tako je, ne mogu. To bi bilo slavlje za medije, a i ne želim da me
iko sažaljeva.”
„Pa, ja nisam časopis, samo tvoja sestra koja te voli. Dođi.”
Maja me je privila u zagrljaj i osetila sam divan prirodni miris njene
kože.
„Osećam se kao kod kuće”, nasmešila sam se.
„To si lepo rekla.”
„Znaš, bila sam u Atlantidi pre nekoliko nedelja, i nisam se osećala
kao kod kuće.” Zavrtela sam glavom ljutito. „Uopšte se nisam osećala
kao kod kuće.”

89

„Znam, Elektra. To je zato što Tate više nema.”
„Nije samo zato što njega nema, već i zato što nema svih vas.
Prilično je tužno biti tamo samo s Ma i s Klaudijom.”
„Ali, videla si se s Ali, tako mi je rekla. I upoznala si Bera.”
„Da, mnogo je sladak. Ali ima sreće što ima koga da voli i ko voli
nju. Ja... ja nemam. Ja nikog nemam.”
Onda sam počela jako da plačem i da kvasim Majinu belu bluzu,
koja je mirisala sveže i umirujuće, kao i ona.
„Izvini što se samosažaljevam, to je od... od onoga što sam uzela.”
Shvatila sam da je to prvi put kako sam glasno izgovorila te reći
nekome bliskom.
„Znam.”
„Osim toga”, nastavila sam brišući nos, „hoću da ti kažem da mi
je žao što sam bila onako zla prema tebi kad sam se vratila u Atlantidu
posle Tatine smrti.”
„Zar si bila zla? Ne sećam se.”
„Aha, jesam. Rekla sam ti da nije važno kako izgledaš, jer ionako
nikoga ne viđaš mesecima. Nisam tako mislila, Majo, stvarno nisam.
Ti si tako mila i dobra i savršena sve ono što ja nisam.”
Začulo se zvono na vratima i Maja je otišla da uzme kafu od
konobara.
„Izvoli”, kazala je dok mi je pružala šolju. Podigla sam se u sedeći
položaj pa mi je zabubnjalo u glavi i obuzela me je mučnina, pa sam
ponovo legla.
„Možda za minut.”
„Važi. Elektra, dušo?”
„Molim?”
„Šta misliš, da li bi bila dobra ideja da malo uzmeš odsustvo i
potražiš pomoć?”
,,Već imam pomoći koliko hoćeš”, uzdahnula sam. „Za poslednjih
nekoliko meseci otpustila sam pet psihoterapeuta.”
„To ne zvuči nimalo dobro, ali mislila sam na nešto više... na
formalniju pomoć.”
„Kao šta na primer?”
„Znam za jedno odlično mesto u Arizoni jedan Florijanov prijatelj
je bio tamo i vratio se kao drugi čovek. Ja..
Uprkos vrtoglavici, podigla sam se, sela i prostrelila je pogledom.

90

„Je l' ti to meni predlažeš da idem na odvikavanje?”
„Pa, da. Merijem kaže da nisi...” Maja je uzdahnula dok je

pokušavala da nađe prave reči „da u poslednje vreme nisi dobro.”
„Pa naravno da nisam! Čovek mog života, moja velika ljubav,

objavio je da se ženi drugom i to je neprestano u svim medijima! Šta
treba da radim? Da skačem od radosti?”

„Stvarno si ga volela, zar ne?”
„Da, jesam, ali preboleću. Imala sam nekoliko loših nedelja, samo
to i ništa više. I zašto Merijem prepričava moj život?”
„Nije to radila, Elektra, samo joj je stalo do tebe...”
„Stalo joj je do njenog jebenog posla! Do toga joj je stalo!”
„Elektra, dušo, smiri se, molim te...”
,,Opa!”, prasnula sam. „Gospode, tu frazu mrzim najviše od svih!
Pitam se koliko ste mi puta to rekle, i vi sestre i Tata i Ma!”
„Izvini, samo pokušavam da pomognem...”
,,E pa nemoj. Biće meni sasvim dobro.” Klimala sam glavom
žestoko. „Sasvim dobro. Možemo li sad da pričamo o nečem drugom,
molim te?”
„Možemo, Elektra, ali..
„Ne! Hoću da mi pričaš priču kao nekad.”
„Važi.Maja me je pogledala. „Koju priču želiš?”
„Želim tvoju priču. Želim da mi ispričaš kako si upoznala svoga
momka u Riju i kako si se zaljubila.”
„Dobro... Hoćeš malo kafe pre nego što počnem?”
„Ne, sad mi je muka. Pričaj mi o sebi i Florijanu uzgred, to je
đavolski slatko ime da skrenem misli sa svojih sranja.” Potapšala sam
krevet pored sebe i Maja je opet legla. Spustila sam glavu na njeno
rame, nesposobna da sklopim oči jer mi se, čim to učinim, vrtelo u
glavi, ali bilo je utešno kad je počela da me miluje po kosi.
„U stvari, upoznala sam ga kad sam se prvi put popela da vidim
Hrista Iskupitelja, kog, uzgred budi rečeno, i ti treba da vidiš pre no
što odeš, jer je neverovatan. On je, znaš, vodio turiste, i...”
Slušala sam priču koja je bila romantična kao sve bajke.
„I onda ste živeli srećno do kraja života.”
„Da, jesmo, odnosno nadam se da hoćemo. Mislim, on nije princ i
imamo vrlo malo novca, ali smo srećni.”
„A šta je sa onom rođakom koju si našla uz Florijanovu pomoć?

91

Jesi li je upoznala?”
„Da, jesam, ali bila je veoma bolesna i, nažalost, preminula je ubrzo

pošto smo se upoznale. Bar sam imala sreće da neko vreme provedem
s njom.”

„Pričaj mi još malo te priče, Majo”, molila sam je, u očajničkoj želji
da skrenem sebi pažnju s koke, koja mi je bila tako blizu, u fioci
noćnog stočića. Nikad neću zaspati ako ne uzmem još malo, strašno
mi je bilo potrebno. Uz Miča sam odlično spavala.

I tako mi je Maja ispričala povest o čoveku koji je dizajnirao Hrista
Iskupitelja, i o mladom skulptoru u kog se njena prababa silno
zaljubila i...

A onda me je Maja poljubila u čelo i ugasila svetlo.
„Kuda ideš?” Zgrabila sam je za ruku u mraku.
„Kući, Elektra. Treba da spavaš.”
„Molim te, ne ostavljaj me, Majo. Ostani još malo, molim te. I upali
svetlo plašim se mraka.”
„Nikad se ranije nisi plašila”, odvratila je, ali je učinila kao što sam
tražila.
„E pa sad se plašim. Želim da nađem ljubav kao što je tvoja i
Florijanova i Izabelina i Loranova”, nasmešila sam se i podigla pogled
ka njoj.
»Cherie, imaš tek dvadeset šest godina. Ne zaboravi da ja imam
skoro trideset četiri starija sam osam godina od tebe. Imaš još mnogo
vremena da nađeš ljubav, dajem ti reč.”
„Pa, nadam se da neću čekati osam godina”, slegla sam ramenima.
„Osećam se tako staro, Majo.”
„Dajem ti reč da nisi.” Spustila je ruku na moje čelo i svideo mi se
osećaj svežine njenog dlana na koži. „Porasla si tako brzo, zar ne?”
„Možda.”
„Mnogo si hrabra i jaka, Elektra.”
„Ne, nisam.” Odmahnula sam glavom. „Hoćeš da ti odam tajnu?”
„Može”, odgovorila je i široko se osmehnula.
„Znaš šta ja mislim o tome zašto sam onoliko vrištala kad sam bila
mala?”
„Ne znam, zašto?”
„Zato što nisam volela da budem sama, i još uvek to mrzim.”
„Možda bi trebalo da primiš nekog da stanuje s tobom.”

92

„Ko bi želeo da živi sa mnom?”
„Ne budi toliko potištena, Elektra. Ti si ikona za milione žena
širom sveta. Volela bih da te odvedem u brda pored Rija i da ti
pokažem nešto što se zovefazenda to na portugalskom znači ’farma’
koju sam nasledila od bake. Osnovala sam na njoj centar za siromašnu
decu iz favela. Kad bi se pojavila tamo sa mnom, mislili bi da sanjaju.
Zar ne znaš da si za njih inspiracija?”
„Aha, ali oni me ne poznaju, zar ne? Pogledaj sebe, ti si svoje
nasleđe pretvorila u nešto što drugima donosi dobro. Ja ne činim ništa
ni za koga osim za sebe.”
Čula sam kako se Maja nasmejala, ali bila sam toliko spuštena da
nisam mogla da se dignem, pa sam sklopila oči i molila se da utonem
u san.

Sutradan ujutru probudila sam se s majkom svih glavobolja, uzela
tablete tenola i advila i popila ih s bočicom vode. Pogledala sam na
sat i videla da je upravo prošlo šest. Naručila sam kafu i korpicu
peciva sa sirom, vručeg iz rerne, za koje sam otkrila da je nešto
najbolje što sam ikada probala. Dok sam čekala da stigne sobna
usluga, premotavala sam u glavi sve što mi se dogodilo prethodnog
dana, i srce mi je sišlo u pete kad sam se maglovito setila kako sam
gola plesala sa Žoakimom na terasi. I Merijemino i Majino lice kad
smo ušli u dnevnu sobu...

„Isuse, Elektra”, zaječala sam kad sam izašla iz kreveta i, teturajući
se, pošla da otvorim vrata konobaru. Dok sam pila vruću kafu, setila
sam se toga kako sam priznala sestri da se drogiram što za nju i nije
bilo neko iznenađenje s obzirom na činjenicu da me je zatekla golu i
haj s praktično nepoznatim tipom. A potom i onoga kako mi je
predložila da ostanem još nekoliko dana, i da misli kako treba da
idem na odvikavanje...

Sranje! To nisu bile dobre vesti. A što je još gore, Merijem me je
očigledno uhodila. E pa nema šanse jednostavno NEMA ŠANSE da
idem na rehabilitaciju. Juče je bio loš dan i to je sve. I sasvim sigurno
neću da šetam sa Svetom Majom i da mi ona pridikuje. Podigla sam

93

slušalicu i pozvala Merijem.
„Dobro jutro, Elektra, kako se osećate?”
„Sjajno, baš dobro”, slagala sam i zapitala se hoću li ikad uhvatiti

Merijem sanjivu. „Treba da mi rezervišete let za Njujork što pre.”
Nastupila je kratka pauza s druge strane. „U redu. Mislila sam da

planirate da ostanete ovde još malo i provedete neko vreme sa
sestrom?”

„Nije to bio plan, Merijem, to je bila ideja, ali mislim da treba da se
vratim u Veliku jabuku.”

„Kao što sam rekla, nemate ništa zakazano pa možete ostati...”
„A ja vama kažem da hoću da nam rezervišete let nazad u Njujork,
u redu? Torbe su mi već spakovane i spremna sam da krenem svakog
trenutka.”
Merijem je shvatila da nisam raspoložena da se raspravljam, pa
smo već sat kasnije bile na putu za aerodrom. Maji sam poslala
tekstualnu poruku i zahvalila joj za prethodno veće, i napomenula da
ćemo se videti u Atlantidi na godišnjici Tatine smrti u junu.
Kad je mlažnjak uzleteo, obuzelo me je olakšanje što sam umakla.
Niko mene neće nigde zaključati. Nikada.

94

8

Prestravljena onim kako sam izgubila kontrolu nad sobom u Riju,
rešila sam da se ozbiljno potrudim da ostanem trezna preko vikenda.
Popila sam tonu vode i naručivala smutije pune vitamina Ce. Prvog
radnog dana uspela sam da tek za ručak sipam sebi sasvim malu
votku, znajuči da ću sipati i drugu ako nečim ne skrenem misli, izašla
sam napolje, prešla ulicu i otišla na trčanje u Central park.

„Jesi li dobro, Elektra?”, upitao me je Tomi kad sam se, džogirajući,
vratila do zgrade.

„Dobro sam, aha. Kako si ti?”
„Dobro, hvala na pitanju. Znaš, dok si bila u Riju, dolazila je neka
žena koja izgleda potpuno isto kao ti.”
„Stvarno?”, podigla sam obrvu, pa usporila i zaustavila se. “E pa,
ako dođe opet, molim te, reci joj da sam izašla, čak i ako znaš da sam
tu. To je jedna od onih ludaja što misle da su mi neki rod.” „Aha, pa,
svakako jeste izgledala kao ti, i mogla bi da ti bude rod. Vidimo se
sutra, Elektra.”
Gore u stanu, skinula sam znojavu trenerku i samo što sam pošla
da se istuširam, zazvonio je nastojnikov telefon.
„Da?”
„Dobar dan, gospođice D’Aplijez, stigle su dve kutije za vas. Da ih
donesemo gore?”
„Da, naravno, samo najpre proverite da nema eksploziva!”,
našalila sam se.
Nakon pet minuta, pojavili su se portir i lakej, gurali su kolica s
dve velike kartonske kutije, koje su potom spustili na pod u dnevnoj
sobi.
,,Ko je ovo doneo? Izgledaju kao kutije za selidbe.”
„Isporučio ih je neki momak kombijem. Sa ovim.” Pružio mi je
kovertu. „Hoćete da vam pomognemo da raspakujete, gospođo?”
„Ne, hvala.”
Cepteći od radoznalosti kao dete koje je dobilo poklon, podigla
sam poklopac s kutije. Bila je puna odeće moje odeće. Na vrhu gomile
bila je kutija za cipele, koju sam otvorila i unutra videla moju svilenu
masku za spavanje, balzam za usne, čepove za uši, naočare za sunce...

95

a ispod svega toga, uočila sam žućkastu kovertu s pismom Tate Šolta.
Izvukla sam je i odmah shvatila šta je u kutijama: sve što sam

ostavila u Mičovoj kući u Malibuu. Sadržaj kutije za cipele bio je na
noćnom stočiću pored kreveta koji sam nekad delila s njim, misleći da
će tako biti zauvek...

„Ne, Elektra! Nećeš mu dozvoliti da te više ikad povredi!”
Pozvala sam nastojnika i zamolila ga da ponovo pošalje gore kolica
i da iznesu kutije.
„Šta god vaše žene ili devojke iz njih izaberu, neka uzmu. A ostalo
pošaljite u Crveni krst”, kazala sam portiru i kutije su odnete.
„U redu, gospođice D’Aplijez, hvala.”
Izašla sam na terasu, s kovertom koju mi je Mič poslao zajedno s
mojim stvarima, i sa šibicama. Spalila sam njegovo pismo a da ga
nisam ni otvorila. A onda sam otišla do kabineta s pićem i napravila
sebi votka-tonik s ledom. Zaslužila sam posle onoga. I premda sam se
trudila da odvratim misli i da se usredsredim na dobru vest da se
pojavilo Tatino pismo nisam mogla da odolim. Zamislila sam Miča
kako se vraća kući s turneje. Pošto je znao da će mu verenica doći za
koji dan, pokupio je sve moje stvari iz kuće i izbrisao me iz svog
života.
Otpila sam još jedan veliki gutljaj, a onda ponovo sipala. Sve je u
redu dok se držim podalje od koke, zar ne? A onda sam se zagledala
u Tatino pismo, koje je ležalo na stočiću kao tempirana bomba.
„Da te otvorim?”, upitala sam.
Setila sam se kako su sve moje sestre, izgleda, u svojim kovertama
našle zlatne karte za srećnu budućnost, progutala sam još jedan
megagutljaj votke, uzela je i otvorila.

Atlantida Ženevsko jezero
Švajcarska Draga moja Elektra...

,,Oh, Isuse!” Gušila sam se i oči su mi se napunile suzama, pre nego
što sam pročitala i jednu jedinu reč.

U dubini duše, pitam se hoćeš li ikada ovo pročitati; možda ćeš ga skloniti
negde za kasnije, ili čak spaliti ne znam, jer si ti najnepredvidljivija od svih
mojih kćeri. I, paradoksalno, mislim i najranjivija.

96

Elektra, znam da naš odnos nikad nije bio lak dve jake i odlučne ličnosti
koje se stalno bore. A opet, i strastveno vole što je takođe naša zajednička
osobina.

Pre svega, dozvoli mi da se izvinim za ono kad smo se poslednji put videli
u Njujorku. Suvišno je reći da nijedno od nas nije bilo u najboljem stanju.
Što se mene tiče, mnogo me je zabolelo kad sam video da moja izuzetna
najmlađa kći uzima drogu i mogu samo da se nadam i molim da si odlučila
ili da ćeš odlučiti da preduzmeš neophodne korake da se resiš toga zauvek.
Prirodno je da svaki roditelj bude očajan kad vidi da njegovo voljeno dete
uništava sebe, ali samo jedna osoba može da ti pomogne, Elektra, a to si ti
sama.

A sad neću više o tome. Želim da ti objasnim zašto sam izgledao kao da
se ne ponosim tobom kao što si možda mislila da treba. Prvo, dozvoli da ti
kažem da mi se, svaki put kad sam video tvoju sliku u nekom časopisu, srce
ispunilo ponosom pred tvojom lepotom i elegancijom. I, naravno, pred tvojim
talentom, jer sam shvatio da treba dara da bi te kamera volela. Isto kao i
strpljenja, za koje nisam siguran da sam ga ikada posedovao niti sam pak
mislio da ga ti poseduješ! Ali ti si se nekako naučila strpljenju i zbog toga ti
se istinski divim.

Razlog što sam se onoliko nervirao kad si išla u školu bio je taj što sam
video koliko si pametna, možda prirodno najpametnija od svih tvojih sestara.
Samo se nadam da ćeš jednoga dana biti u stanju da spojiš slavu koju si
zaslužila sa urođenom inteligencijom. Kad se to desi, imaćeš veliku silu na
raspolaganju. Tad neće biti granica onome što možeš postati glas onih koji
sami ne mogu da se bore za sebe. Zaista, divna moja devojčice, ti si sposobna
za velike stvari.

Nadam se da to objašnjava zašto je često bilo teško biti tvoj otac; gledati
dete s toliko potencijala koje ne shvata šta poseduje može biti veoma
frustrirajuće. I zaista se pitam da li sam te izneverio nikad mi nisi dala pravi
odgovor zašto mrziš internatsku školu. Da si imala poverenje u mene, možda
sam mogao da ti pomognem, ali znam i koliko si ponosna.

Sad, nažalost, moram da te ostavim da sama otkriješ ko si i kakva
neverovatna osoba možeš postati. Međutim, neću te ostaviti, a da ti ne
ponudim pomoć. Kao što znaš, sve tvoje sestre su dobile po kovertu i svaka je
u svojoj dobila dovoljno tragova da nađe put nazad, do svojih bioloških
roditelja, ako želi da ih pronađe. Tebi mogu da dam samo broj telefona tvoje
bake, koja živi nedaleko od mesta gde i ti sad živiš. Ona je jedna od
najinspirativnijih žena koje sam ikada imao privilegiju da upoznam, i žao mi

97

je što je nisam poznavao duže. Uz tu informaciju prilažem i fotografiju.
Sličnost je nepobitna, i s puno samopouzdanja osećam da će ona biti uz tebe
da ti pomogne, kad već ja nisam mogao.

Draga moja Elektra, preklinjem te da saznaš ko si, a ja ću zauvek ostati
tvoj otac koji te neizmerno voli.

Tata SoltX

Popila sam još jedan gutljaj votke dok sam sedela i zurila u pismo.
Možda mi mozak nije bio dovoljno bistar da shvatim šta je Tata rekao,
ili možda jednostavno nisam to želela. Uzdahnula sam, a onda
izvadila još nešto iz koverte. Bila je to fotografija, i bila je crno-bela,
i...

,,O, gospode! O, bože...”
Ponovo sam je osmotrila, ali već sam znala da je to ona ista
fotografija koju sam videla pre nekoliko nedelja, koju je poslala ona
žena što tvrdi da mi je baka.
Pogledala sam pomnije i da žena na fotografiji je veoma ličila na
mene, odnosno ja sam veoma ličila na nju. Setila sam se da je Merijem
rekla da će staviti pismo od moje “bake” u sef, pa sam otišla da ga
uzmem. Pažljivo sam izvadila njegov sadržaj i položila fotografiju
koju mi je poslala ta žena uz onu iz Tatinog pisma. Bile su identične.
Okrenula sam fotografiju od Tate i videla da je na poleđini ispisana
adresa s brojem mobilnog telefona. A onda sam pogledala u
izgužvano pismo koje je Merijem insistirala da ispravi i poravna, pa
sam pročitala adresu u zaglavlju.
I opet, i adresa je bila identična. Onda sam pročitala pismo
(napisano na očigledno skupocenom papiru) i istim rukopisom kojim
je bila ispisana adresa na koverti.

Stan br. 1
Širini plejs 28 11201 Bruklin
Draga moja gospođice D’Aplijez ili mogu da vas zovem Elektra?
Zovem se Stela Džekson i ja sam vaša biološka baka. Uverena sam da
primate mnogo pisama i pretpostavljam da mnoga sadrže molbe i zahteve.
Dozvolite mi da vas uverim da ovo nije takvo. Jednostavno, zaključila sam
da je vreme da vam se predstavim.
Znam da ste zauzeta žena, ali mislim da bi bilo dobro za vas da se

98

upoznamo. Vaš poočim me je opisao kao živi trag. Nisam sigurna da mi se
taj opis dopada, ali za sada prilažem fotografiju sebe i vaše majke. Možete
stupiti sa mnom u vezu preko gore navedene adrese i mobilnog telefona, u
bilo koje doba dana i noći.

Radujem se vestima od vas.
Srdačno,
Stela Džekson

Ko god da je ta Stela, sasvim sigurno je obrazovana. Ja ne bih znala
ni kako da počnem takvo pismo; imala sam (nelagodan) utisak kao
da želi da zakaže sastanak s komšijom kog nikad nije srela, povodom
razgovora o renoviranju zajedničkih prostorija zgrade sa
apartmanima. A ne kao da se predstavlja svojoj davno izgubljenoj
unuci, ako zaista to jesam...

Ali čak i meni, kraljici cinizma, činilo se nemoguče da ta žena nije
ono što kaže da jeste.

„O, bože! Imam krvnu srodnicu!”, kazala sam glasno, tumarajući
po sobi. „Dakle, Elektra”, nastavila sam oponašajući Terezin unjkavi
glas u zamišljenom razgovoru s njom, „kako se osećaš zbog otkrića
da imaš živu krvnu srodnicu koja stanuje nedaleko od tebe?”

„Pa, vidi, Tereza, još uvek ne znam. Nisam je upoznala.”
„A da li to nameravaš?”
„Još nisam odlučila.”
„Znaš, to je veliki korak, pa razmisli koliko god ti dugo treba. A
ako želiš da se s njom upoznaš, moraš se dobro pripremiti.”
„Kako to misliš, Tereza? Da se može desiti da mi se ne dopadne ili
tako nešto?”
„Ne, samo mislim da je opasno pridavati tome preveliku težinu,
za slučaj da se razočaraš.”
„Ne brini molim te, dobro ću se pripremiti. Popiću pola boce votke
i ušmrkati par crta, obećavam.”
„Odlična ideja, Elektra, treba da budeš opuštena prilikom susreta
s njom...”
Zakikotala sam se, a onda otišla do svog specijalnog lonca da
izvadim malo Belog Raja. Najzad pomislila sam ne dešava se svaki
dan da otkriješ da imaš živu baku.
Dakle, šta ćeš raditi danas do kraja dana, i sutra, Elektra?, upitala sam

99

sebe. U notesu ti baš ne vrvi od susreta za naredna dvadeset četiri časa, zar
ne?

Pa, moglo bi da vrvi, ali ne želim nikog da vidim.
A Žoakima?
On je u Meksiku, sečaš se? I to je loš, loš dečko. Zapretila sam prstom
mom upornom alter egu.
Vratila sam se da gledam one dve fotografije svoje bake i pitala se
da li je dete koje drži u naručju zaista moja mama, a onda sam duboko
udahnula i podigla mobilni telefon. Ukucala sam broj napisan na
poleđini fotografije koju mi je Tata ostavio, i slušala kako zvoni.
„Stela Džekson, izvolite.”
„Oh, ovaj... Dobar dan, zovem se Elektra D’Aplijez i...”
„Elektra! Dakle…“ Zvučala mi je čudno i konačno sam shvatila da
je to zato što joj glas zvuči kao i moj.
„Da, dobila sam vaše poruke. Mislila sam da je najbolje da se
javim.”
„Mnogo mi je drago zbog toga. Kad mogu doći da vas vidim?”
„Ovaj... možda sutra?”
„Sutra ne mogu nedelja je. Može li večeras? Osim toga, kako da
sačekam još ceo dan do susreta sa unukom?”
„Važi”, slegla sam ramenima. „Svratite večeras. Da li vam
odgovara u sedam?”
„Da, odgovara mi. Imam vašu adresu, pa se vidimo u sedam.
Doviđenja, Elektra.”
„Ovaj, dobro, doviđenja.” Završila sam razgovor, shvativši da če
biti ovde za malo više od sat vremena.
„Dobro”, klimala sam glavom dok sam koračala tamo-amo po
stanu, ošamućena. „Dakle, moja baka moja rođena baka dolazi
večeras da me vidi. Dobro sam, sve je dobro... Isuse, kako se ovo
dogodilo?”
Dobra vest je, pomislila sam dok sam kao pomahnitala sređivala
dnevnu sobu i oduvala tragove belog praha sa stočića za kafu, što se
nisam raspala zbog Miča i njegovih kutija. To bi moja terapeutkinja
nazvala stvarnim pomakom. Pošto sam sredila sobu što sam bolje
mogla, otišla sam do garderobe i stala. Šta zapravo treba da obuče
unuka za susret s bakom? Izvadila sam Šanelov žaket od tvida, misleći
da ga uparim s farmerkama i ublažim formalan izgled.

100