Lusinda Rajli - Sunceva sestra

Elektra

Bruklin, Njujork

Jun, 2008.

601

50

„I tako, kad su našli odgovarajuću dadilju i odgovarajuću doma-
ćicu, Bil je odveo Sesili kući, u Keniju”, završila je Stela.

„E pa, to je stvarno srećan kraj, i rekla bih da je to stvarno i
zaslužila”, kazala sam. „Naročito pošto se morala baviti mojom
mamom. Ne volim to da priznam, ali čini mi se iz priče da je bila slična
meni kad sam bila dete.”

„Ne znam, Elektra, ne mogu ti to reći, jer nisam bila uz tebe dok si
rasla, i nikad sebi to neću oprostiti. Kao što nikad neću sebi oprostiti
ni to što nisam bila uz Rozu.”

„Bila si zaposlena, samohrana majka, što je sigurno bilo mnogo
teško.”

„Da, bilo je, ali milioni žena širom sveta uspevaju to da budu. Ja,
nažalost, nisam.”

„Jesu li se Bil i Sesili ikada vratili nazad?”, upitala sam jer sam htela
da saznam odgovor dok ne pređemo na ono za šta sam po Stelinom
izrazu lica zaključila da su mutne vode prošlosti.

„Ne, nisu.”
„Zašto nisu?”
„Najpre iz raznih opravdanih razloga; od trenutka kad se Sesili
vratila u Keniju, bilo je očigledno da je srećnija nego ikad. I da su Bil
i ona konačno uspeli da nađu vreme za sebe i da uživaju jedno u
drugome. Nažalost, kao i sve drugo, to nije večno trajalo.”
„Je l’ Bil umro od srca?”
„Na kraju jeste, ali prvo smo izgubili moju voljenu Kuju. Produžila
je boravak na šest meseci i krenuli su na putovanje po Africi. Baš su
bili u Sudanu, na putu za Egipat Sesili je oduvek želela da vidi
piramide kad joj je pozlilo. Ukrali su im kutiju s lekovima i ostalim
medicinskim materijalom, a nalazili su se u zabiti daleko od svega.
Kad je Bil konačno uspeo da je smesti u bolnicu, bilo je kasno. Umrla
je posle nekoliko dana.”
„Oh, ne.” Trgla sam se videvši da su se oči moje bake napunila
suzama. „Od čega?”
„Od malarije. Da su ranije počeli da je leče, nema sumnje da bi
preživela, ali...” Stela je progutala knedlu. „Umrla je Bilu na rukama...

602

Tražila je od njega da mi kaže da me mnogo voli... ja... izvini.”
Sedela sam i gledala kako je njena tuga i posle toliko godina sveža

i bolna.
„Kad sam čula, samo sam želela da i ja umrem”, nastavila je Stela.

„Nemam reči kojima bih ti opisala šta je ta žena bila za mene. Šta je
sve za mene učinila, sve žrtvovala... Jedino me je tešilo to što su Bil i
ona bar imali šest divnih, zajedničkih meseci. Umrla je tamo gde je
želela da bude, s čovekom kog je volela.”

Iako nikad nisam upoznala tu izuzetnu ženu koja je tako dra-
matično uticala i na Stelin i na moj život, i ja sam osetila knedlu u grlu.

„Bil se na neko vreme vratio u Sjedinjene Države, doneo je njen
pepeo i prosuli smo ga pored Kipa slobode. Mislili smo da je to
prikladno zato što je rođena na Menhetnu i učinila toliko za moju
slobodu. Ostao je neko vreme kod nas; mnogo je ostario za tih
nekoliko meseci, ali u urbanom Bruklinu nije mogao da se oseća kao
kod kuće pa se vratio u Keniju, prodao Rajsku farmu i kupio kuću
pored jezera Najvaša. Posle pet godina dobila sam telegram u kojem
su mi javili da je i on umro. I da mi je ostavio sve što ima. U
testamentu je pisalo da je to učinio jer bi Sesili tako želela.”

„Mislim da je bio u pravu”, složila sam se. „Hoćeš još jednu šolju
čaja?”

„Ne, hvala, dušo, u redu je.”
Sedela sam i ćutala dok se Stela nije pribrala. I dok sam je
posmatrala, shvatila sam čemu me uči njena žalost: da majčinska
ljubav ne mora nužno biti i biološki zasnovana. Koliko sam puta
besnela na Ma setila sam se kako sam jednom u ljutnji vikala na nju
da nema prava da mi govori da idem u svoju sobu jer mi nije majka.
I shvatila sam da bi svaka prava majka reagovala na moje
neprihvatljivo ponašanje potpuno isto kao i ona.
„Oprosti mi, Elektra, spremna sam da nastavim, ako si i ti
spremna.”
„Naravno, ali samo ako želiš. Mogu i ponovo doći.”
„Mislim da bih radije nastavila, ako smatraš da je to u redu. Sad
smo vrlo blizu kraju priče.” Duboko je udahnula. “U mome životu se
nije mnogo promenilo za tih pet godina od kada je Sesili umrla. Roza
je imala niz dadilja i sve su odlazile posle nekoliko meseci. Nisu bile
u stanju da se izbore s tako teškim detetorn. Kad mi je Bil ostavio

603

nasledstvo, mogla sam da izaberem da ostanem kod kuće i staram se
o Rozi. Sramota me je, ali znala sam da to ne mogu. Jutarnje kafe i
roditeljski sastanci... Posle onoga čime sam navikla da se
svakodnevno bavim, znala sam da ne mogu. Istina je, Elektra, da
nisam materinski tip. Ne kažem to kao izgovor, mnoge žene to nisu,
i moraju s tim da se nose, kao što sam se i ja nosila kako sam znala i
umela.”

Kad je Stela zastala, zapitala sam se jesam lija materinski tip; do
tog trenutka nikad nisam o tome razmišljala. Zasigurno nikad nisam
osećala želju da imam bebu, ali onda sam se setila svog sestrića Bera,
i kako sam uživala u njegovom mirisu i u težini njegovog tela u
naručju, pa sam pomislila da možda ipak jesam.

„Elektra? Jesi li dobro?”
„Da, izvini, odlutala sam na tren.”
„Ako zaželiš da prekinem, samo reci.”
„Ne, dobro sam”, odgovorila sam.
„Situacija se naročito pogoršala kad mi je Rozalind rekla da više ne
može da zadrži Rozu u školi. Loše je uticala na ostale, ni na šta nije
mogla da se skoncentriše. To me je dokusurilo. Rozalind je bila Rozina
kuma i, ako je ona izgubila veru u nju, znala sam da imam ozbiljan
problem.”
„Hej, po tome što si ispričala, to je bila vrlo formalno organizovana
škola. Možda jednostavno nije odgovarala mojoj mami”, kazala sam,
iznenada osetivši potrebu da branim Rozu. „Znam, jer sam i ja to
prošla.”
„Upravo to je kazala i Rozalind, pa sam joj našla drugu školu, sa
slobodnijim programom i metodikom, i opuštenijim pravilima.” Stela
se kratko nasmejala. „Roza je ispitivala pravila do krajnosti. Sedam se
kako sam jednog vikenda stigla kući, a njena nova dadilja me je čekala
pred vratima, u kaputu i s koferom u ruci. Ispostavilo se da je Roza
celu nedelju provela kod kuće, gledala televiziju i jela žitarice. Kazala
je dadilji da te nedelje ne mora da ide u školu, a kad su iz škole zvali
da čuju gde je, Roza je citirala jednu od njihovih smernica: da su
učenici tu svojevoljno, da bi učili, i da neće biti kažnjeno nijedno dete
koje ne dođe na čas.”
„Bogme, zvuči mi sve više kao ja. I ja bih uradila isto”, iscerila sam
se.

604

„Razlika je u tome, Elektra, što si ti imala porodičnu strukturu oko
sebe, i po onome što sam čula, majčinsku figuru, ženu koja te je volela,
i oca koji bi te uhvatio kad padneš. Roza to nije imala, delom usled
takvih okolnosti, ali u velikoj meri i zbog mene. Kad je Sesili umrla,
osećala sam u utrobi još žešću želju da uspem u ostvarenju svojih
snova. A onda, kad mi je Bil ostavio nasledstvo, bila sam na putanji
koju jednostavno nisam mogla” Stela se ispravila “i nisam želela da
prekinem. Roza je tad imala deset godina. Promenila je već više i ne
znam koliko dadilja, kao i četiri ili pet škola. Istini za volju, jesam
uzela mesec dana godišnjeg odmora i ostala s njom kod kuće, da joj
organizujem privatnu nastavu, ali ubrzo sam bila na putu da izgubim
razum, a Roza je bila potpuno van kontrole. Razgovarala sam s
Rozalind i ona je predložila da je možda najbolje da pošaljem Rozu u
internatsku školu. Našli smo jedno sjajno mesto negde u Bostonu,
koje se bavilo baš takvom decom kao što je Roza.”

„Misliš, škartom?”
„Ne, Elektra, tad su to zvali 'problematičnim ponašanjem’. Isprva
se činilo da se Rozi sviđa ta ideja, ja već nisam mogla da sedim u kući,
ali i njoj je bilo dosta toga da stalno bude kod kuće, s privatnim
nastavnikom i mamom kao jedinim društvom. Kad smo otišle na
razgovor, tesirali su je svim mogućim testovima, uključujući i testove
za koeficijent inteligencije. I naravno, pokazao se kao natprosečan. U
školi su mi rekli da je to često kod problematične dece. Izradili su
poseban program učenja za nju, pa je otišla u Boston. Činilo se prve
tri godine da je tamo srećna; škola joj je pružila stabilnost i bezbednost
koje su joj bili potrebne, pa je stekla i prijatelje. U to isto vreme, mene
su jednog dana iznenada pozvali iz Ujedinjenih nacija. Pročitali su
moj rad o aparthejdu u Južnoj Africi, koji sam napisala dok sam bila
na Kolumbiji. Osnivali su UN Centar protiv aparthejda. Pozvali su
me na razgovor možeš da zamisliš koliko sam bila uzbuđena, Elektra;
pomisao da budem u središtu najmoćnije organizacije na svetu koja
se zalaže za ljudska prava, bila je ispunjenje mojih snova. To novo
odeljenje je trebalo da prikuplja i klasifikuje statističke podatke i
činjenične dokaze o posledicama aparthejda. Tražili su nekog ko će to
objediniti i od toga napisati rad, koji će potom objaviti. To je u
izvesnom smislu bio iskorak iz onoga čime sam se dotad bavila, ali s
druge strane, znala sam da će mi otvoriti vrata čitavog novog sveta. I

605

svakako jeste. Te godine su bile relativno mirne; UN su bile na
Menhetnu, što je značilo da Roza može doći kući na raspust i da ja
uvek budem tu da joj spremim večeru. Sve se konačno smirilo dok,
naravno, nije došao pubertet.”

„Aha, stara priča; tvoja slatka devojčica pretvara se u gomilu
pobesnelih hormona”, klimnula sam glavom, setivši se svog
puberteta, koji ne samo da je oživeo nego je i nadmašio sve one
napade besa kad sam bila mala.

„Dovoljno će biti ako kažem da se ceo stan tresao od Rozinog
lupanja nogama i vikom i treskom vratima. Ubrzo su me zvali iz škole
da kažu da je nestala jedna njena drugarica kazala nam je za nekog
dečka u gradu kog je upoznala prilikom izlazaka. Na koncu su je
našli, kako puši i pije burbon u parku. Pomenuti dečko je imao skoro
dvadeset godina, ali tvoja mama je usuđujem se reći bila još lepša od
tebe. Imala je neverovatne oči, koje su prosto opčinjavale, a očigledno
i onu magiju potrebnu da privučeš svakog mačora lutalicu u kraju.
Izgledala je i oblačila se kao da ima osamnaest a ne četrnaest godina.
Nije prošlo mnogo i pozvali su me iz škole da kažu da više ne mogu
da je zadrže, pa su je poslali kući u Njujork. Nijedna škola koja je iole
vredela nije htela da je primi zbog njenog dosijea, pa sam bila
primorana da je pošaljem u lokalnu srednju školu. Naravno, upala je
u loše društvo uvek je volela loše momke...”

„Zar nismo sve takve?” Prevrnula sam očima.
„Kad je navršila šesnaest, potpuno sam izgubila svaku kontrolu
nad njom nije išla u školu i uglavnom je provodila vreme muvajući se
po centru Bruklina sa svojim novim prijateljima. Najpre sam mislila
da samo puši travu kad se jednom vratila kući sva haj, ali onda je
počela da izbiva po celu noć. Nisam imala pojma kuda ide. Počela
sam da zapažam da gubi na težini bilo je to u vreme kad se krek tek
pojavio na ulicama. Kunem ti se, Elektra, da sam učinila sve moguće
da razgovaram s njom o drogi, ali ona jednostavno nije htela da
sluša.”
„Shvatam”, kazala sam tiho. „Vidi mene, ni ja nisam htela da
slušam.”
„Uglavnom, potom su je nekoliko puta policajci doveli kući, i
konačno je optužena za neku sitnu krađu krala je po prodavnicama i
ukradenu robu prodavala na ulici za gotov novac. Platila sam kauciju

606

i našla advokata da je zastupa na sudu. Malo ju je smirila opasnost da
ode u zatvor pa je ostala kod kuće. Pila je, ali mislim da je u tom
periodu bila prestala da uzima drogu. Sud joj je izdao opomenu s
pretnjom popravnim domom ako se ponovo uvali u nevolje. A onda.

Gledala sam Stelu kad je zastala, sklopila ruke i čvrsto ih stegla,
očiju ispunjenih bolom dok se sećala.

„Onda je nestala. Nedelju dana posle saslušanja na sudu, jedne
noći je izašla i nikad se više nije vratila. I tad sam je videla poslednji
put.”

„Jesi li je tražila?”
„Naravno da sam je tražila!”, Stela se okrenula ka meni, a oči su joj
sevale od gneva. „Prevrnula sam naopačke i Menhetn i Bruklin
tražeći je! Nije bilo policijske stanice u koju nisam došla s
fotografijom, nije bilo četvrti koju nisam oblepila plakatima po
uličnim svetiljkama. Obišla sam sva geta, sve narkomanske jazbine,
sva prokleta mesta na kojima se nalaze gradske propalice. Otišla sam
u Boston da je i tamo tražim, mislila sam da se možda vratila nekom
svom bivšem momku, ali ništa. Apsolutno ništa. Bukvalno je iščezla.
Tragala sam za njom više od dve godine, danju radila u UN, a noću
išla ulicama. Izgledalo je nemoguće da neko može tako da nestane s
lica zemlje, ali upravo to se dogodilo s tvojom mamom. I kunem se,
Elektra, da nije bilo kamena koji nisam podigla u traganju.”
„U redu je, Stela, verujem ti. Dakle” znala sam da se bližimo
raspletu priče i pripremila sam se „kad si saznala da je mrtva?”
Videla sam kako je progutala knedlu u grlu. „Iskreno, pre samo
nešto više od godinu dana, kad je tvoj otac stupio u vezu sa mnom i
zamolio me da se sastanemo u Njujorku. Rekao mi je da je neko vreme
tragao za tvojim krvnim srodnicima jer je znao da mu se bliži kraj pa
je želeo da ti ostavi pismo u kom će ti reči odakle potičeš. Vratio se u
Hejl haus, gde te je našao, i razgovarao s ćerkom Klare Hejl, koja ga
je uputila na neku ženu što je u to vreme tamo radila. Ispostavilo se
da te je ona primila te noći. Uspela je da nađe registar u koji je
zabeležen tvoj dolazak. Kao i uvek, nije bilo podataka o tvojoj mami,
ali ta žena se izgleda setila čoveka koji te je doneo. Viđala ga je u tom
kraju i znala je da je narkoman. Onda je tvoj otac pitao kako se taj
čovek zove, a ona mu je odgovorila da misli da su ga znali po imenu
Miki. Tvoj otac je pretražio ceo taj kraj i konačno je uspeo da ga nađe

607

preko Abisinske baptističke crkve u Harlemu. U međuvremenu se
preobratio, našao Boga i služio kao laički propovednik u Crkvi. Ne
zaboravi, Elektra, da u to vreme ja nisam znala ništa o tome”,
pojasnila je Stela. „Bilo kako bilo, Majki, kako se zapravo zvao, kazao
je tvome ocu da se seća tvoje mame.”

„Je li taj Majki bio moj otac?”, upitala sam željno.
„Ne, on je samo slučajno živeo u istoj narkomanskoj jazbini dok je
tvoja mama bila trudna s tobom. Policija je neprestano pravila racije
pa su se narkomani stalno selili da nađu druga skrovišta po
napuštenim zgradama oko Menhetna. Bio je prisutan kad te je rodila,
po svemu sudeći van sebe od kreka, ali rekao je da si vrištala kao da
ćeš srušiti kuću, što je moglo privući policiju. Zato te je pokupio i
odneo u Hejl haus.”
„A..progutala sam knedlu „šta se desilo s mojom mamom?”
„Ja...” Baka me je uzela za ruku i čvrsto je stisnula. „Budi strpljiva,
dobro me slušaj i oprosti mi, Elektra, zbog onoga što moram da ti
kažem. Bilo je očigledno da ona umire pa su on i ostali jednostavno...
otišli. Rekao je da je ušao u telefonsku govornicu i anonimno pozvao
hitnu pomoć, ali da pretpostavlja da je Roza umrla pre no što su stigli.
Neka mi Bog oprosti što moram ovo da ti kažem... i što nisam bila uz
svoju voljenu kćer kad je trebalo da budem.”
„Ali nisi znala gde je ona, Stela.”
„Hvala ti što to kažeš, Elektra, ali kad mi je tvoj otac sve to ispričao,
kunem ti se da me je to umalo uništilo. Pomisao na to da je moja
devojčica ostavljena da umre sama...”
„Da.” Sedele smo neko vreme i ćutale. „Dakle”, konačno sam
izustila, „pretpostavljam da ova priča nema srećan kraj.”
„Nema, ne za Rozu, ali nadam se stvarno se nadam da to što smo
se upoznale može doneti neku utehu i meni i tebi. Mnogo mi je žao
što sam morala da ti ispričam ovu strašnu priču, i to u trenutku kad
ti je najmanje potrebna.”
„Ali kako je Tata saznao da si mi ti rod?”
„Preko Majkla. On je živeo s Rozom nekoliko nedelja. Prvo,
upamtio je njeno ime, a setio se i da je pričala o svojoj mami koja ima
važan posao u Ujedinjenim nacijama. Mislio je da joj je ime Stela
zapamtio je zato što je to njegova omiljena marka uvoznog piva.”
Nasmešila mi se kroz suze. „Pa je tvoj otac, naoružan time, krenuo u

608

potragu. Iz Hejl hausa je znao godinu rođenja, pa je kontaktirao sa
UN u Njujorku i zamolio ih da pogledaju da li je neka Stela radila za
njih hiljadu devetsto osamdeset druge. Zauvek ću biti zahvalna Sesili
što mi je dala neuobičajeno ime imali su samo dve Stele u arhivi, a
jedna je bila mrtva. Dotad je već imao moje prezime, potražio me na
internetu i pisao mi. Ostalo znaš.”

„Ja...” Samo jedno nisam znala, i mada mi je bilo užasno teško da
postavim to pitanje, morala sam.

„Kad su je našli i...” progutala sam knedlu „odneli tamo kuda
odnose pokojnike, sigurno su tražili najbliži rod?”

„U to vreme, Elektra, svuda po Menhetnu nalazili su tela mladih
zavisnika od kreka. A po zakonu, nadležni moraju da zadrže telo
četrdeset osam sati. Ako niko ne dođe po njega, sahrane ga.”

„Isuse, tako brzo”, izustila sam bez daha. „Pa gde je sahranjena?”
„Tvoj otac i ja smo otišli u Matični ured u Vort stritu, da saznamo.
Imali smo datum Rozine smrti zato što je to bio isti dan kad si se ti
rodila, što je zabeleženo u registru Hejl hausa. Kao što smo i mislili,
službenik je mogao da nam potvrdi da je telo neidentifikovane mlade
crne žene prebačeno u gradsku mrtvačnicu te noći. Pošto... pošto
nisam mogla da je tada preuzmem, po propisima države Njujork,
neidentifikovana tela su sahranjivana na Hart Ajlendu u Bronksu. Da
budem iskrena, nisam mogla da nateram sebe da odem tamo.”
„Dobro.” Nisam znala da li mi se plače ili mi se povraća, ali znala
sam da više ne mogu podneti. „Stela, imaš li nešto protiv da pozovem
kola da me vrate kući? Treba mi... Treba mi malo vremena da sve ovo
prihvatim.”
„Naravno”, kazala je dok sam ja vadila mobilni telefon da
pozovem vozača. „Hoćeš li biti dobro?”
„Hoću, moram, zar ne? Sad bar znam.”
„Ako mogu bilo šta... bilo šta da učinim... samo reci, molim te.”
„Hoću. Samo još nešto: rekla si da si bila u Africi kad sam se rodila
i kad su me odneli u Hejl haus?”
„Da, bila sam. Pozvana sam da učestvujem u tajnoj misiji UN za
prikupljanje činjenica u Južnoj Africi. Moraš da razumeš da se dotad
Roza vodila kao nestala već dve godine. Kunem se, Elektra, da sam
znala, bila bih uz nju i, naravno, uz tebe. Ali morala sam da nastavim
sa svojim životom i... otišla sam.”

609

„Dobro”, klimnula sam glavom, a na vratima je zazvonilo jer je
moj vozač došao po mene.

„Molim te, ostani u kontaktu sa mnom i javi mi se kad budeš
spremna da me vidiš. Shvatam da mnogo toga moraš da prihvatiš i
da ti treba vremena, ali samo hoću da znaš da sam tu za tebe. Važno
je da to znaš”, kazala je dok me je pratila do ulaznih vrata. „Samo mi
javi kada.”

„Hoću.”
Pružila je ruke da me zagrli, ali ja sam se okrenula i otvorila vrata.
Morala sam da udahnem svež vazduh i iskoračim u sadašnjost.
„Doviđenja, Stela”, kazala sam i strčala niz stepenice do kola koja
su me čekala.

610

51

Kad sam stigla kući, videla sam Merijem i Lizi kako sede u kuhinji.
„Zdravo”, rekla sam umorno.

„Jesi li dobro, Elektra?” Obe su odmah ustale i pošle za mnom dok
sam koračala ka svojoj spavaćoj sobi.

„Aha, dobro sam, samo mi treba sna.”
Zatvorila sam im vrata pred nosom, nepristojno, ali nisam više
mogla da stojim ni sekundu. Uspela sam samo da skinem patike i
farmerke, pa sam se srušila na krevet, pritisnula taster za spuštanje
roletni i sklopila oči.

„Elektra?”
Čula sam poznati glas kako me doziva i zastenjala budeći se iz
najdubljeg sna kojim sam ikada spavala.
„A?”, promrmljala sam.
„Ja sam, Lizi. Samo proveravam da li si dobro.”
„Dobro sam, samo... pospano.”
„Dobro, važi. Samo da ti kažem da je jedanaest sati.” „Noću?”
„Ne, pre podne. Spavala si oko četrnaest časova, pa smo se
Merijem i ja zabrinule za tebe.”
„Dobro sam, stvarno”, naglasila sam, a onda shvatila da će možda
pomisliti da sam ponovo ne nečemu.
„Da te ostavim na miru ili hoćeš kafu? Donela sam i đevreke i
dimljenog lososa iz radnje s delikatesima.”
Ležala sam i shvatila da zapravo umirem od gladi. „Zvuči odlično,
Lizi, hvala ti.”
Podigla sam roletne i sela, trepćući na jarkom svetlu. Mislim da
nikad, u celom svom životu, nisam spavala tako dugo. Možda se to
moj mozak isključio da se odmorim kako bih se izborila sa onim što
sam čula prethodnog dana. Iznenadila sam se, procenjujući svoje
duševno stanje, što se nisam osećala loše kao što sam očekivala.
Štaviše, imala sam neki čudan osećaj olakšanja što sam konačno

611

saznala istinu. Iako je istina bila sranje. Takođe sam uhvatila sebe
kako razmišljam o tome koliko imam sreće što ne živim u doba u
kojem bi mi boja kože određivala budućnost, i što sam se nekako
spasila da ne pođem putem svoje majke.

Dok sam ležala i razmišljala o svom poreklu i o tome kako sam
čitala da je sklonost zavisnosti genetski predodređena, setila sam se
Stele, koja je imala samo jednu zavisnost prema svom poslu, jer je
želela da doprinese da svet bude bolji. Razmišljala sam o njenoj snazi,
o tome kako je mirna i uravnotežena, i nadala sam se da imam i nekih
njenih gena. I premda me je ponešto kod moje mame podsećalo na
mene, ja sam u dubini duše uvek želela da budem dobra, a ne loša
devojčica. Doduše, u tome me je sprečavala moja loša narav... pa sam
zaključila da sam najverovatnije mešavina svoje bake i svoje majke,
što mi je sasvim odgovaralo. A još je očiglednije bilo da sam od
početka imala neverovatnog oca. Čoveka koji je dugo tražio moje
srodnike kako bi mogao da mi ostavi informacije o njima. I uspeo je u
tome.

„Evo doručka u krevet, gospođo, i zaslužila si ga”, rekla je Lizi
ulazeći s poslužavnikom u rukama, na kojem su se nalazili bokal s
vrućom kafom, šolja i dva đevreka s krem sirom i dimljenim lososom.

„Zaista? Zašto?”
„Tvoja baka je zvala nekih deset puta sinoć i tri puta od jutros. Nije
mi rekla detalje, samo da pazim na tebe. Zvučala je zabrinuto,
Elektra.”
„Aha, morala je da mi ispriča štošta neprijatno o mojoj mami. I o
drugim precima”, uzdahnula sam.
„Pa”, rekla je Lizi sipajući mi kafu u šolju, „znaš da sam ovde ako
želiš da razgovaraš o tome. Đevrek?”
„Samo malo, ali što i ti ne uzmeš jedan? Ne mogu da pojedem
oba.”
„Ne, možda i možeš; ja sad tebe hranim.” Namignula mi je.
„Uzgred, Merijem mi je rekla da si napadnuta i opljačkana juče u
parku. Jesi li zvala policiju?”
„Kakva je svrha toga? Oni ne daju ni pet para što je bogata cura
izgubila svoj roleks, zar ne? Verovatno će ga neko od njih kupiti od
preporodavca za stoti deo prave vrednosti.”
„Zaista mislim da treba da razmotriš mogućnost da zaposliš

612

telohranitelja, Elektra. Ti si poznato lice, slavna si. U Los Anđelesu
niko poput tebe ne bi ni kročio van svoje kapije bez obezbeđenja.
Izvini što zvučim kao neka mama, ali mislim da treba da razmisliš o
tome. U svakom slučaju, ostavljam te da doručkuješ na miru. Ako ti
išta zatreba, samo me pozovi.”

Sedela sam, uživala u kafi i, premda sam se bunila, uspela sam da
slistim oba đevreka. Pomislila sam kako je lepo imati cimerku, a Lizi
je imala i onu majčinsku prijatnu toplinu koja mi je pružala osećanje
bezbednosti, da se neko stara o meni. Nadala sam se da nikad neće
otići jer sam mnogo volela što je tu. Razmislila sam o onome što je
rekla i zaključila da je u pravu. Suzi mi je godinama govorila da treba
da zaposlim telohranitelja, ali mene je užasavala već sama pomisao
na to da me neko nepoznat prati na svakom koraku. Onda sam se
setila one svoje ideje, obukla majicu i izašla u kuhinju. Merijem je
radila za svojim laptopom.

„Dobro jutro, Elektra, ili da kažem dobar dan”, osmehnula mi se.
„Kaži mi kad budeš spremna za razgovor. Javila mi je ona žena koja
vodi zadrugu za izradu etnički autentičnih tkanina. Veoma je
uzbuđena zbog mogućnosti da sarađuje s tobom.”

„Super. Uzgred”, kazala sam dok je Lizi s mojim poslužavnikom
od doručka ulazila u kuhinju, „da li je neko video Tomija od jutros?”

„Ne”, odgovorila je Lizi, „nikog nije bilo napolju kad sam
skoknula u delikatesnu radnju.”

„Počinjem da brinem ne liči na njega da tako nestane. Mora da je
prošlo već nedelju dana otkad sam ga videla poslednji put, a moram
da razgovaram s njim jer želim da mu ponudim posao.”

„Kakav posao?”, upitala je Lizi.
„Posao mog telohranitelja. Mislim, on to već na neki način i radi,
pa mislim da bi voleo i da mu platim. Hoću reći, on je vojni veteran,
očigledno u formi, i..
Zaćutala sam kad je Merijem naglo ustala i istrčala iz kuhinje u
predsoblje, pa u gostinsko kupatilo i zalupila vrata za sobom.
Pogledala sam u Lizi, zapanjena. „Jesam li rekla nešto pogrešno?”
„Uh... možda.” Lizi je izgledala kao da joj je neprijatno. „Šta?”
„Ništa, hoću reći, mislim da je bolje da razgovaraš o tome s
Merijem. To nije moja stvar. Nego, idem ja u dnevnu sobu da sačekam
poziv advokata kog mi je Majls preporučio. Vidimo se posle.”

613

Zurila sam kroz prozor, zbunjena, a onda mi je konačno sinulo.
„Elektra, ti si totalni moronl”, rekla sam sebi kad su se svi delići
slagalice složili na svoja mesta. Ona isposvest koju sam čula kod
Anonimnih alkoholičara, za koju sam mislila da je o meni...
„Gospođice Uobražena...”, šapnula sam i zakolutala očima. Pa ono
kako mi je Merijem odsečno odgovorila kad sam je pre neki dan
pitala za broj Tomijevog mobilnog telefona, pa kako se ponašala
poslednjih nekoliko dana i kako sam osetila da nešto nije u redu...

Pošla sam hodnikom ka kupatilu i tiho pokucala na vrata.
„Merijem, ja sam, Elektra”, kazala sam blago. „Mnogo mi je žao što
sam bila tako neosetljiva. Trebalo je da mi kažeš. Možeš li da izađeš
pa da razgovaramo o tome?”
Konačno, vrata su se otvorila i ugledala sam njeno suzama
umrljano lice.
„Molim te, oprosti mi, Elektra. Moj ispad je krajnje neprofe-
sionalan. Obećavam da se to više neće dogoditi. Sad sam dobro”,
rekla je i prošla pored mene, nazad u kuhinju.
„Krajnje je očigledno da nisi, Merijem. Koliko dugo traje to između
tebe i Tomija?”, upitala sam je sedajući za sto, naspram nje.
„Oh, nije ništa bilo, a ionako je sad gotovo...” Oteo joj se tihi jecaj
iz grla i progutala je knedlu. „Izvini.”
„Molim te, prestani da se izvinjavaš, ja treba da se izvinim. Toliko
sam obuzeta svojim, Elektrinim svetom, da nisam videla ono što mi
je ispred nosa.”
„Iskreno, nije ni bilo šta da se vidi. Samo smo... Pošto si ti otišla u
centar za rehabilitaciju, pa... zbližili smo se”, priznala je Merijem i
izvadila iz rukava papirnu maramicu pa izduvala nos. „On je tako
dobar čovek i toliko brine za tebe, i premda smo potekli iz potpuno
različitih svetova, nekako smo se... vezali. Ja sam dolazila u stan da
radim i, mada ti nisi bila tu, on je nastavio da dolazi pred ulaz. Rekao
je da voli tu svoju rutinu. A onda smo počeli da odlazimo u šetnje u
Central park i samo smo sedeli zajedno na klupi i ručali. Jedno je
vodilo drugome i... shvatili smo da se mnogo sviđamo jedno
drugom.”
„Pa zar to nije divno, Merijem? Mislim, svakako ne poznajem
Tomija tako dobro kao ti, ali znam da je dobar momak i da je imao
težak život.”

614

„Ne, Elektra, nije divno. Tomi je deset godina stariji od mene, ima
dete i bivšu ženu. Znaš da je lečeni alkoholičar i živi od vojne penzije
zato što ima PTSD, a povrh svega toga” Merijem je progutala knedlu
u grlu „nije moje vere.”

„Sećam se da si mi jednom kazala kako ti je otac rekao da moraš
prigrliti zemlju u kojoj si se rodila”, rekla sam.

„Da, i jesam, i on jeste to i mislio. Ali to osećanje ne ide toliko
daleko da se udam van svoje vere. Svakoj muslimanki je zabranjeno
da se uda za nemuslimana.”

„Je li? Nisam znala.”
„Da. Iako se musliman može oženiti nemuslimankom. Život je.
stvarno nepravedan, zar ne?”
„Moj Tata je uvek govorio da su sve biblijske tekstove pisali
muškarci, Merijem, da bi sve bilo po njihovom, znaš”, slegla sam
ramenima trudeći se da malo olakšam situaciju. „Zar se ne možete
venčati samo građanskom ceremonijom?”
„Ja sam najstarija kći u svojoj porodici, Elektra. Čitav naš život,
naša zajednica, zasnovana je i organizovana oko vere još otkad sam
bila sasvim mala. Građansko venčanje ne bi bilo priznato postupila
bih protiv svih principa po kojima sam podignuta kad bih se udala za
njega.”
„Mmmph”, oglasila sam se. Pošto nisam vernica koja pripada
nekoj organizovanoj religiji, bilo mi je teško da oformim neko
mišljenje, osim što sam znala koliko je to sve važno Merijem. „Da li bi
Tomi mogao da pređe u tvoje... mislim, u tvoju veru?”
„Možda bi mogao, da, ali ne zaboravi da je bio u Avganistanu,
Elektra, i mada mi to nikad nije otvoreno rekao, znam da je video neke
grozote koje su počinili muslimanski ekstremisti. Njegovi drugovi su
umrli od njihove ruke, razneseni minama ili bombama. .. Oh, sve je to
tako komplikovano!”
„Ljubav je uvek takva, zar ne?”, uzdahnula sam. „Mislim, ovo
verovatno nije rešenje, ali zar ne biste mogli jednostavno živeti u
grehu ili tako nešto?”
„Ne, nikada, Elektra. To bi bio greh najgori od svih”, odgovorila je
Merijem odlučno.
„A šta Tomi kaže na sve to?”
„Ništa. Kao što sam ti rekla, pre nedelju dana se između nas sve

615

završilo.”
Što je otprilike u vreme kad sam ga čula kako govori na sastanku

Anonimnih alkoholičara, pomislila sam.
„Znači, zato nije ovde?”
„Da.”
„I zna zašto?”
„Otprilike.”
„Ali, jesi li ga pitala da li je spreman da pređe u islam? Mislim, ako

je to jedina opcija?”
„Naravno da nisam. Nije me pitao da se udam za njega niti bilo šta

slično tome, ali s obzirom na sve što sam ti upravo ispričala,
jednostavno ne vidim našu budućnost, pa sam zaključila da je
jednostavno najbolje da se to okonča.”

„Pa, shvatam da je pomalo komplikovano”, odvratila sam, „ali...
Oh, Merijem, već odavno znam da nešto nije u redu. A moram i nešto
da ti kažem. Dakle, moram da prekršim pravilo diskrecije Anonimnih
alkoholičara i da kažem da sam ga čula kako govori na sastanku
prošle nedlje. Ustao je i svima rekao kako je zaljubljen, ali da žena u
koju je zaljubljen nikada neće moći da bude njegova. Ja i moj
naduvani ego mislili smo da govori o meni”, osmehnula sam se.
„Naravno, govorio je o tebi. On te voli, Merijem, zaista te voli. A ako
voliš i ti njega, sigurna sam da će se naći neki način. Ali vas dvoje
morate da razgovarate. Samo treba da mu kažeš to što si rekla meni.”

Merijem je sedela i ćutala, zurila u kuhinjski zid pred sobom.
„Bilo kako bilo, brinem za njega. Bar mi daj broj njegovog
mobilnog telefona da mogu da vidim kako je.”
„Dobro”, pristala je. „Izbrisala sam ga iz svog mobilnog, kako ne
bih dospela u iskušenje da ga zovem, ali zapamtila sam ga.”
Zapisala sam broj i zagledala se u nju. „Slušaj, ja nisam ti i neću ti
popovati, s obzirom na moju istoriju s muškarcima. Ali upamtila sam
nešto od onoga što mi je ispričala moja baka. Jedna žena zvala se Kiki
Preston jednom je rekla mojoj... rođaki da moraš da shvatiš šta ti je
važno i da se čvrsto držiš toga. Moraš da uradiš sve što je potrebno
da bi usrećila sebe i one koje voliš, jer se život završi dok trepneš
okom. I mislim da je u pravu. I sama se trudim da to postignem.”
„Oprosti mi, Elektra, osećam da te opterećujem svojim proble-
mima u trenutku kad ni tebi nije lako u životu. Nikad u celoj karijeri

616

nisam imala situaciju da mi se lični život meša s profesionalnim. Ako
želiš da zaposliš Tomija kao telohranitelja, onda nemam prava da te
sprečavam. Snaći ću se, naravno da hoću”, kazala je.

„Hej, mislim da smo odavno prešle granice poslovnog odnosa, kad
sam doživela slom i otišla na rehabilitaciju. Bila si divna prema meni,
Merijem, i nikad ne bih učinila ništa što bi ugrozilo tvoju sreću ili naš
odnos ubuduće. Dajem ti reč.”

„Pa, lepo od tebe što to kažeš, ali ja sam profesionalna i ne treba da
uzimaš u obzir moja osećanja. Hoćemo li sad da razgovaramo o
našem dizajnerskom projektu?”, kazala je i namestila svoj najvedriji
osmeh.

Potresena onim što mi se prethodnog dana desilo u parku, odlučila
sam da odem u teretanu da vežbam. Dok sam trčala po pokretnoj
traci, razmišljala sam o tome koliko mi se život promenio za
poslednjih nekoliko nedelja. Ranije sam samo putovala s jednog
snimanja na drugo. Sad sam imala snimanja svakih desetak dana, a
život između toga bio mi je krcat ličnim događajima. I ma koliko nešto
od toga bilo teško, znala sam da mogu da se izborim jer sam uspela
da oko sebe okupim grupu sjajnih ljudi. Jedno od njih mi je pravi rod
po krvi, a ostalima je izgleda stvarno stalo do mene...

I to me je odmah dovelo do Majlsa.
Nedostajao mi je. Ne kao ono „nismo se videli neko vreme”, već
mi je neprestano nedostajao u duši bilo je to osećanje koje nisam
umela sasvim da objasnim. Kao da bez njega nisam celina, što mi je
delovalo pomalo čudno i ozbiljno. Možda je Lizi bila u pravu, možda
previše strepi da bi mi išta rekao. Ili možda ja nisam njemu pokazala
šta osećam...
Ali i ja sam se bojala, jer sam pokazala Miču šta osećam. Štaviše, bila
sam toliko zavisna od njega da mi se povraćalo pri pomisli na to
kakva sam bila dok sam bila s njim. Zaista nisam mogla da dozvolim
sebi da se to ponovo desi...
Kasnije, u kolima na putu na sastanak Anonimnih alkoholičara,
vođena iznenadnim hirom tražila sam od vozača da me odveze pored

617

Fletiron bildinga na sastanak nedaleko odatle. Ako je Tomi u nevolji
kao što sam pretpostavljala da jeste imala sam osećaj da ću ga tu naći.

I zaista, bio je tu, sedeo je nekoliko redova ispred mene,
prepoznala sam ga po crvenoj bejzbol kapi. Ovoga puta nije govorio,
a nisam ni ja posle onoga juče, nikad ne bih prestala kad bih počela, i
samo mi je trebalo vremena da polako u sebi obradim ono što sam
čula. Kad se sastanak završio, odlučila sam da se zadržim pozadi i
sačekam da prođe pored mene.

„Hej, Tomi!”, pozvala sam ga. „Zamisli da se ovde sretnemo.”
„Oh, zdravo, Elektra. Kako si?”

Videla sam da mu je lice bledo, a oči crvene kao da nije spavao
danima. Dobro je bilo što nisam osetila ni nagoveštaj mirisa alkohola
u njegovom dahu dok smo razgovarali.

„Nedostaje mi tvoje prisustvo pred mojom zgradom”, kazala sam
veselo. „Gde si bio?”

„Oh, znaš već, tu i tamo”, slegao je ramenima.
„Jesi li za kafu?”, upitala sam ga. „Mislim, ne onu kafu”, kazala
sam pokazujući na bokal u prostoriji.
„Stvarno?” Pogledao me je iznenađeno.
„Da, što da ne?”
„Ja... pa dobro, važi.”
Našli smo mesto odmah iza ugla i seli.
„Jesi li dobro, Tomi?”, upitala sam ga.
„Da budem iskren”, rekao je duvajući u svoj espreso, „trenutno mi
nije baš sjajno u životu.”
Zaključila sam da nije trenutak za okolišanje.
„Slušaj, znam šta se desilo. S Merijem.”
„Stvarno?” Izgledao je kao da je šokiran. „Otkud znaš?”
„Da skratim priču, juče su me napali i opljačkali u parku i svi mi
govore da mi treba telohranitelj. Stoga sam odmah pomislila na tebe
i kazala Merijem, a ona je počela da plače i zaključala se u moje
gostinsko kupatilo. Onda je sve izašlo na videlo.”
„Oh, bože, Elektra, žao mi je što sam te doveo u nevolju.” A onda
je podigao pogled i u očima sam mu videla najslabiji odsjaj nade.
„Zaključala se u kupatilo i plakala?”
„Aha, jeste. Ona te voli, Tomi, a očigledno i ti voliš nju. Hoću reći,
čula sam kako si to sam rekao na sastanku Anonimnih alkoholičara

618

prošle nedelje. Bila sam pozadi. Nisam, naravno, znala da govoriš o
Merijem, ali...”

„Aha, pa, ionako je sve gotovo. Šutnula me je.”
„Ali, da li znaš zašto te je šutnula?”
„U stvari, ne. Ali mogu da pogodim. Mislim, pogledaj me, Elektra,
ko bi mene želeo? Ja sam u haosu”, rekao je i suze su mu navrle.
„Na primer Merijem”, odgovorila sam odlučno. „To nema nikakve
veze sa onim što oseća prema tebi, Tomi. Ona misli da si divan. To
ima veze samo s tim što je ona muslimanka. A muslimanka, izgleda,
ne može da se uda za muškarca koji to nije. Eto to je posredi.”
„Zezaš me,” Tom me je pogledao kao da sam se spustila s druge
planete i ne razumem ljudska bića. „Nikad mi to nije čak ni
pomenula.”
„Kao što mi je rekla pre samo dva sata, nisi je pitao da se uda za
tebe niti bilo šta slično, pa je mislila da bi bilo čudno da to pominje, i
to je jedini razlog, kunem se.”
„Misliš, kad bih bio musliman, ona bi htela da se uda za mene?”
„Da, a sudeći po tome u kakvom je stanju bila jutros, najverovatnije
bi se udala već sutra. Okončala je sve zato što nije videla budućnost.
Ti i ja to ne možemo da shvatimo zato što nismo muslimani, ali ceo
njen život njena porodica, njeni prijatelji sve je zasnovano na tome.
Zna da ti imaš i dete i... pa... i druge stvari sve komplikuju.”
„Da, imam ćerku, ali moja bivša žena je upoznala nekog tipa i hoće
da je odvede u Kaliforniju, da živi s njima. To je još jedan razlog zbog
kojeg sam se obreo na sastanku Anonimnih alkoholičara. Bez moje
kćeri i bez Merijem... Oh, Elektra, jedva se držim.”
„Naravno da se jedva držiš, Tomi. Dobro, ja ću preseći
neizvesnost: kad bi mogao da budeš s Merijem ako pređeš u islam, da
li bi to učinio?”
„E to je već malo teže. Govoriš to nekome ko je služio u
Avganistanu. Video sam zlodela počinjena u ime Alaha... Mislim,
koračao bih po žeravici da budem s njom, i razumem da sam tamo
imao posla sa ekstremistima, ali da postanem jedan od njih...” Tomi
je odmahnuo glavom. „Jednostavno, ne znam.”
„Merijem zna kroz šta si tamo prošao. Ona je o svemu razmišljala,
zato i nije mogla sebe da natera da to kaže. Zašto je život tako prokleto
komplikovan?”

619

„Reci ti meni, Elektra. Mislim, sreo sam devojku za koju znam da
je po svemu ona prava za mene, pa ipak smo tu gde smo.”

„Slušaj, ja sam samo glasnik i sad je na tebi da odlučiš šta da radiš.
Shvatam tvoju dilemu, ali zar ljubav ne znači preći granice? Na kraju
krajeva, ona je žena, a ti si samo muškarac. Bilo kako bilo, sad bar znaš
pravi razlog što te je šutnula. Možda i jeste previše komplikovano, na
tebi je da to dokučiš. A sad bolje da idem. I uzgred”, kazala sam
ustajući, „ozbiljno sam mislila kad sam ti ponudila posao
telohranitelja. Ali to očigledno ne bi bilo u redu dok je sitacija između
tebe i Merijem nesigurna, zar ne?”

„Tako je, ali svejedno, hvala.”
„Javi se, Tomi. Brinem za tebe.”
„Hvala za kafu, Elektra. I što si odvojila vreme da brineš”, dodao
je, pa sam ga ostavila da sedi tamo, pognut nad svojom šoljom.
Dok su me kola vozila nazad kroz Njujork, gledala sam kroz
prozor u ljude na pločniku i razmišljala o tome kako svako od njih
ima svoju dramu o kojoj ništa ne znaju oni što prolaze pored njih. Ta
me je misao utešila; previše je lako verovati da svako ima savršen
život (a to nam mediji svakodnevno serviraju dovoljno je bilo da se
setim svih onih beskonačnih slika sebe kako ulazim u limuzinu ili
izlazim iz nje luksuzno odevena, na putu na zabavu neke poznate
ličnosti), a stvarnost je toliko drugačija.
Pa, pomislila sam, učinila sam sve što je u mojoj moći da odigram
dobru vilu između dvoje meni dragih ljudi, i sad treba da ih ostavim
da to reše sami.

„Elektra?”
„Zdravo, Stela”, kazala sam preko mobilnog telefona, ležeći u
postelji te večeri.
„Zovem samo da čujem kako si.”
„Dobro sam.”
„Ja... Brinem se za tebe otkad si otišla. Ono što sam ti juče ispričala
istraumiralo bi svakoga, a kamoli nekog ko je nedavno bio na
rehabilitaciji. Ne bih mogla podneti da to na bilo koji način oteža

620

proces tvog oporavka.”
„Nekako osećam da je saznanje o mojoj prošlosti upravo deo

procesa oporavka. Naravno, uznemiravajuće je, ali ja nisam po-
znavala moju mamu pa, iako mi je teško podneti pomisao na to kako
je umrla, to olakšava stvari. Stvarno”, dodala sam jer sam u bakinom
glasu čula istinski strah i brigu.

„Tvoj stav je neverovatan, Elektra, i ja sam...” glas joj je zadrhtao i
progutala je knedlu u grlu „veoma, veoma ponosna na tebe. Samo
sam htela to da ti kažem.”

„Hvala”, kazala sam, znajući da sam i ja u opasnosti da se
rasplačem.

„Hoće li sutra biti prerano da dođem da te vidim? Želim nešto da
te zamolim. Mogu da svratim uveče, možda oko sedam?”

„Dobro, vidimo se onda.”
Dok sam ležala u krevetu, shvatila sam ne samo to da je moja
žudnja za votkom konačno opala već i da je, sudeći po njenom glasu,
mojoj baki zaista stalo do mene. I ona se meni počela sve više sviđati,
sad kad je pokazala svoju ranjivu stranu. Ako mi je potreban neki
uzor, onda je svakako to ona. Već sam je bila potražila na Internetu i
činilo mi se da nije bilo plemenitog cilja za koji se nije zalagala, da nije
bilo zemlje koju nije posetila u trenutnoj ulozi u organizaciji Amnesti
internešenel. Dobila je sve nagrade i priznanja, i dok sam tonula u san,
shvatila sam da se moji dani modela svakako bliže kraju. Želela sam
da i ja radim nešto značajno...
Samo što nisam zaspala kad mi je telefon zazvonio.
„Elektra?”
„Zdravo, Majlse, je li sve u redu?”, upitala sam pospano.
„Sranje, jesam li te probudio? Samo što sam došao s posla i hteo
sam da ti kažem da je Vanesa dobro, spremna za posetu ovog
vikenda.”
„Fantastično! A kako si ti?”, upitala sam ga.
„Oh, zatrpan poslom... Večeras sam razmišljao o tome da je možda
vreme za promenu. Jednostavno, više ne uživam u onome što radim.”
„Čudno, jer sam i ja razmišljala o istom.”
„Da, pa, vreme je da se malo odmorim. Šta radiš sutra uveče?”
„Ništa, osim što ću možda naručiti neku hranu s Lizi.”
„Jesi li za večeru sa mnom umesto toga?”

621

„Da, naravno, što da ne?”, odgovorila sam, a srce mi je lupalo kao
ludo.

„Super, doći ću po tebe oko osam, važi?”
„Naravno, savršeno. Vidimo se sutra.”
„Laku noć, Elektra.”
„Laku noć, Majlse.” Sklopila sam oči i malo se promeškoljila od
uzbuđenja u krevetu, a onda zaspala sa osmehom na licu.

622

52

Nisam mogla da se setim kad sam poslednji put tako dugo birala
šta da obučem, jer nisam bila sigurna kakav je to sastanak. Nisam
imala pojma da li me vodi do najbližeg restorana brze hrane ili u neki
otmeni restoran u centru, pa sam se na kraju odlučila za vintidž
narandžaste Versačeove zvoncare i svilenu bluzu koja je davala notu
elegancije. Oko vrata sam stavila krupne etno-perle i bila sam
spremna za bilo koje mesto.

„Sjajno izgledaš, Elektra”, kazala je Lizi s divljenjem. „Znači,
krećeš s tim?”

„Krećem. Sav profit će biti usmeren na svratište pozvaću Suzinu
menadžerku za odnose s javnošću da dođe u narednih nekoliko dana
i zakaže neke intervjue. Merijem mi je našla kompaniju koja moje
kreacije može da pretvori u pravu odeću, jer ja nemam pojma kako to
da uradim. Našle smo etno-tkanine i stvarno sam uzbuđena zbog
toga.”

„Novi poduhvat”, kazala je Lizi sa osmehom. „Pa, ako ti treba
neko da vodi knjige, ja sam dobra s brojevima, pa samo reci.”

„Mogla bih da te držim za reč.”
„Znaš šta, Elektra? Večeras si tako ispunjena... svetlošću. Divno je
to videti.”
„Aha, pa, to sam nova ja i drago mi je zbog toga”, kazala sam kad
se oglasilo zvono na vratima. „To je sigurno Stela. Možeš li, molim te,
da joj otvoriš?”
Lizi je izašla, a ja sam otišla u kupatilo da poslednji put pogledam
lice u ogledalu. Osećala sam se mirno i pribrano dok sam koračala
kroz dnevnu sobu da pozdravim baku. Ona me je odmah zagrlila i
ponovila Lizino mišljenje o tome kako sam se obukla i nekako, mada
su mi milion puta rekli da sam lepa, mnogo mi je značilo da to čujem
od svoje najbolje prijateljice i od svoje bake.
„Mislim da ne moram da te pitam kako si, Elektra”, kazala je Stela
sedajuči u svoju uobičajenu fotelju dok sam joj sipala vodu i pružala
joj čašu.
„Dobro sam. Kao što glasi citat koji mi je Tata ostavio, život se može
razumeti samo unazad, ali se mora živeti napred.”

623

„Iako sam imala zadovoljstvo da ga kratko poznajem, bilo je
očigledno da je tvoj tata mudar čovek. Zaista sam imala osećaj da je
video mnogo toga u životu.”

„Pa, moje sestre i ja bismo volele da znamo šta je video. Bio je
totalna enigma. Nikad nismo znale čime se bavi, niti kuda je otišao
kad je bio odsutan, a ni zašto je skupio nas devojčice iz svih krajeva
sveta. A sad više nećemo nikad ni saznati jer je mrtav.”

„Da li ti nedostaje?”
„Da, nedostaje mi, strašno. Sad kad više nema besa.”
„Gde god da je, znam da bi se mnogo ponosio tobom. A kad smo
već kod toga, imam za tebe predlog. Sećaš se kad si me videla na
televiziji one noći, kad sam govorila o krizi sa sidom u Africi?”
„Kako bih mogla da zaboravim?”
„Zamolili su me da dođem na koncert za Afriku u Medison skver
gardenu i da održim govor publici, da im kažem šta sam tamo videla.
I... Pa, volela bih da i ti izađeš sa mnom na scenu i da im se obratiš
događaj će globalno pratiti milioni ljudi da kažeš nešto o epidemiji
zavisnosti od droge među mladim ljudima, kako ovde u Njujorku
tako i širom sveta. HIV se najviše prenosi preko prljavih igala, a znam
i da Obama snažno podržava kampanju. Hoćeš li? Možeš li?”
Toliko sam se zaprepastila da sam otvorila i zatvorila usta kao
zlatna ribica. „Ja? Ali, Stela, ja sam samo model. Hoću reći, nikad u
životu nisam održala nijedan govor ja sam vešalica za garderobu,
nemam glas, i...”
„Oh, ali imaš, Elektra. A tvoja priča o tome kako te droga umalo
nije uništila bila bi moćna poruka mladima širom sveta, jer bi im
pokazala da se to svakome može desiti. Zar ne vidiš to?”
„Oh. Au.” Od te pomisli zavrtelo mi se u glavi.
„Dok sam bila u Africi proteklih nekoliko meseci, videla sam
preprodavce droge, videla sam svodnike i njihove prostitutke, toliko
drogirane da pojma nemaju ni šta ni s kim rade. Polovina tih žena
neke od njih čak od deset ili jedanaest godina završiće tako što će
zakačiti HIV i umreti sporom i bolnom smrću. Mnoge će za sobom
ostaviti decu. Učini to za svoju mamu, Elektra, zbog njene strašne
patnje na kraju. Ja...”
Pogledala sam je u oči i videla da blistaju od žara, pa sam shvatila
kako je postala takva ikona. Čak je uspela i da me napola ubedi da

624

stanem pred milione ljudi i govorim o svojoj zavisnosti.
„Ali to je koncert za Afriku, Stela, i osim toga...”
„Da, jeste! A odakle su potekli tvoji preci, Elektra? Odakle sam ja

potekla? Ti ljudi tamo naročito žene nemaju platformu kakvu mi
imamo. Zato smo mi ovde da govorimo u njihovo ime, zar ti nije
jasno?”

„U redu, u redu, Stela, polako.” Duboko sam udahnula nekoliko
puta. „Pusti me da malo razmislim o tome, važi? Nisam baš sigurna
da sam spremna da ispričam svetu za... za moje probleme. Ako to
učinim, pratiće me zauvek.”

„Shvatam, Elektra, ali isto tako time možeš osvojiti nivo publiciteta
i sredstva za svoje svratište o kojima nisi mogla ni sanjati. Ovakva
prilika ukaže se veoma retko.”

Najednom mi je moja ideja o kreiranju odeće delovala kao vrlo
mala u poređenju sa onim što je Stela predložila.

„Mogu li da razmislim? Molim te, Stela.”
„Možeš, naravno. I žao mi je što ti to pominjem danas, odmah
posle traume koju si doživela kad si saznala za svoju mamu, ali ako
želiš da to uradiš, moram da ih obavestim kako bi te ubacili u
program.”
„Kad je to?”
„U subotu uveče.”
„Sranje!”, kazala sam. „Izvini što psujem, ali to je vrlo brzo.”
„Da, jeste, što znači da im moram javiti za tebe do sutra.”
„Pa, večeras izlazim s Majlsom sa onim momkom koji je bio sa
mnom na rehabiliticaji. Mislim, on nije stvarno bio na rehabilitaciji jer
se odavno oporavio, ali svejedno, to je duga priča.”
„Mora da je poseban jer sva sijaš večeras, dušo”, osmehnula se
Stela, ponavljajući ono što mi je Lizi već rekla.
„Hvala. Hej, Stela, zar ti nikad nisi našla drugog muškarca da te
malo razvedri?”
„Ne na taj način na koji misliš, ali ne razbijaj glavu brigom o meni,
dušo, nisam bila bez društva kad mi je bilo potrebno. U svakom
slučaju, ostavimo se sad toga jer sam htela da ti još nešto kažem, kako
bih volela da te u neko dogledno vreme odvedem u Keniju, da ti
pokažem mesto gde sam se rodila i gde žive tvoji preci Masai. Znam
da si čula ono što sam ti ispričala, Elektra, ali dok sama ne vidiš,

625

jednostavno ne možeš da zamisliš tu lepotu. Godinama već
pomišljam da se tamo povučem kad odem u penziju još imam onu
Bilovu kuću uz jezero Najvaša ali čini se da nikad neću otići u penziju.
I, naravno, nikuda ne idem do izbora u novembru. Biće to najveći
trenutak ponosa u mom životu ako ikad doživim da vidim crnog
predsednika.”

„Aha, biće neverovatno”, složila sam se, iznenada shvativši odjek
i veličinu toga za svakog crnca ili crnkinju na svetu. „Ja... htela sam
nešto da te pitam.”

„Šta, dušo?”
„Upravo sam kupila kuću pre nekoliko nedelja dole u Tusonu i
otkad sam počela da shvatam koliko patnje i siromaštva i
zlostavljanja ima na svetu, počela sam da se osećam krivom zbog
toga.”
„Ne, Elektra, zaista ne bi trebalo. Život nikad nije fer uvek će biti
bogatih i siromašnih čak je Isus to priznao u Bibliji. Zato uživaj u
svom bogatstvu, ali budi spremna i da koristiš svoje privilegije kako
bi pomogla onima koji nisu te sreće. Ionako je očigledno da nisi
pohlepna za materijalnim.”
„Zaista?”
„Da. Evo na primer koliko tebe ima u ovom stanu?” Stela je
mahnula rukom po sobi. „Kladim se da si jedva i dirnula svoj novac,
zar ne?”
„Iskreno, ne, nisam, sve dok nisam kupila tu kuću prošlog
meseca.”
„Eto vidiš. Zato što te ne interesuje gomilanje novca.”
„Pa, možda bi me i interesovalo da ga nemam”, odvratila sam, a
moja baka se nasmejala.
„Tačno. Stvarno si posebna, gospođice”, osmehnula se i uto je
zazvonio nastojnikov telefon.
Pogledala sam na sat i videla da je Majls poranio deset minuta.
„Ko je to?”'
„Majls, ali moraće da sačeka dok ne završimo.”
„Pozovi ga gore, za ime sveta. Ne ostavljaj sirotog momka samog
u prizemlju”, naredila mi je.
Uzdahnula sam i poslušala je, znajući da ću prisustvovati
ozbiljnom izlivu obožavanja i da možda nećemo stići na večeru na

626

vreme.
„Zdravo, Majlse”, kazala sam kad je ušao. „Kako si?”
„Bolje, sredio sam gomilu slučajeva na stolu i...”
Majls je zaćutao usred rečenice dok sam ga uvodila u dnevnu sobu,

kad je video ko tamo sedi. Stela je ustala da ga pozdravi.
„Zdravo, ja sam Stela Džekson, Elektrina baka. A vi ste Majls...?”
„Majls Vilijamson”, odgovorio je prelazeći moju prostranu dnevnu

sobu u nekoliko dugih koraka, i prihvatio Stelinu pruženu ruku.
„Čast mi je što sam se upoznao s vama, gospođo. Jednom sam vas
slušao kako govorite na Harvardu. Učinili ste neverovatne stvari i bili
ste mi inspiracija.”

Oh, bože, pomislila sam, izgleda kao da će zaplakati.
„E pa hvala, Majlse, ali uverena sam da znate da je to što radim
samo kap u okeanu.”
„Nije, više je od toga, gospođo. Vi ste glas onih koji ga nemaju, i
nije vaša briga ko će sve čuti.”
„To je tačno”, nasmejala se Stela. „U životu sam stekla isto toliko
neprijatelja koliko i prijatelja, ali čovek mora da govori da bi ga čuli,
zar ne?”
„Vi to svakako činite, i u svoje i u ime cele svoje generacije, želim
da iskoristim priliku da vam zahvalim za to što radite.”
„Elektra i ja smo upravo razgovarale o mojoj ideji za nju, zar ne,
Elektra?” Stela me je značajno pogledala.
„Aha, jesmo, ali nisam sigurna...”
„Ne želim da zadržavam vas mlade, ali zašto ne biste seli za tre-
nutak, Majlse? Bilo bi dobro čuti vaše mišljenje o mom predlogu.”
„Naravno.” Majls je prišao fotelji naspram Stele i seo, a ja sam
ostala da stojim, ruku skrštenih na grudima i streljajući baku
pogledom.
„Zar ne možemo da razgovaramo o tome neki drugi put?”
„Izvini, Elektra, ali Majls je tvoj prijatelj pa bi možda vredelo čuti i
njegovo mišljenje.”
Aha, kako da ne, pomislila sam. Odleteo bi na mesec kad bi to tražila od
njega.
Stajala sam tako dok je Stela ukratko izlagala svoj plan da govorim
na koncertu. Pripremila sam se na to da joj Majls oduševljeno
odobrava i da mene potom nagovara da pristanem.

627

„U redu”, rekao je kad je Stela završila. Onda se okrenuo ka meni
i pogledao me. „Mogu da shvatim zašto se dvoumiš, Elektra. Prošla
si kroz mnogo iskušenja u poslednje vreme, a tako nešto ogoliti svoju
dušu pred milionima ljudi zahteva pravu hrabrost. Treba ti vremena
da razmisliš o tome, zar ne?”

„Aha, da”, kazala sam ganuto.
„Kao što sam maločas rekla Elektri, nemamo mnogo vremena.
Moram da im javim do sutra kako bi je ubacili u program”, kazala je
Stela.
„Nemojte mi zameriti, ali mislim da je takav pritisak poslednje što
Elektri treba, gospođo. A sad vodim vašu unuku na večeru, pa ćemo
nas dvoje još razgovarati o tome.” Majls je ustao. „Jesi li spremna,
Elektra?”
„Aha.”
Onda mi je pružio ruku. Prišla sam mu i prihvatila je, a on ju je
čvrsto stisnuo. Onda se okrenuo ka Steli.
„Mnogo mi je drago što smo se upoznali i nadam se da ćemo
uskoro ponovo imati priliku da razgovaramo. Laku noć.”
I to rekavši, izveo me je iz stana.
Možda zbog naglog spuštanja lifta u prizemlje, osećala sam neko
neobično komešanje u stomaku, koje bi se moglo nazvati i ljubavlju.
Kad smo stigli u predvorje, u očima su mi bile suze koje nisam mogla
da objasnim.
„Zar nismo ispali nepristojni?”, upitala sam ga dok smo se i dalje
držali za ruke i on me vodio napolje, u toplu junsku noć.
„Oh, preživeće”, iscerio mi se pa pozvao taksi.
„Kuda idemo?”
„Na jedno specijalno mesto.” Pogledao me je iskosa. “I da si htela
ne bi se prikladnije obukla.”
Za vreme vožnje nismo mnogo govorili. Više se nismo držali za
ruke i bilo mi je žao zbog toga. Videla sam da se vozimo van centra,
prema Harlemu. Izašli smo ispred restorana u glavnoj ulici i ušli.
„Dobro došla u Savanu. Mislio sam da je vreme da se upoznaš sa
afričkom kuhinjom.”
Dok smo jeli izvrsnu ribu, nešto što se zove bokvica i kuskus,
izložila sam mu skraćenu verziju onoga što mi je Stela ispričala o
mojoj mami i njenoj strašnoj smrti.

628

„Auh, Elektra, sve je to zaista krupno. Sigurna si da možeš da se
izboriš?”

„Aha, jesam. Brinula sam se da ne mogu, ali, znaš, izgleda da sam
u duši izvršila veliko spremanje i raščistila sva sranja.”

„Zvuči kao da si krštena svetom vodom i počinješ iznova, kao
nova ličnost.”

„Aha, ako hoćeš, možeš i tako reći, ta religiozna metafora je vrlo
dobar opis. Očekivala sam da će me mnogo više uznemiriti priča o
mojoj mami naročito o njenom strašnom kraju ali kao što sam i rekla
Steli, ja je nikad nisam poznavala, pa me, u poređenju sa onim kako
sam se osećala posle Tatine smrti, nije ni blizu toliko jako pogodilo.
Zaključila sam da ne želim da idem na Hart Ajlend čitala sam o njemu
onlajn i čini mi se kao jadno mesto. Hoću reći, sahranili su
neidentifikovana tela u zajedničku grobnicu.” Zadrhtala sam.

„Slažem se, ali možda bi mogla da se dogovoriš sa Stelom da
nekako obeležite sećanje na nju.”

„Da, to je kul ideja, hoću. A razmišljala sam i o tome kako je
spermatozoid, odnosno moj biološki otac možda još uvek živ.”

„Da, mogao bi da bude, i možda ćeš jednog dana moći i da ga
nađeš ako to budeš želela. Analize DNKbrzo se razvijaju i siguran
sam da će napraviti neku banku podataka da ljudi mogu da nađu
svoje krvne srodnike. Ali zasad je to još nemoguće.”

„Da. Uzgred, hvala ti što si me onako izvukao iz stana.”
„Video sam da te baka pritiska, a to ti sada baš ne treba. Opasno je
moćna, zar ne? U punom pogonu kad nešto želi. Kladim se da je
upravo tako i postigla sve što je postigla. Ne pomeraju se planine
običnom pričom.”
„Šta misliš o toj ideji da milionima ljudi ispričam svoju priču?”
„Nije na meni da odlučim, Elektra.”
„Znam da nije, Majlse, ali moram pitati nekog za mišljenje, zar
ne?”
„Vidim zašto to želi od tebe: ti si već javna ličnost i ikona mladih
širom sveta. Iako je Stela u ovakvim stvarima milion puta iskusnija
od tebe, njen govor neće privući toliko pažnje kao nekoliko tvojih
reči.”
„Ali ja sam lice, nisam glas.”
„Da, ti si lice, i ako više voliš da tako i ostane, onda nemoj to da

629

radiš. Pitanje je, Elektra, da li to želiš?”
„Da... Ne... Oh, ne znam, Majlse”, uzdahnula sam. „Mislim, sinoć

sam ti rekla da razmišljam o nekim promenama. Posao modela mi
više nije dovoljan. I da, možda mi je to u genima, ali želim da budem
sila dobra i da pomažem klincima kao što je Vanesa. Ali velika je
razlika između davanja nekoliko intervjua o svratištu da probam da
se angažujem i prvog aktivističkog nastupa pred milionima ljudi.”

„Da, potpuno te shvatam.”
„Mislim, možda bih, da sam i dalje na nečemu, bila u stanju da
skupim hrabrosti i izađem na tu pozornicu, ali...”
„I ne pomišljaj na to, Elektra. Ne smeš rizikovati bilo šta što bi
ugrozilo tvoj oporavak.”
„Čak i ako to znači da bih prikupila milione dolara za svratište i za
možda još takvih svratišta širom Amerike?”, kazala sam i sumorno
mu se osmehnula.
„Priznajem da bi to bilo kul, ali ne bi bilo kul rizikovati svoje
mentalno zdravlje. Ako se ne osećaš spremnom za takav veliki
trenutak, onda se drži po strani i čekaj dok ne budeš.”
„Problem je u tome što ne podnosim da bilo šta čekam, a ako želim
da započnem tu kampanju što svakako želim zar ne bi bilo ludo odbiti
takvu priliku?”
„Ne bi, jer si najvažnija ti, i ono što možeš da budeš u budućnosti.
Stalno ti ponavljam da ne zaboraviš da si još mlada.”
„Pa, ako ništa drugo, mislim da sam našla gde ću kanalisati vatru
i strast koje nosim u sebi. Moram da ih iskoristim da pomognem
drugima, a ne da ih utapam u votki. Da svoj problem s
nekontrolisanim besom koristim kao pozitivnu silu promene, da se
ljutim u ime drugih.”
„Tačno tako. Izvini”, rekao je Majls i u očima sam mu videla suze.
„Sranje! Jesam li rekla nešto pogrešno?”
„Ne, upravo suprotno. Tako sam prokleto ponosan na tebe, samo
to.”
„Joj, Majlse, nemoj sad i mene da teraš da plačem.” Hladila sam se
rukom kad je našem stolu prišla mlada crna žena i stidljivo se
zagledala u mene. „Hej, zdravo”, nasmešila sam joj se, bilo mi je
drago što nam je skrenula pažnju.
„Zdravo, Elektra. Ja... Samo hoću da kažem da sa... pa, da sam

630

tvoja obožavatelika. Ono kao, crna si i uspešna i sve to, pa inspirišeš
mene i moje drugarice.”

„Hej, hvala, to mi mnogo znači.”
„I stvarno mi se sviđa tvoj novi afro. Možda ću i ja da probam da
se ošišam, jer ja i moje društvo ne možemo da priuštimo sebi talase i
sredstva za ispravljanje i sve to, znaš?”
„Aha, samo napred, dušo, to je najbolja odluka od svih koje sam
ikada donela.”
„Mogu li da se slikam s tobom?”
„Možeš, naravno. Dođi, sedi pored mene, a moj prijatelj će nas
fotografisati.”
Majls je poslušao, pa je devojka otišla od stola osmehujući se od
uha do uha.
„Joj, što je to bilo slatko”, kazala sam. „Možda bih mogla da
uradim seriju fotografija s mojom afro-frizurom, pa da podstaknem
klince da izbegavaju tiraniju frizera.”
„E pa, ako ti je ikada trebao dokaz da si uzor, Elektra, i da sve što
radiš vide i čuju mladi širom sveta, mislim da si ga sad dobila”, rekao
je Majls.
„Samo da ne kaže paparacima da nas je videla zajedno, inače ćeš
završiti u svim novinama.”
„Da, ne znam kako izlaziš s tim na kraj. Ja ne bih mogao.”
Ako budeš sa mnom, možda ćeš morati...
„Bilo kako bilo, hajde da razgovaramo o nečemu drugom, važi?”,
kazala sam naglo. „Imam nekih nedoumica o kojima sam htela da
razgovaram s tobom. Reč je o mojoj sekretarici, zanima me tvoje
mišljenje.”
Objasnila sam scenario o Merijem i Tomiju, a on me je pažljivo
slušao.
„Da, teško je”, složio se. „Ona ima svoju veru, a on je veteran iz
Avganistana...” Majls je zavrteo glavom. „Šta je to s ljudima? Izgleda
da se neprekidno zaljubljujemo u nekog ko nas stavlja u sve moguće
teške dileme.”
„Ali oni se vole. Žele da budu zajedno i moram da krajnje sebično
primetim da bih, ako se dogovore kako, imala savršen tim. Tomi je
sjajan momak, Majlse. A već znaš kako je Merijem divna. Mislim, ti se
razumeš u te verske stvari; kad bi, recimo, ti upoznao muslimanku ili

631

čak nevernicu, da li bi te to sprečilo da nastaviš tu vezu?”
„Tu postoje dva problema, Elektra. Jedan je činjenica da nigde u

Bibliji ne piše izričito da je ženama zabranjen brak s muškarcem druge
vere. U Merijeminoj religiji jeste zabranjen. Drugo, i za mene
najvažnije, jeste društveni i kulturni problem. Biti deo neke religije,
kakva god ona bila, obezbeđuje ti identitet i zajedništvo s drugima
koji veruju u ista moralna načela kao ti. A pošto svet moralnosti,
izgleda, svakoga dana sve više nestaje, to zajedništvo i to osećanje
identiteta postaju još važniji. Bar što se mene tiče. I tako, mislim da za
Merijem i sama pomisao da dovede nekoga spolja u svoj ’klub’
predstavlja isto tako krupan problem kao i činjenica da joj je tehnički
zabranjeno da se uda za njega. A onda imaš Tomija i njegovo teško
iskustvo u Avganistanu, da ne pominjem Kule bliznakinje i mržnju
koju su ostavile za sobom... Odgovor je da ne znam. To je teška
situacija. Čuj, što ne bih razgovarao s njim? Možda mogu da mu malo
bolje objasnim odakle Merijem potiče. Znam nešto o muslimanskoj
veri mislim, njene dobre strane, kojih ima mnogo. Možda bi trebalo
da ih bude svestan u ovom trenutku.”

„Hoćeš li, Majlse? To bi bilo divno. Hvala ti.”
Onda se na sto spustila neka čudna tišina, u kojoj su se zaista
osećali nelagodno. Majls je zurio u zid iza mene, pa sam seja igrala sa
svojom salvetom osetivši promenu atmosfere.
„Slušaj, Elektra. Možda ovo nije trenutak da razgovaramo o tome,
ali...” Videla sam da je progutao knedlu. „Ja sam... Pa, razgovarao sa
sa svojim pastorom u želji da me nešto posavetuje, i on mi je rekao da
slobodno kažem. I evo: možda si primetila da veoma uživam u tvome
društvu. I istina je da sam uprkos najboljim namerama da se to ne desi
razvio neka osećanja prema tebi. Kao što si, uveren sam, naučila na
rehabilitaciji, stvar je u tome da dva zavisnika obično nisu dobra
kombinacija za vezu. Ti si tek na samom početku oporavka, pa je onda
sve još opasnije. Uvek postoji rizik da povučemo jedno drugo i onda
ode sve u propast. Zatim, ti si međunarodna superzvezda, a ja sam
mali advokat koji zarađuje taman dovoljno da ne bude gladan u ovom
ludo skupom gradu u kojem živimo. Moram sad da budem iskren
prema tebi i da kažem kako nisam siguran da bih mogao da se nosim
sa životom slavne ličnosti kakav ti vodiš. Pa čak i kad bih ti rekao da
mi nije važno što zarađuješ milion puta više od mene, to možda i ne

632

bi bilo sasvim istina, jer je moguće da moj muški ego ne bi mogao da
se izbori s tim. A onda, tu je i činjenica da sada, kad sam sve to rekao,
možda i nisi zainteresovana za bilo kakav drugačiji odnos osim
platonskog, što bi onda ionako poništilo čitav ovaj moj govor.”

U tom trenutku nagnuo se ka meni kako nijedno načuljeno uho ne
bi moglo da nas čuje. Videla sam da očekuje odgovor.

„Dobro, hvala ti što si to podelio sa mnom, kako kažu Anonimni
alkoholičari. Da.” Klimnula sam glavom. „Shvatila sam sve što hoćeš
da kažeš.”

„I?”
„I šta? Majlse, hajde, Majlse, hoćeš da me nateraš da to kažem
glasno ili šta? Pa valjda je po mom ponašanju očigledno da sam
zainteresovana za tebe?”
„Pa, da, znam da sam ti drag, da nas je povezala pomoć Vanesi.”
„Da, sve to, ali i...” progutala sam knedlu „i više od toga.” „Dobro,
važi, nisam siguran da li sam srećan zbog toga ili sam se usrao od
straha.” Majls se zavalio na naslon stolice, sa izrazom olakšanja na
licu.
„Zar si stvarno ozbiljan kad kažeš da nisi znao? Da nisi znao šta
osećam prema tebi?”
„Aha, curo, to hoću da kažem”, osmehnuo se. „Pa pogledaj se!
Slavna si, bogata, ceo svet ti je pod nogama. Mogla bi da imaš bilo
koga, bila si sa svima...”
„Hej! Nisam bila sa svima”, usprotivila sam se ogorčeno.
„Mislio sam na megazvezde kao što je Mič Dugan, i na onog tipa
iz visokog društva, onog sa smešnim imenom...”
„Misliš Zed Ezu.”
„Da, na njega mislim. Oprostićeš mi što to kažem, ali on mi izgleda
kao totalna baraba.”
„Oh, i jeste, ali to je druga priča. I tačno je da nisam devica vestalka,
i ako želiš neku takvu, ne kucaj na moja vrata.”
„Ne sudim o tvom moralu, Elektra, slobodna si i možeš da radiš
šta hoćeš. Mada, kad bi bila sa mnom i varala me, to bi bio kraj među
nama.”
„Dobro, da znam.” Zakolutala sam očima. „Au, Majlse, zvučiš
totalno kao advokat kad tako nabrajaš moguće probleme naše
hipotetičke veze pre nego što smo je uopšte i počeli! Hoćeš možda i

633

da me odvučeš u onu tvoju crkvu i da me nateraš da se zakunem na
čestitost?”

„Da, bih, naravno. U nekom idealnom svetu”, iscerio se. „Bilo kako
bilo, u poređenju s tvojom pričom o Merijem i Tomiju, sve zbog čega
brinem izgleda mi sitno i beznačajno. Jednostavno rečeno, volim da
sam s tobom. Ulepšaš mi dan, ne mogu da sačekam da razgovaram s
tobom...”

„I ja isto”, kazala sam. Pa smo samo tako sedeli i smešili se jedno
drugome.

A onda je Majls pružio ruku preko stola i ja sam je prihvatila.
„Stvar je u tome što, uprkos svim mojim strepnjama, mislim da
smo jedno za drugo, Elektra. Zar ne?”
„Da”, odgovorila sam. „Znam da jesmo.”

634

53

U subotu ujutru probudila sam se ne znajući da li da dignem
roletne i raširim ruke da zagrlim ceo svet jer sam toliko srećna, ili da
pobegnem u kupatilo i ispovraćam utrobu. Izabrala sam ono prvo,
samo zato što je bilo mračno i trebalo je podići roletne da bih išta
videla. Zahvalila sam višim silama što su mi podarile Majlsa, a onda
osetila kako mi se želudac prevrće pri pomisli na ono na šta sam
pristala kasnije toga dana. Ruke su mi drhtale kad sam uzela govor,
koji su mi on i Stela pomogli da napišem prethodnog dana. S listom
papira pred sobom, sklopila sam oči i pokušala da ga izgovorim
napamet, ali glas mi je bio pištav.

„Sranje, sranje, sranje!” Navukla sam pokrivač preko glave i ostala
tako da ležim, razmatrajući mogućnost da zatražim od Merijem da mi
rezerviše avionsku kartu za bilo gde daleko od Njujorka. U čitavom
svom životu nisam se tako plašila kao sad.

Ustala sam, a u stomaku mi se komešalo i srce mi je lupalo, pa sam
pošla u potragu za kafom. U kuhinji je stajala Lizi, bez šminke na
izobličenom licu.

„Dobro jutro, Elektra. Jesi li dobro spavala?”
„Nisam. Sledeće pitanje?”, odgovorila sam izvlačeći bokal s kafom
s postolja aparata i sipajući kafu u šolju.
„Bićeš sjajna, stvarno, kad ti kažem.”
„Lizi, uopšte nisam sjajno, a i volela bih da nisam pristala na to.
Verovatno ću samo pobeći, prestravljena, s pozornice, ako uopšte i
uspem da nateram noge da na nju izađem, i...” Onda sam glasno
opsovala i lupila rukom po stolu. „Kako sam uopšte mogla da
dozvolim sebi da me nagovore na ovo?”, zaječala sam.
„Tako što potajno, ispod sveg tog razumljivog straha, zapravo
želiš to da uradiš. Za tvoju majku, za tvoju baku, i za sve one klince
napolju kojima si potrebna da govoriš u njihovo ime”, odgovorila je
Lizi mudro.
„Ako uopšte budem mogla da govorim... Pokušala sam da
izrecitujem govor i jedva sam imala glasa. Sranje, Lizi, šta sam to
uradila?” Sela sam za sto i spustila čelo na ruke.
„Draga Elektra, svi ćemo biti uz tebe i znam da možeš. Zašto sad

635

ne bi izašla na trčanje i razbistrila glavu dok ja ne spremim doručak?”
„Zato što: pod A, svi mi stalno zabranjujete trčanje po parku otkad

su me napali, i pod B, ispovraćaću svaki doručak koji mi budeš
ponudila.”

„Obuci se, Elektra, i pođi dole. Neko te čeka u predvorju. Neko ko
će te čuvati, u redu?”

„Stvarno? Ko?”
„Pođi pa ćeš videti. Hajde sad”, kazala je svojim najboljim
materinskim glasom.
Tako sam i učinila, nagađajući ko bi me to mogao čekati dole.
Možda Majls... Mada je on rekao, pošto me je prethodne noći poljubio
za laku noć (bio je to divan i dug poljubac), da će sa Stelom doći po
mene u tri po podne.
U predvorju nije bilo nikog pa sam istrčala napolje i umalo nisam
dobila srčani udar kad me je neko kucnuo po ramenu. Očigledno sam
još imala posledice napada u parku.
„Zdravo, Elektra. Au, izvini što sam te uplašio.”
„Tomi! Otkud ti ovde?”
„Pa, ponudila si mi posao telohranitelja, pa sam mislio da je bolje
da počnem s probnim radom, da vidiš da li odgovaram.”
„Ali...”
„Hej, znaš da je pred tobom naporan dan, hajde onda da trčimo,
važi?”
„Važi.”
I tako smo krenuli, Tomi je lako držao korak sa mnom. Ispričao mi
je kako je Majls kontaktirao s njim i kako su se našli na kafi. I kako mu
je Majls objasnio da je Kuran zapravo divna knjiga, puna mudrosti i
lepote, ali da će, kao i sa svim verskim i političkim organizacijama,
uvek biti ekstremista koji vade reči iz konteksta i izokreću ih kako
njima odgovara. I da neće biti smak sveta ako pređe u Merijeminu
veru, u slučaju da njihova veza uznapreduje.
„Mislim, još razmišljam o svemu tome”, rekao je, „trudim se da
razbistrim glavu, a i kupio sam tu knjigu i Majls je u pravu, divna je.
Samo toliko je dugačka, a ja nisam neki vajni čitalac, pa se može desiti
da je čitam do sudnjeg dana”, nasmejao se. Bilo je lepo čuti ga kako se
smeje.
A onda mi je ispričao kako je pozvao Merijem i kako su se sastali

636

(posle njegovog dugog ubeđivanja).
„Pa sam joj jednostavno rekao da znam zašto je raskinula i da, ako

dođe dotle da planiramo brak” pa je pocrveneo i rekao mi da će ona
ostati nevina dok se ne uda „razmišljam o tome da promenim veru.
Zato ćemo odsad polako, znaš. Da vidimo kako ide. A ako ti i dalje
ozbiljno misliš da mi ponudiš posao telohranitelja, Merijem i ja ćemo
često biti zajedno. To će, mislim, biti dobra proba.”

„Istina, i bolje bi vam bilo da se slažete jer ne trpim 'porodične’
probleme u svom timu”, kazala sam i u sebi se radovala.

„Kunem ti se, Elektra, da će svaki problem koji iskrsne između
Merijem i mene biti rešen privatno i ne u radno vreme.”

„A šta Merijem misli o tome?”
„Mislim da je srećna. Hoću reći, najpre moramo da krenemo, ali
znaš šta? Složili smo se da, kao što si već rekla, sutra možemo biti
mrtvi i da nema svrhe gledati u budućnost, a sada biti nesrećan. S
vremenom će doći i trenutak da me upozna sa svojom porodicom
uh!”, prodahtao je. „Te večeri ću bogme poželeti da popijem nešto pre
nego što ih upoznam, znaš.”
„Oh, Tomi, znam, i te kako znam”, kazala sam i stomak mi se
zgrčio na pomisao šta će biti te večeri. „Bilo kako bilo, mnogo mi je
drago zbog tebe. Šta misliš da, za početak, sklopimo ugovor na tri
meseca? Poslaću ti detalje preko mog finansijskog menadžera i
stavićemo te na platni spisak.”
„To zvuči fantastično! Ozbiljno, Elektra, nemam reči da ti
zahvalim, i tebi i Majlsu. Spasili ste mi život. Pre nekoliko dana bio
sam na ivici, a sad... pa, osećam se kao da ipak možda imam neku
budućnost”, rekao je Tomi kad smo istrčali iz parka i čekali da
pređemo ulicu do moje zgrade.
„Presrećna sam što odsad svakog dana imam društvo za trčanje.
To mi vreme zaista treba.”
„Nema problema. Vidimo se.”
„Molim?”, upitala sam ga kad smo stali pred ulazom u zgradu.
„Hajde gore sa mnom, Tomi. Prvo, treba ti tuš, a drugo, moram i
zvanično da predstavim najnovijeg člana svog tima mojoj prijateljici
Lizi.”
„Sigurna si, Elektra?”
„Naravno. A i nikad se ne zna, možda neko vreba u liftu, trebaš mi

637

da me zaštitiš”, iscerila sam se, a on je ponosno zakoračio kroz vrata
pored mene.

„Kakav zlatan momak”, rekla je Lizi pošto sam je upoznala s
Tomijem, i on otišao u gostinsko kupatilo da se istušira.

„Znam, sjajan je, i mnogo sam srećna zbog njega i Merijem. Ali
moram da preduzmem nešto u vezi s njegovom garderobom; mislim,
ako večeras pođe sa mnom kao moje obezbeđenje, treba mu neko
odelo, zar ne?”

„Da, pretpostavljam da mu treba.”
„Dakle, Lizi, imaš li nešto protiv da ga povedeš u kupovinu
umesto mene? Nosi istu tu duksericu otkad se prvi put pojavio pred
zgradom, pre nekoliko meseci. Reci mu da je to zbog posla i doteraj
ga kod Saksa ili tako negde, hoćeš? Treba nam puno garderobe i
pošteno šišanje.”
„Važi, šefice, rado ću pomoći”, salutirala mi je, i ja sam znala da je
to istina. Provesti pre podne na Petoj aveniji, u kupovini s Tomom, za
Lizi je nešto najbliže ideji raja. A osim toga, samo sam htela trebalo mi
je malo vremena za sebe.

Pošto sam se istuširala, pa prošla kroz težak proces odlučivanja šta
ću obući te večeri želela sam da izgledam poslovno ali i da ličim na
sebe, pa sam na kraju odabrala narandžaste zvoncare i svilenu bluzu,
koje sam nosila na večeri s Majlsom izašla sam na terasu da malo
posedim u tišini.

Toliko se toga dogodilo od one strašne noći kad je Tomi hodao sa
mnom po sobi i trudio se da mi spase život i budućnost da je to bilo
teško i pojmiti. Osećala sam se gotovo kao da sam godinama bila na
nekoj pauzi u kojoj su mi piće i droga zamagljivali dan za danom.
Pomislila sam kako gotovo nisam više ni bila ljudsko biće nego samo
nekakva kopija. I premda je napor oporavka u nekim trenucima bio
nepodnošljiv, nekako sam uspela, uz pomoć ljudi koji me vole da,
vole. I evo me sad, sedim na drugoj strani, uvek svesna da me život
može baciti nazad, ali s dovoljno samopouzdanja da znam kako bih
bila u stanju da prikupim snagu i borim se.

638

„Ponosim se tobom, Elektra”, kazala sam samoj sebi iznenada.
„Aha, ponosim se.”

A onda sam ustala, prišla ivici terase i pogledala u nebo.
„A nadam se, mama i Tata, da se i vi, gde god da ste, ponosite
mnome.”

„Oh, bože moj! Sranje, sranje, sranje!”, promrmljala sam jedva
čujno kad sam čula urlanje gomile na samo nekoliko metara od mene.
I ranije sam bivala na koncertima u Medison skver gardenu sedela
sam u VIP loži kad je Mič nastupao, čak sam bila i iza pozornice ali
nikad nije izgledalo kao da ceo Njujork lupa nogama i viče i kliče
preda mnom. On (da, Mič) je bio na pozornici, sa svojim bendom.

Nije nikakvo čudo što rok zvezde moraju da se drogiraju, pomislila
sam moje nedrogirano srce tuklo je otprilike milion puta u sekundi.

„Hej, vidi koga sam upravo našao”, rekao je Majls kucnuvši me po
ramenu, pa sam se povukla dublje iza pozornice.

Okrenula sam se i ugledala Vanesu kako stoji, s mojom Barberi
bejzbol kapom na glavi, sa Ajdom pored sebe.

„O, bože! Nisam znala da ti je dozvoljeno da izlaziš”, kazala sam
i prišla joj da je zagrlim.

„Pa noćas je posebno veče, zar ne?”, kazala je Ajda. „Mislili smo
da bi volela da Vanesa bude ovde.”

„Kako si?”, upitala sam je, primećujući da njena lepa koža više
nema onu žućkastu boju testa i da su joj oči budne i sijaju, kao dve
široko razmaknute tacne dok je gledala na pozornicu.

„Bokte, ’Lektra, ja ko da sam u Kanzasu! Evo sad sam videla
četvorcu mojih omiljenih repera odande.”

„Nisi u Kanzasu, ovde si, pored mene, Vanesa, i srećna sam zbog
toga”, rekla sam pa podigla pogled ka Majlsu i nasmešila mu se.
„Stela?”, viknula sam baki da nadjačam galamu gomile. „Dođi da
upoznaš moju prijateljicu Vanesu. Ona je i započela sve ovo, zar ne,
Majlse?”

„Tako je, jeste”, on je klimnuo glavom.
Stela se okrenula od čoveka s tablom u ruci, koji je organizovao

639

raspored, i prišla nam. Izgledala je elegantno i sabrano u crnom
kompletu, pantalonama i sakou, s veselom ešarpom oko vrata, njenim
zaštitnim znakom. Čak i u njenim godinama bila je zaista najlepša
žena, pa sam pomislila da imam sreće što sam nasledila njene gene.

„Zdravo, Vanesa, mnogo sam slušala o tebi. Kako si?”
Zbog Stelinog prirodnog autoriteta, Vanesi se malo vezao jezik, ali
uspela je da izgovori nekoliko reči.
„Dakle, sve što se večeras ovde dešava namenjeno je tebi i svima
poput tebe”, kazala je Stela.
„Tri minuta!”, doviknuo je Steli onaj momak s tablom dok su Mič
i njegov bend izvodili njegovu najpoznatiju pesmu, pa je gomila
počela da lupa nogama i kliče tako jako da se činilo da se zemlja ispod
nas trese.
„Dobro si?”, upitao je Majls pokazavši rok zvezdu na pozornici.
„Znaš šta? Baš sam dobro”, odgovorila sam mu.
„U redu, jer ne želim nikakvog rivala svojoj ljubavi, znaš?”
„Znam”, rekla sam, a on me je zagrlio oko ramena i privukao k
sebi. Obožavam to što je viši od mene, pa se osećam zaštićeno kao neka
devojčica.
„Dva minuta!”, viknuo je Steli čovek s tablom, a gomila je iz sve
snage urlala i tražila još.
„Kako si, Elektra?”, kazala je Merijem, koja se pojavila iza Tomija
(elegantnog i zgodnog u novom odelu i s novom frizurom) s moje
druge strane.
„Usrala sam se od straha, kao što se može i očekivati. Samo želim
da završim s tim kad sam već ovde.”
„Možeš ti to, Elektra, znam da možeš. I svi smo ovde uz tebe.” „Da,
jesmo”, dodala je Lizi.
Dok je Mič izlazio s pozornice i koračao ka meni, a ja stajala s
Majlsovom rukom oko ramena, zaštićena malom porodicom bes-
kućnika i lutalica koje sam okupila, zaista sam osećala da jesu moji.
„O, ćao, Elektra”, rekao je Mič pa zastao tačno ispred nas i uzeo
od pomoćnika peškir da izbriše znoj koji mu je curio niz lice. „Kako
si?”
„Odlično, Miče. A ti?”
„Aha, super. Pa, drago mi je što smo se videli”, rekao je i dobro
pogledao zgodnog muškarca koji me je grlio i bio mnogo viši od

640

njegove male, oznojene prilike. „Vidimo se.”
„Naravno”, kazala sam, i on je prošao, a ja sam u sebi likovala.
„U redu, Stela, trideset sekundi pa si ti na redu.”
Stela se okrenula ka meni. „Dakle, ja ću održati svoj govor i preći

na to kako sam nedavno našla svoju davno izgubljenu unuku, a onda
ti izlaziš na scenu...”

„I nastaje eksplozija”, rekao je čovek s tablom iza nje. “U redu,
deset sekundi.”

„Srećno”, nasmešila mi se Stela. „Ponosim se tobom, Elektra.”
„Hajde!”, rekao je organizator.
Stelu su lepo pozdravili iako je gomila još skandirala Miču. A
onda, kad je počela da govori, u publici je bila takva tišina da se mogla
čuti igla kad padne. Mada ja nisam čula njene reči jer mi se mozak
pretvorio u kašu i svaka celija u telu me je navodila da se okrenem i
pobegnem.
„Ne mogu, jednostavno, ne mogu..kazala sam Majlsu na uho.
„Da, možeš, Elektra. Zato što tvoja mama i Tata Solt, da ne
pominjem Boga, svi gledaju odozgo na tebe. Doveli su te do ovog
trenutka zato što veruju u tebe i u ono što možeš da postaneš. A sad
izlazi tamo i neka se ponose tobom.”
„U redu, u redu.”
„Trideset sekundi, Elektra.”
Moja mala klika okupila se oko mene, svi su šaptali reči
ohrabrenja.
„Deset sekundi. Najavljuje te...”
„Sranje!”, šapnula sam
„U redu, Elektra, hajde!”
„Volim te”, prošaptao mi je Majls na uho, a onda me, veoma nežno,
gurnuo napred i ja sam izašla na scenu.

641

Maja

Atlantida, enevsko jezero

Jun, 2008.

642

54

„Mon Dieu! Ma! Klaudija! Ali!”, vrisnula sam i istrčala u predvorje.
„Dođite brzo! Elektra je na televiziji!”

Uzela sam daljinski upravljač i pritisnula dugme za snimanje, da
bar možemo ponovo da gledamo ako ne stignu na vreme. A onda sam
stajala, fascinirana i zadivljena, dok je moja mala sestra izlazila na
pozornicu da se pridruži ženi koja joj je po svemu sudeći baka.

Iz publike se prolomilo klicanje iznenađenja. Niko nije bio više
iznenađen od mene.

„Šta je?”, rekla je Klaudija kad su ona i Ma uleteie.
„Gledajte! To je Elektra”, kazala sam kad su nam se priključili i Ali
i Ber.
„O, bože!”, kazala je Ali. „Je l’ ovo onaj koncert za Afriku?”
„Da, ćuti sad, da je čujemo.”
Sve smo gledale kako elegantna starija žena ljubi Elektru u obraz,
a onda se povlači s podijuma da bi na njega stupila Elektra. Možda
zato što sam tako dobro poznavala svoju sestru, pročitala sam joj
strah u očima dok je kamera zumirala njeno lice.
„Dobro veče, dame i gospodo, deco i svi koji nas gledate širom
sveta”, kazala je tihim, gotovo nečujnim glasom.
„Glasnije, Elektra!”, rekla je Ali.
„Kao što je moja baka upravo kazala, ovde sam zato što sam tek
nedavno saznala za svoje afričko poreklo. Većina vas me zna samo
kao lice; štaviše, najverovatnije me nikad niste čuli da otvaram usta.
A nisam ni sigurna da sam vična tome, ali svejedno moram da
pokušam. “
Publika se ustalasala od ohrabrujućeg smeha, i videla sam da se
Elektra malo opustila.
„Želim da vam ispričam o teškom putovanju koje sam nedavno
doživela. Večeras ste čuli mnogo o drogi i o posledicama koje ima na
ljude u Africi, ali te posledice se ne osećaju samo tamo, one su svuda.
I... zavisnost se i meni dogodila. Samo zahvaljujući ljudima koji me
vole, ali isto tako važno, i finansijama koje sam imala na raspolaganju,
danas stojim ovde pred vama.”
Iz publike se prolomila eksplozija klicanja, a ja sam zgrabila Ma za

643

ruku i videla joj suze u očima.
„Želim da svaka mlada osoba koja se suočava sa zavisnošću dobije

pomoć kakvu sam ja dobila. Mi, vi ste sledeća generacija, oni koji će
jednoga dana preuzeti uzde i voditi naše države u budućnost. Ne
možemo to učiniti ako se, kao što sam rekla, vlade zemalja sveta ne
okupe i ne oforme politiku netolerancije prema narko-kartelima koji
hrane našu decu drogom. I drugo, moramo se postarati da svako dete
koje postane žrtva zavisnosti ima na raspolaganju sredstva podrške
koja su mu potrebna.”

Odjeknula je druga eksplozija aplauza. Osetila sam kako mi se srce
nadima od ponosa jer je moja mala sestra tako hrabra i što je to učinila
večeras.

„To što ja sad ovde stojim sama neće rešiti problem. Potrebno je da
deluje svako od nas pojedinačno, u svakom malom i velikom gradu
širom sveta. U Africi je zavisnost poznati uzrok širenja side i drugih
bolesti, tako što se koristi ista igla, i to mora prestati. Ovde, na ulicama
Menhetna, ima nekoliko mesta za decu kao što je Vanesa, moja
prijateljica koju sam upoznala u centru za rehabilitaciju, gde mogu da
dođu i potraže pomoć. I zato večeras započinjem kampanju da
otvorimo svratišta širom naše zemlje, mesta gde klinci mogu da
potraže pomoć i savet kad osete da više nemaju kome da se obrate. I
vlade sveta moraju da uzmu učešća u tome, tako što će obezbediti
podršku deci svih društvenih staleža, da im pomognu da se oporave.
Nedavno sam saznala da je moja majka umrla sama u nekoj jazbini
kreka u Harlemu...”

U tom trenutku Elektri je glas napukao i njena baka je prišla da
stane uz nju i obgrlila ju je rukom oko ramena. „Strašno je,
ponižavajuće i usamljeno okončati tako život, i moja je misija da se
postaram da nijedna mlada žena ne mora tako da pati. Molim vas,
lobirajte kod svojih vlada i zahtevajte akciju, zavucite ruku u džepove
i donirajte za projekat Svratiste Roza Džekson to je, uzgred, bila moja
marna”, dodala je Elektra i ponovo su odjeknuli aplauz i klicanje.
„Zato što možemo okončati ovu sve veću humanitarnu krizu samo
ako zajedno ustanemo protiv nje. Hvala vam.”

Ali, Klaudija, Ma i ja stajale smo i suze su nam slobodno tekle niz
obraze. Toliko smo bile ophrvane i ponosne i tužne u isto vreme da
nijedna od nas nije imala šta da kaže. Gledale smo kako se publika

644

diže na noge i kliče mojoj neverovatnoj maloj sestri koja je ispričala
svoju priču celom svetu. Njena baka ju je privila u zagrljaj. Učinilo mi
se da sam videla da joj je rekla: „Volim te”, pa sam i ja to rekla zajedno
s njom.

A onda se s kraja pozornice pojavila jedna prilika i pošla ka Elektri
i njenoj baki.

Nastala je prava ludnica od vriske i klicanja kad je taj čovek zagrlio
Elektru i rukovao se sa Stelom.

„Je l’ to senator Obama?”, kazala je Ali. „Svi misle da on ima velike
šanse da postane sledeći predsednik Amerike. “

„Ima”, potvrdila je Ma.
Gledale smo kako nastavlja da razgovara sa Elektrom i njenom
bakom bez mikrofona, a onda su se njih dve sklonile u stranu da puste
njega da govori.
„Hvala vam”, rekao je. „Ali najviše hvala Elektri, koja je tako
hrabro izašla pred ceo svet i ispričala svoju priču.Ponavljam i
podržavam sve što vam je rekla, i molim vas da velikodušno
doprinesete njenom cilju.”
Tu smo prestale da slušamo i sve smo sele na najbliži kauč i fotelje,
iscrpljene.
Klaudija nam je razborito svima dodala kutiju s papirnim
maramicama pa smo jako izduvale noseve, sve izuzev Bera, koji nije
znao šta se događa pa je srećno gugutao.
„Dakle”, kazala je Ali pošto je spustila Bera na pod između svojih
nogu i dala mu igračku, a on je odmah stavio u usta. „Ovo je bilo
neverovatno. Mislim da je naša mala sestra upravo započela novu
karijeru kao aktivistkinja.”
„Kad bi samo vaš otac bio ovde da to vidi, mnogo bi se ponosio”,
kazala je Ma, koja je još uvek bila u suzama. Sedela je pored mene na
sofi pa sam je uzela za ruku i stisnula je.
„Našla je svoj glas”, prošaptala sam, “i mnogo se ponosim njome.”
Sve u sobi su ćuteći zaklimale glavom u znak da se slažu.
„Mislim da treba da joj ostavimo poruku, zar ne?”, kazala je Ali.
„Da joj kažemo kako je bila neverovatna.”
„Dobra ideja”, rekla je Ma pa ustala da donese iz kuhinje kućni
telefon.
„Zar nije ono bio njen bivši dečko, onaj što je nastupao pre no što

645

je ona izašla?”, pitala je Ali.
„Jeste, bio je”, odgovorila sam. „Mnogo mi je drago što će Elektra

uskoro biti s nama ovde, u Atlantidi, pa ćemo moći da joj kažemo
koliko smo ponosne. Kakav obrt”, kazala sam setivši se onoga kad
sam je poslednji put videla u Riju i kad je bila potpuno bez kontrole.
„I potpuno je u pravu što lobira za više pomoći od vlada zemalja”,
kazala sam potreseno. „Vidim probleme s drogom na svakom uglu u
Riju.”

Ma je donela telefon pa smo našle Elektrin broj u mom mobilnom
i pozvale je. Sve smo kazale ponešto u poruci, a onda je Ali zevnula.

„Mislim da je vreme za krevet. Iznemogla sam iako Ber nije.”
„Samo ti idi gore, Ali. Ja imam džet-leg pa ću rado ostati još malo
budna s njim, i doneću ga kasnije.”
„Hvala ti, Majo”, odvratila je ona, pa ga je podigla i pružila mi ga.
Tek sam, nekoliko sati pre toga, bila stigla iz Rija u Atlantidu, pa
sam odlučila da dobro iskoristim povratak u Evropu posle gotovo
godinu dana, i da provodim vreme s Ma, s Klaudijom, Ali i malim
sestrićem. Florijano i Angelina će stići neposredno pre no što krenemo
na plovidbu ka grčkim ostrvima, da položimo venac u more za Tatu.
Bio je to prvi put da smo razdvojeni duže od nekoliko noći, i veoma
je čudno osećanje.
Baš u tom trenutku zazvonilo je na vratima i sve četiri smo se trgle.
„Ko to može biti u ovo doba noći, za ime sveta?”, nervozno je
upitala Ma. “Kristijan nije odvezao čamac večeras, zar ne?”, upitala je
Klaudiju.
„Mislim da nije, ne, ali mogu da proverim.”
„A onda je zazvonio kućni telefon koji je Ma držala u ruci, pa smo
sve ponovo poskočile.
„Allo?”, javila se ona na francuskom. „Ah, bien.”41 Prekinula je
vezu i pošla ka ulaznim vratima.
„Ko je to?”, upitala je Ali sumnjičavo.
„Georg Hofman.”
Ali i ja smo podigle obrve dok je Ma u predvorju otključavala vrata
da ga pusti unutra.
„Izvinite što sam vas iznenadio”, rekao je Tatin prosedi, elegantni

41 Fr.: Ah, dobro. (Prim. prev.)

646

advokat kad je ušao u dnevnu sobu. „Pozvao bih vas prethodno, ali
mislio sam da je najbolje da što pre lično dođem.”

„Šta je bilo, Georg?”, upitala sam. „Da li se nešto dogodilo?”
„Da, jeste, ali ne uzbuđujte se, molim vas. U pitanju su, pa...
prilično neverovatne vesti, i upravo zato sam hteo da razgovaram s
vama što je pre moguće. Mogu li da sednem?”
„Naravno.” Ma je pokazala ka fotelji i Georg je seo, a onda izvadio
kovertu iz džepa sakoa.
„Primio sam ovaj imejl pre oko sat vremena kod kuće. Ali, Majo,
mislim da bi trebalo da ga pročitate.”
„Ima li to neke veze s Tatom? Da se nije nešto desilo nekoj od naših
sestara?”, upitala je Ali gledajući u pismo kao da sadrži dinamit koji
bi na dodir mogao da eksplodira.
„Ne, ne. Molim vas, verujte mi, nije ništa loše.”
„Onda nam samo recite”, zatražila je Ali.
„Vi to, devojke, ne znate, ali vaš otac i ja smo mnogo, mnogo
godina vodili potragu svuda po svetu. I upadali u bezbroj zečjih rupa
i ćorsokaka. A onda, prošle godine, neposredno pre no što je vaš otac
umro, dobio je neke nove informacije i prosledio ih meni. I konačno,
večeras, dobio sam vesti za koje mislim da su tačne.”
„O čemu?”, upitala je Ali u ime svih nas.
„Pa, morate pročitati imejl, ali imam razloga da verujem da smo,
posle toliko vremena, možda našli vašu sedmu sestru.

647

Beleška autorke

Oduvek sam znala da će pisanje Elektrine priče predstavljati
najveći izazov u mojoj spisateljskoj karijeri. Pored priče o njenim
precima, koja se odvija sredinom dvadesetog veka u značajnom
trenutku promena za Afroamerikance i sama Elektra je definitivno
najkompleksnija i najteža ličnost od svih sestara. A i zato što su moji
zapleti pisani intuitivno znam samo gde mi priča počinje i gde se
završava obrti i preokreti Sunčeve sestre bili su šokantni i
prosvetljujući i za mene kao i za Elektru. Nikad se nisam toliko
unosila niti bila dirnuta kao što sam bila dirnuta hrabrošću,
humanošću i čistom rešenošću tih neverovatnih ljudi, kako u
prošlosti tako i u sadašnjosti, koje sam susretala dok sam pisala ovu
knjigu.

Važno je zapamtiti da je Sunčeva sestra delo biografske fikcije,
potkrepljene stvarnim i istorijskim istraživanjem; mnogi likovi koji se
pojavljuju u priči stvarni su, ali neki nisu. Stoga, informacije i pomoć
koje su mi velikodušno pružene takođe su i moja interpretacija
činjenica, plus moja mašta, i zato su sve eventualne greške samo moje.

Za to što sam obezbedila što je moguće verodostojnije činjenice o
svemu s čim se suočavaju Elektra i njeni preci u ovoj priči, moram da
zahvalim mnogim ljudima. Prvo, kao i uvek, mom neverovatnom
malom timu: Oliviji Rajli, koja tako dobro drži tvrđavu u svojim
rukama, i koja osim toga u slobodno vreme upravlja našim sajtom o
Sedam sestara, čiji prihod od prodaje ide dobrotvornoj organizaciji
Meri Mils. Eli Mičeler, mojoj upornoj, strastvenoj urednici i pomoćnici
u istraživanju, koja je sjajna kad treba raditi pod pritiskom (kog uvek
ima mnogo), i Suzan Mos, mojoj najboljoj prijateljici i ramenu za
plakanje u trenucima krize (kojih takođe ima mnogo!), koja sređuje
moje diktate i pedantno uočava i najsitnije greške. Džeklin Heslop,
koja je jednostavno moje desna i moja leva ruka, Lijen Godsol i
Džesiki Kirton, koje su stigle da olakšaju haotični put mog života
otkad su se u njemu pojavile Sedam sestara.

U Keniji: Bi i Ijanu Tompsonu, Krisu i Fi Mening, Donu Tarneru,
Džeki Ejton, Karo Vajt i Ričardu Likiju, koji su mi svi velikodušno
posvetili svoje vreme i pričali mi povesti o životu u Keniji u eri Srečne

648

doline i nakon nje. Naročito mi je značio tradicionalni čaj s Kolinom
Denversom i njegovom suprugom Marijom u ozloglašenom klubu
Mutijaga, koji kao vremenska kapsula stoji na rubu Najrobija.
Rodžersu Mulvi, našem neuništivom vozaču i izvoru znanja o
domorocima u Keniji, koji nas je vodio u zabačene predele po
zemljanim putevima koji skoro i ne postoje, u potrazi za nekadašnjom
Srećnom dolinom, i obreo se nasred jezera Najvaša, u malenom
plastičnom čamcu okruženom nilskim konjima, a da se nijednom nije
preznojio.

U Njujorku: najveću zahvalnost dugujem Trejsi Olbah Dugan (i
njenom divnom mužu Hariju). Dok sam pisala ovu knjigu, postala je
moja nezvanična pomoćnica u istraživanju za sve u vezi sa
Amerikom, i ne mogu joj dovoljno zahvaliti za pruženu pomoć. Doris
Lango-Lik u Centru Šomburg, čiji su tura i uvid u prošlost Harlema
bili neprocenjivi, Alenu Haselu i velečasnom Alfredu Karsonu u
Crkvi Majke Siona Američke metodističke episkopije, čija je nedeljna
služba bila vrhunac čitavih mojih šestomesečnih istraživanja. Karlosu
Dekampsu, našem fantastičnom vozaču po Menhetnu, koji mi je
pružio pravo bogatstvo lokalnih informacija, iako su ga zaustavljali
policajci i premda je dobio kaznu jer smo po Harlemu mileli uz
pločnik kako bih mogla da vidim sve što je trebalo da vidim.
Zahvalna sam i za pomoć koju sam dobila preko Dženi Lavel, koja mi
je detaljno objasnila kakav je put Elektra morala da pređe do
oporavka u rehabilitacionom centru. Adoniki i Kertisu Votkinsu, koji
su mi obezbedili mnogo važnih uvida ne samo u afroameričku
kulturu već isto tako u bolne i varljive izazove s kojima se suočavaju
mladi zavisnici kad krše zakon da bi imali da plate fiks. Takođe, iz
dubine duše, zahvaljujem roditeljima koji su zbog zavisnosti izgubili
svoju dragocenu decu i bili spremni da sa mnom podele svoje priče,
u nadi da će to možda pomoći onima koji se suočavaju sa sličnim
okolnostima.

Kao i uvek, hvala mojim brojnim fantastičnim izdavačima širom
sveta, koji su ispoljili neverovatnu podršku kad sam im izložila svoju
ludu ideju pre šest godina. Teško je poverovati da se bližimo kraju
takvog ogromnog projekta...

Hvala Džuliji Brem, Stefanu Ketalu i Megs Dinin i „momcima”,
Miku Neišu i Domu Feihiju, zatim Melisi Rouz, Lusi Foli, Trejsi Ris,

649

Pem Norfok, Šonu Geskoinu, Sari Halsted, Trejsi Blekvel, Kejt
Pikering, Džejmsu Paskalu, Benu Brinsdenu, Dženet Edmonds i
Valeri Penington, Asifu Čodriju i njegovoj kćeri Merijem (čije su mi
ime dozvolili da pozajmim za junakinju u priči), koji su me na razne
načine stoički podržavali protekle godine. Hvala Džezu Trevetanu,
Klaudiji Najdžel, Analizi Lotini, Antoniju Frankiniju, Alesandru
Torenteliju, Knutu Gervelu, Pipu Halenu, Fernandu Merkadanteu i
Serđu Pineiru izdavačima i, što je danas mnogo važnije, prijateljima.
Oh! I posebno hvala Sanderu Knolu jer je nekako uspeo da ubedi celu
Holandiju da čita serijal o Sedam sestara!

Hvala mojoj porodici: Stivenu, mome mužu, agentu i osloncu
čvrstom kao stena (uskoro ćemo proslaviti dvadeset godina života,
rada, borbe i smeha zajedno!), Hariju, Izabeli, Leonori i Kitu: ovoga
puta nemam reči kojima bih izrazila ljubav i podršku koju su mi
pružali protekle godine. Ništa od ovoga ne bi mi ništa značilo da nije
svih vas.

I konačno, hvala vama, mojim čitaocima. Iako ću nastaviti da samoj
sebi pričam priče koje niko drugi ne želi da čuje, činjenica da vi to
zaista želite zadivljujuća je, i zato se osećam kao deo „društva”. Svi
zajedno idemo na putovanja smejem se, plačem (mnogo!) i frustriraju
me likovi baš kao i vas, kad čine strašne greške. I zato, hvala vam što
mi pravite društvo u dugim noćima dok pišem, a isto tako i za vašu
podršku i ogromnu darežljivost prema našoj dobrotvornoj
organizaciji Meri Mils: prodajni sajt Sedam sestara prikupiće ove
godine dovoljno novca da bude pokrovitelj dvema afričkim školama,
da obezbedi podnevni obrok za svako dete, što će dodatno podsticati
kako učenike tako i njihove roditelje da ih šalju u školu.

Elektrina priča me je ostavila poniznu i užasnutu, jer sam se obrela
pred problemima za koje sam znala da postoje, ali su se nalazili na
bezbednim rubovima mog života. Kao romanopisac, svesna sam da,
kao bela Evropljanka irskog porekla (mada bih, pre samo nešto manje
od sto godina, i ja bila pripadnica etničke manjine), trenutno imam
prednost u sferi izdavaštva, gde mnogo etničkih glasova nije
prisutno, a trebalo bi. Pozivam izdavače da prošire svoj autorski
spektar kako bi svet mogao da čita više priča iz raznih kultura koje
oni predstavljaju. U svetu čija je trenutna politička klima takva da se
opasno kreće u pravcu nazadovanja, ka mračnim danima prošlosti, to

650