Lusinda Rajli - Sunceva sestra

na obraze.
„Zato što ja imam kožu belu kao testo i treba je malo ulepšati, dok

je tvoja divna i ništa joj ne treba. Dobro”, rekla je Sesili, stavljajući i
drugu šminku iz toaletne torbice. „Možeš da mi pomogneš da
izvadim iz komode spavaćicu boje breskve.”

Stela je otvorila gornju fioku i izvukla umesto spavaćice jedan od
Sesilinih grudnjaka.

„Zašto nosiš ovo? Jejo nikad to ne nosi. Hoću li i ja nositi kad
porastem?”

„Ako budeš htela, hoćeš. A gde je ta spavaćica? Treba mi što pre
za Najrobi.”

Lankenua i Stela su je ispratile i mahale, pošto im je obećala da će
se sutradan vratiti kući. Na putu do Najrobija uključila se u kolonu
drugih kola, punih ljudi koji su očigledno takođe čuli vesti i krenuli
tamo da proslave. Sesili se setila razgovora sa Stelom toga jutra. Nije
bilo sumnje u to da devojčica obožava svoju Jejo, ali odnedavno ju je
zbunjivalo što ona spava u jednoj od gostinskih soba (koju je Sesili
pretvorila u raj za devojčicu), dok Jejo s Kvinetom spava van kuće.
Isto tako nije razumela zašto je Jejo odevena sasvim obično, a ona je
uvek u lepim haljinicama. Za razliku od Kvineta, koji nije pokazivao
nikakvog interesovanja za učenje i više je voleo da radi napolju, Stela
je već umela i da piše i da čita Sesili ju je svakog jutra podučavala i
devojčica se pokazala kao izuzetno bistra i brzo je učila.

„Pripremićeš je za univerzitet do desete godine, draga”, rekao joj
je BU, samo upola u šali, jednog vikenda kad je bio na odsustvu.
„Samo pazi da joj ne usadiš ambicije koje su iznad njenog društvenog
položaja.”

Ta primedba je izazvala jednu od najžešćih svađa koje su ikada
imali, jer ga je Sesili optužila da ima dvostruke standarde i uveravala
ga da u Sjedinjenim Državama crnkinje mogu da pohađaju koledž.

„Možda i mogu, ali mi živimo u Africi, gde Stela neće imati takve
mogućnosti.”

„Onda ću morati da je odvedem u Njujork, zar ne?”, besnela je na
njega.

Bil se izvinio, ali prethodnih nekoliko nedelja Sesili je razmišljala o
tome i razumela ga. Stela je bila zbunjena u vezi sa svojim identitetom
i Sesili nije znala kako da reši tu situaciju.

501

„Ne treba o tome da mislim danas”, promrmljala je kad se
zaustavila pred Najrobijem i pridružila kolima koja su svirala, a
njihovi putnici klicali od sreće, željni da uđu u grad. Nebo je bilo
čudesno vedro, a saobraćaj na Aveniji Delamer zakrčen. Sesili je čula
zvuk limenog orkestra u pobedničkoj paradi. Odustala je od svake
nade da će naći Bila, pa je izašla iz kola i pošla da se priključi gomili
sveta koja je klicala pobedničkim trupama koje su ponosno marširale.

Bil je konačno došao kući tek mesec dana kasnije. Sesili je naložila
Kvinetu da pročelje kuće ukrasi britanskim zastavicama koje je ukrala
na pobedničkoj paradi. Bili su tu i Ketrin, Majki i Bobi, a Stela je
uzbuđeno igrala oko „čika Bila”. Sesili je pomislila kako Bil izgleda
kao da je ostario, s prosedom kosom i progonjenim izrazom u očima
koji nije imao pre rata.

„Za ponovno okupljanje prijatelja”, nazdravio je, „i za one koji
nisu među nama i koji nam nedostaju.”

„Za one koji nam nedostaju”, ponovili su.
Sesili je znala da Bil ne misli samo na svoje pale drugove već i na
Džosa, i na Alis, koja se ubila iz pištolja samo nekoliko mesecu pošto
je Džok Broton oslobođen optužbe za ubistvo njenog voljenog Džosa.
Govorkalo se da je možda i sama Alis to učinila, ali to se
pretpostavljalo i za mnoge druge. Sesili je naučila da ne sluša
ogovaranja i tračeve, i oplakivala je Alisinu smrt.
„Za početak nove ere!”, rekao je Bobi pa pogledao u svoju ženu i
privukao je k sebi. „Da živimo u miru do kraja života.”
„Tako je, tako je”, kazali su ostali uglas.

„Gospode bože, kako sam srećan što ležim na mekom američkom
madracu”, Bil se nasmešio kad je te noći legao u postelju. Sesili mu se
pridružila i on ju je zagrlio.

„Zdravo, suprugo.”
„Zdravo, mužu”, odvratila je Sesili i sklonila mu pramen kose sa

502

čela. „Nadam se da ćeš se odmoriti sledeće nedelje i da ćemo malo biti
zajedno”, prošaptala je.

„Odmoriti?! Devojko draga, ja ne znam značenje te reči, kao što ne
zna nijedan muškarac koji nešto vredi. Sad, kad se prokleti rat
konačno završio, moraću da lovim stoku. Sam bog zna koliko je grla
nestalo dok je gazda bio odsutan. Sutra moram u ravnicu, da
saznam.”

„Pa valjda možeš da izdvojiš jedan dan za mene i Stelu? Ona te
jedva i poznaje želim da provodiš malo vremena s njom, i sa mnom.”

„I to će možda biti, ali nema smisla da sedim ovde u kući i strepim
za svoja krda.”

„Koliko ćeš biti odsutan?”
„Ne znam, ali moraš da shvatiš da moram da idem.”
Stalno moraš nekud da ideš... Sesili se ugrizla za usnu i progutala
knedlu. Nije htela da plače Bilove prve noći kod kuće.
„Mislila sam da bismo možda mogli da otputujemo u posetu
mojim roditeljima, u Amerikul’, kazala je. „Nikad nisi bio u Njujorku.
Moglo bi biti zabavno, naročito da ga vidi i Stela.”
„Znam da želiš da ideš, Sesili, ali moraš da shvatiš da treba ponovo
da uspostavim kontrolu nad farmom. Od toga živimo. Poslednjih
nekoliko godina nije bilo skoro nikakvog prihoda. Od onoga što sam
prodao vladi zaradili smo vrlo malo i rizikujemo da zapadnemo u
dugove ako ne sredim situaciju.”
„I ja imam nešto novca, Bile, znaš da imam. Sigurno nećemo
gladovati.”
„A ja sam isto tako siguran da ne želim da živim od novca svoje
žene.” Bilu se lice smračilo. „Ja sam farmer, a ne dokoni gospodin
poput mnogih ovde. Ne znači da ću se, samo zato što se rat završio,
sad do kraja života odmarati i dokoličiti na zadnjici, pijući džin. Ne
mogu da sačekam da se vratim u ravnicu...” Okrenuo se ka njoj.
„Možda bi mogla da pođeš sa mnom u lov sledeće nedelje?”
„Možda”, odgovorila je Sesili bez entuzijazma.
„Bože, smlavljen sam”, rekao je i poljubio je u čelo. „Laku noć.
Lepo spavaj.”
Sesili ga je gledala kako se okreće na drugu stranu i za nekoliko
sekundi je već čula kako hrče. Ugasila je lampu sa svoje strane kreveta
i pustila da joj se prigušene suze nemo kotrljaju niz lice. Nije mogla

503

da se seti kad su poslednji put vodili ljubav.
Oni spokojni dani pre četiri godine, pre nego što je Džos poginuo

i pre nego što je Bil otišao u Burmu, bili su samo daleka uspomena.
„Život je tako okrutan”, prošaptala je Sesili prelazeći rukom preko

očiju da izbriše suze. „Hvala Gospodu što imam Stelu.”

Tokom naredne godine, Sesili nije osećala da se išta promenilo od
kraja rata. Najviše vremena provodila je sama, i Stela joj je bila jedina
uteha. To je bilo gore nego da je stvarno bila sama; ponovo je imala
Bila u postelji, a ipak nije bio sasvim prisutan, niti je bio onaj Bil kojeg
je pamtila. Bio je ćutljiv i hladan prema njoj, a njegova loša
raspoloženja kvarila su atmosferu na Rajskoj farmi. Na Stelu gotovo
uopšte nije obraćao pažnju.

Majka ju je zvala jednom mesečno, brižna i željna da čuje kad će joj
kći doći kući, ali kad god bi Sesili zapodenula tu temu s Bilom, on joj
je govorio da nije vreme i da ne može da ide dok stoka ne počne
ponovo da napreduje.

„Daj mi godinu dana da sve vratim u normalu, pa ću razmisliti o
tome”, govorio je.

Sesili je shvatila da nije videla svoju porodicu šest godina. Srce joj
je čeznulo za kućom.

504

42

Bio je novembar četrdeset šeste i pljuskovi su pretvorili Sesilin vrt
u bujni tropski raj. U sredu pre podne, kao i obično, stigla je Ketrin s
Majklom. On je sad imao pet godina i obožavao je svoju najbolju
prijateljicu Stelu. Sesili je za kuhinjskim stolom podučavala Stelu
osnovama aritmetike. Devojčica je volela brojeve, i Sesili je to rado
negovala iako je znala da Stelinu sklonost ne može pripisati nekoj
genetskoj vezi. Ali Stela je spazila Majkla, ciknula od radosti i odjurila
da ga zagrli.

„E pa stvarno”, Ketrin se smešila gledajući kako Majki raširenih
ruku juri po mokrom vrtu i zuji kao avion dok Stela ciči i trudi se da
ga stigne. „Ja jedva uspevam da nateram svoga sina da sedne za sto
da jede, a kamoli da se skoncentriše na matematiku.”

„Ako Majki poželi da se pridruži časovima, biće mi drago da ga
podučavam.”

„Držaču te za reč”, složila se Ketrin dok su obe pijuckale limunadu
na verandi. „Ti si stvarno mnogo zavolela Stelu, zar ne?” „Jesam,
naravno. Raste pod mojim krovom”, odvratila je Sesili kao da se
brani.

„Pa, bilo bi vrlo korisno kad bih povremeno ostavljala Majkla kod
tebe sledećih nekoliko meseci. Konačno sam opet trudna.” Ketrin je
podigla obrvu.

„Pa to je divna vest! Jesi li zadovoljna?”
„Oh, da, sigurna sam da ću biti kad se on ili ona rodi. Samo ne
volim mnogo trudnoću.”
„Je li Bobi srećan?”
„Ne znam. Nekako je dalek otkad se vratio kući iz rata. Da budem
iskrena, zapanjena sam što smo uopšte uspeli da napravimo bebu.
Njegovo zanimanje u tom polju gotovo da ne postoji poslednjih
nekoliko godina.”
„Tako je i s Bilom.” Sesili je pocrvenela priznavši. „I uglavnom je
užasno razdražljiv.”
„Neprestano se nadam da će vreme izlečiti Bobija”, uzdahnula je
Ketrin. „Na sve njih moralo je uticati to što su gledali kako im ljudi
ginu pred očima. Ali prošlo je više od godinu dana i ja naprosto želim

505

da mi se vrati onaj Bobi kog volim.”
„Onda mi je drago što nije takav samo moj muž.”
„Kao da se sve promenilo, zar ne, Sesili? Čak i ovde, u Dolini.

Mislim da je mnogo domorodaca koji su primorani da stupe u vojsku
i služe kralju i zemlji verovalo da će situacija biti drugačija kad se
vrate. Ali naravno, za njih se ništa nije promenilo, zar ne? Štaviše, s
obzirom na to da je mnogo farmi zapušteno, posla će biti još manje
nego ranije.”

„A ja sam mislila da će sve biti bolje.”
„Nema ničeg lošeg u tome što si optimistična. To nas je sve držalo
tokom rata. Moram priznati”, rekla je Ketrin, „da sam ponekad u
velikom iskušenju da se vratim kući u Britaniju. Medicinske ustanove
su tamo mnogo naprednije, a mogla bih i da radim kao veterinarka.
Ovde je to gotovo nemoguće. Čim vide da sam žensko, rančeri
pobegnu sa svojim bolesnim kravama glavom bez obzira! Sem toga,
sanjam maglu”, nasmejala se.
„Znam tačno kako se osećaš. Želim da idem kući za Božić, Ketrin.
Ima više od sedam godina kako nisam videla svoju porodicu.”
„Onda moraš da ideš. Moraš, naravno.”
„Ali šta ako Bil odbije da pođe sa mnom?”
„Onda ga ostavi ovde”, Ketrin je slegla ramenima. „Eh, kad bih ja
imala šansu da malo odem iz Afrike i vidim Ameriku, poletela bih
kao metak.”
„Onda hajde sa mnom, samo...” Sesili je pokazala glavom na
Ketrinin trbuh. „To se neće dogoditi, zar ne?”
„Ne, ovoga puta ne. Ali pozovi me kad se beba rodi i odgovor će
definitivno biti ’da’. Idi, Sesili, i proslavi s porodicom Božić na
Menhetnu, kako treba. Ako ne želiš da ideš sama, povedi sa sobom
služavku.”
„I Stelu, naravno.”
Ketrin ju je pogledala. „Naravno.”

Kad se Bil, nekoliko dana potom, vratio kući iz ravnice, Sesili mu
je znajući da odluka mora biti doneta jer se decembar brzo bliži

506

spremila omiljeno jelo, goveđi paprikaš s valjušcima, i otvorila
poslednju bocu klareta.

Pošto je jeo i pio, Sesili je skupila hrabrosti da izgovori te reći.
„Bile, ja bih... Pa, volela bih da idem kući, da posetim roditelje za
Božić.”
„Zaista?”
„Da, zaista. A još bi mi bilo draže kad bi pošao sa mnom. Bila sam
strpljiva godinu dana, kao što si tražio od mene. Znam da farma
zahteva tvoju pažnju i da treba da obnoviš sve što je izgubljeno za
vreme rata. Međutim...” Duboko je udahnula. „Ja moram da vidim
svoju porodicu. Prošlo je mnogo vremena. A kad su u pitanju ljudi
koje volimo, ne možemo traćiti dragoceno vreme koje nam je dato na
zemlji.”
Bil je iskapio klaret iz čaše, pa sipao još. Sesili je slušala kako kiša
dobuje po krovu, a Bil je otpio gutljaj i pogledao je preko stola.
„Zaista potpuno razumem da želiš da ih vidiš, ali ja nikako ne
mogu sad da ostavim farmu. Ali ne želim tebe da sprečavam. Zato
idi, slobodno.”
„Stvarno?”
„Stvarno.”
Osetila je kako je suze peckaju ispod kapaka i ustala je da ga
poljubi.
„Hvala, dragi. A pošto ne želim da putujem bez pratnje, nadam se
da je u redu da povedem Lankenuu i Stelu sa sobom?”
„Zar je to neophodno? Sigurno se još neko vraća kući, s kim bi
mogla da putuješ.”
„Raspitivala sam se, i nema. Kiki je već u Njujorku, a nedavno je
otišlo malo Amerikanaca.”
„Onda moraš povesti Lankenuu, naravno.”
„Sigurna sam da se Nigasi može starati o kući dok nas nema. A
imaš i Kvineta za baštu i oko kuće...”
„Oh, ne brini za mene, Sesili. I pre no što si ti došla bio sam
savršeno sposoban da vodim računa o sebi.”
„Bile.” Sesili je uzela njegove ruke u svoje. „Molim te, uvek pričaš
koliko voliš Božić. Na Menhetnu će biti snega, raznobojne rasvete...
čak i ćurka. Zar zaista nećeš da pođeš, čak ni na dve nedelje?”
„Možda neki drugi put, Sesili. Takođe, ne zaboravi da mnogo

507

godina nisam bio van Afrike, u društvenom smislu te reči. Nisam
siguran da bih bio učtivo društvo. Ti idi, draga moja, a svog tužnog,
umornog muža ostavi ovde.”

Sesili je zažalila što je otvorila klaret; Bil je postao sentmentalniji
nego obično.

„Volim te, Bile, i ne govori to, molim te. Mnogo bih volela da moji
roditelji upoznaju svog zeta.”

„Žao mi je, Sesili. Ti idi, molim te, s mojim blagoslovom. A sad”
ustao je „treba mi sna.”

Sesili ga je pratila pogledom i oči su joj se napunile suzama.

508

43

„Hoćemo li skoro biti u Americi, Kuja?”, upitala je Stela, uzbuđeno
gledajući kroz prozor kabine.

„Da, stvarno hoćemo, dušo”, odvratila je Sesili dok je Lankenua
pakovala poslednje sitnice u putni kovčeg. Sesili je pritisnula zvono
da pozove stjuarda. „Samo malo pa idemo na palubu, da vidiš Kip
slobode. Veoma je čuven, postavljen je da dobrodošlicom dočekuje
putnike iz celog sveta.”

Stjuard je stigao na poziv, da odnese njihov prtljag, i Sesili mu je
dala napojnicu, a onda proverila da li su joj dokumenta na
bezbednom, u tašni.

Sve se moralo brzo organizovati; Lankenui i Steli su bila potrebna
razna dokumenta za ulazak u Njujoršku luku. Izvodi iz matične
knjige rođenih, pasoši i izjave o pokroviteljstvu službenika britanske
vlasti, pa je Sesili bilo drago zbog Bilovih veza u državnoj upravi.
Posle savetovanja s Nigasijem, izabrali su odgovarajuće prezime za
obe, kako bi bez problema prošle imigracionu kontrolu.

„Ušli smo u reku Hadson, gospođo, i Kip slobode će se moći videti
za otprilike deset minuta”, rekao je stjuard.

„Hajdemo”, Sesili je kazala Steli i Lankenui, „idemo gore, na
palubu, da je vidimo!”

„Ja ostanem ovde.” Lankenua je zavrtela glavom i zadrhtala na tu
pomisao, iako je bila u Sesilinom kaputu od tvida.

„U redu.” Sesili je pružila ruku Steli. „Nas dve ćemo.”
Gore na palubi prve klase bilo je malo ljudi koji su se usudili da
izađu na mraz, mada je Sesili, pogledavši naniže, videla ispružene
ruke i čula radosne usklike s donjih paluba.
„Eno je!”, kazala je pokazujući ulevo, u zalivu obavljenom
maglom.
„Gde? Ne vidim je”, kazala je Stela.
„Eno...” Sesili je pokazala statuu. Zbog tog prizora oči su joj se
napunile suzama, koje je brzo obrisala, da joj se ne zalede na koži zbog
vetra.
Stela je podigla pogled ka njoj. „Ali tako je mala! Pričala si mi da je
u Americi sve veće.”

509

„Pa, ona je posebna, više je simbol nego bilo šta drugo”, uzdahnula
je Sesili. „Čim se raščisti magla, videćeš solitere “

„Šta je ovo?” Stela je ispružila ručicu i na dlan su joj padale bele
pahuljice.

„Pa sneg! Sećaš se onih slika koje sam ti pokazivala? To je ono što
pada kad treba da dođe Deda Mraz, i biće ga mnogo, videćeš.”

„Deda Mraz živi ovde, na Menhetnu?” Stela je razrogačila oči.
„Ne, ali za Božić šalje sneg sa Severnog pola, da bi mogao da se
sankama spusti na njega i ostavi poklone za dobru decu.”
„Oooh, mnogo je hladno.” Stela je protrljala nos. „Možemo li sad
da uđemo?”
„Možemo, naravno, mila. Ali dajem ti reč da će ti se Menhetn
mnogo svideti”, kazala je kad ju je Stela uzela za ruku pa su pošle
nazad u kabinu.
Sesili je bila zahvalna za privilegiju što putuje prvom klasom, a ne
u jeftinijem delu broda. Pošto su pristali i kad je pružila njihova
dokumenta službeniku imigracionog, osmehnula se i zatreptala.
„Oh! Toliko mi je drago što sam kod kuće, gospodine. Prošlo je
dugih sedam godina”, kazala je dok je on proučavao isprave.
„I koliko ćete ostati, gospođice Hantli Morgan?”
„Ovde smo samo u poseti. U februaru treba da se udam za svog
verenika u Keniji”, ponovila je ono što su joj rekli da kaže, pošto joj je
u pasošu i dalje pisalo devojačko prezime.
„Dakle, i gospođa Ankunu i njena kći Stela će se vratiti s vama
nazad u Afriku?”
„Naravno. Kao što vidite, naša povratna dokumenta su ovde.
Mislim, ne mogu da zaboravim služavku i njenu kćer i ostavim ih
ovde, zar ne?” Sesili se devojački zakikotala.
„Ne, naravno, gospođo”, kazao je službenik i odmerio pogledom
Lankenuu i Stelu. „Da li govore engleski?”
„Ne, ne baš dobro”, brzo je odgovorila Sesili. „Ali biće im zabavno
da vide Menhetn, zar ne?”
„Hoće.” Službenik je udario pečat u Lankenuin, a onda i u Stelin
pasoš. „Dobro došli u Sjedinjene Države, i srećan vam Božić.”
Sesili je odahnula od olakšanja izlazeći iz kućice, a onda se načas
osvrnula i ugledala beskrajno dug red ljudi na mostu s broda, kako
stoje i smrzavaju se na hladnoći.

510

„Dobro”, kazala je kad su prošli kontrolu. „Uspeli smo! Oh, bože!
Kako sam samo uzbuđena!” Nasmejala se kad je videla mamu, tatu i
njihovog vozača Arčera kako joj mašu. „Hajdemo mojoj porodici!”

Otac i majka su izgledali kao da nisu nimalo ostarili, i posle
dirljivog susreta na pristaništu, Arčer ih je sve poveo prema kolima,
koja su ih čekala.

„A ko je ovo?”, upitala je Dorotija kad je prvi put zapazila Stelu,
koja se stidljivo krila iza Lankenue.

„To je Stela, moja vrlo posebna prijateljica, zar ne, dušo?”, Sesili se
nasmešila gledajući u nju.

„Nisam znala da još nekog dovodiš kući”, kazala je Dorotija.
„Neka sluškinja sedne napred, sa Arčerom, ali ovo dete.

„Ona može kod mene na krilo, mama, ima dovoljno prostora za
nas četvoro, ili tri i po osobe”, kazala je Sesili odlučno i uzela Stelu za
ruku.

Dok su se vozili kući, Sesili je ignorisla majčino nakostrešeno
neodobravanje i gledala je kroz prozor sa Stelom, pokazivala joj razne
zgrade, a devojčica je glasno uzdisaia od divljenja pred visokim
soliterima.

Kod kuće, na Petoj aveniji, Sesili je dočekala cela porodica,
okupljena u salonu. Prisila je stajala pored svog muža Roberta, a uz
njih i sedmogodišnja kći Kristabel. Hanter je rukom grlio Mejmi, koja
je držala dete u naručju, dok se još dvoje krilo iza roditelja. U
prostoriji je ponosito stajao veliki bor, okićen svećicama i kuglama, a
vesele crvene čarape bile su okačene o kamin.

„Meri, odvedi služavku i njeno dete gore u njihovu sobu, da
gospođica Sesili može da se pozdravi s porodicom”, naredila je
Dorotija kućedomaćici.

Sesili je nerado pustila Stelinu ruku, shvativši da je trebalo da kaže
majci da će Stela spavati na istom spratu gde i ona, ali nije znala kako
to da objasni.

„Sesili!” Prišle su joj Mejmi i Prisila i obasule je zagrljajima, pa je
upoznale s malom Kristabel, Adel, Triks i Džimijem. Sesili ih je sve
redom zagrlila, a dok su devojčice zadivljeno gledale tajanstvenu
tetku koju su konačno upoznale, trogodišnji Džimi se usredsredio na
igračke raštrkane po tepihu.

„Predivno izgledaš, Sesili”, kazala je Prisila sa odobravanjem.

511

„Pretvorila si se u pravu lepoticu otkad si otišla.”
„Hoćeš da kažeš da pre toga nisam to bila?!” Sesili se zakikotala.
„Oh, ne iskrivljuj moje reči! Nikad nisi umela da primiš kom-

pliment, je li da nije, Mejmi?”
„Nije.”
Sesili je pogledala u Mejmi, koja je onako bledog lica, s tam-

nocrvenim ružem na usnama i kratko ošišanom tamnom kosom
izgledala simpatično moderno. Prisila je bila lepa i jedra kao i uvek,
iako malo punija nego kad ju je Sesili poslednji put videla.

„I kako ste obe?”, upitala ih je.
„Nasmrt se dosađujemo gajeći decu, ali šta drugo žensko da
radi?”, kazala je Mejmi otežući u govoru pa pripalila cigaretu u
muštikli. „Izgleda da ne mogu da prestanem da rađam te
prokletinje.”
„Samo se šali, Sesili. Zar ne, draga?”, rekao je Hanter prišavši
svojoj ženi.
„To bi ti voleo”, uzdahnula je Mejmi dramatično.
„A sad dođi ovamo, sedi i pričaj nam o svemu u poslednjih sedam
godina tvog života”, kazala je Prisila i povela Sesili ka sofi.
„Mislim da nisam sposobna za to večeras”, odgovorila je ona.
„Putovanje je bilo dugo, ali potrudiću se da bar započnem.”
„Naravno da ne može”, rekla je Dorotija. „Moram da kažem, dušo,
da sam iznenađena što nam se nisi vratila sa istom bojom kože kao i
tvoja sluškinja i ono njeno dete, pošto živiš pod onakvim suncem.”
„Nosila sam veliki šešir, mama.” Sesili se u sebi lecnula na majčine
reči.
„Dakle”, Dorotija je podigla čašu sa šampanjcem s poslužavnika.
„Dobro došla kući, dušo. Nedostajala si nam, je li da nam je
nedostajala?”
„Da, jeste”, Volter je klimno glavom i takođe uzeo čašu. „A kad
nam sledeći put budeš rekla da odlaziš na nekoliko nedelja, da posetiš
nekog u nekoj zabiti, jednostavno te nećemo pustiti!”
„Nisam ja kriva što se zaratilo, zar ne?”, usprotivila se Sesili.
„Ne, nisi, naravno. Jeste Ii imali nestašicu hrane tamo?”, upitao je
Volter.
„Jesmo, ali imala sam svoj povrtnjak pa smo se sasvim lepo
hranili.”

512

„Povrtnjak?” Prisila je zapanjeno pogledala sestru. „Okopavala si
vlastitu šargarepu i kupus?”

„Zaista jesam, uz pomoć Lankenuinog sina Kvineta. A onda,
naravno, kad bismo ogladneli, samo bismo otišli na kraj bašte,
ustreiili antilopu i stavili je na ražanj.”

Deset lica ju je zapanjeno gledalo; čak je i Džimi bio prestao da se
igra autićima.

„Šališ se, zar ne?”, upitala je Prisila.
„Pa, možda ne baš u dnu bašte, ali upravo to se događa kad Bil i ja
idemo na safari. Bilje spretan s puškom. Jednom me je spasao da me
ne pojede lav.”
„Beng-beng!”, uzviknuo je Džimi s tepiha.
„Da, Džimi, baš tako, samo u stvarnosti mnogo glasnije”,
nasmešila se Sesili, i uživala u ushićenom izrazu njihovih lica.
„Šališ se s nama, zar ne, Sesili?”, rekla je Prisila.
„U stvari, ne mnogo”, nasmejala se. “A onda, naravno, ima zmija,
velikih šarenih guja i kobri što ti noću gmižu u sobu. Imam mnogo
fotografija da vam pokažem.”
„Srećom te mi ovde ne nailazimo na zmije kako gmižu po Petoj
aveniji, i da večeramo bez prethodnog ubijanja”, rekao je Volter suvo.
„Pozvali smo i Kiki da nam se pridruži”, kazala je Dorotija.
„Sigurno si čula za pogibiju njenog sina u ratu?”
„Da, jesam. Otišla sam tad u Mandui haus da je vidim, ali njen
glavni sluga Aliki rekao je da nikoga ne prima”, odgovorila je Sesili
trezveno. „Da li joj je bolje?”
„Samo sam telefonom razgovarala s njom. Boravi u Stenhoupu,
kod majke i Lilijen, majčine družbenice. Ne zvuči mi dobro”, Dorotija
je uzdahnula, “a i ko bi zvučao posle tragedija kakve su nju zadesile,
zar ne? Ona njena prijateljica koju je mnogo volela Alis...?”
„Da, njih dve su se dugo poznavale i Kiki je bila slomljena kad se
Alis ubila. Sve nas je to pogodilo”, rekla je Sesili.
„Čitala sam da se ubila zato što je zgodni eri od Erola bio ljubav
njenog života”, ubacila se Prisila. „Jesi li stvarno plesala s njim na
svojoj svadbi, Sesili? Je F zaista bio ludo zgodan kao što kažu
novine?”
„Svakako je bio vrlo naočit i šarmantan, da.” Sesili je njen novi
status najinteresantnije osobe u prostoriji bio pomalo naporan.

513

„Dakle, hajde, pričajte mi šta se ovde dešavalo.”

Kasnije te noći, Sesili se izvinila posle večere i kafe, i bukvalno se
odvukla stepeništem gore, u svoju sobu. Kiki se ipak nije pojavila, što
Sesili nije iznenadilo pošto je znala koliko je njena kuma nepre-
dvidljiva. Zastala je u hodniku što vodi u njenu sobu, pa pogledala
naviše, uz niz stepenica do potkrovlja iznad nje.

Skinula je svečane cipele s visokom potpeticom - nije bila
naviknuta da ih nosi kod kuće u Keniji pa krenula gore. Na vrhu se
sagla ispod kosine krova da bi otišla do Lankenuine i Steline sobe.

Kad je zakucala na vrata, čula je kako Lankenua kašlje. Jadnica,
bila je prehlađena još otkad su se u Sautemptonu ukrcale na parobrod
za Njujork.

U sobi je bilo jako hladno i Sesili je zadrhtala, onako u svilenoj
bluzi, savršeno pogodnoj za zagrejane prostorije ispod.

„Kuja?” Prošaptao je glas s jednog od dva gvozdena kreveta. „Jesi
li to ti?”

„Da, ja sam.” Sesili je na vrhovima prstiju prešla preko grubih
podnih dasaka do Stele. Iako je prozor bio zatvoren, iz njega je izbijala
hladnoća. „Jesi li dobro?”, upitala je Sesili. Stela je ležala sklupčana
pod samo jednim tankim ćebetom.

„Z-z-zima mi je.” Devojčica je drhtala. „Hladno je u ovom
Njujorku, a Jejo kaže da se ne oseća dobro.”

„Dođi da te zagrlim”, kazala je Sesili i privila devojčicu uz sebe.
„Gde si bila?”, upitala ju je Stela.
„Dole, večerala sam s mojom mamom i tatom i sestrama.”
„Mogu li i ja sutra da dođem i večeram s tobom? Mi smo za večeru
dobile samo sendvič, a hleb nije ni približno tako dobar kao onaj koji
ti mesiš kod kuće.”
„Možda”, odgovorila je Sesili, shvativši da je Stela navikla da jede
pun obrok u dečjoj sobi kad Bil nije kod kuće, a to je skoro uvek.
„I ne sviđa mi se ovde, na krovu”, nastavila je Stela. „Plaši me.”
„Ne brini, dušo, sve ćemo srediti sutra, obećavam. Ali zasad, šta
misliš o tome da se na prstima odšunjaš sa mnom dole i da spavaš u

514

mom krevetu? Moraćeš da budeš vrlo tiha, jer gospodin i gospođa
Hantli Morgan spavaju i biće besni ako ih probudimo. Važi?”

„Važi.”
Sesili je uzela Stelino ćebe i ušuškala njime Lankenuu, da joj bude
toplije, a onda povela devojčicu za ruku uskim hodnikom pa
stepeništem, zadržavajući dah od straha da ne nalete na njene
roditelje. Čim je ušla u sobu, odahnula je od olakšanja.
„Eto tako, lezi i smesti se dok se spremim za spavanje.”
„Dobro, Kuja. Ovde mi se mnogo više sviđa”, izjavila je Stela ležeći
nasred velikog kreveta. „Toplo je i lepo.”
„Tu sam ja spavala kad sam bila devojčica”, rekla je Sesili dok se
smeštala pored nje, pa ugasila svetlo . Stela je podigla ruke za zagrljaj.
„Bolje?”, upitala je Sesili privijajući dete uz sebe.
„Bolje.”
„Lepo spavaj, mila moja.”
„Lepo spavaj, Kuja.”

Sutradan ujutru, pošto je podesila alarm da se probudi na vreme,
vrati se gore i obuče Stelu dok ne dođe Evelin s doručkom na
poslužavniku, Sesili je u potkrovlju zatekla Lankenuu kako gori od
povišene temperature. Odjurila je u kuhinju da nađe krpe i pokvasi
ih, da bi stavila hladne obloge Lankenui na čelo.

„Kuda si krenula s tim, za ime sveta, dušo?”, upitala ju je Dorotija
kad se srela s kćerkom u predvorju.

„Služavka mi je bolesna, mama kašlje otkad smo krenuli iz En-
gleske, a od jutros ima visoku temperaturu. Moram da je spustim.”

„Pa valjda mogu da se za nju postaraju Meri ili Evelin, Sesili?
Verovatno je u pitanju samo prehlada.”

„Pa, nisam iznenađena što se razbolela; u onom potkrovlju je
hladno da se smrzneš.”

„Ostala posluga se nikad nije na to žalila.”
„Ostali nisu upravo stigli iz Afrike, mama. Molim te, reci nekome
da donese gore kofu uglja, da zapalim vatru.”
„Hoće li Jejo biti dobro?”, pitala je Stela dok je Sesili brisala

515

Lankenuino znojavo, drhtavo telo hladnim krpama. Kašljala je
duboko i krkljajući, i mrmljala neke nerazumljive reći za sebe.

„Biće, naravno, dušo. Ako joj ne bude bolje do večeras, zvaću
doktora da dođe da je pregleda. Ne brini”, kazala je Sesili dok je Stela
sedela na prozorskoj dasci i gledala napolje, u sneg, koji je gusto vejao.
Sesili je umotala devojčicu u jedan od svojih vunenih džempera na
zakopčavanje, da je utopli.

„Nadam se, Kuja. Mnogo je volim.”
„I ja, dušo. I kunem ti se da će joj uskoro biti bolje. A kad bude,
možda bi volela da ideš sa mnom u kupovinu? Moramo da ti kupimo
novu zimsku odeću oh, i naravno, tamo imaju i prodavnicu igračaka,
uz to možemo i da se vozimo kočijama s konjima po Central parku...”
„Misliš ono kao što Deda Mrazove sanke vuku irvasi?” Stela se sva
ozarila. „Ovde ima snega za njega da se spusti.” Pljesnula je
uzbuđeno rukama dok je Sesili dodavala ugalj na vatru koja je sad
gorela u malom kaminu. „Još samo...” Stela je polako brojala na prste
„pet noći pa će biti ovde!”
„Da, tako je”, potvrdila je Sesili i setila se kako je Bil bio neza-
dovoljan njome kad je ispričala Steli priču o Deda Mrazu.
„To naprosto nije njena kultura, i sad će do kraja detinjstva
očekivati da joj pokloni stignu kroz dimnjak”, rekao je.
„A šta je u tome loše? Afrikancima je dozvoljeno da veruju u Isusa,
zar ne? I sve više i više njih i veruje.”
„Što takođe ne odobravam”, odbrusio je Bil. „Uništavanje do-
morodačkih kultura, koje se odigrava stotinama godina, pogrešno je,
Sesili. Zar ne vidiš da to nije u redu?”
Videla je, naravno, ali to je bila prva godina kad je Stela uistinu
mogla da razume koncept Deda Mraza, i uzbuđenje i iščekivanje na
njenom licu bili su dovoljni da kod Sesili izbrišu svaku grizu savesti.
To je jednostavno bajka i nije videla ništa loše u njoj. Osim toga, Bil je
već dugo u Keniji...

„Mama, moram da pozovem doktora da dođe i pregleda
Lankenuu. Ne mogu da joj spustim temperaturu, brinem se da ne

516

dobije upalu pluća”, kazala je Sesili tog popodneva pošto je upala u
salon, gde je Dorotija pila čaj s prijateljicom.

„Izvini me za trenutak, Mod”, kazala je gošći pa izvela Sesili iz
salona u predvorje.

„Možeš li da mi daš broj, ja ću ga zvati”, požurivala ju je Sesili.
„Dušo, mi ne zovemo doktore za poslugu. Kad su bolesni, idu u
besplatne ambulante i tamo ih neko leći.”
„Ja zovem doktore za svoju poslugu, mama, a posebno s obzirom
na to da sam ja dovela Lankenuu ovamo. Odgovorna sam za nju, zar
ti to nije jasno?”
„Molim te, Sesili, spusti glas! Mod je veoma bogata udovica koju
pokušavam da namamim u naš dobrotvorni odbor za crnačku
siročad.”
„Pa, mama, može se desiti da dobiješ siroče pod sopstvenim
krovom ako ne pozovemo doktora odmah!”
„Dobro, dobro... broj doktora Barnsa je u imeniku na radnom stolu
tvoga oca.”
„Hvala i ne brini, ja ću mu platiti”, doviknula je za Dorotijom, koja
je već bila požurila nazad, svojoj bogatoj udovici.
U telefonskom razgovoru sa sekretaricom doktora Barnsa Sesili je
propustila da pomene da ga zove radi pregleda crne služavke. Kad
mu je otvorila vrata sat kasnije, laknulo joj je jer je videla mlađu
verziju doktora Barnsa verovatno njegovog sina s mnogo ljubaznijim
licem.
„Mnogo vam hvala što ste došli, doktore. Odvešću vas gore da
vidite pacijentkinju.”
Pošto su se popeli uz šest nizova stepenica, Sesili je otvorila vrata
sobice u potkrovlju. „Zove se Lankenua i stigla je tek pre nekoliko
dana iz Kenije, sa mnom”, rekla je i osmotrila doktorovo lice, da vidi
kako će reagovati.
„U redu, onda, da je pogledamo.”
Sesili je uzela Stelu za ruku pa su se obe sklonile s puta, kako bi
doktor Barns mogao da pregleda Lankenuu.
„Pre nego što je dodirnem, moram da vas pitam šta mislite, da li bi
mogao da bude veliki kašalj? Nedavno je prijavljen određeni broj
slučajeva zbog ulaska većeg broja doseljenika u grad.”

517

„O, ne, sigurno nije veliki kašalj, doktore. Posredi je gadna pre-
hlada i upala u grudima, pa se plašim da ne pređe u upalu pluća.”

„Zvučite kao da znate o čemu govorite kad je reč o bolesti,
gospođice Hantli Morgan”, nasmešio se.

„Zapravo gospođa Forsajt. Pa, čovek mora da zna kad živi miljama
daleko od jedinog lekara koji opslužuje oblast veličine Menhetna”,
odgovorila je. „I Lankenua me je naučila o upotrebi lekovitih biljaka
kojima se leči njen narod. Majka joj je bila mudra žena i računam da
njeni melemi deluju.”

„Kladim se da deluju, gospođo Forsajt”, odvratio je doktor Barns
vadeći stetoskop iz torbe, a potom je osluškivao Lankenuine grudi.
„Dobro, možete li da mi pomognete da je podignemo u sedeći
položaj, da joj poslušam pluća?”

„Naravno. Kad sam vas zvala, očekivala sam da dođe vaš otac.”
„Moj otac se povukao u penziju, a ja sam preuzeo njegovu praksu.
Žao mi je ako ste razočarani...”
„Oh! Ne, nimalo.” Sesili je odmahnula glavom. „Kako vam zvuči?”
„Ne sviđa mi se što diše toliko sipljivo. Mislim da je vaša dijagnoza
tačna, gospođo Forsajt. Vaša služavka je na rubu da dobije upalu
pluća. Dobro je što ste me sad pozvali.”
„Imate li nešto da joj date?”
„Zapravo imam. Novi čudesni lek zvani penicilin, koji je tehnički
dostupan samo u bolnicama i da je se injekcijama. Imam par
pacijenata koji ispoljavaju iste simptome kao vaša služavka, pa sam
uspeo da izmolim lek iz bolnice. Oboje se lepo oporavljaju.”
Doktor Barns je ponovo posegnuo u torbu i izvadio bočicu i
špriceve sa iglama. „Mora se davati četiri puta dnevno pet dana. Jeste
li ikada davali nekom injekcije, gospođo Forsajt?”
„Da, u stvari jesam. Mog muža Bila je gepard duboko ranio
kandžama pre nekoliko godina, i naš lekar nam je propisao morfijum.
Naučio me je kako da dajem injekcije, da olakšam bolove dok se
oporavljao.”
„Bilo vam je dozvoljeno da sama dajete morfijum?”, zaprepastio se
doktor Barns.
„Kao što rekoh, kad neko živi miljama udaljen od bilo kakvog
mesta, mora da nauči da se sam snalazi kako zna i ume”, odvratila je
Sesili. „Sasvim sam sposobna da dam injekciju.”

518

„To je od velike pomoći”, rekao je doktor Barns. „Za takve lekove
najbolje je dati injekciju u zadnjicu. Pogledaću kako dajete prvu, a
onda ćete ubrizgavati istu dozu četiri puta dnevno. Trebalo bi da se
promena pokaže u roku od četrdeset osam sati. Osim toga, donesite
ovamo posude s vrelom vodom, da joj para olakša disanje.”

Doktor Barns joj je pomogao da odmeri tačnu dozu, a onda je
nadzirao dok je davala Lankenui injekciju. Klimnuo je glavom u znak
odobravanja.

„Odlično, gospođo Forsajt. Prava ste bolničarka. A ja ću sutra doći
ponovo da je pregledam.”

„Gospode, stvarno ne morate.”
„Ma zato sam ovde, a osim toga, lepo bi bilo da sve bude u redu
za vaš prvi Božić na Menhetnu, zar ne?”, obratio se Lankenui, koja
mu je u znak odgovora slabašno klimnula glavom. “A sad, doviđenja
do sutra.” Doktor Barns im se svima osmehnuo, a onda izašao iz sobe.

„Sutra ću povesti Stelu da joj kupim nešto tople odeće i da vidi
Deda Mraza u Blumingdejlu”, kazala je Sesili. „Dosadno joj je uz
bolesnu mamu koja je u krevetu.”

„Uvek može da ode u kuhinju i da se posluga o njoj poštara.
Izgleda da si prilično vezana za to dete.” Dorotija je pogledala kćer.
„Ona je dete tvoje služavke, nije ti rod.”

„Možda je to u Africi drugačije, Dorotija”, usprotivio se Volter.
„Možda, ali mislim da u Blumingdejlu još nikad nije viđena bela
žena s crnim detetom, zar ne?”
„Vremena se menjaju, draga”, odvratio je Volter. „Evo, prošle
nedelje sam čitao u Njujork tajmsu da je u porastu broj crnih studenata
koji se upisuju na Jejl i Harvard.”
„A šta je sa studentkinjama?”, promrmljala je Sesili sebi u bradu.
„Šta si rekla, dušo?”, upitala ju je Dorotija.
„Oh, ništa. Je li Meri pripremila gostinsku sobu do moje, za Stelu?
Ako nije, mogu ja to da uradim.”
„Gostinska soba je uvek spremna, kao što dobro znaš, Sesili. Mada
stvarno ne znam zašto je neophodno da je prebacimo dole.”

519

„Zbog rizika od infekcije, mama. Doktor Barns mi je rekao da treba
da držim Stelu podalje sve dok njenoj majci ne bude bolje”, slagala je
Sesili. „Bilo kako bilo, izvinite me, moram da idem da vidim kako je
Lankenua.” Sesili je ustala od stola. „Oh, mislila sam i da skoknem do
hotela Stenhoup, gde je odsela Kiki. Želim da joj dam poklon za Božić.”

„Danas sam ih zvala, ali njena majka kaže da Kiki ne prima
posete.”

„Pa barem ću ostaviti poklon za nju na recepciji. Laku noć, mama,
tata.”

Sesili je izašla i pošla u potkrovlje, gde se obradovala kad je videla
da Lankenua mirno spava i da joj je čelo hladnije. U deset ju je
probudila da joj da sledeću dozu leka.

Stela, koju je Sesili bila ostavila u svojoj sobi dok su odrasli večerali,
sada je sedela na Sesilinom krevetu, u spavaćici, zadubljena u staru
slikovnicu Novogodišnja noć.

„Kako je Jejo?”, brižno je podigla pogled.
„Oh, već joj je bolje, dušo. Hajde da te sad odvedem u tvoju sobu.”
Pružila je ruku devojčici i odvela je u susednu sobu, gde je Meri na
njen zahtev zapalila vatru u kaminu, pa je bilo prijatno toplo. “A sad
u krevet”, rekla je Sesili i ušuškala Stelu.
„Može li Jejo da dođe ovamo kad joj bude bolje?”
„Videćemo. A sad, hoćeš li da pokušaš da mi pročitaš neku priču
večeras?”, rekla je i pokazala ka staroj knjizi pa sela na krevet.

Sutradan ujutru Lankenui je zaista bilo bolje. Groznica se povukla,
i mada je kašalj i dalje opako zvučao, Sesili je bila zadovoljna što je
služavka mogla da popije malo vode.

„Izvin’te, gospoja Sesili, ja veliki problem”, uzdahnula je
Lankenua.

„Uopšte nisi”, tešila ju je Sesili. Idem sad, vratiću se po podne, da
ti dam sledeću injekciju. U međuvremenu vodim Stelu u kupovinu.”

„Ja dobro”, Lankenua je klimnula glavom. „Vi idite.”
„Odmaraj se”, kazala je Sesili i dodala još uglja na vatru. „A mi
ćemo ti sve posle pričati, kad se vratimo.”

520

Sesili i Stela su najpre otišle na odeljenje dečje garderobe u
Blumingdejlu. Stela je razrogačila oči kad je ugledala nizove vešalica s
haljinicama i keceljicama, koje je mogla da bira. Prodavačica koja ih je
čudno pogledala kad joj je Sesili prišla išla je odmah iza njih,
prolazom između stalaka s robom, dok su njih dve birale i uzimale
stvari da ih Stela proba.

„Prava si lutkica”, Sesili se smešila dok se Stela vrtela pred ogleda-
lom, u svetlonarandžastoj haljinici, sa slojevima mrežica i tila ispod
suknje. „Ovo je savršeno za prvi dan Božića i boja ti stoji savršeno!”
Sesili je pljesnula rukama, ne mareći za prezirivi izraz lica proda-
vačice. „Hajde sad da izaberemo neku udobnu toplu odeću, važi?”

Pošto je naložila da sve velike kese s novom odećom pošalju dole,
Arčeru, u kola, Sesili je sa Stelom sad u Harisovom kaputu od tvida, s
plišanim okovratnikom i sjajnom mesinganom dugmadi, i sa
odgovarajućom beretkom na glavi izašla sa odeljenja dečje garderobe
i pošla na odeljenje igračaka. Red u kojem se čekalo pred Deda
Mrazom bio je dugačak; činilo se da su svi roditelji s Menhetna došli
na istu ideju.

„Vidi, mama!”, rekao je mali dečak koji je stajao ispred njih. „Crna
je kao pikanini!”39 Dečak je pokazivao prstom na Stelu.

„Džeremi! Tiho, molim te”, prekorila ga je majka, ali se ipak
okrenula i upiljila u Sesili i Stelu.

„A ti si beo kao Kuja”, rekla je Stela uperivši prstom u njega,
nimalo uznemirena. Majka i sin su za nekoliko sekundi izašli iz reda.
Sesili je zadržala dah, očekujući još komentara, dok se Stela zabavljala
pokazujući prstom ka lutkama na policama i medvedu u prirodnoj
veličini, koji je sedeo naslonjen uz stub i s kapom Deda Mraza na
glavi.

„Gledaj!”, uzviknula je Sesili. „Eno lava! Isti kao oni kod kuće!”
Stela se odvojila od nje i potrčala ka igrački. „Ne grize, jel’?”, kazala
je prilazeći mu, a Sesili za njom. „Ovo je ko bajagi, zar ne?”

„Da, naravno”, odgovorila je Sesili, a Stela je obema rukama
zagrlila lava u prirodnoj veličini.

„Oh! Oduvek sam želela da zagrlim lava”, Stela se kikotala dok su

39 Engl.: Pickaninny. Arhaičan izraz za dete tamne kože, druge rase; reč iz „pidžin engleskog",

portugalskog porekla. (Prim. prev.)

521

druge majke s decom u redu posmatrale predstavu.
„Znaš šta, mila, hajde da više ne čekamo u ovom dugačkom redu,

ne moramo baš sad da vidimo Deda Mraza. Idemo da kupimo
poklone za Lankenuu i mamu i tatu, a onda da idemo kući i ostavimo
Deda Mrazu poruku u dimnjaku, kao što obično radimo. Važi?”

Stela je čežnjivo pogledala u čoveka odevenog u crveno i belo, koji
je sedeo na podijumu, i uzdahnula. „Red je stvarno dugačak”, složila
se.

Sesili se nije osvrnula da vidi oči koje su ih pratile pri izlasku.

Kasnije, pošto su se vratile kući, Stela je napisala pismo Deda
Mrazu, a Sesili zapamtila šta sve devojčica želi na poklon. Prvi na
spisku bio je veliki, krzneni lav.

„Ali ne znam kako će ga spustiti niz dimnjak, dušo”, rekla je Sesili
dok su sedele ispred vatre u njenoj sobi i pekle na vatri Stelinu novu
omiljenu poslasticu: čokoladu i penaste bombone istopljene u
sendviču od krekera od integralnog brašna.

„Tačno”, složila se Stela skidajući lepljivi slatkiš s dugačke viljuške
za pečenje i stisnuvši ga između čokolade i dva krekera, kao što joj je
Sesili pokazala. „Ali Majki mi je rekao da je prošle godine dobio bicikl
od Deda Mraza.”

„Reći ću ti tajnu: slučajno znam da u Central parku živi pravi lav”,
šapnula joj je Sesili.

„Stvarno? Mora da mu je hladno ovde, po snegu”, odgovorila je
Stela pa ustala i prišla prozoru.

„Oh, u redu je; ima celu kuću samo za sebe. Hajde sad, da mi
pomogneš da upakujem poklone u ukrasni papir.”

Pošto je okupala Stelu, Sesili je otišla gore da Lankenui da još jednu
dozu penicilina. Znala je da je sluškinji bolje, jer se bunila protiv igle
i mesta gde treba da je ubode.

„Eto, gotovo”, rekla je Sesili spuštajući Lankenuinu spavaćicu.
Onda se vratila po Stelu i povela je u potkrovlje.

„Dušo, idem sad tu, malo dalje niz ulicu, da se vidim sa starom
prijateljicom”, kazala je Steli. „Neću dugo, ti ostani ovde s Jejo i pravi

522

joj društvo dok sam ja odsutna, važi? Možda bi volela da joj čitaš iz
svoje nove knjige o Viniju Puu?”

„To je dobra ideja”, Stela je živahno klimala glavom. „Nemoj da
ostaneš dokasno, Kuja”, doviknula je za Sesili dok je ova izlazila iz
sobe.

Sneg je konačno prestao da pada kad je Sesili zakoračila napolje,
pa na zadnje sedište porodičnog krajslera. Kad su kola krenula Petom
avenijom, zvuci saobraćaja bili su prigušeni debelim snežnim
prekrivačem po pločnicima i kolovozu, a kroz rešetke je izlazila para
iz podzemne železnice i topila sneg. Stigavši u hotel Stenhoup, Sesili
je zamolila Arčera da je sačeka i izašla je iz kola.

„Vraćam se za pola sata”, rekla mu je pa nestala pod zelenom
tendom na ulazu u hotel. Već je mogla da čuje živu džez muziku, koja
je dopirala iz bara, dok je koračala ka recepciji, gde je zamolila da jave
Kiki Preston da joj je došla u posetu. Pošto je očekivala da čuje kako
se Kiki ne oseća dobro, iznenadila se kad joj je recepcioner rekao da
pođe pravo gore, u apartman. Popela se liftom na peti sprat. Pokucala
je i vrata joj je otvorila žena koju nije prepoznala.

„Zdravo, Sesili. Ja sam Lilijen Tarner, prijateljica tvoje kume.
Izvoli, uđi. Kiki se večeras ne oseća baš najbolje, ali kaže da zaista želi
da te vidi”, šapnula joj je dok ju je vodila u velelepnu dnevnu sobu, u
kojoj je Kiki ležala na otomanu pred kaminom. Tad je jedini put videla
kumu bez šminke. Premda strašno bleda, s tamnom kosom
prošaranom sedim vlasima, Kiki je i dalje bila veoma lepa.

„Draga moja Sesili! Izvini što nisam ustala da te dočekam, ali
nisam baš najboljeg zdravlja poslednjih nekoliko nedelja.” Jednu
ruku je pružila ka Sesili dok je drugom gasila cigaretu. „Kako si,
mila?”

„Dobro, hvala, uzbuđena što sam ponovo na Menhetnu! Prošlo je
mnogo vremena.”

„A ja čeznem za Kenijom u ovom mračnom, depresivnom gradu.
Ovde ne možeš da vidiš nebo”, uzdahnula je. „Lilijen, molim te
donesi gošći neko piće. Šta bi, Sesili? Šampanjac?”

523

„Ništa, hvala, ne bih da te uznemiravam ako si bolesna. Samo sam
svratila da ti donesem poklon za Božić.”

„Oh! Kako je to lepo što si mislila na mene. Ponekad mi se čini da
me je Njujork potpuno zaboravio. Smem li odmah da otvorim?”

„Smeš, naravno, ali možda bi trebalo da sačekaš do Božića ujutru?”
„Oh, anđele moj.” Kiki je spustila očigledno drhtavu ruku na
Sesilinu podlakticu. „Naučila sam lekciju da nikad ne treba odlagati
specijalne prilike za neki drugi dan, jer može se desiti da sutra ne
osvane.” U očima su joj zasvetlucale suze. „Hajde sad da vidimo šta
si mi to donela.”
„Oh, ništa veliko, samo sam mislila...”
„Kao što znaš, veličina nije bitna.” Kiki je uputila Sesili jedan od
onih vragolastih osmeha i najednom je više ličila na nekadašnju sebe.
Odmotala je papir i otvorila pravougaonu kutiju.
„To je fotografija na kojoj smo ti i ja ispred Mandui hausa pre no
što sam se udala za Bila. Snimio ju je Aliki mojom kamerom”,
objasnila je Sesili.
Kiki je gledala u fotografiju, snimljenu pri zalasku sunca, s jezerom
Najvaša iza njih.
„Oh, bože! Kakav si mi divan poklon donela.” Kiki je milovala
fotografiju. “I kako obe izgledamo mlade, zar ne?” Osmehnula se, a
suze su joj ponovo navrle na oči. „Mnogo ti hvala, Sesili. Mnogo si
draga i mnogo te volim, uvek sam te volela. Evo, Lilijen, stavi je iznad
kamina da mogu da je gledam.” Lilijen ju je poslušala, a Kiki je
zgrabila Sesili za ruku. „Jesi li srećna, dušo?”
„Da, jesam. Mislim da jesam.”
„E pa onda poslušaj moj savet i zakuni se da ćeš ga uvažiti: učini
sve što je potrebno da ti i oni koje voliš budete srećni, jer će se i tvoj i
njihov život završiti dok trepneš okom, i onda više nema ničeg.
Nemoj da ga traćiš, Sesili, čuješ li? Odredi šta ti je važno i ko ti je važan
i čvrsto se toga drži. Obećavaš?”
„Obećavam, naravno, Kiki. Jesi li sigurna da si dobro? Poznajem
odličnog lekara...”
„Oh, ne brini za mene. Dođi sad, da te tvoja kuma zagrli.”
Sesili se sagla i pustila da je Kiki zagrli, a kumine duge crvene
kandže žarile su joj se u rebra.
„Srećan Božić”, kazala joj je Kiki puštajući je iz zagrljaja, očiju opet

524

punih suza. „Budi srećna, hoćeš li?”
„Hoću. Srećan Božić, Kiki.”
Lilijen je otpratila Sesili do vrata.
„Jeste li sigurni da je dobro?”, obratila joj se Sesili tihim glasom

kad su izašle u predsoblje. „Izgleda mi nekako... van sebe.”
„Samo je tužna zbog sina”, šapnula je Lilijen. “A sem toga, mrzi

Božić; podseća je na sve one koji više nisu živi da ga slave. Ne brinite,
sigurna sam da će joj biti bolje čim se praznici završe. Doviđenja.”

„Doviđenja.”

525

44

Sutradan ujutru, Sesili se s dečjim uzbuđenjem setila da je došao i
Badnji dan. Iznenadila se kad je na srebrnom pladnju u predvorju
našla pozivnicu adresiranu na nju.

GOSPOĐA TERENSA DŽEKSONA POZIVA

DA SVOJIM PRISUSTVOM UVELIČA
SASTANAK GENERACIJE STUDENTKINJA VAŠARA

U KUĆI DŽEKSONOVIH, 3. JANUARA 1947.
MOLIM POTVRDITE DOLAZAK
DŽORALEMON STRIT 18
BRUKLIN
NJUJORK 11021

Poziv je iznenadio Sesili; Rozalind je pripadala grupi devojaka koje
su u spavaonicama radije razmenjivale političke anegdote nego
ruževe za usne. Sesili je smatrala da je Rozalind rezervisana i hladna,
i nikad se nije osećala dovoljno dobrom da bude deo njene klike.

„Oh, bože! Baš si počastvovana! Večernje zabave kod Rozalind i
njenog muža najprestižnije su u gradu. Izgleda da je na poslednjoj bila
i gospođa Ruzvelt lično”, kazala je Mejmi kad je stigla u predvorje s
velikom torbom punom poklona koje im je donela. „Ona je izgleda
feministkinja, po svemu sudeći”, dodala je. „Treba da ideš.”

„Znaš šta, Mejmi? Možda i hoću”, Sesili joj se osmehnula pa pošla
gore, da da Lankenui injekciju.

Pošto je ostavila Stelu u kuhinji, s Meri i Esi, kuvaricama, da pravi
raznorazne ukusne božične poslastice, Sesili se zatvorila u spavaću
sobu da spremi čarape s poklonima za Lankenuu i Stelu, i da uvije u
ukrasni papir manju verziju onog plišanog lava iz Blumingdejla, kojeg
su isporučili prethodnog dana. Podsetila je sebe da treba da pozove

526

Bila telefonom rekao je da će Badnje veće provesti u klubu Mutijaga s
nekim drugovima iz vojske a onda i razmišljala o problemu kako da
ubedi roditelje da im se Stela pridruži sutra na božičnom ručku, a ne
da jede u kuhinji, s poslugom.

Iznenadno kucanje na vratima prenulo ju je iz zamišljenosti.
„Ko je?”, upitala je.
„Tvoja majka. Moram da razgovaram s tobom!”
„Uđi.”
Majka je ušla u sobu, a na licu joj se jasno ogledao šok.
„Šta je, za ime sveta, mama? Izgledaš kao da si videla duha.”
„Oh, gospode, oh, gospode... Sesili...” Dorotija je duboko
udahnula. „Kiki... Kiki je mrtva.”
„Mrtva? Ali ne može biti, mama. Sinoć sam je videla i izgledala je
sasvim dobro, mada malo potišteno. Šta se dogodilo?”
Dorotija je prišla fotelji i skljokala se u nju. „Njena majka se javila
pre nekoliko minuta. Kiki je nađena kako leži u dvorištu iza hotela
Stenhoup. Ona je...” Dorotija je progutala knedlu u grlu. „Izgleda da
se bacila s prozora. Našli su je u pidžami.”
„Oh, bože! Oh, bože! Jesi li sigirna da je to Kiki?”
„Naravno da sam sigurna! Valjda bi Helen prepoznala svoju
rođenu ćerku?!”
„Oprosti mi, mama, u šoku sam.”
Ali... da li je zaista šokirana?, zapitala se Sesili dok je grlila uplakanu
majku. Prethodne noći Kiki kao da se opraštala...
„Neće objavljivati tokom Božića, ali novine neće časa časiti a da ne
počnu da kopaju po Kikinom životu, da bi cela Amerika za doručkom
čitala o njenim skandalima! Oh, bože, Sesili, obožavala sam je; dugo
smo se znale i bila je tako dobra prema tebi, zar ne?”
„Da, mama, bila je”, odgovorila je Sesili očajnički se trudeći da
zadrži suze.
„A najgore od svega je što nije primila mene, jednu od svojih
najstarijih prijateljica. Da sam znala koliko je potištena, ja bih sve
učinila sve da joj pomognem”, jecala je Dorotija.
„Pozvoniću Evelin da nam donese malo brendija, mama. Da
smirimo živce.”
„Oh, Sesili, kako uopšte da nastavimo da slavimo Božić kad nje
više nema?”

527

„Tako što... Znaš šta, mama? Kiki bi to želela. Ona je bila jedna od
najslavnijih devojaka sa zabava u gradu. A koliko sinoć mi je rekla da
moram odlučiti šta me čini srećnom i poći za time. I zato ćemo sutra
radi nje obući najlepšu odeću i” Sesili je progutala suze “i slaviti njen
život. U redu?”

Dorotija je konačno klimnula glavom, uzela Sesilinu maramicu da
izbriše suze, a onda ustala. Prišla je vratima spavaće sobe kao u snu.
„A sad”, uzdahnula je, „moram da idem, da kažem tvome ocu.”

Sesili je te noći otišla na spavanje znajući da nije trenutak da pita
majku može li Stela da ruča s njima. Posle nemirne noći, pune čudnih
snova u kojima joj se Kiki, u pidžami, obraćala iz oblaka, da joj kaže
da odluči šta je zaista važno, naglo se probudila ujutru na Božić, sa
suzama u očima čim se setila šta se dogodilo prethodnog dana.
Trebalo joj je nekoliko minuta da se pribere, pa je ustala iz postelje i
obukla kućnu haljinu. Sa usiljenim vedrim osmehom ušla je u Stelinu
spavaću sobu i zatekla devojčicu kako liže lušu, a usta su joj bila
umrljana čokoladom iz čarape s poklonima, koju je već izvadila i
pojela.

„Bio je, Kuja!” Sva srećna, Stela ju je pogledala i pokazala joj
igračku koju je držala u krilu. „Mislim da je Deda Mraz morao da ga
smanji da bi prošao kroz dimnjak. Šta misliš, hoće li porasti sad kad
je ovde?”, upitala je, razrogačenih očiju.

„Ne znam, možda je to magičan lav.”
„Odlučila sam da ga zovem Laki, zato što imam sreće!”, 40
zakikotala se i podigla ruke da zagrli Sesili, koja joj je uzvratila zagrljaj
čvrsto je privijajući uz sebe.
„Joj, Kuja, spljeskaćeš me!” Stela je podigla pogled ka Sesili. „Zašto
plačeš? Jesi li tužna?”
„Dobro sam, mila. Idem sad da pozovem tvog čika Bila, da mu
poželim srećan Božić nedostaje mi, i on i naš dom.”
„I meni, ali meni se i ovde mnogo sviđa”, kazala je Stela, a onda

40 Engl.: Lucky. Onaj kog prati sreća, ko ima sreće. (Prim. prev.)

528

se vratila Lakiju.
I dalje u kućnoj haljini, i najednom obuzeta snažnom željom da s

mužem razgovara o Kiki, Sesili je sišla u prizemlje, pa ušla u očevu
radnu sobu, odakle je pozvala klub Mutijaga. Javio se Ali. Sesili se
osmehnula kad je čula poznati duboki glas.

„Zdravo, Ali, ovde je gospođa Forsajt. Da li je gospodin Forsajt
tu?”

„Srećan Božić, gospođo Forsajt”, kazao je Ali, „mada moram da
vam izrazim saučešće. Čuli smo za smrt gospođe Preston.”

„Hvala, Ali”, odgovorila je Sesili. Prenerazila se što vesti putuju
tako brzo. „Moram da razgovaram s gospodinom Forsajtom. Možeš
li ga pozvati, molim te?”

„Bojim se da ne mogu; gospodin Forsajt je pre nekoliko sati otišao
u lov.”

Sesili se srce steglo. „Pa, kad se vrati, možeš li mu reći da ga je
zvala supruga i da zaista mora da razgovara s njim. Ima moj broj u
Njujorku. Hvala, Ali, i srećan Božić.”

Spustila je slušalicu i sela u očevu kožnu fotelju da pokuša da se
pribere. I ponovo niko ne zna gde joj je muž u trenutku kad joj je
potreban.

U podne, neposredno pre nego što su stigle njene sestre, Sesili je
odvela Stelu u kuhinju, gde je posluga bila zauzeta spremanjem
božičnog ručka.

„Oh, pogledaj je samo! Prava si lepotica, bebo!”, kazala je Esi,
kuvarica, koja je mnogo zavolela Stelu. „Ajde, dođi da pomogneš tetki
Esi s ovim pitama.”

Stela, neprikladno odevena za kuhinju, u narandžastoj haljini s
podsuknjom od tila, rado je odskakutala da pomaže Esi.

„Srećan Božić svima”, kazala je Sesili. „Može li neko da odnese
čorbu mojoj služavki? Danas je konačno izjavila da je gladna.”

„Nema problema”, Esi je klimnula glavom. “Niš’ vi ne brinite,
gospojice Sesili, nahranićemo njenu devojčicu, ješće ovde s nama, zar
ne, Stela?”

529

„Nadam se, Esi”, odgovorila je Stela.
„Auuuu! Bo’me, pričaš ko da sibela kao oni!”, nasmejala se Esi.

Iako je Sesili kazala majci da treba da slave a ne da žale, Božić je
protekao sumorno. Mejmi i Prisila su došle svaka sa svojom po-
rodicom da razmene poklone i da ručaju, pa su sve tri sestre dale sve
od sebe da razvedre Dorotiju slomljenog srca.

Posle ručka, Dorotija se povukla u svoju sobu.
„Mama je potpuno skrhana”, kazala je Mejmi Sesili.
„Prirodno, Kiki je bila njena najstarija prijateljica.”
„Možda i jeste, ali nije je viđala češće nego svakih nekoliko godina.
Ti si živela kod nje kad si stigla u Afriku i videla si je veče pre smrti.
Jesi li ti dobro?”
„Zaista sam tužna, Mejmi, ali... pa... Mislim da je Kiki izgubila
svaku nadu. A kad više nema nade...”
„Znam”, odvratila je Mejmi. „Onda ne preostane više ništa. Dakle,
vreme je da krenemo i da smestimo ove male monstrume u krevet.”
Čim se Sesili oprostila od sestara i njihovih porodica, a Volter se
povukao u radnu sobu da odrema, Sesili se vratila u salon. Pogledala
je ogromnu božičnu jelku, ukrašenu s toliko kugli da se zelenilo jedva
videlo.
Pomislila je na Bila negde u afričkoj ravnici, i taj prizor je veoma
odudarao od ovog lepog salona na Menhetnu.
Je li ovo moj dom, pitala se, ili mi je mesto u Keniji, uz Bila? Istina je da
zapravo nije znala.

Drugog dana Božića Dorotija se zaključala u svoju sobu, suviše
potištena da bi izašla, pa je Sesili odlučila da povede Stelu u obilazak
Njujorka.

Najpre su otišle u Central park, gde joj je Sesili kupila kesicu
pečenog kestenja i naučila je kako da ga oljušti i pojede dok je još vruć.
U Zoološkom vrtu u Central parku Stela je mahala lavu u njegovom

530

ograđenom prostoru i obratila mu se na jeziku masaija „Najzad, to je
njegov jezik”, kazala je, a Sesili je morala da obuzda smeh.

Potom ih je Arčer vozio prometnim gradskim ulicama, i Stela je
ostala bez daha pred jarkim svetlima Tajms skvera, a onda s punom
pažnjom slušala Sesili kad joj je pokazivala arhitekturu zgrade
Krajslera i Empajer stejt bildinga. Kad se smrklo, uživale su u toploj
čokoladi sa šlagom, a onda je Sesili odvela Stelu na klizalište kod
Centra Rokfeler. Hvatajući se jedna za drugu da ne padnu, klizale su
kroz mnoštvo sveta i kikotale se.

Sesili je gledala grad Stelinim očima; ponovo se zaljubila u njega i
njegovu magičnu atmosferu. Možda zato što je znala da odlaze
krajem januara, pa je rešila da upije i upamti što više.

Gladna kulturnog života posle povučenog života na Rajskoj farmi,
izlazila je sa sestrama da gleda najnovije pozorišne predstave na
Brodveju. Uživala je i u obnavljanju garderobe, kao i u doterivanju za
izlaske. Sestre su joj govorile da je „izrasla u zgodnu ženu”, a posle
šišanja kod Mejminog stiliste, čak je i sama počela da veruje da nije
baš toliko ružno pače kao što je nekad mislila o sebi.

„Za tobom se okreću”, kazala joj je Prisila s nagoveštajem zavisti u
glasu, kad je grupa zgodnih muškaraca na Aveniji Medison odmerila
pogledom Sesili. Posle dugog boravka u Africi, Sesili se osećala kao
lavica puštena iz zatočeništva.

Jedina tužna nota u inače veoma veseloj nedelji nakon Božića bila
je Kikina sahrana. Prisustvovalo je malo ljudi mnogi pripadnici
njujorškog visokog društva bili su van grada preko praznika, a osim
toga, Kiki je godinama živela u inostranstvu. Sesili je pomagala ocu
da pridržava Dorotiju kad su izlazili iz crkve i potom joj pružala
podršku na skupu posle sahrane, gde se njena majka prilično
nacvrcala. Sesili se nije mogla odupreti osećanju da je Kikina smrt kraj
jedne ere ne samo za njenu majku već i za nju.

Sesili se jednog popodneva vratila kući od modistkinje, gde je išla
da zameni svoje zastarele šešire novima, i čula pištavi dečji smeh iz
očeve radne sobe. Pokucala je na vrata, ušla i unutra zatekla oca sa

531

Stelom na krilu.
„Dobar dan, Sesili”, rekao je Volter. „Stela i ja smo gledali mapu

sveta u mome atlasu. Trudio sam se da ričem kao lav, ali onda je
tražila od mene da oponašam zebru, pa sam se i tu trudio, ali
očigledno ne misli da sam uspeo, a, gospođice?” Volter se nasmešio
Steli, koja je skliznula s njegovog krila i potrčala ka Sesili.

„Nisi valjda smetala gospodinu Hantliju Morganu, Stela?”
„Nije, nimalo”, odgovorio je Volter. „Zatekao sam je ovde kako
razgleda knjige na policama, pa smo se baš lepo zabavili. I rekao sam
joj da me zove Volter, uzgred budi rečeno. Zar ne?”
Stela je stidljivo klimnula glavom.
„Bistro dete, Sesili. Hoće li je majka poslati u školu, tamo u Keniji?”
„Tamo nema škola za dete kao što je Stela, ali ja se trudim da je
naučim da čita i piše.”
„Uči me i da računam”, dodala je Stela, sa ozbiljnim malim licem.
„Dobro, onda, hajde da se malo igramo kao što sam se nekad igrao
sa Sesili. Može? Koliko je dva i dva?”
„Četiri.”
„A tri i četiri?”
„Sedam.”
„Osam i pet?”
„Trinaest”, odgovorila je Stela bez oklevanja.
„Zadivljen sam”, nasmešio se Volter. „Mislim da treba postavljati
teža pitanja, zar ne?”
Dvadeset minuta kasnije, Volter je podigao ruke dok ga je Stela
molila da joj i dalje postavlja zadatke.
„Ponestalo mi je pitanja, dušo, a ti si na njih stvarno dobro od-
govarala. Izuzetno dobro”, rekao je, pogledavši iskosa u Sesili. “A sad
moram obe da vas ispratim. Očekujem posetu svake sekunde.”
„Sviđa mi se Volter”, kazala je Stela dok su išle u kuhinju da nađu
Lankenuu, koja se bila šćućurila uz peć. „Ili mi se bar sviđa više od
gospođe Hantli Morgan”, devojčica je slegla ramenima gledajući u
čokoladnu tortu na kuhinjskom stolu. „Ali ono mi se sviđa najviše”,
zakikotala se i pokazala prstom tortu.
„Kako se osećaš, Lankenua?”
„Dobro”, Lankenua je klimnula glavom. „Kad mi idemo kući,
gospoja Sesili?”

532

„Za nekoliko nedelja”, odgovorila je Sesili pa se okrenula ka Meri.
„Možete li mi doneti kafu gore u sobu? U pet ponovo izlazim i moram
da se presvučeni.”

„Naravno, gospođice Sesili.”
Gore u sobi, Sesili je stajala pred ogledalom i pokušavala da odluči
šta da obuče za skup studentkinja Vašara. Upamtila je da Rozalind
nikad nije pratila modu, pa se odlučila za jednostavnu crnu koktel-
haljinu. Popila je kafu i zamolila Meri da pozove Arčera da doveze
kola pred kuću. Tokom vožnje, Sesili je bila nervozna; i dalje nije
imala pojma zašto ju je Rozalind uopšte pozvala. Živela je u Bruklinu
u kraju za koji je od Prisile saznala da je odnedavno postao vrlo
popularan kod mladih ljudi. Dorotija je prokomentarisala da je pun
Iraca koji su ostali tamo s porodicama posle izgradnje Bruklinskog
mosta.
„Ovaj kraj ima mnogo lepih starih gradskih kuća od smeđeg
kamena”, rekao je Arčer dok su se vozili ulicama. „Jedno vreme je bio
propao, ali ljudi kao vaša prijateljica doselili su se ovamo jer su mogli
da kupe kuću za malo novca. Njujork se stalno menja, zar ne,
gospođice Sesili?”
Kola su se zaustavila ispred uredne smeđe kamene zgrade u nizu
kuća u lošijem stanju, i Sesili je izašla iz kola.
„Ne bi trebalo da ostanem duže od sat vremena”, rekla je Arčeru,
a onda pošla uz stepenice ka ulaznim vratima.
„Sesili! Divno što si uspela da dođeš.” Rozalind joj se smešila,
ošišana na kratku paž-frizuru sličnu Mejminoj, uvodeći je u prijatnu
dnevnu sobu punu mladih žena od kojih su mnoge bile u
pantalonama. Sesili se osećala grozno staromodno i previše doterano.
„Pivo ili seri?”, upitala ju je Rozalind dok su prilazile kolicima s
pićem.
„Oh, seri, molim. Znam li nekoga ovde?”
„Znaš, naravno. Osim nekoliko izuzetaka, sve su one bile naša
generacija na Vašaru. A ja iz njujorške tračerske mašine saznajem da
ti sad živiš u Africi?”, kazala je Rozalind. „Jedva čekamo da čujemo
sve o tome, zar ne, Beatriks?”
Crnkinja sa široko razmaknutim, toplim očima odmerila je Sesili.
„Da, jedva čekamo, naročito s obzirom na to da su odatle potekli
naši preci, Rozalind.”

533

Sesili je gledala u dve žene, zbunjena.
„Bez brige, Sesili”, nasmejala se Rozalind. „Većina ljudi u meni ne
prepoznaje crnkinju iako to jesam. Očigledno je to bio neki nevaljali
belac, davno, ali srce mi je crno kao i kod Beatriks. U Vašaru nisu
znali sve dok nisam diplomirala znaš kakvi su oni tamo, Sesili. Da je
bilo po njihovom, prale bismo podove, ne bismo sedele na
predavanjima s devojkama poput tebe. Da znaš da se situacija polako
menja. Primili su Beatriks četrdesete jer su se stideli pošto su drugi
koledži imali mnogo veću kvotu obojenih studenata. I tako, evo naše
prve crnkinje koja je diplomirala na Vašaru.”
„I nadam se da ću biti prva od mnogih”, osmehnula se Beatriks.
Sad sam na Medicinskom fakultetu na Jejlu, gde izazov nije toliko
boja moje kože koliko to što sam žensko. Dupli maler, a, Rozalind?”
„Bo’me jeste”, kazala je Rozalind i pokazala ka mirnom kutku u
zadnjem delu prostorije. „Hajde, Sesili, dođi da nam pričaš sve o
Africi. Živiš u Keniji, zar ne?”
Sesili je najpre ispričala priče uobičajene za zabave, o safarijima,
lavovima i smrtonosnim zmijama, ali Rozalind ju je ubrzo prekinula.
„Reci mi imaju li crnci u toj kolonijalnoj zemlji neka prava? Ima li
partija i aktivista?”
„Ne, koliko ja znam.”
„Znači, iako je Kenija prevshodno crnačko društvo, crncima u
njihovoj vlastitoj zemlji vlada nekolicina belaca u uniformama?”,
upitala je Beatriks.
„Da, bojim se da je tako. Mada znam da su ih od izbijanja rata, kad
su se mnogi prijavili u vojsku da se bore za kralja i zemlju.
„Njihovu zemlju, ali ne i njihovog kralja”, prekinula ju je Beatriks.
„Da, naravno”, žurno se složila Sesili. „Obećano im je da će se, ako
se budu borili, njihova situacija poboljšati. A onda su se vratili i ništa
se nije promenilo. Štaviše, moj muž kaže da je još gore.”
„Misliš da tamo raste napetost?”, upitala ju je Rozalind.
„Da”, odgovorila je Sesili setivši se razgovora koje je s Bilom
vodila prethodnih meseci. „Kikuju to je najveće pleme u Keniji
jednostavno više ne prihvata užasne uslove i ropski rad koji zahtevaju
njihovi beli gospodari. Nemaju nikakvu zdravstvenu zaštitu ja znam
samo za obližnju bolnicu za obojene, i nju finansiraju dobrotvorna
udruženja. A što se tiče obrazovanja...”

534

„Pričaj mi o tome”, Rozalind je zakolutala očima. „Nije mnogo
bolje ni za našu decu ovde u Sjedinjenim Državama, premda je bar
obrazovanje dostupno i belcima i crncima i, za razliku od onoga na
Jugu, nema segregacije. Ali ima mnogo više bele dece od naše i još
uvek je mnogo predrasuda ispod površine, naročito kod samog
nastavnog osoblja. Znam, zato što sam ja pripadala manjini u srednjoj
školi.”

„Ja se svojski trudim da učim kčerku svoje služavke da čita, piše i
računa... To je mnogo bistra devojčica.”

„Vidi, vidi.” Rozalind je pogledala u Beatriks i podigla obrvu, a
onda se okrenula ka Sesili. „Ja imam petogodišnju devojčicu i ne
želim da bude izložena onome što sam ja prošla da bih se školovala.
Želim da se obrazuje u bezbednom okruženju koje joj pruža podršku
i gde oseča da vredi, a ne da trpi primedbe i zlostavljanje školskih
drugova ili da je nastavnici nepravedno izdvajaju. Dakle... upravo
osnivam školicu u svojoj kući. Beatriks i ja smo odabrale jedan broj
pametne crnačke dece koju planiramo da školujemo, da bi bar
nekolicina na koncu dospela do koledža Ajvi lige.”

„Naša deca jednostavno moraju da imaju uzore koji će ih
inspirisati. Moraju verovati da to mogu, a na nama je da im pokažemo
da mogu”, dodala je Beatriks, očiju blistavih od žara.

„I tako, kažeš da podučavaš ćerku svoje sluškinje?”, kazala je
Rozalind.

„Da. Stela tako se zove upija kao sunđer sve čemu je učim.”
„Da li bi htela da je dovedeš ovamo da nas upozna?”, upitala je
Rozalind. „Mogla bi da bude dobra kandidatkinja za našu školu. A
ako si ti zainteresovana, dobro bi mi došla pomoć u podučavanju.
Beatriks će biti prezauzeta studijama medicine na Jejlu, pa sam
uglavnom sama u tome.”
„To zvuči neverovatno, Rozalind”, kazala je Sesili gotovo bez
daha. „Nisam ni slutila da bi tako nešto za Stelu bilo moguće.”
„Pa, mnogo bi nam bilo drago da se i ti uključiš. Studirala si
istoriju, zar ne?”
„Jesam, ali moja strast je zapravo bila ekonomija, pa moram da
kažem sama za sebe da imam mozak za brojeve.”
„A Rozalind za društvene nauke, tako da možete izaći na kraj i s
prirodnim ako ih podelite i uz moju pomoć kad nađem slobodnog

535

vremena”, Beatriks se nasmejala. „Samo ne zaboravite da je sve
moguće u zemlji slobodnih a to ćemo mi postići.”

„Kad onda da dovedem Stelu da vas upozna?”
„Kad god hoćeš. Polugodište zvanično počinje sledeće nedelje, pa
šta misliš o petku?”, predložila je Rozalind.
„Savršeno.”
Beatriks i Rozalind su je otpratile do uzlaza i, dok su se opraštale,
Rozalind ju je zagonetno pogledala.
„Šta misliš, Sesili, o tome da nam se pridružiš na protestu?”
„Ja... ne znam. Protiv čega zapravo protestujete?”
„Uslovi stanovanja u Harlemu su užasno loši. Crnci su getoizirani
kraj je prenaseljen, da ne pominjemo represiju koju koristi policija da
bi 'držali stvari pod kontrolom’. Gradonačelnik Dvajer je veliki
prijatelj naše zajednice..
„Samo zato da bi dobio naše glasove!”, presekla ju je Beatriks.
„Možda i zato, ali dao je neka obećanja, a mi ćemo ga držati za reč.
Sledeće nedelje treba da govori u Abisinskoj baptističkoj crkvi, pa
ćemo biti tamo dagapodsetimo kakvi su ulozi”, nastavila je Rozalind.
„Bilo bi divno kad bi došla, Sesili, obogatila bi našu grupu.”
„Pa... Razmisliću. U redu?”
„Šta tu ima da se razmišlja?”, odvratila je Beatriks. „To je pitanje
ispravnog i pogrešnog, života ili smrti. Ti bi to trebalo da znaš bolje
od bilo koga, pošto živiš u Africi. Molim te, budi uz nas, Sesili.
Trebaju nam i belci da podrže naše ciljeve.”
„U redu”, pristala je, „doći ću. A sad stvarno moram kući. Ćao.”
„Bićemo u kontaktu pa ćemo ti javiti gde da se nađemo!”, doviknula
je Rozalind.
Arčer joj je otvorio vrata kola pa je sela na zadnje sedište.
„Izvini što sam se toliko zadržala.”
„Nema problema, gospođice Sesili. Kako ste proveli veče?”, upitao
ju je kad su krenuli nazad na Menhetn preko Bruklinskog mosta.
„Bilo je... pa, zapanjujuće!”, odgovorila je Sesili uzbuđeno.

536

45

Sledeće srede, kao što su je uputili, Sesili se obukla jednostavno.
Ostavila je Stelu na brigu Lankenui, koja je sad izgledala mnogo
zdravija, i naložila Arčeru da je odveze u Harlem.

„Oprostite, gospođice Sesili?”, kazao je pomažući joj da uđe
pozadi u krajsler.

„Čuo si me, Arčere: Harlem, pred Abisinsku baptističku crkvu,
Zapadna sto trideset osma ulica broj sto trideset dva”, Sesili je
pročitala adresu s beleške koju je zapisala prilikom telefonskog
razgovora s Rozalind.

„Da li vaši roditelji znaju da idete tamo?”, rekao je nakon male
pauze.

„Naravno”, slagala je Sesili, razdražena što je Arčer još tretira kao
dete iako je udata žena.

„Kako želite, gospođice Sesili.”
Sesili je gledala kroz prozor dok su se udaljavali iz centra prema
Harlemu, gde nikad nije bila, premda je Arčeru hrabro izrecitovala
adresu. Kad su za njima ostali soliteri Pete avenije i Avenije Medison,
i kad su polako pošli Avenijom Lenoks, zapazila je da su lica na ulici
više raznih nijansi smeđe i crne nego bela. Odjednom se osećala kao
riba na suvom u sopstvenom gradu. Crna deca su sedela na
stepenicama oronulih kuća i posmatrala kako prolazi krajsler, izlozi
mnogih prodavnica su bili zamandaljeni, a po uglovima ulica nalazile
su se zarđale kante prepune đubreta. Iako je bila 1947. godina, vladala
je atmosfera kao da se Velika depresija nije ni okončala.
Arčer je zaustavio kola. Malo dalje niz ulicu, Sesili je ugledala
impozantnu gotičku crkvu pred kojom se već bila okupila gomila
demonstranata. Izašao je da joj otvori vrata.
„Parkiraću se gore, na kraju ulice, na uglu sa Avenijom Lenoks,
eno tamo preko”, pokazao je. „Ako bude ikakvih problema, samo vi
dotrčite, ja ću vas čekati, važi? Sigurno ćete biti dobro?”
„Da, Arčere, hvala, naći ću se s prijateljima”, kazala je s mnogo više
samopuzdanja nego što ga je osećala, dok se udaljavala od njega
prema gomili.
Osmotrila je masu ljudi, od kojih su mnogi držali rukom pisane

537

transparente sa sloganima kao: „JEDNAKA PRAVA!” i “SMEŠTAJ
ZA SVE!” Srce joj se popelo u podgrlac dok je sa oklevanjem koračala
prema okupljenima, koji su svi gledali u uzdignutu platformu nalik
bini, na pločniku pred crkvom.

„Došla si!” Do nje je dopro Rozalindin glas kroz graju. Sesili se
okrenula i ugledala kako joj nova prijateljica prilazi u pantalonama i
muškom kaputu. „Mnogo mi je drago što si tu”, kazala je Rozalind.
„Ostali su se već kladili hoćeš li se pojaviti ili ne. Ovo je moj muž
Terens”, rekla je mahnuvši rukom ka visokom crncu pored sebe.

„Drago mi je što smo se upoznali, Sesili”, rekao je on i osmehnuo
joj se dok su se rukovali. „Cenimo vašu podršku.”

Sesili se nije iznenadila kad je videla da je ona jedna od
malobrojnih prisutnih belaca, ali dočekali su je s osmesima, dok su joj
se ostali demonstranti učtivo sklanjali s puta. Nekolicina je držala
termose s kafom zbog hladnoće, a videla je i ženu s bebom
privezanom za grudi.

„Koliko će ovo trajati?”, Sesili je šapnula Rozalind.
„Oh, oko sat vremena”, vedro je odgovorila ova. „Ima puno sveta
Beatriks je čudo, ume da motiviše ljude. Gledaj, evo je!”
Beatriks se pojavila pored njih, očiju blistavih od uzbuđenja, tamne
kose upletene u pletenice. „Sesili! Divno što si došla! Ja.
Beatriksin glas prigušilo je urlanje gomile kad su tri muškarca
stupila na platformu. Sesili je prepoznala gradonačelnika O’Dvajera s
fotografija u Njujork tajmsu. Druga dvojica belaca stala su pored njega,
jedan od njih u svečanoj uniformi šefa policije. Namrgođeno je gledao
transparente.
„Harleme! Čast je biti ovde!”, započeo je gradonačelnik O’Dvajer
svojim jakim irskim akcentom, a gomila je odgovorila klicanjem.
Sesili se osvrnula i prešla pogledom po licima okupljenih, a onda je
osetila naelektrisanost. Tu su ljudi koji strastveno žele da stvore bolji
svet; nije osetila takav polet i nadu još od proslave Dana pobede u
Najrobiju. Beatriks joj je dala transparent s natpisom „HARLEM NIJE
GETO!”, i Sesili ga je ponosito podigla. Slušala je govor
gradonačelnika O’Dvajera, u kojem je obećao stambene reforme i
bolje finansirano školstvo, i treptala je kad je nedaleko do nje sevnuo
reporterski blic.
Kad su ljudi počeli da se guraju napred da bi bolje videli, neko je

538

munuo laktom Sesili otpozadi, pa je Rozalind pružila ruku da je
pridrži kad se zateturala. Uprkos ledeno hladnom vazduhu, Sesili je
osetila znoj pozadi na vratu i shvatila koliko je publika gusto zbijena.

Kad je šef policije zakoračio prema mikrofonu, gomila se nemirno
ustalasala i Sesili je zadrhtala. Istegla je vrat da vidi koliko se daleko
pruža gomila s njene obe strane, i zaprepastila se kad je ugledala
obruč policajaca oko njih, s rukama na drvenim palicama, zagonetnih
izraza lica ispod plavih kapa.

„Zašto je policija ovde?”, šapnula je prijateljici.
„Samo se drži uz mene i Terensa, bićeš bezbedna”, odvratila joj je
Rozalind šapatom.
„Ubice!”, prosiktala je Beatriks. „Ovi policajci su napali Roberta
Bandija ustrelili su ga kad je bio nenaoružan i samo pokušavao da
spase život jednoj ženi. Svinje proklete!”
Oko njih se probudio talas gneva, i Sesili je gutala vazduh dok se
masa sabijala da bi ustuknula od policije. Više nije mogla da čuje
govor s bine, samo ljutite uzvike žene pored sebe, čija je beba počela
da plače u onoj nosiljci dok je majka pokušavala da je zaštiti od
pritiska drugih tela.
Vazduh su ispunili krici. Neki muškarac ju je odgurnuo da bi
umakao policajcu koji je išao za njim, s visoko podignutom palicom.
Čovek je podigao transparent da se zaštiti, ali je oboren i ostao je da
leži na prljavoj ulici, štiteći glavu od daljih udaraca. Sesili je čula
prodornu pištaljku i njištanje konja, pa ugledala policajce na konjima
kako idu prema demonstrantima, od kojih su se mnogi sad razbežali.
„Sesili! Drži se uz nas!” Beatriks ju je zgrabila za ruku i povela ka
razmaku u policijskom kordonu. Sesili je slepo pratila Beatriks, srce
joj je lupalo kao ludo dok je trčala zaobilazeći druge demonstrante
koji su takođe tražili zaklon. Pokušala je da ne obraća pažnju na bolne
krike i mučne zvuke udaraca pendreka po ljudskom telu. Najednom
je osetila trzaj i bila oborena na zemlju, odakle je videla kako Beatriks
hvataju dva policajca. Borila se kao divlja mačka, kosa joj se izvukla
iz pletenica dok su je odvlačili.
„Ne! Beatriks!”, viknula je Sesili i pokušala da ustane, ali bol joj je
prostrelila članak na nozi. „Stanite! Nije uradila ništa loše!”
Sedela je i gledala oko sebe, zbunjena, u šoku. Ono što je počelo
kao miran, prijavljeni skup, pretvorilo se u haos. „Arčere”,

539

promrmljala je dok je pokušavala da se seti gde je rekao da će je čekati.
Pokušala je da ustane, ali članak ju je izdao, a novi talas
demonstranata pojurio ka njoj.

Baš kad je pomislila da će je pregaziti, čula je dubok muški glas
iznad sebe.

„Možeš li da hodaš?” Podigla je pogled i videla visokog belca.
„Moj članak…“
„Daj ruku.”
Sesili ga je poslušala u on ju je povukao da ustane. A onda ju je
obuhvatio rukom ispod pazuha i poveo je kroz gomilu.
„Moj vozač... čeka me na Aveniji Lenoks, tamo na kraju ulice”,
uspela je da prodahće kad je malo došla k sebi.
„Onda hajdemo brzo odavde; izgleda da će postati gadno.”
Svuda oko njih izbijale su nasilne čarke kad su demonstranti počeli
da uzvraćaju.
Kad su se približili raskrsnici Zapadne sto trideset osme i Lenoksa,
Sesili je ugledala krajsler i pokazala rukom ka njemu. „Eno Arčera!”,
viknula je kroz gužvu. Čovek ju je podigao u naručje i potrčao s njom
prema kolima, pa naglo otvorio zadnja vrata kad su stigli do njih.
„Hvala Gospodu da ste dobro, gospođice Sesili!”, viknuo je Arčer
paleći motor. „Hajdemo odavde!”
„Čuvajte se, gospođo”, rekao je onaj čovek kad ju je spustio na
sedište. Baš kad je hteo da zatvori vrata, Sesili ga je zaustavila videvši
dva policajca s pendrecima kako prilaze kolima.
„Arčere, čekaj! Ulazite odmah\”, vrisnula je na čoveka i skupila
poslednju preostalu snagu da ga zgrabi i povuče unutra, baš kad je
policajac pojurio da ga uhvati. „Kreči, Arčere! Kreči, kreči, kreči!”
Arčer je nagazio na gas i kola su pojurila.
Dok se krajsler udaljavao od košmarne scene koju su ostavili za
sobom, troje ljudi u kolima odahnulo je od olakšanja.
„Nemam reči da vam zahvalim za pomoć...”, započela je Sesili.
„Nema na čemu. Onda treba da zahvalim i ja vama.” Čovek se
zavalio na sedište, polusklopljenih očiju.
„Da vas odvezemo nekud? Gde živite?”, upitala je.
„Samo me odbacite do najbliže stanice metroa.”
„Upravo nailazimo na stanicu u Sto desetoj ulici”, ubacio se Arčer.
„To mi odgovara”, odgovorio je neznanac.

540

Arčer je zaustavio kola.
„Mogu li bar da znam kako se zovete?”, upitala je Sesili.
On je za trenutak oklevao, a onda je posegao u džep i pružio joj
vizitkartu, a onda izašao iz kola i zalupio vratima za sobom.

541

46

Kad se probudila dva dana kasnije, Sesili je i dalje osećala
pulsiranje bola u članku, uprkos ledu koji je stavljala tokom noći. Kad
su se vratili s protesta, prljavi i šantajući, Sesili je naterala Arčija da se
zakune da nikom neće ništa reći. Sa oklevanjem je obećao da neće
pominjati njenim roditeljima šta se dogodilo.

„Ne želim da prelazim granice svog mesta, gospođice Sesili, ali
mislim da nije dobra ideja ponovo se mešati u takve stvaril’, rekao je
sa istinskom brigom u očima dok su sedeli u kolima pred kućom dok
se Sesili ne pribere.

„Hvala ti, Arčere, ali imam dovoljno godina da znam šta radim”,
odgovorila je otresito. “A neko mora da ustane protiv nejednakosti,
zar ne?”

„Sve dok ste bezbedni, gospođice Sesili. Ali to nije vaša borba. Vi
ste dama.”

Dorotija je bila rasejana u onom stanju žalosti, pa je Sesili brzo
izmislila neku složenu laž o tome kako se saplela o rešetku u metrou,
a onda se pažljivo popela stepeništem do potkrovlja, da nađe Stelu i
Lankenuu. Stela joj je poletela u zagrljaj i Sesili ju je snažno privila uz
sebe.

„Zašto si tako prljava, Kuja? Gde si bila?”
„Nije važno, dušo”, odgovorila joj je smešeći se. „Samo sam srećna
što te vidim.”

Začulo se tiho kucanje na vratima i ušla je Evelin s kafom i tostom
na poslužavniku. Spustila ga je Sesili na krilo, a onda joj pogledala
članak, podignut na jastuk.

„Izgleda mnogo bolje, gospođice”, kazala je.
„Hvala, Evelin”, odvratila je Sesili, gledajući je novim očima.
„Evelin?”
„Molim, gospođice?”
„Da li ti se sviđa da radiš za moju porodicu?”

542

„Kakvo pitanje, gospođice Sesili! Radim ovde već dugo, otkad ste
bili devojčica.”

„Da, znam, Evelin, ali zar ne poželiš druge mogućnosti?”
Nastupila je pauza, a onda je Evelin vedro odgovorila: „Veoma
sam zahvalna što imam ovu mogućnost. Srećna sam što služim vašu
porodicu, gospođice Sesili. Zar niste zadovoljni mojim radom?”
„Jesam, naravno! Izvini”, kazala je Sesili bespomoćno. „Samo
sam... Oh, bez brige, Evelin, šašava sam.”
„Samo pozvonite ako vam nešto zatreba, gospođice Sesili.”
Evelin je izašla iz sobe, a Sesili je legla nazad na jastuke. Od onih
strašnih događaja na protestu, njen pogled na svet potpuno se
promenio. Nije mogla da zaboravi ona prestravljena lica demon-
stranata koje policija nasilno odvodi, i čistu, nečuvenu nepravdu
svega toga. Bar joj je Rozalind prethodnog dana telefonirala da joj javi
da su Beatriks i dvanaestak drugih demonstranata konačno pušteni
iz zatvora.
„Kaucija je bila visoka, ali naš advokat je govorio pred sudijom i
obezbedio im dobru nagodbu. Ovo je drugi udarac na Beatriks i
odsad mora biti opreznija.”
„Tako bi i Stela mogla biti napadnuta, samo zbog boje svoje kože.
U kakvom to svetu živimo...?”, Sesili se sad tiho zapitala.
U svetu koji tebi odgovara, odgovorio joj je njen um. A zašto?
Jednostavno zato što je bogata i privilegovana i bela.
Molim te, budi uz nas, kazala joj je Beatriks.
Sesili je pogledala kroz prozor svoje sobe, u Central park prekriven
paperjastim snežnim pokrivačem. Sve je izgledalo mirno u ovom
malom delu Njujorka, ali sad kad je videla i drugu stranu toga
osakaćenu patnjom i zlostavljanjem više ništa nije moglo biti isto.
Setila se slika iz nemačkih koncentracionih logora kad su ih američki
vojnici oslobodili krajem rata, i kako su joj suze preneraženosti padale
na novine, a um se borio da pojmi takvu svirepost. A sad je znala da,
baš kao i u Keniji, samo malo dalje od njenih ulaznih vrata ljudi
svakodnevno preživljavaju sličnu nepravdu.
„Ljudi veruju da je ovo zemlja slobodnih, a ipak kad ih stignu
nepravde ne činimo ništa da ih ispravimo”, šaptala je.
Dok je jela tost, grudi su joj se nadimale od nove energije i osetila
je očajničku želju da razgovara s Rozalind i Beatriks. Nije mogla ni da

543

zamisli da o tome razgovara sa svojim sestrama, a još manje sa ocem
ili još gore s majkom. Da ju je Dorotija videla na protestu, kako stoji
rame uz rame s “'crnjama” za čije bebe skuplja novac, a koji nisu
dobrodošli u njenu kuću ništa manje od pacova iz kanalizacije...

„Ali tačno je da nisam jedna od njih”, podsetila je sebe dok je pila
kafu. Pa zašto onda oseća tu vatru, tu potrebu da se bori za pravdu
zbog onoga čemu je prisustvovala u Harlemu dva dana pre toga?

Zato što voliš dete koje nazivaš svojom ćerkom, kazao joj je zdrav
razum. I moraš da se boriš za nju i za njoj slične, zato što ona ne može...

Kasnije toga dana, Sesili je počela oprezno da korača i otkrila da
članak ponovo može da je nosi. Dok joj se majka po podne odmarala,
što je postajalo sve duže i duže od Kikine smrti, Sesili je obukla Stelu
u svojoj sobi i pustila devojčicu da se divi sebi u velikom ogledalu.

„Kuda idemo, Kuja?”, upitala ju je Stela dok joj je popravljala
okovratnik crvenog kaputa.

„U školu, s mnogo druge dece isto tako pametne kao ti. Da li bi
volela da ih upoznaš?”

“Da!”, ciknula je Stela. „Mogu li da povedem i Lakija, da ih i on
upozna?” Zgrabila je plišanog lava za grivu.

„Možeš, naravno”, odgovorila je Sesili.

Arčer ih je dovezao kolima do Rozalindine kuće. Sneg samo što je
bio prestao i još se nije pretvorio u bljuzgavicu, pa se Stela glasno
smejala od oduševljenja dok je ostavljala male, savršene tragove stopa
po stepenicama ulaznih vrata.

„Hvala, Arčere.”
„Nema problema, gospođice Sesili. Čekaću vas sve dok ne budete
spremni za povratak”, rekao je on i namignuo joj. Činilo se da ih je
zajednička tajna zbližila.
Sesili je podigla Stelu da bi mogla da dohvati bronzani zvekir.
Rozalind im je otvorila vrata i dočekala Sesili toplim zagrljajem.

544

„Dobro došla, sestro”, šapnula je Sesili na uho. „A ti si sigurno
Stela”, kazala je pa čučnula i pružila ruku.

Stela se stidljivo sakrila iza Sesilinih nogu.
„U redu je, mila”, ohrabrila ju je Sesili. „Rozalind je moja
prijateljica i upoznaće te s drugom decom.”
Stela je sa oklevanjem prihvatila Rozalindinu ruku i pustila je da je
povede u zadnji deo velike kuće, sve dok nisu ušle u prostranu
prostoriju s francuskim prozorima koji su vodili u malu baštu. Soba
je bila preuređena u neku vrstu učionice, s tablom pred kojom su
stajale male drvene klupe. Uz zid su bile police za knjige pune
vežbanki i bukvara, papira za pisanje i igračaka, a na drugom
rasporedu časova, mapa Njujorka i dečji crteži životinja.
„Ko je tvoj prijatelj, Stela?”, upitala ju je Rozalind.
„Ovo je Laki”, odgovorila je Stela i podigla lava.
Rozalind ga je pomilovala po krznu. „Veoma je lep, počastvovana
sam što si ga dovela. A jesi li ikada ranije bila u školi?”
„Ne, ali Kuja me podučava.” Devojčica je podigla pogled ka Sesili,
koja joj je ohrabrujuće klimnula glavom. „’Kuja’ znači 'tetka’”,
objasnila je Rozalindi, koja je onda odvela Stelu u kutak za čitanje, u
kojem su na prostirci bili razbacani jastučići, pa su zajedno sele. Sesili
je ponosno gledala kako se Stela zainteresovala za pitanja koja joj je
postavljala Rozalind, a onda posegnula za slikovnicom s police iza
njih. Stela je glasno čitala pasuse koje joj je Rozalind pokazivala.
Sesili je sela u malu klupu, dok je Rozalind postavljala Steli
osnovna pitanja iz aritmetike, na koja je ova s lakoćom odgovarala.
Nakon pola sata, Rozalind je predložila da se Stela upozna s drugom
decom, i devojčica je razdragano skočila. Povela ih je niz stepenice pa
u veliku kuhinju, gde je četvoro dece sedelo i jelo sendviče s puterom
od kikirikija i džema, za velikim starim stolom od hrastovine.
„Hajde da svi pozdravimo Stelu!”, pozvala je Rozalind, pa su
dečaci i devojčice stidljivo poustajali da joj požele dobrodošlicu. Sesili
je posmatrala Stelu kako se široko osmehuje i kako je prišla da sedne
za sto, pored Rozalindine kćeri, koja joj se predstavila kao Harmoni,
s repićima kovrdžave kose uvezanim trakama, i dala joj pola svog
sendviča.
„Dakle, trenutno ćemo podučavati samo ti i ja”, Rozalind je tiho
kazala Sesili dok su gledale decu kako se kikoću za stolom. „Ako se

545

škola pokaže kao uspešna, nadam se proširenju. Razmišljam o tome
da je finansiram tako što ću tražiti donacije od mojih dobrostojećih
prijatelja crnaca, koji su gladni pristojnog obrazovanja za svoju decu
koje bi mogli platiti, a to bi nam omogućilo da primimo bistru decu
čiji roditelji to ne mogu da priušte.“

„To je sjajan plan. O svemu si temeljnio razmislila”, odvratila je
Sesili, ispunjena divljenjem prema svojoj novoj prijateljici.

„Pa, pošto sam ionako ovde, kod kuće, s Harmoni, bar da
iskoristim svoju diplomu u dobre svrhe. Nego, reci mi nešto više o
Steli. Očigledno je da je veoma pametna i da te obožava.”

Sesili je pogledala u Stelu, da se uveri da je potpuno zaokupljena,
a onda je rukom dala znak Rozalind da se sklone dalje, gde ih ne može
čuti.

„Zapravo, našla sam je samo nekoliko sati pošto se rodila,
ostavljena da umre u šumi na mojoj farmi u Keniji. Odnela sam je kući
i, pa”, uzdahnula je, „teško je objasniti, ali bila je to ljubav na prvi
pogled. Moj muž se prenerazio kad sam rekla da želim da se staram
o njoj, da je odgajim kao da je naša, ali na koncu je prihvatio tu ideju
i skovali smo plan kako bismo je ostvarili.”

Sesili je onda ispričala kako je Lankenua došla u njihov život i kako
Stela misli da joj je ona majka.

„Naravno, niko drugi ne zna istinu, Rozalind. Moja mama bi
umrla kad bi saznala za pravu prirodu našeg odnosa, ali to je najbolje
što možemo.”

„Shvatam”, kazala je Rozalind. Sesili joj je videla suze u očima.
„Mogu li da te zagrlim?”

„Pa naravno”, odgovorila je Sesili i Rozalind ju je zagrlila.
„Mislim da je to što si učinila za to dete nešto najlepše što sam
ikada čula. I želim da ti pomognem da pružiš Steli sve ono što
zaslužuje, i više od toga.”
Sesili je osetila kako i njoj naviru suze na oči, jer je to bilo prvi put
otkad je uzela u naručje Stelu kao novorođenče da može da kaže
istinu nekom drugom osim Bilu i Lankenui.
„A tvoj muž? Da li očekuje da se ubrzo vratiš u Keniju?”, upitala
je Rozalind prodorno je gledajući pronicljivim očima.
“U stvari da, ali možda mogu da malo odložim, da vidim kako se
Stela i ja uklapamo ovde. Kao i tebi, i meni je potrebna svrha da

546

koristim mozak za neki dobar cilj. U Keniji ga nemam, osim kuće i
vrta, i Stele, naravno. A za nju u ovom trenutku u Africi nema
budućnosti.”

„U redu, deco. Ko hoće napolje na sneg?”, Rozalind se okrenula ka
deci.

„Ja! Ja!”, povikali su.
Sesili i Rozalind su išle za njima dok su izlazili iz kuhinje, pa su im
onda pomogle da obuju čizme i obuku jakne za sneg.
„Nikad se ranije nisam igrala u snegu”, Stela je tiho kazala Sesili.
„Ne znam šta da radim.”
„Ja ću ti pokazati kako”, zacvrkutala je Harmoni. „Napravićemo
Sneška!”
Stela ju je uzela za ruku pa su istrčale u baštu, gde su sva đeca
cičala i smejala se i grudvala, a onda prionula da naprave Sneška.
Posmatrajući je kroz francuski prozor, Sesili je pomislila kako je nikad
nije videla tako punu samopouzdanja i srećnu štaviše, nikad nije
videla Stelu kako se igra s tako mnogo dece. Nužnost je nalagala da
Stelin svet bude mali i zatvoren, a jedini drug njenog uzrasta s kojim
je mogla da se igra bio je Majki. Ovde bi mogla da bude normalno
dete među decom nalik sebi. Sesili je instinktivno znala da je ovo
apsolutno pravo mesto za Stelu. I da bi žrtvovala skoro sve da stalno
gleda svoju devojčicu tako srećnu.
„Volela bih da se obe pridružite našoj školi”, kazala je Rozalind
dok su stajale na stepeništu kasnije toga dana. „Ali znam i da moraš
da doneseš veliku odluku, zar ne?”
„Da, tako je.”
„Pa, javi mi kad odlučiš, važi?”
„Hoću.”
Dok je vodila Stelu niz stepenice, ka kolima koja su ih čekala, Sesili
umalo nije zaplakala gledajući je kako maše svojim novim drugovima
i drugaricama.
„Ćao, ćao, vidimo se uskoro!”, doviknula im je devojčica.
I dok su se vozili kući, Sesili je znala da će učiniti sve što je u njenoj
moći da ih njena voljena kći zaista uskoro ponovo vidi.

547

Sutradan ujutru, Sesili se probudila s bolom u glavi i u srcu jer je
sanjala Bila. Brzo se obukla i odšunjala u prizemlje, da ne probudi
usnulu kuću. Napolju je još bilo mračno, na nebu su se javljali tek prvi
odsjaji zore, pa se dobro uvila u kaput i uzela krzneni muf, i pošla
prema Central parku. Članak ju je još pomalo boleo, pa je očistila sneg
s klupe i sela licem ka statui, odevenoj u belu haljinu od snega. U
parku je bilo tiho, samo je nekoliko umornih golubova uzaludno
kljucalo po bljuzgavici na tlu.

Sesili je obavila ruke oko sebe i posmatrala svoj dah, vidljiv u
ledenom vazduhu, koji je za nju sad bio neuobičajen, posle dugog
života u Africi. Ovde se „Sesili s Menhetna” jedva sećala kako je to
kad je prevruće, a ona druga, „Sesili iz Kenije”, osećala se kao da je i
sama san, varalica. Pitala se šta li Bil sad radi, da li je još uvek na
safariju. Kad god ga je zvala na kućni telefon, nikad se nije javio, a u
klubu Mutijaga Ali joj je rekao da nije video sahiba od prvog dana
Božića.

Stelina sudbina je ovde; osećala je to u kostima. A opet, ako ostane
s njom u Njujorku, ostaviće Bila u Keniji. Svoj dom i sve s njim u vezi...
Rajsku farmu, Vulfija, Ketrin... Hoće li Lankenua izbrati da ostane
ovde s njom? Ne može tražiti od majke da ostavi svog sina.

Možda, kao što je i rekla Rozalind, može jedino da kaže Bilu da
odlaže povratak za neko vreme teško da joj može prigovoriti s
obzirom na to da je provela godine zatvorena u Keniji, a osim toga
nije se ni trudio da održava kontakt s njom. Ako ništa drugo,
produženi boravak u Njujorku obema će im pružiti šansu da probaju
novi život bez donošenja konačne odluke.

Vrativši se kući, Sesili se sklonila u očevu radnu sobu. Čula je
korake u kuhinji i u hodnicima, Evelin je nosila poslužavnik s
jutarnjom kafom gore, njenim roditeljima, a onda išla da pali vatru u
kaminima. Sesili je uzela nalivpero i papir iz očevog pisaćeg stola i
počela da piše.

Dragi Bile,
Srećna Nova godina! Nadam se da sije proslavio gde god da si. Žao mi je
što nisam bila tamo s tobom. Kakva je bila proslava Božića u klubu
Mutijaga? Kad sam te prvog dana zvala da razgovaram s tobom, Ali mi je
rekao da si otišao na safari. Štaviše, pokušala sam da te zovem još mnogo

548

puta od onda, i kući i u Mutijagu, pa zato sad pribegavam pisanju. To što te
nema tumačim kao dobar znak, da si zauzet i da nisi usamljen dok mene
nema.

Kako su Bobi i Ketrin? Da li njena trudnoća dobro napreduje? Steli
mnogo nedostaje Majki.

Božić je ovde, u Njujorku, bio sumoran zbog Kitine smrti. Teško mi je pri
pomisli na to kako Mandui haus sad stoji prazan, bez Kiki u njemu.

Ja sam našla utehu u tome što sam upoznala sestriće i sestričine, i ponovo
se zbližila sa sestrama. Osim toga, divno sam se provela istražujući Menhetn
sa Stelom, i moram priznati da je vreme prošlo tako brzo da bih volela da
ostanem još malo. Najzad, nisam bila kod kuće sedam godina! Nadam se da
nemaš ništa protiv, Bile. To je tako dug put, a nemam ni predstavu o tome
kad bih se ponovo vratila. Ti si, naravno, dobrodošao da mi se pridružiš kad
god hoćeš. Mama i tata bi mnogo voleli da te upoznaju, a ja bih bila presrećna
da ti pokažem svoj grad kao što si ti meni pokazao Keniju.

Javiću ti kad budem rezervisala kartu za povratak.
Nadam se da je na farmi sve u redu, i molim te da mi pozdraviš sve, a
tebi, naravno, šaljem posebne pozdrave. Nedostaješ mi.
Molim te, piši mi ili me pozovi. Brinem za tebe!
Sesili xx

Dok je adresirala kovertu, vrata radne sobe su se otvorila i ušao je
njen otac.

„Zdravo, Sesili”, rekao je. „Poranila si, dušo.”
„Da. Htela sam da napišem pismo Bilu.”
„Ah, naravno. Sigurno ti nedostaje, ali za nekoliko nedelja bićete
ponovo zajedno, zar ne?”
„U stvari”, odvratila je ona, kuckajući kovertom o dlan, „odlučila
sam da ostanem ovde u Njujorku još malo, ako mama i ti nemate ništa
protiv, naravno.”
„Ne moraš ni da pitaš”, Volter je sav sinuo. „To je divna novost.
Hajde da doručkujemo, pa možemo posle da rešavamo ukrštenicu u
Njujork tajmsu.”
Sesili je izašla sa ocem iz radne sobe i usput spustila pismo na
srebrni pladanj u predvorju, da ga neko pošalje.

549

Stela je pošla u školu narednog ponedeljka, u svojoj omiljenoj
kariranoj haljini i kose upletene u kikice, kao njena nova drugarica
Harmoni. Arčer ih je odvezao u Bruldin, i Stela je istrčala iz kola pa
uz stepenice do ulaznih vrata. Sesili joj je dala svoju staru kožnu
školsku torbu i napunila je olovkama i gumicama, a stavila je u nju i
vrećicu s čokoladnim keksićima koje joj je Esi umesila da ih ponese i
podeli s društvom iz razreda.

Rozalind ih je uvela u učionicu i Stela je pojurila da zagrli
Harmoni, koja joj je ponudila da sedne u klupu pored nje. Sesili je
ostala da stoji pozadi i posmatrala kako Rozalind počinje čas. Videla
je Stelino željno lice, kako sluša svaku reč koju je Rozalind izgovorila.

Otada pa nadalje, počela je rutina. Svakog radnog dana Arčer bi
odvezao Sesili i Stelu u Bruklin, da obe počnu s nastavom u devet sati.
Sesili i Rozalind su se smenjivale u učionici i predavale svaka svoje
predmete. Dok je jedna predavala, druga je sedela u prizemlju i
pripremala časove ili ocenjivala dečje radove.

Sesili je otkrila da neverovatno voli da predaje trebalo joj je malo
vremena da stekne samopouzdanje, ali čim ga je stekla, deca su
odlično reagovala na njen blagi ali odlučni stil. Pošto bi ih Arčer vratio
kući, Sesili bi prošetala sa Stelom po Central parku, gde je devojčica
veselo ćeretala o svemu što je naučila toga dana. Uveče bi se zajedno
sklupčale u Sesilinom krevetu i čitale knjigu, a kad bi joj devojčica
zaspala na ramenu, Sesili bi je podigla i usnulu odnela da je ušuška u
njen krevet u susednoj sobi.

Osim toga, odlučila je da pozove telefonom onog čoveka koji ju je
spasao na demonstracijama, i da mu zahvali. Javila joj se neka žena s
francuskim akcentom i predala slušalicu mužu. Sesili je insistirala da
njega i njegovu suprugu izvede na ručak. Sve troje su proveli u
Valdorfu dva zanimljiva sata. Bračni par Tanit je proputovao svet pa
je razgovor s njima bio inspirativan, jer su za vreme rata živeli u
Evropi. Razgovor s njima naveo ju je da primeti kako je većina
Amerikanaca iz njenog društvenog kruga okrenuta sebi. Tanitovi su
se potom, nažalost, preselili u Englesku, a Sesili je sve više i više težila

550