Lusinda Rajli - Sunceva sestra

mislima sam se vratila svojoj svesci za skiciranje. Na rehabilitaciji sam
crtala kreacije, a to me je mnogo više ispunjavalo zadovoljstvom nego
da se neprekidno nameštam za slikanje...

„Au, Elektra, taj godišnji odmor ti je očigledno prijao! Danas si bila
čudo pred objektivima.” Poetski mi je laskao fotograf Migel (za kog
sam bila sigurna da je rođen jednostavno kao „Majk”).

„Bilo je sjajno, Elektra”, kazala mi je Merijem kad me je posle
potražila u garderobi. „Nikad te nisam videla da tako zračiš.”

„Joj, Merijem”, osmehnula sam joj se. „Migel i XX su me zvali na
ručak u Del’đnimu pošto smo tako rano završili...”

„Elektra, ne želim da kvarim zabavu, ali...”
„U redu je, već sam kazala da ne mogu. Shvatam da je prerano.
Kazala sam im da moram na sastanak, što je tačno, kasnije. Ali najpre
želim da idem nekuda drugde.”

Kad smo se zaustavili ispred salona na uglu Pete i Istočne pedeset
sedme ulice, okrenula sam se ka Merijem.

„Hoćeš li, molim te, da uđeš, da vidiš može li Stefano da me
primi?”

„Oh, ali... sumnjam, čak i kad si ti u pitanju, Elektra. Znaš da je
kod njega sve zakazano mesecima unapred i da treba satima da ti
ispravlja kosu.”

„Merijem”, zakolutala sam očima. „Sećaš se o čemu smo
razgovarale sa Stelom juče za vreme ručka?”

„Naravno, ali samo si se šalila, zar ne?”
„Nisam se šalila. Bez brige, idem ja da razgovaram s njim.”
Izašla sam iz kola pre nego što je Merijem uspela da me spreči.
Razgovarala sam s recepcionerkom, koja mi je rekla da je Stefano na
ručku, ali pošto sam ja u pitanju, možda će izaći samo da me
pozdravi.
Stefano i ja smo se upoznali davno, kad sam tek stigla u Njujork i
kad me je Suzi poslala kod njega pre mog prvog snimanja. Pošto je i
sam bio mešovitog, afroameričkog i italijanskog porekla, bio je vičan
u tretiranju kose kao što je moja. Smatrala sam naše seanse nužnim

401

mučenjem, ali on mi je bio mnogo drag.
„Je l’ pozadi?”, upitala sam je.
„Da, ali...”
Promarširala sam kroz salon pa otvorila vrata na kojima je pisalo

„Privatno”, kroz koja se ulazilo u prostoriju gde smo Stefano i ja
bezbroj puta ušmrkivali bele crte tokom dugih i dosadnih sati
ispravljanja i pokoravanja moje kose.

I zaista, bio je tamo, „puderisao” je nos.
„Elektra! Cara33 otkud ti ovde?”, rekao je ustajući i poljubio me u
oba obraza. „Danas nemamo zakazano, zar ne?”
„Ne, nemamo, ali pitala sam se imaš li pri ruci makaze...”
Pola sata kasnije, izašla sam s kosom kratkom možda svega
centimetar, a i to velikodušno rečeno. Stefano je najpre odbio da učini
ono što želim, ali pošto sam mu pripretila da ću onda sama to uraditi,
fantastično me je ošišao. Pokušao je da potom tretira kosu kremama i
specijalnim češljem, ali odbila sam želela sam da bude sasvim
prirodna.
„Oh!”, rekla je Merijem kad sam sela pozadi u kola, pored nje, i
pokrila je usta rukom. Merijem je jako loša glumica sve joj se uvek
jasno vidi na licu.
„Dakle, kad zanemarimo šok, šta misliš o novoj meni?”
„Ja... Ozbiljno?”
Odmerila me je oštrim, pronicljivim očima. Konačno je klimnula
glavom i široko mi se osmehnula.
„Mislim da izgledaš fantastično!” Bacile smo kosku jedna drugoj.
„Možeš li da zamisliš koliko sam sati svog života uštedela
ovakvom frizurom? Protraćeni sati, Merijem. Jednostavno ćemo reći
Suzi da odsad pa nadalje, ako je potrebno, mogu nositi perike. Nego,
za pola sata imam sastanak AA u Čelsiju, pa idemo pravo tamo.
Usput ćemo uzeti nešto i ručati.”

33 Ital.: Draga. (Prim. prev.)

402

Posle sastanka, u kolima na putu kući, Merijem se okrenula ka
meni.

„Elektra, je li u redu da večeras odem kući? Treba... Treba da vidim
svoju porodicu.”

„Naravno! Ne želim da te odvajam od njih.”
„Znaš da ću stalno biti dostupna preko mobilnog ako ti zatrebam,
i da nisam tako daleko. Ali vikend je.”
Klimnula sam glavom, s grižom savesti što sam je odvajala od
porodice. Kad smo stigli pred moju zgradu, obradovala sam se
videvši da je Tomi ponovo na svom uobičajenom mestu. Merijem ga
je samo pozdravila i ušla pravo unutra, a ja sam zastala da
proćaskamo.
„Zdravo, Tomi. Nisam imala prilike da ti još jednom zahvalim za
pomoć Merijem i meni one noći kad sam se onako... razbolela.”

„Elektra, znaš da bih sve učinio za tebe.” Tomiju su se usne izvile
u smešak, ali u očima sam mu videla tugu.

„Slušaj, ako mogu nešto bilo šta da učinim za tebe, Tomi, molim te,
samo reci. Važi?”

„Važi, hvala. Uzgred, stvarno mi se sviđa tvoja nova frizura.”
„Hvala, Tomi.”

Dok sam se pela liftom, odlučila sam da odsad pa nadalje idem na
sastanke AA u Čelsi. Nikako nisam želela da izgubim Tomija kao
prijatelja, a znala sam da će mu biti neprijatno ako ikada bude otkrio
da sam čula njegovu ispovest.

Sela sam na kauč u dnevnoj sobi i videla propušten poziv od
Majlsa na mobilnom, pa sam ga pozvala.

„Zdravo, je l’ sve u redu s Vanesom?”, upitala sam ga.
„Ajda me je danas zvala Vanesa se lepo smestila.”
„Super. A kako si ti?”
„Dobro sam. Malo je čudno vratiti se nazad na posao i nemati s
kim da razgovaraš o svemu što sam, što smo doživeli nedavno.”
„To mi je poznato. Danas sam imala prvu foto-seansu i čudno je
biti tako... prisutna, bez svega onoga što sam uzimala da to
maskiram.”
„Aha, slušaj, moram da idem. Klijent će me zvati svakog trenutka,
moram da nadoknadim sve zaostalo u kancelariji.”
Majls je prekinuo vezu pa sam ustala i izašla na terasu. Naslonila

403

sam se na staklenu ogradu i gledala u Njujork; prvi put otkad sam se
vratila kući bila sam neraspoložena. Možda zato što je preda mnom
zjapio vikend. Inače bih bila negde na proputovanju, što mi je
odgovaralo jer su vikendi vreme kad uspešni ljudi odlaze iz grada u
svoje vikendice i kvalitetno provode vreme s porodicom i prijateljima.

„Hej, Elektra”, kazala je Merijem iza mene. „U frižideru ima čorbe
od sočiva koju sam danas skuvala, i salate, danas za večeru.”

„Hvala.”
„Oh, jesi li zvala onu terapeutkinju koju ti je Fi preporučila?”
„Aha.”
„Posle Fi, jednostavno mi ne zvuči kako treba.”
„Shvatam, Elektra, ali stvarno moraš da nađeš nekog ovde, na
Menhetnu. Ovo je već treća sa kojom si kontaktirala i koju nisi
prihvatila. Možda bi jednostavno trebalo da odeš i da se sastaneš s
nekom od njih? Da lično vidiš kakve su?”
„Možda, ali naprosto ne želim da rizikujem i izaberem pogrešnu
osobu da mi petlja po mozgu, shvataš? Trenutno sam u dobrom
stanju, Merijem. I imam mnogo ljudi s kojima mogu da razgovaram
ako mi to bude potrebno.”
„Dobro. Ne želim da zvocam; kažem samo zato što mi je stalo,
Elektra.”
„Znam, i bila si divna, Merijem.”
„Treba li ti još nešto dok ne krenem?”
„Ne. Samo idi kući, svojoj porodici.”
„Ako si sigurna, jer...”
„Jesam. Moram jednom i da naučim da živim bez bebisiterke, zar
ne?”
„Ako ti zatrebam u bilo koje doba dana ili noći, samo me pozovi.
Obećaj mi.”
„Obećavam. Hajde sad, molim te, idi kući!”
„Hoću. Hvala, Elektra, ćao.”
„Ćao.”
Vrata su se zatvorila za Merijem i, prvi put posle pet nedelja, ostala
sam sama.
„Otići ćeš u teretanu i malo ćeš vežbati, pa ćeš večerati, a onda leći
u krevet i gledati neki film”, kazala sam sebi, trudeći se da obuzdam
paniku. Zato sam otišla u teretanu, istuširala se, pojela ono što mi je

404

Merijem ostavila za večeru, a onda legla u postelju i uključila
televizor. Činilo se da su na programu bili samo gangsterski filmovi
ili bolničke serije, što mi nije odgovaralo za prvo veče u stanu kad sam
sama. Svojski sam se trudila da se usredsredim na neku komediju, pa
na neki francuski film, koji bi mi se inače dopao, ali bio je toliko noar
da sam odlutala u mislima i počela da proveravam imejlove na
laptopu. Oduševila sam se kad sam videla da mi je stigao jedan od
Tigi. Uz to, bio je na francuskom, pa mi je bilo drago što sam se
prethodno već zagrejala gledajući onaj noar četrdeset minuta.

Chere Elektra,
Kako sam se samo obradovala kad sam dobila pismo od tebe (pogotovo što
u poslednje vreme ne dobijam nikakva pisma), a naročito ovde gore, u ovoj
zabiti. Pošto je internet veoma nepouzdan, zaista se osećam odsečeno od
sveta, što ima svoje dobre i loše strane. Ali tako je sve u životu, zar ne?
Bilo kako bilo, danas je signal dobar pa sedim napolju, za izletničkim
stolom, i gledam u dolinu (ili “glen”, kako se ovde kaže) koja polako postaje
prekrasno purpurna pošto cveta vres u ovo doba godine.
Najpre, želim da ti kažem da sam ja tvoja sestra i da je potpuno
nepotrebno da mi se izvinjavaš, iako je to lepo od tebe. Ne sećam se da si mi
ikada učinila ili rekla nešto što zahteva izvinjenje svi me zovu „pahuljica”,
pa to zaista nije nikakav problem! ali divno je što si se javila.
Ma mi je pre izvesnog vremena kazala da si odlučila da potražiš pomoć za
svoje probleme, i zaista, Elektra, mnogo se ponosim tobom. Neverovatnoje
teško tražiti pomoć, zar ne? Ali važno je učiniti taj korak. Ne znam jesi li već
izašla nisam razgovarala s Ma, a ni s Majom već neko vreme jer sam bila
veoma zauzeta ali gde god da si, hoću da ti pošaljem veliki zagrljaj i da ti
kažem da mislim na tebe svakoga dana i da se molim za tebe na onaj svoj,
Tigin način. Znam da ne misliš bogzna šta o tom abrakadabra, kako si uvek
govorila, ali mogu samo da kažem da osećam da si veoma zaštićena i da ćeš
izaći iz tog teškog iskustva i bolja i jača i lepša.
Što se mene tiče, mislim da nikad nisam bila tako srećna! Možda ti je Ma
pričala da sam nedavno imala nekih zdravstvenih problema i, mada u skorije
vreme sigurno neću preplivavati Ženevsko jezero, ako se budem čuvala i ako
se ne budem premarala, živeću još dugo.
Zar nije zadivljujuće kako iz lošeg često izađe nešto dobro? Eto,
zahvaljujući narušenom zdravlju (i incidentu s ranjavanjem koji zvuči
mnogo dramatičnije nego što jeste, ali to ću ti pričati nekom drugom

405

prilikom), upoznala sam ljubav svog života. Možda je sve pomalo kliše, jer je
on doktor, i to specijalista za srce, a ja sam imala upravo srčane probleme.
Zove se Čarli Kinejrd i sramota me je da priznam da je još uvek oženjen,
ženom za koju bi ti rekla da je iz pakla! U svakom slučaju, ona je vrlo težak
karakter, ali dobra vest je da imaju kćer Žaru, koja je kao iz raja! Ima
sedamnaest godina i trenutno pohađa Poljoprivredni koledž, jer će jednog
dana preuzeti imanje veće od šesnaest hiljada hektara, najspektakularnije
škotsko zemljište koje si ikada videla (Čarli je u stvari „lerd”, što na škotskom
znači „lord”, ali nikad se ne služi titulom). Upravo je prešao u drugu bolnicu
da bi bio bliže Zari i meni, i da bi upravljao imanjem, što zaista zahteva
mnogo vremena i još više novčanih ulaganja. Uglavnom, sve je trenutno u
nekoj zbrci, ali igrom sudbine, dok sedim ovde i gledam u glen, osećam se
potpuno zadovoljno jer znam da sam našla čoveka s kojim želim da provedem
život. A uz to još imam i sreću da budem u najlepšem mogućem okruženju,
kakvo bih samo poželeti mogla.

Još nešto: ne znam jesi li ikad otvorila svoje pismo od Tate Šolta? Ja sam
svoje otvorila i poslalo me je pravo u moju prošlost. I... pa, da kažem ovako:
ako misliš da sam ja pomalo abrakadabra, treba da upoznaš moju
sedamdesetogodišnju rođaku Anhelinu! Ispostavilo se da sam potomkinja
Cigana iz Andaluzije, što je na kraju objasnilo i ko sam i sve ono neobično
što sam oduvek videla i osećala. Kad se sve ovde malo smiri, nameravam da
više istražim tu svoju stranu, a već radim kod jedne ovdašnje veterinarke i
koristim ono čemu me je Anhelina naučila o prirodnom lečenju i pomaganju
životinjama. Na kraju sam zaključila da bih volela da svojim darom pomažem
i ljudima, ali polako, korak po korak.

U svakom slučaju, draga sestrice, nadam se da nisi zaboravila na naše
putovanje Titanom da spustimo venac u more na godišnjicu Tatine smrti;
sve ostale su kazale da će doći, čak i KeKe, za koju si možda čula da se preselila
u Australiju. Instinktivno osećam da je strašno važno da sve budemo tamo
ne samo zbog spuštanja venca. Možeš li da obavestiš mene/Ma/Maju da li
ćeš uspeti da dođeš? Ne mogu da verujem da je to ovoga meseca!

Dakle, to je sve zasad, mada bih volela da čujem više novosti od tebe. Ako
budeš imala prilike, pošalji mi imejl. Sad ću ovo da pošaljem dok ne nestane
signal.

Volim te i pozdravljam, Elektra, i jedva čekam da te vidim u Atlantidi.
Tigi xxx

Ponovo sam pročitala imejl smešeći se, da se uverim da mi ništa

406

nije promaklo, i zaista sam se radovala što je Tigi našla život kakav joj
očigledno odgovara. S obzirom na to da sam imala pred sobom ceo
vikend da joj odgovorim, odlučila sam da to uradim sutra ujutru, kad
mi glava bude bistrija. Nisam baš bila vična takvim razgovornim
pismima niti pisanju uopšte ali njen dugi imejl je zaslužio pravi
odgovor.

Razmišljanje o predstojećoj godišnjici podsetilo me je na obručastu
sferu koja se onako misteriozno pojavila u vrtu Atlantide posle Tatine
smrti. Na obručevima su bila ugravirana naša imena i neki brojevi za
koje je Ali rekla da su koordinate mesta na kojima smo rođene, a uz
to i po citat na grčkom za svaku od nas. Ali mi je dala moje podatke
u koverti, ali ni za živu glavu nisam mogla da se setim gde sam je
ostavila.

Da ne bih dalje razmišljala, odlučila sam da pozovem Ali. A onda,
baš kad je podigla slušalicu, setila sam se da je u Evropi oko dva sata
po ponoći.

„Elektra? Jesi li dobro?”
„Zdravo, Ali. Da, dobro sam, stvarno jesam. Baš sam htela da
prekinem vezu jer sam se setila koliko je sati u Norveškoj.”
„Oh, ne brini zbog toga. U poslednje vreme su mi se noć i dan
stopili. Beru niču zubi pa je iscrpljena čak i moja legendarna energija.”
„Žao mi je, Ali. Mora da je teško sama podizati dete.”
„Da, bogami jeste”, priznala je Ali. “I samotno, posebno u ovo
doba noći.”
A u, pomislila sam i podigla obrvu pošto nije mogla da me vidi.
Svega nekoliko puta sam čula Ali da priznaje da je jedva nešto manje
od nadljudskog bića.
„Pa, evo mene da ti pravim društvo, i šaljem Beru veliki zagrljaj.”
„Nemaš pojma koliko sam ti zahvalna zbog toga. Hvala, Elektra.
Baš sam razmišljala o tome kako bih mogla da odem kući, u
Atlantidu, pre nego što stignete vi ostale. Maja je zvala da javi da će
doći ranije, a treba mi i malo pomoći oko Bera od Ma, takozvane
’Grand-Mere’.34 Zaista ne mogu da se setim kad sam poslednji put
spavala duže od dva-tri sata.”
„To zvuči kao sjajna ideja, Ali.”

34 Fr.: Baba, baka. (Prim. prev.)

407

„Bilo kako bilo” nakašljala se „nisi zvala da bismo samo ćaskale.”
„Delimično jesam. Dobila sam imejl od Tigi, što me je podsetilo da
sam htela da te pitam da li još imaš moje koordinate sa obručaste
sfere?”
„Imam, naravno. Zašto?”
„Mislim da sam izgubila kovertu koju si mi dala, a... Pa, na
rehabilitaciji sam imala vremena za razmišljanje i..
„Zaključila si da želiš da znaš odakle potičeš”, kazala je Ali veoma
blago, a s druge strane veze začuo se cijuk. „Sačekaj malo”, rekla je,
pa sam čula šuštanje i zvuk sisanja. „Dobro, idem do laptopa.”
„Važi”, kazala sam i osetila kako mi srce ubrzano lupa dok čekam.
„Dakle... Sad otvaram fajl... Dobro, evo. Možeš li da zapišeš?”
„Da, naravno.”
Ali je pročitala koordinate i ja sam ih zabeležila. A onda sam se
zagledala u te brojeve.
„Hvala. Šta sad treba da radim?”
„Dobro, sad idi na Google Earth, tamo imaš malo polje za pretragu,
s leve strane. Unesi u njega brojeve to su stepeni, minuti i sekunde pa
će ti uvećati lokaciju na koju se koordinate odnose.”
„Super”, odvratila sam. „Hvala.”
„Elektra, hoćeš da pogledaš koordinate sada?”
„Da, što da ne?”
„Pa ništa, samo... To je veliki trenutak, zar ne, kad saznaš odakle
si? Da li je neko s tobom?”
„Nije, ali. ..”A onda me je pogodila misao. „Hej, Ali, je l’ ti u stvari
znaš odakle sam?”
„Pa, kad su nam prvi put pokazali obručastu sferu, pregledala sam
nakratko sve koordinate da se uverim da sam dobro prepisala ali,
iskreno rečeno, upamtila sam samo uopšteno kuda tvoji podaci
vode.”
„Dobro, znači ne brineš se što ću pogledati jer je posredi nešto
loše?”
„Oh, Elektra, nije to tako jednostavno da se svede na ’dobro’ i
’loše’... Mogu da ti kažem da su mene moje koordinate odvele u muzej
u Oslu. On se sada nalazi na mestu na kom je nekad bilo staro
pozorište u kojem je nastupao moj predak. Ispostavilo se da smo moj
brat Tom i ja rođeni u bolnici u mestu zvanom Trondhajm, u

408

Norveškoj. Tata me je usvojio ubrzo potom.”
„Dobro. I nijedna od nas ne zna zašto je zapravo izabrao baš nas7.

Uvek je govorio dajeste mislim, da nas je specijalno izabrao.”
„Da, možda nam je samo bilo potrebno da nas neko usvoji pa je

hteo da nam pruži dom. Da li strepiš da pogledaš gde te je našao,
Elektra?”

„Aha”, klimnula sam glavom dok sam otvarala laptop, a onda sam
potražila Google Earth u pretraživaču i počela da pratim Aline
instrukcije.

„Valjda je razumno pretpostaviti da nijedna od nas nije rođena u
srećnoj porodici”, kazala je Ali. „Jer da jesmo, ne bismo završile kao
usvojena deca.”

„Istina, istina”, složila sam se dok sam ukucavala koordinate.
„Dobro, evo...”

„Hoćeš da ostanem na vezi ili da te pustim da to uradiš sama?”
„Ostani ako nemaš ništa protiv”, kazala sam znajući da nije
trenutak da se pravim hrabra. Gledala sam kako se okreće točkić na
ekranu i uzdahnula. „Izvini, ovde je internet zbog nečega sporiji
noću... Dobro! Evo... Sad imam zemljasku kuglu, približava se,
uvećava se Severna Amerika.Ućutala sam jer sam se najednom osetila
bizarno, kao neki svemirski reporter Naše dok se slika uvećavala i
pokazala Njujork, a onda Harlem. Srce mi se popelo u grlo dok sam
posmatrala kako se pikseli na ekranu izoštravaju i pojavljuje se blok
zgrada u ulici sa zelenilom, a crvena strelica pokazuje jednu od njih.”
„Oh, bože!”
„Šta je?! Nemoj da me držiš u napetosti.”
„Isuse!”
„Elektra! Molim te, da li se učitalo?”
„Aha, jeste”, klimnula sam za sebe. „Ispada da sam rođena baš
ovde, u Njujork Sitiju. Da budem precizna, u Hejl hausu, što je, prema
podacima sa Gugla, u Harlemu, nekih...”, brzo sam računala,
„petnaest blokova od mog ulaza.”
„Šališ se!”
„Ne, stvarno, ne šalim se. Čekaj da proguglam Hejl haus.”
Pročitala sam nekoliko reci na ekranu i teško uzdahnula. „Quelle

409

surprisel35 Rodila sam se ili sam bar tamo nađena u domu za majke i
bebe zavisnike i žrtve side. Čuješ li, hej?”, kazala sam i zakolutala
očima.

„Oh, Elektra, žao mije. Molim te, ne dozvoli da te to uzruja. I Maja
je došla iz sirotišta, ja iz bolnice, i... ne zaboravi da nas je Tata tako
našao.”

„Znam, ali... Bilo kako bilo, kasno je, Ali, i treba da se odmoriš.
Idem sad. Mnogo ti hvala što si bila uz mene, dajem ti reč da sam
sasvim dobro. Laku noć.”

Prekinula sam vezu pre nego što je mogla da me zaustavi, i zurila
u stranicu Vikipedije, a onda zatvorila laptop. Nije me mnogo pogodio
onaj deo o majci i bebi Ali je bila u pravu kad je pretpostavila da smo
sigurno potekle s nekih takvih mesta. Pogodilo me je to što sam bila
prilično sigurna da mi je baka pomenula da potičem od loze princeza.
I taj podatak mi je ostao negde u glavi.

„Izgleda da si u tom pogledu pogrešila, bako”, slegla sam ra-
menima. „Jedini geni koje sam nasledila jesu geni zavisnika. Oh, a
možda i nešto što ima veze sa sidom”, dodala sam zlovoljno. Znala
sam da dramim, ali osećala sam da zaslužujem malo samosažaljenja
u takvom trenutku. Bar sam testirana na HIV i znam da sam
negativna, ali nije u tome stvar, zar ne?

Uznemirena, odlučila sam da pozovem jedinu sestru koja je u
sličnoj vremenskoj zoni kao ja, i koja će mi ponuditi reči mudrosti i
utehe. Izabrala sam Majin broj i čekala da se javi, ali odgovorila mi je
automatska sekretarica.

„Oh, zdravo, Majo, Elektra je. Ne brini, dobro mi ide i ovo nije
nikakav napad panike niti bilo šta slično. Samo sam htela da vidim
kako si i da malo proćaskamo. Oh, i još nešto: da li imaš prevod mog
citata sa obručaste sfere? Volela bih da znam šta piše. Važi, čujemo se
uskoro, ćao.”

Zurila sam u telefon neko vreme, u nadi da će me Maja pozvati, ali
nije to učinila.

Ponovo sam podigla daljinski i počela da vrtim kanale, poku-
šavajući da ne mislim o onome što sam upravo bila otkrila, ali u meni
je rasla panika i pred oči mi je iskrsla slika boce votke, koja bi mogla

35 Fr.: Kakvo iznenađenje! (Prim. prev.)

410

stići za nekoliko minuta, samo ako pozovem nastojnika i zatražim da
portir ode da mi je kupi. Bilo je već očigledno da je mnogo veća moja
zavisnost od alkohola nego od droge ali jedno lako vodi drugom...

„Sranje!“, kazala sam i ustala iz kreveta, znajući da sam u opasnosti
i tražeći nešto što bi mi skrenulo pažnju. Bila sam u kuhinji i pravila
čaj od đumbira kad sam čula kako mi zvoni mobilni u dnevnoj sobi.

Baš kad sam stigla do njega, prestao je da zvoni. Bio je to Majls.
Preslušala sam poruku, koja je glasila jednostavno: „Javi se.” U panici
da se nije nešto dogodilo Vanesi, odmah sam ga pozvala.

„Zdravo”, javio se na prvo zvono.
„Je li sve u redu s Vanesom?”
„Koliko ja znam jeste. Nisam čuo ništa novo od jutros.”
„Hvala bogu”, kazala sam bez daha. „Ja... zašto si me onda zvao?”
„Zato što mi je Merijem rekla da ti je ovo prva noć da si sama u
stanu.”
„Oh, znači proveravaš me?”
„Može se i tako reći ako hoćeš, ali javio sam se zato što znam da je
uvek teška prva noć kad si sam. Ne zaboravi da sam ja to već prošao.”
„Aha, pa, imala sam gomilu stvari koje sam mogla da radim
večeras, ali izabrala sam da ostanem kod kuće”, odgovorila sam, sa
iznenadnom potrebom da se branim.
„I kako je?”
„Oh, pa... dobro”, slagala sam. „Mogu ti reći da nema bogzna šta
na televiziji.”
„Imaš osećaj da se zidovi zatvaraju oko tebe?”
„Pomalo”, odgovorila sam, što je bilo kapitalno ublažavanje.
„To je normalno, Elektra. Samo sam hteo da ti kažem da sam tu
svega nekoliko blokova dalje pa ako ti je potrebno da s nekim
razgovaraš, treba samo da se javiš, kao što kažu u pesmi.”
„Da, hvala. Lepo od tebe što misliš na mene.”
„Obrni-okreni, malo o čemu drugom i mislim”, nasmejao se.
„Ovih poslednjih nekoliko nedelja su stvarno bile uzbudljive, zar
ne?”
„Da, jesu.”
„Hteo sam i da te pitam da li si sutra zauzeta?”
„Ovaj, ne. Zašto?”
„Zato što bih voleo da te odvedem u Harlem i da ti pokažem

411

svratište. Subota je i, pošto nemamo sredstava, morali smo da
zatvorimo vrata vikendom, ali bar možeš da vidiš sam prostor.”

„Au”, kazala sam, pogođena podudarnošću.
„Šta je?”
„Pa... Nešto što sam nedavno otkrila...” Zaćutala sam jer nisam bila
sigurna da li želim da mu kažem ili ne.
„Dobro.”
„I to večeras. Pre nekoliko minuta.”
„I...?”
Ne zaboravi da treba da imaš poverenja, Elektra...
„Upravo sam otkrila da me je očuh našao u nekoj zgradi koja se
zove Hejl haus. To je u Harlemu.”
„Znam gde je. Znaju svi u Harlemu. Au, Elektra, to je velika stvar!
Ko ti je rekao?”
„Moja sestra Ali. Tata nam je svima ostavio koordinate mesta gde
nas je našao, ako budemo želele da znamo.”
„Dobro. Znaš šta je bila Hejl haus u to vreme?”
„Aha, mesto gde je neka žena zvana Majka Hejl primala bebe čije
su mame bile zavisnice ili su imale sidu”, izdeklamovala sam ono što
sam maločas saznala.
„I kako se osećaš zbog toga?”
„Ne znam u ovom trenutku. I prekini da zvučiš kao psihote-
rapeut!”, kazala sam samo se upola šaleći.
„Izvini. Samo sam zabrinut za tebe. Mnogo je to. Hoćeš da svratim
pa da pričamo?”
„Ne, dobro sam, hvala na ponudi.”
„Jesi li sigurna, Elektra?”
„Sigurna sam.”
„Da dođem onda po tebe sutra oko jedanaest pre podne?”
„Važi”, pristala sam. „Treba li ti moja adresa?”
„Već mi ju je dala tvoja efikasna sekretarica, za slučaj da...”
„Da moraš da dojuriš kroz grad da me spaseš ako se toliko uletvim
da ne znam gde živim?” Osmehnula sam se.
„Tako nešto valjda, da. Ali zvučiš kao da ti odlično ide, Elektra.
Stvarno odlično. Kao što rekoh, tu sam ako ti zatrebam, u bilo koje
doba. Držaču mobilni pored sebe.”
„Hvala, Majlse. Vidimo se sutra onda...”

412

„Svakako. Probaj da spavaš. Ćao.”
„Ćao.”
Smešak mi je još bio na usnama dok sam gasila telefon. Imala sam
osećaj da je Majlsu zaista stalo do mene i zbog toga sam osetila neku
toplinu iznutra.
Pitanje je pomislila sam, odlučivši da mi više ne treba čaj od
đumbira hoću li sutra otići da posetim ono mesto gde me je Tata
našao?
Jednostavno, nisam znala.

413

33

Spavala sam sve do osam pa sam se, pospana, oteturala u kupatilo.
Tiho sam kriknula kad sam videla svoj odraz u ogledalu, pošto sam
bila zaboravila na preobražaj svoje kose.

„Isuse, Elektra.” (Zaključila sam da je u redu da povremeno
opsujem upola glasa, mada bi čistunci kazali da Isus stalno sluša...)
„Šta će Majls reći, za ime sveta? Kosa mi je kraća od njegove!”

Pošto sam otišla da skuvam kafu, pa sam onda bosa prošla kroz
dnevnu sobu i izašla na terasu, da uživam u prekrasnom junskom
jutru, zapitala sam se zašto mi je stalo do toga.

Posle brzog trčanja po parku, vratila sam se, istuširala i peškirom
osušila onaj centimetar kose na glavi. Potom sam otišla u garderobu
pitajući se šta da obučem za ime sveta, šta bi odgovaralo ovom izlasku
ne, „sastanku” s Majlsom. U Harlemu sam bila svega nekoliko puta,
a i to u prolazu, na putu do Vašington hajsa ili Marbl hilsa.

Pošto sam isprobala većinu stvari iz garderobe koje bi se mogle
smatrati prikladnim, vratila sam se svom prvobitnom izboru:
farmerkama, patikama i jednoj od dukserica s mojom oznakom zlatne
munje spreda. Nije trebalo mnogo mašte za dizajniranje sa XX-om, ali
gde god da sam ih nosila svaku sam imala u četiri boje osećala sam se
samouvereno i moćno.

Dodala sam malo maškare i namazala usne vazelinom pa sela na
kauč da čekam da me nastojnik pozove i javi da me neko čeka u
prizemlju.

Zazvonio mi je mobilni i dok sam ga prinosila uhu, perifernim
vidom sam opazila slovo M na monitoru. Osetila sam kako mi se
stomak grči i pripremila se da to zove Majls da otkaže sastanak.

„Ćao.”
„Elektra, Maja je!”
„Oh.”
„Šta je?”
„Ništa, samo sam mislila da je neko drugi oboje ste mi pod M, a ti
si ’Mj’, skraćeno, i... Majls nije važno”, mucala sam.
„Dobro. Kako god, nego izvini što se nismo sinoć čule. Kako si?”
„Oh, baš dobro, hvala. A ti?”

414

„Ustala sam vrlo rano da se odvezem do fazende. Sećaš se da sam
ti pričala o projektu koji sam započela? Tamo vikendom primamo
decu iz favela, koja nikad nisu bila van grada, u prirodi.”

„Sećam se, naravno.” Pogledala sam na sat i videla da je pola
dvanaest. „Hej, kakva slučajnost, jer i ja sad idem u Harlem s jednim
prijateljem, da vidim jedno svratište za maloletne zavisnike koje on
pravno savetuje. Želim da učinim nešto za njih.”

„Elektra! To zvuči fantastično. Nemam reći koliko se ponosim
tobom! I da, naravno, još imam tvoj citat sa obručaste sfere koji sam
prevela. Hoćeš da ti kažem kako glasi?”

„Aha, hajde.”
„To su reči veoma slavnog danskog filozofa, Serena Kjerkegora:
Život se može razumeti samo unazad, ali mora se živeti napred. Mislim da
je divno.”
Malo sam zastala razmišljajući o tom rečima, pa pomislila kako
Tata nije mogao naći bolji citat za mene.
Zazvonio je nastojnikov telefon na drugom kraju sobe. I protiv
svoje volje, odahnula sam od olakšanja.
„Slušaj, moram da idem, ali drago mi je što sam razgovarala s
tobom.”
„I meni, Elektra. Hajde da se čujemo sledeće nedelje, kad bude
malo mirniji raspored. Možda će nas naši različiti projekti inspirisati
na neke nove ideje.”
„Aha. Ćao, Majo”, kazala sam i prekinula vezu dok sam podizala
slušalicu nastojnikovog telefona. „Evo me, silazim.”

„Zdravo.”
Majls je sedeo u predvorju, pa je ustao kad sam izašla iz lifta.
„Zdravo”, odgovorila sam, besmisleno stidljivo.
„Tvoja kosa...”
„Znam”, kazala sam i zaštitnički podigla ruku prema glavi.
„Stvarno mi se sviđa”, rekao je i široko mi se osmehnuo. „Lepo ti
stoji.”
„Osećam se... pa, nekako izloženo”, odgovorila sam dok smo

415

koračali ka izlazu.
„S tvojim jagodicama... mislim da nemaš nikakvog razloga za

brigu.”
„Hvala. Dakle, gde su kola?”
„Nemam kola ko želi da vozi u ovom gradu?”
„Pa kako se onda krećeš po gradu? Limuzinom?”
„Ne”, rekao je Majls i podigao ruku da zaustavi žuti taksi.
Jedan se zaustavio uz škripu kočnica i Majls mi je otvorio zadnja

vrata. „Kočija vas čeka, miledi”, rekao je, a ja sam ušla i svojski se
potrudila da smestim noge u skučenom prostoru. „Dobro došla u moj
svet.”

Majls je doviknuo adresu kroz staklenu pregradu i taksi je krenuo.
„Pretpostavljam da odavno nisi bila u taksiju, i mogu ti reći da si
počastvovana, draga, jer se ovako vozim samo u specijalnim
prilikama; uglavnom idem metroom.”
Okrenula sam glavu i zagledala se kroz prozor da mi na licu ne bi
video kako se stidim. Ako ćemo pošteno, imala sam samo šesnaest
godina kad me je Suzi ugrabila i dovela u Njujork. Jedan od početnih
uslova na kojima je Tata insistirao bio je da se svuda vozim kolima po
gradu. Tako se i nastavilo, uz neki povremeni žuti taksi s drugim
modelima, s kojima sam živela u stanu u Čelsiju. Metro je za mene
ostao podzemni svet u koji nikad nisam ušla.
„Znaš, Elektra, koristim metro već godinama, i još sam živ”,
prokomentarisao je Majls.
Mrzela sam što je izgleda u stanju da mi čita misli. Ali mislim da
mi se to i dopadalo.
„Dakle, kaži mi nešto više o tom svratištu”, rekla sam dok smo se
brzo udaljavali iz centra.
„Mnogi volonteri su ili roditelji koji su izgubili decu zbog
zavisnosti, ili su sami bivši zavisnici. Problem je u tome što teško
uspevamo da plaćamo račune otkad smo izgubili finansiranje.”
„Je li tamo, ovaj, bezbedno?”, upitala sam ga nervozno kad smo,
nakon dvadeset minuta, stigli u ulicu punu starih braon zgrada i
zgrada sa spoljašnjim stepeništem.
„Eh, bolje je nego što je bilo”, odgovorio je Majls. Još ima zona u
koje se ne zalazi, ali Blumberg je promenio situaciju i mnoge ulice su
džentrifikovane. Harlem postaje kul i skupa adresa u poslednje

416

vreme. Nekad si ovde mogla da kupiš čitavu stambenu zgradu za
dolar-dva. Voleo bih da sam imao taj dolar-dva”, Majls se iscerio.
„Evo nas.”

Izašli smo iz taksija i pokušala sam da odagnam od sebe miris
ustajale kafe i pržene hrane. Majls je prišao trošnim plavim vratima
između neke radnjice s namirnicama i zgrade koja je bila
zamandaljena daskama i prekrivena grafitima. Iznad plavih vrata
nalazila se mala, rukom ispisana ploča: Svratište Ruka nade.

Majls je ukucao brojeve na tastaturi alarma i otvorio vrata. Poveo
me je mračnim hodnikom, a onda u usku prostoriju, osvetljenu samo
krovnim prozorima. Po njoj je bilo raspoređeno nekoliko pohabanih
stolova od melamina s plastičnim stolicama.

„To je to”, rekao je Majls. „Rođak mog rođaka dozvolio nam je da
ovo dogradimo u njegovom zadnjem dvorištu, nije koštalo mnogo
više od potrebnog betona. Nije ništa posebno, ali ipak vredi. Hoćeš
kafu?” Majls je pokazao napravu od nerđajućeg čelika koja je stajala
na pultu u zadnjem delu prostorije. „Frižider je pokvaren i nemamo
novca da ga popravimo pa mogu da te ponudim ili kafom ili toplim
gaziranim pićem.”

„Ne, hvala”, odgovorila sam sa iznenadnim osećanjem da sam
privilegovana mala razmažena bogatašica, što sam i bila.

„A povrh svega, dobili smo nalog za iseljenje jer je pre nekoliko
meseci neki građevinar kupio ovu zgradu, zajedno s još pet zgrada u
ovoj ulici”, uzdahnuo je Majls. „Znam da ne izgleda kao bogzna šta,
ali je ipak utočište za lokalne klince, gde mogu da dođu i dobiju
podršku, savet i baš lošu, ali besplatnu solju kafe. Ovo je sićušan
projekat, ali ako je spasao makar jedan život, vredelo je.”

„Dakle, koliko košta da bi ovakvo jedno mesto funkcionisalo?”,
upitala sam.

„Onoliko koliko možemo sebi da priuštimo. Ja pružam usluge
besplatno, kao i svi koji rade ovde, ali u idealnom svetu bismo imali
savetnike, telefonsku liniju za pomoć koja radi dvadeset četiri časa
sedam dana u nedelji, da bi deca mogla da nam se obrate anonimno,
pa profesionalne zdravstvene radnike i pravnika koji bi svakoga dana
na licu mesta davao pravne savete, kao i dovoljno prostora da sve njih
smestimo.”

„Dobro onda, hoću da pomognem ako mogu”, rekla sam, „ali

417

moram da razmislim kako da prikupimo sredstva. Ja imam novca, ali
mislim da za jedno takvo mesto treba uložiti, ono... milione dolara.”

„Ne tražim da nas finansiraš, Elektra, već da možda iskoristiš
svoju slavu da u tome pomogneš. Shvataš šta hoću da kažem?”

„Mislim da shvatam. Žao mi je, Majlse, nemam nikakvog iskustva
u takvim stvarima, pa me moraš uputiti.”

„Nadao sam se da bi mogla obezbediti neko izveštavanje u javnosti
o našem centru”, rekao je. „Mogu da pitam neke klince koji godinama
dolaze da li su voljni da ih intervjuišu uz tebe, da kažu kako smo im
ovde pomogli.”

„To je sjajna ideja”, složila sam se. „Ja sam za sve.”
„Dobro. Hajde sad, idemo. Ovo mesto me sad deprimira.”
Kad smo izašli napolje, čula sam zvuke repa s radija u radnji pored.
„Dakle”, kazao je Majls i pogledao me dok smo stajali na pločniku,
„hoćeš da odeš da pogledaš onu zgradu gde te je tata našao? Odavde
možemo i pešice.”
Stajala sam u agoniji neodlučnosti.
„Slušaj, hajde da prošetamo u tom pravcu; ionako treba da vidiš to
mesto kad si već u Harlemu”, rekao je.
„Važi”, složila sam se, a stomak mi je na tu pomisao napravio salto
od kojeg mi se srce popelo u grlo.
Dok smo koračali, trudila sam se da ostanem mirna i posmatram
ulice oko sebe. Iako su neke zgrade bile trošne prozori puni kartona,
a kontejneri prepuni smeća po skelama podignutim oko nekih kuća i
po hipsterskim kafeima pored kojih smo prolazili bilo je očigledno da
se kraj džentrifikuje. Prošli smo pored velike zgrade od crvene cigle i
morala sam da stupim na kolovoz da bih zaobišla gomilu ljudi ispred
nje. Bili su svečano odeveni u živopisna odela i haljine sa
odgovarajućim šeširima, a kad sam se vratila na pločnik, videla sam
parkirani automobil ukrašen cvećem.
„To su se Sara i Majki uzeli”, prokomentarisao je Majls. „Ona je
jedna od mojih uspešnih priča; pomogao sam joj da se bori i da dobije
stan dok je živela u prihvatilištu za žene”, dodao je, a mlada žena u
venčanici širokih skuta, od sjajnog belog satena, uspela je da se izvuče
sa zadnjeg sedišta starih kola. Gomila koja je stajala pred zgradom za
koju sam sad shvatila da je crkva počela je da aplaudira i kliče, a onda
su pošli unutra.

418

„Čekaj da je zagrlim”, rekao je Majls i hitro se vratio ka nevesti.
Žena se okrenula i osmehnula mu se kad ju je zagrlio.

„Znači da poznaješ ljude odavde?”, upitala sam ga kad se vratio.
„Da, naravno. Preselio sam se ovamo pre pet godina, pošto sam se
oslobodio zavisnosti. To je moja crkva”, dodao je dok smo posmatrali
kako nevestin otac uzima kćer za ruku i vodi je unutra. „Mnogo je
lepo videti srećan kraj to me hrabri da nastavim da pomažem ovoj
deci”, nastavio je Majls kad je ubrzao korak, a ja svoj udvostručila da
bih ga stigla.
„Kakvom se zapravo vrstom prava baviš?”, upitala sam.
„Nakon studija me je regrutovala vrhunska firma da radim u
njihovom odeljenju za parnice tu advokati najviše naplaćuju po satu
i zaradio sam brdo novca, koji sam onda brzo i potrošio na drogu i
piće. Ubijao me je pritisak. Onda sam se skinuo s droge i pića i,
premda je to značilo smanjenje zarade, odlučio sam da pređem u
manju firmu, gde sam imao mnogo više prilika da uzimam pro bono
slučajeve.”
„Šta je to?”
„Slučajevi kao Vanesin. Ukratko rečeno, moja firma mi dozvoljava
da besplatno radim u dobrotvorne svrhe. I da, voleo bih da ih imam
više, ali i ja moram od nečeg da živim.”
„Zvuči kao da si mnogo dobar čovek, Majlse”, kazala sam, a ulica
se sad penjala uzbrdo pa sam zaključila da idemo u pravcu Marbl
hilsa.
„Zvuči kao da sam neko ko se trudi da bude dobar čovek, ali češće
mi ne polazi za rukom nego što uspevam”, Majls je slegao ramenima.
„Ali i to je u redu. Otkad sam se vratio Isusu, shvatio sam da je u redu
i podbaciti sve dok se trudiš.”
„Kako to misliš ’vratio se Isusu’?”, upitala sam ga.
„Cela moja porodica štaviše, čitava naša zajednica u Filiju bila je
okupljena oko crkve. Kao da smo velika srećna porodica, pa sam imao
mnogo tetaka, ujaka i rođaka s kojima nisam bio u krvnom srodstvu,
već preko Isusa. Onda sam otišao na Harvard, prešao u svet velike
kinte’ pa sam i za samog sebe pomislio da sam veliki veći od moje
porodice, moje crkve i samog Gospoda. Zaključio sam da mi ne treba
niko od njih, da je crkva nekakva ljudska zavera da se radnici drže
tamo gde im je mesto čitao sam Karla Marksa na Harvardu.” Majls se

419

duboko, grleno nasmejao. „Bio sam totalni šupak, Elektra. Uglavnom,
znaš šta se dalje događalo konačno sam našao put nazad, Isusu i
svojoj porodici. Jesi li ikada pevala u horu?”

„Šališ se?! Nikad u životu nisam pevala.”
Majls je stao kao ukopan na ulici. „Sigurno nisi ozbiljna.”
„Jesam. Kao klinka sam koristila glasne žice da vrištim a ne da
pevam, tako su mi pričale moje sestre.”
„Elektra” Majls je spustio glas „jednostavno ne možeš da budeš
crnkinja koja ne peva, čak i ako falširaš. U stvari, ne mogu da se setim
ni jednog jedinog momka ili devojke koji ne pevaju, od svih ljudi koje
poznajem. To ti je deo naše kulture.”
Majls je krenuo, a onda mu je iz usta izašao blagi zvuk. Pevušio je
samo tri tona.
„Probaj sad ti.”
„Molim? Nema šanse!”
Ponovo je otpevušio ona tri tona. „Hajde, Elektra, svi pevaju. To ih
raduje. O, hepi deeej”, iznenada je zapevao iz sveg glasa i savršenim
sluhom. Osvrnula sam se na prolaznike, ali oni su izgledali kao da ne
primećuju, dok je Majls nastavljao s melodijom koju sam čak i ja
prepoznala.
„Neprijatno ti je, zar ne?”, iscerio se.
„Da. Kazala sam ti da nisam odrasla u kući s tradicijom kao što je
tvoja.”
„Nikad nije kasno da naučiš, Elektra. A jednog dana odvešću te u
crkvu da vidiš šta si propustila za sve te godine. Evo.” Majls je naglo
zaustavio svoje duge noge pred gradskom kućom od braon kamena.
„To je to, Hejl haus, kuća u kojoj te je tvoj tata našao.”
„Oh, ovaj, dobro.”
„A ono tamo”, rekao je i pokazao statuu žene s veoma blagim
licem koja pruža ruku ka meni, „ono je Majka Klara Hejl. Ona je
legenda ovoga kraja. Rodila si se 1982, zar ne?”
„Aha.”
„Hoću samo da izračunam da Ii je Majka Hejl bila ovde kad i ti. I
da, bila je.”
Pogledala sam u tu ženu koja me je, a možda i nije, držala u
naručju, a onda sam pročitala reči urezane u ploču pored kipa. Klara
Hejl se najpre starala o svoje troje dece, a onda je počela da prima decu

420

iz kraja i da se brine o njima. Na kraju je počela da se stara o bebama
čiji su roditelji bili zavisnici od opijata i HIV pozitivni. Po svemu
sudeći, 1985. Ronald Regan ju je lično nazvao „pravom američkom
junakinjom”.

Okrenula sam se prema Majlsu. „Dakle, pošto sam uzeta odavde...
da li to znači da je moja mama bila zavisnica ili da je umrla od side?
Mislim, da li je Majka Hejl uzimala i druge bebe?”

„Ne znam, ali bila je poznata po nezi beba čiji su roditelji zavisni«
naročito od heroina zbog njihove nasleđene zavisnosti. Mada nikad
nijedna beba nije odbijena, i siguran sam da su mnoge očajne neudate
majke kucale na njena vrata, bile zavisnice ili ne.”

Podigla sam pogled ka Majlsu i zapitala se da li to kaže samo da
bih se ja bolje osečala.

„Au, dobro, pa... Da li treba da je slikam ili tako nešto? Da
postavim sliku na Fejsbuk i svim svojim fanovima pokažem gde sam
nađena?” Zakolutala sam očima ironično, ali najednom sam osetila
da sam na ivici suza.

„Hej, dođi ovamo.” Majls me je privukao u zagrljaj. „Zasad još
ništa ne znaš, zato prekini da nagađaš. Možda je vreme da počneš da
istražuješ i saznaš nešto o svojoj davno izgubljenoj porodici.”

„Možda”, odvratila sam, ne slušajući ga punom pažnjom jer sam
mnogo uživala u njegovom zagrljaju.

„U svemu tome je dobro, dušo, što si postala veoma uspešna bez
obzira na to odakle potičeš. I to je najvažnije od svega. A sad”, rekao
je Majls odmakavši se od mene i gledajući na sat, „rizikovaću da
budem nepristojan, ali šta misliš o tome da ti uhvatim taksi? Imam
gomilu zaostalog posla posle tri nedelje izostanka bez dozvole, a
nema svrhe da idem s tobom u centar samo da bih se odmah vratio
nazad.”

„Ja... Važi, u redu”, slegla sam ramenima, a onda je naišao taksi i
Majls ga je zaustavio.

„Hvala ti što si došla ovamo, Elektra”, rekao je dok sam ulazila u
kola. „Javiću ti kako je Vanesa čim nešto čujem. Čuvaj se i ne zaboravi
da možeš da me zoveš kad god ti zatrebam.”

Mahnuo mi je i otišao, a ja sam potonula. Iskreno rečeno, zamišljala
sam da ću ručati s njim u jednom od onih prijatnih hipsterskih kafea;
pored svega ostalog, bila sam i mrtva gladna.

421

Dvadeset minuta kasnije, prošla sam ispod tende na ulazu u svoju
zgradu i videla da čak ni Tomi nije na svom uobičajenom mestu da
me dočeka. Ušla sam i popela se liftom, na ivici suza. Videla sam onu
bednu betonsku straćaru koja pokazuje koliko malo pomoći deca kao
Vanesa mogu da očekuju, i onda saznala istinu o sopstvenom tužnom
poreklu, a povrh svega toga osećala sam veliku bliskost s Majlsom
dok smo zajedno išli kroz Harlem, da bi me onda ubacio u taksi i
poslao nazad, kao da ga nimalo nije briga za mene...

Trudeći se da više ne razmišljam o tome, uzela sam koka-kolu i
preostalu čorbu od sočiva iz frižidera pa sela da jedem, ali odmah sam
osetila mučninu u stomaku jer je griža savesti prostrujala kroz mene
kao ona dizajnerska oznaka munje na mojim grudima. Kako da sedim
ovde, u svom luksuznom stanu, s garderobom punom još luksuznije
odeće, i samosažaljevam se dok ima toliko patnje samo nekoliko
kilometara dalje?

Popila sam koka-kolu i uzela još jednu, osetivši kako se na mene
spušta zastrašujući crni oblak onaj koji sam uvek lečila alkoholom i
drogom. Pogledala sam u mobilni i videla da je upravo prošlo pola
dva. Sastanak AA bio je tek u pet, što je značilo da su preda mnom još
tri i po sata druženja samo sa sopstvenim zbrkanim mislima.

„Sranje”, promrmljala sam, znajući da moram da razgovaram s
nekim. Uzela sam mobilni i videla propušten poziv od Zeda.
Automatski sam krenula da ga pozovem, a onda sam se na vreme
zaustavila. Zed nije dobro društvo jer bi došao s gomilom droge od
koje se moram čuvati. Prebacila sam na imenik i skrolovala da nađem
Merijemin broj. Iako nisam želela da je uznemiravam prvog
slobodnog dana koji je dobila otkad sam se vratila, svi su mi stalno
govorili i usadili u glavu da, ako sam u iskušenju, moram pozvati i
tražiti pomoć.

Pozvala sam njen broj i zvonilo je, a onda se uključila automatska
sekretarica.

Pritisla sam taster za prekid veze; verovatno lepo provodi dan sa
svojom porodicom...

„Sa svojom porodicom”, promrmljala sam. „A gde je moja? Gde ja
pripadam...? Aha, da! Domu za neželjene bebe!”

Čak sam poželela da je Stela u gradu pa da mogu s njom da
razgovaram, da saznam kako se dogodilo da njena unuka završi

422

tamo. Osetila sam da u meni raste bes i znala sam da pod hitno
moram sebi nečim da skrenem pažnju. Ustala sam i prošla kroz
dnevnu sobu pa izašla na terasu, s mobilnim u ruci, čekajući da mi se
javi Merijem. Gledala sam preko gustih krošnji Central parka, pa sela
i setila se Majlsa, i kako je očigledno stavio do znanja da je naš odnos
samo poslovne prirode. Odlučila sam da zamislim razgovor sa Fi o
toj situaciji.

Fi: „Dakle, Elektra, šta osećaš prema Majlsu?”
Ja: „Pa... Zbunjena sam”, priznala sam.
Fi: “A šta misliš, zašto si zbunjena?”
Ja: „Zato što mislim da gajim neka osećanja, iako UOPŠTE nije moj
tip”, istakla sam.
Fi: „Dobro. A jesu li ta osećanja prijateljska ili nešto više od toga,
šta misliš?”
Zastala sam i razmotrila to pitanje.
„Mislim da su u početku bila samo prijateljska; on je prva osoba u
mom životu s kojom sam mogla da se poistovetim. Mislim, crnac je,
odrastao je u porodici srednje klase, dobio stipendiju za Harvard i
ima uspešnu karijeru. Oh, da, i pritom problem s drogom.”
Fi: „Mogu da zamislim da je to vrlo snažno iskustvo. Da li si se
zbog toga osećala manje usamljeno?”
Ja: „Aha, jesam, mnogo manje. Možda zato što smo bili na re-
habilitaciji, pa nisam morala da se pretvaram da sam nešto drugo a
ne ono što jesam. Bila sam...” tražila sam pravi izraz „bilo mi je
ugodno s njim. Ono, nisam morala ništa da mu objašnjavam.”
Fi: “A kad je onda to prijateljsko osećanje prešlo u nešto ro-
mantično?”
Trgla sam se kad je odnosno kad sam ja to izgovorila, ali moralo se
izreći.
Ja: „Bilo je to one noći kad je Vanesa pokušala samoubistvo. Bila
sam u bolnici, a onda je došao i Majls. Zagrlio me je oko ramena i
zaspala sam mu na grudima. Osećala sam se kao... kao kod kuće.”
U ovom trenutku Fi bi mi pružila kutiju s papirnim maramicama,
ali nije ih bilo na terasi pa sam prešla rukom preko očiju, a onda je
zazvonio telefon i zgrabila sam ga kao da se hvatam za slamku od
koje mi život zavisi.
„Zdravo, Merijem.”

423

„Elektra? Ja sam, Lizi. Lizi iz rehabilitacionog centra, sećaš se?”
„Naravno da se sećam! Izvini, Lizi, očekivala sam da mi se javi
moja sekretarica. Drago mi je što te čujem. Kako si?”
„Iskren odgovor na to pitanje nije dobar. Napustila sam
Kristofera.”
„Oh, bože! Pa kako? Zašto?”
„Slušaj, to je duga priča, pa sam se pitala jesi li sad zauzeta?”
„Ne, nisam uopšte. Samo napred”, odgovorila sam i pomislila
kako će mi razgovor s Lizi o njenom mužu govnaru ispuniti vreme
dok ne krenem na sastanak AA.
„U stvari, radije bih ti ispričala lično. Mogu li da dođem do tebe?”
„Molim? Iz Los Anđelesa?”
„Nisam u Los Anđelesu, Elektra. Ovde sam, u Njujorku. I upravo
sma otkrila da je to đubre zvalo banku i blokiralo mi sve kreditne
kartice. Na aerodromu DžFK sam i nemam novca ni za taksi, a kamoli
za sobu u hotelu. Oh, bože...”
„O, ne, Lizi. Mnogo mi je žao. Kakva osvetoljubiva svinja!”
„Jeste. Kladim se da se uplašio da ću karticama skinuti s računa
sve što mogu. Očigledno treba da odem kod advokata, ali... Izvini što
sam te zvala, ali nemam nikog drugog kome bih mogla da se
obratim.”
„Lizi, da si odmah otišla da nađeš taksi. Kazaću nastojniku da plati
kad stigneš ovamo. Imaš li moju adresu?”
„Imam, dala si mi je onoga dana kad sam otišla s Ranča, sećaš se?
Izvini, Elektra, ja...”
„Molim te, prestani da se izvinjavaš, Lizi. Razgovaraćemo kad
dođeš, važi?”
„Važi. Vidimo se uskoro.”
Ustala sam, nagla se preko ograde terase i vikala neponovljive reči,
umesto Lizi, u zagađeni vazduh Menhetna. Baš kad sam bila u pola
jedne naročito sočne psovke, opet mi je zazvonio telefon.
„Elektra? Ja sam, Merijem”, kazala je, blago zadihana. „Jesi li
dobro?”
„Aha, dobro sam, stvarno.”
„Izvini što se nisam odmah javila na telefon, ali vrlo sam blizu pa
mogu biti kod tebe za deset minuta.”
„Ne, ne, dobro sam, Merijem, časna reč. Izvini što sam te

424

uznemirila.”
„Oh, dobro onda. Uf“, nasmejala se. „Dakle, ovde sam ako ti

zatrebam.”
„Naravno, hvala, Merijem. Vidimo se u ponedeljak.” Prekinula

sam vezu, a onda zgrabila novčanik i sjurila se dole kod nastojnika,
da mu dam gotovinu da plati Lizin taksi. Osećala sam se mnogo
vedrije. Jednostavno zato što imam prijateljicu pravu prijateljicu i bila
je lepa misao da mi se ona obratila za pomoć.

Sat kasnije, smestila sam Lizi na terasu s „finom šoljom čaja”, kako
je uvek govorila. Bila je tako uznemirena i u haosu da sam sad ja
osećala materinski instinkt prema njoj, a ne obratno.

„Oh, Elektra, sve je to takav strašan kliše”, uzdahnula je dok je
pijuckala čaj. „Kris je imao ljubavnu vezu s glumicom iz njegovog
novog filma. Toliko je mlada da bi mogla ćerka da mu bude, i
neverovatno je lepa. Brazilka je, visoka preko metar i osamdeset, za
glavu viša od njega, i... Možda mi je vreme provedeno na reha-
bilitaciji vratilo bar malo samopoštovanja, pa sam... eksplodirala.”

„Kako si saznala?”
„Osim smrada egzotičnog parfema što se zadržao u mojoj spavaćoj
sobi kad sam stigla kući?”, odvratila je. “I jarkocrvenog ruža marke
koju ne bih ni pomislila da kupim što je i dalje stajao na mom
toaletnom stolu? Na mome toaletnom stolu! Možeš li da veruješ?” Lizi
je zavrtela glavom. „Kao da je obeležila svoju teritoriju očigledno je
htela da saznam, a moj jadni glupi muž nije to čak ni primetio.”
„Pa si mu rekla?”
„Da, jesam, i oprosti mi što ću to reći, ali tek pošto sam popila pola
boce jednog od njegovih najskupljih vina. Mislim, znala sam da me
vara već godinama, ali nekako, taj ruž za usne bio je toliko upadljiv
kao da je čak nije ni briga što se kreše sa oženjenim čovekom s dvoje
dece da sam shvatila kolika sam budala.”
„Je li bio šokiran?l’, upitala sam, i sad sam se stvarno osećala kao da
sam Fi.
„Potpuno, apsolutno, totalno, da.” Na Lizinim neobično

425

oblikovanim usnama pojavio se nagoveštaj smeška. „Pravdao se
uobičajenim sranjem kako to nije ništa, da su se zajedno zatekli na
mestu snimanja, a ja sam još bila odsutna kad su se vratili, pa je jedno
vodilo drugome i... Znaš šta? Neću ni da pokušavam da ponavljam
njegove patetične izgovore. Rekao je da će odmah raskinuti, bla-bla-
bla, ali ja sam samo zgrabila putnu torbu i spakovala se pre no što se
vratio kući kao i obično, kasnio je na večeru, naravno a onda se
odvezla na aerodrom. Uhvatila sam prvi let za Njujork u prvoj klasi,
moram da dodani”, kazala je i namignula, “a kad sam sletela, otkrila
sam da mi je blokirao kreditne kartice.”

„Jesi li mu rekla da želiš razvod? Mislim, da li želiš razvod?”
„Da, apsolutno. Taj čovek je godinama pravio budalu od mene,
tretirao me je kao neku obožavanu dadilju i kućedomaćicu dok se on
jebavao po Los Anđelesu!”
Morala sam da se zakikoćem na Lizine neuobičajene psovke, koje
su i dalje zvučale veoma učtivo izgovorene engleskim akcentom.
„ A deca?”
„Kao što si mi sama rekla, Elektra, oni su sad odrasli, imaju svako
svoj život. A najgore od svega je što mislim da verovatno znaju kakav
im je otac”, uzdahnula je. „Pozvala sam Kertisa, moje starije dete, sa
aerodroma mislim da sam još bila malo pripita, jer sam onu bocu vina
dovršila u taksiju koji me je dovezao a on me je pitao zašto sam čekala
tako dugo. Nisam sigurna da će Rozi, mlađa, misliti isto oduvek je
bila ženica tatinog oka i strašno razmažena ali bar je jedno od njih na
mojoj strani.”
Posmatrala sam Lizi kako zuri u horizont Menhetna i preplavio me
je ogroman talas naklonosti prema njoj.
„Znaš šta, Lizi?”
„Šta?”
„Mnogo se ponosim tobom zbog toga što si uradila. Danas je počeo
tvoj novi život.”
„Pa, sasvim sigurno nije počeo ako mi taj ološ uskrati pristup
novcu.”
„Sve se to može srediti, sigurna sam. Možda bi Majls to je onaj
visoki crni momak s klinike mogao da ti pomogne, ili zna nekog
drugog ko bi to mogao. On je advokat. A kod mene možeš ostati
koliko god hoćeš. Dobro bi mi došlo društvo, da budem iskrena.”

426

„To je mnogo lepo od tebe, Elektra. Možda samo za vikend imam
nešto novca na računu koji sam otvorila kad sam živela u Njujorku,
još pre nego što sam upoznala Krisa, pa u ponedeljak mogu da ga
podignem. Potraj aće mi bar mesec-dva, dok se sve ne sredi.”

„Ne brini za novac, Lizi, neću te ostaviti da gladuješ.”
„Iako sam u haosu, stvarno obožavam Njujork”, kazala je prelazeći
pogledom po Central parku. „Zato sam i odlučila da dođem ovamo,
jer se ovde osećam kao kod kuće. Mislila sam da bih mogla naći neki
posao”, nastavila je. „Mislim, znam da nisam kvalifikovana za
bogzna šta, ali sam kompjuterski pismena. I osim toga, svidelo se to
govnaru ili ne, završiće se tako što ću mu uzeti pedeset procenata od
svega što ima. Samo se nadam da neću pokleknuti i otrčati nazad.”
„Ja ti to neću dozvoliti, Lizi. Ti mene čuvaj od onoga što ne smem,
a ja ću tebe čuvati na bezbednom od tvoga muža. Je l' može tako?”
„Dogovoreno”, osmehnula se Lizi. „Elektra, nemam reči kojima
bih ti dovoljno zahvalila što si me primila; stvarno si divna.”
„Nisam, ali svejedno hvala”, odgovorila sam i videla da Lizi zeva.
Pogledala sam na mobilni da vidim koliko je sati. „Šta misliš o tome
da ti pokažem tvoju sobu pa da malo odremaš? Ja moram da idem na
sastanak AA.”
„Savršeno”, odgovorila je Lizi pa smo obe ustale, ona je uzela
putnu torbu iz predsoblja i pošla za mnom do spavaće sobe koju je
donedavno koristila Merijem. „Ovo je mnogo lepše od hotela u koji
sam mislila da odem”, kazala je stojeći pored prozora od poda do
plafona.
Pokazala sam joj koje tastere na daljinskom upravljaču da pritisne
da bi spustila prozorske kapke, a onda je ostavila da se smesti. Dok
sam silazila liftom u prizemlje, pomislila sam kako je divno imati
nekog kome sam potrebna isto onoliko koliko je on potreban meni.

427

34

„Mnogo ti hvala što si došao, Majlse”, kazala sam uvodeći ga u
dnevnu sobu u ponedeljak uveče.

„Zadovoljstvo mi je, Elektra”, odgovorio mi je dok sam se trudila
da mi se ne zavrti u glavi od toga koliko je proldeto zgodan u odelu s
kravatom. Pozvala sam ga toga dana da ga pitam ima li slobodan
termin da se vidi s Lizi. Rekao je da nema, ali da može doći posle
posla.

„Zdravo, Lizi.”
„Zdravo.” Lizi je ustala i rukovali su se. „Veoma si ljubazan,
Majlse.”
„ I ne pomišljaj tako nešto. Svaki Elektrin prijatelj je i moj prijatelj.”
„Ostavljam vas onda same, važi? Čime mogu da te poslužim,
Majlse?”, ponudila sam.
Oboje smo pogledali čašu belog vina koju je Lizi držala u rukama.
Ja sam tražila od Merijem da stavi vino na spisak za isporuku iz
radnje s namirnicama; morala sam da se suočim s tim da mi se alkohol
pojavljuje u svakodnevnom životu.
„Može koka-kola ako imaš.” Iscerio mi se.
„Oh, da, toga imam koliko hoćeš”, osmehnula sam se i ja njemu pa
izašla iz sobe, pitajući se da li se to poslednje izgovoreno sad računa
kao flert.
Merijem je radila za laptopom na kuhinjskom stolu. Izvadila sam
koka-kolu iz frižidera, dvoumeći se da li da odnesem Majlsu i čašu ili
da mu dam samo limenku. Pobedila je čaša, zbog njegovog odela.
„Vreme je da ideš kući”, kazala sam joj sipajući kolu u čašu.
„ U stvari, potrebna si mi samo nekoliko minuta, da pređemo tvoj
raspored za narednih nekoliko dana. Danas je ovde kao na stanici
Grand central.”
Odnela sam Majlsu koka-kolu i ostavila je na stolu jer su se Lizi i
on već bili udubili u razgovor. Zaista je bilo prometno u stanu toga
dana, ali na lep način. Došla je Suzi da me vidi pošto je čula za moju
novu frizuru, koju je proglasila bajnom. A onda je sve uporopastila
rekavši kako sad moram biti spremna na to da mi klijenti i fotografi
stavljaju na glavu šta god požele. Rekla sam joj da hoću da Patrik, moj

428

omiljeni fotograf, uradi foto-seansu samo za mene, potpuno au
naturel36 pa mi je zakazao za sledeću nedelju.

Lizi i Suzi, koja je takođe poreklom Engleskinja, savršeno su se
složile pa su sedele i zadovoljno opanjkavale svoje bivše dok sam se
ja bavila gomilom odeće pristigle od jednog dizajnera i birala šta
želim da kasnije probam i obučem za neku svečanost. Onda mi se Lizi
pridružila i uzdisala nad jaknom koju sam stavila na gomilu onog što
dolazi u obzir. S obzirom na to da je u putnoj torbi donela samo
šminku, kozmetičke preparate za negu kože i čisto donje rublje, zaista
joj je bila potrebna nova garderoba.

„Dobro”, kazala je Merijem kad sam se vratila u kuhinju. „Nadam
se da nas niko neće uznemiravati. Šta misliš o putu u Kvebek, u Mari
Kler, one druge nedelje?”

„Možeš da potvrdiš.”
„Sjajno. Oh, i XX mi je poslao imejl, ponovo pita da li bi dizajnirala
za njega još jednu sportsku kolekciju?”
„ Ja...”
Zastala sam pre nego što sam odgovorila. Moja sveska za skiciranje
bila je puna kreacija koje bih mogla da iskoristim za taj projekat, ali
onda sam pomislila da je i moje ime svakako dovoljno čuveno da
mogu to sama da radim, da mi se niko drugi ne ugrađuje u profit. A
onda sam se setila moje subotnje posete svratištu i obrisi jedne ideje
počeli su mi se javljati u glavi...
„Reci mu da nisam zainteresovana”, odlučno sam odgovorila.
„Dobro. Oh, i ne zaboravi da će ti baka doći večeras u osam.”
„Naravno, hvala.”
Gledala sam Merijem kako zatvara kompjuter. Možda zato što sam
tako dugo bila neosetljiva na tuđa osećanja svakako otkad sam
upoznala Merijem sad sam pak bila preosetljiva. Osećala sam nešto
drugačije u njenom izgledu i raspoloženju.
„Jesi li dobro?”, upitala sam je.
„Da, naravno. Isto kao i uvek”, odgovorila je, očigledno pre-
neražena mojim pitanjem.
„Dobro, u redu, pa, sad bolje pođi kući. Lizi je rekla da će ona

36 Fr.: Prirodno. (Prim, prev.)

429

preuzeti kuvanje dok je ovde, pa će ti bar jedan teret skinuti s pleća.”
„Oh, to stvarno nije bio nikakav problem, Elektra. Znaš da volim

da kuvam.”
Možda sam umislila, ali učinilo mi se da sam videla tanki vodeni

sloj u njenim očima dok je stavljala laptop u kožnu torbu pa ustala.
„Laku noć, Elektra”, kazala je izlazeći iz kuhinje.
„Ćao, Merijem.”
Sela sam za sto i otvorila svoj laptop da proverim imejlove.

Odgovorila sam agentu za nekretnine koji je vodio kupovinu
hasijende Orhideja, i videla da je Tigi poslala cirkularno pismo svim
sestrama, u kojem nas podseća na krstarenje. Onda sam upalila mali
kuhinjski televizor da mi pravi društvo kako ne bih razmišljala o tome
da će Stela Džekson biti tu za manje od sat vremena. I o tome šta
osećam prema njoj otkad sam otkrila gde me je Tata našao. CNN je
emitovao uobičajene najnovije vesti i cene akcija, a onda sam se
prenula kad se na ekranu pojavilo dobro poznato lice.

„Mič Dugan je danas najavio da će učestvovati u Koncertu za Afriku,
koji će se održati u Medison skvergardenu ove subote. Prisustvovaće mnogo
muzičara i slavnih ličnosti, uključujući, kako se priča, i senatora Obamu,
predsedničkog kandidata Demokratske partije. “

Pojavila se Obamina slika, a onda se kamera vratila na voditeljku.
„Sa mnom je u studiju Stela Džekson, vodeća aktivistkinja za ljudska
prava i advokat, koja radi za Amnesti internešenel, došla je da objasni
neprekidnu krizu sa sidom u Africi, i kako će koncert pomoći da se pažnja
javnosti skrene na taj problem.”
I onda se pojavila moja baka, sedela je, hladna kao špricer, u fotelji
odmah pored voditeljke.
„Hvala vam, Sintija. Moram reći da je u ovom trenutku potrebno više od
skretanja pažnje”, kazala je Stela. „Potrebna je direktna akcija i pomoć
naših političara. HIV i sida pustoše istočnu i južnu Afriku, i tri četvrtine od
ukupnog broja umrlih od side u celom svetu zabeleženo je u tim regijama.
Najviše su na udaru bebe i deca, koji... “
Toliko sam se zaprepastila da više nisam čula šta govori, već sam
samo otvorenih usta piljila u nju. Izašla sam u predsoblje da pozovem
Lizi i Majlsa da dođu da vide moju baku na televiziji, ali vrata dnevne
sobe ostala su zatvorena. Kad sam se vratila u kuhinju, intervju se bio
završio.

430

„Dođavola”, promrmljala sam, a onda, da bi mi nešto skrenulo
pažnju dok njih dvoje ne završe razgovor, otišla sam u svoju spavaću
sobu da probam odeću koju sam prethodno skinula s vešalica. Ipak,
mozak mi je odbijao da se isključi i ne misli na osobu Stelu Džekson,
poznatu i kao baka.

„Gospođa uberaktivistkinja za ljudska prava, kojoj je ipak usput
pošlo za rukom da izgubi svoju sopstvenu unuku, koja je završila u
Hejl hausu”, zarežala sam uvlačeći se u tesne crne kožne pantalone,
u kojima sam se osećala kao vrebajući panter, što je savršeno
odgovaralo mome raspoloženju. „Kladim se da bi ova što ju je
intervjuisala volela da čuje tu priču!”

„Elektra! Završili smo! Dođi”, čula sam Lizi iz predsoblja.
„Evo me!”, doviknula sam.
„Izgledaš fantastično”, kazala je dok sam ulazila u dnevnu sobu.
„Izlaziš nekud?”
„Ne, samo sam probala stvari koje su mi danas poslali, da vidim
šta mi odgovara.”
„E pa, u tim pantalonama si kao u svojoj koži. Zar ne, Majlse?”
Okrenula sam se da vidim Majlsov izraz i bilo je jasno da je krajnje
zadovoljavajući. Vrlo zadovoljavajući, zaista. To me je malo
razvedrilo.
Videvši da obe zurimo u njega, skrenuo je pogled.
„Aha, sjajno izgledaš, Elektra.”
„Hvala. Nikad ne biste pogodili koga sam upravo videla na CNN-
u. Moju baku! Nisam imala pojma da je slavna.”
Majls i Lizi su me gledali zbunjeno.
„Ko je tvoja baka?”, upitao je on.
„Zove se Stela Džekson.”
„To mi je definitivno poznato”, kazala je Lizi.
„Čekaj malo. Hoćeš da kažeš da je ona Stela Džekson tvoja baka?”,
rekao je Majls.
„Ovaj, da, tako se zove. Znaš za nju?”
„Ha!” Majls se pljesnuo po mišićavoj butini. “U svetu borbe za
ljudska prava Stela Džekson je vrhovna boginja! Na Harvardu
izgovaraju njeno ime sa strahopoštovanjem. Bila je prisutna kad je
Malkolm X ubijen u dvorani Odibon, a učestvovala je i u Maršu na
Vašington, kad je Martin Luter King Mlađi održao svoj govor 'Imam

431

jedan san’. Došla je i da govori nama, studentima prava na Harvardu,
i moram da priznam da sam sedeo sav u suzama. Ona ti je baka?”,
ponovo me je upitao. „Mislio sam da nemaš krvnih srodnika,
Elektra?”

„Nedavno sam je našla”, odgovorila sam, s grižom savesti što mu
to nisam ranije pomenula.

„E pa stvarno, nek sam proklet!”, opsovao je Majls, pa sam po
tome znala da je u pitanju stvarno nešto krupno. „Auuuu! I nisi imala
pojma ko je ona?”

„Ne, nikad mi nije rekla”, odvratila sam videvši obožavanje u
Majlsovim očima.

„Priča se da će ona, ako Obama postane predsednik, imati neku
ulogu savetnika. Stvarno si nasledila super gene, devojko. U stvari,
kad te sad bolje pogledam, ti si njena slika i prilika, naročito sad, s
tom frizurom'*, dodao je.

„E pa, lepo je znati da ti je baka moćna žena, zar ne?”, kazala je
Lizi, nekako osetivši moju napetost. „Idem da napuderišem nos posle
ovog dugog i stresnog razgovora**, dodala je i otišla u kupatilo.

„Je li razgovor s Lizi bio uspešan?**, upitala sam ga, namerno
menjajući temu dok sam pokušavala da sednem u onim tesnim
pantalonama.

„I da i ne”, Majls je slegao ramenima. „Dao sam sve od sebe, ali
trebaće joj neko iz Kalifornije da je zastupa. Ovde se zakon o razvodu
u velikoj meri razlikuje od onog tamo, ali dao sam joj ime i prezime
dobrog advokata kog poznajem. Čini mi se da će je taj njen muž
zakucati za zid ako bude mogao. Dobra vest je što je zakon na njenoj
strani. I tu se ne može ništa učiniti osim započeti proces. Lizi su
potrebni novac i dom i to brzo. Divno je od tebe što si je primila,
Elektra. Ti si dobra žena“, dodao je. „I da ti kažem, sad kad znam
tvoje poreklo, nisam iznenađen. Još sam u šoku.“

„Pa, kad se budem videla sa Stelom, mogla bih i da je pitam kako
to da sam ja završila u Hejl hausu.” Gledala sam ga u oči nekoliko
sekundi i znala da je shvatio aluziju. „Bilo kako bilo, kako je Vanesa?“

„Stvarno dobro napreduje; Ajda kaže da bi trebalo da bude
spremna za posete sledećeg vikenda. Dobro, treba da krenem. Ludilo,
koliko posla imam trenutno. Kad budeš videla svoju baku, reci joj da
sam njen veliki obožavatelj. Zvaću te da ti javim kako je Vanesa kad i

432

sam čujem. Laku noć, Elektra.“
„Laku noć, Majlse, i hvala“, doviknula je Lizi ka predsoblju dok su

se vrata za njim zatvarala.
Teško sam uzdahnula.
„Šta je s tobom?“ Lizi je stajala, podbočena, i gledala me.
„Ništa, ništa.“
„Očigledno jeste nešto. Ima li veze s Majlsom?“
Uznemirena, koračala sam tamo-amo po dnevnoj sobi. Tome što

sam bila uzrujana i razdražena nije pomoglo kad je Lizi ponovo sipala
sebi čašu belog vina iz boce na stolu.

„Hajde, Elektra, šta te to izjeda?”, upitala me je Lizi, a ja sam je
gledala kako otpija veliki gutljaj.

„Oh, svašta pomalo”, slegla sam ramenima, znajući da će, ako ne
budem obazriva, moj gnev proključati i izbiti kao vulkan, a nisam
želela da traumiram jadnu Lizi.

„Mora da ima neke veze s Majlsom. Jeste li vas dvoje u vezi?”
„Šta? Bože, ne! Ha!”
„Dobro, Elektra, samo mirno.” Lizi mi se iscerila. „Po tome kako
te gleda, očigledno je da on misli da ti sunce šija iz dupeta.”
„Aha, pa, sve je to lepo, ali... Čuj, Lizi, nisam ništa rekla Majlsu
malopre zato što sam mislila da nikad neće otići, a moja baka treba da
stigne ovamo svakog trenutka. A stvar je u tome što sam” pogledala
sam je prodorno „zapravo na nju ljuta.”
„Dobro.” Lizi je popila još par velikih gutljaja vina i klimnula
glavom. „Idem da se izgubim, važi? Central park je divan u toku
letnjih večeri.”
Zazvonio je nastojnikov telefon pa sam otišla da se javim. „Da,
pošaljite je gore.”
„Srećno, Elektra. Vidimo se kasnije, mila”, kazala je Lizi, pa uzela
tašnu i pošla ka vratima.
Vrata su se zalupila za njom i jedva sam uspela da se obuzdam da
ne iskapim ostatak vina iz njene čaše ne bih li smirila nerve. Umesto
toga, nekoliko puta sam duboko udahnula i relativno se smirila do
trenutka kad je zazvonilo zvono da objavi da je Stela Džekson na
mojim vratima.
Otišla sam da ih otvorim i stajala je tamo, u istom onom
elegantnom žaketu od tvida u kojem sam je videla na televiziji. Mora

433

da je došla direktno iz studija.
„Zdravo, Elektra, kako si?”
„Hvala, dobro, Stela. Kako si ti?”, upitala sam je smešeći se

stegnutim zubima.
„Dobro, hvala, draga. Imala sam veoma naporan, ali produktivan

vikend.”
„Pa, ovaj, odlično”, klimnula sam glavom dok sam je pratila

pogledom ka njenoj omiljenoj fotelji u koju je sela i ovoga puta. „Jesi
li za čašu vode?”

„Hvala ti, dušo, prijalo bi mi. Oh, te pantalone na tebi su stvarno
tesne”, prokomentarisala je kad sam joj sipala čašu vode i pružila joj.
„Uzgred, sviđa mi se tvoja frizura; sad nema nikakve sumnje da smo
ti i ja u srodstvu.”

„Da”, složila sam se sedajući pažljivo na kauč i žaleći što se nisam
presvukla dok nije stigla.

„Kako si ti provela vikend, Elektra?”
„Bilo je... zanimljivo”, klimnula sam glavom. „Da, interesantno.”
„Smem li da pitam šta je bilo zanimljivo?”
„Oh, otkrila sam gde me je našao moj otac.”
„Jesi li?”
„Aha, jesam.”
„I gde je to bilo?”
Prodorno sam se zagledala u nju i zapitala se da li je samo ne-
iskrena ili igra neku uvrnutu igru čija su pravila meni nepoznata.
„Pa sigurno znaš, zar ne?”
„Ovaj, da, znam, samo proveravam činjenicu, da li si saznala
istinu.”
„Oh, sve je u redu s činjenicama”, klimnula sam glavom i ujela se
za usnu da ne bih eksplodirala od besa. „Nađena sam u Hejl hausu u
Harlemu, kući u kojoj su se starali o bebama zavisnika i bolesnih od
side.”
Nisam skidala pogled s njenog lica i bila sam zadovoljna kad je ona
prva skrenula pogled.
„Dakle, znaš gde sam nađena?”, kazala sam.
„Nisam znala u vreme kad si ostavljena tamo, ali posle toga, da.
Tvoj otac mi je rekao.”
„Dobro. Znači hoćeš da kažeš da nisi znala da sam ja tvoja unuka

434

zapravo bila u domu za mlade zavisnike i obolele od HIV-a?”
„Da, to želim da kažem.”
„Dakle, ti, koju sam maločas videla na televiziji kako govoriš o

krizi zbog side u Africi, ti, velika borkinja za ljudska prava u ovoj
zemlji, ti nisi znala da je tvoja rođena unuka ostavljena na takvom
mestu?!” Onda sam ustala, delimično stoga što više nisam mogla da
sedim u onim pantalonama, ali i zato što sam se osećala snažnije kad
tako stojim nad bakom, koja više nije sedela onako pravo i elegantno
već se pogrbila i skljokala u fotelji. Primetila sam kako najednom
izgleda kao starica i u njenim očima je bilo nečeg dok je zurila pored
mene, u prazno. Shvatila sam da je to nešto strah.

„Da, uverena sam da bi mediji jedva dočekali da skoče na tu priču,
zar ne?”, nastavila sam. „Naročito s obzirom na to koliko sam
poznata. Kladim se da ti se to ne bi svidelo, najdraža bako?”,
prosiktala sam.

„U pravu si, ne bi, jer da to bi uništilo moju reputaciju. Ali
pretpostavljam da bih, da sam na tvom mestu, mislila da sam to i
zaslužila. A možda i zaista zaslužujem.”

Počela sam da koračam tamo-amo po sobi. „Goruće pitanje glasi:
gde je, dođavola, moja majka u svemu ovome? Ko je ona bila? I zašto,
ako je bila u tako velikoj nevolji, nisi bila uz nju? I uz mene. Kako
možeš da sediš pred kamerama i onako sereš, i da svi misle da si
nekakva boginja dobrote... Isuse, Stela! Kako možeš da živiš sa
sobom?!”

„Ja...” Stela je duboko uzdahnula. „Kao što rekoh, tad nisam
znala.”

„Nisi znala da ti je ćerka narkomanka, ni da ima sidu, ni da je rodila
devojčicu?”

„Ne, nisam.”
„Pa gde si bila, dođavola?!”
„Bila sam u Africi u to vreme, ali to je duga priča i ne možeš je
razumeti sve dok ti ne ispričam šta se dogodilo još pre no što se tvoja
majka rodila.”
„Zar je stvarno važno šta je dovelo do toga? To neće promeniti
činjenicu da nisi bila uz mene, ni uz moju mamu, kad si nam bila
potrebna, zar ne?”
„Neće, i ti imaš svako pravo da budeš ljuta, Elektra, ali molim te,

435

preklinjem te, samo me saslušaj. Ukoliko me ne saslušaš, nikada nećeš
razumeti.”

„Da budem iskrena, Stela, mislim da nikad neću razumeti, ali u
redu”, uzdahnula sam. „Pokušaću. Samo mi se zakuni da ću se u priči
pojaviti bilo ja, bilo moja majka, bilo ti, bilo neki moj prokleti rođak!”

„Mogu da se zakunem, da”, kazala je. Videla sam kako je izvadila
maramicu iz tašne od onakvih kakve stalno nosi kraljica Engleske i
da joj je ruka malo zadrhtala. Odmah mi je bilo žao. Najzad, stara je.

„Slušaj, idem da skinem ove smešne pantalone i vraćam se u
nečem udobnijem, važi?”, kazala sam.

„Važi. Voliš li toplu čokoladu?”, upitala me je.
„Aha, Ma nešto kao moja mama imala je običaj da mi napravi toplu
čokoladu pre spavanja.”
„E ja pravim prokleto najbolju toplu čokoladu u celom Bruklinu.
Ako imaš potrebne sastojke, napraviću nam obema po šolju.”
„Imam. Super, važi.”
Deset minuta kasnije, obe smo ponovo sedele u dnevnoj sobi sa
šoljama tople čokolade u rukama, za koju sam čak i ja morala priznati
da je prilično dobra. Još sam pokušavala da hranim bes u utrobi, ali
nekako se istopio, što je bilo čudno jer sam inače bila sklona tome da
se dugo ljutim vrlo sklona.
„Važi, dakle, sećaš se da sam poslednji put stigla do toga da je
Sesili izgubila bebu?”
„Da, sećam se. Hoće li ta priča imati bar malo više veze sa mnom?”
„Elektra, kunem se, ovo je deo priče u koji je teško poverovati... “

436

Sesili

Kenija

Septembar, 1940.

Tradicionalna ogrlica od perlica
koju nose ene iz plemena Masai

437

35

Sesili se uspravila na kolenima i izbrisala znoj sa čela, zarila
baštovansku lopaticu u zemlju pa ustala i otišla u kuću da sipa sebi
čašu hladne limunade iz frižidera. Izašla je na verandu da je popije i
da se divi delu svojih ruku. Vrt je sad stvarno počeo da dobija oblik;
zeleni travnjaci što su se spuštali ka dolini bili su oivičeni lejama s
hibiskusima i božičnim zvezdama.

Čula je Vulfija kako laje iz svog boksa pored kuće, pa je ostavila
hladovinu verande i otišla da ga pusti.

„Zdravo, dragi”, kazala je pa kleknula, a ogromni pas joj je prekrio
lice vlažnim poljupcima. Umalo nije izgubila ravnotežu kad se
podigao i spustio šape na njena ramena; nasmešila se setivši se onog
malog šteneta koje joj je Bil poklonio nekoliko dana pošto su sahranili
Fler, njenu ćerku.

„Treba mu neko da se stara o njemu”, rekao je pružajući joj
krznenu loptu koja se migoljila. „Mešanac je haskija i nemačkog
ovčara, tako mi je rekao vlasnik. Drugim rečima, pouzdan i lojalan -
ali i agresivan ako treba.”

Vulfi kojem je nemaštovito dato to ime zato što liči na vuka -
svakako nije bio neki lepotan, s neobičnom mešavinom bele i crne
dlake, da ne pominjemo jedno plavo a drugo smeđe oko, ali nije bilo
sumnje da je privržen svojoj gospodarici. Onda kad je bila potonula u
tugu i kad joj nije bilo ni do čega, Sesili je nerviralo što Vulfi cvili
kasno noću i rano ujutru, sve dok nije otkrila da mirno spava ako ga
pusti u svoju sobu. Često se ujutru budila i zaticala ga opruženog
pored sebe, s glavom položenom, kao i njena, na jastuku. Uprkos
njenoj rešenosti da ne zavoli to štene, Vulfi je bio isto tako rešen da
zahteva to od nje. I polako, zahvaljujući njegovoj umiljatoj prirodi i
ludorijama koje su, čak i sumornoj Sesili, uspevale da izmame
nagoveštaj osmeha, pobedio je.

Vulfi je skakutao oko nje dok se vraćala na verandu da popije
limunadu. Imao je užasnu naviku da iskopava sadnice, pa ga je zato
zatvarala u boks dok radi u bašti, ali sve ostalo vreme provodio je za

438

petama svoje gospodarice.
„Samo malo pa ću te povesti u šetnju”, kazala mu je. „Sad sedi i

budi miran.”
Sesili je pila limunadu i pomislila kako više razgovara s Vulfijem

mada jednostrano nego s bilo kojim drugim živim bićem. U Evropi je
izbio rat samo nekoliko nedelja pošto je izgubila Fler; još je bila u
bolnici kad se to dogodilo. Kad se konačno vratila kući, na nju se
spustila gusta magla očajanja pa gotovo nije ni zapazila početak rata.
Za nju je to značilo samo da je Bil još češće odsutan nego ranije, mada
zapravo ni za to nije mnogo marila. Njenom telu je trebalo vremena
da se oporavi, a njenoj duši još više.

Sećala se onog dana kad se Kiki dovezla na Rajsku farmu da je
poseti, a ona se sakrila iza zatvorenih prozorskih kapaka u svojoj sobi
i preklinjala Bila da kaže da je mnogo bolesna i da ne može da primi
kumu. Za Sesili su bili prokletstvo već i Kikine korpe sa šampanjcem
i teglicama kavijara, a kamoli njena usiljena vedrina. Jedina koju je
mogla da viđa bila je Ketrin, koja je prema njoj bila veoma blaga i
strpljiva. S Ketrin uza sebe, ukopala se u udobnost i bezbednost
Rajske farme dok je svet ratovao. Njeni majka i otac bili su očajni i
želeli su da ona dođe kući, na sigurno u Ameriku, ali kad se dovoljno
oporavila da bi se o tome moglo razmišljati, čak je i Bil priznao da bi
takvo putovanje bilo suviše opasno.

„Izvini, draga moja, ali nećemo da rizikujemo da te raznese neki
nemački bombarder ili neka njihova podmornica. Bojim se da ćeš
morati da se držiš ovoga ovde sve dok se situacija malo ne smiri.”

„Situacija” se nije smirila, ali ovde je bar mogla da se sakrije, da se
bavi baštovanstvom i kopanjem po Bilovoj velikoj biblioteci. Znala je
da bi, kad bi bila u Njujorku, njena majka davala sve od sebe da je
rehabilituje, da bi je vodila u posete i na svečanosti, a nju je užasavala
i sama pomisao na to. Međutim, sad je već prošla godina od njenog
gubitka, a obamrlost koja ju je obuzela povukla se tek sasvim malo i
shvatila je da joj nedostaje njena porodica...

Ne bi se moglo reći da je provodila vreme usredsređujući se na
njih, niti na bilo šta drugo što bi se makar približilo emocionalnoj
suštini njenog bića bila je naučila da se život jednostavno mora
izdržati, a ne da se u njemu uživa. Svaka ljubavna veza koju je ikada
pokušala da stvori van kruga porodice pošla je strašno, strašno

439

naopako.
„Osim s tobom, Vulfi, dušo”, kazala je i poljubila ga u glavu. Sesili

je znala da je, ako izuzme Vulfija, sama. Iako je Bil stajao pored nje i
držao je za ruku kad su polagali Flerin sićušni kovčeg u zemlju,
mislila je da je za njega to olakšanje jer neće morati da podiže dete
drugog muškarca. Niti bilo koje drugo dete, kad smo već kod toga:
lekari su joj spasili život, ali su ga ponovo uništili kad su joj, samo
dvadeset četiri sata posle toga, kazali da više nikad neće moći da ima
dece. Bil je zbog toga delovao iskreno tužan a morala mu je i odati
priznanje da je insistirao da bude uz nju, kod kuće, sve dok ga
izbijanje rata nije prisililo da odlazi u Najrobi. Sesili je bila uverena da
taj gest potiče od griže savesti doktoru Bojlu se slučajno omaklo da
nisu mogli da nađu Bila kad joj je pozlilo. Bio je u lovu, i tek kad ga je
Bobi našao, došao je u bolnicu.

Sad više nije ni slušala Bilova objašnjenja gde će biti kad nekuda
ode i kako s njim može stupiti u vezu ako joj bude potreban. Bila je
srdačna prema njemu kad je kod kuće, ali više nije želela da je privije
u zagrljaj niti da dođe u njihov bračni krevet. Više nije bilo važno
može li ili ne da ima dece, s obzirom na to da nikad nisu ni pokušali
da ih imaju.

Sesili je bilo drago što će te večeri doći Ketrin na večeru i da malo
popričaju. I ona je trenutno bila bez muža, jer je i Bobi stupio u vojsku.
Zbog astme, služio je u administraciji, u Poljoprivrednoj upravi u
Najrobiju.

„Hvala bogu za Ketrin”, uzdahnula je. „Hajde, Vulfi, idemo da
spremamo večeru.”

„Izvoli, posluži se musakom“ Sesili je pokazala ka posudi koja se
pušila na stolu.

„Hvala. Izgleda izvrsno. Bar nismo osuđeni na sledovanja kao svi
u Evropi”, kazala je Ketrin dok je sekla sveže ispečeni hleb koji je
Sesili umesila. „Uzgred budi rečeno, Alis me je zamolila da te
pozovem na zabavu koju priređuje na farmi Vandžohi. Vrlo je
usamljena. Hoćeš li da ideš?”

440

„Mislim da neću.”
„Sesili! Nisi izlazila iz kuće godinu dana. Prijalo bi ti da dođeš i da
se malo zabaviš.”
„Ne bi mi prijala zabava u kojoj uživaju Alis i njeni prijatelji, ali
svejedno hvala.”
„Gospode bože, postala si tako uštogljena. Samo zato što si ti
zaboravila kako da uživaš, ne treba da mrziš ostatak sveta koji još
pokušava da se toga seti.”
Povređena prijateljičinim rečima, Sesili je oborila pogled i ćuteći
mazala hleb maslacem.
„Ja... Oh, molim te, oprosti mi. Zaista razumem da si još u žalosti i
da je nedavno bila godišnjica Flerine smrti. Reč je o tome da... Imaš
samo dvadeset četiri godine, za ime boga. Život je pred tobom i ne
vidim zašto bi ga traćila.”
„Savršeno sam zadovoljna ovakvim životom. Kako je Bobi?”, Sesili
je brzo promenila temu.
„Dosadno mu je što organizuje smenu poljoprivrednih kultura i
setvu, želeo bi da se vrati našoj stoci i da se bavi njome puno radno
vreme.”
„Bil je rekao da je proverio i vašu stoku kad je bio u ravnici ove
nedelje. Imao je nekoliko dana odsustva.”
„Čula sam. Hvala bogu da mogu da vode računa jedan o drugome.
Pitala sam se”, Ketrin je dodala premećući hranu po tanjiru, „zašto i
ti nisi otišla s njim?”
„Zato što me nije zvao.”
„Verovatno je odustao da te zove jer uvek odbiješ.”
„Hoćeš li prestati da mi zvocaš i pojesti malo te musake koju sam
spremila?”
„Ne jedem jer... istini za volju, malo mi je muka. Oh, Sesili, već
mesec dana se uzdržavam da ti kažem, ali ti si mi najbolja prijateljica
i treba da čuješ od mene. Bobi i ja ćemo imati bebu. Treba da se rodi
u maju. Mnogo mi je žao, ali morala sam da ti kažem.”
Ketrin su oči bile pune suza kad je pružila ruku preko stola.
„Ja... To je divna vest! Radujem se zbog vas”, uspela je da prozbori
Sesili.
„Jesi li sigurna? Mnogo sam strepela da ti kažem; nisam htela da
te ta vest uznemiri.”

441

„Da me uznemiri? Pa srećna sam zbog vas oboje, stvarno jesam.”
„Jesi li sasvim sigurna?”
„Potpuno. U stvari, trebalo bi da izvadimo šampanjac koji je ostao
iz Kikinih korpi.”
„Oh, nemoj ga traćiti na mene. Osećam mučninu već i pri samoj
pomisli na alkohol. A htela sam i da te pitam da li bi želela da budeš
kuma bebi? Nikog ne bih želela više nego tebe.”
„To je jako lepo od tebe! Naravno, biće mi čast, Ketrin, stvarno
hoće.”
„To je divno! A pošto si mi i najbliža komšinica, sigurna sam da ću
ti često ostavljati bebu na čuvanje.”
„Biće mi zadovoljstvo”, nasmešila se Sesili.
Kasnije, ispratila je Ketrin mahanjem s verande. Kad su zadnja
svetla pikapa nestala s vidika, Sesili je sela za sto, zagnjurila glavu u
šake i jecala kao da joj je srce ponovo prepuklo.

Sesili je bila usred ribanja kuhinjskog poda kad je Bil stigao kući,
tri dana posle toga. Iako je uporno tvrdio da joj treba pomoć u kući,
Sesili je to odbijala. Uživala je u svojoj samoći, a osim toga, nije imala
drugog posla nego da održava kuću.

„Dobro veče”, rekao je videvši svoju suprugu na kolenima.
„Zdravo”, odvratila je ona pa ispustila četku u kantu i ustala.
„Kako je stoka?”
„Sve je manje grla iz dana u dan.”
„Oh, idem da postavim večeru. Nisam znala u koje vreme se
vraćaš.”
„Da. Izvini. Sesili, možemo li da porazgovaramo?”
„Pa, da, naravno. Nešto nije u redu?”
„Ne, sve je u redu, barem sa mnom. Ima li džina? Dobro bi mi
došla jedna čaša.”
„Ima nešto u kabinetu u dnevnoj sobi.”
„Hajdemo onda tamo da razgovaramo, može?”
Sesili je pošla za njim kroz predsoblje pa u dnevnu sobu, a onda ga
posmatrala kako sipa po dva prsta džina u dve čaše, a onda joj je

442

pružio jednu.
„Čin-čin”, podigao je čašu.
„Živeli.” Sesilije otpila gutljaj. „Staje posredi, Bile?”
„Sećaš li se mog prijatelja poglavice Masaija, Lešana, koji je jednom

bio ovde u poseti?”
„Sećam se, naravno. Zašto?”
„Čuo je da sam u ravnici pa je došao da me potraži. Ima, znaš,

jedan problem pa me je pitao da li možemo da mu pomognemo... Kao
što si dosad već shvatila, Masai imaju složenu plemensku hijerarhiju.
Lešan je predvodnik klana Ilmolin, jednog od najmoćnijih klanova u
ovoj oblasti. I Nigasi mu pripada.” Bilje zastao da popije gutljaj džina.
„Lešanova najstarija kći odavno je obećana sinu poglavice klana
Ilmaksen. Oni su ’desni stub’, što znači da mogu da se žene i udaju za
pripadnike Lešanovog ’levog stuba’.”

Sesili je klimnula glavom, mada nije obraćala mnogo pažnje na ove
nijanse. Mogla je samo da zamisli da je to otprilike kao ugovoreni
brak između Vanderbiltovih i Vitnijevih.

„Lešanove kćeri su poput princeza u svetu Masaija. Najstarija je
sad dospela u uzrast za udaju, s trinaest godina, i smatraju je
najlepšom od svih njenih sestara”, nastavio je Bil. „Ali njen otac je
otkrio da je... da je imala snošaj s jednim moranom ratnikom iz
njegovog klana, i da je ostala trudna, što je strogo zabranjeno. Ako
njen suđeni muž za to sazna, izbiće rat između ta dva klana. U
najboljem slučaju, Lešan će biti primoran da otera ćerku i biće
ostavljena na milost i nemilost hijenama i šakalima.”

„O, ne! To je užasno! Kako ti ljudi mogu da postupaju tako
varvarski?”

„Teško je dokazati da je to više varvarski od onog što se dešava u
Evropi, Sesili, ali poglavica svakako voli svoju kćer i, uprkos teškoj
situaciji, ne želi da joj se dogodi išta loše.”

„Naravno da ne želi, ali kakve to ima veze s nama?”
„Pitao me je da li sam, da li smo voljni da je primimo za neko
vreme, samo dok ne rodi bebu. Čim se porodi, on će je vratiti u klan i
nadajmo se da niko ništa neće saznati.”
Sesili je tupo zurila u muža. „Hoćeš da kažeš da želi da ta devojka
dođe da živi ovde. I da je trudna?”
„Ukratko, da. S obzirom na ono što si ti nedavno preživela, možda

443

ćeš pomisliti da sam bezosećajan kad predlažem tako nešto, ali taj
čovek mi je učinio mnogo usluga tokom godina. Osim toga, ako joj mi
ne pomognemo, ta jadna devojka nema kud. U svetu Masaija, Lešan
ne sme da joj pomogne i ne sme da se sazna da joj je pomogao, ali
nijedan Masai nikad ni pomislio ne bi da je traži ovde, što znači da
možemo da joj pomognemo. Poznajem tu devojku otkad je bila beba, a
usuđujem se reći i da je u istom položaju u kojem si i ti bila kad smo
se upoznali. Sigurno možeš naći dovoljno samilosti u svome srcu da
je pustiš da se skloni na naše imanje.”

„Pretpostavljam da nemam izbora kad se tako sagleda. Koliko je
dugo trudna?”

„Lešan nije siguran; neko vreme je skrivala stomak, videlo se tek
kad ju je majka zatekla golu prilikom kupanja. Njena majka
pretpostavlja da joj je ostalo još otprilike dva meseca. Kad se približi
porođaj, dovešće njenu majku da bude uz nju.”

„Da li ijedna od te dve žene govori engleski?”
„Ne, ali Nigasi vlada osnovnim engleskim, i ne treba mnogo da se
uspostavi komunikacija ja sam je uspostavio. Ostavio bih ga ovde da
je čuva i da joj donosi hranu; naći će bezbedno mesto da podigne
logor, negde u šumi. Biće kao i da nije ovde.”
„Dobro.” Sesili je laknulo što devojka barem neće živeti s njom u
kući. „Pa, ako je u pitanju samo to da joj dozvolimo da logoruje na
našoj zemlji i ako će joj majka doći za porođaj, onda je valjda sve u
redu. Kad će stići?”
„Već je ovde. Sakrili smo je ispod ćebeta pozadi u pikapu. Nigasi
je sad s njom, traži pogodno mesto za logor u šumi.”
„Shvatam.” Sesili je uvidela da je dogovor već sklopljen. „Sigurna
sam da sad želiš da ideš da mu pomogneš.”
„Ne, ali otići ću da kažem Nigasiju da si pristala da ostanu ovde.
Sesili, još jednom te molim ne smemo reći nikome, zaista nikome, da
je ovde. Čak ni Ketrin. Idem sad i vraćam se na večeru.”
Pratila je pogledom Bila kad je izašao iz kuće i pošao prema šumi,
pa uzdahnula i otišla u kuhinju da postavi večernji obrok.
„Ne samo što sam kažnjena gubitkom bebe, nego još moram i da
budem okružena trudnicama”, promrmljala je za sebe dok je mešala
sos, koji je stavila na šporet da provri.
Bil se za četrdeset minuta ponovo pojavio u kuhinji, baš kad je

444

skidala kari s vatre.
„To dobro miriše, Sesili. Znaš, stvarno si odlična kuvarica.”
„Ne laskaj mi, Bile, samo zato što želiš da ta Masai devojka ostane

ovde”, odvratila je Sesili, upola u šali jer joj je potajno bilo drago zbog
komplimenta. „Možeš li da poneseš tanjire, molim te?”

Kad su seli za trpezarijski sto, Sesili je posmatrala Bila, koji je
navalio na kari. “I? Da li se smestila u... logor?”, konačno je upitala.

„Nigasi gradi sklonište i, kao što rekoh, ostaviću ga s njom kad
odem u Najrobi.”

„Oh, bože, jesi li siguran da možeš bez njega? Nikad ga nisi
ostavljao da čuva mene dok sam bila trudna”, primetila je, pa okrivila
džin za to što je pustila jezik.

„Ne, nisam, i zauvek ću žaliti zbog toga.” Pogledao ju je pa spustio
nož i viljušku. „Znaš li koliko puta neko može da kaže da mu je žao?
Hoćeš li mi ikada oprostiti što nisam bio tu, Sesili?”

„Naravno da ti opraštam. Pre svega, to i nije bila tvoja beba”,
kazala je. „Bilo kako bilo, kako se zove ova tvoja devojka?”

„Ona nije ’moja devojka’, ona je jednostavno pod mojom... pod
našom zaštitom dok se ne porodi. Zove se Nđala. To znači ’zvezda’”,
promrmljao je. „Sva imena kod Masaija nešto znače, kao i sve što
rade.” ,

Nije bio prvi put da se Sesili zapita ne bi li Bil voleo da se rodio kao
Masai; svakako mu je draže da bude u društvu s njima nego s njom,
ili sa bilo kim iz njihovog kruga.

„Dakle, Nigasi mi mora reći ako joj bilo šta zatreba.”
„Hvala ti. Reći ću mu. Mnogo je uplašena, Sesili.”
„Nisam iznenađena. Ne mogu da verujem da je devojčicama
dozvoljeno da zatrudne tako mlade.
„Morani ih smatraju legitimnim plenom čim postanu plodne”,
odgovorio je Bil. „Tako je to u divljini ravnice.”
„Bile, ona je samo dete. Mislim da je to opsceno.”
„Siguran sam da oni naš način života smatraju isto tako op-
scenim”, odvratio je.
Nastala je tišina, koju je konačno Sesili odlučila da prekine.
„Videla sam se s Ketrin pre nekoliko dana.”
„Zaista? Kako je ona?”
„Dobro je. I očekuje bebu u maju.”

445

„Znam, Bobi mi je rekao. Radujem se zbog oboje. A ti?”
„Naravno! Biće divni roditelji. Nego, ako si završio, da sklonim
sudove.”
Sesili je naglo ustala, pokupila tanjire i odmarširala u kuhinju.
Odvrnula je slavinu do kraja, ključajući od besa. Ima li taj čovek
grama saosećanja za njenu patnju?

Bil je otišao rano sutradan ujutru, a Sesili je radila u bašti, grabila
korov za vrat i čupala ga iz zemlje silinom kojom se dete vadi iz
materice. Iako nije videla ni Nigasija ni onu devojku koji sad žive na
njihovom imanju, osećala je njihovo prisustvo u obližnjoj šumi.

Kad je završila, sela je s Vulfijem na verandu, uživala u uobičajenoj
čaši limunade, pa se i sama hladila dok je dnevna vrelina popuštala.
Posle lagane večere, koja se sastojala od čorbe od povrća, bila je
neuobičajeno uznemirena i nije mogla da se usredsredi na čitanje kao
inače. Pogledala je u nebo i zaključila da je preostalo još najmanje sat
vremena pre nego što padne mrak.

„Hajde, Vulfi, idemo u posetu našim novim susedima.”
Naoružavši se baterijskom lampom i bocom vode u platnenoj
torbi, Sesili je krenula s psom u pravcu šume. Nikada ranije nije bila
u šumi, samo ju je obilazila kad je jahala u posetu Ketrin. Šuma je bila
na uzvišici, nekih osamsto metara pešice od kuće, i već je bio sumrak
kad je stigla do njenog ruba.
Vulfi je njuškao ispred nje dok su koračali u senci golemog drveća.
Nije znala da je šuma tako gusta, pa se ponadala da će Vulfi naći put
nazad. Gotovo se već bilo smrklo i bila je spremna da krene nazad
kad je Vulfi iznenada zalajao, skočio i pojurio napred. Znajući da to
znači da je uhvatio miris gotovo izvesno hrane Sesili je upalila
baterijsku lampu i pošla za njim.
„Zaista se nadam da znaš kuda ideš, Vulfi”, kazala je trudeći se da
ga stigne. Ali ubrzo je čak i ona osetila primamljivi miris mesa na žaru
i, nekoliko sekundi potom, Vulfi i ona su izbili na malu čistinu.
Kad je Sesili osvetlila lampom malo kružno sklonište, napravljeno
od blata i pokriveno životinjskim kožama, obuzelo ju je osećanje kao

446

da je u nekoj nadrealnoj afričkoj priči o Ivici i Marici. Pred skloništem
se peklo meso na ražnju.

„Takwena, Sesili.” Pred njom se oprezno pojavio Nigasi.
„Zdravo, Nigasi. Ja... samo sam došla da se pozdravim sa..
pokazala je prema kolibici. „Je li ona tu?”
„Ne. Čula psa. Pobegla. Ona plaši.”
„Oh. Možeš li da joj kažeš da sam bila da je vidim?”
„Da. Ti dođeš nazad sa suncem.” Nigasi je pokazao naviše.
„Dobro”, kazala je, a Nigasi je velikim oštrim nožem odsekao
komad mesa s ražnja i bacio ga Vulfiju.
„Oldia. Pas”, rekao je.
„Oldia”, ponovila je Sesili milujući Vulfija.
„Eta sere”, kazao je on, a onda joj se naklonio, okrenuo i udaljio.
Sesili je krenula nazad, kući. Pošto se smestila na verandu da čita
knjigu, s lampom na gas pored sebe, shvatila je da je sad prvi put
razgovarala s Nigasijem. Pošto se navikla da je Nigasi uvek uz njenog
muža, priznala je sebi da ga se oduvek malo pribojavala. Međutim,
večeras je izgledao pristupačno.
Kad je sat kasnije legla u krevet, Sesili je odlučila da sutra obavezno
ponovo ode u logor i upozna se lično s Masai princezom.

„Da li je ovde?”, upitala je Nigasija kad je opet, narednog jutra,
stigla na onu čistinu.

„Ona tamo.” Nigasi je pokazao ka kolibi.
„Možeš li da joj kažeš da bih volela da je upoznam?”
Nigasi je klimnuo glavom pa otišao do kolibe, sklonio jednu
goveđu kožu i brzo nešto rekao na svom jeziku nekome unutra.
„Ona dođe. Sedneš?”, pokazao je na kožu prostrtu po zemlji pored
vatre.
Sesili je sela, a onda videla kako se koža na ulazu u kolibicu malo
pomakla i kako izviruje par uplašenih očiju. Nigasi je rekao nešto
očigledno ohrabrujuće, pa se koža još više razmakla. Sesili je
fascinirano posmatrala mladu ženu koja je izašla iz zaklona. Oduvek
je smatrala Nigasija visokim, ali žena koja je stajala pored njega bila

447

je još viša. Sesili je duboko udahnula pred prizorom tog neverovatnog
stvorenja koje je stajalo pred njom. Koža crna kao abonos blistala joj
je na suncu koje se probijalo kroz krošnje drveća, neverovatno dugi
udovi su joj bili vitki, vrat dugačak do u beskonačnost, a lice uznad
njega izuzetno isklesano, s punim usnama i visokim jagodicama
ispod bistrih smeđih očiju. Kosa joj je bila ošišana skoro do glave, a
brada malo isturena i podignuta dok je sa izvesnom ohološću gledala
u Sesili. Bila je odevena u suknju od jagnjeće kože, s crvenim šalom
obavijenim oko trupa. Iz ušiju joj je visio niz srebrnih minđuša, a vrat
i ručni zglobovi bili su joj ukrašeni grivnama i ogrlicama od
raznobojnih perli.

Sesili je očekivala dete, ali ova trinaestogodišnjakinja je po svemu
bila žena, s plemenitim držanjem prave princeze. Bila je tako
neverovatno upečatljiva da je Sesili bez reči zurila u nju.

Polako je ustala i prišla da pozdravi mladu ženu, toliko višu od
nje. „Ja sam Sesili Forsajt, Bilova žena. Drago mi je što smo se
upoznale, Nđala.”

Pružila joj je ruku i mlada žena ju je prihvatila gotovo kraljevskim
pokretom, klimnuvši joj uz to glavom.

„Ne engleski”, objasnio je Nigasi.
„U redu je. Samo sam htela da zna da sam, ako bude imala ikakvih
problema, ovaj, tu.”
Nigasi je klimnuo glavom, a onda progovorio s devojkom na
jeziku Masaija. Ona je odvratila nešto šapatom.
„Kaže hvala za sklonište na tvojoj zemlji.”
„Oh, nema problema”, promucala je Sesili osećajući na sebi pogled
Nđalinih neverovatnih očiju. „Sviđaju mi se tvoje grivne.” Pokazala
je na ženin ručni zglob. „Veoma su lepe. Dobro, onda, bolje da
krenem. Drago mi je što smo se upoznale, Nđala. Doviđenja. Hajde,
Vulfi.” Sesili se okrenula i pošla sa čistine. Tek kad je bila na pola puta
do kuće, shvatila je da je toliko zadivljena lepotom te žene da čak nije
ni pogledala u Nđalin stomak kako bi odgonetnula u kom je mesecu
trudnoće.
Pošto je provela dan u bašti, a potom skuvala sebi još jednu večeru
koju je pojela sama, Sesili je ušla u dnevnu sobu, upalila svetlo i prišla
policama s knjigama, da nađe jednu od Bilovih knjiga o narodu
Masai. Zapalila je vatru u kaminu jer je veče bilo sveže, pa je sela u

448

fotelju da čita.
Bila je to knjiga belca, napisao ju je veliki lovac kog je uhvatio klan

Masaija dok je bio na njihovoj teritoriji. Uspeo je da se spase smrti
tako što im je ponudio svoju pušku i na kraju se s njima sprijateljio.
Ono što je pogađalo Sesili bio je njihov varvarski odnos prema
ženama.

Prebledela je kad je pročitala detaljne opise „ceremonije”
obrezivanja žena, pa je povremeno morala da spusti knjigu da bi se
pribrala. Hvatala ju je vrtoglavica pri pomisli na takvo nasilje nad
sopstvenim intimnim delovima tela.

Kad je ugasila svetlo da pođe na spavanje, setila se one gorde
žene-deteta, kako te večeri spava pod krovom od životinjskih koža. I
prvi put nakon mnogo vremena pomislila je za sebe kako ima sreće i
kako je privilegovana.

Sutradan ujutru, naoružana Bilovim osnovnim rečnikom jezika
ma, i s ponudama koje su se sastojale od krompira i šargarepe, da ih
skuvaju na vatri, Sesili je ponovo krenula kroz šumu. Nigasi joj se
jedva primetno nasmešio i malo naklonio kad se pojavila na čistini.

„Zdravo, Nigasi. Gledaj”, kazala je Sesili i zavukla ruku u platnenu
torbu, „donela sam nešto za Nđalu, da pojede i nešto da joj bude
udobno. Je li ona ovde?”

Nigasi je klimnuo glavom i otišao da dovede Nđalu dok je Sesili
vadila ono što je donela.

„Takwena, Nđala”, pozdravila ju je, ponovo opčinjena njenom
lepotom dok je prilazila vatri. Jedva odvojivši pogled od lica mlade
žene, zagledala se u njen stomak, ali pošto je i dalje bila uvijena u dugi
crveni šal, nije se moglo razabrati da li je izbočina od nabora tkanine
ili zbog bebe u njoj. Šta god da je posredi, nije izgledalo veliko, ali
opet, pomislila je kako za bebu ima više prostora u Nđali, visokoj
metar i osamdeset nego u njoj od metar i po.

„Evo, donela sam ti jastuk.”
Nđala je podigla elegantnu obrvu, zbunjena.
„Da ti pokažem.” Sesili je položila jastuk na zemlju pored sebe i

449

spustila glavu na njega. „Za spavanje. Hoćeš da probaš?” Ponudila joj
je jastuk, a ova ga je prihvatila kao da je Sesili sobarica koja služi
kraljicu.

„A evo i malo krompira i šargarepe.” Sesili je uzela krompir i
šargarepu, da ih pokaže devojci.

„Možeš li da pitaš Nđalu da li joj treba još nešto?”, upitala je Sesili
Nigasija.

Nigasi je to i učinio, a devojka je odmahnula glavom.
„Danas ja dobio kravu.” Nigasi je pokazao ka mirnoj životinji koja
je pasla ispod drveta, vezana dugačkim užetom. „Dobro za bebu”,
rekao je.
„Oh, da, jeste”, odvratila je Sesili. „Samo mi javi ako vam zatreba
bilo šta drugo. Eta sere”, Sesili je nevešto izgovorila reči koje znače
„doviđenja”.
„Eta sere.” To joj je odgovorila Nđala, dečjim glasom koji je
neobično odudarao od njene telesne građe žene.
Sesili se obazrivo nasmešila i oboma klimnula glavom, pa otišla s
čistine.

450