Lusinda Rajli - Sunceva sestra

zadremala, čula je tiho tapkanje po vratima.
„Sesili, draga, spavaš li?”
Nije se ni osvestila, a on je već bio pored nje na krevetu i privlačio

je u zagrljaj.
„Džulijuse, šta to radiš? A tvoja strina? Ja...”
„Otišla je na spavanje. A osim toga, spava skroz na drugom kraju

hodnika. A sad pssst i pusti me da te ljubim.”
Najpre pokrivači, a onda i spavaćica, skinuti su s njenog tela.
„Ne! Ne možemo, ne smemo! Uskoro odlazim u Keniju...”
„Ali zar nije divno, draga moja? Prvi put goli, koža dodiruje

kožu.Uhvatio ju je za ruku i spustio je na svoj satenski gladak vrat, a
onda ju je pomerao naniže, dok nije osetila malje na njegovim
grudima, pa mišiće stomaka, a onda...

„Ne! Molim te, ne mogu. Čak nismo ni zvanično par.”
„Oh, bogme jesmo, i te kako. Par spojen strastvenom ljubavnom
vezom. Zaista te volim, Sesili. Volim te mnogo...”
„I ja tebe volim”, mrmljala je kad joj je pustio ruku da bi je milovao
po grudima, pa naniže.
„Hoćeš li čekati dok se ne vratim?”, prodahtala je.
„Čekati šta?”, odvratio je i okrenuo se ka njoj, pa je osetila koliko
je čvrst.
„Mene, naravno”, prošaptala je, uma pomućenog zbog divnih
osećaja telesnih čula.
„Naravno da hoću, dušo moja, naravno.”
Tek kad je počeo da ulazi u nju, konačno joj je razum nadvladao
telo.
„Ne, Džulijuse! Mogla bih da zatrudnim. Ne smem, molim te.”
„Ne brini, dušo, neću dozvoliti da se to desi, obećavam ti. Izaći ću
ranije. Samo se opusti i imaj poverenja u mene.”
„Ali, Džulijuse, nismo čak ni vereni!”
„Onda ćemo se veriti”, rekao je i pokrenuo se u njoj. „Ovo je prosto
bilo suđeno, draga Sesili, zar ne?”
U deliću sekunde, pomislila je koliko bi Dorotija bila oduševljena
kad bi joj kći postala gospodarica Vudhed hola. Sigurno bi joj i otac
oprostio ovu noć ako bi to bila nagrada.
„Da”, kazala je.

151

Sutradan ujutru Sesili se probudila kasno i pogledala na putni
časovnik pored kreveta, na kojem je bilo prošlo devet. Ostala je da
leži, još uvek pospana od napora prethodne noći, a misli su joj lutale
od toga kako je sinoć pogrešila odmah je utešila sebe time kako je
nekoliko devojaka u Vašaru izgubilo nevinost još na studijama do
toga kako će i kada objaviti veridbu. Džulijus nije baš izričito rekao da
će se oženiti njome, niti kada možda kad se vrati iz Afrike. Tu je,
naravno, i mogućnost rata...

Konačno je sela i prebacila noge preko ivice kreveta, dok ju je celo
telo bolelo na mestima za koja nije ni znala da mogu da bole. Kad je
ustala da pozvoni sobarici, ugledala je malu mrlju krvi na dušečnom
čaršavu. Pocrvenela je pri pomisli da će to i Doris videti, pa je navukla
jorgan preko i tek potom pozvonila. A onda je primetila kovertu na
podu, gurnutu ispod vrata. Požurila je da je uzme pre nego što stigne
Doris sa čajem, pa sela na krevet i otvorila je.

Najdraža moja Sesili, dušo moja,
Morao sam danas poslom u London kod strica, ali nadam se da ću se
vratiti na vreme da se oprostim od tebe pre nego što pođeš. Ova nedelja je
bila divna, zar ne? Za slučaj da se ne vratim na vreme, želim ti srećan put,
draga devojko. I piši mi što pre, pošalji mi svoju adresu u Keniji. Moramo
ostati u kontaktu.
Džulijus X

Sesili je imala malo vremena da razmišlja o podtekstu tog
pisamceta jer je u sobu upala Doris s čajem.

„Dobro jutro, gospođice Sesili, zar nije divan dan?”, kazala je
razmičući zavese. „Uspavali ste se ovoga puta, ali ne škodi, naročito
jer je večeras koktel-zabava, a sutra ćete biti u onom vazduhoplovu iz
Sautemptona. Bolje vi nego ja”, dodala je Doris i stresla se dok joj je
sipala čaj. „Ja bih se samo molila bogu, časna reč. Jeste li dobro,
gospođice? Izgledate kao da niste pri sebi.”

Sesili, koja je zurila kroz prozor, okrenula se ka služavki i
nasmešila joj se. „Samo sam možda malo nervozna zbog leta, ništa
drugo.”

152

„E pa morate krenuti jako rano, pa šta mislite, da vas spakujem
danas po podne? Onda se možete malo odmoriti pre zabave. Hoćete
da vam i večeras napravim frizuru?”

„Što da ne?”, osmehnula se Sesili, dok je u sebi očajnički želela da
sluškinja izađe iz sobe kako bi s punom pažnjom mogla da analizira
pismo koje joj je Džulijus ostavio. „Hvala, Doris. Brzo ću sići na
doručak.”

„U redu, gospođice. Pozvonite ako vam zatrebam.” Doris je
napravila naklon i izašla iz sobe.

Sesili je ponovo pročitala pismo čim su se vrata zatvorila. Nije
mogla da dokuči osećanja iza njegovih reči i zašto joj, za ime sveta,
Džulijus nije rekao da danas putuje u London? Možda je otišao u
žurbi da, to bi objasnilo hladan ton koji prožima napisane reči. A reči
su u takvoj suprotnosti sa onim što joj je govorio prethodne noći.

Piše kako se nada da će se vratiti na vreme da se lično oprosti od mene,
kazala je sebi dok je pila čaj. Možda je ovo samo pisamce za slučaj da ne
stigne...

Sa osećanjem velike usamljenosti Džulijus joj je pravio društvo
gotovo sve vreme njenog boravka u toj kući Sesili je potom izašla u
šetnju po parku, da razbistri misli. Osećala je neku težinu u grudima
dok je neprekidno ponavljala u sebi reći iz njegovog pisma. Ljudi
često pišu mnogo zvaničnije nego što govore, ali s druge strane,
Džulijus je pesnik...

Tog popodneva, Sesili je koračala tamo-amo po sobi dok je Doris
uredno presavijala njenu odeću i slagala je u putni kovčeg; sobarica je
toliko pričala da Sesili nije morala da govori ništa sem povremenog
“da”, “ne” ili „stvarno?” sve dok poklopac kovčega nije konačno bio
spušten.

„Sve je gotovo, gospođice. Sad se možete opustiti i uživati u
zabavi.”

„Znate li da li će i Džulijus večeras biti prisutan?”
„Ne pitajte mene, gospođice, on se ponaša kako hoće.” Doris je
zakolutala očima da bi naglasila svoje reči. „Često ostane u Londonu
preko noći. Tamo mu, znate, živi verenica.”
„Verenica?”
„Da, zove se Veronika. Prava devojka iz visokog društva stalno je
viđam na stranicama časopisa. Bog sveti zna kako će se snaći kad se

153

venčaju i kad dođe da živi ovde u zabiti.”
Sesili je naglo sela na krevet, pomislila je da će se onesvestiti od

šoka.
„Shvatam. Ovaj... Koliko su dugo...” progutala je knedlu u grlu „...

koliko' su dugo vereni?”
„Oh, tek nešto više od šest meseci, mislim. Venčanje je ugovoreno

za leto.”
„Nije mi to pomenula ledi Vudhed.”
„Da, pa možda nije zato što ona to ne odobrava. Njeno gospodstvo

misli da je Veronika... Misli da je 'razuzdana’ i da nije prikladna za
buduću ledi ove kuće. Pa, samo jednom smo mladi, zar ne,
gospođice? Sigurna sam da će se smiriti kad se uda. Nagrabusila je
kad mu postane žena. Znate šta hoću da kažem.”

„Bojim se da ne znam”, odgovorila je Sesili promuklim glasom.
„Objasnite mi, molim vas.”

„Bogme sumnjam da se on viđa s drugim ženama, a isto misle i sve
ostale služavke ovde. Znam zasigurno da je jurio jednu devojku iz
sela; Elen i ja smo je svojim očima videle kako istrčava iz kuće jednog
jutra pre nekoliko meseci, kad smo se probudile u zoru da ložimo
kamine. Eh, muškarci. Ponekad mislim da je bolje da provedem život
sama nego da verujem nekom muškarcu. Dobro onda, sad ću vas
ostaviti da se malo odmorite, pa ću vam spremiti kupku u pet.”

Doris je otišla, a Sesili je ostala da sedi na istom mestu, ruku
sklopljenih u krilu, i zurila kroz prozor. Još je mogla da ga oseti u sebi,
bol u svome jezgru kao fizički podsetnik na to kako je prevarena.
Ranije je imala običaj da misli kako su glupe žene koje veruju umilnim
muškarcima ništarijama koji hoće da bude po njihovom, a sad se
sasvim sigurno uvrstila u njihove redove.

Nijednom nije pomenuo Veroniku niti svoje predstojeće
venčanje...

Osim ako, naravno, nije planirao da ga otkaže večeras i zato
otputovao u London...

„Ne, Sesili”, prošaptala je oborivši glavu i ritmički odmahujući
njome. „Ne budi tako naivna, znaš da neće to uraditi.”

Potekla joj je suza i ona ju je grubo izbrisala. Neće sebi dozvoliti
samošažaljenje. Sama je sebe dovela do ove situacije. Bila je mnogo
glupa, uprkos svoj svojoj navodnoj pameti. Toliko glupa da ne

154

zaslužuje ni trunku saosećanja.
Posle nekog vremena ustala je, prišla svom putnom kovčegu,

zaključala ga mesinganim ključem i sela na poklopac.
Znala je zasigurno samo jedno: nikada više neće imati poverenja

ni u jednog muškarca.

155

13

Jezero Najvaša, Kenija

„Dobro došla u Mandui haus, draga devojko!”, rekla je Kiki i
iskočila sa suvozačkog sedišta belog bugatija kojim su stigle nakon tri
sata vožnje iz Najrobija i koji je sad bio prekriven crvenkastosmeđom
prašinom. Sesili je tokom vožnje uglavnom držala oči zatvorene,
delimično zato jer su je svrbele zbog prašine koja je, kao dim iz
Aladinove lampe, u malim vrtlozima prodirala u kola, ali najviše zato
što je bila potpuno i krajnje iznemogla, pa je držati oči otvorene bio
preveliki napor.

„Oh!”, rekla je Kiki podižući ruke ka nebu. „Tako mi je drago što
sam kod kuće. Hajde, hoću da ti pokažem. Moraš sve da vidiš, a onda
ćemo popiti šampanjac da proslavimo tvoj dolazak ili ćemo ga možda
popiti pre razgledanja a onda bih mogla kasnije da pozovem neke
prijatelje na koktel, da ih upoznaš.”

„Kiki, ja... pa, posle ovog putovanja ne mogu više ni korak da
napravim”, Sesili je uspela da kaže dok se izvlačila iz kola i žmirkala
na suncu, koje joj je prodiralo u ženice kao bušilica. Sklopila je oči
pred zaslepljujućim nasrtajem, malo se zateturala i uhvatila se za
vrata kola.

„Naravno. Jadnice moja.” Kiki se u trenutku stvorila pored nje da
je pridrži. “Aliki!”, viknula je. „Dođi, pomozi gospođici Sesili da uđe
u kuću, samo što se nije srušila. Smestićeš je u Ružin apartman s druge
strane predvorja, naspram mojih odaja u onaj gde je odsedao
Vinston.”

„Da, memsahib.”
Snažna ruka s čeličnim prstima obuhvatila ju je oko ramena.
Sesili je otvorila oči, očekujući da vidi krupnog visokog crnca, ali
ugledala je krupne, blago podrugljive braon oči starijeg muškarca koji
je ličio na pticu.
„Naslonite se na mene, memsahib.”
Sesili ga je poslušala, užasno postiđena jer je taj čovek bio najmanje
trostruko stariji od nje. Kad ju je uveo unutra, pa uz stepenice, osetila

156

je divnu svežinu nakon zagušljive žege u kolima dok su putovali.
„Ovo je vaša soba, memsahib.”
Sesili je odmah prišla fotelji u uglu i sela, da se ne bi srušila na

mestu gde je stajala. Aliki je razgrnuo beli čaršav i jorgan na krevetu
- šta će im, za ime sveta, jorgani kad je tako prokleto toplo? - a onda
podigao ruku i povukao strunu ventilatora na tavanici, koji se odmah
probudio i zazujao.

„Hoćete li da žaluzine budu zatvorene, memsahib?”
„Da, molim.”
Sesili je odahnula kad je iz sobe proterano sunce, koje je dotle
prodiralo kroz prozore s mnogo okana.
„Donesem vam čaj? Kafu?”
„Ne, samo vodu, molim.”
„Voda tamo”, odvratio je pokazujući termos pored kreveta. “A još
tamo dole.” Pokazao je ka ormariću ispod termosa. „Treba pomoć sa
odećom? Mogu da pozovem služavku.”
„Ne, hvala. Potreban mi je samo san.”
„U redu, memsahib. Pritisnite zvono ako šta treba, razumete?”
Pokazao joj je dugme na zidu pored kreveta.
„Hoću, hvala.”
Vrata su se konačno zatvorila. Sesili je pomislila kako bi mogla da
zaplače od olakšanja dok je prelazila ona dva koraka do velikog
kreveta, pa utonula na madrac. Trebalo bi, naravno, da se skine -
odeća joj je prljava od prašine s puta ali...
Sklopila je oči i, dok joj je povetarac s ventilatora hladio vrele
obraze, zaspala.

„Vreme je da se probudiš, draga. Ako se ne probudiš, nećeš noćas
spavati. Osim toga, za sat vremena dolaze mi neki prijatelji da te
upoznaju.”

Glas njene kume probio joj se kroz snove.
„Naložila sam Murati da ti spremi kupku, a evo ti i čaša šampanjca
da te trgne.”
„Ja... Koliko je sati?”, promrmljala je Sesili. Glas joj je zvučao

157

kreštavo i progutala je pljuvačku s mukom zbog suvog i bolnog grla.
„Sad je pet po podne, mila. Čvrsto si spavala šest sati.”
I mogla bih da spavam još šest nedelja, pomislila je Sesili podigavši

glavu s jastuka i tupo zureći u kumu.
Kiki je izgledala sveže kao ruža, s tamnom kosom začešljanom i

uvijenom u punđu, savršeno našminkana. Duga, zelena, svilena
haljina slagala se uz naušnice sa smaragdima i dijamantima i uz istu
takvu ogrlicu. Ukratko, izgledala je prekrasno, ni po čemu se ne bi
reklo da je malo pre toga prešla kontinente avionom, brodom i
automobilom. Šta god da je bilo to što njena kuma drži u svetlucavoj
tašnici, Sesili je zaključila da bi sada i njoj dobrodošlo.

„Popij to, dušo; dajem ti reč da će te savršeno podići.” Kiki joj je
pružila čašu, ali Sesili je odmahnula glavom i zapitala se zašto njeni
bližnji neprekidno insistiraju na tome da pije alkoholna pića.

„Ne mogu, Kiki, stvarno.”
„Onda ću ti ostaviti pored kreveta, za slučaj da se predomisliš.
Izabrala sam ti iz putnog kovčega nešto da obučeš večeras, i dala sam
Murati da ispegla. Sve ti je okačeno tamo, u ormaru.” Kiki je pokazala
ka plakaru u orijentalnom stilu dok je lebdela kroz sobu i otvarala
žaluzine. „Moraš požuriti da se spremiš, dušo, inače ćeš propustiti
svoj prvi zalazak sunca u Mandui hausu. Ma koliko bila tužna, uvek
me rezvedri.”
Sesili je posmatrala kumu kako na trenutak zastaje i zuri kroz
prozor. Oteo joj se tihi uzdah sa usana, a onda se okrenula i nasmešila
svome kumčetu.
„Tako mi je drago što si došla, srce. Lepo ćemo se provoditi i
zalečiti to tvoje slomljeno srce. Vidimo se dole u šest, ne kasnije.” Kiki
je izašla iz sobe ostavljajući za sobom karakteristični parfem neobičan
i egzotičan kao i ona sama da prožima vazduh.
Sad potpuno budna, Sesili je postala svesna koliko je neverovatno
žedna. Odvrnula je poklopac termosa i popila nekoliko velikih
gutljaja mlake vode koja je ostavljala kiselkast ukus u ustima. Začulo
se kucanje na vratima i pojavila se mlada crnkinja s kovrdžavom
kosom koja kao da je bila obrijana, toliko joj je bila kratka uz kožu
glave. Na sebi je imala jednostavnu bež pamučnu haljinu, komotnu
oko vitkog tela. Izgledala je kao da ima trinaest ili četrnaest godina...
Tek malo starija od deteta, pomislila je Sesili.

158

„Bwana, kupka vam spremna.” Devojčica je pokazala ka vratima
iza sebe, pa pokretom ruke pozvala Sesili.

Sesili je preko volje izašla iz kreveta i pošla za njom u susednu
prostoriju u kojoj su se nalazile velika kada i klozetska šolja sa
ogromnim drvenim sedištem. Više je izgledala kao neki presto.

Murata joj je pokazala sapun, flanelsku krpu za kupanje i gomilu
pamučnih peškira uredno poslaganih pored kade. „U redu, bwana?”

„U redu, hvala”, Sesili joj je klimnula glavom i nasmešila joj se.
Ako je ikada i pomislila da „raskošno” uživa u kupki, sad se
uverila da nije znala pravo značenje te reči. Putovanje je počelo u
Sautemptonu i trajalo je tri ili možda četiri? dana. Nekoliko puta su
se zaustavljali da avion uzme gorivo, poslednji put na nekom mestu
koje se zove Kisumu, pored jezera Viktorija, premda je Sesili dotad
već izgubila svaki osećaj za vreme i za prostor. Kad se isteturala iz
malog aviona, Kiki ju je uvela u neku limenu kolibu pored piste, gde
su se samo malo ispljuskale vodom, a onda ukrcale na novi let, ovoga
puta (konačno) u Najrobi. Nije imala ni sna ni duševnog mira otkad
je otišla iz Engleske...
Pošto je ušla u kadu, Sesili je osmotrila vodu oko sebe, koja je
izgledala neodređeno mutna i sa slojem masnoće što je plutala pri
ivicama kade. Čeznula je da uđe u drugu kadu i opere se, ali nije bilo
vremena, i ko zna koliko vode moraju da nose ljudske ruke da bi
napunile ovo koliko je mogla da vidi, nigde nije bilo slavine.
Pošto se vratila u sobu, Sesili se tešila time što Kikina kuća sasvim
sigurno nije koliba od blata kao što je očekivala. S velikim kvadratnim
prozorskim oknima, visokim tavanicama i drvenim podom,
podsećala je Sesili na stare kolonijalne kuće kakve je videla u Bostonu.
Spavaća soba bila je okrečena u belo, što je isticalo orijentalni
nameštaj. U središtu se nalazio krevet sa okvirom od teškog drveta, a
iznad njega je bila neka čudna naprava sačinjena od nečeg što je
izgledalo kao mreža. Sesili je prišla prozoru i prvi put pogledala
napolje, u okruženje.
Glasno je uzdahnula i pokrila usta rukom. Kikine reči nisu
dovoljno dobro dočarale ovo mesto. Sunce je bilo nisko na još uvek
plavom nebu i bacalo snop zlatne svetlosti na neobično drveće sa
zaravnjenim krošnjama. Travnjaci Mandui hausa blago su se spuštali
do obale nepreglednog jezera čija je voda odražavala nijanse neba dok

159

su šarene ptice jedrile između drveća. Boje su bile življe i živopisnije
od svega što je dotad videla.

„Auuu!”, kazala je tiho, za sebe, jer je pogled bio gotovo biblijski,
kako je volela da kaže jedna njena drugarica s Vašara (koja je,
naravno, studirala teologiju).

Prvi put otkad je napustila obale Engleske, usporio joj se puls, koji
je inače jurio kao lud kad god bi se setila onoga što je radila s
Džulijusom, da ne pominje ono truckanje po nebu i zemlji za
proteklih nekoliko dana. Otvorila je prozor i izložila lice naletu
toplote, osluškujući dozivanje nepoznatih ptica i životinja, i raz-
mišljajući o tome kako joj se trenutno i Engleska i Amerika čine jako,
jako daleko. Ovo je druga zemlja drugi svet i Sesili je iznenada
obuzelo neobično osećanje da će ovo mesto odrediti čitav njen život.

„Bwana?”, začuo se krotki glas iza nje i prenuo je iz sanjarenja.
„Ovaj... Da, zdravo.”
„Ne, ne, ne!” Mlada sluškinja Murata zakoračila je ka njoj. „Nikad,
nikad”, govorila je dok je čvrsto zatvarala prozor. „Ne noću”, dodala
je i zapretila joj prstom. „Mbu.”
„Molim?”
Devojčica je prstima napravila pokret letenja i tiho zazujala, a onda
pokazala zavežljaj mreže iznad kreveta.
„Oh! Misliš komarči?”
„Da, da, bwana. Mnogo loše.” Murata je kliznula prstom niz grlo i
napravila grimasu agonije, a onda još jednom proverila prozor, kao
da komarči mogu da otvore bravu. „Ne noću. Razumela?”
„Jesam, da.” Sesili je prenaglašeno zaklimala glavom, setivši se
kinina koji sprečava malariju, i kako je majka insistirala da ga dodaju
u kutiju s lekovima koje joj je njihov porodični lekar prepisao za put.
Gledala je devojčicu kako prilazi ormaru i vadi iz njega njenu
haljinu za to veče.
„Pomognem vam?”
„Ne, hvala.”
„Hakuna matata, bwana”, odgovorila je Murata, poklonila se i izašla
iz sobe.

160

„Draaaaga!”, pozdravila ju je Kiki na terasi, kuda ju je odveo Aliki.
„Baš na vreme.” Kiki ju je uzela za ruku i povela je preko terase, a
onda između onog čudnog drveća zaravnjenih krošnji, koje je
izgledalo kao da raste u stranu a ne naviše, pa onda sve do obale. „Baš
mi je drago što još niko nije stigao pa možemo same da uživamo u
tvom prvom zalasku sunca. Zar nije spektakularno?”

„Jeste”, tiho je izgovorila Sesili gledajući kako je sunce zapalilo
nebo crvenim i narandžastim dok se povlačilo posle dugog dana.
Oglasili su se horovi zrikavaca i ispunili vibracijama topao vazduh.
Od te kakofonije Sesili je zadrhtala i koža joj se naježila uprkos
vrućini. Kad je sunce konačno utonulo iza horizonta, buka je postala
još jača u sad ljubičastom sumraku.

„Ne plaši se, srce, to samo insekti, ptice i životinje žele laku noć
jedni drugima. Ili bar ja to tako zamišljam dok ne čujemo režanje lava
na terasi u tri ujutru!” Zakikotala se. „Samo te zadirkujem, zapravo,
to se dosada desilo samo jednom. I dobra vest je da niko nije pojeden.
Kad se oporaviš od puta, povešćemo te u buš, na safari.”

Sesili je prvuklo pažnju iznenadno mreškanje vode jezera.
„Oh, to je samo nilski konj ide na večernje plivanje”, Kiki je slegla
ramenima i zapalila cigaretu iz tabakere od slonovače. „Tako su ružni
i ogromni, čudi me što ne potonu, ali su stvarno slatki. Sve dok ih ne
uznemiravamo, neće ni oni uznemiravati nas.” Kiki je polako izbacila
dim kroz nos. „To je ključ života u Africi: nemamo poštovanje prema
onome što je ovde bilo prvo. Kako ljudi tako i životinje.”
Sesili je najednom zazujao komarac u uhu i mahnula je rukom da
ga otera, pa se zapitala treba li da ga poštuje.
„A za njih ne brini”, rekla je Kiki spazivši njen pokret.
„Neminovno će te ujedati nadajmo se da nećeš umreti od malarije i
onda ćeš biti ovdašnja i imuna. A aloja vera je dobra za lečenje ujeda.
Šampanjac?”, upitala ju je Kiki dok su se vraćale na terasu, gde je
posluga sva u bež pamuku postavljala piće na sto. Sesili je prepoznala
Alikija, čoveka koji joj je toga dana pomogao. On se odećom izdvajao
od ostalih slugu. Pored sivog prsluka, na sebi je imao dugi komad
kariranog platna vezanog oko pasa, više nalik suknji nego
pantalonama. A na prosedoj glavi imao je kapu poput fesa, s
prikladnim dezenom. Pogledao je Sesili svojim ozbiljnim tamnim
očima i pozvao je rukom da priđe baru.

161

„Ili možda martini?”, predložila je Kiki. „Aliki pravi odličan
martini.”

„Mislim da večeras ne bi trebalo da pijem alkohol, Kiki. Još sam
mnogo umorna od puta i...”

„Dva martinija molim, Aliki”, naredila je Kiki, a onda uzela Sesili
podruku. „Ja, dušo, putujem s kontinenta na kontinent već mnogo
godina i dajem ti reč da je najbolje početi onako kako ćeš i nastaviti.
Sedi”, kazala je kad su na terasi stale pred nekoliko postavljenih
stolova kao u kafeu.

„Misliš, treba sve vreme da se opijamo?”
„Mislim da bih bila neiskrena kad bih kazala da ovde svi piju više
nego što bi trebalo, ali od toga otupi bol i sve postaje malo prijatnije.
Hoću reći, ko želi da živi do osamdeset? Svi zabavni ljudi koje sam
poznavala već su pomrli!”
Kiki se kratko i promuklo nasmejala dok im je Aliki donosio
martinije. Odmah je uzela svoju čašu, pa je i Sesili ne želeći da bude
nepristojna učinila isto.
„Živela, mila, i dobro došla u Keniju.”
Kucnule su se čašama i, dok je Kiki ispijala svoje piće nadušak,
Sesili je otpila mali gutljaj i umalo se ugušila od jačine pića.
„A sad”, kazala je Kiki, dajući Alikiju znak da joj treba novo piće
tako što je kucnula po čaši, koja je hitro odneta da se napuni, „večeras
ćeš upoznati neke likove koji žive u ovom kraju. I budi uverena da su
svi pravi likovi. Pretpostavljam da moraš biti takav kad pređeš pola
sveta i nastaniš se u ovakvoj zemlji. Život je ovde u svakom smislu
prokleto žestok. Ili je bar nekad bio. Aliki, dragi, navij gramofon,
molim te. Treba nam muzike.”
„Da, memsahib”, odgovorio je i snabdeo Kiki novim martinijem.
Sesili je proučavala ženu koja je sedela pored nje, njen savršeni
profil na pozadini neba boje ćilibara, i zaključila je da je Kiki
najkonfuznije ljudsko biće koje je ikada srela: na putu kroz Afriku,
Kiki je bila ili euforična plesala u uskom prolazu između avionskih
sedišta, pevala pesme Kola Portera iz sveg glasa dok je avion
podrhtavao ili ponirao kroz oblake ili bi se onesvestila i spavala kao
mrtva. Kad su se ukrcale u avion za poslednju etapu putovanja,
primetila je da Kiki zuri dole u predeo.
„Tako je lepo, a opet tako brutalno...”, prošaptala je njena kuma

162

gotovo za sebe, sa suzama u očima. Iako je Sesili znala koliko je
gubitaka Kiki pretrpela u prethodnih nekoliko godina, njena kuma je
o tome retko govorila direktno, samo uopšteno. I premda su provele
četiri dana stisnute jedna uz drugu u letećoj konzervi, Sesili je osećala
da ne poznaje tu ženu ništa bolje nego kad su krenule iz Sautemptona.
Uprkos njenoj velikoj lepoti i, po rečima Sesiline majke, „izuzetnom”
bogatstvu, da ne pominje njeno vrhunsko društveno samopouzdanje
koje ona sama ni u snu neće steći, Sesili je negde ispod površine
osećala njenu ranjivost.

Od toga nije bilo ni traga kad su stigli Kikini prvi gosti, koje je Aliki
doveo na terasu.

„Dragi moji, vratila sam se!” Kiki je ustala i prišla paru da ih
obuhvati zagrljajem. „Morate mi ispričati sve što se dogodilo otkad
sam otišla znajući Dolinu, biće toga dosta, i pošto zamalo nisam umrla
od upale pluća u Njujorku, ne mogu vam rečima iskazati koliko je
divno biti kod kuće. Hajde sad da se pozdravite s mojom predivnom
kumicom. Sesili, dušo, ovo je Ajdina, jedna od mojih najboljih
prijateljica na celom svetu.”

Sesili se pozdravila sa ženom u dugačkoj tankoj haljini za koju bi
njena majka bez sumnje rekla da je od najfinijeg sifona. Ajdina je
mirisala na skupoceni parfem, kosa joj se u talasima spuštala u kratku
paž-frizuru, a obrve su joj bile savršeni lukovi.

„A ko bi ovo mogao biti?”, upitala je Kiki smešeći se visokom
gospodinu pored Ajdine.

„O, pa to je Links, naravno!”, kazala je Ajdina s vrlo britanskim
akcentom. „Sigurno se sećaš da sam ti pisala o njemu. Verili smo se.”

„Zdravo, Sesili.” Links se naklonio, a onda je poljubio u ruku. Sesili
je videla da su mu crte lica savršene, a oči kojima ju je odmerio oštre
i inteligentne, kao i kod životinje sa istim imenom.21

„Oduševljena sam što smo se upoznale, draga”, rekla je Ajdina.
„Nadam se da te je Kiki obavestila o svim skandalima koje sam
izazvala otkad sam stigla u Keniju.”

„Zapravo je veoma diskretna.”
„To nimalo ne liči na nju. U svakom slučaju, sad sam ispravna da
ispravnija ne mogu biti, zar ne, Linkse?”

21 Engl.: Lynx divlja mačka, ris. (Prim. prev.)

163

„Bogami, nadam se da je tako, draga”, odvratio je on, a utom je
stigao i Aliki s poslužavnikom na kojem su bile čaše sa šampanjcem i
martinijem. „Mada, po onome što mi je Ajdina pričala, više se osećam
kao da sam propustio čitavu zabavu.”

„Ovde više nije kao što je bilo, ali dajemo sve od sebe da oživimo
skandaloznu reputaciju koju smo sticali godinama”, kazala je Ajdina
i namignula Kiki.

Zadovoljna time da više sluša nego da učestvuje, i još uvek
umorna, Sesili se trudila da sedi pravo u stolici, kako ne bi zadremala.
Ajdina i Kiki su nastavile da tračare o zajedničkim prijateljima dok je
Links strpljivo sedeo pored verenice.

Sesili je posmatrala Alikija kad je doneo na sto zlatni samovar. Kiki
je podigla poklopac i otkrila gomilicu belog praha i nekoliko tankih
papirnih slamki. I dalje ćeretajući s Ajdinom, Kiki je privukla samovar
preda se, uzela slamku i izdvojila malu količinu praha od gomilice.
Zavukla je kraj slamke u nos, nagla se i jako ušmrkala. Izvadila je
slamku iz nosa i pokupila ostatke praha, a onda pomerila samovar ka
Ajdini, koja je učinila isto što i ona.

„Hoćeš malo, dušo? Pomoći će ti da te održi budnom večeras”,
kazala je Kiki.

„Ja, ovaj... Ne, hvala.” Pošto nije imala pojma šta je napravo taj beli
prah i zašto ga stavljaju u nos a ne u usta, zaključila je da ne želi da
rizikuje.

„Alis, draga!” Kiki je ponovo ustala da pozdravi drugu ženu koja
je stigla na terasu, odevena u ponoćnoplavu svilenu haljinu koja joj je
klizila niz vitko telo. Imala je krupne smeđe oči i kratku tamnu kosu
koja je uokvirivala njenu elegantnu vilicu. „Naša zločesta Madona
glavom i bradom!” Kiki ju je dočekala toplim zagrljajem. „Hvala ti što
nisi došla u farmerskoj odeći, draga. A vidi koga je dovukla sa
sobom!”

„U stvari”, odvratila je Alis, „više je on dovukao mene.”
Sesili je odmah prepoznala muškarca, iako je izgledao drugačije
nego u Njujorku kapetan Tarkvin Prajs je bio u punoj vojnoj uniformi
iako je veče bilo toplo.
„Izvinite, nisam imao vremena da se presvučeni došao sam pravo
iz Najrobija i morao sam poprilično skrenuti s puta do Alisine farme
da bih je doveo.”

164

„Mislim da izgledaš vrlo kicoški, Tarkvine, dragi”, kazala je Kiki
prilazeći s njima stolu. „A vidi koga sam ja uspela da dovučem čak s
Menhetna?”, dodala je pokazujući ka Sesili.

„Dragi bože! Gospođice Hantli Morgan, ponovo se srećemo.
Drago mi je što ste stigli”, rekao je s većim oduševljenjem nego što su
to odavale njegove reći, a Sesili je ustala da ga učtivo poljubi u oba
obraza. Uzeo je čašu šampanjca i seo pored nje. „Kako ste putovali?”

„Dugo”, odgovorila je Sesili i otpila gutljaj martinija, „i prašnjavo.”
„Ali drago vam je što' ste došli? Vrlo je neobično ovo što ovde ima
vaša kuma, zar ne?”
„Stvarno ne bih još mogla ništa da kažem jer sam veći deo dana
prespavala. Ali zalazak sunca je bio neverovatan, a jezero je zaista
veličanstveno. Može li se plivati u njemu?”
„Da, samo se morate paziti nilskih konja. I krokodila, naravno...”
„Krokodila?!”
„Šalim se, Sesili, naravno da možete plivati u njemu. Voda je
osvežavajuća. I sam sam se nekoliko puta okupao rano ujutru. U
svakom slučaju, dobro došli u Keniju. Moram priznati da sam prilično
iznenađen što ste došli. Za to je potrebno hrabro srce naročito žensko
za takav put.”
„Zaista se nadam da ću se ovde skrasiti jer stvarno ne bih želela da
se brzo vraćam.”
„Dajte sebi vremena da se naviknete na ovo ovde; toliko je
drugačije od Njujorka druga planeta, moglo bi se reći. Ali sad, kad ste
ovde, morate i prihvatiti ovo mesto. Odbacite Menhetn, Sesili, i sve
njegove ukorenjene predrasude, i uživajte u svakoj sekundi ovde
provedenoj.”
„To i nameravam, ako se ikada rasanim.” Sesili je ponovo ob-
uzdala zevanje. „Kiki kaže da bi trebalo da uzmem malo onoga”,
rekla je i pokazala ka samovaru. „Kaže da će me držati budnom, ali
ja zapravo nemam pojma šta je to.”
„To je, draga moja Sesili” Tarkvin se nagnuo ka njoj „ilegalna
supstanca koja izaziva veliku zavisnost i koja se zove kokain.”
„Kokain! Gospode! Hoću reći, čula sam za to, naravno, ali nikad
nisam videla. Pa valjda bi, da je ilegalno, došla policija da uhapsi
Kiki?”
„Draga moja devojko, ovde smo mi policija”, nasmejao se Tarkvin,

165

„kao što ćete ubrzo saznati, u Srećnoj dolini sve prolazi”, rekao je dok
su oboje posmatrali Kiki kako ponovo ušmrkuje iz samovara.

„Jeste li ikad probali?”, upitala ga je.
„Jedan džentlmen ne sme da laže, i slagao bih kad bih rekao da
nisam. Dakle, da, uzmem povremeno, i zaista pruža neverovatan
osećaj. Ali ne bih to preporučio tako mladoj dami kao što ste vi. Kao
što, siguran sam, znate, vaša kuma je imala nekoliko strašno teških
godina. Što se kaže: može sve, samo da prebrodiš noć. Ni na meni ni
na vama nije da joj sudimo.”
„Ne, naravno. Ali, hoću da kažem, ne bih volela da se od toga
razboli ili tako nešto.”
„Znam šta mislite, Sesili, ali kao što rekoh, uobičajena pravila ne
važe ni za Kiki ni za Keniju, i to je najbolji savet koji vam mogu dati.”
Nekoliko minuta kasnije, Tarkvin ju je ostavio, verovatno da
razgovara s nekim zanimljivijim. Sesili je, između predstavljanja
raznim Kikinim sredovečnim prijateljima, zadovoljno sedela i
posmatrala okupljene. Aliki i njegova posluga zujali su okolo,
dosipali gostima piće u čaše i raznosili poslužavnike s kanapeima.
Shvativši da ništa nije jela toga dana, Sesili je obazrivo uzela jedno
punjeno jaje i, zagrizavši ga, iznenadila se što ima isti ukus kao i
punjena jaja kod kuće. Nekako je očekivala da će jesti antilopu pečenu
na žaru, a ne specijalitete u američkom stilu. Pošto je uzela po dva
komada od svega čime su je služili, Aliki se sagnuo da joj šapne nešto
na uho.
„Napraviću memsahib sendvič ako želi? A u kuhinji ima i supe.”
„Oh, ne, ovi kanapei su prosto božanstveni”, odvratila je, dirnuta što
je zapazio njen očigledan apetit.
„Kuma te je zaboravila i sad si potpuno sama, zar ne, draga moja?”
Pored nje je sela Alis, dama u plavoj svilenoj haljini, koja je došla s
Tarkvinom. „Ne shvataj to lično, ona će do kraja noći zaboraviti i kako
se zove”, rekla je otegnuto. „Mislim da sam se već upoznala s tvojom
majkom u Njujorku. Živi u onoj slatkoj kući okruženoj stambenim
zgradama sa apartmanima, na Petoj aveniji, zar ne?”
„Da, ona... Mi tamo živimo”, odgovorila je Sesili gledajući Alis u
oči, veoma lepe ali nekako staklaste. „Ovaj... Da li vi živite ovde negde
blizu?”, dodala je, s mukom održavajući razgovor.
„Pretpostavljam da zavisi od toga šta podrazumevaš pod 'blizu’,

166

zar ne? Nije toliko daleko, barem ne koliko vrana može da preleti. Ali
problem je u tome što mi nismo vrane, zar ne? Nego samo ljudska
bića, prokleta ljudska bića s rukama i nogama, ali bez krila. Moraš
jednog dana doći na moju farmu. Da vidiš sve moje životinje.”

„Kakve životinje imate?”
„Oh, razne; godinama sam imala lavića ljubimca, ali morala sam,
nažalost, da ga dam kad je postao preveliki.”
„Lav?”
„Da. Ne voliš puške, je l’ tako?”
„Ne mogu da vam kažem jer nikad nijednu nisam držala u
rukama, niti je koristila.”
„Dobra si devojčica, onda i nemoj. I životinje imaju srce i um, znaš.
Osećaju baš kao i mi.”
Posmatrale su onu ženu Ajdinu kako je prošla pored njih s
Linksom, čovekom s kojim je došla. Par je koračao ka jezeru, a onda
nestao u tami.
„Znaš, Ajdina je nekad bila udata za ljubav mog života”, uz-
dahnula je Alis. „Delile smo ga, nekada davno...”
„Oh...” Sesili se umalo nije zadavila pićem. „Je li i on ovde
večeras?”
„Nije, mada je nekad živeo tu blizu, u palati Džin, na jezeru. Ne
dozvoli da te Džos Erol zavede, draga moja. Bilo bi lepo znati da je
bar jedna devica uspela da sačuva nevinost od njega.”
Sesili je strašno pocrvenela na Alisine reći, ne zato što su je naročito
šokirale brzo je učila da afrička divljina nije ništa u poređenju s
razuzdanošću njenih ljudskih stanovnika već zato što ju je to
podsetilo da ona više nema nevinost koju bi mogla da izgubi.
„Šta misle u Americi, hoće li biti rata?”, upitala ju je Alis, sanjalački
prelazeći pogledom po drugim gostima.
„Mislim da su u tom pogledu u mraku kao i svi ostali”, odgovorila
je Sesili, trudeći se da održi razgovor, koji je nasumično skakao s jedne
teme na drugu. Ipak, bilo je u Alis nešto što joj se dopadalo, koliko
god da je izgledala luda.
„Nadam se da neće, jer će to biti kraj svega za šta znamo ovde.
Džos će naravno uzeti učešće u ratu. A ja, znaš, jednostavno ne bih
mogla podneti da on pogine”, rekla je Alis i ustala. „Drago mi je što
smo se upoznale, dušo. Navrati uskoro da me vidiš.”

167

Sesili je gledala za njom kad je odlebdela i umešala se u gomilu na
terasi. Nekolicina gostiju počela je da pleše uz muziku s gramofona,
a jedna žena je otvoreno ljubila svog plesnog partnera dok su njegove
ruke klizile pozadi po njenoj haljini.

„Vreme je za krevet”, uzdahnula je i ustala. Čula je smeh odozdo,
s jezera, okrenula se i ugledala pozadinu dva potpuno gola tela što
trče ka vodi. Ponovo je uzdahnula i pošla u pribežište svoje sobe.

Sesili je u zoru probudila kakofonija cvrkutanja, dozivanja i ga-
kanja nepoznatih ptica i životinja. Ostala je da leži i očajnički se
trudila da ponovo zaspi. Prethodne noći je satima bila budna, nije
mogla da zaspi zbog veselja gostiju i gramofona, koji je svirao pod
prozorom njene sobe do četiri ujutru. Čak i posle toga čuli su se
prigušena vriska i kikotanje iz unutrašnjosti kuće. Ako je moguće
osećati se iscrpljeno odmah pošto se probudiš, Sesili se upravo tako
osećala. Međutim, dok je prisiljavala kapke da se zatvore, životinjski
hor pri izlasku sunca postajao je sve jači.

„Dođavola!”, opsovala je shvativši da joj neće pomoći brojanje
zamišljenih ovaca, ili lavova, pa je ustala iz kreveta, nekoliko sekundi
se ispetljavala iz mreže protiv komaraca, a onda prišla prozoru i
otvorila kapke.

„Oh, gospode bože!”, jedva je izgovorila jer joj se dah presekao kad
je videla da na travnjaku što vodi do jezera stoji žirafa i gricka lišće s
jednog od onih drveta ravne krošnje.

Uprkos umoru i uznemirenosti od koje joj se još stomak grčio posle
svega što je videla prethodne noći, Sesili nije mogla da obuzda osmeh.
Potražila je u sobi kameru koju joj je tata poklonio u odlasku, ali nije
imala pojma gde ju je Murata stavila pošto je raspakovala njen
kovčeg. Kad ju je konačno našla, žirafa se izgubila s vidika. Pa ipak,
pomislila je, čak i bez žirafe, pogled je bio toliko lep da bi i odrastao
muškarac zaplakao.

Još nije bilo ni sedam ujutru, a nebo je već bilo blistavotirkizno i
jezero se ljeskalo na svetlosti. Sesili je otišla do ormara da nađe jednu
od onih pamučnih haljina koje joj je Kiki predložila da ponese iz

168

Njujorka. Pošto se na brzinu obukla i tek letimično očešljala kosu, koja
je bila još nepokornija na vrućini, otvorila je vrata, izašla u utihli
hodnik, pa na prstima sišla u prizemlje.

„Dobro jutro, memsahib.”
Sesili je srce poskočilo pa se okrenula i ugledala Alikija iza sebe.
„Jeste li dobro spavali?”
„Pa... da, jesam, hvala.”
„Da li biste želeli doručak?”
„Vrlo ljubazno od vas, ali najpre ću prošetati do jezera.”
„Onda ću vam servirati doručak na verandi, biće spreman kad se
vratite. Čaj ili kafu, memsahibT
„Oh, kafu molim. Hvala, Aliki.”
Krenula je ka vratima, ali Aliki ju je brzo pretekao da joj ih otvori,
i malo joj se naklonio kad je prošla kroz njih. Na terasi nije bilo
nikakvog traga od slavlja prethodne noći, očigledno je posluga sve
sklonila i počistila. Dok je stavljala naočare da zaštiti svoje osetljive
oči od sunca koje se, po svemu sudeći, preko noći miljama približilo,
Sesili se divila tome kako Kikin „kućni momak” čula je da ga njena
majka tako naziva izgleda sveže i odmorno posle noći u kojoj je začelo
imao još manje sna od nje. Pored vode, Sesili je pogledala levo i
ugledala grupu nilskih konja kako se sunčaju na obali, nekoliko
stotina metara dalje.
„Ovo je nestvarno”, prošaptala je za sebe. „Jesam li zaista ovde?”
Prišla je klupi, promišljeno postavljenoj na ivici jezera, i videla kako s
naslona visi beli grudnjak. Setila se kako su Ajdina i njen verenik
plivali goli prethodne večeri, nasmejala se i zapitala treba li da
obavesti Alikija o grudnjaku na klupi. On je bio toliko zagonetno
smiren da je pretpostavila da ni okom ne bi trepnuo čak i kad bi mu
ga pružila preko stola s doručkom.
„Možda je to samo bila žurka povodom povratka kući koja se otela
kontroli”, kazala je Sesili glasno ptici s metalnoplavim i zelenim
perjem koja je sedela na drvetu uz obalu. Bila je prilično sigurna da je
u pitanju vodomar. To se potvrdilo kad je ptica iznenada zaronila u
vodu ispod granja i, sekundu kasnije, pojavila se s ribom u kljunu.
Sesili je sedela neko vreme i osećala kako se opušta dokposmatra
svet prirode što oko nje započinje svoj dan. Kako god ljudska bića još
usnula u kući iza nje želela da se ponašaju, ovaj predeo i sve u njemu

169

imaju sopstveni puls i to je ono s čim treba da pokuša da se poveže i
da se uklopi.

Sunce ju je konačno primoralo da potraži zaklon na senovitoj
verandi s jedne strane kuće zaista ne srne da zaboravi da nosi šešir,
čak i ovako rano ujutru, inače će joj se lice osuti pegama kao
leopardovo krzno. Prošla je kroz vrtove uz terasu, koji su bili puni
miomirisnog cveća i egzotičnih biljaka kojima nije znala nazive. Sunce
je već zagrejalo travu pod njenim nogama i vazduh je brujao od
insekata koji su uranjali u svetove bogate nektarom.

„Sve je spremno za vas, memsahib.” Aliki joj je izvukao stolicu kad
je stigla na verandu. Sto je bio postavljen za doručak, sa svim
mogućim delikatesima u korpicama i na srebrnim pladnjevima.

„Hvala”, kazala je Sesili, pomalo ošamućena od sunca.
„Izvolite.” Aliki joj je pružio čašu vode i lepezu. „Veoma pomaže
na dnevnoj vrućini. Da vam sipam kafu?”
„Da, molim”, kazala je Sesili i iskapila čašu hladne vode pa počela
da se brzo hladi lepezom. „Gospode, što je vruće danas.”
„Ovde je vruće svaki dan, memsahib, ali navići ćete se.” Pucnuo je
prstima i stigao je sluga sa istom lepezom kao ona koju je držala, samo
džinovskom. Počeo je da maše njome i Sesilina ošamućenost počela je
da se povlači.
„Memsahib mora da nosi šešir, to je vrlo važno”, rekao je Aliki.
„Mleka u kafu?”
„Popiću crnu, hvala. I molim vas, recite mu da sad može prestati
da me hladi. U koje vreme moja kuma obično ustaje za doručak?”
„Oh, vrlo retko pre podneva. Imate voće, žitarice i svež hleb s
domaćim džemom i medom. Možemo da napravimo tost ako želite,
a imamo i jaja. Volite li jaje na oko prženo samo s jedne strane?”
„Mislim da mi je ovo zasad dovoljno, hvala.” Sesili je pokazala
rukom gozbu serviranu na stolu.
Aliki se naklonio, a onda se povukao na drugu stranu verande.
Dok je pijuckala kafu, osećala se kao da joj služe doručak u nekakvoj
tropskoj verziji ValdorfAstorije. Hrana je bila ukusnija od svega što im
je njihov porodični kuvar spremao na Menhetnu. S pažljivijim
osobljem.
Dok joj je Aliki ponovo sipao kafu u solju, a ona jela komad
fantastičnog sveže pečenog hleba namazanog medom, okrenula se ka

170

njemu.
„Koliko dugo radite za moju kumu?”
„Oh, otkad je stigla ovamo i sagradila ovu kuću. Mnogo godina,

memsahib.”
„Volela bih da vidim staje iza onog drveća”, kazala je i pokazala

rukom stabla zasađena na rubu vrtova i oko kuće. „Šta je tamo?”
„Na jednoj strani je stočna farma, a na drugoj memsahib drži konje.

Ako želite na jahanje posle doručka, mogu vam pripremiti dobrog
konja.”

Sesili je u mislima iznenada iskrsla slika njenog jahanja s
Džulijusom po smrznutom engleskom parku, a onda i ona
improvizovana vatra koju su zapalili u kuli i grejali se pred njom.

„Možda neki drugi put, Aliki. Još sam umorna danas.”
„Naravno, memsahib. Hoćete sad jaja?”
„Ne, hvala”, promrmljala je dok je sećanje naDžulijusa brisalo
lepotu i mir njenog prvog jutra u Keniji.

Bilo je dva po podne kad je Sesili konačno videla kumu kako izlazi
na verandu. Nekoliko prethodnih sati provela je sama u sobi da bi
izbegla jako sunce, i davala sve od sebe da s prozora fotografiše
predeo. Moraće da nađe nekog da razvije fotografije kako bi mogla
da ih pošalje kući, porodici. Napisala im je dugo pismo na debelom
pergament-papiru kojim ju je snabdeo Aliki, i dokumentovala najveći
deo svojih dosadašnjih avantura. Dok je pisala, povremeno su joj se
oči punile suzama; nikad se nije osećala tako usamljeno kao sada.

„Sesili, draga! Spavaš li?”, glasno ju je pozvala Kiki s terase pod
prozorom.

Pa, i da sam spavala, sad bih se sigurno probudila...
Promolila je glavu kroz prozor. „Ne, pisala sam kući, roditeljima.”
„Onda odmah silazi!”
„Naravno.” Uzdahnuvši, Sesili je uzela pismo i krenula u
prizemlje.
„Šampanjac?”, upitala ju je Kiki dok je Sesili prilazila stolu na
verandi. Njena kuma sedela je sama, društvo su joj pravili jedino boca

171

u kantici s ledom i laki štrajk.
„Ne, hvala, još sam sita od ručka.”
„Molim te da primiš moje izvinjenje, dušo”, uzdahnula je Kiki i

otpila veliki gutljaj šampanjca, pa izvadila tabakeru. „Zabava je sinoć
trajala dokasno.”

Sesili je pomislila kako Kiki uopšte ne izgleda kao da joj je žao zbog
toga.

„Dakle, šta misliš o mojim prijateljima? Nadam se da su bili fini
prema tebi. Rekla sam im da budu.”

„Oh, bili su veoma ljubazni, hvala.”
„Dakle, mnogo si se dopala Alis. Pozvala nas je sutra na čaj na
Vandžohi farmu. Da li ti se ona sviđa?”
„Pa, da, svakako je zanimljiva.
„Oh, zanimljiva jeste, to da. Znaš li da je pre nekoliko godina Alis
bila na suđenju zbog toga što je pucala u svog ljubavnika na
železničkoj stanici u Parizu?”
„O, bože! To je bila ona?” Sesili se setila da je majka pominjala taj
skandal.
„Upravo ona. Srećom te je pucala u Parizu, gradu koji razume
ljubav, pa nije otišla u zatvor zbog pokušaja ubistva. Ona je ozbiljno
luda i ja je obožavam.”
„Pričala mi je da je imala lavića ljubimca.”
„Da, dragog malog Samsona... Pustila ga je tek kad je počeo da jede
po dve zebre nedeljno.” Kiki je uzela još jedan gutljaj šampanjca.
„Dakle, Aliki se starao o tebi?”
„O, da, čudesan je”, potvrdila je Sesili. „Pitala sam se mogu li
nekako da pošaljem pismo roditeljima?”
„Nije nikakav problem. Daj ga Alikiju i on će se za to postarati.”
„U redu. Gde je ovde najbliži grad?”
„Zavisi od toga šta želiš da radiš ili da kupiš. Gilgil je najbliži, ali
je obična rupa kroz koju prolazi železnička pruga. Onda je tu,
naravno, Najrobi, gde smo juče sletele, i Njeri, koji je malo udaljen
odavde, na drugoj strani planina Aberdare, ali mnogo je popularan
zbog doline Vandžohi.”
„Dolina Vandžohi?”
„Mesto gde živi većina ljudi koji su sinoć bili ovde, uključujući i
Alis. Videćeš sutra, kad se budemo vozile kod nje na čaj. Baš se i ne

172

osećam dobro danas verovatno kao i ti patim od posledica putovanja,
povrh mog bronhitisa. Aliki može da ti pokaže biblioteku ako ti treba
knjiga za čitanje, pa ćemo se videti na večeri u osam. Važi?”

„Važi.”
Kao nekom magijom jer Sesili nije uočila nikakav pokret - Aliki se
pojavio kraj svoje gospodarice. Kiki je ustala, uzela ga podruku i
vratila se u kuću.
Dok se te noći oblačila za večeru, Sesili je razmišljala o svemu što
je saznala ili čula o svojoj kumi: da je naslednica velikog bogatstva i,
što je još važnije, u srodstvu s Vanderbiltovima i Vitnijevima. Razvela
se od prvog muža i udala za Džeroma Prestona - Sesili se sećala da ga
je upoznala kao devojčica i da ju je očarao svojom naočitošću i
veselom prirodom. celu njenu porodicu šokirala je njegova iznenadna
i neočekivana smrt pre pet godina. A onda je pričala joj je majka Kikin
zet umro pre dve godine, a nedavno je njen voljeni rođak Vilijam
ostao paralizovan posle automobilske nesreće.
I sad Kiki leži u krevetu nekoliko metara dalje, sama.
„I tako tužna”, uzdahnula je Sesili. Ta misao ju je iznebuha
pogodila. „Tako je tužna.”

173

14

„Bojim se da gospodarici ni danas nije dobro”, izjavio je Aliki kad
se Sesili pojavila na terasi u podne sledećeg dana, spremna da se
odvezu na čaj na Alisinu farmu.

„Oh, bože, nije valjda nešto ozbiljno?”
„Nije, siguran sam da će biti sasvim dobro do večeras, memsahib.
Ali kaže da vi pođete sami. I da primite ovo u znak izvinjenja.”
Aliki je držao dve korpe od pruća, jednu punu boca šampanjca, a
drugu pokrivenu platnenom salvetom, pa je Sesili pretpostavila da je
u njoj neka hrana.
Pošla je za Alikijem oko kuće, pa joj je iza zgrade otvorio zadnja
vrata bugatija, sad opranog i izglancanog tako temeljno da je sunce
bleštalo s njegovog belog krova. Unutra je bilo vruće kao u rerni i
Sesili se namestila uz otvoren prozor, silovito se hladeći na bež
kožnom sedištu.
„Ovo je Makena, memsahib. On je vozač koji će vas odvesti na
Vandžohi farmu.”
Čovek sav u belom joj se poklonio. Nejasno ga se sećala s puta
ovamo.
„Videćemo se kasnije, na večeri, gospođice Sesili”, rekao je Aliki i
zatvorio je vrata, a Makena je upalio motor.
Vožnja uz jezero bila je prijatna, ali tek kad su prošli kroz malo
naselje Sesili je shvatila da je to sigurno Gilgil, jer je videla da pruga
prolazi kroz sam centar počelo je da postaje zanimljivo. Osećala je
kako se moćni motor kola napreže uz grbavi i izlokani put (koji bi u
Americi smatrali običnom uskom stazom), i nasmešila se pri pomisli
kako je tipično za Kiki da ima luksuzna i krajnje neodgovarajuća kola
za kenijski teren. Predeo u daljini postajao je sve bujniji i zeleniji, i sad
je mogla da vidi planinski venac, vrhove prekrivene oblakom magle.
Zažalila je što ne može da pita Makenu kako se zovu, ali nakon
nekoliko pokušaja da započne razgovor, shvatila je da mu je engleski
ograničen na nekoliko fraza. Zapazila je i da se temperatura upadljivo
spušta, a sveži vetar joj je nanosio kosu na lice. Mirisi su ovde bili
drugačiji od onih u Mandui hausu; osećala je metalni naboj
nadolazeće kiše u vazduhu, a s raznih farmi pored kojih su prolazili

174

dopirao je dim od loženja.
„Gospode!”, kazala je kad je ugledala kuću koja bi se savršeno

uklopila u neko englesko selo kroz kakva su prolazile na putu do
aerodroma u Sautemptonu. Potpuno isti, besprekorno uređeni vrt, u
kojem su cvetali ruže, ljuljani i jasmin, prožimajući vazduh slatkim
mirisom.

Dva sata od polaska, bugati se zaustavio na prilazu prizemnoj kući
u obliku slova U, s prevelikim krovom, sličnim krovovima drugih
kuća koje je usput videla. Pretpostavila je da su takvi radi zaštite soba
od sunca, ali kad je izašla iz kola, Sesili je zadrhtala od oštrog i
hladnog vetra. Po rubovima travnjaka raslo je tamnozeleno grmlje i
Sesili je ugledala antilopu kako pase travu; podigla je ka njoj svoje
krupne, braon oči, a onda se mirno vratila ispaši.

„Zdravo, dušo, stigla si!”
Sesili se okrenula i videla Alis kako joj prilazi, u prevelikoj
pamučnoj košulji i kaki pantalonama do ispod kolena.
„Oh, da, mislim, zdravo, Alis. Oprosti mi, opčinjena sam po-
gledom. Tako je... spektakularan”, kazala je Sesili dok je piljila u
zelenu dolinu na čijem je dnu tekla reka.
„Prilično je izuzetan, zar ne? Kad ga čovek gleda svaki dan, počne
da ga ignoriše.”
„Kad sam poslednji put bila u Evropi s roditeljima, putovali smo
iz Londona u Škotske visove, na nekoliko dana. Ovo me je malo
podsetilo na to”, kazala je Sesili pa tek onda videla da njena domaćica
nosi uz vrat neko neobično stvorenje. Bilo je malo i krzneno, s dugom,
špicastom njuškom i okruglim ušima, i izgledalo joj je kao neko
nakazno mače.
„Šta je to?”, upitala je Alis pošavši za njom u kuću, dok ih je pratilo
nekoliko pasa.
„To je mungos, star svega nekoliko dana. Našla sam ga napu-
štenog ispod žbuna u vrtu. Nisam mu dala ime, naravno, jer ako to
učinim moraću da ga usvojim, a onda ću ga zavoleti i moraće da
spava sa mnom svake noći. A psi će zbog toga biti ljubomorni i...
Možda bi ti htela da ga uzmeš?”
Alis je skinula mungosa s ramena i, dok se migoljio, stavila ga
Sesili u ruke. „Oni su veoma dobri kućni ljubimci i vrlo uspešni u
ubijanju gamadi.”

175

„Nikad nisam imala ljubimca, Alis, a pošto ću kratko boraviti
ovde, ne bi bilo fer da ga uzmem.”

„Šteta. Onda ću morati da ga vratim u divljinu, gde će ga sigurno
pojesti. Mungosi su veliki zaštitnici jer su otporni na zmijski otrov.
Jednom sam u spavaćoj sobi zatekla kobru, pa je dragi mali Berti,
kojeg sam imala godinama, skočio s kreveta i ubio je umesto mene.
Drži ga malo kod sebe, da vidiš kako se slažete, pre nego što odlučiš”,
kazala je i uvela Sesili na široku terasu, na kojoj je nekoliko ljudi već
sedelo i pilo čaj za dugačkim stolom.

„Ja... dobro”, odgovorila je Sesili trudeći se da obuzda stvorenjce,
koje se, izgleda, očajnički trudilo da se oslobodi njenih ruku i popne
joj se na rame. „Zaboravila sam da kažem da moja kuma danas nije
mogla da dođe. Izvinjava se, ne oseća se dobro.”

„Aliki me je već zvao”, odvratila je Alis bezbrižno. „Još šampanjca
za nas, a? Hajde, onda, da ga otvorimo”, objavila je okupljenima,
pokazavši na korpe koje je Makena nosio za njima dvema. „Ovo je...”
Opušteno je mahnula rukom ka Sesili.

„Sesili Hantli Morgan.”
Sesili se mučila da zadrži mungosa i da se pozdravi s društvom,
pa joj je konačno laknulo kad je videla par mladih lica za stolom.
„Daj mi to nesnosno stvorenje.”Alis je uzela od nje mungosa i
stavila ga sebi na rame, gde se zadovoljno šćućurio i sklopio sitne,
ružičaste oči. „Idi, sedi tamo pored Ketrin.”
Sesili je sela, pomalo zadihana i krajnje razbarušena. Osim toga,
očajnički joj je bio potreban toalet posle dugog puta, ali suviše se
stidela da pita gde je.
„Hej, zdravo, ja sam Ketrin Stjuart”, kazala je mlada žena pored
nje, običnog „domaćičkog” izgleda, kako bi rekla Sesilina majka. Bila
je punačka ali, po Sesilinom mišljenju, ne manje privlačna zbog toga,
s divnom ticijan-crvenom kosom u lepim uvojcima oko belog lica i
sjajnim očima, plavim kao safirno nebo iznad njih.
„A ja sam Sesili Hantli Morgan. Drago mi je.”
„Jesi li upravo stigla?”, upitala ju je Ketrin mekim, britanskim
naglaskom.
„Ne sad, ne stigla sam pre dva dana, avionom. Ali to je dugo
putovanje i još osećam posledice.”
„Čaj ili šampanjac?” Ketrin joj se nasmešila dok ih je služio Alisin

176

ekvivalent Alikija. Za razliku od uvek besprekornog Alikija, ovaj
čovek je nosio izgužvanu belu odoru s nekoliko mrlja i pohabani
crveni fes.

„Sasvim sigurno čaj, hvala.”
„Dobar izbor. Iako sam odrasla u Dolini, i dalje mi je neverovatno
kako svi piju po podne. I ujutru”, dodala je Ketrin spustivši glas.
Sesili nije dovoljno poznavala tu ženu da bi mogla da komentariše,
ali joj je ćuteći klimnula glavom. „Menije čaj sasvim dovoljan u ovo
doba dana.”
„Dakle, Sesili, kod koga boraviš?”
„Kod moje kume, koja ima kuću na jezeru Najvaša. Divno je, ali
mnogo toplije nego ovde.”
„Pa, mi smo hiljadu metara iznad mora i često moramo da palimo
vatru uveče. Možda su zato mnogi doseljenici izabrali ovu oblast
klima ih podseća na Englesku i dom.”
„Baš sam kazala Alis da mene podseća na Škotske visove, naročito
s tim ljubičastim planinama u pozadini.”
„Bože, moj otac je Škot, a ja sam pohađala internatsku školu u
okolini Aberdina”, Ketrin se osmehnula, „gde Visovi počinju.”
„Znači da si u poseti porodici?” Sesili je zagrizla sendvič s
krastavcem koji je uzela sa srebrnog stalka što joj ga je prineo „kućni
momak”.
„U stvari, vratila sam se zauvek. Moj otac je prvobitno došao
ovamo kao misionar, s mojom majkom, pre nego što sam se ja rodila;
nažalost, majka mi je umrla pre nekoliko godina, ali tata je još vrlo
vitalan, a moj verenik, Bobi Sinkler, takođe živi ovde. Kad se
venčamo, preseliću se na farmu Bobijevih roditelja oni su se vratili u
Britaniju pre nekoliko godina pa nameravamo da zajedno gajimo
stoku i da renoviramo njihovu staru kuću.” Ketrin se s naklonošću
nasmešila preko stola stamenom muškarcu preplanulog lica i tamne
kose s neobičnim sedim pramenom.
„Kako ste se upoznali?”
„Poznavala sam Bobija još kao dete, dok sam živela ovde. On je
deset godina stariji od mene, ali oduvek sam ga obožavala izdaleka.
Nisi mogao da me se otarasiš kad god sam dolazila kući iz škole, na
raspuste, zar ne, dragi?”, obratila mu se.
„Da, živa istina.” Bobi je uzvratio osmeh verenici. „Bila je pravi

177

mali prilepak, stvarno jeste. Stalno je dolazila da vidi hoću li da je
vodim na reku na plivanje. Ko b’ rek’o da ćemo se jednog dana
venčati?”

Ljubav između njih bila je očigledna, a to što se poznaju od
detinjstva i uskoro će se venčati, vratilo je Sesili na Džeka. Primorala
je sebe da se seti onoga na šta se zarekla gledajući dole, u ravnice
Afrike dok ju je avion nosio sve dalje od dva muškarca koji su uništili
njenu veru u romansu da svakako neće žuriti da ponovo iskusi ljubav
i sve radosti i boli koje ona sa sobom nosi.

„Koliko dugo ćeš ostati ovde?”, čula je kako je Ketrin pita.
„Oh, ja... Nisam sigurna. Nekoliko nedelja, mislim.”
„Pa, ako još budeš ovde, moraš doći na naše venčanje. Čeznemo za
bilo kim mlađim od pedeset godina, zar ne, Bobi?”
„Oh, da, i nadam se da i mene ubrajaš u tu kategoriju, uprkos
mojim sedim vlasima.”
„Hvala, veoma rado ću doći ako budem mogla.” Sesili je spustila
glas. „Znaš li slučajno gde je... ovaj...?”
„Oh, misliš na toalet? Znam, naravno. Hajde, odvešću te.”
Sesili je pošla za Ketrin prema kući, slušajući smeh ljudi za stolom
kad je potekao Kikin šampanjac. Unutrašnjost je bila divno sveža,
mada u haosu: oko nogu su im jurili psi, a po finom ali prašnjavom
antiknom nameštaju bili su razbacani knjige i papiri.
Kad se olakšala i potrudila da se malo dovede u red, Sesili je izašla
u hodnik pa u dvorište. Čula je glasove iz građevine pored glavne
kuće, pošla ka njoj i otkrila da je to kuhinja. Ketrin je govorila veoma
odlučno (i tečno) na nekom stranom jeziku nekoj aljkavoj crnkinji koja
je, sudeći po tome što je nosila kecelju, očigledno bila kuvarica ili
služavka. Iako Sesili nije razumela niti znala šta se događa, bilo je
očigledno da se oko nečega ne slažu. Žena je gestikulirala, a Ketrin je
izgledala kao da kod nje to ne prolazi.
Videvši je da stoji tamo, Ketrin je kazala još nekoliko reči toj ženi,
a onda je prišla Sesili.
„Za boga miloga, jesi li videla u kakvom je stanju ova kuhinja?
Odvratno! Nije nikakvo čudo što je jadnu Alis boleo stomak.”
„Bolesna je?”
„Da, već neko vreme. Prošle nedelje je bila kod doktora Bojla a i to
samo zato što sam je ja naterala. On je šalje u bolnicu u Najrobi, na

178

dalja ispitivanja. I, naravno, dok mačke nema, miševi.
„Molim?”
„Hoću da kažem da Alis već neko vreme ne vodi računa o

domaćinstvu, a pošto je njen stari kućepazitelj Noel napustio brod pre
nekoliko nedelja, sluge jednostavno ne rade ono što treba da rade.
Nema veze.” Ketrin se osmehnula Sesili dok su se vraćale na terasu.
„Alis me je zamolila da ostanem ovde dok ona bude u Najrobiju, pa
ću ih ja uskoro dovesti u red, budi sigurna.”

„Da li dugo poznaješ Alis?”
„Da, još otkad sam bila mala. Moja majka je bila njena prijateljica,
što mi je sada, kad gledam iz ove perspektive, zapravo čudno, s
obzirom na činjenicu da su bile tako zastrašujuće različite.”
„U kom smislu?”
„Pa, Alis je bila bogata naslednica i izvesno imala ulogu u he-
donističkom stilu života u Dolini, a moja majka je bila otvorena žena,
bez dlake na jeziku, udata za siromašnog škotskog misionara. Mislim
da ih je vezivala zajednička ljubav prema životinjama kad su Alis i
njen prvi muž putovali u inostranstvo, moja majka je dolazila ovamo
da zaradi kao kućepaziteljka i da se stara o menažeriji. Dakle”, rekla
je Ketrin kad su stigle do stola i sele, „možda bi mogla da dođeš da
me posetiš ovde dok je Alis u bolnici?”
„Volela bih”, odgovorila je Sesili kad su se ponovo obrele za
stolom. Ketrin joj se sve više sviđala.
„Vidi, sviđaš se maloj Mini”, kazala je Alis kad je mali jazavičar
skočio Sesili u krilo. „Životinje uvek znaju ko je dobar čovek”,
primetila je sipajući sebi još šampanjca. Sesili je ponovo odbila
ponuđenu čašu „mehurića”, kako je Alis zvala šampanjac, i usmerila
pažnju na oblake koji su se sve više skupljali oko vrhova planinskog
venca iza farme.
„Oooopa!” Ketrin je ustala kad se safirno nebo gotovo u trenutku
zamračilo i kad su počele padati prve kapi kiše. „Svi pod verandu!”,
kazala je skupljajući sa stola sve što je mogla u jednu od korpi. Kao
dobro podmazana mašina, gosti su se kao jedan preselili za drugi sto,
pod zaklon spuštenog krova, dok je kiša postajala sve jača i konačno
lila oko njih.
„To je samo kratak pljusak”, rekla je Ketrin. „Čekaj samo kad dođe
prava kišna sezona u aprilu i kad oni putevi dole postanu more

179

crvenog blata što se sliva s brda.”
„Zvuči dramatično”, kazala je Sesili, „ali nisam sigurna hoću li tad

i dalje biti ovde.”
„Kad smo već kod priče o odlasku, curo, vreme je da krenemo”,

rekao je Bobi, prišavši im i zaštitnički obgrlivši Ketrin oko ramena.
Odlikovao se životinjskom telesnošću, onako visok, nagnut nad
svojom budućom suprugom.

„Da li blizu živite?”
„Da, samo petnaestak kilometara zapadno odavde, ali na ova-
kvom putu ume da potraje. Da li jašete, Sesili?”, upitao ju je Bobi.
„Da.” Sesili se zapitala kako to da su konji, koji su bili tek mali deo
njene prošlosti, počeli da igraju toliku ulogu u njenoj sadašnjosti.
„Iskreno, to je često najbolji način kretanja u ovim krajevima. Bilo
kako bilo, mi se tako vraćamo kući”, rekao je Bobi.
„Zaista mi je mnogo drago što smo se upoznale, Sesili”, rekla je
Ketrin, toplo se osmehujući. „Čućemo se u vezi s tim da dođeš ovamo
i praviš mi društvo dok je Alis u bolnici. Sledeći put moraš ostati da
prenoćiš dug je put odavde do Najvaše.”
Sesili je gledala za Bobijem i Ketrin kad su uzjahali konje i otkasali
niz prilaz kući.
Sat kasnije kiša je prestala i gosti su se ponovo usudili da izađu
napolje. Sesili se nadala da je neće smatrati nepristojnom ako ode.
„Bojim se da sad treba da se vratim kući”, kazala je prilazeći
domaćici u čelu stola, i dalje s bebom mungosom na ramenu. „Kuma
noćas priređuje večeru.” Sesili to nije znala zasigurno, ali
pretpostavljala je da je vrlo verovatno tako.
„Naravno, draga, i mnogo mi je drago što ste se ti i Ketrin izgleda
dobro složile. Ona je divna devojka, mnogo razboritija nego što sam
ja ikada bila. Pozdravi mi Kiki i uskoro dođi opet da me vidiš, važi?”
Alis je nežnom belom rukom stisnula Sesilinu. „Tako prija imati
mlado društvo, a ne samo ove istrošene matorce što žive od stare
slave.”
„Volela bih da ponovo dođem. Hvala, Alis.”
Sesili se nije trudila da se oprašta od ostalih gostiju svi su očigledno
nameravali da tu provedu veče, da se nalivaju šampanjcem kao
vodom čiji je smeh odjekivao dolinom dok je koračala preko prilaza
ka bugatiju. Makena joj je otvorio vrata i smestio je na zadnje sedište,

180

prekrivši joj kolena ćebetom zbog svežine i kiše.
Iako nije pila šampanjac, osećala je laganu vrtoglavicu kad su izašli

na blatnjavi put. Na tolikoj nadmorskoj visini vazduh je proređen, pa
je pomislila da je možda to razlog, gledajući kroz prozor dole, u
nepreglednu Veliku rasednu dolinu. Dolina je bila u potpunom
kontrastu s bujnim zelenilom iznad nje i krajnje spektakularna. Iz
onih knjiga o Africi koje je uzela iz biblioteke, znala je da se Velika
rasedna dolina prostire hiljadama kilometara i da je nastala pre više
miliona godina usled dejstva iskonskih sila prirode. Ali nikakvo
čitanje ne može da pripremi čoveka na neverovatno osećanje
strahopoštovanja kad je ugleda u stvarnosti, naročito ovako kao ona
s visine. Zalazeće sunce kupalo je jarkom svetlošću boje kajsije ravno
dno doline, u velikoj meri bez drveća, dok se ona upinjala da razabere
da li su udaljene sićušne tačke, koje su se gotovo neprimetno kretale
po veličanstvenom terenu, ljudi ili životinje ili i jedno i drugo.

„Kako je ovo neverovatna zemlja”, promrmljala je i naslonila glavu
na prozorsko staklo. „Previše utisaka”, uzdahnula je i poželela da je
tu i njena porodica, da ih podele i nađu nekog smisla u njima; kontrast
između Menhetna i ovoga ovde bio je rased isto tako širok kao i sama
dolina dva sveta. Želela je da uloži napor da shvati taj svet, kako ljude
tako i samo mesto. Međutim, to joj se činilo kao da pokušava da
pojede slona jednostavno previše ali zarekla se da će u tome uspeti do
povratka kući.

A onda je najednom postala svesna Alikija kako je blago drma da
je probudi.

„Dobro došli kući, memsahib. Dajte da vam pomognem.”
Sesili ga je pustila da joj pomogne da izađe iz kola pa su zajedno
prešli preko terase i ušli u kuću.
„Koliko je sati?”, upitala je.
„Pola devet.”
„Oh.” Sesili se osvrnula na pustu terasu i oslušnula tišinu. „Je li
kuma večeras izašla nekud?”
„Nije, memsahib, i dalje joj nije dobro, u svojoj sobi je, spava. Mora
da ste gladni. Mogu da postavim sto na terasi ili da vam pošaljem
poslužavnik u sobu, kako god želite.”
„Biće mi dovoljna čaša mleka, hvala. Mogu li da se okupam?
Osećam se tako prljavo posle puta.”

181

„Naravno, memsahib. Poslaću Muratu da vam donese mleko i
napuni kadu.”

„Hvala.” Sesili je pošla ka stepeništu, a onda stala. „Je li... Je li
kuma dobro? Mislim, koliko je bolesna?”

„Biće dobro uskoro. Ne brinite. Postaraću se za nju.”
„Molim vas, poželite joj laku noć od mene.”
„Naravno”, odgovorio je Aliki i naklonio se. „Laku noć, memsahib.”

182

15

Kiki ni sutradan nije bilo dobro, pa je Sesili bila zahvalna (uz grižu
savesti) za mir koji se spustio na kuću. Prvi put otkad je stigla, osetila
je da ima vremena da diše i upija lepotu okoline. Aliki joj je bio pri
ruci s predlozima kako da se zabavi, pa ju je tog popodneva mladi
Kikuju odveo na jezero Kagai i rekao joj, na engleskom koji je
zapinjao, da se on tu rodio. Osim što ju je naučio nekim osnovnim
frazama domorodačkog jezika, pokazao joj je i kako da uroni štap u
vodu pored čamca, i da ga drži čvrsto dok ne oseti trzaj, a onda joj je
pomogao da izvadi ribu koja se migoljila i čija se koža boje metala na
suncu prelivala u duginim bojama. Sedela je nasred ogromnog
srebrnog jezera, površine potpuno mirne, i posmatrala kako se nilski
konji sunčaju na obali, a onda onako krupni skliznu u vodu i plivaju
graciozno kao labudovi.

Sutradan je (od Kiki i dalje nije bilo ni traga ni glasa) išla sa
Alikijem u Gilgil, poslala još jedno pismo roditeljima i ponela film iz
kamere da ga razvije neki Nemac kog je Aliki poznavao i koji je imao
mračnu komoru iza svoje auto-mehaničarske radionice. Sesili je
tumarala gradićem, zastajala pred tezgama duž ulice, na kojima se
prodavalo raznorazno, i poznato i neobično, voće i povrće.

„Jesu li ono banane?” Sesili je pokazala velike zelene grozdove
nečeg što je izgledalo potpuno isto kao banane, kad joj se Aliki
pridružio pošto je obavio neke poslove.

„Ne, memsahib, to su plantani. Da, slični su bananama. Vrlo dobro
idu u gulaš. Ovde ih zovu matoki. Da kažem kuvarici da vam ih
spremi?”

„Što da ne? Svakako bih volela da probam jela lokalne kuhinje pre
nego što odem.”

„Imamo za to mnogo vremena, memsahib”, odgovorio joj je dok se
cenjkao s prodavcem za povrće. „Ovde je veoma popularna i indijska
hrana, vrlo je začinjena. Ja je mnogo volim.”

„Nikad nisam jela ništa sa začinima”, priznala je Sesili dok su se
vrelom, prašnjavom ulicom vraćali do kola.

„Onda morate probati kari, i neke gulaše ijugali koja Kukuji mnogo
vole.”

183

„Jeste li vi Kukuji?”, upitala je radoznalo Sesili.
„Ne, memsahib, ja sam iz Somalilenda”, odgovorio je. „Odmah
preko granice ove zemlje.”
Pre nego što je postavila Alikiju sledeće pitanje, trgao ju je neki glas
iza nje.
„Sesili?”
Okrenula se i ugledala Ketrin kako joj žurno prilazi.
„Hej, znala sam da si to ti! Kako se snalaziš?”
„Vrlo dobro, hvala, Ketrin.”
„Treba malo vremena, ali kad se jednom prilagodiš, dajem ti reč
da je izuzetno teško otići.”
„Aliki, ovo je Ketrin Stjuart. Upoznala sam je na čaju kod Alis.”
„Veoma mi je drago što smo se upoznali, memsahib”, rekao joj je
Aliki uz naklon.
„Kako je Alis?”, upitala je Sesili.
„Još je u bolnici u Najrobiju, izgleda da će ostati malo duže. Bobi
će me danas po podne odavde odvesti da je posetim.”
Sesili je naslutila da Alisin problem, šta god da je u pitanju, sigurno
nije bilo trovanje hranom iz prljave kuhinje.
„Molim te, prenesi joj moje pozdrave i želje za oporavak.”
„Hoću, naravno. I, molim te, dođi što pre da me posetiš na
Vandžohi farmi. Bobi je zauzet sređivanjem svoje farme i one trošne
kuće što će nam postati dom za mesec dana”, rekla je Ketrin i
osmehnula se. „Usamljena sam. Šta misliš o ovom petku?”
Sesili je automatski pogledala u Alikija tražeći potvrdu.
„Svakako, memsahib. Koje bi vam vreme odgovaralo za posetu?”
„Kako bi bilo da gospođica Sesili dođe na ručak i ode u subotu posle
doručka?”, predložila je Ketrin.
„Onda ću sve tako organizovati”, odvratio je Aliki.
„Moram da idem da nađem Bobija; u banci je, ugovara kredit da
kupi još stoke za farmu” Ketrin je podigla obrve „ali videćemo se
krajem nedelje. Zdravo, Sesili.”
„Doviđenja, Ketrin. I hvala.”
„Je li Ketrin ikad bila u Mandui hausu?”, upitala je Sesili dok joj je
Aliki pomagao da uđe u kola, uobičajeno vrela kao rerna.
„Ne, mislim da nije”, odgovorio je Aliki pre no što je čvrsto
zatvorio vrata, a onda ušao na prednje sedište pored Makene.

184

Sesili je spustila prozor, izvadila lepezu i počela da se hladi što je
brže mogla, pošto ju je ponovo uhvatila strašna vrtoglavica, i zapitala
se zašto je Aliki tako savršeno jasno, iako učtivim rečima, dao do
znanja da njena nova prijateljica nije dobrodošla u Mandui hausu.

Kad je svanuo petak, dan planirane posete s noćenjem, Sesili je već
očajnički čeznula za društvom. Prošlo je još pet dana, a njena kuma
nije izlazila iz svoje sobe. Iako je preklinjala Alikija da joj dozvoli da
vidi Kiki, odgovor je uvek glasio: „Memsahib spava.” Sesili se te
nedelje povremeno pitala da njena kuma možda ne leži mrtva, a Aliki
se plaši da joj to kaže.

Za doručkom tog jutra, Sesili je upravo nameravala da ponovo
insistira da vidi Kiki pre no što krene na Vandžohi farmu, kad joj je
Aliki uručio kovertu. Otvorila ju je i izvadila list Kikine skupocene
hartije za pisma i ugledala poznati elegantni rukopis svoje kume.

Draga devojko,
Oprosti mi što se ne staram o tvojim potrebama ne osećam se dobro.
Odmor će me, sigurna sam, izlečiti, pa ću ti biti na usluzi do kraja tvog
boravka ovde.
Zasad, zaista se nadam da Aliki udovoljava svakom tvom hiru. Rekao mi
je da ideš u posetu Ketrin na Vandžohi farmu. Uživaj!
Veliki poljubac,
Kiki

Dok joj je Aliki mahao kad je posle doručka krenula bugatijem,
Sesili je pomislila kako je bar dobro što joj je kuma živa i što sad može
mirne savesti da se odveze iz Mandui hausa i čudne prigušene
atmosfere koja vlada u toj kući.

„Sesili! Stigla si. Mnogo mi je drago što si došla”, rekla je Ketrin
dok je Sesili izlazila iz kola na prilazu Vandžohi farmi.

185

„I ja sam srećna što sam ovde”, odgovorila je dok je Makena vadio
iz kola ne samo njenu torbu nego i korpe od pruća pune šampanjca i
hrane poklon od Kiki.

„Gospode! Zar tvoja kuma misli da večeras imamo ovde zabavu?”
Ketrin je uhvatila Sesili podruku pa su pošle prema kući.

„Možda nijedna poseta nije potpuna ako ne teče šampanjac u
potocima.”

„Vidim da si se već uputila u ovdašnji život”, primetila je Ketrin,
uvodeći je u za samo mesec dana radikalno preobražen enterijer. Više
nije bilo onih gomila knjiga i papira, a zadah pasa i raznih drugih
usvojenih divljih životinja bio je kamufliran mirisom paste za glačanje
nameštaja, kao i i ljiljana i ruža na blistavom stolu od mahagonija.

„Isuse! Izvela si ovde pravo čudo”, kazala je Sesili dok joj je Ketrin
pokazivala njenu sobu.

„Hvala, bojim se da je to više radi mene nego radi Alis jednostavno
ne podnosim da živim u haosu”, odgovorila je. „Čak sam i od žice za
kokošinjce podigla boks za Alisine pse. Premda mislim da te
životinje, koje ovu kuću vide kao drugi dom, neće baš biti zadovoljne.
Šta misliš, jesam li surova?”

„Nisi uopšte”, osgovorila je Sesili dok je sluškinja žurno odnosila
torbu u njenu sobu. „Molim te, reci joj da je ne raspakuje unutra nema
ništa sem spavaćice, četkice za zube i čistog rublja za preobuku.”

„Bojim se da bogme hoće”, odvratila je Ketrin, a onda odsečnim
glasom izdala naređenja devojci koja je izgledala prestravljeno. „Svi
oni su zaboravili da im Alis dobro plaća. Zauzvrat bi zaista trebalo
nešto i da rade. Mora da umireš od žeđi. Ima limunade, već je
spremna na terasi.”

„Nema šampanjca?”, Sesili je odglumila užasnutost i Ketrin se
nasmejala.

Smestile su se u stolice na terasi i Sesili je upijala pogledom zelene
pašnjake koji su se prostirali pred njom, i svetlucanje reke koja je kroz
njih proticala. Okolo su slobodno tumarali antilope, konji i koze, a
sveži povetarac joj je milovao lice.

„Kako je Alis?”, upitala je Sesili pa otpila gutljaj izvrsne limunade.
„Bojim se da nije baš dobro. Morali su da joj stave dren u stomak.
Vilijam odnosno doktor Boji smatra da su bolovi možda posledica
povreda od pucnjave u Parizu pre mnogo godina.”

186

„Hoće li biti dobro?”
„Nadam se da hoće, mada stvarno ne vodi računa o sebi.”
„Gospode. Kakav komplikovan život ima Alis u Africi. Sigurno je
mnogo volela tog čoveka kad je pucala u njega i u sebe.”
„Čula sam mnoge verzije te priče, ali izgleda da joj je Rejmund
rekao da ne može da se oženi njome jer mu je porodica zapretila da
će ga lišiti nasledstva ako to učini. Bože, šta sve ljudi rade zbog
ljubavi, a?” Ketrin je uzdahnula. Mada, mislim da bih i ja mogla da
pucam u Bobija kad bi iznenada izjavio da neće da se oženi mnome.
Jednostavno, ne mogu da zamislim život bez njega.”
„Pa kad ćete se onda i gde venčati?”, upitala je Sesili.
„Što se tiče toga kada: za malo manje od mesec dana, kao što sam
ti možda rekla. Ali što se tiče onoga gde, to je prilično komplikovano.”
„Zašto?”
„Pa, moj otac radi u misiji u Tumutumu, odmah s druge strane
planina Aberdare, i tamo je već godinama. Tečno govori lokalni jezik,
kao i ja, što si već čula. On bi voleo da se udam tamo, ali crkva je
obična koliba i nisam sigurna da mogu da zamislim ljude kao što je
Ajdina kako stižu tamo u elegantnoj odeći za venčanje, naročito pošto
će početi kiše”, nasmejala se Ketrin.
„To je tvoje venčanje i valjda imaš pravo da sama odlučiš?”
„Moje i Bobijevo, da, mada njemu ništa nije važno sem da se
venčamo. Ali, treba da razumeš da su moji roditelji, otkad su stigli u
Keniju, živeli u toj misiji. A onda, kad sam se ja rodila, s obzirom na
to da je moj otac često odlazio u buš da propoveda jevanđelja, majka
je insisitirala da nam napravi kućicu u Dolini, da bih imala bar neke
prijatelje.”
„To ima smisla”, složila se Sesili. „Znači, odrasla si u dva sveta?”
„Da, jesam, valjda. I, da budem iskrena, volela sam oba. Poslali su
me u školu kad sam imala deset godina, ali za vreme raspusta najviše
vremena sam provodila s majkom ovde gore, i nervirala Bobija, a
onda sam boravila bar dve nedelje kod oca u misiji. To nas ponovo
vraća na nezgodnu temu gde ćemo Bobi i ja sklopiti brak. Mislim da
smo konačno našli kompromis; zvanično ćemo se venčati u misiji u
Tumutumu, pa će otac biti zadovoljan, a onda ćemo sutradan prirediti
svadbu u klubu Mutijaga. Draga Alis je insistirala da plati proslavu
kao svoj venčani dar, iako sam ja nagovestila da bi ček bio korisniji da

187

se naš novi dom opremi s malo nameštaja. Ona je tako starinski
romantična, uprkos svojim propalim brakovima. A, naravno, to je i
dobar izgovor da se napravi zabava”, dodala je suvo. „Nadam se
samo da će biti dovoljno gostiju. Dakle, šta misliš?”

„Mislim da to zvuči kao savršeno rešenje. Kuda ćete ići na medeni
mesec?”

„Gospode, apsolutno nikuda”, osmehnula se Ketrin. „Preseliću se
u staru kuću na farmi Bobijevih roditelja, koju, kao što sam ti već
rekla, on jadnik svojski nastoji da renovira pre velikog dana. To će biti
dovoljan medeni mesec, a osim toga, obnavljanje krda je rizičan
posao. Pomagaču Bobiju oko životinja bar će mi biti korisne godine
koje sam provela na Diku.”

„Molim?”
„Na veterinarskom koledžu Dik u Edinburgu ja sam veterinarka,
Sesili, što će sigurno biti od pomoći kad je u pitanju zdravlje stoke. Bil
Forsajt, Bobijev a uskoro i moj najbliži sused, oboje nas podučava
modernom uzgajanju stoke i detaljima u vezi s vakcinacijom,
prskanjem pesticidima i tako dalje. Ima mnogo zabrinjavajućih bolesti
kad gajiš velika krda stoke antraks, goveđa kuga, goveđa
pleuropneumonija. Da ne pominjem lavove koji će hteti da se
domognu obrokal’, dodala je Ketrin. “U stvari, pozvala sam Bila da
nam se večeras pridruži na večeri ali moram da te upozorim da je on
prilično živopisan lik.”
„U redu je, polako se navikavam na ovdašnje ljude. Bez sumnje
ima zanimljivih ličnosti”, kazala je Sesili.
„Bil ima posebne odnose s plemenom Masai koje takođe može
mnogo čemu da nas nauči, naročito prirodnim lekovima koje prave
na osnovu vekovnog iskustva.”
„Je li osoblje iz plemena Masai?”, upitala je Sesili kad se iz kuhinje
pojavila žena s metlom i počela da čisti prašinu s verande što gleda
na unutrašnje dvorište.
„Ne, Kikuju. Masai su nomadi oni žive sa stokom na otvorenom,
u ravnici. Kućna posluga je obično Kikuju, a Ejdu kako je ovde znaju
preporučila je moja majka iz misije kad je Alis tražila pomoć.”
„Da li su, po tvom mišljenju, dobra posluga?”
„Svakako jesu, sve dok njima rukovodi čvrsta ruka. Veoma su
lojalni, uopšte uzev. Dosta sad o tome; reci mi čime se baviš na

188

Menhetnu?”
„Pa... ne radim ništa naročito. Bila sam, znaš, verena, a onda... Sad

više nisam.”
„Ah, znači došla si ovamo da izlečiš slomljeno srce? Smem li da te

pitam koliko imaš godina?”
„Napuniću dvadeset tri ove godine. Stara devojka.”
„Ne bih rekla!” Ketrin se osmehnula, pa ustala. „Dobro, mislim da

je vreme za ručak.”
Jele su izvanrednu začinjenu ribu, za koju joj je Ketrin kazala da je

ulovljena u reci toga jutra.
„Jesi li ikada bila u Mandui hausu?”, upitala je Sesili, setivši se

Alikijeve diskretne hladnoće prema njenoj prijateljici.
„Nisam, moji majka i otac izričito nisu odobravali život čitavog tog

društva u Srećnoj dolini. Osim Alis, naravno, zbog životinja. Mada
sam čula da je lepa, a Kiki je očigledno veoma velikodušna.”

„Da, jeste, mada... Pa, brinem se za nju”, poverila joj je Sesili.
„Danima ne izlazi iz svoje sobe. Znam da je živa samo zahvaljujući
tome što mi je napisala pismo jutros pre nego što sam krenula. Znaš
li da možda ne pati od neke bolesti koja se vraća u napadima?”

„Gospode, ja... ne, mislim da nema nikakvu bolest, Sesili. Nego,
hoćeš da te odvedem do štala, pa da idemo na jahanje? Pokazaću ti
neka lepa mesta u kraju.”

Sesili je potisnula slutnju da Ketrin zna više nego što je rekla, a
onda i pomisao na to da ponovo jaše znala je da će i bukvalno morati
da bude na konju ako duže ostane u Keniji pa je klimnula glavom.

„Hvala, rado.”
Srećom, teren je bio izazovan pa je, umesto da se seća jahanja s
Džulijusom, morala da se usredsredi na vođenje kobile duž rečne
obale. Kad su konji prestali da piju, Sesili se zagledala u široko
prostranstvo ravne, zelene doline.
„Znaš, ovo je gotovo kao da je Engleska spuštena ovde u Keniju”,
kazala je.
„U pravu si, zaista je tako. Nego, uskoro će stići Bobi i Bil, treba
da se vratimo.”
Pošto se oprala koliko je mogla iz lavora s toplom vodom na
komodi, Sesili je obukla čistu platnenu haljinu, očešljala se, a onda
izašla napolje da s Ketrin posmatra zalazak sunca nad dolinom. Dok

189

je sunce nestajalo iza horizonta, Sesili je zadrhtala na svežem
povetarcu koji je zaduvao na terasi. Čvršće se obavila ogrtačem oko
ramena i uživala u svežini.

Obe su čule zvuk motora kako se približava.
„Stižu momci”, rekla je Ketrin, i Sesili je pošla za njom na prilaz,
gde su se zaustavila dva starinska otvorena kamioneta. Iz jednog je
izašao Bobi, a i iz drugog čovek za kog je Sesili pretpostavila da je Bil.
„Kao što rekoh, Sesili, molim te, potrudi se da se ne osećaš
uvređeno zbog Bila. On je tokom godina postao skoro pa domorodac
i zaboravio je kako se ponaša u društvu”, šapnula joj je Ketrin dok su
im njih dvojica prilazili.
Sa rastojanja, iznenadila se koliko Bil izgleda mlado i vitko, ali kad
je prišao bliže, uprkos bujnoj kosi boje peska, videla je da ima duboke
bore na preplanulom licu. Na drugi pogled, nagađala je da ima oko
četrdeset godina. Osim toga, učinio joj se nekako nejasno poznat.
„Zdravo, dragi”, kazala je Ketrin podigavši glavu da je Bobi
poljubi. „Kako si, Bile?”
„Dobro, hvala.” Glas mu je bio dubok i pomalo promukao, sa
odsečnim britanskim izgovorom.
„Ovo je Sesili Hantli Morgan, koja je nedavno stigla iz Njujorka”,
obavestila ga je Ketrin dok su svi koračali ka terasi.
Sesili je osetila kako je Bilove plave oči procenjuju, a onda skreću
pogled negde u daljinu.
„Jadnice”, rekao je nakon nekoliko sekundi. „Živeti tamo...”
„Volim da živim na Menhetnu. Tamo je lepo, to je moj dom”,
odgovorila je Sesili, iznenada osetivši potrebu da brani Njujork.
„Onoliko besmisleno visokih zgrada, da ne pominjem broj ljudi
nakrcanih na onom malenom ostrvu.”
„Ne zameri Bilu, Sesili. Predugo je u bušu, zar ne, Bile?”, kazala je
Ketrin kad su svi posedali i kad je ponudila muškarcima šampanjac i
pivo.
„I hvala Bogu što je tako”, odvratio je Bil uzimajući bocu piva.
„Kao što znaš, Ketrin, nisam preveliki ljubitelj ljudi.”
I ponovo je skrenuo čudni, gotovo hipnotišući pogled ka Sesili.
„Koliko dugo ćete biti ovde pre no što pobegnete nazad u klau-
strofobiju koju zovu 'civilizacija’?”
„Ne zna, Bile, zar ne, Sesili?”, umešala se Ketrin.

190

„Da, ne znam”, odgovorila je Sesili i uzela čašu sa šampanjcem.
Neotesani maniri ovog čoveka išli su joj na živce.

„Jeste li već bili u bušu?”
„Nisam.”
„Onda još uvek niste istinski iskusili Afriku.”
„Sigurna sam da će nam se ukazati prilika da je povedemo, zar ne,
Bile?”, kazao je Bobi.
Sesili je primetila da Bil gleda u nešto ispod stola.
“Pa”, rekao je, konačno podigavši oči i čašu ka njoj, „bar ne nosite
one apsurdne cipele s visokim potpeticama na kojima insistiraju
ostale Amerikanke, kao ona grozna žena, ona Prestonova.”
Sesili se umalo nije zadavila šampanjcem. Pogledala je u Ketrin,
bezglasno je moleći za pomoć.
„Kiki je Sesilina kuma, Bile”, mirno je kazala Ketrin. „A sad, za ime
boga, prestani da plašiš sirotu devojku. Ni po čemu nije nalik svojoj
kumi. I ne smeš da je svrstavaš u određenu kategoriju samo zato što
je Amerikanka. Ne zaboravi da knjigu ne treba ceniti po koricama.
Dakle, šta ste vas dvojica danas radili?”
Sesili je poluzainteresovano slušala kako Bobi opisuje aukciju
stoke na kojoj su bili i koliko su grla kupili.
„Dobro je uradio”, rekao je Bil, i to je bila prva pozitivna izjava
koju je čula iz usta tog čoveka otkad je stigao. „Dobio je borana22 po
dobroj ceni.”
„Uz tvoju pomoć, Bile, znaju da ne mogu da ti zamažu oči. Bil je u
ovoj oblasti čuven po poznavanju stoke”, dodao je Bobi obraćajući se
Sesili.
„A šta vi dobro poznajete, gospođice Hantli Morgan?”, upitao ju
je Bil.
„Verovatno ništa naročito”, Sesili je slegla ramenima, i dalje
uvređena zbog nepristojnosti tog čoveka prema njoj i njenoj kumi.
„Ma hajde, Sesili. Ne dozvoli da te Bil oneraspoloži.” Ketrin je
strogo pogledala Bila. „To radi svakom kad ga upozna, zar ne, Bile?”
„Kao što znaš, dugo već ne živim u učtivom društvu.”
„Siguran sam da je očaran.” Bobi je zakolutao očima i namignuo

22 Vrsta stoke iz istočne Afrike, naročito Kenije, nazvana po narodu Boran. (Prim. prev.)

191

Bilu. „Nego, obojica umiremo od gladi. Šta ima za večeru?”
Sesili je bila zadovoljna što Bil nije obraćao pažnju na nju za

večerom, jer su razgovarali o tome koliko će proći dok Bobi ne bude
ostvarivao profit od stočne farme i koliko može odlagati dok banka
ne bude tražila otplatu zajma.

„To najviše zavisi od toga koliko si spremna da pustiš Bobija da
provodi vreme sa stokom gore u planinama ili u ravnici za vreme
kišne sezone, Ketrin. Prošlog novembra bio sam odsutan samo
nedelju dana, imao sam neka posla u Najrobiju. Računam da sam
izgubio najmanje sto grla.”

„Ko ih je uzeo?”, upitala je Sesili, prvi put zainteresovana.
„Masai, naravno.”
„Ali mislila sam da se oni staraju o vašoj stoci, da rade za vas...”
„Neki da, ali ima mnogo različitih Masai klanova u ovim
krajevima. Masai smatraju da sva goveda u Keniji pripadaju njima.
Stoka je, znate, svetinja za to pleme, i mada oni sami retko kolju stoku,
mogu da je trampe za kukuruz i povrće u trgovini s drugim
klanovima.”
„Ali ta goveda pripadaju vama?”
„Tehnički da, ali novčana trgovina s mzungu njima malo znači.”
„Mzungu je lokalni termin za belce”, objasnila je Ketrin.
„Zar ne možete da ih otpustite i nađete druge ljude da se staraju o
vašoj stoci?”, upitala je Sesili.
Bil je piljio u nju. „Ne, gospođice Hantli Morgan, ne mogu.
Održavam s njima odličan odnos mnogi su mi postali prijatelji. I ako
je nekoliko desetina grla cena koju moram da platim za to, neka bude
tako. Masai su ovde bili prvi i, uprkos pokušajima vlasti da ih presele
ili sedelački nastane, oni nastavljaju svoj tradicionalni nomadski život
i običaje. U simbiozi su sa stokom, puštaju krv goveda i piju je jer
veruju da će im to dati snagu i dobrobit.”
„Zvuči savršeno odvratno”, primetila je Sesili.
„Ako ništa drugo, goveda barem ne vole ljudsku krv, za razliku od
lavova.”
„Tek treba da vidim lavove, kao i slonove.”
Bil ju je neko vreme ćuteći gledao, kao da o nečemu razmišlja.
Konačno je progovorio. „Sutra idem u buš, gospođice Hantli i kako
ono još bese. Jeste li slobodni, da pođete sa mnom? Ili ćete izgubiti

192

hrabrost sad kad sam vas pozvao?”
„Oh, Sesili, moraš da pođeš! I mi ćemo s tobom, naravno”, brzo je

rekla Ketrin. „Mene je Bil poveo kad sam imala jedanaest godina.
Sećaš se kako si mi rekao da je to uzrast u kojem Masai devojčice
postaju žene?”

„S jedanaest?!”, kazala je Sesili.
„Mnoge su do dvanaeste već udate i trudne, gospođice Hantli
kako ono beše”, odgovorio je Bil.
„Oh, molim vas! Zovite me Sesili”, uzdahnula je, razdražena time
što se, znala je, trudi da je nervira.
„Moram li? Bojim se da prezirem to ime. Imao sam baba-tetku koja
je živela u Zapadnom Saseksu. Iako je bila prava aždaja, roditelji su
za raspust kod nje slali mog starijeg brata i mene. Zvala se Sesili.”
„Izvinite onda što vam budim tako loše uspomene, ali teško da me
možete kriviti za to, zar ne?”
„Stvarno, Bile”, prekorila ga je Ketrin, „ostavi sirotu devojku na
miru.”
Međutim, Bil je zurio u nju. I po tom pogledu, kao i po onome što
je rekao o Saseksu, Sesili je konačno shvatila ko je on.
„A vi se zovete Bil? Bil Forsajt?”
„Da, što je takođe pravo britansko ime.”
„Vaš brat je major, zar ne? I živi upravo tamo gde vam je živela i
baba-tetka, u Zapadnom Saseksu?”
„Ovaj, da. Jeste major i živi tamo. Otkud znate?”
„Nedavno sam ga upoznala u Engleskoj.” Sesili je bilo drago što je
to, po svemu sudeći, za trenutak uzdrmalo Bila.
„Zaista? Kada i gde?”
„U Vudhed holu u Saseksu, otprilike pre tri nedelje. Tamo me je
pozvala ledi Vudhed, a on živi u blizini.”
„E pa stvarno, zblanut sam, što bi rekao pomenuti major. Moj
dragi stariji brat mi je bio u poseti u Keniji tek što sam se doselio
ovamo i jurio je za svakom suknjom koju je video u klubu Mutijaga
iako ima vrlo milu suprugu. Jeste li vi udati?”
„Ne.”
„I kao i ti, Bile, nije zainteresovana za ljubav”, izjavila je Ketrin s
druge strane stola, i pogledala Sesili ohrabrujućim pogledom.
„E, to je bogme izjava s težinom, ako smem da primetim.” Bil je

193

podigao obrvu. „Naročito u vašim godinama. Meni je trebalo da
napunim trideset osam da bih shvatio da je ljubav mit. Bilo kako bilo”
ustao je i okrenuo se ka Bobiju „pošto sutra ustajemo rano, ti i ja
moramo da idemo.”

„Naravno”, Bobi je klimnuo glavom pa ustao, a Sesili je stekla
utisak da je pun strahopoštovanja prema prijatelju. „Dakle, imate li
hrabrosti za svoj prvi satari, Sesili?”

„Oh, molim te reci ’da’”, kazala joj je Ketrin dok su se svi udaljavali
stazom od kuće. „Posluga može voditi računa o ovoj kući za jednu
noć, a prošla je čitava večnost otkad sam odlazila u buš.”

„Moraš da upozoriš svoju prijateljicu Amerikanku da nije
glamurozno kao lovačke ekspedicije o kojima joj je kuma možda
pričala.” Bil je ignorisao Sesili dok su prilazili kamionetu. „Nema
kanapea ni šampanjca ni posluge; samo ćebe, improvizovani šator i
logorska vatra pod zvezdama.”

„Već ćemo se postarati za nju, Bile. Dakle, Sesili, pristaješ li?”
U nju su se zagledala tri para očiju.
„Ja... važi. Volela bih da pođem.”
„Odlično”, rekao je Bil. „Onda se vidimo kod mene sutra ujutru
tačno u sedam. Hvala na večeri, Ketrin. U poslednje vreme nemam
često priliku da jedem domaću kuvanu hranu.”
„Ćao, dušo.” Ketrin je poljubila Bobija dok je ulazio u kamionet
parkiran pored Bilovog. „Vidimo se sutra rano ujutru.”
Sesili i Ketrin su mahale dok su se vozila udaljavala, a onda pošle
nazad, prema kući.
„Moram te opremiti za sutra”, rekla je Ketrin. „Alis ima mnogo
odeće za satari, a vas dve nosite otprilike istu veličinu.”
„Hvala. Moram da priznam da sam pomalo nervozna, naročito
zbog Bila. Sasvim jasno je stavio do znanja da mu se ne dopadam”,
kazala je Sesili dok su ulazile u predvorje.
„Bože, ne bih rekla da mu se ’ne dopadaš’. Odavno ga nisam videla
da nekoj ženi poklanja toliko pažnje.”
„Pa, ako je to njegov način da poklanja pažnju, nije ni čudo što se
nikad nije ženio. Tako je prokleto nepristojan!”
„Zanimljivo, ali po onome što sam ja čula, i on je, kao i ti, pobegao
u Afriku slomljenog srca. Bilo je to pre skoro dvadeset godina i nikad
o njemu nisam čula ni nagoveštaj trača otkad je ovde. Drži se

194

povučeno, znaš šta hoću da kažem. A privlačan je, zar ne?”
„Ne, nije”, odgovorila je Sesili otvoreno, pošto je popila dve čaše

šampanjca te večeri. „Samo me je vređao.”
„Šta da radiš, takav je Bil, ali ne možeš biti u sigurnijim rukama u

prvom izlasku u buš. On bolje od bilo kog belca poznaje teritoriju i
sve opasnosti koje u njoj vrebaju. A sad” Ketrin je obuzdala zevanje
„moram da odvedem pse u onaj kokošinjac i da nađem onog
dosadnog mungosa kog Alis toliko voli. Jutros sam ga nahranila i
nisam ga videla ceo dan. I potražiću nam odgovarajuću odeću. Laku
noć, Sesili, vidimo se ujutru.”

„Laku noć i mnogo hvala za ovo prijatno veče.”
Kad je Ketrin izašla u svežu noć da okupi uvek prisutan čopor
pasa, Sesili je zatvorila vrata svoje sobe, prišla krevetu i legla. Pitala
se kako je Bilu slomljeno srce kad je postao takav čovek koji, po svemu
sudeći, ima malo poverenja u ljude. A naročito u žene...
Pošto se izula i otkopčala haljinu, Sesili je bilo drago zbog perine
jer je zapravo bilo hladno. Kad se šćućurila ispod nje, ispružila je ruku
i napipala nešto toplo i krzneno. Tiho je kriknula pa pogledala pod
pokrivač i videla da je to beba mungos, kojeg je upoznala kad je prvi
put bila ovde. Očigledno se krio pod perinom. Sićušnim šapama
uspuzao joj se preko grudi, pa se smestio u udubljenju između njenog
vrata i ramena.
Sesili se osmehnula pri pomisli na majčinu reakciju kad bi je sad
videla. Divlja životinja verovatno puna buva i vašljiva sklupčana s
njom u krevetu. Pa ipak, disanje životinjice bilo je utešno i Sesili je
potajno bilo milo što je mungos potražio pribežište u njenoj sobi. Što
se pak Bila tiče, i protekle komplikovane večeri, Sesili je bila suviše
umorna da bi mislila o tome.
Ali kad bih odlučila da ostanem, sigurno bih živela ovde u dolini
Vandžohi. I s tom mišlju utonula je u san.

195

Elektra

Njujork

April, 2008.

196

16

Zurila sam u svoju baku, čije su ruke bile mirno skrštene u krilu.
Oči su joj bile sklopljene, pa sam pretpostavila da je i dalje u drugom
svetu. U svetu toliko drugačijem od ovog u kojem smo sad sedele da
ga je bilo teško pojmiti. Konačno je otvorila oči i stresla se kad je
prizvala svoje telo i duh nazad u sadašnjost.

„Au! Afrika”, kazala sam pa ustala i pošla da sipam sebi novu
čašu votke. „Jednom bih volela da čujem kako se ja uklapam u tu
priču i zašto su me roditelji dali na usvajanje.”

„Znam da bi volela, ali ima još mnogo da se ispriča dok ne
stignemo dotle. Da bi razumela, moram da ti objasnim kakva je bila
Sesili, i šta joj se dogodilo. Strpljenja, Elektra”, dodala je i uzdahnula.

„Aha, to mi baš nije najjača strana. Hej, svakako zvuči kao da Sesili
nije bilo lako. Onaj Englez je bio pravi šupak.”

„Da li je neophodno da psuješ, Elektra? U velikom engleskom
jeziku ima mnogo reči koje mnogo adekvatnije opisuju tog čoveka.”

„Izvini.”
Videla sam da me posmatra onim svojim prodornim očima.
„Hoćete i vi jednu?”
„Kao što sam rekla, ne pijem alkohol. A ne bi trebalo ni ti da piješ.
To je četvrta velika votka koju si sipala sebi otkad sam stigla.”
„Pa šta?”, odvratila sam i otpila gutljaj. „I uopšte, ko ste vi, da tako
ušetate ovamo i da mi govorite šta treba da radim i šta treba da
pijem?! I kako to da ste se tako iznenada pojavili u mom životu?! Gde
ste bili kad sam usvojena?!“
Stela je ustala.
„Odlazite?“, upitala sam je.
„Da, Elektra, zato što si potpuno van kontrole, kao što mi je tvoj
tata i rekao. Ne samo da si pila alkohol, nego si rekla da moraš u
toalet, a kad si se vratila, po očima sam ti videla da si ušmrkala crtu-
dve kokaina. I verovatno sam uzalud trošila reči pričajući ti sve ono
večeras, jer se sutra ničeg nećeš sećati. Ovde sam zato što sam tvoja
krv i zato što me je tvoj tata poslao. I, kao i on, preklinjem te da
potražiš pomoć dok ne bude prekasno i dok ne uništiš svoj mladi
život. Sumnjam da ćeš želeti da me ponovo vidiš zato što ćeš se

197

naljutiti zbog ovog što ću ti reći. Trenutno živiš u poricanju, ali uskoro
ćeš doći do dna, a kad se to desi, zovi me i biću tu za tebe. U redu? A
sad, doviđenja.** I to rekavši prošla je kroz dnevnu sobu, otvorila
vrata stana i izašla pa ih zalupila za sobom.

„Opa!” Nasmejala sma se za sebe. “Opaa!” Prišla sam baru da
sipam još votke i videla da je boca prazna. Izvadila sam drugu iz
plakara ispod, sipala veliku čašu i iskapila je. Isuse! Ona je ozbiljno luda
žena! Kako se usuđuje da dođe ovamo a da me nikadpre nije videla, i da me
tako optužuje?! Šta dođavola misli, koje ona?! Niko nikad nije sa mnom tako
razgovarao.

Ona je tvoja baka, tvoja krv...
„I kakvo je to sranje o tome da ju je tata poslao’?“, upitala sam
praznu sobu. „Tata je mrtav, zar ne?”
Osetila sam kako u meni raste bes, pa sam uzela još jednu crtu da
pokušam da se razvedrim. Gnev je opasan navodi me da činim i
govorim razne gluposti. Kao na primer da pozovem Miča i da mu
kažem šta mislim o njemu.
„Možda bi, umesto njega, trebalo da pozovem njegovu verenicu i
ponešto joj iskreno kažem**, siktala sam stojeći pred prozorima i
zureći u njujoški horizont. Srce mi je lupalo i osećala sam se kao da
će mi glava eksplodirati.
„Gospode! Zašto su moje sestre našle dobre i drage rođake, a ja
dobila baku iz pakla?”
Počela sam glasno da jecam i pala sam na kolena.
Zašto me niko ne voli? I zašto me svi ostavljaju... ? Samo treba da
spavam. Stvarno treba da spavam.
Da, to je odgovor. Uspavaću se. Nekako sam se podigla s poda i
ponela čašu votke sa sobom, pa ušla u spavaću sobu teturajući se.
Otvorila sam fioku noćnog stočića i našla bočicu pilula za spavanje
koje mi je doktor prepisao nedavno, kad me je mučio džet-leg.
Odvrnula sam poklopac bočice i izručila sadržaj na pokrivač. Ubacila
sam dve u usta i progutala ih s votkom, jer jedna više nije delovala, a
onda sam spustila glavu na jastuk i zatvorila oči. Međutim, vrtelo mi
se u glavi pa sam morala da ih otvorim. Poželela sam da je Maja uz
mene i da mi priča priče kao onda u Riju.
„Ona me voli, znam da me voli”, jecala sam. Pokušala sam da opet
zatvorim oči, ali soba se i dalje vrtela, pa sam se podigla u sedeći

198

položaj i uzela još dve tablete.
„Hoću da pričam s Majom”, kazala sam i ustala iz kreveta da

nađem mobilni telefon.
„Gde si? Moram da zovem sestru!”, jecala sam dok sam ga tražila

po stanu. Konačno sam ga našla na površini bara, pored boce votke,
pa sam zgrabila oboje i spustila se na pod jer sam bila već mnogo
ošamućena. Uspela sam da nađem Majin broj iako mi se vid zamaglio,
i pritisnula sam taster za poziv. Zvonilo je nekoliko puta, a onda se
javila sekretarica.

„Majo, ja sam, Elektra”, kazala sam između jecaja. „Stvarno mi
treba da se javiš. Molim te, pozovi me.”

Gledala sam mobilni i molila ga da zazvoni, a kad nije zazvonio,
bacila sam ga preko sobe.

A onda jeste zazvonio pa sam morala da puzim po podu da bih ga
uzela.

„Alo?”
„Elektra, ja sam, Maja. Šta je bilo, cherie?”
„Nema šta nije!”, uzviknula sam i briznula u plač kad sam čula
blagi glas svoje sestre. „Mič mi je poslao moje stvari iz njegove kuće
zato što se ženi drugom, i upravo sam upoznala svoju baku i ona je
veštica i..Zavrtela sam glavom, brišući nos podlakticom. „Samo hoću
dugo da spavam, znaš?”
„Oh, Elektra, tako bih volela da sam tamo. Šta mogu da učinim?”
„Ne znam”, slegla sam ramenima. „Ništa, niko ništa ne može da
učini.”
Izrekavši te reći, shvatila sam da je to istina.
„Izvini što te uznemiravam, biće sve dobro... Uzela sam tablete i
nadam se da ću uskoro zaspati. Ćao.”
Prekinula sam vezu i ponela bocu votke sa sobom u krevet, a
mobilni ostavila. Popila sam još dve pilule jer sam jednostavno morala
da zaspim, pa sam se sklupčala kao fetus i poželela da se nikad nisam
ni rodila.
„Niko me više ne želi”, grcala sam dok su mi se kapci sklapali, i
konačno sam utonula u san.

199

„Elektra? Elektra, reci nešto! Jesi li dobro?”
Glas je dopirao odnekud iz daljine, kao da je prigušen velikim
crnim oblakom nada mnom.
„Mmmm”, uspela sam da se oglasim, sa osećanjem da se crnilo
spušta, ali onda me je neko jako ošamario.
„Znaš li koliko je uzela?”, rekao je muški glas koji sam prepoznala,
ali nisam mogla da se setim čiji je.
„Nemam pojma. Da zovem hitnu pomoć?”
Osetila sam kako me je neko uhvatio za ručni zglob i pritisnuo mi
prste na njega.
„Puls joj je spor, ali tu je idi, donesi malo vode iz kuhinje, i soli.
Moramo da je nateramo da povrati.”
„Važi.”
„Elektra, koliko si pilula uzela?”, tutnjao mi je muški glas u uho.
„Elektra!”
„Nekoliko!”, izgovorila sam samo usnama.
„Koliko je to nekoliko?”
„Četiri... šest..frfljala sam. „Znaš, nisam mogla da zaspim...”
„Dobro, dobro.”
„A da ipak zovemo hitnu, Tomi?”
„Svesna je i razgovara. Ako je nateramo da povrati, trebalo bi da
bude dobro. Sad sipaj tu so u vodu i promešaj. U redu, Elektra, sad
ćemo te podići da sedneš. I ako ne želiš u službu hitne pomoći, i da te
ceo svet vidi kako te guraju na kolicima, moraćeš da radiš tačno ono
što ti kažem. Hajde sad, idemo.”
Osetila sam kako me snažne ruke podižu i svet se oko mene
ponovo zavrteo.
„Povratiću! Sranje!”
Pa sam počela da povraćam, po sebi i po podu.
„Daj kantu!”, viknuo je muški glas dok sam opet rigala. „Hej,
sjajno ti ide, srce. Nismo ni morali da ti damo onu slanu vodu”, rekao
je dok sam opet bljuvala. A onda još jednom.
„Moram da legnem, molim te, pusti me da legnem!”
„Ne još. Naslonićeš se na mene pa ću te podići i uspraviti, a onda
ćemo hodati, važi?”
„Ne, molim te, spusti me da legnem.”
„Merijem, brzo donesi jaku crnu kafu. Odlično ti ide, Elektra”,

200