Zlatna lala - Rozalind Lejker

Rosalind Laker

Zlatna lala

Naslov originala:
The Golden Tulip

1991

U znak sećanja na Dorli iz Švajcarske

Napomena autorke

SLIKE IZMIŠLJENE porodice Fiser i Hansa Rumera plod su mašte, ali
slike Jana Vermera i ostalih velikih majstora su verno predstavljene.
Nema dokaza da je Jan Vermer ikada imao nekog učenika, ali
uvođenjem svoje junakinje u njegov atelje, želela sam da iskažem
lično poštovanje prema lepoti i spokojstvu njegovih dela.

R. L.

Prvo poglavlje

O TKAKO ZNA ZA SEBE, DESETOGODIŠNJA FRANČESKA FISER bila je
duboko svesna boja koje su krasile njen svet. Zlatasti odsjaj
majčine uredno začešljane kose. Azurno svetlucanje mnoštva
amsterdamskih kanala pod letnjim suncem i njihov ledeni
sivkastozelenkasti sjaj kad su zamrznuti. Visoki crvenkastosmeđi
krovovi ubledeli od izmaglice i kao krv crvene lale u cvetnim lejama
u zadnjem dvorištu njene kuće. Iznad svega bilo je blago čuvano u
ateljeu njenog oca, gde je samo nekoliko kapljica lanenog ulja
stvaralo praškaste pigmente, tamne dok leže u svojim teglama, dok
bi na njegovoj ili njenoj paleti veličanstveno buknuli u cinober,
limunžutu, morskoplavu i baršunasto purpurnu boju.

Ipak, dok mu je tog dana pozirala odevena u svoju najbolju
haljinu, sedeći na podijumu u ateljeu, sve joj je izgledalo tamno i
prigušeno. Nad domom im se nadvijala velika senka, za koju je
trenutno samo ona znala. Teška srca čuvala je tajnu, i strepela.

U kući i u samom ateljeu sve je bilo kao i obično. Čulo se poznato
šljapkanje Fiserove četkice od pseće dlake po platnu i udaljeno
lupkanje šerpi u kuhinji, gde je sluškinja Grit pripremala ručak po
uputstvima stare Marije, koja je nekada bila dadilja Frančeskinoj
majci i tetki pre nego što je preuzela brigu i o narednom naraštaju.
Iza prozora s romboidnim ukrasima dopiralo je sporo kloparanje
kopita, dok je kanalom koji je delio ulicu konj vukao natovarenu
baržu.

„Spuštaš glavu, Frančeska. Podigni bradu.”
„Hoću, tata.”
Frančeska posluša, zabacujući bakarnu kosu, i pomisli kako nije
ni čudo što joj glava tone kad su joj misli opterećene iščekivanom
nesrećom, ali odlučno namesti bradu pod odgovarajućim uglom,
rešena da više ne kvari zauzetu pozu. Iz iskustva je znala da nikad
ne sme da se vrpolji, jer bi to naljutilo njenog oca, pa bi vikao na nju.

Hendriku nije smetalo da se na podijumu priča, ali pomeranje nije
trpeo. Upravo to je bio razlog što njene sestre nisu želele da mu
poziraju. Aleta, koja je bila godinu dana mlađa od Frančeske,
unervozila bi se i postala nemirna, dok je Sibila, trinaest meseci
mlađa od Alete, bila previše živahna da bi mirovala, osim kad
spava. Ma gde bio, Hendrik se nikako nije mogao suzdržati od
vikanja kad ga nešto naljuti. Guste, riđe obrve bi mu se skupile kao
oblaci pred oluju, a lice s velikim podvaljkom zacrvenelo. Aleta se
tog prizora plašila najviše od svih u kući. Frančeska je često
pokušavala da ohrabri sestru, navodeći kako se stara izreka da pas
koji laje ne ujeda odnosi na njihovog oca, ali ona za to nije marila.

Zbog svoje naravi, Hendrik je imao običaj da upada u svađe po
krčmama i kockarskim jazbinama Amsterdama, u koje je, po
mišljenju svoje žene, prečesto zalazio. Ponekad bi nevolje nastale iz
obične prepirke s nekim kolegom slikarom, naprasitim kao što je i
sam bio, nakon previše pića, i to o temi tako jednostavnoj za
razgovor kao što su slikarske tehnike. Frančeska bi gledala majku
kako koluta očima i spušta ruke na krilo kad bi čula za taj ili neki
sličan razlog sukoba.

„Muškarci!”, uzdahnula bi Ana Fiser, pritiskajući hladan oblog na
pomodrelo oko svog muža. On bi se tada nacerio, zgrabio je za ruku
da joj poljubi dlan ili bi je potapšao po stražnjici preko sukanja. Ana
je dobro znala da će on, kad se sledeći put nađe s prijateljima,
zaboraviti i zbog čega su se svađali, sve dok ponovo ne iskrsne neka
nova sporna tema među umetnicima. Frančeska, dovoljno odrasla
da opaža takve stvari, znala je da majku više brine njegovo kockanje
nego povremeno učešće u kavgama. Ponekad bi joj se roditelji
žučno posvađali. To bi ličilo na prasak vatrometa, jer Ana je, kao
većina trpeljivih ljudi, umela da uzvrati istom merom kada bi kap
prelila čašu. Međutim, te roditeljske nesuglasice nisu uznemiravale
Frančesku, jer nisu nikada dugo trajale i uvek su se završavale na
spratu, u spavaćoj sobi, odakle bi se nakon mnogo lupkanja roditelji
opet pojavili nasmejani, ljubeći se i grleći.

Frančeski takođe nikada nije smetalo kad je hrana na stolu bila

jednolična i oskudna, jer kad god je otac imao novca u novčaniku,
opet bi imali svega. Kad bi ga kocka „htela”, došao bi kući s rukama
punim darova i, dok mu se dah osećao na vino, dobacivao bi njoj i
sestrama igračke i slatkiše. Onda bi napunio Anine ruke cvećem,
odvajajući jedan da joj stavi u kosu, pre nego što klekne i obuje joj
ružičaste satenske cipelice. Zatim bi odmotao rolne prekrasnih
tkanina koje je kupio, vitlajući njima kao zastavama da pokaže kako
će sva ženska čeljad u kući dobiti nove haljine, pre nego što bi
naslagao šareni somot, svilu i brokat protkan zlatom na Anino krilo.
Ona bi se uvek smeškala, a ponekad i smejala, ali često bi joj iz očiju
kanule suze, ma koliko se on trudio da ih poljupcima obriše.

Takva vesela predstava odigrala se i juče. Janetje Feldhajs, Anina
mlađa sestra koja je živela sama u kući u kojoj su odrasle, dobila je
poklon samo zato što im je tog trenutka bila u poseti. Lepuškasto
lice joj je poprimilo boju bogatog brokata, koji joj je Hendrik raširio
preko ramena.

„Nije mi rođendan”, pobunila se.
„Nije ničiji”, smejao se Hendrik.
Frančeska je nagonski osetila da su tetkini obrazi porumeneli od
stida. Tetka Janetje je bez sumnje pomislila kako bi novac dat za njen
poklon bio korisnije utrošen za podmirivanje nekoliko neplaćenih
računa u domaćinstvu Fiserovih. Ana se nikad nije žalila, ali Janetje
je znala da joj sestra jedva sastavlja kraj s krajem i često mora da
odbija ljutite trgovce na vratima. Ali događaj s brokatom se zbio
juče, a danas je tetka Janetje crvenela iz sasvim drugog razloga. Na
tu pomisao Frančeska se tako rastužila da joj se iz grla ote glasan
jecaj pre nego što je uspela da ga zaustavi i suze joj konačno
pokuljaše.
„Šta je sad bilo?” Uprkos gojaznom stasu, Hendrik žurno odbaci
četkicu i paletu i pohita prema njoj. „Jesi li umorna? Nije ni trebalo
da očekujem od tebe da mi ovog jutra poziraš!”
Odmahnula je glavom, grleći ga oko vrata dok ju je privijao uz
sebe. „Ne radi se o tome”, jecala je. „Mislim da će se tetka Janetje
udati i onda je više nikad neću videti.”

Seo je na ivicu podijuma i posadio je u krilo. Verovao je da
njegova svastika Frančesku doživljava kao kćer koju nikad nije
imala, i zato su njih dve bile tako bliske. „Kako ti je pala na pamet
takva besmislica, dete?”, upita, iznenađeno podižući obrve. „Tvoja
tetka je lepa žena i svaki muškarac bi bio srećan da se njome oženi,
ali nije uspela da pronađe nikoga ko bi joj odgovarao nakon
mladalačkog razočaranja, pa ispunjava život na druge načine.”

„Sad je našla nekoga. Kod Korverovih. Otišla sam tamo za vreme
odmora, jer mi je Marija rekla da su mama i tetka Janetje odvele
Aletu i Sibilu kod njih da se igraju.”

Hendrik klimnu glavom. Gospodin Korver je bio imućni jevrejski
trgovac dijamantima koji je živeo na samom kraju ulice, a njihove
dve porodice je povezivalo dugogodišnje prijateljstvo. „Dakle, šta se
dogodilo?”

Reči su same pokuljale. Mladi Jakob Korver, najstariji sin, odveo
je Frančesku na sprat do dnevnog boravka iznad poslovnih
prostorija, da joj pokaže novo mače koje je tamo spavalo u korpi.
Zatekla je majku kako razgovara s gospodinom Korverom i
njegovom ženom, dok je tetka Janetje sedela kraj prozora s jednim
firentinskim gospodinom, sinjor Đovanijem de Leoneom, koji je
došao u Amsterdam radi kupovine dijamanata. Svi su pijuckali vino,
jer je gospodin Korver imao običaj da dobar posao gostoljubivo
zaključi malom proslavom. Frančesku je uznemirilo to što je prvi put
u životu tetka nije pozdravila s naročitim izlivom ljubavi koji je
čuvala samo za svoju omiljenu sestričinu.

„Tetka Janetje me gotovo nije ni primetila! Taj firentinski
gospodin joj je zaokupio svu pažnju.”

„Pretpostavljam da su vodili zanimljiv razgovor”, tešio ju je
Hendrik. „Znaš koliko tvoja tetka uživa u zanimljivom razgovoru?”

„Ovo je bilo više od toga”, plakala je Frančeska.
„Kako znaš?”
„Gledali su se kao što ti i mama nekad činite. O čemu god da
pričate, vaše oči govore nešto posebno.”
Spustio joj je glavu na rame i pomazio je po kosi. Ponekad se

čudio pameti i pronicljivosti svog najstarijeg deteta. „Kako to tebi
izgleda kad mama i ja razmenjujemo misli?”

„Znam da to znači da je voliš i da ona voli tebe, i da oboje volite
Aletu, Sibilu i mene.”

„Tako je. Dakle, hajde da razmislimo šta bi se dogodilo kad bi se
tvoja tetka i taj firentinski gospodin zavoleli. Nekoliko nedelja bi se
družili pre nego što on ponovo ode, verovatno da se više nikad ne
vrati, ili ako se venčaju, on bi je sasvim sigurno poveo kući u
Firencu, koja je veliki centar italijanske umetnosti. Grad
Mikelanđela! Zamisli samo!” Mnogo puta bi propustio da deci
ispriča priču, da nije umeo tako dobro da opisuje živote čuvenih
slikara i vajara, začinjavajući ih izmišljenim bajkovitim
pojedinostima. Imena Mikelanđela i Ticijana, Rafaela i Botičelija bila
su poznata Frančeski i njenim sestrama baš kao i sveti Nikola, koji je
svake godine, 6. decembra, donosio deci poklone.

Ali suze ponovo potekoše. „Tetka Janetje će biti tako daleko.”
„Delić njenog srca će uvek biti u Holandiji s nama. Niko ne
zaboravlja svoju domovinu, dete, kao ni ljude koje ostavlja iza sebe.
Kad odrasteš, mogla bi da je posetiš i vidiš sva čuda Firence.”
„Mogla bih?”
Osetio je prizvuk nade u njenom glasu i postavio ju je ispred sebe
da joj se zagleda u uplakano lice. „Naravno da bi mogla!” Izvukao je
čistu slikarsku krpicu iz džepa lanene košulje i obrisao joj oči. „ A
sada, ti mala provodadžiko, hoćeš li ponovo zauzeti položaj, ili ti je
dosta poziranja za danas?”
„Nastaviću, tata.”
Poziranje se nastavilo. Frančeska se zanela razmišljanjem o tome
šta bi njenoj tetki značio brak. Ana i Janetje su rođene u
Amsterdamu, u porodičnoj kući. Kad je deda Feldhajs, do tada već
udovac, preminuo, ubrzo posle Hendrikovog i Aninog venčanja,
Janetje je ostala u kući. Nikad nije pokazivala znake usamljenosti,
iako je rado prisustvovala porodičnim proslavama u kući Fiserovih i
isto tako ih rado pozivala kod sebe. Imala je širok krug prijatelja i
obavljala je dužnost upraviteljice u upravnom odboru sirotišta,

sastavljenom od samih žena. Bilo je to počasno zvanje, jer na takvim
položajima su se nalazili samo oni koji su bih poštovani zbog svoje
besprekorne ličnosti i dobrih dela. Ana je često posećivala sirotište
sa sestrom i nakon toga nikada ne bi propustila da izjavi kako je
šteta što Janetje nije udata i što nema sopstvenu decu kad već toliko
voli mališane. Znači, brak bi joj doneo tu decu. Frančeska se trudila
da usmeri misli ka tom blagoslovu za tetku, ali u sebi se gušila u
suzama.

Hendrik, primetivši da se s kćerkinog lica još nije izgubio
žalostan izraz, zastao je sa slikanjem, dok je smišljao najbolji način
da joj odvrati pažnju.

„Da li bi volela da prošetaš sa mnom danas posle podne?”, upitao
je. Nije mogao da žuri sa slikom na kojoj je radio. Boji je trebalo
dugo da se osuši, jer ju je nanosio u više slojeva.

Ona čežnjivo klimnu, previše poslušna da bi kvarila pozu
okretanjem glave. Šetnje s ocem nisu nikad bile dosadne. „Kada
idemo?”

„Da posetimo slikara Rembranta. Imam onu novu knjigu o
Karavađu koju želi da pročita.”

Čula je za italijanskog umetnika Karavađa. Bio je začetnik tehnike
kjaroskuro, dramatične upotrebe svetla i senke radi postizanja
odgovarajućeg raspoloženja na slici. Hendrik ju je primenjivao, baš
kao i slikar koga su nameravali da posete, mada je otac često
govorio kako niko ne može da nadmaši majstora Rembranta u
stvaranju čistog duhovnog osećanja. Isto tako, Hendrik i Rembrant
su takozvano istorijsko slikarstvo smatrali najvišim oblikom
umetnosti, što je jedno vreme bila veoma rasprostranjena teorija, sve
dok se opšti ukus nije promenio.

Frančeska se opustila čim je zveckanje ručnog zvonca u drugom
delu kuće objavilo da je ručak na stolu, i požurila iz ateljea ka
trpezariji. Želela je ponovo da vidi tetku i proveri da li joj oči i dalje
sijaju. Na svoje razočaranje, zatekla je samo majku kako nadgleda
sestre dok zauzimaju svoja mesta. Nije bilo postavljeno za tetku.

„Gde je tetka Janetje?”, izletelo joj je pitanje. „Mislila sam da će

danas jesti s nama.”
Anine usne se izviše u tajanstveni osmejak. „I ja sam to mislila, ali

onaj zgodni sinjor Đovani de Leone pozvao ju je da izađe s njim, pa
će mu pokazati Vesterkerk[1] i Gradsku kuću o ostale lepe
znamenitosti Amsterdama.”

„Ne može to sve postići za jedan dan!”
„I ne verujem da njih dvoje očekuju da postignu sve za tako
kratko vreme. Pretpostavljam da će tih nedelju dana, koliko on
namerava da ostane, provesti zajedno. Sada sedi na svoje mesto.
Hrana je na stolu i otac čeka da izgovori molitvu.”
Zapanjena tom neočekivanom vešću o ljubavi koja se tako brzo
razvijala, Frančeska je stala iza stolice. Do nje je bila Marija,
zborana, ukočena od bolova u zglobovima i krupna, s vragolastom
Sibilom na levoj ruci. Preko puta njih, na suprotnoj strani stola,
sedele su Aleta, uvek tiha i povučena, kose svetle poput mesečine, i
dobrodušna Grit, jer bio je običaj da služavka obeduje s porodicom
ako se dobro uklopila u domaćinstvo, osim u svečanim prilikama.
Ana, vitka i bujnih grudi, stajala je na kraju stola i posmatrala
Hendrika na čelu. Pognuo je svoju gustu grivu riđe kose i zagrmeo
dubokim glasom preko stola:
„Blagoslovi, Gospode, ovu hranu koju jedemo i nas koji Ti
služimo.”
Začulo se povlačenje stolica preko crno-belih podnih pločica i svi
posedaše da se dohvate prženih haringi, salate i povrća, i hrskavog
belog hleba. Frančeska, iako je dobro jela, u mislima je bila daleko
od stola, prateći tetku i Firentinca na obilasku kroz grad. Neće on
primetiti ništa od amsterdamskih znamenitosti, ako ne prestane da
zuri u Janetje, kao što je činio tog jutra, pomislila je.
Kad su završili s jelom, Hendrik upita Aletu da li bi se pridružila
njemu i Frančeski u šetnji do kuće slikara Rembranta. Ona odmahnu
glavom i pogleda ga ogromnim, ozbiljnim sivozelenim očima koje su
toliko ličile na njegove.
„Ne, tata. Zahvaljujem, ali danas posle podne ću se ponovo igrati
sa Ester Korver. Obećala sam joj.” Nije volela da izlazi s njim kad

nije išla i majka. On je uvek privlačio pažnju na sebe i, samim tim,
činilo joj se, i na nju. Isto tako, iako je poput Frančeske volela da crta
i slika, plašila se njegovog podučavanja u ateljeu.

„Onda, naravno, moraš ići tamo”, rekao je veselo. Zatim,
potpuno zanemarujući sopstveno neodgovorno ponašanje, dodade:
„Obećanja moraju da se drže.”

Sibila iznenada uzviknu i požuri preko sobe, dok su joj zlatni
uvojci poskakivali, i obgrli ocu noge. „Povedi mene sa sobom! I ja
hoću da idem!”

Sagnuvši se, Hendrik joj skloni ruke i podiže je u naručje. „Ne,
Sibila. Ne danas.” Nije voleo bilo šta da joj odbija, uvek je bio
spreman da joj udovolji, ali trenutno nije želeo da opterećuje
Rembranta njenom preteranom živahnošću. „Ako budeš dobra
devojčica i ne budeš dizala galamu, doneću ti slatkiša u svom
džepu.”

Istog časa je počela ponovo da se osmehuje, i Marija je odvuče,
nezadovoljna takvim podmićivanjem. „Nemoj više da dosađuješ
ocu. Možeš mi pomoći da složimo rublje posle podne.”

Sibila se natmuri i lupi nogom o pod, protestujući protiv tog
dosadnog posla, ali suzdrža se od izliva besa zbog obećanih slatkiša.

Hendrik i Frančeska napustiše kuću kroz glavna vrata, izlazeći
pravo iz predvorja na ulicu, što je bilo tipično za sve gradske kuće,
čak i one bogate. Ona je nosila knjigu ispod ruke, jer je njemu to bilo
ispod časti. Nije patio od lažne gordosti prema drugim ljudima,
kakve god da su im životne prilike, ali imao je izuzetno visoko
mišljenje o sebi i, između ostalog, nikako nije trpeo da se opterećuje
nošenjem bilo kakvih predmeta dok šeta, mašući štapom, koji mu je
po poslednjoj modi bio do ramena, sa crvenom kićankom na vrhu.
Čak i u velikim nevoljama, našao bi novčić negde sakriven u
novčaniku ili džepovima, često kopajući i po dnu, da bi ga dao
nekom dečačiću koji bi mu nosio omot s crtežima ili rolnu platna.

Bilo je prelepo poslepodne, toplo i sunčano. Nebo boje plavog
irisa presijavalo se oko raznobojnih krovova sa zabatima, kao da je
sa gradskih kanala povuklo prelivanje duginih boja. Blistava stabla

lipe, sa bujnim zelenim lišćem, pružala su prijatnu senku. Kako su
se porezi plaćali na širinu fasade, sve kuće su bile visoke i uske,
izdizale su se četiri-pet, a ponekad i šest spratova do tavana, ali su
se pružale prilično duboko prema ozidanom dvorištu i ponekad
bašti. Popločani prolazi, naslonjeni uz mnoge kuće, vodili su do tih
zadnjih dvorišta. Kuće su obično bile sazidane od crvene cigle, koju
bi vreme brzo nagrizlo, i s peščarskim ukrasima, a svaka je iznad
gornjeg prozora imala dizalicu koja je štrčala nalik na kandžu, jer sa
nezgodnim uglovima i uskim stepenicama unutra, nije postojao
drugi način da se nameštaj podigne na spratove osim konopcem
izvana.

Dok su Hendrik i Frančeska prelazili most, veliki ormar su
podizali do četvrtog sprata neke kuće. Ona nakratko zastade da
pogleda kako se ormar njiše u vazduhu, pre nego što pojuri da
ponovo sustigne oca. Kao što je i očekivala, kretali su se na neobičan
način. On nije mogao proći pored poznanika, a da ne popriča. Ako
su se pak te osobe nalazile s druge strane kanala, glasno bi im
dovikivao pozdrave, na šta su se prolaznici okretali i zurih u njih.

Ubrzo su stigli do ugla gde je stari mornar sa štakom i drvenom
nogom svirao flautu, naslonjen na zid. Kapu je spustio na zemlju i
Hendrik u nju ubaci novčić.

„Sviraj najveseliju melodiju koju znaš!”
Mornar posluša, a Hendrik se okrenu Frančeski i uhvati je za
ruku, pa je povede u živahno cupkanje uz muziku flaute. Ona ga je
pratila u prilično zamršenim koracima, kojima ju je lično naučio
prošle godine uoči Svetog Nikole. Plesali su po kaldrmi okolo-
naokolo. Okupila se mala gomila. Pridružilo im se još nekoliko ljudi i
u mornarevoj kapi zablistaše novčiči. Kad Hendrik povede
Frančesku dalje, svi zapljeskaše. Ona mu se razdragano nasmeši.
Niko drugi nije imao oca koji je umeo da najobičniji izlazak pretvori
u predstavu i zabavu.
Prešli su most preko još jednog kanala i ušli u Ulicu Bredstrat.
Rembrantova kuća je bila upečatljiva građevina pokrivena strmim
zabatom, gde su nekada dupli prozori tavana osvetljavali atelje

učenika, a njegov lični je bio na spratu ispod. Dok je kucao na vrata,
Hendrik je pretpostavljao da poslednji put posećuje tu kuću, jer se
Rembrant spremao da je uskoro napusti, pritisnut nesrećnim
okolnostima. Pre četiri godine, u očajnim novčanim neprilikama,
ponudio je svoju imovinu za izmirenje dugova, spasavajući se od
bankrota. Pravni postupak mu je omogućio da i dalje živi u kući, čak
i nakon što je prodata na licitaciji zajedno sa svim stvarima, ali sada
je vreme isteklo i ubrzo će morati da se preseli u manji i skromniji
dom.

Hendrik je znao da je do Rembrantove zle sreće, osim kobnih
događaja u porodici, najviše dovela njegova neumerenost i
nesposobnost da prati promene ukusa u slikarstvu. Hendrik je bio
svestan da je i sam takav, ali sopstvenu prirodu ne možeš izmeniti.
Iako mu je to što se dogodilo kolegi umetniku bilo upozorenje,
Hendrik se nije previše brinuo. Verovao je u darežljivost sudbine,
koja mu je čitavog života pomagala da se oporavi kad god su mu
novčane prilike bile naročito sumorne. Urođena vedrina ga dosad
još nikad nije napustila.

Vrata se otvoriše, ali Frančeska se zaustavi na najnižem stepeniku
na ulazu i prikova pogled za porodičnu kuću Feldhajsovih dalje niz
ulicu, gde su joj se rodile majka i tetka. One su se sećale
Rembrantove pokojne žene Saskije, jer je u vreme njene smrti majka
imala dvanaest a tetka deset godina. Ali Frančeska tog trena nije
razmišljala o tome. Videla je, iako otac ništa nije primetio, da su
tetka Janetje i firentinski gospodin upravo izašli iz kočije i ulazili
zajedno u kuću.

„Ko je ova sanjalica na stepeništu?”
Frančeska se trgnu i pogleda na vrata, gde se gospođica Stofels,
koja je Rembrantu održavala kuću i živela s njim kao njegova žena,
smešila u znak dobrodošlice, sklopivši sposobne seljačke ruke.
„To sam samo ja”, odgovori Frančeska smušeno. U nekom
drugom trenutku odgovorila bi brže na tu malu šalu, ali shvatila je
da se tetkina romansa za korak primakla braku. Janetje nikada ne bi
pozvala običnog stranca u kuću na čaj i one ukusne kolačiće koje je

pravila.
„Uđi, drago dete. Zašto još stojiš napolju kad je tvoj tata već

ušao?” Okruglog lica s lepim tamnim očima, srdačna i ljubazna,
Hendrikje Stofels majčinski ispruži ruke ka detetu. Frančeska potrča
uz stepenice pravo u njen zagrljaj.

„Kako ste danas, gospođo?” raspitivala se Frančeska, vodeći
računa o lepom ponašanju, dok su se iza nje zatvarala vrata. Majka
joj je objasnila da bi se Rembrant i Hendrikje odavno venčali, kad on
time ne bi prekršio uslov postavljen u Saskijinoj oporuci i tako
izgubio malu novčanu naknadu koja im je povremeno donosila
hranu na sto kad je drugačije ne bi bilo.

„Dobro sam, Frančeska, mada selidba odavde znači da me čeka
mnogo posla.”

Frančeska odmah primeti da je kuća još praznija nego kad ih je
prošli put posetila. Predvorje je bilo potpuno golo, iako su crno-bele
mermerne pločice bile besprekorno čiste, kao i uvek. Kroz otvorena
vrata dnevnog boravka videla je da je i odande sve odneto, a
verovatno je tako bilo i u ostalim delovima kuće. Ipak, pričali su joj
da je Rembrant u svojim najboljim danima na zidovima imao preko
stotinu slika, polovina je bila njegova, a mnoge su naslikali njegovi,
sada već čuveni učenici.

Glasovi Rembranta i njenog oca šuplje su odzvanjali iz ateljea na
spratu, jer zvuci su uvek jači kad kuća prestane da bude dom.
Hendrikje uhvati Frančesku za ruku i povede je gore.

„Pogledaj ko je došao da te vidi, Rembrante.”
U ateljeu, lišen svega osim velikog štafelaja i stola sa uobičajenim
slikarskim materijalom, Rembrant se okrenuo sa mesta gde je stajao
s njenim ocem. Odeven u staru plavu slikarsku košulju, s tkaninom
zamotanom oko glave u ravan turban, sedom kosom jednako
kovrdžavom sada u njegovim pedesetim kao i u mladosti, nasmešio
se na ljupku lepotu deteta koje mu je pružalo knjigu.
„Zahvaljujem ti, Frančeska”, reče prihvatajući je.
Ona pomisli kako mu je, uprkos razvlačenju usana u osmeh koji
mu je podigao i krajeve tankih brčića, čitavo životom izmučeno lice

bilo shrvano tugom. Možda se prisećao svih srećnih trenutaka koje
je proveo u ovoj kući, a koji se više nikada neće vratiti.

„Možete da zadržite knjigu koliko god želite”, rekla je brzo u želji
da ga razveseli. „Tata nema ništa protiv.”

„To je zaista velikodušno”, zahvalno je odgovorio dubokim
glasom. „Možda će mi trebati više vremena, pošto ću početi rad na
jednoj porudžbini.”

„Hoćete li ovde slikati?”
„Ne.” Raščistio je sto i na njega spustio knjigu. „Nova slika je
prevelika da radim u ovom ateljeu ili u novoj kući. Uvek su mi
dopuštali da velika platna postavljam u crkvi Zojder, pa ću ponovo
slikati tamo.”
Hendrikje spusti ruku na Frančeskino rame. „Pođi sad sa mnom
u kuhinju, neka muškarci nastave svoj razgovor.”
Frančeska joj se pridružila. „Je li Kornelija ovde?”, upita puna
nade. Hendrikjina i Rembrantova kći bila je samo godinu dana
mlađa od nje i uvek su uživale u susretima.
„Ne, otišla je s Titusom do druge kuće u Rozenhrahtu, u kojoj
ćemo od sada živeti. On postavlja police i priprema neke stvari. Nas
dvoje smo sad poslovni partneri, znaš.”
Titus, kome je tada bilo devetnaest, bio je četvrti i jedini preživeli
sin Rembrantove pokojne žene, pošto drugi dečak i dve devojčice
nisu živeli duže od nekoliko nedelja nakon rođenja. Frančeska ga je
volela gotovo kao brata, zato što mu je otac izradio portret još dok je
bio dečak i ta slika je visila u gostinskoj sobi njihovog doma, pa ga je
gledala svaki dan.
„Hoćete li tamo otvoriti prodavnicu?” raspitivala se radoznalo.
Hendrikje se nasmeja. „O, ne! Nas dvoje zapošljavamo
Rembranta i dajemo mu platu. Tako neće morati da preda svoje
slike Stečajnom sudu. Hajde da probaš palačinke koje pravim, a
sigurna sam i da bi tvom ocu prijala čaša mog jabukovog vina.”
Frančesku ovo podseti na par koji se takođe zajedno osvežava
jelom i pićem. Na putu svom domu ponovo je ugledala kočiju koja je
čekala ispred kuće Feldhajsovih.

DESET DANA nisu videli Janetje. A onda, kada su se Frančeska i

Aleta vratile iz škole u uobičajeno vreme, tačno u podne, otkrile su
da u kući vlada uzbuđenje. Ana ih je, široko nasmešena, sačekala s
vestima.

„Dolazio je Đovani de Leone! Iako vaš otac nije Janetjein krvni
srodnik, najstariji je muškarac u porodici, pa je Firentinac od njega
zvanično zatražio njenu ruku. Venčanje je već dogovoreno za
sledeću sedmicu.” Primetila je pitanje u dubokim zelenim očima
svoje najstarije kćeri. „Znam da se sve odigralo veoma brzo, ali on
za nekoliko dana mora da se vrati kući.”

Aleta progovori: „Gde je sad tetka Janetje?”
„Na spratu u sobi za šivenje s krojačicom. Verenik joj je poklonio
prelepu lionsku svilu, koju je kupio u Parizu, i ne sluteći da će
poslužiti za venčanicu njegove neveste.” Ana primeti da se
Frančeska nije ni pomerila ni progovorila. Spustila je dlan na
detetovo bledo lice. „Verujem da si ti saznala za tu vezu pre svih
nas. Tata mi je rekao da si pričala o tome istog dana kad su se
upoznali. Tetki neće biti ništa lakše da nas napusti nego što će biti
nama da je ispratimo. Moramo joj olakšati.”
Njih dve nisu ni primetile da je Marija, pomislivši kako bi Ana i
Frančeska tog trenutka trebalo da budu same, izvela Aletu sa
sobom. Frančeska s mukom proguta pljuvačku.
„Hoće li biti srećna s gospodinom Leoneom do kraja života?”
Ana povede svoju kćer do tapacirane klupe kraj zida. „Ljubav ne
znači samo biti srećan, Frančeska. Ona je više od toga. Ona je kad
čitavo srce dobrovoljno predaš samo jednoj osobi. To donosi
neizmernu radost i ushićenje kakvo još ne možeš da pojmiš, ali
može da donese i bol i jad i patnju rastanka, ne samo zbog uticaja sa
strane, već i samim delovanjem dvoje ljudi koji se najviše vole.
Janetje će se suočiti s dodatnim teškoćama zato što odlazi u drugu
zemlju, gde se govori drugačijim jezikom i gde će se naći među
strancima, daleko od kuće.” S ljubavlju je sklonila jogunastu loknu s
kćerkinog čela. „Ali istinska ljubav može da se održi uprkos svim
preprekama. Verujem da su Janetje i Đovani pronašli upravo takvu

ljubav, inače bih učinila sve što je u mojoj moći da sprečim to
venčanje.”

Frančeska je osetila, a da toga gotovo nije bila ni svesna, da se
veći deo ovih reči odnosio na odnos između njenih roditelja isto
onoliko koliko i na Janetjeinu budućnost. „Mogu li otići gore da je
vidim?”

Ana klimnu. „Tražila je da dođeš do nje čim stigneš kući.”
Dok je Frančeska žurila na sprat, Ana prođe kroz zasvođeni
hodnik u kojem se nalazilo stepenište. Čim je ušla u atelje, zapahnuo
ju je snažan miris smole i tutkala, koje je Hendrik mešao s okerom,
pripremajući platno. Veselo je zviždukao, jer otkako je dozvolio da
se Janetje uda za firentinskog gospodina, očekivao je najizdašniju
ponudu.
„Moju buduću suprugu jedino muči odlazak iz domovine”, rekao
je Đovani na ograničenom holandskom, „jer se brine za sestru i
sestričine zbog vaših trenutnih novčanih poteškoća. Želim da bude
srećna i radi nje sam spreman da vam omogućim novi početak i
isplatim sve vaše dugove, bez obzira odakle potiču, samo ako me
obavestite o iznosima.”
„Oduševljen sam!”, uzviknu Hendrik.
„Nemojte mi zahvaljivati. Činim to samo da umirim Janetje i pod
uslovom da ubuduće nikada više ni od nje ni od mene ne zatražite
novčanu pomoć.”
„Imate moju reč!” izjavi Hendrik.
Ana, koja se uputila prema njemu kroz atelje, bila je zahvalna na
Đovanijevoj velikodušnosti, ali nije verovala da će se Hendrik
zadugo kloniti duga, čak i ako mu se pruži prilika da počne iznova.
Zagrlila ga je i spustila glavu na njegovo rame. S teglom lepljive
smese i četkicom u ruci, obgrlio ju je, osećajući da joj skori rastanak
od sestre već sad stvara ogromnu bol.
„Volim te”, reče joj nežno, ljubeći je u slepoočnicu.
Ona klimnu glavom. Da nije znala da je to istina, nikada ne bi
mogla izdržati muke i iskušenja koja joj je brak s njim doneo. Polako
je podigla lice prema njemu i pružila mu usne na koje on smesta

spusti vreo i strastven poljubac.

Drugo poglavlje

A NA JE ČUVALA SVA JANETJEINA PISMA, A I ONA JE NJOJ pisala dva
puta godišnje. Uz mnogobrojne ratove koji su besneli oko
holandskih miroljubivih granica, prolaz pošte je bio neizvestan i
najbolji način je bio da se pismo poveri trgovcu ili putniku za koga
se znalo da će u Firencu. Gospodin Korver je tamo imao svoje veze i
uvek je javljao Ani kad bi čuo za nekoga ko je voljan da primi i
isporuči pismo. Brak između njene sestre i Đovanija pokazao se kao
dobar. Janetje, iako bi je ponekad savladala tuga za kućom, bila je
zadovoljna svojim novim životom, zaokupljena sinovima, od kojih je
prvi stigao devet meseci nakon venčanja a drugi godinu dana
kasnije.

Ana je uvek imala mnogo toga da ispriča sestri, uglavnom
novosti povezane sa domaćinstvom, ali i priče o prijateljima i
susedima za koje je znala da će je zanimati. Neizbežno su nailazili i
trenuci kad joj je morala preneti tužne vesti, i prolivala je suze koje
su kvasile mastilo na papiru dok je opisivala nesreću što je zadesila
Rembranta kad je umrla Hendrikje Stofels.

Nakon toga je vidno ostario, ali rad mu je i dalje išao od ruke, i
nedavno je dobio porudžbinu da naslika jednog zajedničkog
poznanika i njegovu verenicu nakon venčanja. To ne bi bili svadbeni
portreti, što je bilo uobičajeno i kako se očekivalo. Umesto toga,
nameravao je da ih naslika jedno pored drugog.

Kad ga je Ana jednog dana posetila, donoseći mu kolače i korpu
šljiva ubranih sa drveta u dvorištu, upitala ga je hoće li ići na
njihovo venčanje.

„Ne, neću biti tamo”, odgovorio je, zagrizavši sočnu šljivu. „Ne
odlazim više na društvena okupljanja. Rad je moj život. Moja hrana i
moj san, moji izlasci i dolasci. Sad sam samo starac, znaš.”

Sedela je pored njega na klupi kraj otvorenog prozora gostinske
sobe, gde ih je grejalo sunce, i negodujući je uzviknula, jer ga je

smatrala večnim: „Ne, Rembrante, ne! Tebe niko nikada neće
smatrati starcem!”

On se suvo osmehnu: „Ljubazno od tebe, ali ovih dana se često
osećam kao da mi je barem sto godina!”

„Mogao bi na venčanje s nama. Mi ćemo svi ići.”
„Ne, Ana. Vrlo si pažljiva, donela si mi ove kolače i voće. Ali ne
želim da vidim mladence na dan venčanja. Oboje će biti nervozni i
napeti. Želim da stvorim prvi utisak kad budu srećni i kad okuse
radost nežnosti i slatku strast ljubavi.” Pogledao je prema vratima,
skupljajući oči kao da ih zamišlja kako mu ulaze u kuću. „Zašto da
budu odvojeni na posebnim platnima kad su na početku
zajedničkog života? Previše je ljubavnih rastanaka na ovom svetu.
Ne želim da imam s tim nikakve veze, čak ni na slici.”
Znala je da misli na Saskiju i Hendrikje. Dve žene potpuno
različitih naravi i porekla, ali obe su ga volele i on je voleo njih.
Saskija je umrla u tridesetoj, a Hendrikje je poživela samo osam
godina duže. Zadrhtala je kao da je preko nje pala senka. Primetio
je.
„Osećaš li promaju? Je li ti hladno?” Krenuo je da zatvori prozor,
ali ona ga zadrža.
„Ne! Ostavi ga, molim te. Mora da mi je neko stao na grob.”
Smesta je zažalila što je upotrebila staru izreku u kući koju je smrt
nedavno ponovo posetila. Primetio je njenu nelagodu i spustio svoju
ruku na njenu, ljubazno je umirujući.
„Ko god da je, moraće još dugo da čeka tu priliku!” Glas mu je
bio namerno veseo i uspeo je da joj izmami osmejak, koji joj se ipak
nije odrazio u očima. Pokušao je da promeni temu. „Kako ti kćeri
napreduju u slikarstvu? Je li im otac zadovoljan?”
Pre nego što je odgovorila, pogledala je kroz prozor gde su se
Aleta i Sibila igrale s Kornelijom. Frančeska nije bila s njima. Ona je
na svoj dvanaesti rođendan u januaru napustila školu, jer se u tim
godinama od devojčica očekivalo da se kod kuće više obučavaju
kućnim poslovima, kako bi se pripremile za brak. Danas joj je bilo
povereno planiranje i priprema ručka i večere za porodicu, što je

već nekoliko puta do sada uspešno obavila. Ana ponovo pogleda
Rembranta s neskrivenim majčinskim ponosom u glasu.

„Hendrik ne prestaje da se divi Frančeskinim umetničkim
sposobnostima u tom dobu. Aleta je takođe daleko iznad proseka.”
Slabašno se osmehnula, dok joj se boja glasa menjala. „Dok Sibila
voli ponekad da glumi slikarku, ali bojim se da je to sve. Nažalost,
Hendrik ne voli da prizna poraz ma čega da se lati i nastavlja da je
podučava sa starijim devojčicama, nadajući se da će iz nje uspeti da
izvuče makar neki slabiji dar za umetnost. Bolje bi bilo da to ne
čini.” Prisetila se burnih svađa koje su zbog toga nastajale. Obično je
lako podnosila takvu graju, ali otkako je ponovo zatrudnela,
neprestano je bila na ivici živaca. Možda će, kada je prođu žestoki
napadi jutarnje mučnine, povratiti snagu koju je gubila na samom
početku svakog dana.

„Pretpostavljam da je Hendrik dve starije devojčice uzeo pod
svoje?”

Zbunila se. „Kako to misliš?”
„Dakle, ako procenjuje da su tako dobre kao što kaže, krajnje je
vreme da ih prihvati kao svoje učenice i pripremi ih za dobijanje
majstorskog zvanja od amsterdamskog esnafa. Niko ne dobija takvu
počast, a da nije odslužio obaveznih šest godina kod nekog
majstora. Prirodno, možda nijedna ne dostigne takav nivo, ali
trebalo bi da obe dobiju priliku.”
Obuzelaju je sumnja. „Nisam sigurna da će Hendrik učiniti to što
predlažeš. Njemu je dovoljno da devojke podučava onda kada mu to
odgovara, ali mrzi da se obaveže nečim što nije sam izabrao. Kad bi
Frančesku i Aletu zvanično proglasio za svoje učenice, možda bi ga
pritiskala obaveza redovnog podučavanja i to bi moglo biti opasno.
Kao što znaš, iz istog razloga je ranije već izgubio nekoliko učenika.
Volela bih da je bio uspešniji učitelj. Mora da ti je bilo veliko
uživanje i zadovoljstvo da vidiš svoje učenike kako i sami postaju
sjajni slikari.”
„To je istina, Ana.”
Prisetila se Hendrikovog žestokog napada ljubomore kad je

izbacio jednog nesrećnog mladića, koji je bio dovoljno sluđen da se
zaljubi u nju, a nevolja je nastala kad je trebalo vratiti troškove
školarine, s obzirom da je Hendrik u to vreme imao novčanih
poteškoća. Četiri ili pet drugih učenika ga je napustilo slobodnom
voljom u različitim vremenskim razmacima, žaleći se roditeljima
kako Hendrika ni najmanje nije zanimalo napreduju li ili ne, što je
bila opravdana pritužba koja je dopuštala prekid školovanja.
Zahvaljujući tome, pročuo se kao loš učitelj i zauvek je ostao bez
školarina koje su drugim slikarima donosile dodatne prihode.

„Bez obzira”, nastavi Rembrant, „savetujem ti da ne dozvoliš da
mladost tvojih starijih devojčica prođe bez potvrde o njihovoj
obuci.”

Uvidela je mudrost njegovih saveta, ali kada bi izašla pred
Hendrika sa tako otvorenim zahtevom za njih dve, to bi dovelo do
okolnosti koje je već spomenula.

Tada ih prekinu pomaljanje Aletinog i Sibilinog lica na prozoru,
pri čemu obe devojčice zatražiše da Kornelija pođe s njima na ručak,
kako bi kasnije mogle nastaviti s igranjem.

„Da, naravno!” odgovorila je spremno.
Kćeri su oduševljeno vrisnule i razmaknule se da puste Korneliju
na prozor. Njeno vedro lice, veoma nalik na majčino, ozareno je
gledalo Anu. „Hvala vam, gospođo Fiser.” Zatim se obratila ocu:
„Smem li, oče?”
„Da. Idi i uživaj.”
„Vratićemo je kući oko šest”, obećala je Ana, ustajući. Ulice su
danju bile sasvim bezbedne, ali u sumrak je Amsterdam bio jednako
opasan kao i druge prestonice. Gradska straža je, doduše, noću
obilazila ulice, ali nisu mogli biti svuda u isto vreme.
I Rembrant je ustao s klupe. „Nema potrebe. Titus će otprilike u
to vreme biti u vašem kraju, pa će je povesti sa sobom.”
Na putu kući, dok su devojčice čavrljale pored nje, Ana je
razmišljala o savetu koji joj je dao Rembrant. Tog poslepodneva
pljusak je naterao devojčice da uđu i to joj je pružilo neočekivanu
priliku da nešto preduzme. Okupila je decu oko kuhinjskog stola,

dovela je Frančesku da im se pridruži, i pokazala im je neke igre sa
rečima na papiru. Kad se Hendrik, koji je bio odsutan, vratio kući,
Ana je poslala Sibilu da ga dovede, kako bi napisao svoje ime svakoj
devojčici na čist list papira, koji im je upravo podelila. Hendrik je
poslušao, ali nije sačekao da Ana pokupi sva četiri lista i osmisli igru
pogađanja.

Titus je stigao u šest sati. Dočekala ga je Ana, jer kuhinju je
ponovo prepustila Frančeski, a ostale tri devojčice su se popele na
sprat. „Nadam se da ste dobro, gospođo Fiser”, rekao je veselo.

„Jesam, zaista”, odgovorila je.
„Isporučio sam jedan od očevih bakroreza kupcu”, objasnio je,
spuštajući na stolicu kožne korice u kojima se nalazio Rembrantov
rad. Titus se nije odlikovao izuzetnim umetničkim darom, ali je, za
razliku od oca, bio veoma sposoban i praktičan. Oni koji su se sećali
Rembranta iz mlađih dana, uvek su govorili kako sin liči na njega u
tim godinama, kao dva zrna graška u istom loncu, jer obojica su bili
prosečne visine i široke građe sa okruglastim, nasmešenim licem i
ćubom smeđih kovrdža. „Je li moja sestra spremna za polazak?”
Kao i sva deca kad ih prekinu u igri, Kornelija nije bila spremna.
Ana je dopustila devojčici da uživa u igri još pola sata, dok je ona
razgovarala s Titusom u gostinskoj sobi. Prema njemu je gajila
majčinsku naklonost, jer ga je gledala kako raste, i bilo joj je drago
što je odnedavno počeo da se udvara lepoj devojci, Magdaleni van
Lon, čije roditelje je dobro poznavala. Dok su razgovarali, slučajno
je na zidu ugledao sliku na kojoj je bio još dečak.
„Vidim da sam i dalje na počasnom mestu”, našalio se.
„Još malo!” odgovorila mu je uz smeh. „Frančeska je nedavno
tražila da okačimo tvoj portret na klin u ateljeu, kako bi mogla da
gleda prijateljsko lice dok sedi na podijumu i zuri u tom pravcu.
Jednom davno je tražila to isto, ali Hendrik joj je umesto tvog
portreta okačio pejzaž.”
„Polaskan sam što želi da gleda u mene! Pozira li često majstoru
Fiseru?”
„Sada ne. Prezauzeta je sopstvenim radom.”

Ponovo je pogledao sliku. „Sećam se da sam razmišljao o nekim
matematičkim problemima koje sam u školi dobio za domaći kada je
otac prvi put uzeo četkice za tu sliku. Kao što znate, za svako
njegovo delo mu treba veoma mnogo vremena i, na kraju, kada sam
probleme rešio, sedeo sam tamo i sanjario. Ali pretpostavljam da je
otac to i želeo da postigne.”

I Ana pogleda sliku. Impasto[2] je uglavnom još bio vlažan kad je
stigla u Hendrikove ruke. Desilo se da je jednog dana sreo
Rembranta na ulici kada je slikaru očajnički bio potreban novac. Svi
snabdevači slikarskim materijalom u Amsterdamu su već odbili da
ga dalje snabdevaju na veresiju. Ponudio je Hendriku Titusovu sliku
po bilo kojoj ceni. Hendrik je kod sebe imao novčanik sa svotom
koju je primio od amsterdamskog trgovca umetničkim delima,
Vilema de Hartoha, za dve sopstvene slike. Smesta je izvukao
novčanik iz džepa i spustio ga Rembrantu u ruke. Ana je kasnije
zavolela tu sliku, ali isprva ju je dugo podsećala na to kako se
onesvestila kad je otkrila da joj se muž vratio kući bez prebijene
pare u trenutku kad im je svaki novčić iz tog novčanika bio preko
potreban. U teškim sedmicama koje su usledile, Janetje im je
donosila hranu na sto, sve dok Hendrik nije prodao pet-šest
bakroreza, čime im se sreća ponovo osmehnula.

Titus se priseti koliko je sati i skoči sa stolice. „Zaista moram
odvesti Korneliju. U vašoj kući boravi gotovo isto koliko i u svojoj.”

„Sestra ti je ovde uvek dobrodošla.”
Kad su on i Kornelija otišli, Sibila je došla da zatraži papire od
igre s rečima. Ana joj je dala sve osim onih na kojima je bio
Hendrikov potpis, a koje su potpisale i devojčice. Kada je ponovo
ostala sama, Ana je bacila Kornelijin papir pre nego što je ušla u
sobu na spratu. Nakon što je okrenula ključ u bravi, u ormaru je
potražila izvesni dokument za kojeg je znala da je tu sklonjen. Čim
ga je našla, odnela ga je do pisaćeg stola na kome su se nalazili pero
i mastilo, i sela je da prekopira tekst Hendrikovog nekadašnjeg
ugovora s pokojnim Fransom Halsom iz Harlema na list papira s
njegovim i Frančeskinim potpisom, pazeći da bude na pravom

mestu. Zatim je to isto uradila i sa Aletinim i Sibilinim. Bilo je malo
verovatno da će od Sibile ikada postati slikarka, ali ne bi bilo u redu
da je izostavi.

Kad je sve bilo gotovo, mastilo osušeno i dokument vraćen u
fioku, Ana je smotala tri improvizovana ugovora, uvezala ih trakom,
odnela u svoju spavaću sobu i sklonila u istočnjačku lakovanu kutiju,
u kojoj je čuvala Janetjeina pisma i ostale stvari koje su joj bile važne.
Prvi put u životu je obmanula Hendrika, ali jednog dana će mu
objasniti da je to bilo za njegovo dobro, kao i za dobro njihovih
kćeri. Popravila je čipku na manžetama i prešla rukama preko
suknje kao da se možda neki dokaz o onome što je učinila zakačio
za nju. Onda je, potpuno staložena, sišla u prizemlje.

Približilo se vreme večernjih molitvi i porodica se okupila
zajedno sa Gritom u gostinskoj sobi. Ana je klekla na svoje mesto
pored Hendrika i pogledala po malom krugu da se uveri jesu li deca
sklopila ruke i jesu li spremna. Jedino je Marija sedela, jer više nije
bila u stanju da kleči. Tada Ana sagnu glavu. Bila je velika vernica.
Osećala se posebno blagoslovenom što je videla Hristovo lice na
Rembrantovoj slici. Holandska reformistička crkva je retko
naručivala umetnička dela i radije se opredeljivala za gole zidove, a
ona je smatrala velikom štetom što će od hiljade ljudi samo nekoliko
imati prilike da vidi tu sliku. Rembrant, i sam pobožan čovek,
naslikao je Gospodovo žarko saosećanje i ljubav onoliko verno
koliko je to jednom ljudskom biću bilo moguće. Znala je da se preko
te slike približila Gospodu.

MARIJA JE BILA veoma zabrinuta za Anino zdravlje, pošto je

primetila da ova trudnoća uzima svoj danak. Na sreću, Frančeska se
veoma trudila da olakša majci u brojnim kućnim poslovima, iako
Ana nije volela da dodatne obaveze oduzimaju devojčici vreme koje
bi mogla provesti u ateljeu. Ali kako su meseci prolazili, Marija je sa
zahvalnošću primećivala da Anini obrazi ponovo dobijaju boju, dok
joj korak postaje živahniji i snaga se vraća. Bilo je jasno da joj se
stanje popravilo i da će spremno dočekati porođaj, početkom aprila.

Upravo je ušla u sedmi mesec kada se vratila iz posete susedima.
Marija, koja je pokazivala Sibili novi bod u vezu, rekla joj je da se
Aleta igra u kući Korverovih. Ana ih ostavi i ode do ateljea. Hendrik
i Frančeska su stajali svako za svojim štafelajem, slikajući pejzaž na
osnovu skica koje su napravili. On je boje sačuvao u sećanju, dok je
ona, manje iskusna, napravila beleške na crtežima da joj pomognu.
Nijedno nije primetilo Anu i ona tiho ponovo izađe. Pomislila je, kao
i mnogo puta ranije, kako je šteta što slikanje na otvorenom, na
nekoj lokaciji, nije bilo moguće. Sama težina masivnog štafelaja i
pozamašnog platna sprečavala je ikakvo pomeranje, da se i ne
spominje prenos svih ostalih potrebnih stvari. Nije čudo što slikari
radije izlaze rasterećeni, samo sa blokovima za crtanje, a zatim
kasnije slikaju ono što su videli.

U kući Korverovih, Aleta se umorila od čekanja da neko dođe po
nju i povede je kući. Gospodin Korver je bio s kupcem a njegova
žena je nadgledala pripremu porodične gozbe, planirane za tu
večer. Jakob, koji bi je odveo, još nije stigao kući. Radio je kao šegrt
kod drugog trgovca dijamantima i zbog strogih odredbi ugovora,
koje su ga sprečavale da često posećuje roditelje, oni bi napravili
slavlje kad god bi došao. Izdaleka su dolazili i njegovi baba i deda,
kao i čitava gomila drugih rođaka. Ester i blizanci su otišli na sprat
da se presvuku, pa u blizini nije bilo nikoga ko bi na nju obratio
pažnju. Čak su i starog slugu, koji ju je obično pratio kući nakon
zalaska sunca, poslali da nešto obavi.

Ona nestrpljivo ode do prozora i pogleda napolje. Smračilo se, ali
još nije bio potpuni mrak. Ako celim putem bude trčala, mogla bi
stići kući za manje od pet minuta. Ogrtač je već obukla i nije se
trudila da ga veže ili da navuče kapuljaču, već se odmah sjurila
stepenicama i izašla na prednja vrata. Čim se našla na ulici, shvatila
je da je ipak mračnije nego što je očekivala. Samo jedna zidna
svetiljka je bila upaljena u čitavoj naizgled pustoj ulici, ali sad je bilo
kasno da se vraća. Mogla je dovoljno dobro da vidi i samo joj je to
bilo važno.

Brzo je potrčala, nesvesna kako nežno i vazdušasto izgleda, s

bledožutom suknjom koja se lagano talasala i gustom, mekom,
svetlom, gotovo srebrnastom kosom, koja joj je plesala oko glave kao
blistavi oblak u pomrčini. Otrcano odeven muškarac, neobrijan i
pripit, posmatrao ju je iz lučnog prolaza između kuća s druge strane
kanala, osećajući uzbuđenje u slabinama. Iskapivši bocu koju je
držao, tiho ju je spustio, umesto da je baci u kanal, kao što bi inače
učinio. Napeto je iščekivao da vidi hoće li preći most. Ako ne bude,
potrčaće brzo za njom. Koliko je mogao da vidi, nikoga nije bilo u
blizini i želeo je da okuša sreću. Ipak dolazi na ovu stranu! Ispružio
je ruku i isprobao vrata na prolazu da proveri je li ih vlasnik kuće
zaključao preko noći. Nacerio se kad se ona uz blagu škripu otvoriše
u mrak. Povukao se u senku, pa više nije mogao da je vidi, ali znao
je da mu se primiče po lakim koracima koji su se čuli sve bliže i
bliže. Čim je stigla do njega, bacio se na nju.

U jednom stravičnom trenu Aleti se učini kao da je čudovište iz
bajke skočilo na nju iz zemljine utrobe da je ščepa. Ipak, u isto
vreme je znala da je to čovek. Usta joj je preklopio žuljevitom rukom
da joj priguši vriske, a drugom joj je zgrabio čitav busen kose pri
korenu kao da želi da ga iščupa. Obuzeo ju je neopisiv strah kad ju
je napola ugurao u prolaz i tresnuo o zid, da bi je pritisnuo svojim
telom. Ionako zadihana zbog brzine kojom je trčala, osećala je da će
se ugušiti od odvratnog zadaha, ustajalog znoja i prljave odeće, koji
joj se uvlačio u nozdrve kao smrad kuge. Njegova brada joj je žuljala
čelo a oči joj se ispuniše užasom kad je osetila kako joj balavi iznad
glave. Pomislila je, izludela od straha i u neverici, kako pokušava da
joj pojede kosu a preko sukanja je osetila i neki čudan deo njegovog
tela. Bespomoćno se branila rukama i šutirala ga nogama, dok je on
promuklo mumlao. Iako su mu reči bile prigušene, razumela ih je.
Govorio je dijalektom druge pokrajine.

„Tvoje pletenice! Zbog te lepe boje ćeš dobiti ono što zaslužuješ!”
Njegova pljuvačka je počela da joj se sliva niz lice. Gore - oh! još
gore - čula je kako izvlači kožni kaiš iz pantalona a zatim je njegova
grozna đavolska ruka posegnula za njenim suknjama. Zakolutala je
očima i obeznanila se od zaprepašćenja, a čitavo telo joj se ukočilo,

braneći se od napastovanja.
Iznenada, bez upozorenja, prolazom gromoglasno odjeknu glas

razjarenog vlasnika kuće iz zadnjeg dvorišta: „Šta se, do đavola,
tamo dole dešava?”

Napadač opsova i ispusti je. Pala je na kamene ploče, a on se
dade u beg. Nije se nadala da će joj pomoć stići od neprijateljski
raspoloženog čoveka koji se iznenada pojavio. Podigla se i izletela iz
prolaza na ulicu kao golub pismonoša kad ga puste iz korpe, vođena
više nagonom nego razumom i vidom, nastojeći da pređe tih
nekoliko metara koji su je delili od sigurnosti.

Grit, zaokupljena poslom u kuhinji, začuđeno se okrenu kad se
stražnja vrata uz tresak otvoriše i Aleta, prebledelog lica i
razrogačenih podivljalih očiju, utrča ne gledajući ni levo ni desno.

„Aleta! Sačekaj! Šta se dogodilo?” Grit pojuri za njom, ali ona je
već pretrčala stepenište i nestala u svojoj sobi. Samo je odzvanjao
zvuk vrata koja se zalupiše. Grit se okrenu i otrča do gostinske sobe,
gde su Ana i Marija sedele, prišivajući čipku na odeću za bebu a
Frančeska i Sibila se igrale. Sve pogledaše u Grit kad je ušla.

„Šta se desilo?”, upita je Ana uznemireno, spuštajući pribor za
šivenje.

„Ne znam, gospojo. Aleta je došla u užasnom stanju. Protutnjala
je kroz kuhinju i popela se u sobu!”

„Je li neko bio s njom?” Ana je već ustala sa stolice.
„Ne, gospojo. Nije imala ogrtač i kosa joj je bila sva raščupana.”
Ana požuri ka vratima i dobaci kćerima: „Ostanite ovde s
Marijom.” Zatim je naredila Grit: „Smesta dovedi gospodara iz
ateljea!”
„Ali on nije tamo, gospojo! Izašao je!”
Ana se trčeći uputi ka stepeništu. Čula je Mariju kako joj dovikuje
da bi Aletu trebalo izgrditi što je prekršila zlatno pravilo da nikada
ne izlazi sama kad padne mrak Ali sada nije bio trenutak za
uzajamno optuživanje. Jedino je bilo važno da otkrije šta se dogodilo
i nadala se da će stvari dovesti u red.
Zaokupljena brigom za kćer, Ana je potpuno zaboravila na svoje

stanje. Otkako je zatrudnela nikada se nije tako brzo penjala uskim
stepeništem. Kad je zaokrenula za stub na vrhu donjeg dela
stepeništa, nesmotreno je stala na porub podsuknje koju nije podigla
dovoljno visoko iznad stopala. Bilo je to jako, ručno tkano platno
koje se nije dalo pokidati i ona izgubi ravnotežu. Postala je žrtva
sopstvene žurbe. Tresnuvši svom snagom o ogradu, osetila je kako
joj se priručje zariva u bok poput snažnog udarca bičem. Prvo što joj
je proletelo kroz glavu bila je zahvalnost što nije udarila stomak i
spustila je ruku na svoje nerođeno dete, ali već za nekoliko
trenutaka nije se mogla pomeriti i borila se za vazduh. Grit dotrča iz
prizemlja u hodnik i doviknu joj: „Jeste li dobro, gospojo?”

Ana se umirila i ispravila leđa, zadovoljna što služavka ne može
da je vidi, jer bi inače pored ove nevolje s Aletom, o čemu god da se
radi, još i Marija digla galamu. „Da, Grit. Umiri Mariju. Slučajno
sam se spotakla o porub suknje.”

To se toliko često dešavalo da se Grit nije popela na stepenice da
dalje ispituje. Ana duboko udahnu i pokuša da odagna bol. Imaće
vremena kasnije da razmišlja o nekoliko nagnječenih rebara.
Poslednje stepenike prešla je sporije nego što je želela i preko
odmorišta stigla je do Aletinih vrata. Bila su zaključana iznutra.

„Aleta! Mama je! Otvori i pusti me da uđem.” Odgovora nije bilo
i ona pokuša ponovo. „Molim te, poslušaj me. Znam da se nešto
dogodilo i želim da ti pomognem.”

I dalje je vladala tišina. Ana se uplaši još više. Aleta joj je bila
naročito privržena. Ovo se nikada pre nije dogodilo. Kad god je
imala nekih poteškoća, Aleta je trčala pravo k njoj. Dete se sigurno
zbog nečega stidi kad se krije. Žustro je prodrmala kvaku na
vratima i zalupala dlanom po drvenoj ploči, dozivajući je što je
smirenije mogla, ali odgovor i dalje nije stizao. Onda je spustila
pogled i ugledala kako ispod vrata curi voda. Skupila je snagu i
probala drugačije.

„Aleta! Moraš me pustiti unutra! Ako ova vrata budemo morali
na silu da otvaramo, okupiće se čitava porodica. Sigurna sam da bi
radije razgovarala sa mnom nasamo.”

Iznemoglo se naslonila na vrata i priljubila na njih čelo. Bol, koji
ju je i dalje probadao sa strane, nije bio ništa u poređenju sa
zebnjom u vezi s onim što je možda učinila svom nerođenom detetu
i očajem zbog malene devojčice koja je previše potresena da bi
potražila majčinu utehu. Naglo je podigla glavu kad je začula
okretanje ključa, ali vrata se ne otvoriše.

Okrenula je kvaku i lagano odgurnula vrata, suzbijajući želju da
utrči i zagrli kćer. U sobi je vladao mrak i ona koraknu unazad da
uzme sveću sa stočića. Osvetlila je put do spavaće sobe.

Tada se ukopala, zureći u neverici. Aleta je sedela naga nasred
sobe i sakrivala lice, spustivši čelo na privučena kolena, koja je
obuhvatila rukama. Izgledala je kao ostriženo jagnje. Makaze iz
šivaće korpe otkrivale su kako je šteta učinjena, jer su se svuda oko
nje na podu nalazili meki pramenovi i vlasi njene svetle kose. Da
prizor bude još žalosniji, glavu je polila vodom iz vrča na kredencu.

Gotovo istog trena kad je ugledala taj prizor, Ana je spustila
sveću, zatvorila i zaključala vrata. Zatim je dograbila peškire,
smotane pored porcelanskog umivaonika. Nespretno se spustila na
jedno koleno ispred deteta, dok joj je u boku i dalje sevalo, i omotala
joj je peškire oko drhtavih ramena. Nežno je podigla kćerkino lice i
suočila se sa izmučenim pogledom. Morala je da priguši krik kad je
ugledala modrice po njenim ustima i vilici. Usne su joj bile otekle i
krvarile su od pritiska zuba.

„Ustani, bebice moja”, reče Ana, nežno joj tepajući kao nekad
kad je bila dete. „Mama ne može da te podigne, a prehladićeš se ako
se brzo ne osušiš.”

Aleta se isprva ne pomače. Ana je ponovo pozva, pružajući ruke,
i skoro po drugi put izgubi ravnotežu kada joj se kći baci u zagrljaj,
dok su joj suze navirale u potocima. Čim je ugrabila pogodan
trenutak, Ana izađe da bi iz prizemlja zatražila neke potrepštine.
Zatim izbrisa sirotu ošišanu glavicu iz koje je napadač iščupao
nekoliko pramenova, ostavljajući ogoljena mesta.

Brzo su doneli sve što je Ana zatražila, pošto je Grit dobila
dozvolu da pozove i Frančesku u pomoć. Ana je otvorila vrata

spavaće sobe tek toliko da preuzme sve što je potrebno, a zatim ih je
ponovo zatvorila. Dobila je veliki bokal vruće vode, kutiju s
lekovima i zavojima, zagrejanu ciglu umotanu u flanelsku krpu i
šolju toplog mleka. Jedini put kad je otvorila vrata malo duže nego
što je to bilo neophodno, bilo je da objasni Frančeski šta se dogodilo.

„Kao što sam se i plašila, Aleta je srela nekoga na putu kući ko je
prema njoj grubo postupio, ali biće joj dobro.”

„Svi smo tako zabrinuti.” Frančeskin izobličeni izraz potvrdivao
je istinitost njenih reči. „Marija plače i preklinje te da ipak ne
prekorevaš Aletu.”

„Nisam ni nameravala. Aletu je neko surovo napao i još ne želi
da govori o onome što se desilo. Ali mogu ti reći da je nebeskom
milošću izbegla najgoru fizičku povredu koja može biti naneta
mladoj, nevinoj devojci. Prenesi to Mariji. I reci Sibili da ću večeras
spavati ovde na njenom mestu. Ona neka spava s tobom. Je li tata
stigao?”

„Nije.”
Ana zatvori vrata i vrati se da neguje Aletu. Pola sata kasnije,
Aleta je i dalje ćutala, ležeći u krevetu i zureći u baldahin. Ana je
sedela pored nje, jer je devojčica samo želela umirujuću prisutnost
svoje majke. Uplašeno se trgla kad se na vratima spavaće sobe
ponovo začulo kucanje i ispravila se u krevetu, progovorivši prvi
put.
„Nemoj da me ostavljaš, mama!”, uspaničeno je preklinjala.
„Neću”, uveravala ju je Ana, ljubeći joj čelo.
Frančeska je stajala na odmorištu, sa sestrinim plavim ogrtačem u
rukama. „Gospodin Blankert je doneo ovaj ogrtač. Našao ga je u
svom prolazu. Nije znao da je Aletin dok ga jedan sused nije
prepoznao. Veoma je zabrinut, zato što misli da je video neko
komešanje. Rekla sam mu da nije povređena.”
„Ume li da opiše napadača?” I ona i Frančeska su šaputale da
njihove reči ne bi doprle do Aletinih ušiju.
„Istrčao je na ulicu taman na vreme da vidi nitkova kako beži i
ugledao mu je delić lica na svetlu koje je dopiralo s prozora. Želi o

tome da razgovara s tatom.”
„Onda mu reci da sam pronađe tvog oca. Dovoljno često pije s

Hendrikom da zna gde bi on mogao biti.” Odgurnula je ogrtač koji
joj je Frančeska pružala. „Ne! Treba ga spaliti. I ne samo njega.”
Kliznula je nazad u sobu gde je sve što je Aleta na sebi nosila bilo
smotano u zavežljaj, uključujući i dokolenice u cipele, i predala ga je
Frančeski. „Daj ovo Grit i reci joj da sve spali. Ne želim da nas išta
podseća na ovo užasno veče.”

Kad je Aleta konačno zaspala, bila je već ponoć. Ana je budna
ležala u krevetu pokraj nje, pošto je konačno saznala kako se napad
dogodio. Obrisala je još mnogo suza, izgovorila mnoštvo utešnih
reči, i očajnički se nadala da će ubrzo, zahvaljujući svojoj mladosti,
Aleta zakopati ovo iskustvo duboko u svom sećanju. Otežavajuća
okolnost je bila njena povučena i skromna priroda, koja je tako
bezočno napastovana, ali Ana je znala da je olakšavajuća okolnost to
što je Aleta od nje nasledila odlučnost da se nikada ne slomi pod
nedaćama, koja će joj, pomešana s tvrdoglavošću koju je nasledila od
Hendrika, biti od velike koristi.

Ana zabrinuto pređe rukom preko povređenog boka. Na njeno
iznenađenje, iako je strepela da je polomila rebro, gotovo da nije
imala ni modricu kada se skinula i pogledala u ogledalu. Beba u
njenoj utrobi je bila živahna kao i pre, skoro kao da joj stavlja do
znanja da za njega ne mora da brine, kada već ima toliko drugih
briga. Od samog početka je bila sigurna da ovog puta nosi sina.

Probudila se iz dremeža u ranu zoru i čula komešanje u
prizemlju. Stigao je Hendrik! S mukom je sela na krevet i posegnula
za odećom. Proverila je da li Aleta mirno spava, a zatim sišla što je
brže mogla, oslanjajući se na ogradu i visoko držeći porube. Nije se
ljutila što ga tako dugo nije bilo kada joj je bio potreban. Nije ga
mogla promeniti. Ali sada je žudela za njegovim toplim zagrljajem i
nežnim rečima nakon svih muka i pretrpljenog fizičkog bola, koji ju
je i dalje pritiskao. Mogli bi porazgovarati o tome kako da zajednički
voljenom detetu olakšaju ovaj košmar.

Čim ga je ugledala u hodniku, shvatila je da neće biti tako.

Hendrik, ošamućen od pijanstva, ali otrežnjen od vesti koju je
primio, stajao je s ludačkim sjajem u očima, dok mu je izobličeni
izraz lica odavao mešavinu besa i nemoći.

„Kako je ona?”, viknuo je, ne hajući hoće li nekoga probuditi.
Stavila je prst na usne i načinila poslednjih nekoliko koraka.
„Spava. Moramo biti zahvalni što nije silovana.”
„Kopile je spustilo ruke na nju! To je dovoljno da završi na
konopcu! Blankert i ja i grupica drugih tražili smo ga po ulicama i
prolazima! Tražili smo pomoć od Noćne straže i prečešljali smo
dokove.” Glas mu se slomio i on odmahnu glavom kao da želi da
pročisti grlo. „Blagi bože! Ne mogu podneti pomisao šta joj se moglo
dogoditi da Blankert nije na vreme viknuo.” Tada je, mučen
kajanjem, prislonio stisnutu pesnicu na čelo. „Trebalo je da budem
kod kuće i odem po nju! Tako smo se i dogovorili, ali ja sam tražio
da se to promeni. Nisam želeo da propustim partiju karata!”
Prišla mu je. Krupnim rukama ju je privukao na svoje snažno
telo, ali glava mu je pala na njeno rame. Ponovo je ona bila ta koja je
pružala utehu.

UJUTRU se Aleta probudila u šest sati, kao i svi ostali u

domaćinstvu. Nije joj ni na pamet palo da bi zbog onoga što joj se
dogodilo mogla zatražiti neke povlastice, iako joj je misli obuzeo
najcrnji užas svega što je prošla čim se probudila. Dva puta se u
toku noći budila vrišteći, ali majka je bila pored nje i pomogla joj je
da savlada strah. U sobi ništa nije ukazivalo na to kako se oprala,
osim vlažne krpe na patosu od koje je odvraćala pogled. Želela je da
podigne čist, prazan zid u svom umu koji bi isključio sve što joj se
desilo. To je bilo sasvim izvodljivo, jer ionako se nije sećala dolaska
kući. Između vriska u prolazu i mlaza hladne vode preko glave nije
bilo ničega.

Nije bila sigurna treba li da dočeka zoru bez rešenja za svoj novi
izgled, ali majka joj je već donela kapicu. Mnoge žene i mlade
devojke su nosile kape. Bio je to stari običaj koji nikada nije izgubio
na snazi, iako je francuski način začešljavanja kose u punđu na

potiljku, pri čemu je ostavljano samo nekoliko kovrdža koje bi
plesale oko ušiju, naveo sve žene koje prate modu da odbace kapu.
Ana je uvek veoma ljupko sređivala kosu i nije uviđala potrebu da
njene kćeri nose kape.

Ovu, koju je donela Aleti, pronašla je u sanduku s priborom u
Hendrikovoj ostavi, gde je držao raznovrstan izbor odeće, predmeta
i stvarčica za slikanje, baš kao što su putujući glumci imali korpe
pune rekvizita. Aleta namesti kapu. Bila je prekrivena blistavim
perlicama, oblikovana tako da otkrije mali polukrug kose iznad čela
a zatim se spuštala preko ušiju, dok je pozadi uredno prianjala uz
glavu. Mokar češalj je zagladio parče ošišane kose koja je virila i više
ništa u njenom izgledu nije delovalo ružno.

„Eto!”, uzviknu Ana zadivljeno, dok se Aleta posmatrala u
ogledalu. „Lepo ti pristaje. Kasnije možeš uzeti sve koje ti se
dopadnu iz sanduka. Ima još nekoliko sličnih. Kosa će ti brzo
ponovo narasti a u međuvremenu se niko neće čuditi što nosiš lepu
kapu.”

Dok je silazila na doručak pod majčinim budnim okom, Aleta
pomisli kako nije ni važno koliko dugo će kosi trebati da izraste, jer
ona se ionako više nikada u javnosti neće pojaviti otkrivene glave.

Za stolom su se svi razborito suzdržali od primedbi, jer ih je Ana
pripremila, i vrlo brzo su na Aletu s kapom navikli i porodica i
ostali. Nekoliko narednih noći Ana je spavala u Aletinoj sobi. A
onda je jedne večeri Aleta zatražila da se Sibila, koja je s njom delila
krevet još otkako je prerasla kolevku, vrati. Iako joj je prijalo majčino
umirujuće društvo, svako odstupanje od uobičajene svakodnevice
podsećalo ju je na uzrok koji je do toga doveo. Ana je shvatila.

„Da, naravno, Sibila može da se vrati u tvoju sobu.”
Sibila je bila oduševljena. Kao najmlađa, morala je na spavanje
pola sata pre svih. Pošto nikada nije mogla rano da zaspi, Aletu nije
morala dugo da čeka sama u mraku kao Frančesku, koja je u krevet
odlazila čitav sat nakon nje. Na još veću Sibilinu radost, kada se
vratila u zajednički krevet okružen s četiri stuba, Aleta ju je uzela za
ruku, što nikada pre nije učinila.

„Aleta?”, prošaputa Sibila.
„Da?” Odgovor je bio prigušen jorganom od guščijeg perja koji je
bio debeo i mekan baš kao i dušek ispod njih.
„Držaćemo se za ruke dok spavamo. Kao da skakućemo po livadi
ili šetamo ulicom ili se zajedno kližemo na ledu.”
„Dobro. Sad ćuti. Umorna sam.” Aleta je potvrdila želju za snom,
spuštajući glavu na jastuk. Rešila je da prećuti kako sestru drži za
ruku radi sebe. Detinjstvo joj je oteto protiv njene volje i osećala se
ranjivom i nesigurnom u tom svetu odraslih u koji je gurnuta pre
vremena. Sibilini prsti isprepleteni s njenima povezivali su je sa
sopstvenom nevinošću iz srećnih dana koji se više nikada neće
vratiti.

ANA JE SHVATILA, sasvim neočekivano, da sa njenom trudnoćom

nije sve u redu. Probudila se ranije nego što je imala običaj i
primetila neprirodnu mirnoću u svom trbuhu. Još je bio mrak, ali
zavese oko kreveta bile su razmaknute i žeravica u kaminu je bledo
osvetljavala sobu. Hendrik je čvrsto spavao, s rukom prebačenom
preko nje. Neko vreme je ležala, ne želeći bezrazložno da diže
uzbunu i podsećajući sebe da se beba nikada nije neprestano
pomerala. Ipak, predosećala je da se dogodilo neko zlo. I protiv
volje, razmišljala je o padu na stepenicama. Misleći pre svega na
Aletu, nije li prebrzo sebe uverila kako se nije povredila? Je li
moguće da dublja povreda sada uzima danak? Blagi bože! Ne!

Pažljivo je podigla Hendrikovu ruku sa sebe i on je zagunđao, ali
se nije probudio. Zatim je nežno prešla rukom preko svog stomaka,
moleći se bogu da je pogrešila i preklinjući sina da joj da neki znak
da njegovo maleno srce i dalje kuca uz njeno. Nekoliko trenutaka
koji su joj izgledali kao sati ništa se nije događalo. Počela je da drhti
od zebnje. A onda je skoro uzviknula od sreće kad je osetila
slabašno komešanje. Potekle su joj suze olakšanja i nasmešila se
sopstvenoj gluposti što se prepustila nepotrebnom uobražavanju.
Ipak je sve bilo u redu. Čudno, taj trenutak kad ga je osetila kako se
pomera nakon gotovo paničnog straha za njegovo zdravlje,

probudio je u njenom srcu majčinsku ljubav kakva se obično javija
pri prvom pogledu na tek rođeno dete. Osećala je bliskost sa sinom
kao da joj je već u naručju. Stvorio se taj osećaj posebne povezanosti
majke i novorođenčeta koji je svojstven prvim satima i danima
nakon porođaja.

Tada joj bol preseče čitavo telo poput mača. Jačina sopstvenog
vriska gotovo ju je bacila u sedeći položaj. Hendrik, koji se probudio
veoma uplašen, video ju je kako ponovo pada. Nije prestajala da
vrišti i čitava kuća poče da odzvanja udaranjem vrata i lupkanjem
užurbanih koraka. Ubledelog lica, Frančeska je prva stigla do vrata
kad ih je Hendrik širom otvorio. Navukao je pantalone i gurao je
ruke u rukave kaputa.

„Ostani s majkom! Ne puštaj mlađe unutra. Marija će ti se
pridružiti za koji tren. Idem po doktora!”

Istrčao je iz kuće, zaustavivši se samo da zalupa zvekirom po
susedovim vratima. Otvorio se prozor na spratu i pojavilo se lice
muškarca. Hendrik mu doviknu:

„Moja Ana! Porodiće se prerano! Zamoli ženu da smesta ode do
nje!” Hendrikovi trčeći koraci odzvanjali su ulicom.

Za Anu je postojao samo bol. Lica su prilazila i odmicala se od
njenog kreveta, a pratilo ih je šaputanje i pucketanje uštirkanih
kecelja. Na prethodnim porođajima dovoljno joj je bilo prisustvo
babice i susetki, ali ovog puta je tu bio i doktor. Dok joj se obraćao,
lice mu je veoma čudno lebdelo, a kad joj je spustio hladne šake na
ruke shvatila je koliko se divlje bacakala. Nije znala šta joj je rekao,
jer nije bila u stanju ni da čuje ni da odgovori. Glava i usta su joj bili
ispunjeni kricima, dok su se ona i njen sin zajedno borili za život.

Kada je bol konačno popustio, zapala je u uspavljujuću tišinu.
Plač novorođenčeta se nije čuo i ona je znala da je njeno obožavano
detence izgubilo bitku. Premda, veza među njima još nije bila
prekinuta.

„Ljubavi moja.” Bio je to Hendrikov glas, promukao od bola.
Otvorila je oči. Sedeo je pored kreveta, držeći je za ruku, a
njegovo siroto, drago lice je bilo tako nesrećno da je žudela da ga

zagrli, ali nije imala snage da podigne ruke. Nije bilo nikoga drugog
u sobi, a ona je na sebi imala u novu spavaćicu i ležala je na
uštirkanoj, čistoj posteljini. Pogled joj je odlutao do ugla gde je
ostavila pripremljenu kolevku. Uklonili su je.

„Ana...”
„Znam”, prošaputala je. „Naš sin me čeka.”
Morao je sasvim da primakne glavu da je čuje. „Ne!” očajno je
uzviknuo. „Ne ostavljaj me, dušo. Ne mogu da živim bez tebe!”
Prestravljeno je posmatrao njeno lice, samrtno bledo od užasnog
krvarenja, i dlanom je prekrio usne. Suze su mu tekle iz očiju oko
kojih su se već stvorili crveni krugovi.
Sada joj je već bilo teško i da šapuće. „U duši te nikada neću
napustiti, ljubavi moja. Zapamti to.”
„Ti si mi oduvek bila sve. Moja ljubav, moj svet, moja duša!”
„I ja sam tebe isto tako volela i tako će biti zauvek.” Nije želela da
ga napusti, ali poslednjih nekoliko sati je dala sve od sebe u borbi za
život i sada ju je obuzeo najdivniji osećaj spokoja. Samo kad bi
mogla da mu objasni, jer joj je to bila potvrda da je smrt samo ulaz.
Ponovo je zatvorila oči, ali još nije bila spremna da ode, pa joj kapci
opet zatreperiše. „Jesu li devojčice tu?”
„Da. Dovešću ih.” Ustao je sa stolice da otvori vrata i rukom je
dozvao devojčice, koje su se šćućurile zajedno, a sa njima su stajale
Marija i Grit. Frančeska je obgrlila Aletu. Ona joj je plakala s jedne, a
Sibila s druge strane.
„A sada smešak za našu mamu!” zahtevala je. „To će je najviše
usrećiti.”
Nekako su u tome i uspele, dok su je, svaka ponaosob, ljubile u
obraz. Ana je s ljubavlju prošaputala: „Mile moje.”
Marija i Grit su stale u podnožje kreveta. Shvatile su da se
poslednji trenuci približavaju i da nema više vremena za lična
opraštanja. Sve tri devojčice su zajedno držale Aninu ruku, onu koja
im je bila bliža, dok je Hendrik napola seo na krevet i privukao ju je
s jastuka u naručje, položivši joj glavu na svoje rame. Iz grla je
ispustila dva ili tri tiha zvuka, a onda ih je, uz uzdah, napustila.

FRANČESKIN ŽIVOT JE nakon majčine smrti naglo promenjen.

Bilo joj je samo trinaest godina, našla se tek na pragu devojaštva, a
njenoj bezbrižnosti je došao kraj. To joj je stavljeno do znanja već
dan posle sahrane, kada je sišla na doručak, koji je uvek bio služen u
toploj kuhinji, tako što na mestu gde je uvek sedela nije bilo tanjira,
noža, salvete i šoljice. Umesto toga, postavljeno joj je na začelju
stola, na Aninom mestu. Nesigurno je pogledala Hendrika, čije su
ispijeno lice i zakrvavljene oči svedočili da je noćima pio da ublaži
bol. Tromo je podigao ruku i pokazao joj da zauzme majčino mesto.

Ostali su je posmatrali u tišini dok je prilazila i tamo zastala.
Pomislila je da će joj srce ponovo puči, iako je naslućivala razlog ove
promene. Hendrik nije mogao više podneti pogled na Aninu praznu
stolicu, a ovim je takođe Frančeska preuzela i glavnu žensku ulogu
u domaćinstvu. Marija i Grit su sada morale od nje da traže
uputstva kad god nešto iskrsne, a sestrama je to bila poruka da je
moraju slušati.

Hendrik je izgovorio molitvu i svi su posedali. Otkako ih je Ana
napustila, za stolom je vladala nelagodna tišina. Razdragano
čavrljanje je postalo prošlost. Povremeno bi neko zatražio da mu se
nešto doda a Marija bi napravila poneku opasku o vremenu, ali to je
bilo sve. Hendrik nikoga nije gledao, već je sedeo skrhan bolom,
mehanički gutajući šta god mu stave u tanjir. Ranije je bio veliki
gurman koji je uživao u hrani, ali ukoliko mu se sada nešto nalazilo
van domašaja, nije se trudio ni da zatraži. Tog prepodneva
Frančeska je osetila kako je njeno zauzimanje Anine stolice,
uznemirilo sve, čak i Hendrika, iako je to učinjeno upravo po
njegovoj želji. Napetost je rasla i ona se čeličila za trenutak kad će
neko briznuti u plač. Nadala se da to neće biti baš ona. Do sada je,
nastojeći da olakša sestrama I Mariji, prolila reku gorkih suza u
privatnosti svoje sobe, a pred njima se trudila da bude hrabra.

Iznenadni glasni jecaj dolete iz sasvim neočekivanog izvora. Bila
je to Grit, koja prekri lice keceljom i istrča iz kuhinje. Hendrik i ne
podiže pogled sa tanjira. Onda Sibila prasnu u histeričan plač,
podiže šolju kao beba i tresnu njome po tanjiru, prosipajući mleko.

„Neću da mama više bude mrtva!” Bio je to plač pravo iz srca,
kao što se inače dešava ožalošćenima, kada se posle početnog stanja
otupele zaprepašćenosti počne otvarati velika praznina. Kad
Frančeska skoči prema njoj, Sibila namerno podiže korpu s hlebom i
zavitla je preko kuhinje. Ali nije uspela da privuče očekivanu očevu
pažnju. Umesto da se razbesni, on jednostavno odgurnu stolicu i
napusti sto, da bi se zatvorio u gostinsku sobu, od koje je napravio
svoje utočište.

To je bio prvi od mnogobrojnih takvih ispada koje im je priredila
Sibila. Besnela je i bacala se na pod, udarajući petama, na najmanje
zadirkivanje. Marija, koja je otkrila da njene vaspitne mere više ne
pomažu, svaki put je zvala Frančesku. Aleta, koja je najviše bila
vezana za Anu, sada se duboko vezala za Frančesku i njih dve bi
sedele i razgovarale kao nikad ranije. Pre svega, razgovarale su o
Ani i uspomenama na nju, i na kraju su otkrile da se mogu smejati
smešnim stvarima koje su im se dogodile, što je sećanje činilo mnogo
življim nego razgovori o ozbiljnim stvarima. Kasnije su počele da
poveravaju jedna drugoj svoje nade i snove.

Zajedno su otišle do ateljea da pogledaju Anin portret u
prirodnoj veličini. Atelje već duže vreme nije bio korišćen, jer mu se
Hendrik nije približavao, i napola završena slika mitskog prizora na
štafelaju bila je ista kao i onog dana kad je Ana umrla. Dve sestre su
stajale jedna pored druge i posmatrale Anu, čije su blistave oči uvek
gledale pravo u oči posmatrača ma gde se nalazio. Nasmejano lice
uokvireno prekrasnom kosom, lepršavo pomeranje njene haljine i
delić stopala u ružičastoj satenskoj cipelici koja je virila ispod
poruba, donosili su im njeno toplo prisustvo.

„Hajde da postavimo štafelaje i počnemo da slikamo u ovom uglu
ateljea sa maminim portretom na zidu”, predloži Frančeska.

Aleta radosno pristade. Niko ih nije tako podsticao da se bave
slikarstvom kao Ana. Time što su preduzele prvi korak za novi
slikarski početak, osećale su kao da rade nešto za nju.

Između ostalog, Frančeska je kao novu dužnost u domaćinstvu
preuzela i brigu o računima. Bila je dobro upućena u sve kućne

poslove, pa joj vođenje domaćinstva uopšte nije zadavalo glavobolje.
U retkim prilikama kada bi zatražila savet od Hendrika, on joj je
uvek odgovarao na isti način:

„Učini isto kao što bi i tvoja majka.”
To joj je bilo dovoljno, ali kada je trebalo podmiriti račune, a u
kutiji se nalazilo svega nekoliko novčića, osećala je kako je došlo
vreme da oca ponovo privoli na rad. Šest nedelja je proveo zatvoren
u dnevnoj sobi, gde je sam pio po čitav dan, ili je odlazio u krčme i
tamo besposličio. Razgovarala je o tome s Vilemom de Hartohom,
očevim prodavcem slika, kad ga je jednog dana posetila s
Hendrikovim bakrorezima u kožnom omotu pod miškom.
Da bi stigla do De Hartohovog doma, morala je preći trg Dam, u
samom srcu tog lepezastog grada mostova koji je živeo na vodi i s
vodom. Ana je volela da kupuje povrće i ribu sa ovdašnjih pijačnih
tezgi, napominjući da su namirnice uvek sveže, a toliko toga je bilo i
da se vidi bez obzira na godišnje doba. Svakog radnog dana je bila
velika gužva, jer se trgovina ovde odvijala na nekoliko nivoa.
Gradski poslovi su se rešavali u Gradskoj kući, veličanstvenoj
građevini ulepšanoj četvrtastim potpornim stubovima i ukrasima sa
velikim statuama morskih bogova. Tovarom sa brodova usidrenih
kraj Dama bavili su se u Kući vage. Čitav trg i ulice koje su do njega
vodile bili su krcati ljudima, kolima, kočijama i ručnim kolicima.
Torbari su nudili svoju robu, psi su lajali a ona je pazila da se ne
nađe na putu pijanim mornarima koji su teturajući izlazili iz krčmi i
promuklo pevali. Zastade da pogleda grupu akrobata u kostimima
žuto-ružičaste boje, koji su izvodili svoju tačku uz zvuke flaute i
doboša, što su se neskladno mešali s piskavim tonovima trube u koju
je duvao pomoćnik jednog nadrilekara da bi privukao pažnju
prolaznika.
Bilo je daleko tiše kad je pokucala srebrnim zvekirom na vrata
Vilema de Hartoha. Služavka ju je uvela, ponudila joj da sedne a
zatim otišla da pozove trgovca slikama. Većina soba u prizemlju
služila je kao galerija, a i u predvorju, gde je sedela, na zidovima od
pozlaćene kože bilo je izloženo mnogo slika.

Vilem je odmah stigao. Bio je visok, vitak i dostojanstven čovek
prosede kose, sa mršavim licem koje su krasili brkovi. Nisu se videli
još od sahrane njene majke, pa ju je pozdravio poljupcem u ruku i
obraz.

„Tako sam zadovoljan što te vidim, Frančeska! Kako ti je otac?
Kako se snalazite?” Poveo ju je u drugu sobu gde je bilo još
umetničkih slika na zidovima i seli su na suprotne krajeve uzanog
stola na koji je spustila kožni omot sa bakrorezima. Kada ju je pitao
za Janetje, rekla mu je kako je njenu tetku duboko potresla vest o
Aninoj smrti. „Njen odgovor na moje pismo je bio tako tužan. Ona i
moja majka su uvek bile bliske.” Frančeska je lako razgovarala s
njim, jer je bio očev prijatelj i zastupnik još iz vremena pre nego što
se ona rodila. Nedavno se oženio po treći put, iako su mu deca iz
prethodna dva braka već bila odrasla i oženjena ili udata, pa im
majka nije bila potrebna. Često su iz tih razloga udovci žurno
sklapali nove brakove čim je to iz pristojnosti bilo moguće. Njoj se
činilo da njen otac neće preduzeti takav korak.

„Dakle, vidite”, rekla je na kraju, nakon što su malo popričali,
„moram naterati oca da počne ponovo da radi u ateljeu, čak i ako
treba da preduzmem očajničke mere. Ne samo zato što nam je
ponestalo novca, već i zato što mu je rad preko potreban. Niko od
nas neće nikada preboleti ovaj gubitak.” Glas joj je zadrhtao, ali se
suzdržala i dodala: „Ali mama bi želela da mi nastavimo život kao
da je ona i dalje u kući, a na neki način i jeste, na onom predivnom
portretu u ateljeu.”

„Slažem se. Hoćeš li da razgovaram s Hendrikom?”
Ona odmahnu glavom. „Veoma ste ljubazni, ali znate kako se on
lako uvredi i ne bih želela da se posvađa s vama nakon svih ovih
godina.”
Vilem se nasmeši: „Imam ja dovoljno snažna pleća da podnesem
sve što Hendriku može pasti na pamet, toliko ga dobro poznajem.
Međutim, prepustiću tebi da odlučiš šta da se učini, ali ako ne uspeš,
odmah me pozovi.”
Zahvalila mu je a zatim otvorila omot s bakrorezima, objasnivši

mu da ih je sakupila iz raznih fioka u ateljeu. Nadala se da će on
moći da ih proda. Sve ih je pregledao. Većina je prikazivala
Amsterdam, ali bilo je i nekoliko sa čamcima i baržama na kanalu
pored vetrenjača u prirodi. Pretpostavljao je da je Hendrik bio
nezadovoljan njima iz nekog razloga, i zato nijedan nikada pre nije
video, ali to sada nije bilo važno. Hendrikovoj kćeri je potreban
novac za hleb na stolu i on će joj unapred dati ceo iznos koji očekuje
za njih. Izgubiće svoju proviziju, kao što je već činio dva ili tri puta
do sada, kada joj je otac bio u velikim novčanim neprilikama, ali
Hendrik o tome nije ništa znao. Imao je ogroman ponos, osetljiv baš
kao i njegova narav.

Na putu kući Frančeska je pažljivo kupovala. Primenila je sve
mere štednje kojima su je pripremali za teška vremena. Kada je
kupljene potrepštine odložila u kuhinju, otišla je do Hendrika, koji je
sedeo s čašom komovice u ruci.

„Oče”, rekla je, skupljajući hrabrost. „Danas sam Vilemu odnela
neke tvoje bakroreze.”

Pogledao ju je mutnim očima. „Je li ih uzeo? Dobro.”
„Da. Nema više nijednog. Ako uskoro ne počneš ponovo da
slikaš, moraću odneti i nešto drugo da prodam. Mogla bih početi s
jednim od manjih maminih portreta koji vise u ovoj sobi. Kasnije ću
možda morati da prodam i onaj iz ateljea.”
Skočio je sa stolice i zavitlao u kamin punu čašu, od čije sadržine
buknu plamen, i lica pocrvenelog od jarosti zamahnu rukom da je
udari. Gledala je pravo u njega u iščekivanju udarca. Nije ustuknula.
Ruka mu zadrhta kad ju je zaustavio i klonu mu pored tela. Nikada
nije udario nijednu svoju kćer i bolno je shvatio zašto ga je tako
izazivala. Ispružio je ruke i nežno je privukao, spuštajući joj glavu
na svoje grudi. Glas mu je tutnjao oko njenog uha.
„Mislim da ću sada otići do ateljea i nastaviti da slikam
Andromedu.”
Frančeska zahvalno sklopi oči. Nije još uspela sve da reši, ali
nešto je ipak započela.

HENDRIK VIŠE NIKAD nije radio onako redovno kao kada je Ana

bila živa. Nije bio ništa manje posvećen slikanju, ali u vreme kad bi
završavao sliku, napravio bi prekid i nekoliko dana se okretao
sopstvenom zadovoljstvu. Kao da je smatrao da ima pravo na
nagradu što se posvetio radu uprkos svojoj ožalošćenosti. To bi uvek
razljutilo Vilema, koji je čekao sliku da je proda, i ozlojedilo
Frančesku, koja se i dalje borila da sastavi kraj s krajem, jer se u tom
pogledu nije promenilo ništa.

Kao i njena majka nekada, postala je stručnjak za obmanjivanje
poverilaca. Kada bi dobila novac za kućne potrepštine, isplatila bi
jednog trgovca u potpunosti, a ostalima dala tek toliko da im ublaži
bes. Niko nije imao ništa protiv nje lično, kao ni nekada protiv Ane,
jer su svi krivili Hendrika. Pošto su posećivali iste krčme, razbesneli
bi se kada bi ga zatekli kako se opija ili razbacuje novac na
kojekakve opklade, dok su mu dugovi u njihovim knjigama rasli.

Taj novi i grozničavi način rada nije jedini uticao na drastično
smanjenje obuke koju je pružao svojim kćerima. Više, jednostavno,
nije bio zainteresovan za njihovo podučavanje. Sada kada Ana nije
bila tu da se raduje njihovom napretku, časovi su mu ponovo postali
odbojni. Devojčice su shvatile da im se u prošlosti tako mnogo
posvećivao samo zato što je majka velikodušno hvalila njegov trud.
Sibila je bila presrećna što se oslobodila ateljea. Njeni napadi besa su
se s vremenom smanjili, ali je vodila neprestanu borbu s Marijom,
koja je rešila da od nje napravi podjednako dobru domaćicu kakve
su bile njene sestre. Njeno likovanje kad je na dvanaesti rođendan
napustila školu, bilo je pokvareno kad je otkrila koliko će časova
dnevno morati da posveti krpljenju, glačanju i mešenju testa. Na
dan kad je morala da oriba ulaz i pločnik ispred kuće, što je inače
bio Gritin zadatak, zaklela se samoj sebi, glasno gunđajući nad
sapunicom:

„Neću raditi nikakve kućne poslove kada se udam. Niti ću biti
siromašna! Moram brzo nekako da pronađem bogatog muža. Onda
ću pobeći od Marije i imaću sve što poželim!”

NAREDNE DVE GODINE Sibila je pažljivo osmatrala svaki put kad

bi išla u posetu Korverovima. Oni su bili jedina dobrostojeća
porodica koju je poznavala i u njihovu kuću su dolazili pravi
bogataši. Kada je napunila petnaest a ogledalo joj je pokazivalo lepo
lice s jamicama na obrazima i blistavim, nestašnim očima, kao i
grudi na koje je bila ponosna, pomislila je da je pronašla ono što je
tražila u Jakobu Korveru. On se vratio kući nakon što je završio
šegrtovanje a ona je u njegovom odsustvu odrasla. Gledali su se
drugačijim očima. Crnomanjast i lep, sa budućnošću koja je
obećavala da će nadmašiti čak i uspeh njegovog oca, bio je
ostvarenje svih njenih želja.

Od njega je dobila i prvi poljubac. Bili su sami u bašti, sakriveni
od pogleda iz kuće. Raznežio ju je i razbudio ukus prvog užitka koji
je otkrila u zagrljaju muškarca. Usne su mu bile vrele i požudne.

„Prelepa si”, prošaputao je razneženog lica prepunog
obožavanja. Potpuno ga je zaludela.

„Poljubi me ponovo”, zahtevala je bez stida. Drugi put je osetila
još snažnije ushićenje, jer joj je na grudi spustio ruku. Ostali su bez
daha od zadovoljstva, očarani jedno drugim.

„Verićemo se!”, izjavio je lakomisleno.
Ali nije im bilo suđeno. Gospodin Korver je pozvao Hendrika na
čašu vina i složili su se da veza između mladog Jevrejina i devojke
odgojene u duhu holandske reformističke crkve nije prikladna.
Dovršili su bocu i rastali se u istim dobrosusedskim odnosima.
Jakoba su poslali u inostranstvo da se uči kupovini dijamanata, a
Sibila se vratila na početak i venčani prsten joj nije bio ništa bliži
nego pre.

Treće poglavlje

F RANČESKA SE MNOGO PUTA BURNO POSVAĐALA SA SIBILOM zbog
Jakoba, a ni ostali u kući nisu imali mira. Hendrik se sklanjao s
puta koliko god je mogao, ili je izlazio iz kuće kada bi nastala
galama, ili bi se zaključao u atelje. A onda se, gotovo preko noći,
Sibila pomirila s okolnostima. Nikome nije tako laknulo kao
Frančeski, jer najviše je trpelo njeno slikanje, pošto nije mogla da se
usredsredi pored takve buke u kući. Kada se pogledala u ogledalo
onog dana u kojem je začula mlađu sestru da se ponovo smeje,
začudila se što ne izgleda tri puta starije od svojih sedamnaest
godina.

Nije bila svesna neobične i upadljive lepote koju joj je lice
poprimilo, jer nije primećivala simetriju crta kakvoj se divila kod
drugih, pa nije rado primala pohvale na račun svog izgleda. Ipak,
bilo je nečeg očaravajuće privlačnog u njenoj naočitoj pojavi, što je
Hendrik davno prepoznao slikajući je, a što su dodatno pojačavale
sjajne zelene oči sa gornjim kapcima otežalim od gustih trepavica.
Imala je uzan nos sa prefinjenim, blago raširenim nozdrvama i
dugačak vrat, koji joj je davao držanje labuda. Jagodice su joj bile
izražene, široke, baš kao i usne, ali su bile zaobljene a ten gladak
kao najmekša svila.

Uživala je u društvu muškaraca i, kada bi to sebi dozvolila,
mogao bi je privući poneki privlačan osmeh, kao i svaku drugu
devojku. Nije bilo uvek lako okrenuti glavu, iako su do sada momci
koje je poznavala od detinjstva već prestali da joj se udvaraju, dok
su se stariji verili ili oženili nekom drugom. Odluku da postane
slikarka, koju je davno donela, nije promenila i nije imala nameru
još mnogo godina da razmišlja o udaji, ako uopšte ikada i dođe taj
čas.

Jednog jutra im je stiglo pismo od Janetje, neposredno pre nego
što je Frančeska započela s još jednim od mnogobrojnih poziranja

Hendriku, koji ju je slikao kao Floru, boginju proleća. Pošto je imala
desetak slobodnih minuta, pojurila je uz stepenice do svoje spavaće
sobe, gde je mogla da ga pročita sama pre nego što ga podeli sa
ostatkom porodice. Kosa joj se, raspuštena za poziranje, talasala i
kovrdžala po leđima kad je sela na tapaciranu prozorsku dasku, a
zraci sunca koji su se probijali kroz staklo, stvarali su oko bakarnih
bujnih slapova crveno-zlatnu auru. Privrženost između nje i tetke je
opstajala zahvaljujući dopisivanju, jer Frančeska joj je često pisala
baš kao što bi i majci.

Kao i obično, Janetjeino pismo je obilovalo porodičnim
događajima, od napretka koji su njeni sinovi pokazivali u
obrazovanju do proslave koju su Đovani i ona priredili za sedmu
godišnjicu braka. Žarko je želela da sazna šta se dešava u Holandiji,
jer nekoliko meseci nije imala nikakvih vesti, i Frančeska se nadala
da joj je pismo poslato pre dosta vremena do sada već stiglo. Svako
tetkino pismo koje je stizalo u ovo doba godine uvek je snažno
odisalo nostalgijom. Bilo je jasno da Janetjeine misli tada uvek lete ka
nadolazećem holandskom prazniku, Svetom Nikoli, porodičnoj
svetkovini u kojoj je uživala podjednako i kao dete i kao odrasla
osoba, pa 6. decembra nikada nije zaboravljala da pošalje poklon za
sve tri sestričine. I ove, 1669. godine, stići će im tri para mirisnih
kožnih rukavica.

Frančeska spusti pismo u krilo i ponovo ga presavije,
razmišljajući o tetki. Uživala je čitajući pismo sama, ovde u svojoj
jednostavno nameštenoj sobi s krevetom okruženim sa četiri stuba i
jednobojnim plavim zastorima. Niko je nije uznemiravao u
trenucima kada su znali da želi da bude sama. Sestre su i dalje delile
sobu, iako je svaka mogla da ima svoju, ali Aletu su još uvek mučile
noćne more kad je spavala sama a Sibila je volela njeno društvo.

„Frančeska!” Hendrikov glas je zagrmeo stepeništem kao
udaljeno valjanje grmljavine.

„Dolazim!”, doviknula mu je, mada nije bila sigurna da će je čuti.
Gurnula je pismo za pojas da mu ga odnese, jer već je obukla odeću
iz sanduka u ateljeu, koja joj je bila potrebna za sliku. Uzevši i venac

od svilenog cveća, odskakutala je do ogledala u teškom zelenom
satenu, sa rukavima od meke i lepršave mrežaste svile, skrojenim
tako da se spuštaju gotovo do poruba. Manžete su bile ukrašene
vezom, a bluza duboko izrezana. Stavila je venčić na glavu. Velikim
plavim minđušama iz kutije za nakit ukrasila je uši a ogrlicom vrat.
Nakon što je popravila kosu, pokupila je suknje i žurno sišla
stepenicama.

Neko je zalupao alkom po vratima. Možda trgovac koji je došao
po svoj novac, slika koja se nikada nije menjala. Da je Hendrik nije
zvao, sama bi otvorila vrata. Ovako to mora prepustiti Griti, koja je
isto tako dobro umela da izađe nakraj s poveriocima. Kad god je
silazila stepenicama i prolazila kraj stuba na zavojitom skretanju,
neizbežno bi pomislila na majku. Nije znala zašto, ali želela je da
veruje kako je ona upozorava da se ne saplete, jer poslednji deo koji
je vodio do hodnika bio je strm i jedva toliko širok da se dve osobe
mogu mimoići. Kad je stigla do poslednjeg stepenika, kucanje na
vratima je prestalo. Pojurila je iz predvorja, preskačući po dva
stepenika od zasvođenog prolaza do hodnika, kojim se žurno
uputila prema ateljeu.

„Evo me!”, javila se kad je ušla.
Pred ulaznim vratima, visok mladić pravih leđa u svojim
dvadesetim odmakao se od doksata da osmotri kuću, mršteći se. Zar
nikoga nema? Imao je bujnu tamnosmeđu kovrdžavu kosu koja mu
je moderno padala do ramena, a privremeno ju je obuzdavao crni
šešir sa širokim obodom, nakrivljen na stranu. Crveni kaput do
kolena bio je sašiven od dobre tkanine i dobro mu je pristajao uz
široka ramena, a visoke podvrnute čizme bile su napravljene od
izvrsne kože. Pod miškom je nosio zatvorenu kutiju. Nije želeo da
ode, a da ne ispuni zadatak, pa je pogledao gore da li se neki prozor
otvara na njegovo kucanje, ali ništa se nije dogodilo.
Pošto na prednjoj strani kuće Fiserovih nije bilo znakova života,
Piter van Dorne odlučio je da pokuša sa zadnje strane, pa se uputio
ka sporednim drvenim vratima. Obojena u plavo, kao i kapci na
prozorima i ulazna vrata kuće, otvorila su se čim je podigao rezu.

Koraci su mu odzvanjali po kamenim pločama dvorišnog prolaza.
Zadnja vrata kuće nisu bila pravo mesto za predaju lukovica
prekrasnih novih lala koje je sam odgajio, jer su one zaslužile malu
svečanost, ali izgleda da nije imao drugog izbora. Obično nije lično
isporučivao svoju robu, zbog prezauzetosti, a ne zbog nadmene
gordosti, jer je svoj cvećarski posao izgradio sa mukom i nije mu bilo
ispod časti da obavi bilo koji zadatak koji bi omogućio i osigurao
uspeh. Danas je, igrom slučaja, za svojom pijačnom tezgom zatekao
manje radnika zbog bolesti, pa je odlučio da sam isporuči lale.

Iz prolaza je izašao u prilično veliko i prijatno dvorište s drvećem,
letvicama pokrivenom senicom za letnje obedovanje za stolom sa
privučenim klupama, i lejama negovanog cveća. Metla naslonjena
na sto i gomilice počišćenog lišća, nagoveštavale su da je neko
nakratko ostavio posao i ušao u kuću, i da će se brzo vratiti. Zadnja
vrata su bila odškrinuta. Krenuvši prema njima, rešio je da ovog
puta vikne, pošto na kucanje niko nije odgovarao. Vrata se lako
otvoriše na izlizanim šarkama i otkriše dugačak senovit hodnik, koji
je vodio sve do prednje prostorije kuće, sa vratima i zasvođenim
ulazima sa obe strane. Kroz jedna otvorena vrata video je podijum
zastrt persijskim tepihom, što mu je govorilo da je to atelje majstora
Fisera. Obasjan svetlom koje je dopiralo kroz prozore, izgledao je
kao pozornica nameštena za predstavu. Sve je ovo upio u jednom
trenu a već narednog se, iz drugog dela prostorije, pojavi vitka
devojka sa cvećem u bakarnocrvenoj kosi i lepršavim suknjama od
zelenog satena. Neobična akustika dugačkog hodnika donela mu je
njen zvonki glas, dok se obraćala nekome u prostoriji koga nije
mogao da vidi.

„Tetka Janetjeino pismo je stiglo pre desetak minuta. Znala sam
da ćeš uživati čitajući ga. Dokle si stigao? O, da, stigao si do
poslednjeg dela, gde opisuje prijem u palati Piti. Jednog dana ću
otići da je posetim i sama vidim svu tu raskoš Firence!”

Zabacila je glavu zanesena tom mišlju. Skrstila je ruke i izvila
leđa. Piter ostade bez daha na njenu nesvesnu čulnu pozu. Ponadao
se da će pogledati prema hodniku i ugledati ga na vratima. Umesto

toga, odgovorila je na zadirkivanje čoveka dubokog glasa,
pretpostavio je, majstora Fisera. Devojčin smeh je bio grlen i veseo.
Vrteći se oko sebe, lagano se popela na podijum i uzela štap ukrašen
lišćem i buket cveća koji se tamo nalazio, a zatim je zauzela veoma
ljupku pozu. „Spremna sam, oče”, rekla je, pogleda usmerenog ka
sasvim drugom kraju ateljea. A onda se, na njegovo razočaranje,
vrata ateljea zatvoriše, zaklanjajući prostoriju od njegovog pogleda,
kao da ih je njen otac gurnuo sa mesta gde je stajao za štafelajem.

Piter se nasmešio, odmahujući glavom na činjenicu da je ostao
ukočen u mestu kao da mu je pogled na tu prekrasnu devojku
oduzeo moć govora. Sigurno nije ona čistila dvorište i on reši da
ponovo okuša sreću.

„Hej!” povikao je, istovremeno kucajući na vrata. „Imam
nekoliko lukovica ovde koje ne nameravam da ostavim na pragu!”

Dole u podrumu, Grit, koja je tražila džak za lišće sakupljeno u
dvorištu, zastade. Ozlojeđeno uzdahnu zbog uznemiravanja, a zatim
odgovori dok se penjala stepenicama: „U redu! Čula sam vas!”

Njena odbojnost se istopila istog trena kad ga je ugledala. Nije se
dešavalo često da neko tako naočit dođe na zadnja vrata i činilo joj
se da njegova visina i širina ramena ispunjavaju ceo dovratak.
Svesna da je i sama lepa, isturila je grudi i zagladila kecelju dok je
koračala ka njemu, zadovoljna što ne vuče za sobom stari džak.

„Dobar dan vam želim, gospođice”, reče joj, široko se osmehujući
i pružajući kutiju. „Ovo su lukovice lala za majstora Fisera. Poručio
ih je na mojoj pijačnoj tezgi u proleće i zamolio da ih isporučimo
kada dođe vreme za sadnju. Dogovoreno je da se plati prilikom
isporuke.”

Preuzela je kutiju znajući iz dugogodišnjeg iskustva kako da
postupi sa optimistima koji su očekivali spremnu gotovinu za svoju
robu, iako bi u ovom slučaju volela da se račun podmiri i da od
njega dobije još širi osmeh. Dopadalo joj se njegovo kao isklesano
lice koje mu je davalo izrazito privlačan izgled, velik nos, lepo
oblikovana vilica, preplanuli ten kao posledica letošnjeg dugog
boravka na vazduhu i suncu.