Zlatna lala - Rozalind Lejker

I Jan i Aleta shvatiše da je vreme da pođu. Gospođa De Fere im je
ponovo zahvalila na poseti. „Idem gore da dam sinu malo vaše
čorbe. Trebalo bi da je do sada već ugrejana i spremna.”

Gospodin De Fere je ispratio goste do vrata. Ponovio je ženine
izraze zahvalnosti, ali nije ih pozvao da ponovo dođu, što oni nisu
ni očekivali. Nakon što su otišli, laganim korakom se popeo na
sprat. Bilo mu je drago što im je ova poseta malo skrenula misli zbog
žene, jer su oboje bili skrhani novim lošim vestima, vestima koje su
primili pre samo jedan sat, ali će morati da ih zadrže za sebe još
neko vreme.

Pre nego što je te večeri Aleta otišla u krevet, nekoliko trenutaka
je stajala kraj prozora, kao i uvek, i gledala u drugi u istoj ravni s
njenim. Gospođa De Fere se tako zainteresovala za čorbu, da je bila
sigurna da će mu je ponovo i redovno praviti ako Konstantejnu, kao
i drugim bolesnicima, bude prijao njen blagotvorni ukus.

„Moraš živeti, Konstantejne de Fere”, glasno je prošaptala. Tada
je ponovo navukla zavese i otišla do kolevke da proveri usnulog
Ignatijusa. Bio je dobra beba i retko se budio noću. Nagnula se nad
njim da ga bolje ušuška, i mala koralna ogrlica, koja je visila sa
kolevke, blago zazveči. Bio je to nasleđeni predmet, kakav su imale
mnoge porodice i koji se prenosio na novorođenu decu, jer koral je
bio poznat po lekovitim svojstvima i čuvao je od bolesti. Danju ju je
Ignatijus nosio ispod košuljice, ali kad dovoljno odraste da je ne
hvata, kao što to bebe čine, nosiće je spolja na odelcu do petog
rođendana, kad bude dorastao za pantalone, ili kad Katarina rodi
drugu bebu, šta god da se pre desi.

Da koralna ogrlica Fiserovih nije predata Sibili, koja ju je čuvala u
fioci dok ne bude imala svoju decu, ona bi i dalje pripadala Aleti, i
ona bi je odnela preko puta trga i zamolila da je stave pod
Konstantejnov jastuk, kao što je ponekad običaj kad je odrasla osoba
bolesna. Ali pošto je nije imala, morala je verovati u mudrost lekara i
u recept za čorbu. Takođe se i dalje nesmanjenom snagom molila za
njega svake nedelje u Staroj crkvi, u koju je odlazila s Vermerovima,
kao što je to činila i ranije, i tako je svake noći odlazila na spavanje.

PITER JE BIO NA putu za Delft. Nakon lanjskog Svetog Nikole, kad

je odneo zumbul u Frančeskin dom, nije imao nameru da propusti
da je i ove godine vidi. Odabrao je da putuje na konju, jer je nakon
mnogo kiše nedavni nalet hladnoće otvrdnuo drumove i barice su se
pretvorile u svetlucavi led.

Video je Frančesku samo jednom otkako ju je posetio u kući
Vermerovih za vreme rođendanske zabave. Bilo je to u vreme kad je
Hendrik još bio u zatvoru i Aleta ga je preklinjala da ne obavesti
njenu sestru o očevim neprilikama. Sastanak su dogovorili preko
Herarda. Frančeska ga je tog avgustovskog jutra čekala kraj šiljastih
kula istočne kapije. Kad joj je dojahao u vidokrug, potrčala mu je
preko mosta u susret, tanušna prilika u zelenoj haljini i slamnatom
šeširu. Nosila je pribor za crtanje, što joj je obezbedilo i zvaničan
razlog da čitav dan provede napolju, mada je Katarini poverila svoju
tajnu.

Podigao ju je na konja i odjahali su u prirodu da budu sami. Bio je
to savršen dan uz izletničku korpu koju je poneo sa sobom, a u kojoj
se našla i boca vina. Posmatrao ju je kako crta blistavi kanal i
kukuruzna polja, udaljene žeteoce i crvenu vetrenjaču koja je
naizgled vladala čitavim spokojnim prizorom. Uživao je
posmatrajući njeno smireno ljupko lice usredsređeno na crtež, dok
su joj se sunčevi zraci prelivali po predivnoj kosi a deo vrata iznad
belog lanenog okovratnika otkrivao ranjivu lepotu.

Proveli su još nežnih trenutaka dok su ležali jedno pored drugog,
razmenjujući ljubavna šaputanja u visokoj travi prepunoj divljeg
cveća i treperavih leptira, s krilima koja su blistala kao dragulji i
providela se na suncu poput obojenog stakla. Ljubio joj je usta, lice,
vrat i bradavice na svetlim grudima, očajnički želeći da je poseduje.
Zagnjurio je lice u njeno krilo s takvom žudnjom, rukama joj
obgrlivši kukove, da je osetio kako i ona drhti i uzdiše od želje za
njim. Ipak, ustala je i rukama mu privukla glavu da mu s puno
ljubavi poljubi usne, dok su mu njene širom otvorene oči govorile da
još nije došlo vreme, ma koliko i ona želela isto što i on.

Kad je došao trenutak da ponovo svako pođe svojim putem,

poklonila mu je crtež koji je na njenu molbu izradio Jan u roku od
nekoliko minuta. Prikazivao je njenu glavu i ramena, bio je prilično
mali, ali je sličnost bila velika. Sačuvala ga je od gužvanja tako što ga
je čuvala u kožnom omotaču iste veličine. Stavio ga je u sako odmah
do srca.

„Molim te, prenesi moje pozdrave gospodinu Vermeru”, rekao
je, grleći je. „Kad će slikati tebe?”

„Katarina bi to volela zato što njoj nije uvek zgodno da sve ostavi
i pozira mu kad on nađe malo vremena da slika.”

„Dakle, onda?”
„Nikada mi ne bi oduzimao vreme od slikanja.”
„Onda naslikaj autoportret.”
Zadirkivala ga je osmehom, ali ne i pogledom. „Ne još”,
odgovorila mu je istim toplim obećanjem s kojim je nešto ranije
obuzdala njegovu strast. Nedugo zatim započeli su redovnu mada
povremenu prepisku, jer ga je njegov predusretljivi prijatelj, Herard,
uvek obaveštavao kad se spremao na put za Delft.
Bila je to razmena ljubavnih pisama. Nikada pre nije stavio na
papir svoja najdublja osećanja kao što je to činio za nju i oboje su
shvatili da je istinita stara izreka koja kaže da razdvojenost čini da
naklonost u srcu raste, samo što je duboka i ogromna ljubav koju su
već osećali jedno prema drugom daleko prevazilazila običnu
naklonost.
Sada je, u to kasno zimsko veče, ujahao u Delft u sumrak. Zvuci
veselja i dečjeg smeha dopirali su iz većine kuća dok je jahao kroz
uske ulice. Nameravao je da odsedne u krčmi Mehelen. To bi mu bilo
prvi put da prenoći u Delftu, pošto je oba prethodna puta napustio
grad pre mraka, zaustavljajući se u gostionicama na putu kući. Sada
je postao sigurniji da neće naneti Frančeski štetu ukoliko uspe da ga
niko ne otkrije i prepozna u Delftoi.
Krčma je bila krcata i morao je da sačeka da gazdina žena za
šankom obrati na njega pažnju. „Oprostite, gospodine”, odgovorila
mu je na njegovo raspitivanje za sobu, „ali večeras je Sveti Nikola i
sve sobe su nam zauzeli oni koji su došli kući na porodične proslave.

Videćete da je isti slučaj sa svim gostionicama u gradu.”
„Možete li mi preporučiti privatnu kuću gde bih mogao naći

smeštaj?”
„Ponovo vam moram odgovoriti sa ne večeras. ali sačekajte

trenutak.” Nagnula se od stola dok nije ugledala muža i doviknula
mu: „Ima li gospođa Volf praznih soba?” Kad je odmahnuo glavom,
pomirljivo je slegnula ramenima. „Tako je sa svakom kućom koja
nam inače izlazi u susret kad smo krcati.”

„Mogu li bar ostaviti konja u vašoj štali?”
„Svakako. Nije daleko a napolju ćete naći konjušara koji će vam
odvesti konja.”
Pošto je skinuo bisage, prepustio je konja konjušaru na brigu i
popeo se uz nekoliko stepenika koji su vodili ka lepo osvetljenoj kući
Mehelen. Njegova namera da iznenadi Frančesku je očigledno pošla
naopako. Rekla mu je kako joj je Katarina obećala da će kad on
ponovo svrati, dobiti priliku da neko vreme provedu sami zajedno.
Sad je morao dodatno sve da oteža tako što će moliti Katarinu da
mu dopusti da prespava pod njenim krovom, pa makar i na stolici.
Nije voleo da se nameće, ali ni on sam ne bi voleo da mu poznanik
provede ledenu noć pred vratima, i bio je uveren da će i ona tako
razmišljati.
Upitao je za Katarinu čim je ušao u predsoblje i Elizabeta mu se
naklonila, sva rumena od sreće zbog poklona koje je primila, jer su
se prema njoj odnosili velikodušno, kao i prema sopstvenoj deci.
„Reći ću gospodarici da ste ovde.”
On i Katarina se nisu pre videli, jer se prilikom prve posete ovoj
kući susreo samo s njenim mužem, ali pozdravila ga je kao da se
dobro poznaju.
„Toliko sam slušala o tebi, Pitere. Kakvo prijatno iznenađenje za
Frančesku! Slobodno se možeš priključiti našoj zabavi, jer večeras je
tu samo porodica. Tu je i moja majka, ali njoj je sve poznato i neće
nikome odati da si tu, u Delftu. Gde si odseo?”
Tada joj je objasnio svoju nevolju. Inače bi ga bez oklevanja
pozvala da prenoći, ali večeras je od Hetrajd dobila posebnu

dozvolu da Frančeska prenoći kod njih i nije bila sigurna je li mudro
da dvoje strasno zaljubljenih u isto vreme provedu noć pod njenim
krovom. Znala je da se desilo da su ona i Jan imali priliku da
provedu noć u istoj kući u danima zabavljanja, ništa im ne bi stalo
na put. Tada joj sinu rešenje.

„Nešto mi je palo na pamet.” Ostavila ga je nakratko samog a
zatim se vratila, široko se osmehujući. „Razgovarala sam s majkom
da ne čuje Frančeska i ona će te rado primiti u svoju kuću, gde ima
dovoljno soba.”

„Veoma sam zahvalan.”
„Reći ću sada Elizabeti da ti pokaže gde možeš da se opereš i
središ posle puta. U međuvremenu ću sve pripremiti tako da čitava
porodica učestvuje u tvom iznenađenju, baš kao prošle godine u
Amsterdamu. Frančeska mi je ispričala za zumbul!” Iako su bili
sami, šapnula mu je kako da uđe i on se rado složio.
Kad se oprao, presvukao se u čistu košulju iz bisaga i stavio je
čistu kravatu od jednobojne tkanine. Pošto je skinuo jahaće čizme,
obukao je cipele s kopčom. Otresao je trag prašine s rukava i
spremio se da odigra ulogu iznenadnog dolaska na proslavu Svetog
Nikole, koju mu je pripremila Katarina. Elizabeta je trebalo da svojoj
gospodarici da unapred dogovoreni znak.
Aleta i Frančeska su na zabavi sedele na podu i sa decom igrale
igru u kojoj je prsten tajno prenošen iz ruke u ruku, dok dete u
sredini, a to je slučajno bila Beatriks, pokušava da pogodi kod koga
se nalazi. Bila je vrlo uzbuđena. Gledajući po krugu na podu,
Beatriks se baci na Frančeskinu ruku kao žustro kuče.
„Kod tebe je!”
Bila je u pravu i Katarina je upravo čekala taj trenutak „To znači
da Frančeska mora biti kažnjena!” veselo je objavila, pljeskajući
rukama da bi je čuli od smeha. „Njoj ćemo prvoj vezati oči za
žmurke.”
Frančeska rado posluša i dozvoli da joj Jan veže oči čistom
maramicom. Tada se sva deca udružiše i počeše da je okreću sve
dok nije izgubila osećaj za orijentaciju. Bili su brzi i vešto su joj

izmicali. Bila je gotovo sigurna da je nekoga uhvatila kad joj čipka
preleti preko vrhova prstiju i ruke joj ostadoše ispružene u prazno.
Prekasno je shvatila prevaru koju su joj namestili, kad je na licu
osetila hladniji vazduh susedne sobe i vrata kako se zatvaraju iza
nje, kao i sve tiše glasove društva. Smejući se, petljala je oko čvora
na potiljku.

„Dopusti meni”, reče Piterov glas, odvezujući maramicu.
Povez pade i ona je nekoliko sekundi oduševljeno upijala njegovu
pojavu pre nego što mu se bacila u zagrljaj. Dečje lupanje s druge
strane vrata, koje ju je pozivalo da se vrati, konačno je prekinulo
njihove poljupce.
„Ovaj put mogu da se pridružim zabavi”, rekao je, dok ju je
vodio ka vratima.
Katarina ih je posmatrala kako zajedno ulaze. Primetila je kako su
se nakratko zaljubljeno pogledali pre nego što su se istovremeno
okrenuli i nasmešili prisutnima u sobi, i shvatila je da su
blagosloveni verovatno više nego što su toga svesni. Samo oni koji
su iskusili neprestanu pretnju da zauvek budu razdvojeni, bilo zbog
protivljenja roditelja ili neke druge nesreće, u potpunosti umeju da
cene ljubav i zajednički život, kad ga konačno ostvare. Jan je takođe
već pozdravio pridošlicu. Kako je ovo veče ispalo savršeno!
Aleta radosno priđe da pozdravi Pitera, koji ju je poljubio u ruku
i obraz. Katarina, koja je i dalje posmatrala, primeti nešto na
Aletinom licu što je takođe mogla biti ljubav, ali se zadržalo samo na
trenutak i nestalo gotovo isto tako brzo kao što se i pojavilo.
Kad je zabava završena, Piter i Frančeska su imali malo vremena
za sebe, da razmene poklone i ljubavne nežnosti pre rastanka.
Poklonio joj je ogrlicu od bisera moderne dužine, koja se nosila
visoko oko vrata, s jednim izdvojenim biserom koji je visio, i
pomogao joj je da je stavi.
„Prelepa je”, ostala je bez daha dok je posmatrala svoj odraz u
ogledalu. „Uvek ću je pažljivo čuvati.”
I ona je imala poklon za njega. Bila je to mala slika predela koji je
skicirala onog avgustovskog dana koji su proveli zajedno. U okviru

malog rama, ponovo je video kanal koji se pod suncem presijavao
kao posut dijamantima, kukuruzno polje i u pozadini vetrenjaču.

„Sjajna je, i potpisala si je!” Izbliza je pogledao njen potpis.
„Ubacila si lalu u potpis. Kako si se dobro dosetila!”

„Jan mi je dozvolio da se potpišem. Pošto mi je on učitelj, sve što
naslikam pripada njemu i prodao je većinu mojih dela, ali ovu mi je
dopustio da zadržim po simboličnoj ceni, tako da ovaj poklon koji si
primio nije naročito dragocen.”

„Grešiš.” Nežno ju je pogledao. „Ovo je prva tvoja slika koju sam
dobio i za mene je od neprocenjive vrednosti.”

Katarina im je iz predsoblja strpljivo doviknula kroz
poluotvorena vrata: „Pitere, moja majka je spremna da krene.”

U kući gospođe Tin dobio je udoban krevet u toploj sobi. Ujutru,
iako je rano ustao, sluge su već bile na nogama i poslužen mu je
obilan doručak.

„Biće snega”, upozori ga sluga dok mu je sipao vruću kafu.
„Rođen sam na farmi i prepoznajem sve znake lošeg vremena.
Uveren sam da se mećava približava.”

Prve pahulje su počele da padaju kad je Piter otišao do štale po
konja, ali nije bilo vetra i bilo je manje hladno nego prethodnog
dana. Bez ikakvog zadržavanja je prevalio mnogo kilometara do
Harlema, srećan što se vremenska prognoza pokazala pogrešnom.

Njegovo imanje u Harlemu je uvek bilo u središtu posla, čak i
zimi. Posao koji nije prestajao bila je briga za stabla narandže, što je
podrazumevalo pažljivu proveru lampi tri puta dnevno, kako bi se
osigurala stabilna temperatura, ma koliko jak mraz bio oko
narandžišta. Piter je nameravao da uskoro napravi još jedno takvo,
jer je vladala velika potražnja za tom skupom voćkom.

Kad god je morao zbog posla da odsustvuje sa svojih polja
lukovica duže nego što je to želeo, bar je mogao biti siguran da će
posao biti dobro vođen dok ga nema, jer je imao odličnog
upravnika, koji je živeo u staroj kući, tu na farmi. To je bila
porodična kuća Van Dorneovih dok nije sagrađen Harlem hajs od
zarade ostvarene u kratkom, unosnom periodu lalomanije, na kojoj

se Piterov pokojni otac i obogatio.
Piter je, veoma zadovoljan sopstvenim ulaganjima u brodske

tovare, mogao da prati najnovije pomorske izveštaje čak i iz kuće u
Harlemu, jer je u Holandiji izlazilo više novina nego u čitavoj Evropi
zajedno. Upravo je čitao jedne od nekoliko koje je redovno uzimao,
kad je u Harlem hajs svratio Herard da proveri treba li sa sobom da
ponese pismo u Delft.

„Ovaj put ne”, reče mu Piter nakon što su se smestili kraj kamina,
svaki sa čašom vina u rukama. Bili su prijatelji još iz školskih dana i
stoga potpuno opušteni zajedno. „Ni Frančeska ni ja nismo očekivali
da ćeš ponovo ići tamo pre Božića i ono što bismo napisali, umesto
toga ćemo reći jedno drugom kad se uskoro budemo videli u
Amsterdamu. Zabranjeno mi je da je posećujem kod kuće, ali naći
ćemo se kod mene.”

„Kako je prošlo tvoje putovanje za Delft?”
„Izuzetno dobro.”
„Mora da ti se smeši sreća.”
„Pijem u to ime”, čvrsto odvrati Piter i podiže čašu baš kao i
Herard svoju.
Ali zdravica je bila uzalud. Ni Piter ni Frančeska nisu mogli stići
do Amsterdama za Božić. Velika mećava je zahvatila Evropu,
zavejala puteve i mnogi koje je uhvatila na pola puta, umrli su od
smrzavanja.
Dok je kroz prozor gledao kako veju guste pahulje, od kojih se
nisu mogle videti ni kuće sa druge strane kanala, Hendrik je bio
sebično zahvalan za oluju. Plašio se suočavanja s Frančeskom.
Povremeno je imala neobjašnjivu sposobnost da ga prozre, i u tom
pogledu je mnogo ličila na Anu. Ne samo da bi tražila objašnjenje za
ograničenja i neprekidnu pratnju gospođe Volf, već bi se
raspravljala i zbog njegovog ponašanja prema Aleti.
Istina je da se stideo zbog svoje grubosti prema srednjoj kćeri,
naroćito kad je čuo da je za dlaku izbegla da bude povređena u
sudaru, ali nije želeo da se vrati kući. Nakon što je otišla, Sibila je
neko vreme bila zlovoljna i prebacivala mu što joj je oterao sestru,

ali brzo se oporavila i ponovo je bila puna života, i veselo se
zabavljala svojom omiljenom igrom poigravanja sa udvaračima koji
su se međusobno nadmetali. Znao je da je koketa, ali kao najmlađe
dete bila je razmažena od rođenja i sada je bilo kasno da se to
promeni. Kuća će biti dosadna kad se ona konačno skrasi uz muža i
preseli u sopstveni dom, pa zato nije ni žurio da je uda. Kad se to
desi, ostaće sam s Marijinim sumornim licem za stolom u vreme
obroka, jer su starici silno nedostajale i Frančeska i Aleta i glavna
razonoda su joj bile neprestane i uvek iste prepirke sa Sibilom.

Trenutno je slikao Mariju. Kao i Rembrant, smatrao je da su
staračka lica zanimljiv motiv. Svakog dana je dolazila u atelje da mu
pozira, udobno smeštena na stolici, i nameravao je da uhvati tu tugu
u očima koju je nosila od Aletinog odlaska, ali to nije bilo moguće.
Umesto toga, zurila je u njega oštrim prezirnim pogledom koji mu je
više odgovarao, jer će oni koji budu posmatrali portret, taj pogled
tumačiti kao mladu dušu zarobljenu u starom telu, umesto
prigušene ljutnje što je zbog njega kuća sve praznija.

Hendrik nije znao hoće li Ludolf želeti to delo kad ga završi, ali
sloboda u ateljeu je bila sve što mu je preostalo, jer mu pokrovitelj
nije mogao određivati šta da slika, iako se pod njegovim nadzorom
nalazilo sve ostalo što ima u životu. Na sreću, Ludolf je već dugo bio
odsutan iz Amsterdama, pošto je u Antverpenu obavljao neke svoje
pomorske poslove. Pre nego što je otišao, Hendrik je bio pozvan u
ponižavajuću posetu Herenhrahtu.

„Verovatno ću ostatak svog perioda ožalošćenosti biti odsutan”,
rekao je Ludolf, sedeći dostojanstveno na pozlaćenoj stolici, dok je
Hendrik stajao kao osramoćeni školarac kome nije dopušteno da
sedne. „Naravno, postaraću se da se na vreme vratim za Božić, kad
Frančeska dođe kući. Kao što sam ti već rekao, nameravam tada da
počnem da joj se udvaram.”

Prisećajući se te ohole izjave, Hendrik je posmatrao kako vetar
silovito nanosi snežne pahulje na prozorska stakla i tmurno se
osmehnuo. Nema sumnje da je Ludolf očekivao da doplovi kući u
Amsterdam iz Antverpena, ali nijedan brod neće isploviti iz luke po

ovako olujnom moru, a i putevi su neprohodni. Istinita je bila izreka
da loš vetar nikome ne donosi ništa dobro.

U NOVOJ GODINI, Velika mećava, kako su je svuda nazivali, nije

se vratila, ali zbog gustog snega koji je i dalje vejao, putovanje je još
bilo veoma opasno. Saobraćaj je bio mnogo lakši na zaleđenim
kanalima čim su raščišćeni od snega, i vazduhom je odzvanjala
zvonjava praporaca na saonicama. U kući De Fereovih Konstantejn
se lagano oporavljao. Pričalo se kako je, kad se dovoljno oporavio da
shvati da više nema noge, mislio da su mu ih nedavno odsekli, jer je
u maglovitom buđenju noge i dalje osećao, čak i prste na njima. Nije
plakao niti kukao kad se suočio s užasnom istinom da više nikada
neće hodati, već ga je obuzeo strahovit bes koji nikako nije
pokazivao znake jenjavanja.

Aleta je razumela taj bes.To je bilo ono isto što se i njoj dogodilo.
On je izgubio noge, a ona slikanje.

Konstantejn, poduprt jastucima i zavaljen među njima na krevetu
okruženom s četiri stuba i bogatim brokatnim zavesama, nije otvorio
oči kad je čuo majku kako ulazi u sobu. Opet neki bućkuriš, pomislio
je. Još malo, pa će poverovati kako svi u kuhinji, uključujući i
njegovu majku, žele da ga dokrajče ribom kuvanom na pari, ili
rovitim jajima, ili ovsenom kašom. Mogli bi da mu stave zanimljiv
natpis na nadgrobnu ploču ispod koje bi ležao u Novoj crkvi kraj
svojih predaka: Konstantejn de Fere, koji je preminuo od previše
usirenog mleka i surutke.

Tada do njega dopre primamljiv miris. Nije mu bio poznat, ali ga
je podsetio na trenutke ispunjenog života, prisnu večeru s prelepom
ženom, bančenja s raskalašnim prijateljima na proslavama posle
dobijenih utakmica i porodične gozbe u posebnim prilikama.

„Šta si mi to donela danas za ručak?”, upitao je, i dalje žmureći.
„Miriše kao prava hrana.”

„To je čorba napravljena po receptu koji sam dobila veče uoči
Svetog Nikole. Donet ti je pun bokal, ali samo jednom sam ti je
dala.”

Otvorio je oči i posmatrao je sa umornim čuđenjem. „Imala si je u
kući, a nisi me time hranila?”

„Upravo je tada svratio lekar i smatrao je da je prejaka.”
„Ah, mogao sam pogoditi. Zašto si mi je sada ponovo napravila?”
„Treba da ti pojačamo ishranu. Od sada ti je dozvoljeno crveno
meso i crveno vino.”
„Hvala nebesima”, izjavio je suvo.
Spustila je srebrni poslužavnik s činijom čorbe na njemu.
„Čorbu ti je prvi put napravila jedna mlada žena. Trenutno je
dadilja Vermerovoj deci, a inače je sestra učenice slikara Vermera.”
Sve mu je to ispričala još dok ga je to veče uoči Svetog Nikole
hranila čorbom, zahvalna za svaku kap koju je progutao, ali je on
zaboravio mnogo toga iz vremena kad se nije znalo hoće li živeti ili
umreti.
„Video sam je.”
„Kada?” Pitala se je li upamtio neku sliku koju su mu njene reči
tada prizvale.
„Bar mislim da je to ona. Jedna devojka svake noći razmiče
zavese na prozoru u nivou s mojim s druge strane trga. Samo na
minut-dva. Zatim ih ponovo navuče.”
„Kao što bi i ti trebalo da navučeš svoje”, oštro mu je rekla, jer
nije bila sigurna kako da shvati njegovu primedbu.
Pretpostavljao je šta majci prolazi kroz glavu. „Potpuno je
obučena.”
„Nadam se da je tako!”
U sebi je pomislio kako bi mu, da devojka nije bila odevena, to
olakšalo mučnu vezanost za krevet! Ipak, bio joj je zahvalan što je
mislila na njega i donela mu supu. Primio je bezbrojne poklone i
poruke od dobronamernika, većina pošiljalaca mu je bila dobro
poznata, a drugi su bili poznanici njegovih roditelja. Jedino pismo
koje mu je privuklo bolom izmučenu pažnju bilo je od njegove
verenice Isabele. Uglavnom bi zaspao dok bi mu majka čitala dobre
želje i lakše mu je bilo da zadrema nego da bude budan. Možda je
želeo da prespava život kao što to čine starci, i u snu potraži utešni

beg od budućnosti bogalja na koju ga je sudbina osudila.
„Izvoli čorbu, najdraži dečače. Jesi li siguran da možeš sam?”
Pogledao je njeno drago, ljubazno lice dok se sva užurbala da mu

raširi salvetu i doda kašiku. Svesno ili nesvesno, bila je u svom
elementu sad kad je on ponovo bio bespomoćan kao beba, jer su svi
njeni majčinski instinkti još jednom isplivali na površinu.
Istovremeno ju je voleo i sažaljevao. Sve što se dogodilo bilo je
veliko iskušenje za oboje, ali nije znao koliko će još dugo moći da
podnese to ozračje dečje sobe kojim ga je okružila.

„Naravno da mogu, majko.”
I dalje mu je bilo teško da se sam hrani, jer je u rukama imao tako
malo snage. U početku je nekoliko puta ispuštao kašiku i prosipao
hranu, osećajući se još više ponižen. Na sreću, lekar je doveo
bolničarku, neosetljivu sredovečnu ženu sa zadnjicom velikom kao
barža, da obavlja sve one prljave intimne poslove koji su spadali u
negu bolesnika. Od samog početka je takođe držala na odstojanju
sve, uključujući i njegovu majku, dok mu je previjala patrljke. Uvek
će joj biti zahvalan što mu je davala smotuljak platna da ga zagrize i
priguši ječanje, koje bi mu se ponekad otelo kad bi se zavoji zalepili.
Nije imao predstavu kakve je vriske ispuštao kada su mu spržili
rane nakon amputacije, jer se te noći nije ni sećao.
Majka je čavrljala dok je on uživao u čorbi. Nije spominjala ono
što ga je najviše zanimalo i on je prekinu: „Zar još nemaš vesti o
tome kad će Isabela doći da me vidi?”
„Putevi su još u lošem stanju. Doći će čim to bude moguće.
Tokom noći je palo još snega.”
Opsovao je sneg. Još nije primao posetioce, mada su bliski
prijatelji svraćali mnogo puta. Bili bi previše veseli i srdačni,
postiđeni što ne znaju šta da kažu, i on nije mogao da podnese da
vidi svoje drugove sportiste kako loše prikrivaju sažaljenje što je on,
koji ih je uvek u svakom sportu nadmašivao, sada bio tako užasno
osakaćen. Kad dođe Isabela i njih dvoje porazgovaraju o
novonastalim prilikama, možda će promeniti mišljenje o primanju
posetilaca, ali trenutno se osećao čudnovato, kao u čistilištu.

Petnaesto poglavlje

L UDOLF SE VRATIO U AMSTERDAM IZ PARIZA PREKO ANTVERPENA.
Trudio se tih dana da veoma pažljivo prikriva svoje tragove.
Bilo je razumljivo što su građani i trgovci pokazivali naklonost
prema Francuskoj, ali kad Luj XIV preduzme korake da prisvoji
Holandiju i raspoloženje među njima će se možda promeniti i
usprotiviće se mogućnosti francuske vladavine, baš kao i narod.
Prilikom ove posete bio je primljen u samom Versaju, i njegov
kitnjasti naklon Kralju Sunca nije bio ništa manje razmetljiv nego da
se radilo o nekom Francuzu.

Prvo što je učinio kad se vratio kući nakon odsustva, bilo je da
pregleda svežanj pisama koja su ga čekala. Kad je pronašao pisamce
Vilema de Hartoha, žurno ga je otvorio, strepeći šta će pročitati.
Laknulo mu je, jer je to bilo saopštenje o Hendrikovom oslobađanju.
Nije čuo ništa o hapšenju slikara sve do trenutka kad se spremao da
krene iz Antverpena kući, a tada ga je tamo uhvatila Velika mećava
i odložila mu povratak za još tri nedelje. Da je Hendrik bio osuđen
na tešku kaznu, Ludolfov uticaj na njega bi se znatno smanjio.
Uglovi Ludolfovih punih usana se izviše u osmeh. Srećom, sve mu
je išlo u prilog. Sad kad je Hendrik okusio zatvor, svakako neće
želeti da ponovo zakorači u njega.

Bilo je tu i Hetrajdino pismo, napisano pre Božića, u kojem mu,
pored drugih važnih stvari, javlja da je Aleta, sestra devojke koju je
držala pod nadzorom, došla da živi u Delft i trenutno radi kao
dadilja Vermerove dece. Zamišljeno je tapkao prstom po pismu koje
je držao u ruci. Dadilje obično nemaju mnogo slobodnog vremena,
pa je bilo malo verovatno da će Aletina prisutnost značajnije ugroziti
Frančeskin nadzor. Kad je uneo tu porodičnu odredbu u pismo koje
je Hendrik morao da prepiše, nije ni pretpostavio da bi neka od
Frančeskinih sestara mogla otići u Delft, osim možda u posetu
zajedno s ocem.

Ludolf ode do prozora i pogleda svoju belu baštu. Bilo je
nemoguće odrediti jesu li kamene ploče zamenjene u njegovom
odsustvu pre nego što je pao sneg. Prošlo je nekoliko meseci otkako
je Van Dorne izjavio kako nije zadovoljan njihovim kvalitetom kad
su ih istovarili iz kola, pa su ih vratili. Postavljena je podloga od
peska i šljunka, ali Ludolf je s nestrpljenjem iščekivao da projekat
bude završen.

„Važno je za potpuno skladan izgled bašte da ploče budu baš
odgovarajuće boje, zahvaljujući čemu će i kuća doći do izražaja”,
rekao je Van Dorne, pokazujući mu parče kamena da dokaže
njegove nedostatke.

Ludolf lično nije video ništa loše na njemu, ali s godinama je
naučio da sluša stručnjake i pamti objašnjenja koja su mu davali, jer
se na taj način izdigao iznad svojih skromnih početaka do položaja
koji je danas zauzimao, sa izgledima da i dalje napreduje. Na isti
način, pažljivim posmatranjem je stekao uglađeno i prefinjeno
ponašanje. Ponosio se time što nikada nije ispustio iz vida svoj cilj da
stekne bogatstvo i uticaj koji je dolazio s njim. U sebi se izuzetno
zabavio kad mu se Sibila, dok je posećivala Amaliju, poverila da
priželjkuje bogatog mladog muža. Palo mu je na pamet da bi mogao
da dogovori nekoliko susreta, ali nikada nije radio ništa što nije išlo
u njegovu korist, iako je u njoj prepoznao istu lakomu žudnju za
bogatstvom, koje je on već stekao kad je bio njenih godina.

Dok je nedavno boravio u Versaju, grofica mu je, naga i mirisna u
mekom krevetu, mazila grudi i raspitivala se za brojne ožiljke na
njegovom telu. Dao joj je isti odgovor koji je uvek izmišljao u takvim
prilikama.

„Zaradio sam ih služeći svojoj zemlji.”
Od te korisne laži ženama su uvek navirale suze na oči. Jedino je
Hetrajd, od svih pripadnica ženskog pola, znala da su mu rane
naneli mornari koji su branili sebe i svoje bogato natovarene
brodove od zarobljavanja. Gusari su bili čuveni po okrutnosti prema
zarobljenicima. Jedini koje je ostavljao u životu, bili su oni koje je
mogao da proda arapskim trgovcima robljem duž severnoafričke

obale. Nasuprot nekadašnjem divljem načinu života, čim mu se
ukazala prilika novac je uložio u zakonitu pomorsku trgovinu u
Antverpenu i kasnije Amsterdamu, uvek preko posrednika, i
ostvario je bogatu zaradu, jer su mu cene bile konkurentne a niko
nije voleo više da se cenka od Holanđana. Imao je i drugih
poslovnih poduhvata, u koje je ulagao s podjednakim uspehom.

Zbog tih poslova je i prisvojio zvučno ime Van Deventer. Pošto je
bio napušten kao beba i odrastao u sirotištu, gde su ga vlasti krstile
kao Ludolfa, nije ni znao koje mu je pravo prezime, a tokom godina
koje je proveo na moru služio se raznim uobičajenim imenima,
menjajući ih kad god su mu to okolnosti nalagale.

U četrdesetoj se povukao s mora, stekavši bogatstvo iz nekoliko
različitih izvora, dok su se drugi pripadnici njegovog zanata opijali,
kockali i rasipali novac, osuđujući time sebe da čitav život provedu
na moru. Za njega je to bio samo način da stigne do cilja. Štaviše, bio
je siguran da nema preživelih iz njegovih surovih poduhvata koji bi
mogli da se pojave i optuže ga za zločine, dok je, s druge strane, bilo
malo verovatno da će ikada naići na nekog svog bivšeg saučesnika.
Novac je značio moć i on ga je konačno imao, i ne sluteći tada da
mu to neće biti dovoljno, a nova težnja mu je bila da se bavi
politikom i postane predstavnik viasti.

Nedugo nakon povlačenja oženio se Amalijom. Uživao je trošeći
njen novac, ali nije se njome oženio samo zbog njenog imanja, niti
zbog činjenice da ju je smatrao privlačnom. Iznad svega, bila je
dobrog porekla i njena loza je u mnogim prethodnim generacijama
bila povezana s kućom Orana. Brak s njom ga je izdigao do sigurnog
položaja koji mu je bio potreban i doneo mu je pristup najboljim
porodicama u Amsterdamu, kao i u Francuskoj, na bračnom
putovanju. Tada su mu se oči otvorile i uvideo je kako može da se
živi u najvećoj raskoši. Postao je opsednut svime što je francusko, što
je konačno i dovelo do toga da postane francuski špijun. Vojni
podaci koje je ovog puta odneo doneli su mu pohvale od samog
Luja.

Po izlasku iz radne sobe, Ludolf je prošao kroz trpezariju. Tamo

je iza sebe zatvorio vrata i zagledao se, umirući od gladi, u
Frančeskinu sliku. Period ožalošćenosti mu je potpuno istekao. Ni
najmanja sumnja nije pala na njega. Bio je slobodan da zatraži tu
prelepu devojku čim uspe sve da dogovori.

U drugom delu kuće Neltje se penjala stražnjim stepenicama sa
složenom posteljinom na rukama. Dakle, Ludolf je ponovo tu! S
prozora ga je, očima punih mržnje, posmatrala kako ulazi u kuću.
Ubica! Večeras će uzeti svoj tajni ključ i pregledaće mu poštu i sve
papire koje je doneo. Često je nailazila na ljubavna pisma od žena,
ali njena gospodarica je bila previše povučena i dostojanstvena da bi
zatražila razvod, imajući u vidu čitav skandal koji bi ga pratio. U
svakom slučaju, pošto Ludolf nikada nije bio fizički grub prema njoj,
nekoliko pisama joj ne bi bilo dovoljno da se dočepa slobode.
Preljube mu nikada nisu dugo trajale i jedinu redovnu prepisku je
održavao sa ženom koja mu je pisala na sasvim drugačiji način.
Zvala se Hetrajd Volf, živela je u Delftu i pisala je uvijeno o nečemu
što je moglo biti povezano samo s brodovima i isporukama i ljudima
koje je spominjala jedino pod inicijalima. Ipak, Neltje je ženska
intuicija govorila da ova žena gaji neka osećanja prema Ludolfu. U
tim pismima je samo jednom spomenula Frančesku, kada je navela
da je devojka sada pod njenim nadzorom i kako namerava da se
strogo pridržava želja njenog oca. Neltje to nije prenela Aleti, jer
nije smatrala da je neophodno, a nije htela ni da otkriva kako je
došla do tih podataka. Nadala se da će naići na nešto zanimljivo kad
večeras bude prelistavala pisma, koja je Ludolf verovatno do sada
već otvorio. Odolela je iskušenju da se time pozabavi pre njegovog
povratka. Provlačenje vrelog noža ispod pečata od voska bilo bi vrlo
delotvorno, ali nije se usudila, u slučaju da joj usled nervoze ruka
nespretno sklizne i razmaže omekšali vosak. Ludolf je imao oštro
oko. Bilo je sigurnije i lakše pročitati ta pisma posle njega. Grizla se
zbog činjenice da je, uprkos tome što je naišla na dragoceni dokaz
da je on ubica, zbog čega bi bio nemilosrdno pogubljen, bila
nemoćna da ga iskoristi.

Zastala je na stepenicama i udahnula. Penjanje je inače nije

zamaralo, jer je bila snažna žena sa zdravim plućima, ali povremeno
je pri naporu i dalje patila od probadanja u grudima i tada je najbolje
bilo da se minut-dva odmori. Pogledala je kroz prozor u baštu.
Njeno upozorenje Aleti o Ludolfu kao mogućoj pretnji za Frančesku
bilo je preneto Piteru van Dorneu, i odmah je dalo rezultat. Mladić
je pod nekim izgovorom zaustavio istovar kamenih ploča, i sebi na
taj način ostavio otvorena vrata da dođe u kuću kad god mu je to
odgovaralo. Dok su postavljali podlogu na staze, pružila mu je
priliku da razgovaraju, i on ju je iskoristio.

„Ako budeš imala još vesti koje bi mi pomogle da zaštitim
Frančesku”, rekao je, „molim te da mi ostaviš poruku na mojoj
amsterdamskoj adresi.”

Dao joj je adresu i ona ju je gurnula u džep uz klimanje glavom, i
ponovo je ušla u kuću. Za nju bi bio veliki uspeh kada bi joj pošlo za
rukom da Ludolfu pomrsi račune u vezi s devojkom koju je želeo.
Mačka može da se ubije na više načina.

HETRAJD JE POŠLA kući sa sastanka namesničkog odbora za

sirotišta. Morala je da prođe pored bučnog uličnog protesta na trgu.
Oranžisti, koji su podržavali princa, pristalice državne partije, koji
su bili za De Vita, i treće partije, koji su glasno vikali i izgledali kao
da ni sami ne znaju šta hoće, samo što se nisu upustili u opštu tuču,
jer bilo je tu mnogo ljutitih lica i podignutih pesnica.

Sneg je bio lapav i topio se ispod nogu u ove kasne februarske
dane, ali njene duboke cipele bile su napravljene od najkvalitetnije
kože, mekane i gipke, i čuvale su joj noge da se ne pokvase. Mogla
bi sebi da priušti sopstvenu nosiljku sa nosačima, da nije morala da
glumi udovicu skromnih prilika. Poznavala je Ludolfa dovoljno
dobro da zna kako je velikodušno plaća samo zato što ne pravi
nesmotrene greške u tajnim poslovima koje je za njega obavljala.
Napravila je samo jedan propust, kad se Frančeski pružila prilika da
razgovora s agentom iz Utrehta dovoljno dugo da mu zapamti lice i
glas. To, samo po sebi, nije bilo ništa ozbiljno, ali morala je da mu
skrene pažnju i uguši njegovo zanimanje za devojku, jer je to bilo

poslednje što je smelo da se dogodi.
Stigla je kući i, nakon što je otresla mokri sneg s cipela, ušla je.

Vejntje joj je prišla da prihvati ogrtač i doda joj par kućnih papuča s
kopčama.

„Imate gosta, gospođo. Gospodin Van Deventer je u salonu.”
Grlo joj se skupilo od očekivanja. Tako je mnogo vremena prošlo
otkako ga je poslednji put videla! „Hvala ti, Vejntje”, uspela je da
izusti. „On i ja imamo o mnogo čemu da razgovaramo. Pobrini se da
nas ni ti, ni gospođica Klara ne uznemiravate. Predlažem vam da
obe ostanete u kuhinji u slučaju da mi nešto zatreba.”
„Da, gospođo.”
Kad se Vejntje udaljila iz predsoblja, Hetrajd skinu ozbiljnu
platnenu kapu koju je nosila na sastancima i ubaci je u fioku. Zatim
zagladi kosu i ode do salona.
Posle nekog vremena smeškala se Ludolfu dok se budio iz
dremeža u krevetu kraj nje. Ležali su u njenoj spavaćoj sobi, u koju
su došli ubrzo nakon prvog pozdravnog zagrljaja.
„Lud si što si došao u Delft, znaš”, rekla mu je. „Dogovorili smo
se da se ne viđamo i da razmenjujemo samo osnovnu prepisku.”
Lenjo se nacerio. „Nekada sam te posećivao.”
„Ali to je bilo pre nego što si počeo da radiš za Francuze.” Prešla
mu je kažiprstom preko ramena. „Kao u dobra stara vremena. Ništa
se nije promenilo, zar ne?” Želela je da joj i on to potvrdi. Sada kad
su se sredili i prošlost ostavili iza sebe, i pošto je Amalija umrla,
ponovo se otvorila mogućnost za zajedničku budućnost. Prirodno je
da ga sada nije više slepo volela kao kad joj je prvi put ušao u život.
Svakako, neki njegovi postupci, koje je nekada podnosila u odanoj i
pokornoj zaluđenosti, s jedinom željom da mu udovolji, sad bi joj bili
neprihvatljivi. Možda ga u suštini više uopšte nije ni volela, ali želela
ga je onda, i još ga želi, a oduvek je bila rešena da ga dobije kad za
to dođe vreme. To vreme još nije došlo, ali kad Francuska preuzme
vlast nad Holandijom i Ludolf se izdigne do visokog ministarskog
položaja, učiniće mu čast time što će mu postati žena. Sve
izvrdavanje i turobnost postaće deo prošlosti. Moći će da proširi

svoju ne tako beznačajnu obaveštenost i neguje književni ukus,
držeći salone u francuskom stilu.

Odsutno joj je stezao struk, i misli su mu se brzo udaljavale od
nje, dok je razmišljao o važnom poslu koji ga je doveo u Delft, pa je
njeno pitanje jedva doprlo do njega. „Predugo se već poznajemo da
bi se išta promenilo.”

Zbacio je prekrivač i ustao iz kreveta da se obuče. Piljila je u
njega. Još je nosio donje rublje od crvene svile. Nakon toliko
vremena, očekivala je da će možda izgledati pomalo smešno u tome,
ali i dalje je bio snažan muškarac i ništa na njemu nije izazivalo ni
najmanji podsmeh. Kosa, koju je šišao nakratko jer mu je tako
odgovaralo zbog vlasulje, blago se proredila i mestimično posedela,
ali ćelavost je još bila daleko od njega.

„Nisi mi rekao zašto si došao u Delft”, započela je, nadajući se da
je tu samo zbog nje, mada nije očekivala da je to pravi razlog. U
njemu nije bilo ni zrnca osećajnosti. Njegov odgovor joj je to i
potvrdio.

„Vreme je da ti i ja porazgovaramo o pronalaženju novih načina
kako da saznamo sve o odbrani kod Mejdena i drugih mesta gde
brane zauzdavaju more. Za vreme rata sa Španijom poplave su
namerno izazivane, da bi se odbio neprijatelj i takav način odbrane
će se verovatno ponovo primeniti. Međutim, imam opravdan razlog
da budem ovde u tvojoj kući, ako već ne u tvom krevetu! Pošto sam
pokrovitelj slikara čija kći boravi kod tebe, očekuje se da se raspitam
za njeno blagostanje da bih njenom ocu mogao preneti vesti.”

Uspravila se u sedeći položaj i privukla prekrivač. „Ja verujem u
oprez i još veći oprez. Naravno da sad treba da razgovaramo i ne
možeš često da dolaziš kod mene, ali pre smo bili veoma mudri i
moramo tako i nastaviti. Iako je vreme ožalošćenosti za Amalijom
sad iza tebe, ne dolazi u obzir da se venčamo dok špijuniraš za
Francusku i dok moja umešanost u to ne postigne svoj cilj.”

Nameštao je okovratnik ispred ogledala, okrenut joj leđima, i bio
je zahvalan što nije mogla da vidi promenu na njegovom licu.
Oženiti se njome! Zar je to i dalje očekivala nakon toliko vremena?

Oduvek je više ona govorila o tome. Da je nasledila bogatstvo svog
starog bogatog muža, kao što su oboje očekivali i zato se starca i
otarasili, oženio bi se njome, a ne Amalijom. To mu je bila iskrena
namera, jer je znao na koji bi način izgradili zajedničku budućnost,
ali kad se vratio s mora i otkrio da gotovo ništa nije nasledila,
nevestu je potražio na drugom mestu. Hetrajd mu je i dalje prijala u
krevetu, a bila mu je krajnje korisna kao ključna osoba koja je za
njega prikupljala informacije i slala ih dalje savršeno prikrivene, ali
to je bilo sve. Moraće da se pomiri s tim da će se on oženiti nekom
drugom, kao što je to učinila i pre. Njome nikada nije bilo teško
manipulisati, pa ni sada nije očekivao nikakve poteškoće. Okrenuo
se i osmehnuo joj se s odobravanjem.

„Pričaj mi o Frančeski”, zatražio je nakon što je seo da navuče
dokolenice. „Kao što sam već rekao, njen otac će želeti da čuje kako
se ponaša i viđa li se često sa sestrom.”

„Nisam imala nikakvih neprilika s njom nakon prvih dan-dva.
Prijatna je i dopada mi se njeno društvo, ali ne znam dopisuje li se s
nekim protiv očeve volje. Postoji granica koliko mogu da je
nadzirem. Bar znam da u Delft nisu stizala pisma za nju i, iskreno,
ne verujem da ih prima na neki drugi način. Prihvata moja pravila
radi mira u kući, za razliku od tolikih drugih devojaka koje sam
imala ovde, ali zato ima svoje slikanje koje je ispunjava. Čula sam i
od samog slikara Vermera kako vredno radi. Kad god izlazi s
Aletom, uvek zahtevam da i Klara ide s njima. Sve u svemu, nemam
ozbiljnih razloga da prekorevam Frančesku. Uvek traži moju
dozvolu pre nego što s Vermerovima odlazi u neku posetu ili boravi
kod gospođe Tin.”

Ludolf se obukao, stavio vlasulju i namestio manžete. „Sigurno si
morala neke mladiće da držiš na rastojanju?” neobavezno se
raspitivao.

„Nema sumnje da bi ih bilo mnogo kad bi ih Frančeska
ohrabrivala, ali to se nije dogodilo. Čim je stigla, naterala sam je da
napiše pismo tom mladiću, Van Dorneu, da osujetim svaku
mogućnost njegove posete. Napisala mu je da među njima postoji

samo prijateljstvo i sad sam sigurna da jeste tako.”
„Dobro.” Zatim je dodao, gotovo kao da se naknadno toga setio:

„Otac će joj biti zadovoljan.”
„Kuda sada ideš?”
„Da posetim slikara Vermera. U ime Hendrika Fisera. Kad

završim posetu, dopratiću Frančesku. Danas nema potrebe da šalješ
Klaru. A onda bi večeras mogli svi zajedno da izađemo i malo se
zabavimo - na neku muziku ili koncert, možda predstavu. Šta se
prikazuje u gradu?”

„U gostionici Mehelen obično ima muzike, ali tamo me ne smeju
videti.”

„Ali takve večeri s muzikom i plesom se uvek odvijaju u prostoriji
koja je odvojena od točionice.”

„Bez obzira, kada bi me videli u blizini gostionice, to bi mi
narušilo ugled kod mojih saradnika, namesnika i namesnica. Ne
možeš ni zamisliti koliko su zatucani!”

Prihvatio je njene razloge, jer iako je u svakoj kući bilo vina i
piva, ljudi su osuđivali opijanje koje se dešavalo u gostionicama i
upravo to je mnoge odbijalo, a ne samo točenje alkohola.

„Kuda bismo onda mogli?”, upitao je.
„Daje se koncert u Gradskoj kući.”
„Odlično. Onda ćemo tako i uraditi. Frančeska će možda želeti da
pođe i Aleta.”
„Sigurna sam da hoće.”
Kad je Ludolf otvorio ulazna vrata na galeriji u Mehelenu,
iznenadila ga je dužina prostorije i dobro osvetljenje od prozora s
obe strane vrata, koji su dosezali sve do visoke tavanice.
Pretpostavio je da je čovek koji je postavljao sliku u ram bio upravo
onaj koga je došao da vidi.
„Gospodine Vermer?”
Jan spusti sliku i priđe, zainteresovan što vidi mogućeg kupca
koji mu je bio nepoznat. „Ja sam.”
„Dozvolite mi da se predstavim, Ludolf van Deventer.”
Janu to ime nije ništa značilo, jer Frančeska nijednom nije

spomenula Ludolfa ni njemu niti njegovoj ženi. „Kako vam mogu
pomoći, gospodine? Želite li da pogledate šta imam ovde na
zidovima ili na umu imate neku posebnu sliku?”

„Nisam došao zbog umetničkih dela”, poče Ludolf, mada je s
blagim zanimanjem pogledao slike na zidu koje su mu bile najbliže.
„Imam nekog drugog posla s vama.”

Janu smesta pade na pamet mračna misao da je ovaj lepo odeveni
stranac advokat koga je poslao neko kome duguje novac. „Šta bi to
moglo da bude?”

„Imate učenicu. Frančesku Fiser.”
„Tako je.”
„Preći ću odmah na stvar. Ovde sam da bih otkupio njeno
školovanje. Premestićemo je u drugi atelje u Amsterdamu.”
Jan se osloni na kraj dugačkog stola i prekrsti ruke. „Frančeska
mi ništa nije rekla o tome”, odvratio je smireno, duboko uvređen.
„Ona to još ne zna. To treba da bude iznenađenje za nju.”
„Je li tako? A u čije ime vi govorite?”
„U ime njenog oca. Video sam se s njim juče pre nego što sam
krenuo iz grada.” Ludolf je nastavio da razgleda slike dok je
opušteno šetao galerijom. Zatim je zastao da izvadi presavijeni papir
koji je bacio preko stola da ga Jan pročita. „Pročitajte šta je napisao.”
Nekoliko koraka dalje Ludolf se zaustavio ispred slike. Bio je to
raskalašni prizor iz gostionice i nasmejani čovek crvenog lica koji je
dizao vrč, ličio je na Hendrika. Mada, umetnik ni najmanje nije bio
veseo kad ga je Ludolf prethodnog dana pozvao u Herenhraht.
„Frančeski se neće dopasti tvoje mešanje”, rekao je Hendrik,
sevajući očima, „i uplaćena količina novca će morati da se vrati
onome ko ju je uplatio.”
„To nije nikakva smetnja. Samo potpiši ovaj dokument i ovlasti
me da sve preuzmem u svoje ruke. Moj beležnik ga je sastavio.”
„Šta ako odbijem da potpišem?”
Ludolf se nije ni potrudio da odgovori i nakon nekoliko trenutaka
Hendrik je podigao pero. Slikar je ponovo bio upozoren.
Jan progovori: „Koga gospodin Fiser ima na umu za novog

Frančeskinog učitelja?”
Ludolf se okrenu i podiže papir koji je vraćen na sto. „Pitera de

Hoha.”
„Ah. Dobro sam ga poznavao dok je živeo u Delftu. Rad mu je

tada bio poznat po skladnim raskošnim bojama i smirenosti domaćih
prizora.”

„Rečeno mi je da ste vi uticali na njega.”
„Možda je i tako. Je li on pristao da je primi?”
„Samo uz vaš pristanak.”
„To sam i očekivao. Ni on, kao stari prijatelj i kolega umetnik, niti
bilo koji drugi ugledni slikar ne bi preoteo učenika iz drugog ateljea,
bez obzira je li taj učenik gotovo pri kraju obuke, kao Frančeska, ili
samo početnik. Jeste li se raspitali želi li i ona takvu promenu?”
Ludolf se podsmehnu: „Ko još pita žene za mišljenje? Prihvatiće
sve što joj se odredi.”
„Mislite? Kako se njen otac opredelio za Hoha?”
„Iz razloga koji sam vam upravo izneo. Vaši stilovi se ne
razlikuju mnogo, što će Frančeski olakšati prelazak više nego da je
smesti kod nekog drugog.”
„Ne razumem šta je majstora Fisera navelo na ovo. Sigurno
shvata da se De Hohov rad promenio u novoj sredini? Postao je
mehanički i izveštačen u želji da se dodvori opštem oduševljenju
veličanstvenim prizorima s muškarcima i ženama u francuskoj svili i
satenu.”
„Ipak je i dalje najbolji izbor.”
„Ne!” U naletu besa, Jan udari pesnicom o dlan. „Čak i da sam
spreman da pustim Frančesku, a nisam, neću dopustiti da se njen
tečni stil i posebna kontrola nad svetlom pokvari i izgubi!”
Ludolf se namršti i kucnu prstom po stolu. „Ne sviđaju mi se
takvi ljutiti ispadi. Možda vam nisam naglasio da će vam ta
izgubljena godina ili dve, koju biste joj inače posvetili, biti bogato
plaćena.”
„Ona nije na prodaju!”
„Izvrćete moju ponudu. Nije vam izneta u tom smislu. I meni je

njeno dobro na srcu. ali neće proći mnogo pre nego što se uda i
postane majka. Slikanje će joj uvek biti samo razonoda. Dakle, kako
promena stila može imati bilo kakav značaj?”

Jan pretpostavi da je ovaj čovek saznao nešto o Frančeskinim i
Piterovim mogućim planovima za venčanje, pa odluči da je zbog
njih mudrije da se pravi nevešt. „Nećemo sad razgovarati o njenom
privatnom životu. Meni je važno” - Jan mu upre palcem u grudi -
„to što ona može da dostigne nivo naših najboljih savremenih
slikara i neću dozvoliti da joj takva prilika propadne.”

Ludolf je bio razjaren. „Dosta rasprave. Platiću vam dvostruko u
odnosu na ono što biste primili za tri godine! I još dve hiljade
guldena umesto onoga što ste mogli zaraditi prodajom njenih slika!
Nemojte mi reći da vam novac nije potreban, jer nikada ne poslujem
s nekim, a da ne otkrijem sve što mogu o onome s kim imam posla.
Toliko dugujete pekaru da vas je pozajmica vaše tašte jedva spasla
toga da mu predate sliku u zamenu za dug, koji još nije potpuno
izmiren. Neću ni da spominjem ostale neisplaćene dugove koje
imate u ovom gradu. Povrh svih ostalih novčanih poteškoća još je i
Velika mećava sprečila moguće kupce iz drugih gradova da dolaze.”
Ludolf udahnu i ispravi se, jer se preteći nagnuo napred dok je
govorio, što je bio stari trik koji je davno naučio kad je nameravao
nekoga da zaplaši. Smireno je progovorio: „Sad smo već dovoljno
pregovarali. Ja sam velikodušan čovek. Koliko tražite?”

„Već sam vam odgovorio”, odgovori mu Jan s ledenim besom, ne
podižući glas. Njegova suzdržanost razljuti Ludolfa.

„Nemojte biti budala!”
„Napustite moju kuću!”
„Ne pre nego što vidim Frančesku! Ona se neće protiviti očevim
željama.” Ludolfu sinu da bi upravo Frančeska mogla postati njegov
adut.
„O? Dakle, ipak ćemo i nju uključiti u ovo, je li tako? Mislite li da
ćete je zaplašiti i naterati da promeni mišljenje?”
„Vi je svakako ne biste zadržali protiv njene volje?”
„U ovom slučaju to bi bilo za njeno dobro, ali ako ona pokaže

nepokolebljivu odlučnost da prihvati ovu novu priliku, moraću
ponovo o svemu da razmislim.”

„Sad govorite razumno.” Ludolf oseti kako ponovo vlada
okolnostima. „Pošaljite po nju.”

„Ne, imam bolji predlog. Želim da ona odluči potpuno
samostalno, bez mog ubeđivanja ili vašeg primoravanja.”

„Pogrešno ste procenili moju ulogu u svemu”, primeti jetko
Ludolf, „pošto ja zastupam njenog oca.”

Jan slegnu ramenima. „Ne očekujete valjda da ću povući reč!
Dobro, pored ateljea se nalazi prostorija koja se prostire kroz dva
sprata, kao i ova galerija, i postoji otvor sa drvenom ogradom odakle
je moguće gledati u nju iz salona na međuspratu. Odvešću vas tamo
i možete gledati i slušati dok Frančeski prenosim očeve želje. Ne
smete se mešati dok ona ne donese odluku. Jesmo li se dogovorili?”

„Ako ne budete pokušavali na bilo koji način na nju da utičete.”
„Dajem vam svoju reč.”
Jan odvede Ludolfa do prostorije s otvorom, uobičajenim
prizorom u holandskim kućama, pri čemu je jedina razlika bila na
kom spratu se nalazi. Nije mu se dopadalo to što je morao da učini,
ali pošto je dobro razmislio, doneo je najpravedniju odluku. Kako
mu se činilo, Frančeska će se zaista naći u nevolji ako ne posluša
očevu zapovest. Ako zatraži da je oslobodi obaveze školovanja da bi
mogla da se vrati u Amsterdam, Jan je znao da će se složiti, ali neće
prihvatiti nadoknadu. Ona mu nije ponuđena kao uobičajeni
dogovor, već kao uvredljivo podmićivanje.
Frančeska se iznenadila kada je Jan otvorio vrata ateljea i zamolio
je da pređe u susednu prostoriju na nekoliko trenutaka. Ostavila je
rad na štafelaju i pošla za njim. Primetila je da je vrlo ozbiljan.
„Upravo sam primio uznemirujući zahtev od tvog oca,
Frančeska.”
Kad joj je rekao šta mu je predloženo, podigla je i spustila ruke u
neverici. „Ovo je nečuveno! Moj otac je oduvek bio nedosledan, ali
sad je prešao sve granice. Samo mogu da pretpostavim da je prodao
sliku za izuzetno veliku svotu i novac mu gori u džepu. Zašto bi

inače razmišljao o tome da me odvede odavde i prebaci u atelje
Pitera de Hoha? Neću da idem! Ništa me ne može naterati!”

„Moraš veoma pažljivo razmisliti o ovome”, savetovao joj je Jan.
„Razmislila sam. Nećete me valjda naterati da se povinujem tako
bezobzirnom i ćudljivom prohtevu?”
„Ne, neću, Frančeska. Niko te neće odvesti iz mog ateljea.
Postaćeš članica Esnafa pre nego što se to desi.” Tada, kad je
zatvorila oči od ogromnog olakšanja, on dodade: „Hoćeš li da
obavestiš oca o svojoj odluci i objasniš mu zašto želiš da ostaneš, po
glasniku koji mi je doneo njegovo pismo?”
„Ko je došao?”
Jan pokaza na otvor visoko na zidu i ugleda zapanjenost na
njenom licu. Ludolf se obema rukama naslonio na ogradu mračnog
izraza lica. Nije bio ljut na nju, samo ozlojeđen što je sve učinila
težim i složenijim nego što je trebalo da bude. Napravila je nekoliko
koraka napred dok ga je posmatrala zabačene glave.
„Šta za ime boga radiš tamo gore?” zapitala je oštro.
„Objašnjenje je dugačko”, odlučno je izjavio. „Več sam jednom
objasnio razlog zašto sam ovde. Više bih voleo da porazgovaram s
tobom na nekom drugom mestu.”
Jan je gledao čas Frančesku, čas Ludolfa. „Poznaješ li dobro ovog
čoveka?”
„On je očev pokrovitelj”, nestrpljivo je odvratila. „Siđi odatle,
Ludolfe. Ako želiš, možeš odšetati do Kromstrata sa mnom i
Klarom. Moj radni dan samo što nije završio.” Tada, čim joj je nestao
iz vida, okrenula se Janu. „Zašto je on morao da bude tamo? Vi ne
biste na to pristali bez opravdanog razloga.”
Ukratko joj je ispričao sve šta se dogodilo.
Kad je izašla iz kuće, nije bilo ni traga od Klare, ali Aleta ju je
čekala s Ludolfom. Objasnila je zašto je tu. „Gospođa Volf je pozvala
večeras gospodina Van Deventera i mene u svoju kuću na večeru i
posle toga ćemo na koncert.”
„Hoćemo li?” oštro progovori Frančeska. Dozlogrdilo joj je da svi
vrše na nju pritisak sa svih strana. Ovaj poslednji očev hir da joj

zameni mesto školovanja istrošio joj je strpljenje. „Dakle, Ludolfe, da
čujem tvoje objašnjenje zašto si podržao Hendrikovu ludačku
nameru da me vrati u Amsterdam. Čula sam od majstora Vermera
da si vršio snažan i žestok pritisak na njega da me oslobodi.”
Krenula je žurno ka Kromstratu, pa i on i Aleta požuriše da uhvate
korak s njom.

On joj odgovori podjednako grubo: „Obećao sam tvom ocu da ću
učiniti sve što je u mojoj moći da njegove želje budu ispunjene.
Zašto da ne? Odavno sam ti objasnio da gajim zaštitnička osećanja
prema Hendriku, a to uključuje i njegovu porodicu.”

„Možda si i ti lično želeo da se vratim u Amsterdam!” besno ga je
izazivala.

„Ne poričem. Ne budi tako ohola prema meni, Frančeska, jer
nisam za to raspoložen. Izgubio sam strpljenje u galeriji s
Vermerom. To je poslednje što sam želeo da se dogodi, ali me je
razljutio, kao i ja njega. Razumljivo je što nedostaješ Hendriku i što
želi da se školuješ bliže kući.”

Naglo se zaustavila. „Nisam ničija svojina! Kada ćete ti i moj otac
to shvatiti? Nećete me pomerati kao šahovsku figuru!”

On umirujuće podiže ruke. „Smiri se! Ovo izmiče kontroli. Želiš
da ostaneš u Delftu i slikar Vermer ima zakonsko pravo da te
zadrži. Tu je kraj. Moram da posetim i druga mesta posle Delfta i,
dok se ne vratim u Amsterdam, tvoj otac će možda i zaboraviti na tu
svoju zamisao da te tamo prebaci.”

Aleta pomisli kako je Ludolf dobro proučio Hendrikovu narav.
„Najverovatnije će biti tako”, složila se.

Frančeska iscrpljeno odmahnu. „Sigurna sam da si u pravu.”
Aleta zagrli sestru oko ramena i njih troje nastaviše zajedno ka
Hetrajdinoj kući.
Za večerom, koja je bila poslužena na srebrnim poslužavnicima
čuvanim za posebne prilike, razgovor je tekao uobičajeno. Aleta je
pitala Ludolfa je li video Sibilu pre nego što je krenuo iz
Amsterdama.
„Ne. Nisam odlazio do vaše kuće otkako sam se vratio iz

Antverpena. Tvoj otac je svratio do mene u vezi s odlaskom u Delft i
zamolio me da posetim slikara Vermera u njegovo ime.” Sve ovo je
već ispričao Hetrajd, dok su za predjelo jeli ostrige.

Aleta nije želela da se ta tema ponovo pokreće, jer se njena sestra
ućutala i ukočila, kao i ona pre. Brzo je pogledala Hetrajd, koja je
sedela na čelu stola u privlačnoj haljini od modroljubičaste svile.
„Jeste li se vi i gospodin Van Deventer ikada ranije sreli?”

Hetrajd otpi gutljaj iz čaše. „Da. Preko zajedničkog poznanika
pre nekoliko godina. Je li tako, Ludolfe?”

„Jeste, zaista”, odgovorio je učtivo pre nego što se okrenuo Aleti.
„Kako ti se dopada život u Delftu?”

„Lepo sam se snašla. Vermerovi su izuzetno ljubazni prema
meni, ali krajnje je vreme da pronađem drugi posao. Kod njih sam
samo privremeno.”

Frančeska se značajno nasmeši sestri. „Tako mi je drago što si
večeras pošteđena poslova oko dece, pa možeš ovo veče da
provedeš s nama.”

„Katarina me je rado pustila. Dve starije devojčice tako vešto
pomažu u uspavljivanju mlađih, da im ja gotovo i nisam potrebna,
mada umem da savladam Beatriks mnogo bolje od svih kad je
nevaljala.” Aleta se razdragano nasmeja pri pomisli na to dete. „ Ali
uskoro moram da pronađem novi posao.”

Da nije u kući već imala Frančesku, Hetrajd bi ponudila Aleti
hranu i smeštaj i zaposlila je da pomaže Vejntje oko kućnih poslova,
ali ako slikar Vermer ne želi da obrati pažnju na najnoviji hir
Hendrika Fisera, ona će se povinovati njegovim zapovestima do
poslednjeg slova. Sestra u kući bi Frančeski bila izgovor za više
slobode, a to se ne sme dozvoliti.

Hetrajd je primetila da se Ludolf ponovo obraća Frančeski. Nije
se čudila, jer je devojka ovih dana procvetala, što je samo uvećalo
njenu inače izuzetnu lepotu, a Ludolf je oduvek bio ženskaroš.
Međutim, nije ostavljao naročiti utisak, jer mu Frančeska nije
odgovarala i razgovarala je više s njom, Aletom i Klarom nego s
njim. Ipak, nešto se osećalo u vazduhu između njih dvoje, neka

gotovo opipljiva napetost. Hetrajd pomisli kako se muškarci lako
predaju kad ih neka žena snažno privlači. Učestali pogledi, prijatan
smeh i namerno opušteno ponašanje bili su očigledni drugim
ženama koje su ih posmatrale, naročito suprugama, a ona je Ludolfu
bila i više od supruge nakon svega što su zajedno prošli, zato ju je i
vređala pomisao da mu bude samo ljubavnica. Nije bilo teško
poverovati da je Ludolfa opčinila Frančeskina neobična lepota. Do
trenutka kad su završili s večerom, Hetrajd je bila ubeđena da je u
pravu.

Koncert je bio izuzetno prijatan. Frančeska i Aleta su sedele jedna
pored druge, dok su Klara i Hetrajd zauzimale sedišta između njih i
Ludolfa. Ostao je u Mehelenu skoro nedelju dana i danju je ostajao
nasamo s Hetrajd, pa je na miru mogao da joj sastavlja spisak
agenata koje je trebalo da uputi u određene krajeve, i uz njenu
pomoć je gasio želju koju je u njemu probudio susret s Frančeskom.
Svako veče je, nakon večere u kući, vodio Hetrajd i Frančesku na
razne koncerte i dva puta na predstave. Aleta više nije išla s njima,
jer nije želela da moli Katarinu za slobodno vreme u doba dana kad
su imale najviše posla. Frančeska je takođe priželjkivala da ostane
kod kuće, ali njeni izgovori su svaki put odbijani, jer Hetrajd je rešila
da ne pruži Ludolfu nijednu mogućnost da sam napusti mesto
izlaska i vrati se kući, gde bi Frančeska bila sama.

„Ti si budala”, rekla mu je Hetrajd jednog dana. „Frančeska neće
sebi dozvoliti da je zavede muškarac tvojih godina.”

„Draga moja ženo”, uzvratio joj je smehom i podsmešljivim
čudenjem, „kako možeš da sumnjaš u moje namere?”

Znao je da Hetrajd neće biti tako prijatna i zaljubljena, ako
posumnja da prema Frančeski ima znatno ozbiljnije namere od
običnog zavođenja. Palo mu je napamet kako postepeno određenim
putem vodi dve žene, između kojih je postojala razlika od dvadeset
četiri godine. Hetrajd ka prihvatanju činjenice da je neće uzeti za
drugu ženu, a Frančesku do tačke kada će ga prihvatiti za muža.
Osećao je da napreduje sa obe.

FRANČESKA JE osetila ponovni spokoj kad više nije morala svako

veče da gleda Ludolfa. Čak i bez Neltjinog upozorenja, došla bi do
zaključka da je više on nego njen otac bio zaslužan za pokušaje da se
ona vrati u Amsterdam. Nije ni pomišljala da će joj biti drago zbog
Hetrajdinog društva, ali za vreme njegove posete, sasvim joj je
prijalo. Ta žena ih nijednom nije ostavila same.

Aleta nije otišla daleko kada je konačno napustila posao kod
Vermerovih, jer je novo nameštenje pronašla kod njihovih prvih
suseda, Van Bajtenovih. Zadatak joj je bio da podučava dvoje
najmlađe dece pre nego što na proleće pođu u školu. Šta će se tada
dogoditi nije znala, ali u međuvremenu je imala udobnu malu
sobicu na tavanu. Iako je sada bila dva sprata iznad spavaće sobe
gde je, s druge strane trga, spavao Konstantejn de Fere, i dalje je
svake noći pre spavanja gledala u njegov osvetljeni prozor. Svi su
pričali da je izvan opasnosti i da će živeti, ali još nijednom nije
izašao iz sobe.

Verovala je da zna zašto. Baš kao što ni ona nije mogla da
podnese da uđe u atelje, nesposobna da se navikne na život bez
slikanja, tako je bilo i s njim. Praznina s kojom je on morao da se
suoči bila je daleko veća od njene, jer je ostao bez udova kojima je
nekada skakutao po ledu poput ptice.

Šesnaesto poglavlje

S A SVOJIH JASTUKA KONSTANTEJN POGLEDA KA VRATIMA spavaće sobe
dok su se otvarala i spusti knjigu koju je čitao. Ušao je otac s
presavijenim pisamcetom u ruci.

„Došla je Isabela”, reče gospodin De Fere. „Ona i njeni roditelji
su stigli pre pola sata. Majka i ja smo vodili ozbiljan razgovor s
njima.”

„Znači, Isabela je konačno stigla”, suvo izjavi Konstantejn. Pisala
mu je prilično redovno, nežno ga je hrabrila da se oporavi i slala mu
vesti o zajedničkim prijateljima. Navodila je razne izgovore što ne
dolazi da ga poseti, od opasnosti za putovanje po lošem vremenu do
nedavne smrti njene prabake.

„Želi da prvo pročitaš ono što je napisala.” Gospodin De Fere mu
doda pismo. Kad se Konstantejn i ne pomeri da ga uzme, otac ga
spusti na jorgan ispred njega, a on ga jednim zamahom ruke sruši
na pod.

„Svakako bi trebalo da ga pročitaš, sine.”
Konstantejn pogleda očevo ozbiljno lice uokvireno sedom
vlasuljom. „Zašto? Znam šta piše. Više ne želi da se uda za mene.”
Gospodin De Fere tužno sede na stolicu kraj kreveta i spusti ruke
na kolena prekrivena somotom. „Isabela je vezana bračnim
ugovorom. Zakon je na tvojoj strani.”
„Neću se oženiti nijednom ženom protiv njene volje.”
„Dobrovoljno su spomenuli svotu dvostruko veću od
dogovorenog miraza kao nadoknadu.”
„Ne želim nijedan novčić od toga. Oslobađam Isabelu. Više nije
vezana za mene.”
„Koliko dugo već znaš da se predomislila?”
„Kad posle nesreće nije došla da me vidi što je pre mogla. Nadao
sam se da moj gubitak nogu neće izmeniti naš odnos, ali u podsvesti
sam znao da se zavaravam. Velika mećava je Isabeli dala odličan

izgovor da još neko vreme izbegava da me poseti i sad, kad joj je
konačno ponestalo razloga, morala je da dođe. I ti si sigurno
naslutio istinu, oče, uprkos tome što majka nije prihvatala pomisao
da neko može da odbaci njenog sina, bez obzira na okolnosti.”

Gospodin De Fere uzdahnu i pređe vrhovima prstiju prepunih
prstenja preko čela. „Saznali smo veče pre Svetog Nikole. Isabelin
otac nam je pisao da nikako neće dozvoliti svojoj kćeri da se sada
uda za tebe. Tada si bio previše bolestan da bismo ti to saopštili, a
kasnije smo se nadali da će povući svoju odluku.”

Konstantejn se gorko osmehnuo. „Siroti starac je pokrivao
Isabelu. To je sigurno bila njena odluka i odluka njene majke, a ne
njegova. On je blag čovek, previše ljubazan u odnosu na takvu ženu,
i siguran sam da bi on rado došao da me vidi da mu ona i Isabela
nisu zabranile. Mora da je bio nepopustljiv u svom zahtevu da mi
Isabela lično vrati prsten, jer sumnjam da bi inače uopšte došla.”

„I ja to isto mislim.”
Konstantejn odgurnu prekrivače. „Pomozi mi da sednem na
stolicu, oče. Neću da budem u krevetu kad Isabela dođe. Pronađi mi
košulju i sve ostalo što mi treba. Obući ću kaput i pantalone od
tamnocrvenog somota.”
Dok je otac uzimao odeću iz fioka, Konstantejn je svukao noćnu
košulju preko glave i gurnuo je ispod jastuka da se ne vidi. Obično
mu je bolničarka donosila sve što mu je trebalo pre nego što sedne
na stolicu, ali sad mu se otac našao pri ruci. Postao je stručnjak za
oblačenje u krevetu i navlačenje pantalona. Kad je bio spreman, otac
ga je preneo na leđima do obližnje stabilne stolice sa širokim
ručkama i presvučenim kožnim sedištem na kojem je njegova majka
presedela mnoge sate. Sklonio je široki pojas kojim se obično vezao,
jer je nekoliko puta zaboravio na svoj nedostatak nakon čitanja ili
dremanja i pao, pošto je mehanički hteo da ustane.
„Skloni negde ovaj pojas”, rekao je ocu. Nije mogao podneti
pomisao da ga Isabela vidi privezanog za stolicu. Oko njega je bio
omotan vuneni pokrivač kao jedini znak njegovoj gošći da više nije
u potpunosti onakav kakav je bio prilikom njihovog poslednjeg

susreta.
„Reci Isabeli da se popne sama, oče.”
„Hoću.”
Gospodin De Fere se pitao, dok je silazio sprat niže, nada li se

Konstantejn da će ponovo osvojiti Isabelu ako budu razgovarali
nasamo. Ovo će mu biti prva poseta, mada se već neko vreme
osećao dovoljno dobro i mnogo puta je mogao da primi posetioce.
Kao da je čekao nju pre nego što počne da dovodi svoj život u red.

Konstantejna je izjedalo nestrpljenje dok je čekao. Dugo je bio
zatvoren u ovu spavaću sobu, prvo zbog fizičke slabosti, a zatim
zbog tvrdoglavog odbijanja da ga odnesu u prizemlje, da se ne bi
osećao kako novorođenče koje guraju u kolicima.

Period oporavka je podneo stoički, ali sad, dok je čekao da se
Isabela nevoljno, nogu pred nogu, popne stepeništem, činilo mu se
da joj je potrebna čitava večnost.

Otac je ostavio vrata odškrinuta i u deliću sekunde, pre nego što
ga je ugledala, primetio je strah u njenim očima dok je gledala
prema krevetu, očekujući da ga tamo vidi. Je li očekivala da će ga
možda ugledati bez prekrivača prebačenog preko odsečenih udova?
Tada ga spazi i olakšanje joj preplavi lepo lice čiste blede puti, sa
očima nalik na gloginje, i usnama ružičastim i vlažnim kao ostrige
spremne za posluženje.

„Kako dobro izgledaš, Konstantejne! Mršaviji si, ali ti pristaje.”
Ispružio je ruke prema njoj, ali ona se pretvarala da ih ne
primećuje i sela je na stolicu koju je njegov otac pripremio u blizini,
čupkajući nervozno široki čipkani okovratnik na svojoj azurno
plavoj haljini. Držala je nešto sitno u levoj ruci i on je pretpostavljao
šta bi to moglo biti.
„Ne nosiš verenički prsten koji sam ti dao.” Naljutio se što je
odlučila da uđe bez prstena na ruci, stežući ga u šaci kao komad
vašarske bižuterije. Ako je odlučila da mu ga vrati, trebalo je da ga
dostojanstveno svuče s prsta kad ostanu posve sami, kao kad joj ga
je poklonio, bez obzira što je među njima sad vladalo potpuno
drugačije raspoloženje.

„Kao što sam rekla u pismu...”
„Nisam ga pročitao. Želim da čujem sa tvojih usana zašto više ne
želiš da se udaš za mene.” Nemilosrdno ju je posmatrao, odlučan da
je ne poštedi.
Pocrvenela je od neprijatnosti. „Otkrila sam da moja osećanja
nisu tako snažna kao što sam mislila. Ljudi ponekad greše u
ljubavi.”
„To nema nikakve veze s tim što sam izgubio noge?”
U očima joj se pojavio tračak krivice pre nego što je žurno
odmahnula glavom. „Naravno da ne!”
„Jesi li upoznala nekog drugog?”
„Ne.”
„Onda ipak nema nikakvih prepreka na našem putu. Bili smo
predugo razdvojeni, Isabela. To je jedini razlog.” Obratio joj se
smišljeno nežnim glasom koji je ranije uvek delovao na nju. Kad bi
mu samo bila bliže, da može da je dodirne, jer bili su intimni i znao
je kako da u njoj probudi vatrenu želju svojim milovanjem. „Sećaš li
se kako smo poslednji put vodili ljubav kad smo pobegli na sprat za
vreme dosadne zabave tvojih roditelja!”
„Za ime božje, stišaj glas!” Napola je ustala sa stolice prestrašena
dok je gledala ka vratima koja je ostavila otvorena. „Možda se majka
penje ovamo! Dozvolila mi je da ostanem nasamo s tobom samo
nekoliko minuta!”
„Ili kad smo to uradili u ružičnjaku?” navaljivao je, više se ne
rugajući, jer mu se nada ponovo probudila kad je video da ipak
dopire do nje.
U očima joj se video bol. „Ti dani su prošli. Volela sam te,
Konstantejne. Pretpostavljam da te i dalje volim.”
„Onda mi daj prsten koji držiš u ruci i dopusti mi da ti ga ponovo
stavim na prst.”
Otvorila je ruku i pogledala prsten na svom dlanu, veliki smaragd
optočen biserima koji je treperio svim bojama mora.
„Ne”, rekla je glasom punim žaljenja.
„Zašto ne? Ništa se nije u suštini promenilo.”

„ Ali jeste.” Podigla je svoje crne oči okupane suzama, a usne su
joj se nesvesno krivile od gnušanja. „Nikada se ne bih mogla udati
za pola čoveka.”

U deliću sekunde je pomislio kako je lako skliznuti iz slepog besa
u ubistvo. Bez reči je ispružio ruku zahtevajući prsten. Ustala je sa
stolice da mu ga preda i konačno mu se našla nadohvat ruke.
Ščepao ju je za zglob, od čega je prsten odleteo, a ona se takvom
silinom srušila na njega da se stolica zaljuljala kao da će se izvrnuti
zajedno s njima. Pre nego što je uspela da se izvuče zavukao joj je
prste u kosu da joj privuče glavu i divlje ju je poljubio. Izgubljeni u
toj strasnoj borbi nijedno nije čulo kad je njena majka ušla u sobu i
ljutito vrisnula.

Žena polete napred i udari ga po glavi. U trenutku kad je otrgla
kćer iz njegovog stiska, naglo ga je povukla napred i on se
prevrnuo, nemoćan da se zadrži. Pao je licem na pod, uz snažan
tresak, nespretno raširenih ruku. Isabela prodorno vrisnu i nagonski
pođe ka njemu, ali se zaustavi, shvativši da mu je vuneni pokrivač
sad ležao na podu, zapetljan ispod njega. Kad ga je videla bez nogu,
koje su mu nekada davale tako lepu visinu da se propinjala na
vrhove prstiju dok ga je ljubila, ponovo je počela histerično da vrišti.
Njena majka, snažno je držeći za ruku, izvuče je iz sobe. Čuo je
kako prodorni zvuci postaju sve glasniji dok su je vukli niz
stepenice. Tada je prvi put otkako je doživeo nesreću, i otkako je
uopšte znao za sebe, zaplakao na mestu gde je ostao da leži.

Te noći, kad je Aleta pogledala kroz prozor na kuću s druge
strane trga pre nego što je navukla zavese, srce joj je gotovo stalo.
Na Konstantejnovom prozoru nije bilo svetla. Cela kuća je utonula u
tamu. Njena bojazan je ujutru potvrđena. Napustio je Delft i niko
nije znao gde je otišao.

SIBILA JE I DALJE verovala da će bogatog muža pronaći jedino u

kući Korverovih, ali nije ih posećivala tako često kao ranije, jer su se
devojke sve poudavale i odselile. Ipak nije zaboravila da je njena
tetka Janetje tamo upoznala muža, i to joj je održavalo nadu. Nije

očekivala da će joj Ludolf ponovo slati pozivnice kad mu istekne
period ožalošćenosti i za to je krivila oca. Hendrik se ni najmanje
nije trudio da bude uljudan kad je Ludolf svratio i rekao da je video
Frančesku u Delftu. A dobijao je napade besa kad je morao sa svojim
pokroviteljem da razgovara o poslu.

„Zašto moraš baš uvek da se mrgodiš kad imaš posla s
Ludolfom?”, jednom ga je upitala. „Kupuje tvoje slike a ti mu tako
očigledno stavljaš do znanja da ga ne podnosiš.”

„Voleo bih da moje slike vise u bilo čijoj kući, samo ne u
njegovoj”, zarežao je Hendrik.

„Ali zašto? Trebalo bi da si posebno pažljiv prema njemu, pošto
je u žalosti.”

„Ha!” Hendrik se šuplje, podsmešljivo nasmeja, pre nego što je
odjurio u atelje i za sobom zalupio vratima.

Za prošlog Svetog Nikolu, tetka Janetje je svakoj sestričini poslala
drugačiju zlatnu narukvicu. U Amsterdam su stigie sa zakašnjenjem,
kad je nova godina već dobrano odmakla, a Frančeskinu i Aletinu
nisu poslali dalje, već su ih čuvali dok Frančeska ne dođe kući, što je
planirano za Božić, ali je odloženo. Sibila je naročito bila ponosna na
svoju narukvicu, jer je bila lepša od svega što je dotad posedovala, i
svaki dan ju je nosila. Dopadao joj se osećaj da je ima na ruci i njeno
skupoceno svetlucanje kad bi na nešto spustila ruku. Marija je
negodovala.

„Takve đinduve se nose uz najbolju odeću, Sibila. Ako je ne
budeš čuvala za posebne prilike, izgubićeš je jednog dana, zapamti
šta ti kažem!”

Sibila nije obraćala pažnju na to. Volela je da bude doterana i
razvila je osećaj za ono što joj dobro stoji. Sećala se kako se kao dete
čudila što rođaka koja im je došla u posetu nije na sebe stavila sve
svoje dragulje; sada je znala da jedan jedini komad nakita može lep
vrat, ruku ili šaku dovesti do savršenstva. Kad god je svirala na
violi, bila je svesna da joj odsjaj zlata oko ručnog zgloba samo
povećava ljupkost pokreta, gotovo kao da karike na narukvici plešu
uz muziku.

Na kraju se Marijino upozorenje obistinilo. Sibila je izgubila
narukvicu negde između Vilemove i njihove kuće. Otac ju je poslao
da nešto obavi za njega i sećala se kako ju je ponosno gledala dok je
navlačila rukavice a Vilem je ispraćao. Nije morala ništa da kupuje
na putu kući, što joj je bilo drago, jer je, kao i njen otac, mrzela da
išta nosi ulicom, pogotovo nije volela korpu s kupusom ili karfiolom,
ili da iz nje viri riblji rep. Srećom, Grit je sve više preuzimala brigu o
kući, što je čak i Marija odobravala, kako je postajala sve nemoćnija.
Sibila je samoj sebi čestitala što je tog dana Grit otišla do mesara i
oslobodila je tog posla, kad je osetila prazninu oko zglavka.
Zavrnula je manžetu na rukavici i ispustila oštar krik. Dragocena
narukvica je nestala.

Usplahirila se, strgla rukavicu i zavrnula rukav. Mahnito je
protresla ogrtač i suknju, da vidi je li pala i zakačila se za tkaninu, ali
nije čula željeni zvon pri padu na kaldrmu. U očajanju poče da se
vraća istim putem, tražeći je. Tako lagan predmet je neko nesvesno
mogao da šutne u prolazu i ona je krivudala levo-desno, idući
onuda kuda je malopre prošla. Bilo je teško kad je morala da pređe
prometni put, jer su kočijaši na nju vikali da se skloni a neke kočije
su i prilično jurile. Na trenutak se našla usred stada ovaca koje su
terali kući s pijace. Skoro je stigla do Vilemovog doma, kad joj se
neko obratio:

„Gospođice Fiser! Šta ste izgubili? Mogu li vam pomoći?”
Podigla je pogled i ugledala muškarca četrdesetih godina čije lice
joj je bilo poznato, mada se nije mogla setiti gde su se sreli. Tada joj
sinu. „Gospodine Kents! Sedeli smo jedno pored drugog na gozbi
kod gospodina Deventera prošlog maja! Jao, u takvoj sam nevolji.
Izgubila sam zlatnu narukvicu i nigde ne mogu da je nađem.”
„Da li se to maločas dogodilo?”
„Ne, ali pretražila sam dobar deo puta bez uspeha. Ostaje mi
samo da pogledam iza ugla kuće u kojoj sam bila.”
„Pomoći ću vam da potražite narukvicu. Ionako idem u tom
pravcu. Treba da se nađem sa sestrićem u umetničkoj galeriji.”
„Galeriji Vilema de Hartoha?”

„Da. Naravno da ga znate! Sećam se sada da vam je otac slikar i
vaša sestra je naslikala onaj divan portret Van Deventera.”

„Tako je. Poslednji put sam videla narukvicu kad sam odlazila iz
Vilemove kuće.”

„Onda ćemo možda imati sreće i pronaći je tamo negde u
blizini.”

Tražio je pažljivo isto kao i ona, ali stigli su do dvostrukih
stepenica ispred Vilemovih ulaznih vrata bez uspeha. Složili su se
da postoji mogućnost da joj je narukvica spala u hodniku i kad su se
vrata otvorila, ušla je ispred njega u kuću. Služavka koja ih je uvela
nije čula da je nešto nađeno, ali gospodin Kents predloži da pitaju
njenog gospodara. Bilo mu je drago što može da obnovi poznanstvo
sa Sibilom, jer je uživao gledajući njeno ljupko lice i veselo društvo
za Van Deventerovim stolom i da nije bilo nje, to veče bi mu bilo
veoma dugačko, jer se nije ni kockao niti je plesao. A onda se sve
pretvorilo u tragediju zbog smrti Amalije van Deventer. Da nije bio
okoreli neženja, možda bi se postarao da ponovo vidi Sibilu.

Vrata na galeriji su bila otvorena i prvo što je Sibila ugledala kad
je ušla, bila je njena narukvica na stolu do zida. „Našli ste je!”
uzviknula je i potrčala da je uzme i stisne u ruku.

Vilem joj je klimao glavom. „Znači, tvoja je? I mislio sam da je
tako. Da se nisi vratila, poslao bih ti je kući.”

„Jeste li je vi pronašli?”
„Ne, ja sam”, reče neko drugi.
Okrenula se i ugledala čoveka za kojim je neumorno tragala,
podjednako kao i za narukvicom. Visok i svetlokos, mršavog lica i
zgodan, čitavom pojavom je odavao utisak bogatstva, od šešira s
belim perjem sa širokim obodom zavrnutim nalik na ogromnu
činiju, do cipela s dijamantskom kopčom i velikog rubina na prstu.
„Dozvolite mi da vam predstavim svog sestrića, gospođice Fiser”,
obratio joj se gospodin Kents. „Ovo je sin moje sestre, Adrijan van
Jans.”
Članovi domaćinstva Fiserovih koji su dobro poznavali Sibilu,
primetili bi da se ozarila svom svojom ljupkošću koju je uspela da

sakupi. Prezime Van Jans je bilo veoma poštovano u Amsterdamu,
jer se radilo o porodici bankara i uticajnih trgovaca, zbog čega je bila
dvostruko opčinjena što se mladić tako bogatog porekla našao ovde
u istoj sobi s njom. Naklonila mu se i pošto ju je pridržao da se
uspravi, uz uobičajenu ljubaznu izjavu kako mu je čast što ju je
upoznao, uputila mu je najtopliji pogled svojim okruglim plavim
očima, blistavim od suzdržanih suza zahvalnosti.

„Divno je što ste našli moju dragocenu narukvicu! Ona za mene
ima najdublju sentimentalnu vrednost, jer mi ju je čak iz Firence
poslala tetka, koju mnogo volim još od najranijeg detinjstva.”

„Prepoznao sam firentinski rad.”
„Gde ste nabasali na nju?”
„Na donjem stepeniku uličnog stepeništa. Mislim da ćete
primetiti da vam se kopča otkačila.” Primakao je svoju glavu njenoj i
zajedno su pregledali narukvicu.
„Da, jeste”, složila se, i pomislila da se sigurno obrijao
neposredno pre nego što je izašao iz kuće, jer mu je koža mirisala
sveže i čisto, s blagim nagoveštajem vrbene. Bilo joj je teško da
obuzda pogled da ne sklizne u njegovom pravcu umesto da se
usredsredi na narukvicu, ali dovoljno je naučila o zavođenju
muškaraca otkako je Jakob bio zaljubljen u nju, da je znala kako je
velika zainteresovanost uvek pogrešna. „Otići ću pravo odavde do
juvelira da je popravim.”
„Dopustite mi da vas odvezem. Kočija me čeka.”
Dražesno je uzviknula: „Vrlo ste ljubazni!”
„Hoćete li me sačekati da se dogovorim s gospodinom De
Hartohom o nekim umetničkim delima koja sam upravo birao u
trenutku kad ste stigli?”
„Da, naravno.”
Gospodin Kents je ćaskao s njom dok su čekali da njegov sestrić i
Vilem dovrše posao. Videla je da je Adrijan kupio Rafaela i šest
Mikelanđelovih crteža. Očigledno je voleo italijanske radove. Vilem
mu je obećao isporuku i bilo je jasno da je Adrijan dragocen kupac.
Činilo joj se da joj stopala jedva dodiruju zemlju dok je s ujakom i

sestrićem izlazila iz kuće. Kočija je bila daleko više ukrašena i
pozlaćena od Ludolfove a u nju su bila upregnuta četiri sivca. Da
nije bila toliko potresena kad je stigla u Vilemovu kuću, primetila bi
tako sjajnu kočiju. Kao u snu, spustila se na sedište presvučeno
safirnim somotom i zapanjeno primetila da je krov iznad njene glave
bio oslikan mitiloškim prizorima. Gospodin Kents je seo preko puta,
a Adrijan do nje.

„Idemo pravo do najboljeg juvelira u gradu”, saopštio je,
umirujući je.

Uhvatio ju je strah. U novčaniku je imala svega nekoliko novčića i
nikako nije mogla platiti skupu popravku. Računala je da će joj
gospodin Korver to odraditi besplatno. „Više bih volela da odemo
do juvelira koga znam”, brzo je izustila. „On je trgovac dijamantima
a živi u istoj ulici u kojoj i ja.”

„Kako se zove?”
„Gospodin Korver.”
„Čuo sam za njega. Vrlo je ugledan. Ne smeta mi da odemo
tamo. Zanima me šta bi mi mogao pokazati.” Pogledao je gospodina
Kentsa. „A ti, ujače? Smeta li ti što ćemo se zadržati da pogledamo
to imanje?”
„Ni najmanje. Moje vreme je samo moje.”
Čim je Adrijan kroz mali otvor dao drugu adresu kočijašu, Sibila
se gotovo uzvrpoljila od oduševljenja. Ne samo da će gospodinu
Korveru dovesti novu i veoma bogatu mušteriju, već će i sama
provesti više vremena s Adrijanom i moći će da se s divljenjem
raspituje za izloženi dijamantski nakit, što će ovaj mladić zapamtiti
za odgovarajući trenutak u budućnosti. Videla je da mu se veoma
dopala. Znaci su joj bili dobro poznati. Nikada joj nije bilo draže što
je, otkako se razvila u ženu, obuzdavala svoje čulne nagone. Ona bi
u brak donela svoju nevinost a on svoje bogatstvo. To bi bila najbolja
moguća pogodba.
Sve te misli su joj letele kroz glavu dok je bacala razdragane
poglede na oba muškarca, trepereći na njihove male dosetke i ljupko
mašući glavom i rukama na način za koji je znala da je očaravajući.

Nikada u životu nije bila tako odlučna da dobije ono što želi. Da su
joj iznenada iz vrhova prstiju izrasle kandže, verovatno se ne bi
iznenadila.

Sve je teklo glatko. Dok je pomoćnik gospodina Korvera
popravljao kopču na njenoj narukvici, Adrijanu su pokazali
komplete dijamanata za dugmad na kaputu. Iznenadilo ga je njeno
znanje o raznim načinima sečenja i boji dijamanata, ali nije morao
znati kako je odavno smatrala da o njima treba da nauči sve što
može, kako bi se pripremila za vreme kada će to prelepo kamenje i
sama nositi.

„Kako ste naučili tako mnogo o dijamantima?” pitao je sa
zanimanjem.

Sa smeškom je zamolila gospodina Korvera da odgovori umesto
nje, što je on i učinio. „Sibila nam je dolazila u kuću otako je
prohodala i slušala je o trgovini dijamantima koliko i moja deca.
Kasnije sam joj”, dodao je, uputivši joj iskričav pogled, „dozvolio da
povremeno dolazi u moju radionicu.”

Okrenula se prema Adrijanu, nestašno se smejući. „Nisam bila
naročito poslušno dete, zato mi je to ranije bilo zabranjeno.”

„Znači da ste se promenili”, zavodnički ju je izazivao.
„Bar na površini”, uzvratila je.
„Zainteresovao sam se.”
Kad je gospodin Korver video da neće ništa prodati ukoliko Sibila
nastavi da zavodi Van Jansa i navodi ga da zaboravlja na sve drugo
osim na nju, izneo je još dva kompleta dijamanata.
„Ovi su iz Indije”, rekao je, ponovo usmeravajući mladićevu
pažnju na svetlucavi niz, „i ovalnog su oblika.”
Razgledanje ove poslednje garniture je trajalo prilično dugo,
pošto su i Adrijan i Sibila želeli da što više vremena provedu
zajedno. Nekoliko puta je gospodin Kents, koji je strpljivo sedeo na
stolici, vadio sat. Konačno je Sibila, kad joj je Adrijan saopštio da će
dijamanti postati dugmad na večernjem kaputu od krijumčarene
svile, predložila komplet simetričnih kupasto sečenih boje breskve,
uz primedbu da će imati topliji odsjaj.

Doneta je uobičajena boca vina da se zaokruži pogodba, što je
Sibili pružilo dodatno vreme da učvrsti ovo novo poznanstvo s
Adrijanom. Taktično se povukla kad su razgovarali o cenama i nije
imala predstavu koliko su dijamanti koštali, mada je gospodin
Korver nagovestio njihovu vrednost kad je izneo venecijanske
krčage za vino iz petnaestog veka, jer njih je koristio samo za
posebne mušterije i najunosnije poslove. Takođe, to je verovatno
bilo prvi put da mu je neki član porodice Van Jans došao u kuću.

Na ulici je, s narukvicom sigurno pričvršćenom na ruci, odbila
novu vožnju kočijom, odlučivši da tu kratku razdaljinu preko mosta
do kuće pređe peške. Adrijan je pošao da je otprati, što je i
očekivala, i veselo su koračali dok se gospodin Kents vozio kočijom
koja je lagano kloparala iza njih. Pred njenim vratima, Adrijan je
spomenuo da će sutra po podne voditi sestru na neki muzički
događaj u dobrotvorne svrhe. Imao je viška karata. Da li bi Sibila
volela da pođe sa svojim ocem i da budu njegovi gosti? Namerno je
oklevala sve dok nije bila sigurna da se u strahu od odbijanja u
njemu nije probudilo razočaranje. Tada je prihvatila i u očevo i u
svoje ime. U takvom veselom raspoloženju su se i rastali.

Čim je ušla u kuću, Sibila poče divlje da poskakuje, plješće
rukama i neobuzdano se smeje, dok su joj se suknje vrtele oko nje.
Uplesala je u atelje i tada se setila da je Hendrik tog dana odsutan.
Istog časa je odjurila do kuhinje, gde je Marija dremala na svom
omiljenom mestu kraj ognjišta, dok je noge u papučama držala na
grejaču za stopala. Starica se trgnu iz sna kad Sibila za sobom zalupi
kuhinjska vrata.

„Našla sam ga!” likovala je Sibila, zagrlila staru dadilju obema
rukama i poljubila je u oba obraza.

„Koga, dete?” uzviknu Marija začuđeno, blago zbunjena tako
grubim buđenjem.

„Čoveka za koga ću se udati!” Sibila zakorači unazad da se
duboko pokloni: „Pred tobom stoji buduća gospođa Van Jans!”

„O, bože!” Marija pritisnu rukom široke grudi kao da želi da
umiri srce. „Nemoj tako da se šališ sa mnom!”

„Nije šala. Upoznala sam ga i istina je.” Sibila se baci na pod da
položi glavu na njeno široko krilo i zagleda se u Marijino naborano
lice. „Već se zaljubljuje u mene.”

„Drago moje dete”, reče tužno Marija, gladeći devojčine zlatne
uvojke. „Ako je on iz one porodice Van Jans, takav brak nikada neće
biti moguć. Novac se ženi novcem. Ti nemaš miraz.”

„Ima nešto novca što je mama ostavila za Frančesku i Aletu i
mene.”

„To je veoma malo. Ni blizu svote koju bi očekivali da tvoj otac
ponudi. Samo mogu da nagađam da se očekuje nekoliko hiljada
guldena i još zemlja i imanje priđe.”

„Ako me Adrijan voli, miraz neće biti važan.”
„Možda njemu neće, ali hoće njegovim roditeljima. Zaboravi na
taj san. Nikada ti se neće ispuniti.”
Sibila polako podiže glavu. „Mora. Nikada mi se neće ponovo
ukazati ovakva prilika da sebi obezbedim život kakav želim. Znam
kako ću mu zavrteti mozak i navesti ga da me toliko želi da odbaci
svako protivljenje.”
„Psst! Tako govore bludnice. Neću to slušam.” Marija podiže
ruke kao da želi da se odbrani.
„Ne, nije tako, Marija. Obećavam ti da Adrijan van Jans neće
nikada zažaliti dan kad se oženio mnome.”
Iako je smatrala da ih samo očekuju nevolje, Marija smekša i
obuhvati devojčino usrdno lice svojim mekim dlanovima. „Oduvek
si bila luckasta i tvrdoglava”, izjavila je nežno je koreći, dok su joj
usne podrhtavale.
Sibila se ozari. „Biće sve u redu. Videćeš.”
Hendrik je primio vest o Sibilinom novom poznanstvu s daleko
više oduševljenja nego što je ona to očekivala. Za razliku od Marije,
koja je na sve gledala mračno i zloslutno, njemu je bilo drago i
probudilo je u njemu nadu. Bogati zet bi ga spasao iz neprilika. U
pravom trenutku, nakon što se Sibila propisno i istinski uda za
Adrijana van Jansa, prosto bi mu poverio svoju nesreću s kartama,
zbog koje su on i Frančeska upali u strašnu Ludolfovu zamku. Svota

neophodna da se podmire ti dugovi ne bi bila ništa za jednog Van
Jansa, a ukoliko bi unajmili pomoć najboljeg i najskupljeg advokata u
gradu, on bi onaj bračni ugovor, potpisan pod pretnjom, proglasio
bezvrednim i nevažećim. On lično bi bio ponovo slobodan a
Frančeska ne mora nikada ni saznati kako joj je zamalo upropastio
život.

„Poći ću danas po podne s tobom na taj dobrotvorni događaj”,
rekao je razdragano Sibili, a lice mu već mnogo nedelja nije bilo tako
ozareno.

Provukla je svoju ruku kroz njegovu i čvrsto je stegla. „Tako sam
srećna! Plašila sam se da ćeš biti zauzet ili da nećeš želeti da ideš.”

Nacerio se. „Ako ti se stvarno dopada taj Adrijan van Jans, neću
ti stajati na putu. Dugo ti je trebalo da se odlučiš.”

Marija se obrecnu na oboje: „Čitava dva ili tri sata, možeš
misliti!” Sve njene strepnje se vratiše i osetila je da je pogrešila kad
je u trenutku slabosti pokazala privrženost devojci, koja je još bila
toliko detinjasta. Trebalo je da skupi sav svoj nekadašnji autoritet i
lupi nogom o pod, i jednom za svagda zgnječi tu Sibilinu zamisao. U
sebi je potisnula mogućnost da time ne bi ništa postigla. Hendrik joj
priđe.

„Nemoj biti tako mrzovoljna, Marija”, gunđao je dobroćudno.
„Čim sam ugledao Anu, znao sam da je ona prava za mene. Ljubav
na prvi pogled se dešava mnogo češće nego što misliš. Verujem da
se između ovo dvoje mladih ljudi danas po podne desilo nešto
veoma posebno i uskoro ćemo čuti svadbena zvona.”

Marija podsmešljivo frknu i zazvecka tanjirima. Nikada pre nije
videla toliku sličnost između Hendrika i njegove najmlađe kćeri kao
tog trenutka. Sa istim živahnim oduševljenjem, koje nije ni
pomišljalo na moguća razočaranja, već su videli burmu na Sibilinom
prstu.

„Prvo skoči, pa reci hop”, ljutito ih je upozorila.
Oboje se nasmejaše na njenu žestoku ljutnju.

U VAN DEVENTEROVOJ KUĆI Piter je nadgledao postavljanje

kamenih ploča za stazu. Imao je dobrog predradnika i nije bilo
potrebe da bude lično prisutan, ali želeo je da vidi Neltje. Frančeska
mu je pisala sve o Ludolfovoj poseti i pokušaju da prekine njeno
školovanje. Sad kad je znala da se Ludolf i Hetrajd dobro poznaju,
bila je ubeđena da je promena njenog smeštaja u poslednji čas bila
njegovo delo, a otac je jednostavno popustio pred željama svog
pokrovitelja.

Piter, koji je bio mnogo bolje upoznat sa svim okolnostima, nije ni
najmanje sumnjao da je upravo tako, jer je bio siguran da Ludolf
koristi Hendrikove kockarske dugove da ucenjuje slikara i sprovodi
svoju volju nad Frančeskom.

Ludolf se šetao baštom, posmatrao kako napreduju radovi, a to je
značilo da se Neltje neće pojaviti. Piter je nestrpljivo čekao da on
ode, ali izgledalo je da tog jutra nema drugih obaveza. Piter se nije
usuđivao da pošalje Neltje poruku, u strahu da Ludolf proverava
svu poštu koja pristiže u kuću pre nego što je dalje prosledi.

Nekoliko puta je Piter pogledao na kuću, ali od žene nije bilo ni
traga. Mogao je da pretpostavi da ju je već i otpustio. Razočaran,
ostavio je predradnika da završi posao i napustio kuću. Na prvom
uglu, zatekao je Neltje kako ga čeka.

„Nadao sam se da ću te videti!”, uzviknuo je.
„Tako sam i mislila. Videla sam da ste nekoliko puta pogledali
prema kući.”
„Možeš li mi išta reći o odnosu tvog gospodara sa ženom u
Delftu po imenu Hetrajd Volf?”
„Znam samo da mu povremeno piše o poslu. Samo dva puta je
spomenula gospodicu Frančesku - jednom kad je prvi put stigla u
Delft i drugi put kad joj se tamo pridružila i gospođica Aleta.” Neltje
primeti da je Piter oštro posmatra i shvati da se odala. Prkosno je
ispravila ramena. „Da, čitam njegovu poštu. Imam svoje razloge.”
„Kad bi mi poverila te razloge, možda bismo zajedno mogli da
poradimo na njima.”
Prodorno ga je posmatrala nekoliko trenutaka dok je razmišljala o
njegovim rečima. Onda je naglo progovorila: „Da dođem večeras do

vaše kuće?”
„Biću tamo”, odgovorio je i dao joj svoju adresu.
Požurila je ulicom, bez pozdrava. Nije bilo svrhe gubiti vreme

sada kad će ga kasnije ponovo videti. Prvi put otkako je Ludolf bacio
senku na njen život, osetila je tračak nade. Ako večeras sve prođe
dobro, dobiće snažnog saveznika u Piteru van Dorneu.

Stigla je u njegovu kuću kad se smračilo. Njegova domaćica im je
poslužila čaj i keks kraj kamina, a zatim se povukla. Neltje je bila
zahvalna Piteru zbog opuštenog i prijatnog ponašanja. Nije vršio
pritisak na nju da mu se poveri ako se predomišljala. To joj je
neizmerno pomoglo i pretpostavljala je da je toga svestan. Iskapila je
i poslednju kap čaja iz male šolje od kineskog porcelana pre nego
što ju je vratila na tanjirić i sklonila u stranu.

„Bila sam dete u onim ludim godinama lalomanije”, počela je.
Mirno i pažljivo je slušao dok je prepričavala užasan događaj
uništavanja lukovice crne lale i svirepog očevog ubistva. Prenerazio
se kad je čuo ko je, po njenom verovanju, ubica. Zurila je u vatru
sve vreme dok je pričala. Iako nije plakala, primetio je kako se
svetlost vatre odslikava poput sićušnih iskri u suzama koje su joj se
nakupile u očima, ali ih je treptajima potisnula. Osećao je ogromno
sažaljenje prema njoj i kad je konačno ućutala, saosećajno je zatresao
glavom.
„Nikad nisam čuo goru priču o prevari i groznom ubistvu”,
rekao je. „Kažeš kako si se setila Ludolfa kao mlađeg od te dvojice
muškaraca kad si ga ponovo videla. Jesi li potpuno sigurna da je to
bio on?”
Polako je okrenula glavu i pogledala pravo u njega. „Potpuno
sam sigurna. Kao što sam rekla, kad sam ga videla u svojoj kući,
njegovo lice mi je već bilo poznato i to me je i navelo da mu
proučavam crte. Zato sam, od prvog dana kad sam se zaposlila kod
pokojne gospodarice, počela da ga proveravam, u nadi da ću
pronaći neke dokaze protiv njega. Besramno sam čitala njegovu
poštu od trenutka kad sam prvi put uspela da napravim duplikat
ključa od radne sobe, prvi od nekoliko koje sam sakupila strpljivim

čekanjem i posmatranjem, sve dok nisam dobila pristup svim
privatnim pismima i papirima gde god da ih je držao. Ubeđena sam
da mu je novac koji je dobio kao pomoćnik u uništavanju crne lale
omogućio da kupi udeo u brodu. Na kraju, mora da mu je dovoljno
dobro išlo da kupi i sopstveni brod pre nego što postane posrednik
u kupoprodaji brodova. U vreme kad se vodila istraga, verovalo se
da je otišao pravo na more. Nikad nisam ni pretpostavljala da će
doći dan kad ću poželeti da ga nateram da ispašta i za drugo
ubistvo.”

„Drugo?” zbunjeno upita Piter.
Sklopila je ruke u krilu. „Da mi je ovo poslednji dah na ovom
svetu, zaklela bih se da je Ludolf van Deventer prouzrokovao smrt
svoje žene. Ugušio ju je jastukom! Morao je da je se otarasi, kako bi
mogao da se oženi gospođicom Frančeskom!”
„Šta to govoriš?” pitao je.
Sve mu je ispričala. Bio je ubeđen u istinitost njenih reči, i
pažljivo ju je ispitivao o prepisci koju je godinama pratila.
„Kakav je to posao koji povezuje njega i Hetrajd Volf?”
„Ne znam. Ranije mu nije uopšte pisala, osim jednog pisma koje
je pre nekoliko godina stiglo iz Delfta i koje je odmah spalio. Našla
sam pepeo u kaminu i sačuvala sam sićušno parče papira koje nije
zahvatio plamen. Uporedila sam ga sa drugim rukopisima, ali
nikako nisam mogla da pronađem sličnost, sve dok ona nije počela
da mu šalje ta poslovna pisma pre tri ili četiri godine. To je bez
sumnje bio njen rukopis i mislim da je pismo koje je bacio u vatru
bilo ljubavno. Mora da joj je rekao kako je previše opasno da mu
ponovo piše na taj način.”
„To je samo pretpostavka”, izneo je praktično.
„To je moje mišljenje. Ali da se vratimo onome o čemu sada piše.
Ponekad mu govori o nekoj isporuci o kojoj ima dobre vesti, koje će
mu biti drago da čuje i tako dalje. Ljude spominje samo pod
inicijalima.”
„Možda on ima udeo u njenoj kući, baš kao što je možda imao u
brodu, pa ga ona obaveštava o broju gostiju koje prima. Kad sam

potražio smeštaj prilikom poslednje posete Delftu, gostioničarka je
upitala muža, ima li gospođa Volf slobodnih soba.”

„Možda se o tome radi”, složila se. „Pomislila sam da povremeno
spominjanje broda možda znači da on upravlja njenim novčanim
ulaganjima.”

Zapamtio je sve što mu je ispričala. Popričali su još malo pre nego
što ju je otpratio kući. Zamolila ga je da ne ide dalje od ugla
najbližeg Van Deventerovoj kući, ali ispratio ju je pogledom sve dok
njena lampa, koju je video da poskakuje duž kanala, nije nestala
kroz ulaz za poslugu ispod dvostrukog stepeništa pred ulaznim
vratima. Zadovoljan što je sigurno stigla, vratio se kući.

IZVESNE OBAVEZE u rezervnom sastavu Straže zadržale su Pitera

u Amsterdamu još nedelju dana. Barjaktar se ženio, što je značilo da
će im uskoro trebati zamena i Piter je čuo da se spominje njegovo
ime. Takva čast se ukazivala samo neženji, jer se od barjaktara
očekivalo da nosi najraskošniju odeću i najfinije opasače sa zlatnim
ili srebrnim ivicima, a sve je to zahtevalo znatan novčani izdatak, pa
su se odavno dogovorili da se od oženjenog čoveka, koji ima drugih
obaveza, ne traži da preuzme takve troškove. U toku razgovora za
vreme jedne od večera u kojima je Piter uživao u kući Fiserovih, pre
nego što mu je zabranjen pristup, Hendrik je pričao o jedinoj poseti
Fransa Halsa Amsterdamu, kad je dobio porudžbinu da naslika
oficire Gradske straže.

„Halsa je tako mučila nostalgija za Harlemom”, pričao je
Hendrik, „i tako mu je bio mrzak Amsterdam, da je naslikao samo
levu stranu slike, a onda je otišao kući i ostavio nekom drugom da je
završi. Ali možete biti sigurni da je barjaktar sa čipkom i srebrom,
belim čizmama, zlatnim mamuzama i narandžastim pojasom
napravljenim od toliko tkanine da bi se od njega mogla sašiti ženska
suknja, Halsovo delo. Barjaktar uvek privlači pažnju i Hals nije želeo
da njegova zamena uništi takav sjaj.”

Piter se, nakon što su mu se i zvanično obratili, složio da
odgovori pred čitavim korpusom i odabrao je da to bude te večeri

oko jedan sat posle početka trodnevnog banketa. Na tim
okupljanjima, ograničenim isključivo na oficire višeg i nižeg ranga,
uz muziku i pevanje su se odmarali od jela i pića, govora i zdravica.

„Činite mi veliku čast, gospodo”, obratio im se Piter, stojeći na
svom mestu i gledajući okupljeno društvo za stolovima, „ali moram
da odbijem uvaženi položaj barjaktara koji mi je ponuđen.”

„Jesi li i ti pronašao nevestu?” neko veselo doviknu.
Piter uz osmeh odmahnu glavom. „Ne još. Razlog je taj što ću
tokom narednih meseci sve manje boraviti u Amsterdamu i ne bih
voleo da ne budem tu tokom važnih prilika kad je barjaktar
neophodan.”
Čuo se žamor razočaranja, ali razlog je prihvaćen. Piter je
ponovo seo da uživa u dva-tri sata ugodnog razgovora i jela pre
nego što pođe. Stigao je do predvorja kad ga je sustigao jedan
kolega oficir koji je primetio da je ustao od stola.
„Van Dorne! Sačekaj trenutak. Već ideš?”
„Sutra se vraćam za Harlem. Treba malo da odspavam.”
„Neću te dugo zadržati, ali verujem da poznaješ slikara Hendrika
Fisera.”
Piter blago stisnu usne. „Poznajemo se na neki način.”
„Dobro. Izglasali smo na prošlom sastanku, kojem nisi mogao da
prisustvuješ, da je krajnje vreme da poručimo novu grupnu sliku.
Prošlo je nekoliko godina od poslednje, a među nama sada ima
mnogo novih lica, uključujući i kapetana. Predloženo je da posetiš
slikara i dogovoriš uslove i sve ostalo.”
Piter klimnu glavom, oberučke prihvatajući opravdani razlog da
prekrši zabranu posećivanja kuće Fiserovih, koja mu je nametnuta.
„Biće mi zadovoljstvo da to učinim. Pitam iz radoznalosti, zašto ste
izabrali slikara Fisera?”
„Jedno ili dvoje ljudi su videli njegova dela u Van Deventerovoj
kući, kao i na nekim drugim mestima.”
„Posetiću ga pre nego što sutra krenem iz Amsterdama i posle ću
vam poslati pismeni izveštaj iz Harlema.”
Sledećeg jutra u kući Fiserovih, Grit je pokazala koliko je

zadovoljna što ponovo vidi Pitera. „Prošlo je tako mnogo vremena,
gospodine! Uđite.”

„Kako si, Grit?” pitao je.
„Veoma sam srećna, zaista. Moj dragi se vratio s mora i verili
smo se.” Bila je tako uzbuđena, pa je pretpostavio da se veridba
desila nedavno.
„To je odlična vest. Čestitam!”
„Ali neću otići odavde, jer kad se venčamo, on će se ubrzo
ponovo vratiti na more.”
Posmatrao ju je s razumevanjem. „Neće vam biti lako da se opet
rastanete, ali siguran sam da će ovim ukućanima biti veoma drago
što te neće izgubiti.”
„Ne znam kako bi se uopšte snašli bez mene.” Odmah je prekrila
rukom usta. Opijena radošću zbog najnovijeg preokreta u njenom
životu, tog jutra nije bila povučena kao inače. „Ne obraćajte pažnju
na mene, gospodine. Zaboravljam se. Preneću gospodaru da ste
došli.”
„Bolje mu navedi i kojim sam poslom tu.” Piter uopšte nije bio
siguran da će Hendrik inače želeti da ga vidi. „Reci mu da sam
došao da poručim grupni portret u ime Gradske straže.”
Nedugo zatim, Piter je uveden u atelje. Hendrik je bio sam, ali
usred posla. Na njegovom platnu ljudi su sedeli za stolom i bogato
odeven muškarac je ustao sa izrazom takvog straha i uzbune na licu,
da je Piter pretpostavio da je tema Baltasarova gozba[6]. Boja je gusto
naneta na brokatnom ogrtaču ukrašenom draguljima i Hendrik ju je
rezbario nožem da prikaže njenu bogatu strukturu.
„Šta se dešava u vezi s tom grupnom slikom?” osorno ga upita
Hendrik bez pozdrava, ne skidajući pogled s rada. Kad mu je
objašnjeno sve što je trebalo da zna, frknuo je. „Ne slikam portrete
na zahtev. Biram lica po svom ukusu.”
„Sećam se da mi je Frančeska to ispričala.” Piter namerno
zastade. „Pre nego što nam je zabranjeno da se viđamo.”
„Zašto si onda došao ovamo?” namrgođeno mu doviknu
Hendrik.