Zlatna lala - Rozalind Lejker

moraju da odu do šest sati i nikome nije dozvoljeno da gleda sliku
posle toga.”

Zaljuljala se od razočaranja. Otišao je! Zakasnila je! Prvi put u
životu nije bila u stanju da zaplače, preplavljena snažnim očajanjem,
što je stigla prekasno. Narednik joj je govorio nešto o sedenju i
pretpostavila je da misli kako će se onesvestiti, ali u stvari srce joj je
bilo slomljeno kao nikada do tada.

Tada je ledeni snežni vazduh sa ulice uleteo u topli hodnik i Hans
ju je zgrabio za ruke i okrenuo k sebi. Lice mu je bilo ukočeno, da li
od hladnoće ili od snažnih osećanja nije znala, ali sneg na njegovom
šeširu i ramenima govorio je da je dugo čekao negde u blizini na
ulici. Zahvalno je zajecala i zgrabila ga za okovratnik da se priljubi
uz njega.

„Rešila sam zagonetku!” uzviknula je.
„Nemoj ovde!” upozorio ju je i obgrlio da je brzo izvede iz sedišta
i van domašaja sluha dvojice stražara. Na ulici ju je povukao u jedan
ulaz. „Sad mi reci. Gde je miš?”
„Tamo, a ipak ga nema! Ono za šta sam u početku mislila da je
senka na mestu gde barjaktarev ogrtač dodiruje pod, u stvari je
mišja rupa. A tanani zrak svetla je mišji rep dok on beži iz vida! Baš
kao što sam i ja pobegla!”
Uhvatio ju je za ruku. „Zaista to misliš?”, zahtevao je da zna.
„Svim srcem! Ne teraj me nazad u kuću Van Jansovih! Povedi me
sa sobom!”
„Shvataš li šta govoriš?”
„Da!”
„Napustićeš porodicu i sve što si ikad želela.”
„Prestani da se prema meni ophodiš kao da nisam shvatila da te
volim više od svega na svetu!” uzviknula je bestidno.
Glas mu postade topao i nežan. „Tako dugo sam želeo da mi to
kažeš. Toliko te volim.”
Poljubili su se, zagrljeni, i pahulje se uskovitlaše oko njih. Podigao
je lampu, koju je bacila na sneg da bi mogla da ga zagrli, i ponovo joj
je vratio, a zatim pokupio zavežljaj svojih stvari s mesta gde ga je

ostavio, i prebacio kaiš kojim ga je uvezao preko ramena. Obgrlio je
rukom i žurno poveo sa sobom kroz vejavicu kao da im je potera
već na tragu.

FRANČESKA JE ŽELELA da održi obećanje i rano ode do kuće Van

Jansovih, pa je u predvorju čekala saonice, pošto je Sibila obećala da
će ih poslati po nju u devet sati. Lepo se obukla za taj dan, u haljinu
od žutosmeđeg somota, dopunjenu golubije sivim šeširom sa
zlatnim perjem. Nameštala je obod ispred venecijanskog ogledala,
kad je čula kako se sanke zaustavljaju ispred kuće i na vratima se
začulo glasno lupanje. Otvorila ih je i zapljusnuo ju je talas
uznemirenosti, kad je na stepeništu, umesto sluge Van Jansovih,
ugledala Adrijanovo ozbiljno lice.

„Šta se dogodilo?” ostala je bez daha i pritisnula rukom grudi.
„Moram da vidim Sibilu!” zatražio je, ulazeći u kuću. „Nisam
shvatio koliko joj je bilo stalo do toga da se uda iz svoje kuće!”
„Sibila nije ovde.”
„Mora biti. Spavala je u krevetu u kući mojih roditelja, tako da se
ovde mogla vratiti samo u zoru.”
„Popeću se do njene sobe!” Frančeska pođe ka stepenicama,
nadajući se da vrata spavaće sobe neće biti zaključana i da Sibila
neće biti previše uzrujana da joj otključa. Juče je bila veoma čudno
raspoložena, gotovo na ivici histerije, ali smirila se do trenutka kad
su se rastale. Je li se to poslepodne dogodilo nešto što je izazvalo tu
neočekivanu uznemirenost?
Na Frančeskino olakšanje, vrata se otvoriše čim ih je dodirnula,
jer nisu bila čak ni zatvorena. U neverici se zagledala u ispremetanu
prostoriju. Odeća je bila izvučena iz fioka i sanduka. Na podu je
ležala čarapa a rukavica je visila sa stolice. Parče presavijenog
papira je bilo naslonjeno na otvorenu kutiju s nakitom. Videla je da
je naslovljeno na nju. Pročitala ga je, prestravljena.

Bežim s čovekom koga iskreno volim. Prenesi vest Adrijanu što
pažljivije možeš i reci muda mi je žao što sam ga povredila. To se isto

odnosi i na oca. Kaži mu da ipak nisam mogla ništa učiniti da te spasem

od Ludolfa. Sad će sve zavisiti od Pitera. Nemoj da brineš zbog mene.

Srećnija sam nego ikad u životu. Tvoja odana sestra, Sibila.

Frančeska ga pročita još jednom. U neko doba noći Sibila se,
mada je prvo kratko odspavala u svom krevetu u kući Van Jansovih,
sigurno ušunjala ovamo, znajući gde je sakriven rezervni ključ,
pokupila nekoliko ličnih stvari i opet nečujno izašla kao što je i ušla.
Ko ju je čekao? Uz duboki uzdah, Frančeska presavi papir i sakri ga
u dlan šake. Niko ne sme da pročita primedbu u vezi s Piterom osim
Hendrika.

Kad je ponovo sišla u prizemlje, Hendrik je ozbiljno razgovarao s
Adrijanom i obojica su je usplahireno pogledali, jer im je njen
ozbiljan izraz odmah rekao da se dogodilo nešto veoma loše.

„Danas neće biti venčanja, Adrijane”, saopštila mu je saosećajno.
Zakoračio je napred. „Zašto? Je li bolesna?”
„Ne, nije ovde.”
„Ali kome je još mogla da ode?” Bio je zbunjen, ali i razdražljiv.
Frančeska se primače ocu. U očima mu se već poznavao strah, jer
je znao da će ga ono što se spremala da kaže, pogoditi pravo u srce.
„Sibila mi je ostavila poruku. Otišla je. Ne znam s kim. Vas dvojica
biste bolje mogli da odgovorite na to pitanje od mene, koja nisam
bila u Amsterdamu od proleća.” Sažaljivo je pogledala odbačenog
mladića. „Sibili je iskreno žao što te je unesrećila, Adrijane, ali
napisala je da je s čovekom kojeg iskreno voli.”
Oči mu se suziše u neverici i on duboko uzdahnu. A onda je
stisnutih usana i s očima koje su sevale od besa uzviknuo: „Ta mala
drolja!”
Hendrik zagrmi: „Kako se usuđuješ da tako govoriš o mojoj
najmlađoj kćeri!”
Adrijan ga odmeri s gnevnim prezirom. „Bedni glupane! Izgleda
da zaboravljaš s kim razgovaraš. Mislio sam da Sibila voli samo
mene, ali pogrešio sam. Ne znam i nije me briga zbog koga me je
ostavila. Slobodno je zadrži kad god da se vrati. Meni više nije

potrebna!”
Zalupio je za sobom vrata. U užasnoj tišini koja je usledila,

Hendrik se okrenuo ka Frančeski i spustio joj je ruke na ramena.
„Sigurno je pobegla s Hansom Rumerom. Ne mogu da se setim

nikoga drugog a on danas odlazi iz Amsterdama. Uvek je pričala o
njemu i odlazila je u crkvu da posmatra kako napreduje slika.”

„O, oče, trebalo je bolje da je paziš za vreme veridbe!”
„Jednostavno sam pretpostavljao da nestrpljivo očekuje završetak
slike, da bih mogao za nju da dobijem novac pre venčanja. Ni na
trenutak nisam posumnjao da u tome ima nečeg ozbiljnog.”
Frančeska duboko uzdahnu. „Pa, bilo je, ali bar nije pobegla
bezobzirno.” Pokazala je poruku i dala mu da je pročita. „Hoćeš li
mi objasniti šta je Sibila mislila pod tim da ipak neće biti u
mogućnosti da mi pomogne?”
Ispričao joj je. Odmahnula je glavom na glupost svog oca i sestre
što su verovali da bi Ludolf pristao da bude isplaćen u ratama, ali
više nije imalo smisla to spominjati.
„Imala je dobru nameru”, zaključio je.
„Znam da jeste i zahvalna sam joj na brizi. Imaš li predstavu
kuda bi je Hans mogao odvesti?”
„Ne. Samo je rekao da je dobio porudžbinu zbog koje mora iz
grada.”
Frančeska oseti blago olakšanje. „Bar ima posao, što znači da
neće gladovati. Ali moramo pokušati da ih pronađemo!”
„Kako? Otišli su pre zore i do sada bi mogli biti bilo gde. Zar
misliš da već ne bih pošao da ih tražim kad bi postojala i najmanja
mogućnost da otkrijem gde su?”
„Obavestiću Pitera. Zamoliću ga da ih potraži.”
Hendrik slegnu ramenima kao da se ni najmanje ne nada i priđe
malom Aninom portretu, koji je tamo visio otkako je Frančeska
znala za sebe. „Šta bi vaša mama rekla, Frančeska”, reče on,
izmučen tugom, „kad bi saznala da sam izgubio dve njene kćeri?”
„Nijedna nije izgubljena! Tvoja otuđenost od Alete se može
ispraviti, a Sibila će se jednog dana vratiti.”

Namerno se pretvarao kako nije čuo Aletino ime. „Plašim se za
Sibilu. Pravo je dete u svakom pogledu.”

Frančeska zamišljeno progovori: „Mislim da više nije. Verujem da
je ovim bekstvom s Hansom donela prvu odraslu odluku u životu.”

Nije prošlo više od jednog sata kad ih je posetio advokat Van
Jansovih. Hendrik je pozvao Frančesku u sobu da prisustvuje
razgovoru, jer su već raspravljali o postojanju mogućnosti da će
Adrijanov otac tražiti novčanu nadoknadu zato što je Sibila prekršila
bračni ugovor. Visoka ili niska, Hendrika bi gurnula samo u još veću
kaljugu novčanih neprilika.

„Dakle, gospodine Fiser”, poče advokat, „kome ste ispričali za
ovaj nemili događaj?”

„Nikome izvan mog domaćinstva”, kiselo odgovori Hendrik,
ozlojeđen zbog posledica kojih se plašio.

„Dobro. Ići će vam u prilog ako pristanete da tako i ostane.
Gospodin Van Jans je veoma zabrinut da će ime njegovog sina
postati predmet bruke i ogovaranja zato što ga je vaša kći odbacila.
Iz tog razloga je spreman da se odrekne zahteva za nadoknadu, ako
podržite njegov predlog objave da je brak prethodno dogovoren
između dvoje mladih ljudi razrešen uz uzajamnu saglasnost.”

Hendrik se razvedrio. Nema nadoknade! „Slažem se s tim. I ja
želim da zaštitim kćerino dobro ime isto koliko i gospodin Van Jans
želi da sačuva ime svog sina.”

Frančeska se oglasi: „Jedan uslov mora biti uključen.”
„Koji to?” raspitivao se advokat.
Hendrik je takođe radoznalo pogleda. „Da, šta to imaš na umu?”
„Prema čoveku koji je za sada neimenovan, a s kojim je moja
sestra odbegla, ne sme biti nikakve odmazde.”
Advokat je prešao vrhom guščijeg pera preko prstiju. „Gospodin
Van Jans me je ovlastio da pristanem na svaki razuman zahtev i
nemam ništa protiv, ako je to vaša želja, gospodine Fiser.”
„Jeste”, odvrati Hendrik. Sviđao mu se Hans, taj momak je umeo
da slika. Bilo bi užasno kad bi dozvolio da ti daroviti prsti budu
polomljeni u spravi za mučenje, jer nije inogao znati do koje bi

granice gospodin Van Jans i njegov sin išli u želji za osvetom ako
Hansa uhvate.

Advokat je uneo dopunu u dokumenta pred sobom i kad su svi
bili potpisani, otišao je.

Bio je to tužan Božić u domu Fiserovih. Svi pod tim krovom su
potajno, i svako za sebe, gajili slabašnu nadu da će se Sibila
iznenada vratiti na sam dan Božića, ali to se nije desilo. Za takva
očekivanja i nije bilo opravdanog razloga, jer odbegli par nije znao
da ih niko ne progoni niti da je Hans pošteđen kazne zbog njene
otmice. Frančeska se očajnički plašila da će otploviti u jednu od
kolonija, jer bi tada bilo malo verovatno da će ikada više videti
Sibilu. Hendrik je otišao do Hansovog prethodnog prebivališta, ali
nije ništa saznao, jer niko nije znao gde je otišao.

Primetila je da oca ponovo velikom brzinom obuzima duboka
potištenost. Pažljivo je odabrala trenutak i predložila mu da zajedno
pobegnu u Firencu.

„Ako izbije rat s Francuskom, ići ćemo bez Pitera, zato što znam
da ga ništa neće naterati da napusti Holandiju dok osvajači ne budu
isterani, niti bih to od njega očekivala.”

Hendrik je istog trena ostao bez reči, pokušavajući da shvati šta
mu je rekla. Zatim je polako progovorio: „Da napustimo
Amsterdam? Je li takav potez zaista neophodan?” Prišao je stolici i
seo zagledan u vatru. „Da, sad vidim da je to neizbežno. Ne mogu
da te osudim na život s tim gnusnim čovekom, ali ni ja ne mogu da
se suočim s užasom tamnice. Ostavi me sad dok razmišljam o svemu
što mora da se obavi.”

Pošto je znala da Marija ne bi ni želela niti bila u stanju da prevali
tako dug put do Italije, Frančeska je pretpostavljala da će njihova
stara dadilja živeti srećno u Sibilinom novom domu, gde bi se o njoj
dobro brinuli. S obzirom da su se okolnosti promenile i da to više
nije bilo moguće, Mariju je, na sreću, mogla da primi Aleta, jer su
sve tri sestre volele staricu, iako je njoj, uprkos neprestanim
svađama, Sibila uvek bila najdraža. Ali, kad je Frančeska sve iznela
Mariji, starica je odlučila potpuno drugačije i nije htela od toga da

odustane.
„Zahvaljujem bogu što ćeš se osloboditi gospodina Van

Deventera”, rekla je Frančeski. „To mi je zadavalo više brige nego
što bi ikad mogla znati. Ali neću otići u Delft niti bilo gde drugde.
Malo dalje niz ulicu postoji udobno prihvatilište za stare žene, koje
će mi sasvim odgovarati, a tamo su mi smeštene već tri stare
prijateljice. Želim da budem blizu, jer će se Sibila jednog dana vratiti
i želeće da je neko njen dočeka.”

„O, najdraža Marija”, skrhano uzviknu Frančeska, ljubeći njene
naborane obraze, „zar ne shvataš da se možda nikada neće vratiti?”

„Znam.” Marijin glas zadrhta i ona obrisa oko. „Ali, svejedno
moram da ostanem.”

Frančesku su dodatno uznemiravale Ludolfove neprekidne
posete. Ponašao se kao da je kuća njegova, sedao je za sto bez
poziva, naređivao Grit i iznad svega psovao Mariju, kad bi se
dogegala u sobu da pravi Frančeski društvo svaki put kad bi ostali
nasamo.

„Je li ovo unapred dogovoreno?”, prasnuo je na Frančesku,
pokazujući prstom na Mariju, koja je nepomično sedela sklopljenih
ruku i posmatrala ih.

„Jeste. Nemaš prava da očekuješ od mene da budem bez pratnje
u sopstvenom domu, ili na nekom drugom mestu.”

Frančeska je primetila da njegova spoljašnja uglađenost popušta.
Njegova nestrpljivost je postala očigledna. Kad je odlučio da je došlo
vreme da nosi njegov verenički prsten, uhvatio ju je za ruku i na silu
joj ga stavio na prst, ne obazirući se na Marijinu vrisku kad je
poljubac koji je pritisnuo na Frančeskine usne prešao granicu
pristojnosti. Više nije glumio ljubaznost prema Hendriku i primorao
ga je da za datum venčanja s Frančeskom prihvati dan nakon njenog
ugovorenog pojavljivanja pred Esnafom.

„Neću imati vremena da stignem kući iz Delfta!” pobunila se, u
strahu da neće imati slobodu od nedelju-dve, kako bi otputovali za
Italiju.

Ludolf je odbacio njeno nezadovoljstvo pucketanjem prstiju.

„Tamo ćemo se venčati. Tvog oca ću povesti sa sobom iz
Amsterdama.”

Kasnije je upitala Hendrika zašto nije razmišljao o tome da odloži
venčanje barem za nekoliko dana. „Nisam se setio”, priznao je
snuždeno. „Toliko me toga muči.”

Zbog stalnog Ludolfovog prisustva, Frančeska nije mogla da
bude s Piterom preko dana, iako je došao u Amsterdam samo da bi
nju video. Jedino bezbedno vreme bila je ponoć u njenom domu,
gde bi bili zajedno kraj kamina u salonu, zadovoljni i zaljubljeni, i
gde su razgovarali o mnogim stvarima, uključujući i sve pojedinosti
oko izvlačenja nje i Hendrika iz Delfta, odmah nakon prijema u
Esnaf. Sve je moralo biti osmišljeno do poslednje minute, inače će
propasti. Ako propuste tu jedinu priliku, ništa neće sprečiti Ludolfa
da pozove zakon u pomoć i, ako tako bude želeo, natera Frančesku
na brak. Zadrhtala je od zebnje, ali Piter joj je poljupcima oterao
strah.

„Veruj mi”, ubeđivao ju je.
Sami su dočekali Novu 1672. godinu s čašom vina i ona se pitala
šta im donosi u sledećih nekoliko meseci, njima dvoma i Holandiji.
Kad se vratila u Delft, Frančeska je Aleti odnela dozvolu za brak i
spremala se da joj ispriča za Sibilin beg, ali sestra je to već znala, jer
je tog dana primila pismo.
„Venčali su se, ali plaše se potere, i preklinje nas dve da ne
kažemo odakle je pismo poslato, mada se tamo neće zadržavati.”
„Ali kako su mogli da se venčaju bez očeve dozvole?”
Krajevi Aletinih usana se izviše u osmeh. „Očekujem da će otac
pući kad čuje, ali na dokovima su pronašli sveštenika stranca koji je
bio voljan da ih venča.”
„Je li takav brak zakonit?”
„Otac će samo jednog dana morati da potpiše potvrdu. U
međuvremenu su muž i žena u očima boga i crkve, što je i
najvažnije, i ako budu imali dece, ona će biti zakonita.”
Frančeska je dobila pismo da ga i sama pročita i videla je da je
stiglo iz Roterdama, ali nije bilo adrese na koju bi se mogao poslati

odgovor. Pošto se odbegli par nalazio u luci odakle su mnogi
putovali u kolonije, Frančesku ponovo obuzeše strahovi da bi se
tamo mogli ukrcati na brod.

„Otac mora saznati odakle je pismo poslato”, izjavila je, „zato što
beže od pretnje koja ne postoji. Štaviše, on ih sad nikada ne bi
razdvojio, kad se Hans poneo tako odgovorno i načinio Sibilu
svojom suprugom.”

Aleta se složila. Ubedila je Frančesku da piše ocu i lično platila
skupog glasnika da s pismom odjaše u Amsterdam. Njeno venčanje
je bilo zakazano za dvadeset četvrti februar, do kada bi Konstantejn
trebalo da potpuno ovlada upotrebom novih nogu.

Piter je jedne večeri slučajno svratio u kuću De Fereovih kada su
se prvi put spremali da posluže večeru u trpezariji umesto na
spratu. Aleta, oduševljena što je došao u trenutku tako važne
prekretnice u Konstantejnovom oporavku, zamolila ga je da sačeka
u salonu, dok uzme štake od Konstantejna, koji je stigao do vrha
stepeništa. Još nije mogao da silazi onako kako bi želeo, već se
spuštao prebacujući ruku preko ruke na ogradi baš kao što je radio
tokom svojih noćnih poseta podrumu. Moderno izrađene noge je
vukao za sobom, ali čim se ponovo uspravio i stavio štake pod
pazuh, namrštio se, nestrpljiv prema sebi.

„Ovo je prvi i poslednji put da na ovaj način silazim na večeru ili
bilo koji drugi obrok. Voleo bih da na stepenište pričvrstite vunenu
tkaninu. Tako bih imao za šta da se pridržim i održim ravnotežu.”

Aleta potisnu u sebi njegovu sliku kako se prevrće naglavačke.
„Učinićemo to sutra. Piter je ovde.”

„Dobro. Hajde da ga pozovemo na večeru.”
„Kaže da ima nešto važno o čemu bi želeo da razgovara s nama,
tako da se to sigurno tiče Frančeske.”
Za stolom, nakon što je Sara poslužila raznovrsna jela i vratila se
u kuhinju, Piter je upitao Aletu je li ispričala Konstantejnu sve o Van
Deventerovom bračnom ugovoru i kako je do njega došlo.
„Da”, odgovorila je, „čim smo se verili, razgovarali smo o
porodičnim prilikama.”

„O čemu god da se radi, moraš nam reći, Pitere”, nadovezao se
Konstantejn, „prvo želim da te obavestim da sam sastavio
bankarsku menicu da pokrijem čitavu svotu koju gospodin Fiser
duguje Van Deventeru.”

Aleta je posmatrala Konstantejna dok je govorio. Pošto nije bila
upućena u njegove novčane prilike, i samo je od Sare načula da su
mu baba i deda ostavili zaseban prihod, nikada nije ni pomislila da
mu sredstva pružaju mogućnost za takvu velikodušnost. Kad joj je
potpuno neočekivano saopštio da će obezbediti potreban novac,
ostala je bez reči.

„Bio bih ti zahvalan, Pitere”, nastavljao je Konstantejn, „kad bi
mu je predao uz moje pozdrave sledeći put kad odeš u
Amsterdamu.”

Piter podiže obrve, zahvalan za tako velikodušnu ponudu.
„Ranije bih bez oklevanja prihvatio u Hendrikovo ime, ali
okolnosti se menjaju. Moglo bi da naškodi našoj nacionalnoj
bezbednosti ako Van Deventera sad isplatimo ili ako dopustimo da
iskrsne nešto zbog čega bismo morali sa njim da se sukobimo. Već
odavno sumnjam da radi za Francuze i upravo sam se vratio iz
Amsterdama, gde su mi u ruke dopali izvesni optužujući dokazi
protiv njega, zahvaljujući hrabrosti jedne služavke, Neltje, koju
Aleta poznaje.”
Opisao im je kako Neltje, na njegovu veliku sreću, nije zaboravila
njegovu molbu u vezi s Ludolfovom i Hetrajdinom prepiskom. Iako
joj, kao što je rekla, sadržaj pisama nije ništa značio, tiho je odlučila
da se dočepa nekih od njih. Još je bila u prijateljskim odnosima sa
služavkom Van Deventerove kuće, pa je povremeno odlazila da je
poseti. Pošto je čula da je za vreme Božića Ludolf neprestano bio
kod Fiserovih, iskoristila je njegovo odsustvo da se uvuče u radnu
sobu pomoću duplikata ključa koji je zadržala. Izlazeći iz služavkine
sobe izgovorila se da mora potražiti srebrni naprstak koji je
zaboravila u sobi za šivenje. U radnoj sobi je nasumice zgrabila
pregršt pisama, gurnula ih duboko u košulju i ponovo sve
zaključala. Ta pisma je na vreme poslala na Piterovu adresu i on je

smesta stupio u vezu s Herardom.
„Pomoću ovih pisama i drugih podataka koje smo prikupili”,

iznosio je Piter, „prinčevoj tajnoj službi je bilo očigledno da je ono
što je Neltje smatrala nečijim inicijalima takođe predstavljalo mesta
gde se istovara oružje ili iskrcavaju, odnosno ukrcavaju špijuni, a
isto tako su raskrinkani i mnogi pojedinci. Već je otkriveno nekoliko
skladišta oružja, kao i jedno u podrumu ove kuće, ali na osnovu
inicijala H. K. prepoznali su samo jednu osobu koja bi mogla doći u
obzir, i to je svakako Hejsbert Kejper, sluga koga si otpustio zajedno
s ostalima, Konstantejne, one noći kad si se vratio ovamo.”

Konstantejn ljutito stisnu pesnicu. „Hejsbert Kejper se sigurno
neprijatno iznenadio kad sam se uselio u kuću, mada mu je išlo
naruku to što sam bio bespomoćno zatvoren u svojoj sobi.”

Aleta spusti svoju ruku na njegovu. „To je sad sve prošlost. Sada
moramo razmišljati samo o budućnosti i kako da pomognemo
Piteru.”

„U pravu si, voljena.” Konstantejn se zagledao u spisak inicijala
koje mu je Piter dao u nadi da bi mogao prepoznati još nekog slugu,
muškarca ili ženu, ali pošto nije svoj posluzi znao imena, a
zaposlene u kuhinji uopšte nije poznavao, Aleta je donela knjigu
domaćinstva. Nisu pronašli ništa što bi im koristilo.

„Bar imamo jedno ime koje možemo da povežemo s
Frančeskinim crtežom”, rekla je, „i razumno objašnjenje zašto se psi
čuvari nisu oglasili i kako su se uvukli u nekorišćen podrum.”

Piter klimnu glavom, složivši se s tim. „Takođe znamo da Hetrajd
Volf drži kuću u koju navraćaju špijuni, iako su drugi putnici koji
tamo borave potpuno nevini. Mada je Neltje obavila odličan posao
kad mi je nabavila tu hrpu pisama, ipak ih je pokupila u sasvim
razumljivoj žurbi i zbog toga nemaju hronološki red. Nedostaje
mnogo važnih podataka i znamo da postoji još skladišta oružja koje
treba otkriti. Postalo je očigledno da zaverenici pripremaju oružani
napad na Hag, koji bi verovatno trebalo da se poklopi s unapred
dogovorenim trenutkom ulaska Luja XIV u Holandiju kad počne rat.
Zato su otkrivena skladišta oružja bila razmeštena na odgovarajućoj

udaljenosti, da bi zaverenici bili u mogućnosti da ga se dočepaju kad
kucne čas da izdajničke snage zauzmu sedište vlade u ime
neprijatelja.”

„Da li bi postavili Francuza za vođu?” raspitivao se Konstantejn.
„Ne, ako ih predvodi Holanđanin koji je već bio zapovednik u
nasilnim okolnostima.”
„Van Deventer?”
„Ima iskustvo, jer je bio nemilosrdni gusar. Kao što znate, gusari
ne ograničavaju uvek svoja zločinačka dela samo na more, već često
napadaju i tropska ostrva gde otimaju začine, robove ili neku drugu
dragocenu robu.”
Aleta se žurno ubaci: „Svakako ćeš smesta uhapsiti Ludolfa,
Pitere!”
„Ne, sve dok ne budemo sigurni da nam je dovoljno oružja palo
u ruke da sprečimo napad, ili će njegov zamenik jednostavno
preuzeti vođstvo. Iz istog razloga se moramo strpeti i sa Hetrajd.
Nijedan izdajnik ne sme ništa načuti o onome što im se sprema.”
„Znači li to da više nije neophodno da Frančeska beži u Italiju?”
„Nadam se da je tako, ali još je rano da to kažemo. Sve zavisi od
toga šta možemo postići u ova tri meseca koja su preostala do
završetka njenog školovanja krajem aprila. Vreme pred nama je još
izuzetno opasno za nju. Zato te, Aleta, moram zamoliti da mi
ponovo budeš kurir i preneseš joj sve što sam ispričao tebi i
Konstantejnu. Ništa ne smemo stavljati na papir. Previše je opasno.”
Aleta oseti kako joj od njegovih reči zebnja klizi niz kičmu. „Sutra
ću je videti.”
„Hvala ti. Nemamo vremena za gubljenje.”
Kad je Frančeska saslušala sve što je sestra imala da joj kaže,
ponovo ju je začudilo Hetrajdino ponašanje prema njoj. I dalje je
imala osećaj da je žena posmatra kao otrovni pauk u mreži koji
gleda svoj nedužni plen.

TOG ISTOG februarskog dana kad je trebalo da se venčaju Aleta i

Konstantejn, princ od Orana je, na zahtev naroda, konačno postao

glavni zapovednik u odbrani Holandije i njenih pokrajina. Nije
dobio potpunu vlast, jer su ga ograničavala savetodavna tela
osnovana da ga nadziru, a čitava zemlja je bila podeljena sukobima
između pristalica suprotstavljenih strana. Ostatku Evrope je postalo
jasno da je Holanđane, koji su se ranije pokazali kao najhrabriji i
najpostojaniji ratnici u odbrani od moćne Španije, potkopao mir i
napredak, dovodeći ih do toga da nisu želeli da se late oružja čak ni
po cenu sopstvene slobode.

Ipak, ovog puta je španski kralj, uvređen zbog prethodnog
napada Luja XIV na Špansku Holandiju, stupio u savez sa
Holandijom, a uglavnom zahvaljujući naporima princa od Orana,
pristupali su im i drugi saveznici. Prinčev ujak izdajnik, Čarls II od
Engleske, podržavao je Francusku, za koju se znalo da priprema
dvesta hiljada vojnika za napad na Holandiju i da pojačava snagu
svoje mornarice.

Bliska opasnost od rata je izgledala tako daleko u mirnom
okruženju Stare crkve, gde je Konstantejn stajao uspravno pored
Alete prilikom sklapanja braka, dok mu je štake privremeno
pridržavao prijatelj u ulozi mladoženjinog kuma i čuvara. Frančeski
se činilo da joj sestra nije nikada izgledala lepše u haljini od
plavozelene svile s divnom kosom glatko začešljanom u visoku
punđu ukrašenu svilenim ljubičicama, sa svetlucavim visećim
minđušama na ljupkim ušima i niskom bisera oko vrata, što su sve
bili Konstantejnovi venčani darovi. Obe sestre su, naravno, žalile što
Sibila nije mogla da prisustvuje, ali uprkos svim Hendrikovim i
Piterovim naporima, njoj i njenom mužu se nije moglo ući u trag.

Bilo je to tiho venčanje. Jan Vermer je dopratio Aletu u crkvu a
Katarina je sedela s Frančeskom. Bila su prisutna sva Vermerova
deca, osim najstarijeg sina koji je još bio na šegrtovanju, i Ignatijusa,
koji je bio prehlađen. Sa Konstantejnove strane, prisustvovali su
samo njegovi roditelji i nekoliko bliskih prijatelja, uključujući i
jednog s kojim je pregovarao o uzgajanju čistokrvnih konja, poslu
koji je nameravao da započne kad mu se dogodila nesreća. Kada su
zvuci orgulja ispunili veliku crkvu po završetku obreda, Konstantejn

je ponovo prihvatio štake. Klateći hod koji je izvežbao, prilagodio je
laganom koraku svoje ljupke neveste, i oboje su se svima srećno
osmehivali. Ako se Aleta malo više osvrtala oko sebe nego što je u
takvoj prilici bilo uobičajeno, to je malo ko primetio i samo su
mladoženja i njena sestra znali koga to uzalud traži.

Svi svatovi su već izašli kad je Hendrik, koji je sedeo zaklonjen u
bočnoj kapeli, izašao i polako napustio crkvu. Frančeska ga je
preklinjala za vreme svoje božićne posete da dođe na svečanost, ali
njegova tvrdoglavost i ponos su ga sprečili da načini prvi korak i
prekine otuđenost s Aletom. Sebi je govorio da je došao samo zbog
Ane, i odbijao je da prihvati kako ga je na ovaj potez naveo užasan
udarac koji je pretrpeo kad je izgubio vezu i sa Sibilom.

Pošto ga niko u Delftu nije poznavao a Frančeska će biti na
svadbenoj gozbi, otišao je do Vermerove galerije, u nadi da će videti
neke njene slike, kao i slike njenog učitelja. Vermerova najstarija
kćer Marija koja je čuvala galeriju, rekla mu je da je slikar odsutan.

„Želite li nešto da kupite, gospodine?”, raspitivala se. Kad joj je
odgovorio da ga samo zanima šta je izloženo, pozvala ga je da
slobodno razgleda koliko god želi.

„Koje slike su rad vašeg oca?”, pitao je Hendrik.
„Nema ih ovde.”
Izrazio je razočaranje i nastavio da razgleda, sve dok se nije
zaustavio ispred slike koju je smesta prepoznao kao Frančeskinu.
Prikazivala je ženu ljupko dostojanstvenu u ružičastocrvenoj haljini,
kako uz osmeh dobrodošlice prilazi muškarcu okrenutom leđima
posmatraču, pri čemu su pokret i predah bili nepogrešivo
uravnoteženi. Nazvana je Dolazak kući. Hendrik nije mogao da skine
pogled sa slike. Bio je svestan da drhti pred njenom lepotom, i nije
mogao da veruje da je iz njegovih slabina i Anine materice izašao
takav talenat.
Kad je Marija videla kako uporno zuri u sliku, stala je pored
njega. „Moj otac putuje kao trgovac slika i ova pokazuje moju
majku, Katarinu, kako ga dočekuje posle odsustva.”
„Veoma je lepa”, muklo je izjavio.

„Nije na prodaju”, rekla je sa žaljenjem, misleći kako je poželeo
da je kupi.

„Zašto?”
„Tu sliku će očeva učenica predati Esnafu na proleće, ali u
međuvremenu otac je drži ovde, u nadi da će joj doneti narudžbine.
Na stolu se nalazi i nekoliko bakroreza koje je izradila ista ruka, ako
biste želeli da ih pogledate.”
Sve ih je pregledao. Na svakoj se nalazio prizor iz Delfta, s
jednim izuzetkom gde se video njegov sopstveni atelje s prozorima
otvorenim ka ulici. I dalje je oklevao da pođe. „Toliko sam slušao o
radu slikara Vermera. Čuo sam da je nakon smrti Karela Fabricijusa
u Delftu objavljeno da je vaš otac zauzeo njegovo mesto, jer je
podjednako sjajan umetnik.”
Marija klimnu glavom, zainteresovana za vest da je očevo ime
poznato i van Delfta. „On ovde uživa veliki ugled. Esnaf i drugi
gradski velikodostojnici uvek traže njegove savete pri procenjivanju
i kupovini umetničkih dela. Nedavno su ga zamolili da proceni
čitavu hrpu takozvanih italijanskih majstora, koji će biti izneti na
aukciju i on će ih razotkriti kao krivotvorine, što će izazvati veliki
gnev kod dotičnih zlikovaca!” Zastala je. „Mogu li da vas pitam
odakle ste, gospodine?”
„Iz Amsterdama.”
„Tako daleko! U tom slučaju, pošto se tako zanimate za očeve
slike, sigurna sam da smem da vam pokažem i jednu njegovu.”
„Bio bih počašćen.”
Otvorila je vrata koja su vodila prema stanu i uvela ga u prilično
veliko predvorje, gde su, pretpostavio je, bile primane posebne
mušterije. Slika je visila u sopstvenom sjaju. Hendrik ju je odmah
prepoznao iz Frančeskinog opisa. Prisetivši se kako mu je opisala
izgled svog učitelja, primetio je blago kovrdžavu kosu naslikanog
muškarca i pogodio je ko bi to mogao biti. To je sasvim sigurno bio
Jan Vermer lično, prikazan u ateljeu kako sedi okrenut leđima
posmatraču, odeven u odeću koja se nosila pre stotinu godina, bez
sumnje iz škrinje u ateljeu, sa ravnom blago nakrivljenom

somotskom kapom. Začas je namestio četkicu čim je pogledao
prema modelu dok je slikao venac od lovorovog lišća, koji je
predstavljao večnost, a koji joj je ukrašavao prelepu glavu. Čudesno
osvetljena svetlom s prozora, bila je odevena u plavu i sivkastu svilu
i pozirala je kao Klio, Muza zaštitnica istorije. Držala je zlatnu trubu
i knjigu. Na zidu iza nje nalazila se stara karta Holandije, pre
sadašnjih granica. Sve u svemu, bila je to alegorijska pohvala
istorijskim slikama, iako je truba predstavljala u stvari pohvalu
slikarskom umeću.

Hendrik se zadovoljno nasmešio. Slikar Vermer je bio čovek sa
sopstvenom dušom. Bio je gotovo siguran da je prepoznao kao
model istu ženu kao i na Frančeskinoj slici, samo malo mladu. „Je li
to gospođa Vermer kao muza?”, pitao je Mariju Vermer.

Zvonko se nasmejala. „Otac kaže da je to njegova tajna. Kako
model može biti njegova žena kad slika prikazuje prošlost, baš kao
što on ne može da bude slikar koji sedi za štafelajem. Ali to je samo
njegova šala. Nikada neće da odgovori sa da ili ne na pitanja koja
mu postavljaju o njegovim slikama. Sve što mogu da vam kažem
jeste to da je moja majka ceni više od svega što je ikada naslikao, pa
stoga u njoj mora da postoji nešto za njih posebno, što je nama
ostalima nedokučivo.”

Hendrik se setno nasmešio sam za sebe. Ova devojka je bila
previše mlada i nevina da razume te lične trenutke koji su postojali
između slikara i njegovog modela, duboko zaljubljenih jedno u
drugo, što je vodilo ka umetničkom stvaranju. To su ga naučile
godine provedene s Anom. Iz čina strasnog vođenja ljubavi, potvrde
o začeću željenog deteta ili produhovljene razmene nežnih osećanja,
mogla je da nastane nadahnuta slika. Takvo je bilo i raspoloženje na
ovoj slici.

„Ova se sigurno zove Alegorija slikarstva”, primetio je.
„Nije još ništa odlučeno u tom smislu. Ponekad o njoj govore pod
nazivom koji ste upravo spomenuli, ali neki drugi put je nazivaju
Umetnost slikarstva ili čak Umetnik u svom ateljeu. Pošto nikada neće
napustiti porodično gnezdo, naziv nam nije naročito važan.”

„Najiskrenije vam zahvaljujem što ste mi dopustili da je vidim.”
Kad je Hendrik izašao iz galerije, podigao je okovratnik da se
zaštiti od hladnog vetra i dobro je navukao šešir. Ipak je zastao da
pogleda kroz mala okna izloga na određenoj radnji. Opsedale su ga
misli o Ani, jer mu je sećanja snažno probudila slika koju je upravo
video, i imao je neprijatan osećaj kako bi ona želela od njega da
kćeri pošalje venčani dar, bez obzira na okolnosti. U srcu je znao šta
bi trebalo da pošalje, mada mu se ponos tome protivio. Sadržaj
izloga kao da je posebno za ovaj trenutak uredila Ana lično, kao da
mu na taj način pokazuje koliko greši. Dakle, nikada nije bio u
stanju da joj se suprotstavi kad ga je nešto naročito molila, mada su
čak i njegove dobre odluke retko trajale. Odlučno je otvorio vrata
prodavnice. Platio je daleko više nego što je to sebi mogao priuštiti
za naručenu robu koju je trebalo poslati tek venčanom paru
nepotpisano. Jedino što je odbio, bilo je da kaže svoje ime.
Nakon što je opet izašao, uputio se ka putničkoj kočiji, koja samo
što nije krenula. Ubrzo nakon toga napustio je Delft, podjednako
nenametljivo kao što je i došao. U džepu su mu ostala samo dva
mala novčića. Nedovoljno za hranu i piće na stajalištima tokom
dugog putovanja. Uzdahnuo je pomiren sa sudbinom. Barem se
osetio malo spokojnije, i Ana bi bila zadovoljna onim što je učinio.
Svadbena gozba je bila završena kad su Konstantejna obavestili o
pošiljci koja im je stigla iz grada. Odveo je Aletu iz društva da vidi
šta je stiglo i ona zamoli Frančesku da pođe s njima. U predvorju je
bio postavljen štafelaj i pokraj njega nekoliko kutija slikarskog
materijala. Aleta prvo ustuknu, oklevajući.
„Kome bi palo na pamet da sve ovo pošalje?” upitala je s
nelagodom.
„Voleo bih da sam ja”, reče Konstantejn, otvarajući kutiju s
četkicama, tučkom i avanom. „Ovo je upravo ono što ti treba,
Aleta.”
Frančeska ponudi objašnjenje. „Ovo je mogao naručiti samo otac
iz Amsterdama.” Bila je zahvalna što je načinio tako pomirljiv potez.
„Već si dobila poklone od svih kod kuće koji su se toga mogli setiti,

čak i od Pitera. Seti se da samo Konstantejn i ja u čitavoj ovoj oblasti,
Aleta, znamo da si želela da postaneš slikarka.”

Aleta se približi otvorenoj kutiji i ispruži ruke prema četkicama.
„Takva raskoš! Nikada nisam koristila četkicu koju nisam sama
napravila.” Zatim se ugrizla za usnu. „To znači ponovo početi sve iz
početka. Priznajem da sam se nadala kako ću jednog dana opet malo
slikati, ali ovo me je zaista iznenadilo.”

Frančeska podiže četkicu i stavi je u njenu ruku. „Evo! Nije ti
čudan osećaj, zar ne?”

Aleta se bojažljivo osmehnu. „Nije, priznajem.”
„Imam jedan predlog”, obrati joj se Konstantejn. „Da li bi volela
da upitam slikara Vermera je li spreman da primi još jednu učenicu
kad Frančeska ode? Do tada ćeš dovoljno slikati sa svim ovim
priborom i bićeš spremna za nove časove.”
Aletine oči su sijale od ljubavi prema njemu. „To bih volela više
nego što mogu da iskažem.”
„Onda smo se dogovorili. Sad bi trebalo da se vratimo našim
gostima.”
Dok su zajedno izlazili iz sobe, Aleta je preko ramena pogledala
Frančesku koja ih je pratila. „Prihvatam očevu maslinovu grančicu,
jer sam tako doživela njegov poklon, a kad dođe vreme i ja ću njemu
predati svoju, pa ćemo možda ponovo biti otac i kći.”
Marija Vermer je ispričala Janu kako je posetiocu pokazala
njegovu sliku. Nije je prekoreo, ali joj je rekao da to više ne čini.
Događaj niko nije spomenuo Frančeski, jer nepoznati posetilac iz
Amsterdama nije otkrio svoje ime.

SNEG I LED su se postepeno topili, dok se zima ponovo povlačila

pred nadolazećim prolećem. Iako su Konstantejn i Josefus
neprekidno držali stražu, nije bilo novih isporuka oružja u podrum.
Gospodin i gospođa De Fere, koji nisu nikako razumeli zašto njihov
sin ne zaposli dodatnu poslugu, doveli su pet-šest svojih
najpouzdanijih slugu da skinu teret kućnih poslova sa ramena svoje
snahe. Pošto ih je Konstantejn sve poznavao, dozvolio je da ostanu,

siguran da će mu biti verna podrška u slučaju nužde.
„Ali nemoj narušavati Aletin autoritet u domaćinstvu, majko, bar

ne ponovo”, posavetovao ju je.
„To sam učinila samo iz ljubavi prema vama”, odgovorila je

majka, „njoj je bilo drago i najiskrenije mi je zahvalila. Tvoj otac i ja
joj neizmerno dugujemo. Da nije bilo Alete, ti mi se ne bi sad
smeškao tako uspravljen i visok baš kao nekada.”

Aleta je ušla u prostoriju na vreme da čuje tu poslednju
primedbu. „O, bi! Sam je doneo odluku da prohoda pre nego što
sam mu ja to predložila.”

Gospođa De Fere nije želela o tome dalje da raspravlja, jer je već
imala svoje mišljenje. „Konstantejn mi kaže da Frančeska slika vaše
bračne portrete.”

„Portretiše nas zajedno na jednoj slici”, odvrati Aleta. Ona je još
isprobavala svoj rad u ateljeu koji je uredila u sobi na spratu i samo
Konstantejn i Frančeska su tamo bili dobrodošli. Jan Vermer je bio
spreman da razmisli o tome hoće li je primiti za učenicu pod
uslovom da njen rad dostigne određeni nivo. Još nije imala ništa
dovoljno vredno da mu pokaže. „Frančeska će našu sliku prikazati
Esnafu na taj za nju poseban dan.”

FRANČESKA JE BILA oduševljena kad je primila porudžbinu.

Novac koji bude dobila pripašće Janu, ali ona će moći na sliku da
stavi sopstveni potpis čim stekne zvanje slikarke. Nikada nije
zaboravila kako je njena majka stajala ispred Rembrantovog
venčanog portreta jednog poznanika i njegove žene. Suze su se
slivale niz Anine obraze, jer ju je dirnuo nežni zagrljaj u koji je
mladoženja privukao svoju nevestu, dok su stajali jedno pored
drugog u posebno odabranim crveno-zlatnim kostimima, ljubav
puna obožavanja se čitala na njegovom licu a slatko zadovoljstvo na
njenom.

„Rembrant je govorio da zaljubljenog muškarca i ženu nikada
ništa ne treba da razdvaja, čak ni ram za slike”, rekla je nežno Ana.
„Kako je samo bio u pravu.”

Frančeska nikada nije zaboravila ni te reči ni taj trenutak. Ta
uspomena joj je sad bila veoma korisna, dok je prikazivala mladost i
sreću svoje sestre i zeta na platnu u Janovom ateljeu. Oboje su joj
pozirali u nekoliko navrata i uradila je početne crteže još pre
njihovog venčanja. Aleta je bila odevena u svilu boje breskve sa
srebrnom čipkom, a Konstantejn u sivozeleni somot. Njena svetla i
njegova tamna lepota činili su sjajnu suprotnost.

Kad ju je Trajd pozvala na ručak, Frančeska zastade kraj prozora
u ateljeu da pogleda na trg. Piter je tamo ponovo otvorio pijačnu
tezgu i mogla je da ga vidi kako razgovara s mušterijom, dok su dve
pomoćnice prodavale prolećno cveće, uvezano u buketiće s
vrpcama. Martovski vetar mu je šibao kovrdžavu smeđu kosu i
lelujao ravni obod šešira. Kancelarija mu je privukla više posla nego
što je priželjkivao, jer je to bilo daleko od glavne svrhe njegovog
dolaska u Delft, ali nekako je uspevao da sa svim tim izađe nakraj.
Kad se mušterija okrenula bez kupovine, videla je da je to bio
gradski sarač. Je li Piteru preneo neke novosti? Znala je sve o
naročitom biču koji joj je Piter opisao i sama ga je brižljivo tražila.

Ludolf je dolazio u iznenadne posete Delftu. Frančeska nikada
nije znala kad će se pojaviti. Nije imala predstavu kakav su razgovor
vodili on i Hetrajd kad je došao prvi put nakon što je saznala za
veridbu, ali među njima nije bilo otvorenog neprijateljstva. Ona je
bila veoma ljubazna a njemu je očigledno laknulo. Frančeska je bila
ta koja je istrpela napad njegovog besa kad je saznao da je verenički
prsten ostavila kod kuće u Amsterdamu. Otputovao je samo da bi ga
doneo i odmah se ponovo vratio. Ovaj put joj je taj omraženi rubin
stavio na prst pred Hetrajd, čiji se nasmejani izraz nije promenio,
iako su joj oči ostale ledene. Frančeska se pitala kako Ludolf ne
primećuje da je ženina mržnja uperena podjednako protiv oboje, ali
s druge strane, ništa u vezi s njim je više nije čudilo.

FRANCUSKA JE OBJAVILA RAT Holandiji i njenim državama 7.

aprila. Velika vojska Luja XIV je već napredovala ka malom,
siromašnom protivniku, koga su i dalje potresale političke borbe i

nesuglasice. Holandski pogranični gradovi i utvrđenja počeli su da
padaju kao čunjevi pred francuskom najezdom, i pri tom neki nisu
ni pružili otpor. Piter i Herard su znali da je samo pitanje trenutka
kad će se odigrati izdajnički napad na Hag, i pošto nisu otkrivena
sva skladišta oružja, prinčevi ljudi su bili na oprezu dok su iščekivali
da se učini prvi korak.

Nedugo nakon što je izbio rat, Vejntje je sva uznemirena sačekala
Frančesku u ateljeu kasno posle podne. „Hoćete li požuriti sa mnom
što brže možete u Kromstrat danas”, zahtevala je služavka, već
koračajući ka vratima. „Imam tako mnogo posla. Večeras imamo
sedam gostiju na prenoćištu.”

Frančeska se smesta trgla: „Jesu li stigli zajedno?”
„Ne. Jedan je došao prilično rano, a posle njega i drugi. Dvojica
su stigla kasnije a poslednju trojicu sam uvela u kuću neposredno
pre nego što sam pošla po vas. Zašto pitate?”
„Mora da si imala veliku gužvu dok nisi namestila sve te
krevete.”
„Na svu sreću, gospođa Volf je ovaj put znala unapred da dolaze
i pomogla mi je oko kreveta i drugog posla još od ranog jutra.”
Frančeski proključa krv u venama. Nešto se sigurno sprema.
Ukoliko joj je bila potrebna potvrda, dobila ju je istog trenutka kad je
ušla u Hetrajdinu kuću. Na visokom izrezbarenom ormaru u
predvorju bila su naslonjena tri biča, a jedan je bio ukrašen na način
koji joj je opisao Piter. Žamor glasova iza vrata spavaće sobe
okrenute ka ulici naveo ju je da pomisli kako su, na njenu sreću, sva
sedmorica muškaraca okupljena tamo, što je nije iznenadilo, jer je to
bila najveća prostorija u koju se ulazilo iz predvorja.
Žurno je otišla do svoje sobe, zbacila svoj lagani ogrtač i požurila
da izvadi slikarske krpe iz otvora na kaminu. Na njeno razočaranje,
nije čula tako dobro kako se nadala, ali, kao i uvek kad ljudi
razgovaraju uglas, glasovi su bili blago povišeni. Pošto okupljeni
nisu očekivali da ih neko čuje iza sigurnih debelih vrata, naročito
zato što je Vejntje bila prezauzeta, Klara nagluva, a za Frančesku su
mislili da je na spratu i da ništa ne sumnja, razgovarali su slobodno.

Čula je po ženskom glasu, koji se povremeno ubacivao, da je s
njima i Hetrajd. Ponovo se začuo njen glas.

„Kao što sam i tada rekla, nemamo razloga za brigu... Ne može
brzo da trči na drvenim nogama... Pet sluškinja, uključujući staru
Saru, i dvojica muškaraca, koji su prevalili pedesetu, i nisu nam
pretnja... Ne, njega nisam računala... Prepustite ućutkavanje tog
momka i pse meni. Već sam sve sredila.”

Frančesku, koja je naslonila uho na otvor, ispunio je strah za
bezbednost ukućana De Fereove kuće. Ovo je sigurno značilo da će
se već iste noći izvršiti upad u podrum, kako bi se odnelo oružje.
Niko od ovih zaverenika, od kojih su trojica bila zadužena za
prevoz, neće se ovde zadržavati duže od dan-dva. Mora da obavesti
Pitera! Odmah će se iskrasti iz kuće, pre nego što je pozovu na
večeru. Ako bude imala sreće, večera će biti poslužena kasno, sad
kad je Vejntje tako zatrpana poslom a Hetrajd dovršava planove sa
svojim izdajničkim saučesnicima.

Pošto nije želela da je iko vidi u odeći za izlazak, smislila je da se
iskrade u blago, vedro veče, potraži Pitera u njegovoj kancelariji ili
krčmi Mehelen, a zatim se vrati pre nego što primete da je nema. Ali
čim je stigla do hodnika i spremila se da krene prema glavnim
vratima, Hetrajd je izašla sa sastanka.

„A, sišla si u pravo vreme za večeru, Frančeska. Baš sam se
spremala da te pozovem. Večeras ćemo večerati malo ranije, jer će
se kasnije na spratu u istočnom salonu održati malo okupljanje
mojih saradnika, namesnika i namesnica. Pridružićeš nam se, kao i u
prethodnim prilikama.”

Frančeska je bila zapanjena ženinim čeličnim živcima. Hetrajd je
pažljivo gradila sopstveni namešteni alibi, dok se pod njenim
krovom kovala zavera za nasilje i najverovatnije ubistvo, koje će se
ukoro odigrati.

„Hoće li društvo ostati do kasno?”, upita Frančeska spremna na
razgovor.

„Bar do ponoći. Čitaćemo poeziju, malo pevati i gospodin Van
Holpen će nam pričati o svojoj poseti Amsterdamu. Dođi sada za

sto. Klara je već tamo.”
Frančeska se nikada nije osećala tako zarobljenom i nemoćnom.

Nije se usudila da Hetrajd ni na trenutak da povoda za sumnju u
bekstvo, ali nekako je to morala da izvede. Činilo joj se da večera
nikad nije trajala duže. Između jela je došlo do meteža, kad je Klara,
koja bi se uvek uzbudila pred neki društveni događaj, prevrnula
čašu vina, i ono se razlilo preko lepog čipkom obrubljenog stolnjaka.
Odmah su morali da ga uklone i potope u hladnu vodu da ne ostane
mrlja, što je Hetrajd učinila lično, dok je Vejntje obrisala sto, raširila
čisti stolnjak i ponovo namestila servis i escajg. Frančeska, gledajući
na sat, shvati da je izgubila slabašnu priliku da se izvuče pre nego
što stignu namesnici i namesnice.

Kad se večera završila, počela je da raščišćava sto, čemu se
Hetrajd nije protivila, svesna da Vejntje već ima dovoljno posla za to
veče, iako je ona lično nadgledala kuvanje. Frančeska spusti prljavo
sude na pranje i kratko prošaputa u služavkino uho.

„Večeras moram izaći iz kuće na deset minuta, Vejntje. Hoćeš li
mi pomoći?”

Vejntje baci oprezan pogled ka vratima, ali Hetrajd nije bilo na
vidiku. „Odavno vam dugujem uslugu za ljubaznost koju ste mi
učinili kad niste prijavili da je moj dragi sedeo sa mnom u kuhinji.
Šta želite da učinim?”

„Pokrivaj me. Kad dođe vreme da se gostima gospođe Volf
posluže kafa i kolači, sići ću dole pod izgovorom da ti pomognem.
Tada ću otići.”

Tog trenutka su u kuhinju ušle Hetrajd i Klara. Vejntje značajno
klimnu glavom Frančeski da joj pokaže kako će učiniti ono što ju je
zamolila.

Dok je Frančeska završila raščišćavanje stola, namesnici i
namesnice su pristigli. Pošto Hetrajd nije obavila sav posao u
kuhinji, Frančeska je dobila zadatak da ih povede na sprat, preuzme
njihove ogrtače i zapodene razgovor. Bila je svesna da niko od njih
ne odobrava njenu želju da postane slikarka i to joj je smetalo. Setila
se svoje blage tetke Janetje, koja je takođe bila namesnica, a znala je

da sigurno ima mnogo isto tako dobrodušnog sveta u odborima
ustanova ovde u Delftu, ali su, nažalost, samo najstroži i
najuskogrudiji dolazili da se druže s Hetrajd.

Veče se oteglo. Tada je konačno Hetrajd pozvonila da Vejntje
donese kafu i kolače. Frančeska poskoči. „Ja ću joj pomoći!”
uzviknula je i izletela iz sobe pre nego što je Hetrajd uspela da izusti
ijednu reč.

Frančeska se uplašila da su bičevi nestali, ali i dalje su stajali
tamo. Poletela je u kuhinju. „Večeraju li putnici još u svojim
sobama?”

„Ne, završili su.” Vejntje žurno mahnu. „Idite ako hoćete!
Pripremila sam vam lampu. Evo! Uzmite je.”

Frančeska istrča kroz zadnja vrata, pa na ulicu kroz bočni prolaz.
Na spratu je razgovor među namesnicima skrenuo ka vremenu i
proceni hoće li u toku noći biti kiše. Klaru su zamolili da povuče
zavesu i obavesti ih je li veče još vedro.

Uz lepršanje sukanja, Frančeska je prešla mostić preko kanala
kod Ude Langedijka i za nekoliko trenutaka se našla na pijačnom
trgu. Trčala je dalje, stopala su joj letela preko kaldrme, sve dok nije
stigla do krčme. Pre nego što je ušla, primetila je da gori svetlo u
prozoru Piterove kancelarije i prepoznala je čoveka koji je stajao
ispred nje. Pojurila je prema njemu.

„Herarde! Moram da vidim Pitera! Od životne je važnosti.”
Nije trošio reči već joj je otvorio vrata kancelarije. „Uđi!”
Shvatila je da je sigurno bio na straži, jer unutra je Piter
razgovarao s nekolicinom muškaraca, koji su svi bili naoružani. Ako
se iole pitala sme li da otkrije to što je želela da kaže, on ju je
razuverio.
„Šta je bilo, Frančeska? Možeš slobodno da govoriš.”
„Kuća De Fereovih! Izdajnici večeras idu tamo! Ne smem da se
zadržavam.”
Piter se okrenu ljudima. „Dovedite konje!” Zatim uze Frančesku
za ruku. „Otpratiću te. Ispričaj mi sve usput!”
Zajedno su žurili i tiho razgovarali, jer je oko njih bilo ljudi.

„Znala sam čim sam videla bič u hodniku”, objasnila je, „da će se
sigurno nešto dogoditi.”

Blizu ugla Ulice Kromstrat su stali, jer mu je do tada ispričala sve
što je videla i čula. Privukao ju je u zagrljaj i žarko poljubio.

„Bila si odlična, ljubavi”, izustio je.
„Čuvaj se!”, došapnula je za njim. Brzo se udaljio, trčeći nazad i
uskoro joj je nestao iz vida, a ona je pretpostavljala da se pridružio
ljudima iz kancelarije koji su već bili u sedlu, a i njega je čekao
osedlan konj.
I sama bi ponovo trčeći prešla tu kratku razdaljinu do kuće, ali
kad se okrenula na uglu Kromstrata, ispred sebe je ugledala
razjarena lica namesnika i namesnica, i među njima Hetrajd sa
izrazom svirepog zadovoljstva. Tu je bila i Klara, koja je delovala
zabrinuto. Hetrajd nije progovorila prva, već najokrutniji od svih
namesnika, gospodin Van Holpen. Iskoračio je i zagrmeo na nju:
„Ti, nevaljala devojko! Koliko puta si se izvlačila iz kuće ove
dobre gospođe da bi održavala razvratne veze s muškarcima ovog
grada?”
Frančeska je podigla bradu i približila im se. Jedino joj je bilo
važno što je prenela upozorenje i što niko nije posumnjao u pravi
razlog njenog izlaska. Pitala se zašto su izašli i pošli da je traže i
pretpostavila da Vejntje nije uspela da ih zavara. Ali kad su se svi
razdvojili da je puste da prođe, Klara joj je objasnila.
„Videla sam te s prozora pod svetlom kuće preko puta. Ljutiš li se
na mene?”
„Ne, Klara.”
Ženica odjednom postade svesna ljutitih lica oko sebe i u svojoj
uznemirenosti se izlanu: „Prepoznala sam mladića koji te je upravo
poljubio. On mi je dao buketić na vašaru.”
Hetrajd zgrabi Frančeskinu ruku i uvrnu je. .„I ja sam ga videla!
To je bio Piter van Dorne! Jesi li bila s njim na vašaru?”
„Jesam.”
„ Ali to je bilo pre nego što je počeo da dolazi u Delft poslom.
Dakle, lagala si! Sve je bilo laž!”

Frančeska je smireno odmeri. „Nijedno od nas te nikada nije
slagalo. Izvukla si sopstvene zaključke. Pusti mi ruku. Spakovaću
nekoliko ličnih stvari za noćenje i otići ću do Vermerovih, kao što
sam htela još prve noći u tvojoj kući.”

Ušla je u kuću, a ostali su pošli za njom, zaprepašćeno
razgovarajući među sobom. Pogled joj smesta poleti ka mestu gde su
bih ostavljeni bičevi. Nisu bili tu! Kad je stigla do podnožja
stepenica, pojavila se Vejntje na kuhinjskim vratima, sa bolnim
izrazom lica.

„Nisam mogla da ih zaustavim”, šapnula joj je.
„Znam”, prošaputa i Frančeska uz osmeh.
U spavaćoj sobi je spakovala nekoliko stvari a zatim je sišla do
predvorja. Obuzeo ju je strah kad je ugledala gospodina Van
Holpena, kako je čeka sa dva grubijana u sivoj uniformi. Od Hetrajd
i ostalih nije bilo ni traga.
„Frančeska Fiser”, strogo joj se obrati namesnik, „prekršila si
blagotvorna pravila ovog uglednog doma, zloupotrebila
gostoprimstvo i sopstvenim priznanjem otkrila svoju samovolju i
prkos. Ja sam predsednik odbora popravne ustanove za mlade žene
i u ime gospođe Volf sam pozvao ove nadzornike da te tamo
odvedu za tvoje sopstveno dobro, sve dok ne naučiš kako da
popraviš svoje ponašanje. Idem s tobom da naredim da te tamo
zadrže.”
„Ne! Neću da idem! Nemate pravo!”
Nije je slušao, već je dao znak nadzornicima, koji su je uhvatili za
ruke i izvukli iz kuće po njegovoj naredbi. Dvadeset minuta kasnije
Frančeska je bila sama u oskudno nameštenoj sobi. Na prozoru su se
nalazile rešetke a vrata su bila zaključana s druge strane.

HETRAJD JE IMALA užasno loš predosećaj. Bilo je rano jutro, ni

Klara ni Vejntje još nisu bile budne, ali ona je ustala da zgužva
posteljinu na krevetima svojih saučesnika zaverenika i da služavku
navede da pomisli kako su oni tu i prespavali. Jedan čovek je trebalo
da se vrati. Od toga je zavisila čitava operacija, jer morala je da

obavesti Ludolfa o tome kako su se stvari odvijale kad dođe kasnije
u toku dana.

Popila je šolju kafe da smiri živce. S pravom je trebalo da bude
raspoložena, jer je konačno strpala Frančesku tamo gde je odavno
želela. Tako se slatko osvetila i Ludolfu, jer mu je pomrsila bračne
planove na duže vreme. Posmatrala je i čekala da Frančeska napravi
neku malu grešku koja bi opravdala zatvaranje u ustanovu, ali nije
ni sanjala da će se to dogoditi pred ni manje ni više nego tri
namesnika i pet namesnica kao svedocima. Najsrećnija je bila zbog
prisustva gospodina Van Holpena, koji je na sebe preuzeo svu
odgovornost, a bio je tako neporočan i ugledan čovek, da sad neće
moći da je oslobodi ni njen otac, a ni Ludolf, ma kako visok položaj
stekao, sve dok se upravni odbor ne uveri u ispravnost njenog
ponašanja. Bilo je slučajeva da je utamničenje trajalo i po dve-tri
godine a Hetrajd je to, u Frančeskinom slučaju, odredila kao svoj
lični cilj. Ludolf može da se žali koliko hoće, ništa mu neće vredeti.

Iako ohrabrena tom mišlju, Hetrajd nije mogla da odagna
uznemirenost. Neprestano je bacala pogled na sat. Svanula je zora, a
Hejsbert Kejper se još nije vratio. Gde je taj čovek? Vejntje će uskoro
ustati i on bi trebalo da se vrati u sobu pre toga da ne probudi
služavkinu radoznalost.

Sva usplahirena od zebnje, Hetrajd priđe prozoru u hodniku i
pogleda napolje. Bila je gusta magla, ali na ulici je već bilo
ranoranilaca. Zaustavio se stolar na lakim teretnim kolima i započeo
živahan razgovor s poznanikom pešakom koji je rukom pozvao još
jednog da čuje šta pričaju. Pokušavajući da ubedi sebe kako
razgovaraju o običnom ishodu borbe petlova ili nekom sličnom
sportu, otvorila je glavna vrata prema ulici.

„Da li se nešto loše dogodilo, gospodo?”, upitala je.
Sva trojica pogledaše u nju. „Baš naprotiv, gospođo Volf”, reče
jedan, koji ju je poznavao. Istupi stolar kao donosilac vesti.
„Na putu do grada čuo sam da je u seoskoj kući mladog
Konstantejna de Ferea došlo do oružanog sukoba. Još ne znam o
čemu se radilo, ali farmer koji je uz pomoć vila doprineo hvatanju

jednog od zlikovaca, ispričao mi je da su dvojicu ubili a četvoricu
uhapsili prinčevi ljudi. Tužna vest, koja će mnoge u ovom gradu
ražalostiti, jeste da je stari Josefus zadobio smrtnu ranu i umro na
rukama mlade gospodarice.”

„Šta se dogodilo?”, oštro upita Hetrajd. Ukočila se od
zaprepašćenja, ali nikada je nije hvatao nerazuman strah, pa neće ni
sada.

„Izdajnici su krali oružje iz De Fereovog podruma, gospojo,
koliko je farmer shvatio, ali neće se na tome zaustaviti. I drugi koji
su povezani sa urotom, biće pohapšeni, kako je čuo.”

„Blagi bože! U kakvim vremenima živimo!” Misli su joj mahnito
letele. „Jeste li zauzeti danas? Potrebna su mi lagana kola, takva kao
vaša.”

Stolar se dvoumio. Dvojica muškaraca s kojima je razgovarao su
otišla. „Obavio sam isporuku i razmišljao sam o tome da se vratim u
radionicu. Šta biste prenosili, gospojo?”

„Želim samo da iznajmim kola na jedan dan. Sinoć kasno sam
čula da mi se sestra razbolela”, slagala je, „i hoću da joj prenesem
neke stvari koje su joj potrebne iz moje kuće, posteljinu i slično. Kola
biste mogli da preuzmete ovde večeras. Hitno mi je i dobro ću vam
platiti.”

„Umete li da upravljate konjem, gospojo? Ovaj može brzo da trči
na dobrom putu.”

„Imam prilično iskustva s konjima. Mnogo puta sam morala da
vozim pokojnog muža.”

Stolar u sebi pomisli da ona zaista izgleda kao sposobna žena. Ni
najmanje nije delovala lakomisleno a i dobro bi mu došao dodatni
novac dok se on bavi nečim drugim. Neće mu biti teško da pronađe
prevoz kući ili kasnije do grada. „Dobro. Da vam pomognem da
utovarite?”

„Veoma ste ljubazni.”
Skupljanje stvari koje je želela da ponese sa sobom nije
odglumila. Odavno se pripremila za beg u slučaju nužde, mada
nikako nije očekivala da joj se to dogodi ovako brzo. Ona i onaj

momak iz Utrehta se nisu mnogo dopadali jedno drugom a čak ni
Kejper ne bi mnogo oklevao da je oda kad bi ga pritisnuli. Stolar joj
je izneo sanduk najboljeg rublja, srebrni servis za ručavanje, koji je
uvek čuvala u posebnoj kutiji, dva jastuka s guščijim perjem i jorgan,
kao i sanduk s najboljom odećom u koji je stavila i antičku kinesku
činiju i skupocenu delftsku vazu, da ih zaštiti od lomljenja. Srebrni
komadi, kao što su poslužavnik i nekoliko svećnjaka, bih su umotani
u torbu od somota.

„Nosite mnogo stvari, gospođo Volf”, izjavio je stolar, ni u šta ne
sumnjajući, kad je konačno izašla iz kuće i tiho zatvorila vrata iza
sebe. U jednoj ruci je nosila običan kovčežić u kome se nalazilo
zlato, a drugi, koji je zaglavila ispod ruke, bio je pun dragulja.

„Sestra je ostavila dosta svojih stvari kad je boravila kod mene.
Ovo mi je odlična prilika da joj ih vratim.” Dala je stolaru novac.
Zahvalio joj je i sačekao bi da je isprati pogledom, ali začuo je
kloparanje kopita i neki čovek je dojahao do nje. Hetrajd je
zadrhtala kad je videla Ludolfa u sedlu.

„Kuda ćeš?”, pitao je zapovednički.
Hitro se okrenula da mahne stolaru. „Kakva sreća! Imaću
pratnju. Do viđenja.” Zatresla je uzde i dok su kola kretala, Ludolf je
jahao pored nje, ponovo je pitajući šta namerava.
Ukratko mu je ispričala sve šta je čula. „Predosećala sam kad se
Kejper jutros rano nije vratio, da je nešto pošlo po zlu.”
Razjareno je dunuo, a lice mu se preteći ukočilo i zacrvenelo.
„Gde si pogrešila kad je došlo do svega ovoga?”
„Ja?” Zbog velike napetosti i ogromnog straha od hapšenja,
odgovor joj je izleteo piskavim glasom. „Sve sam učinila kako treba,
kao i uvek! Nađi nekog drugog da ga okriviš!”
„Stišaj se!” naredio je. Uznemireno je pogledao oko sebe, ali
magla je bila nalik na zaštitni veo i prolaznici su bih prezauzeti
svojim jutarnjim poslovima da bi obratili pažnju na jahača i ženu
koja upravlja kolima.
Borila se da suzbije piskutave tonove u svom glasu. „Neko nas je
izdao.”

„Da, ali ko?” U njegovom upornom pogledu prepoznala je
optužbu.

„Da li bih bežala, kad bih mogla da zatražim zaštitu od Straže?”
prasnula je.

Bio je prinuđen da prihvati njenu odbranu. „Skladište u kući De
Fereovih je bilo najvažnije. Dva druga su otkrivena juče i izvršena
su hapšenja.”

„Potraži onda one koji su nas izdali.”
Klimnuo je glavom. Nije još mogao da predvidi kako će se ova
nesreća odraziti na njegovu ministarsku budućnost. Najhitniji
zadatak mu je bio da spase samog sebe. Ako bi iskoristio svoj uticaj
da ubedi neke važne holandske gradove da se predaju Francuzima
kad im stignu pred gradske kapije, to bi mu svakako popravilo
ugled u očima Luja XIV zbog propale namere da se zauzme Hag.
„Ovde više ništa ne može da se uradi”, rekao je kiselo. „Neću
više odugovlačiti. Odjahaću do Kromstrata da pokupim Frančesku i
povešću je sa sobom u Utreht, gde ću sačekati Francuze.”
„Ona nije kod kuće.”
„Pa, gde je onda?”
„U popravnom domu, utamničena na neodređeno vreme, i
nikada je nećeš izvući odande, jer tamo su rešetke, brave i
naoružani stražari. Ljubavnici su i pre pokušavali da izvuku svoje
žene odande i nisu uspevali!”
„Jesi li ti...?”, počeo je besno.
„Ne, namesnik ju je odveo u zatvor!” Tada je otkrila svoja prava
osećanja. „Zašto se i dalje brineš za Frančesku kad smo toliko
mnogo značili jedno drugom i trebalo bi da budemo zajedno?”
Podrugljivo joj se nasmejao u svom besu. „Potražio sam te opet
samo zato što sam znao da ćeš mi biti korisna. Ali čak je i tome
došao kraj.”
Vrisnula je, zaboravljajući na oprez i zamahnula bičem na njega.
„Idi do đavola!”
U besu nije dobro naciljala i bič mu je promašio lice, udarajući ga
po ramenu. Razjareno je opsovao, okrenuo konja i odjahao u

suprotnom pravcu. Umesto njega, bičem je okrutno išibala konja,
gnevno jecajući, i dobro je što su ulice bile puste, jer u magli i napola
obnevidela od suza ne bi daleko stigla, a da ne izazove nesreću.

Dovezla se do puta koji vodi iz grada, kad je Piter pokucao na
njena vrata, dok su ostali stražari otrčali bočnim prolazom da
preseku svaku mogućnost bekstva tim putem. Van grada, dok su
teretna kola truckala po grbavom putu, magla se zgušnjavala, kako
se podizala sa reka i kanala. Sićušne kapljice vlage nahvatale su se
na Hetrajdinu odeću i kosu, orosile su joj trepavice i obasjale
ogorčeno lice.

Uz kloparanje točkova, nestala je poput senke u gustoj beloj
magli.

Dvadeset treće poglavlje

K AD JE PITER SAZNAO OD VEJNTJE GDE JE FRANČESKA odvedena,
odmah je otišao da je vidi, prepuštajući poteru za Hetrajd
vojnicima koji su i pozvani da obave taj zadatak. Na kapiji su mu
saopštili da štićenicama popravne ustanove nisu dopuštene posete,
osim uz posebno odobrenje, a za njega se mora obratiti gospodinu
Van Holpenu. U namesnikovoj kancelariji je naišao na hladan
prijem. Činjenicu da Hetrajd gone kao špijunku dočekali su s
nevericom i neprijateljski. Ali razlog je bio i nešto više od toga, jer
mu je namesnik jasno stavio do znanja da ne podržava princa.

„Osudili ste gospođu Volf i pre nego što ste je saslušali”, rekao je
namesnik, „Po mom mišljenju, isterali ste sirotu preplašenu i
bespomoćnu ženu iz njene kuće, ženu čija je jedina briga oduvek
bila dobrobit stanovnika Delfta i naše zemlje. Neću izneveriti njenu
želju da zaštiti Frančesku Fiser od divlje požude i neprikladnog
društva.”

Piter je ostao pri svome. „Gospođa Volf je pobegla iz kuće pre
nego što sam stigao da je uhapsim, i čovek koji je učestvovao u
sukobu na imanju De Fereovih je priznao da je ona organizovala
napad.”

Van Holpen je potamneo od besa. „Imam samo vašu reč, a u
svakom slučaju i najobičniji lopov bi rekao svašta da spase
sopstvenu kožu. Uopšte ne sumnjam da je to sve gomila laži. Dok
sam ja predsednik odbora, Frančeska Fiser neće izaći bez moje
dozvole. Napustite ove prostorije i nemojte se vraćati.”

Očajan, Piter je izašao na ulicu i povikao ispod prozora s
rešetkama. „Sve je u redu, Frančeska! Izvući ću te nekako!”

Nije ga čula, jer je bila zauzeta ribanjem podova, obučena u sivu
haljinu, s običnom belom kapom na glavi, kakvu su morale da nose
sve štićenice. Ali čula ga je jedna druga mlada žena i šapatom joj
prenela poruku, dok su stajale za dugačkim stolom pognutih glava,

pripremajući se za molitvu. Frančeska zahvalno pogleda devojku i
nasmeši joj se. Ohrabrilo ju je saznanje da će Piter pokušati da je
oslobodi, ali nije se zavaravala nadom da će to biti baš brzo. Već je
otkrila da se prema pridošlicama odnose naročito strogo i zadaju im
najgore ropske poslove. Ništa od toga joj nije bilo važno. Najviše ju
je razočarala činjenica što Esnafu neće moći da predstavi svoj rad.
Kad će joj se ponovo pružiti prilika, nije mogla ni da pretpostavi, jer
ako rat okruži Delft, ništa zadugo neće biti kao pre. Biti tako blizu
dugoočekivanog dana, a zatim izgubiti pravo da se pokažeš, bila je
gorka pilula koju je morala da proguta.

Ipak, čak i to je postalo manje važno od saznanja da će Piter, kao
oficir u rezervnom sastavu, otići u borbu sad pošto je obavio svoju
dužnost u Delftu, što je sigurno želeo da joj kaže kad je izjavio da je
sve u redu. Njegova bezbednost joj je bila važnija od svega. Svim
srcem je žalila što nije još jednom vodila ljubav s njim pre nego što
ga rat odnese.

Frančeska i ostale štićenice, kojih je bilo dvadeset tri, čule su za
uspeh oružanog sukoba u kući De Fereovih, jer su im svakodnevno
prenosIli gradske vesti i novosti iz rata, a sve s ciljem da u njima
probude osećaj za odgovornost. Iz istog razloga šile su odeću za
siromašne i smenjivale se u kuvanju supe za sve koji bi im došli
gladni na vrata. Frančesku je rastužila Josefusova smrt, jer je bio
prijatelj njene sestre i mnogo učinio da pomogne Konstantejnu.

Pretpostavljala je da je Aleta do sada već obavestila oca o njenom
utamničenju. Mnogo je puta, kad bi se otvorila vrata, podigla pogled
s posla u nadi da će videti Hendrika sa onim njegovim krupnim
crvenim licem i širokim pojasom, kako ulazi, gnevan zbog onoga što
se desilo, i odvodi je odatle. Ali to se nije dogodilo. Jedna štićenica
joj je objasnila zašto.

„Kada neku devojku smatraju tako grešnom da čak ni roditeljima
ne može da se poveri briga o njoj, stavljaju je pod nadzor grada
Delfta. To se verovatno dogodilo u tvom slučaju, čak i ako si se samo
poigrala u senu. Šta si, uostalom, uradila?”

„Priča je previše duga i zamršena da bih ti je prepričavala, ali u

jedno sam sigurna. Uopšte ne bih bila ovde, da nisam probudila
nepotrebnu ljubomoru u drugoj ženi.”

Dan kad je Frančeska trebalo da preda Esnafu svoje slike je došao
i prošao. Nije imala nikakvih vesti od Pitera ili porodice zato što
novim štičenicama nije bila dozvoljena prepiska, osim iz samilosti u
slučaju bolesti ili gubitka u porodici, i to sve dok ne istekne prvih
šest meseci. Vesti iz rata nisu bile dobre. Francuska vojska nije želela
ništa da prepusti slučaju i zauzimala je sva mesta, bez obzira da li su
važna ili ne, na svom upornom napredovanju prema Amsterdamu,
do koga su nameravali da stignu pre nego što se upute na jug do
Haga i, ako predaja do tada već ne bude potpisana, do Delfta
takođe. Ipak, bilo je nade. Princ je zauzeo snažan odbrambeni
položaj sa svojom nepokolebljivom malom vojskom, nadajući se da
bi uskoro mogli preći u napad. Za vreme privremenog Van
Holpenovog odsustva iz Delfta, drugi namesnik, prinčev pristalica,
preneo im je vest da nestaje ravnodušnosti i neslaganja među
mnogim protivnicima kuće Orana, ali i dalje je postojalo previše
džepova u kojima se nije pružao otpor i gde su Francuzi bili
dobrodošli, bilo iz straha, bilo iz brige za lično bogatstvo i položaj,
ili, kao u slučaju holandskih vojnika, zbog nedostatka odgovarajućeg
oružja i dobrog vođstva.

Frančeska se upoznala s ostalim štićenicama. Bilo je tu mnogo
svojeglavosti, izliva besa i histeričnog vrištanja, naročito među
onima koje su razdvojene od voljenih muškaraca, kojima su
porodice zabranile da se za njih udaju. Iskreno je saosećala s njima, i
nije je zanimalo jesu li u pravu ili greše, razumela je bol u njihovom
srcu. Još jadnije su bile devojke, konačno slomljene zatvorom, koje
su se pomirile s tim da se udaju za muža koga su im odabrali
roditelji nakon što se dugotrajan prkos pokazao uzaludnim. Sve
devojke u njenom odeljenju bile su iz takozvanih dobrih kuća,
većina iz imućnih porodica. U drugom delu zgrade nalazile su se
mlade prostitutke, koje su držali u izolaciji sve dok se ne poprave, i
Frančeska ih je viđala samo kada bi im mahale kroz rešetke na
prozorima, kad god su ona i njene sustanarke šetale radi vežbe

jedan sat dva puta dnevno po bašti opasanoj zidom.
Kad je dobila zaduženje da kopa i plevi, bila je najsrećnija otkako

su je dovukli u zatvor, iako su joj dodelili povrtarsku parcelu, a ne
cvetne leje. Jednog veličanstvenog jutra predahnula je malo i
okrenula lice ka suncu. Boravak napolju po takvom danu probudio
je u njoj čežnju da ponovo crta i slika. Posmatrala je laste kako lete
iznad njene glave, tamne prema čistom plavom nebu - azurit
pomešan s pravom količinom olovnobele. Osmehnula se, sigurna da
bi Hendrik dodao neki paperjasti oblak - ili čak dva.

„Frančeska!” Nadzornica se uputila ka njoj. Frančeska uzdahnu u
sebi. Uhvatili su je u dokoličarenju. To je značilo da će joj to veče
uskratiti večeru, ili da će dobiti neku sličnu beznačajnu kaznu.

„Da, gospođice?”, oštro je odgovorila, očekujući dodatni prekor
zbog načina obraćanja, ali bilo je trenutaka kad nije znala koliko će
još moći da izdrži nepravdu svog zatočeništva. Na ovom mestu nije
bilo okrutnosti - svi nadzornici su govorili tiho i bih su izuzetno
strpljivi i ljubazni na mnogo načina - ali pravila su im bila
podjednako nesavitljiva kao rešetke na prozorima.

„Traže te u Upravnom odboru.”
Trebalo je otključati nekoliko vrata zveckavim ključevima pre
nego što se stigne do te prostorije. Frančeski je rečeno da pokuca i
uđe. Iz prethodnih razočaranja je naučila da ne treba da očekuje
ništa više od ispitivanja njenog ponašanja i razmišljanja članova
odbora, u redovnim razmacima. Ovog puta, kad je ušla, za stolom
nije ugledala gospođe sa belim kapicama u crnim haljinama. Umesto
njih, čekali su je Aleta i Jan Vermer. Ispustila je uzvik radosti i sestra
joj potrči u zagrljaj.
„Došli smo da te izvedemo odavde!”, uzviknu srećno Aleta.
„Princ od Orana je poslao naredbu da te oslobode! Piter ga je
zamolio!”
„Kako ljubazno i velikodušno od princa sad kad ima toliko toga
da uradi i o čemu da razmišlja!”
„Zna kako si pomogla i njemu i našoj zemlji.”
„To je bila takva sitnica.” Frančeska se okrenu Janu. „Dobro je što

ste i vi došli! Nisam imala prilike ni da crtam ni da slikam.”
„Znam. Pokušao sam da ti dostavim materijal, ali nisu mi

dozvolili.”
„Shvatila sam.” Jedva je čekala da pokupi svoje stvari i ode, ali

prvo je morala nešto da pita sestru. „Kako je Piter? Znaš li gde je?”
„Pročitaj sama.” Aleta pruži Frančeski pismo. „Stiglo je s

prinčevom naredbom da ti se vrati sloboda.”
Frančeska nije odolela želji da ga pročita čim se vratila u svoju

sobu da se spakuje. Bilo je to ljubavno pismo koje će zauvek čuvati
kao pravu dragocenost. Sve što je mogla da prenese ostalima, bilo je
da je on s princom, ali nije naveo tačno boravište. Pribojavala se da
je usred borbi.

Brzo je završila s pakovanjem, jer je uz sebe imala samo one
stvari koje je donela te noći kad je stigla. Žustro se presvukla iz
zatvorske odeće u svoju. Sa zavežljajem prebačenim preko ruke
vratila se do sestre i učitelja koji su je čekali. Sve troje su se odvezli
do njegove kuće u kočiji De Fereovih. Frančeska je bila željna vesti o
porodici. Saznala je da su Hendrik i Marija dobro. Štaviše, Aleta je
ponovo dobila vesti od Sibile.

„Želela je da me obavesti o svojoj trudnoći. Mislim da je čeznula
za tim da tu lepu vest saopšti jednoj od nas i ovog puta mi je poslala
i adresu u Roterdamu. Javila sam joj da ona i Hans ne moraju da se
plaše porodice Van Jans, što im je oboma donelo veliko olakšanje.
Živeli su u strahu da će biti otkriveni.”

„Hoće li se vratiti u Amsterdam?”
„Ne. Sibila je od oca nasledila osetljivi ponos i želi da sačeka dok
se čitav događaj potpuno ne zaboravi.” Aleta je nastavila da čavrlja,
popunjavajući praznine. Hetrajd nisu pronašli. Ludolfa je trebalo
uhapsiti kao vođu špijuna, ali nisu mu mogli ući u trag i verovalo se
da je s francuskim snagama. „Znači, konačno si bezbedna od tog
užasnog čoveka, Frančeska!”
Jan se u sebi nadao da je Frančeska pošteđena tog nesrećnog
braka, ali sve je zavisilo od toga može li se Francuska sprečiti da ne
pregazi Holandiju. Piter mu je rekao da je Hetrajd jednom otkrila

Frančeski kako je i sam Ludolf verovao da je predodređen za visoke
položaje, što je sigurno značilo bar ministarsko mesto u holandskoj
marionetskoj vladi pod Lujem XIV. Tada mu se niko ne bi mogao
suprotstaviti, ponajmanje Frančeska.

Katarina i Vermerova deca su čekali u Mehelen hajsu da Frančeski
ponovo požele dobrodošlicu i pripremili su joj gozbu na kojoj je
trebalo da im se pridruži i Konstantejn. Frančeska još nije
spominjala svoje izgubljeno zvanje a nije ni Jan, ali kao što je to često
slučaj s decom, Beatriks nije uspela da sačuva tajnu i izbrbljala se,
pre nego što su njena majka i starije sestre uspele da je ućutkaju.

„Esnafu su se dopale tvoje slike, Frančeska!”
Razrogačenih očiju, Frančeska je od Jana očekivala objašnjenje.
„Jeste li vi predali slike u moje ime?”
„Jesam”, priznao je, smešeći se. „Nameravali smo da ti priredimo
posebno iznenađenje i da ti tada saopštimo, jer su ti deca napisala i
pripremila pesmu o tome. Poslužiće nam kao uvod pre nego što
sednemo za sto.”
Okrenula se mlađoj deci i Beatriks je postiđeno pognula glavu što
se zbog sopstvene gluposti tako izlanula. Frančeska vrhovima prstiju
podiže detetovu bradu. „Znaš li, Beatriks, da mi je baš drago što si
mi prvo rekla. Sad ću dvostruko više uživati u pesmi. Mogu li da je
čujem?”
Dečica pojuriše ka virginalu i starije devojčice poređaše mlađe na
određena mesta, dok je Katarina sela za dirke. Pesma je bila
jednostavna, zabavna i melodična. Frančeska je srdačno zapljeskala.
Zatim se ponovo obratila Janu: „Molim vas, ispričajte mi šta se
dogodilo tog dana kad je trebalo da se pojavim pred esnafskim
odborom.”
„Objasnio sam im precizno zašto su te zatvorili. Nisu svi članovi
komisije bili za princa, ali umetnost ne zna za granice ili politiku,
rasu ili veru, i tvoj rad su procenili na osnovu njegove vrednosti.
Kao što znaš, nijedna odluka ne donosi se istog dana, ali nadao sam
se. Zatim sam ponovo morao da im se obratim, kad ti je stigao poziv
da se pojaviš određenog dana u maju. Ponovo su imali razumevanja,

s obzirom na kvalitet tvojih slika i rekli su da će te primiti čim budeš
oslobođena, kad god to bilo.”

„Kako da vam zahvalim?”
„Nema potrebe za zahvaljivanjem. Vredno si radila i tvoje
slikanje zaslužuje majstorsko zvanje.”
Do tada je već stigao i Konstantejn i prišao da je pozdravi,
upravljajući nogama i štakama još veštije nego kad ga je poslednji
put videla, ali užasnula ju je modrica na njegovom licu i oku.
Osmehnuo se na njenu zabrinutost.
„Skotrljao sam se niz stepenice”, objasnio je. „Slomio sam i štaku,
ali nabavio sam drugu. Dirnut sam tvojim saosećanjem, Frančeska”,
našalio se. „Tvoja sestra me uopšte ne žali. Samo mi donese drugu
štaku i naredi mi da ponovo ustanem.”
Frančeska i Aleta se pogledaše s razumevanjem. Ljubav se
pokazuje na mnogo načina.

FRANČESKA JE ODSELA kod Alete i Konstantejna dok je očekivala

poziv u Esnaf nakon obaveštenja o puštanju. Pokazali su joj kako i
gde se odigrao oružani sukob između prinčevih ljudi i izdajnika.
Konstantejn je čuvao stražu i podigao je na noge svu poslugu, deleći
im oružje. Jednog uljeza, koji je isprednjačio ispred ostalih, ranili su
a drugog zavezali - od trojice koji su prošli kroz staru kapiju i
dovezli se do sporednog ulaza i ne pokušavajući da se sakriju, jer su
izdajnici s bičevima verovali kako nemaju čega da se plaše. Tada je
Konstantejn otvorio vatru, a Aleta i ostale žene su punile oružje iz
skladišta barutom i zrnom, i čistile ga. Sve se veoma brzo završilo,
jer su Piter i njegovi ljudi pristigli iz pravca stare kapije, pa su
izdajnika koji je pokušao da pobegne baš kroz nju, konačno uhvatili.
Dvojica su ubijena, a ostali se predali. Nažalost, Josefus je već bio
smrtno ranjen.

Frančeska je otišla s Aletom da spusti cveće na njegov grob.
Takođe je posetila Klaru, s kojom nije bila u svadi. Zatekla ju je
sasvim zadovoljnu i zauzetu pečenjem pita.

„Nisam znala šta da radim kad sam čula od Pitera van Dornea da

je Hetrajd izdajnica i da je pobegla pred pravdom”, uzviknu Klara.
„Mislim da sam se vrtela u krug, jer sam bila izgubljena i uplašena,
ali Vejntje me je dozvala pameti. Rekla mi je da kuća pripada meni,
ako je Hetrajd otišla i ako se više nikada neće vratiti. Predložila je da
je i dalje vodi kao konačište za putnike, pod uslovom da njen dragi
dođe da živi s nama čim se venčaju.” Ženica je sva sijala i
zapljeskala je brašnjavim rukama. „Tako sam srećna, Frančeska.
Vejntje i ja smo saradnice i dopušteno mi je da pomažem. Primamo
samo dobre putnike, ugledne ljude i često bračne parove, koje nam
šalje vlasnik krčme Mehelen, i dobro nam ide.”

Primetila je da je Klara izgubila pogled progonjene životinje, koji
je imala dok je živela u neprestanom strahu od Hetrajdinih prekora i
uvredljivih primedbi, kao „nesposobna da bilo šta uradi kako treba”.
Sada se osamostalila samim tim što je mogla da radi ono što voli,
uključujući i pravljenje pita, a nekadašnji Hetrajdin prezir zamenile
su Vejntjine pohvale. Frančeska otvori torbicu i izvadi Ludolfov
verenički prsten.

„Moja sestra je ovo uzela s ostalim nakitom i ličnim stvarima
nakon što sam odvedena u popravnu ustanovu. Trebalo je da bude
Hetrajdin, a ne moj. Pošto ti je doslovno ostavila kuću i sve u njoj,
volela bih da uzmeš i ovaj prsten. Čuvaj ga za crne dane.
Obradovalo bi me kada bi mogao da posluži za nešto dobro.”

Klara je bila uzbuđena i pozvala je Vejntje. Služavka je takođe
zahvalila. „Pobrinuću se da gospođica Klara sačuva taj prsten. Biće
nam dobro ovde, jer se ni ja ni moj budući muž ne plašimo
napornog rada. Nadam se da ćete i vi biti dobro, gospođice.
Zaslužili ste posle svega što ste ovde morali da istrpite.”

Frančeski nisu dozvolili da pođe pre nego što je probala Klarinu
pitu od višanja, koja je bila izuzetno ukusna. Vejntje se prema Klari
postavila kao zaštitnički nastrojena nećaka prema postarijoj tetki.
Frančeska je predosećala da će iz takvog odnosa obe imati koristi.

Još jedan izvor Frančeskinog zadovoljstva bila je činjenica da
Aleta ponovo redovno slika. Mada se na slikama videlo da joj je
očajnički potrebna poduka, njena nekadašnja snaga je samo čekala

da oživi i pretvori se u suvereno upravljanje svetlom i bojom i
pokretom. Frančeskino oko je sad bilo dovoljno iskusno da vidi kako
joj sestra nikada neće biti velika slikarka, ali uspeće da zavredi
majstorsko zvanje. Planirano je da Aleta započne svoje školovanje
dan nakon što Frančeska izađe pred Esnaf.

„Gospodin Vermer je izjavio kako mora da sačeka da jedna
učenica prvo stekne sigurno zvanje, pre nego što počne da radi s
drugom”, objasni Aleta.

Kad je došao taj važan dan, Frančeska je, zahvaljujući
velikodušnosti Konstantejna i svoje sestre, obukla novu odeću. Na
glavu je stavila slamnati šešir širokog oboda i obukla je svilenu
haljinu boje jagode. Duboko je udahnula, ispravila ramena i ušla u
veliku salu gde su je čekali predsednik i velikodostojnici Esnafa.
Sedeli su za dugačkim stolom okrenuti prema njoj. Za nju su ispred
stola postavili jednu stolicu koja nije imala tako visok naslon kao
njihove. Njenih šest slika bilo je izloženo na štafelajima a crteži i
bakrorezi poređani su na stolu sa strane.

Predsednik, sedokosi čovek sa somotskim šeširom, u odeći
zatvorenocrvene boje, pozdravio ju je. „Dobar dan vam želim,
gospođice Fiser. Molim vas, sedite.” Pokazao joj je na stolicu i kad je
sela nastavio: „Vaš rad je u svima nama probudio zanimanje. Želimo
da vam postavimo mnoga pitanja.”

Nije joj to palo teško. Razgovarali su s njom o tehnici i temama, i
izgleda da su bili zadovoljni njenim odgovorima. Konačno su svi
ustali, ona takođe, i predsednik je uzeo svitak pergamenta sa koga je
visio pečat Esnafa na crvenoj vrpci.

„Gospođice Frančeska Fiser, predajem vam dokument koji
potvrđuje vaše slikarsko zvanje dobijeno od Esnafa svetog Luke.
Najiskrenije vam čestitam. Možda ste rođeni u Amsterdamu, ali
uvek ćete biti delftska kći.”

„Počastvovana sam, gospodine.” Prihvatila je dokument, zatim se
duboko naklonila. Opijena srećom, primala je čestitanja od ostalih
članova komisije a onda je lakim korakom izašla iz sobe. U
predvorju je čekale nove čestitke od Jana i Katarine, kao i od Alete i

Konstantejna. U roku od jednog sata, njene slike su vraćene u Janov
atelje i ona je s radošću svaku potpisala, ne izostavljajući sićušnu lalu
zlatne boje. Bila je tako majušna da se videla samo izbliza, ali
Aletino oštro oko je primetilo prigušenu boju koju je odabrala za
cvet.

„Zašto zlatna?” pitala je. „Bila je bež kad si potpisala Ludolfov
portret.”

„Ovo je novi početak i podsećanje na neponovljivi trenutak kada
su se lale zlatile pod zracima sunca dokle god je moj pogled
dosezao.”

Aleta je ništa više nije pitala. Šta god da je taj trenutak krio, nije
se ticalo nikoga drugog osim Frančeske i njenog voljenog.

FRANČESKA JE PROČITALA PITEROVO LJUBAVNO PISMO

mnogo puta. Savetovao joj je da se vrati kući u Amsterdam čim
dobije slikarsko zvanje i ona se pripremala da napusti Delft. Aleta se
protivila njenom odlasku.

„Ovde u Delftu bi svakako bila bezbednija od ratnih dešavanja.
Svakog dana slušamo o francuskom napredovanju ka
Amsterdamu.”

„Piter me nikada ne bi tamo slao da ne misli kako je to najbolje
rešenje. U svakom slučaju, želim da budem kod kuće, s ocem i
Marijom. Potrebna sam im sad kad nema Sibile.”

„Pošla bih s tobom u posetu kad bih mogla. Ali plašim se da će
me razbuktavanje rata odvojiti od Konstantejna.”

„Slažem se. Dužnost ti je da budeš s njim i na najbolji mogući
način iskoristiš poduku koju ćeš dobiti od slikara Vermera.”

Frančeski je bilo teško da se rastane od sestre, kao i od
Vermerovih. Svako dete joj je nacrtalo neki crtež ili napravilo
poklončić, a dve starije devojčice darivale su joj vezeni obeleživač za
knjigu i novčanik. Na nekoliko minuta je ostala sama s Janom u
ateljeu. Spremao se da počne novu sliku pod nazivom Alegorija vere.
Nije ni sumnjala da će biti prelepa, kao i sve ostale.

„Prošlo je mnogo vremena od mog prvog dana ovde”, rekla mu

je. „Da mi nije predloženo da postanem vaša učenica, možda nikada
ne bih postala majstor slikarstva.”

„Mislim da bi.” Oči su mu se smešile. „Poleti ka vrhu, Frančeska.
Imaš to u sebi.”

„Hvala vam na svemu.”
On i njegova porodica su došli da je isprate, kao i Aleta i
Konstantejn. Svi su joj doviknuli: „Vrati nam se uskoro!”
„Hoću!” Mahnula je, ali pogled joj se na kraju zaustavio na Janu.
Imala je iznenadan tužan predosećaj da ga više nikada neće videti.

U AMSTERDAMU Frančeski nije dugo trebalo da se smesti kao da

nikada nije ni odlazila, mada se to odnosilo samo na uobičajene
kućne poslove. Shvatila je da, kada se jednom pokidaju veze sa
rodnim mestom, iz bilo kog razloga, ništa više ne može biti isto.
Pripadala je tu, a ipak joj više tu nije bilo mesto, jer je želela da živi
svojim životom.

„Ako Piter ikad dođe u Amsterdam, oče”, upitala je, „da li bi
nam dozvolio da se venčamo?”

Pošto su izveštaji s ratnih područja tog dana obećavali, Hendrik
joj velikodušno odgovori: „Naravno da bih. Predugo ste
razdvojeni.”

„Daj mi onda taj bračni ugovor da ga spalim.”
Pronašao ga je i pružio joj. Otišla je u kuhinju i bacila ga u peć,
posmatrajući kako ga plamenovi gutaju i pretvaraju u pocrneli
pepeo. Marija, koja je dohramala do kuhinje, zadovoljno je lupila
svojim štapom po popločanom podu.
„Odlično. To je trebalo spaliti čim je bilo napisano.”
Nije prošlo mnogo pre nego što je Hendrik zažalio zbog
ishitrenog obećanja. Francuska vojska je ponovo napredovala prema
Amsterdamu, a zadržavalo ju je samo raščišćavanje loše utvrđenih
mesta koja joj nisu mogla mnogo naškoditi. Izgledalo je da zbog
svoje osvajačke pohlepe Luj XIV ne može da ne ostavi svoj pečat na
svemu što mu se nađe na putu kilometrima unaokolo. Kod Utrehta
je slavio svečanim smotrama trupa i gozbama, dok je, prema

glasinama koje su se širile, zanemarivao savete svojih generala da
brzo zauzme Holandiju i odmah je slomi pod svojom čizmom.
Hendrik je znao da će, ako Amsterdam padne, za Frančesku
postojati samo jedan ishod i plašio se ponovnog suočavanja s
Ludolfom.

Obuzela ga je strepnja kad je u predvorju začuo zvuke radosnog
susreta i izašao je iz radne sobe da bi tamo ugledao Pitera. Mladić i
Frančeska su se stopili u poljubac, i ona se uvijala u njegovom
zagrljaju, dok su se suknje vrtele oko nje.

Okrenula se Hendriku, ozarenog lica: „Seti se svog obećanja, oče!
Piter ima nešto važno da te pita.”

Hendrik je bio sateran u ćošak i podigao je ruku da dobije na
vremenu. „Pre svega, i ja imam pitanje za Pitera.” Nije mu promakla
Piterova odeća iznošena od puta, prašina na čizmama i u kosi.
„Izgledaš kao da si stigao pravo iz borbe.”

„I jesam, gospodine.”
„Onda mi reci iskreno: hoćemo li isterati Francuze sa holandske
zemlje?”
„Naravno da hoćemo.” Piter je to izgovorio potpuno siguran u
svoje reči. „Neće biti lako i možda nas čeka mnogo teških godina, ali
na sve strane raste talas odanosti i podrške princu. Gde god da ode,
sad nailazi na njega. Sve se uveliko promenilo od trenutka kad grad
Utreht nije hteo da mu otvori kapije zato što se pripremao da
dočeka Francuze. Sve više dobrovoljaca se svakog dana pridružuje
našim snagama. Naša konačna sloboda se ne dovodi u pitanje.”
„U tom slučaju”, izjavio je Hendrik, ne želeći da izbriše taj izraz
radosne nade s Frančeskinog lica, „možeš da se oženiš mojom
kćeri.”
„Počastvovan sam!” Piter se ushićeno nakloni, ali imao je još
jednu molbu. „Da li biste dozvolili da se venčamo danas? Danas
posle podne?”
Hendrik zapanjeno prasnu: „Tako brzo! Nema potrebe za
takvom žurbom.”
„Ima.” Piter je bio uporan. „Sutra u zoru moram ponovo na put.”

Nešto u mladićevim očima je Hendriku prenosilo određenu
poruku. Govorilo mu je da mu vreme i život možda ističu. Nije bilo
teško pogoditi da Pitera ujutru, kad napusti Amsterdam, očekuje
neki opasan zadatak.

„Dobro”, složi se Hendrik. „Onda nabavite neophodne papire iz
Gradske kuće i odnesite ih svešteniku u crkvi Zojder. Tamo bi
trebalo da se održi obred.”

Frančeska je za venčanje obukla istu svilenu haljinu u kojoj je
primila i slikarsko zvanje. Nabrala je ruže iz cvetnih leja u dvorištu i
od njih napravila venčić za kosu. Piter se presvukao u odelo koje je
čuvao u svom amsterdamskom domu. Hendrik je otpratio mladu do
njenog mladoženje i samo su Marija i Grit prisustvovale obredu.
Zraci letnjeg sunca su ispunili crkvu, sijajući kroz visoke čiste
prozore a miris ruža je lagano plovio blagim vazduhom.

Grit se potrudila da napravi najbolju moguću zakusku u tako
kratkom roku i Hendrik je iz podruma doneo najbolje vino. Rano
uveče, Piter i Frančeska su napustili njen dom i zajedno otišli do
njegove kuće. Tamo su bili sami, jer je svojoj domaćici dao odmor da
poseti svoju kćer. Pre nego što je otišla, žena im je u spavaću sobu
unela cveće.

Kad su stigli do sobe, Piter je s Frančeskine kose skinuo venac
ruža. Nežno ga je držala za ruke dok je spuštao cveće.

„Reci mi kuda ideš sutra. Hoću da znam.”
Spustio je venčić na komodu i nežno je zagrlio.
„Sutra ću preuzeti komandu nad trupama koje će u zoru stići u
Amsterdam. Zadatak će nam biti da od Francuza branimo zamak
kod Mejdena.”
Znala je za taj zamak. Bio je na samo dva sata od Amsterdama i
predstavljao je strateški položaj na reci Veht. Svi brodovi koji su
dolazili i odlazili iz Amsterdama preko zaliva Zojder morali su da
prođu ispod pušaka sa zamka. Podjednako važna je bila i činjenica
da su se glavne brane preko kojih je zemlja oko Amsterdama mogla
biti poplavljena nalazile kod Mejdena. Kad bi taj zamak pao u
francuske ruke, bila bi to velika nesreća.

„Povedi me sa sobom. Žene oficira su tamo s njima, zar ne?”
„Da, ali samo zato što je i dalje na snazi primirje. Žene više neće
dolaziti. Uostalom, budi razumna. Ti ne jašeš, je li tako?”
„Ne, ali mogla bih da se vozim vojnim kolima.”
„To je zabranjeno. Stalno moramo da budemo spremni na
delovanje protiv Francuza.”
„Ali oni još nisu tako blizu.”
„Bojim se da jesu. Sada svuda može biti isturenih odreda. Moja
dužnost u zamku će biti da čekam prinčevo naređenje da otvorim
brane i pustim da more od Amsterdama napravi ostrvo što će ga
zaštiti ako dođe do najgoreg.”
„Onda ćemo biti razdvojeni sve do završetka rata! Biću usamljena
ovde bez tebe!”
Pokušao je da je urazumi. „Šta misliš zašto sam te pozvao da
dođeš iz Delfta ovamo u Amsterdam? Zato što sam znao kakva se
odbrana grada priprema.”
„Ali bila bih sigurna i u zamku s drugim suprugama kad se
okolina poplavi.”
„U tom slučaju bih predao komandu nad garnizonom nekom
drugom i vratio bih se da se borim uz princa. I dalje bi bila odvojena
od mene.”
„Ipak bismo proveli neko vreme zajedno.”
„Ne, draga, ne!” Po položaju njegove brade videla je da se neće
predomisliti. Pokušala je još jednom. „Ako sutra neke žene pođu s
trupama, hoćeš li onda povesti i ti mene?”
Pošto je sve više goreo od želje za njom, a bio je uveren da neće
morati da ispuni dato obećanje, potvrdno je klimnuo glavom. „Samo
pod tim uslovom.” Čvrsto ju je zagrlio i svojim usnama pronašao
njene, i tako ućutkao svaki dalji razgovor osim govora ljubavi.
Njihova zajednička noć kraj prozora, otvorenih da propuste blagi
vazduh i nebo puno zvezda, bila je još nežnija i strastvenija usled
neizbežnog sutrašnjeg rastanka. Vodio je ljubav s njom na razne
načine, neprekidno podstican njenim nežnim, često erotičnim
odgovorom. Uživali su jedno u drugom, opijeni ljubavlju, a ništa

manje zadovoljstva im nisu pružali ni tihi, sanjivi trenuci kad su
ležali isprepleteni, smeškajući se i šapućući sve dok ne bi utonuli u
san, prvo jedno pa drugo, da bi ih strast istovremeno pokrenula, čim
bi se ponovo setili brzog proticanja vremena koje će izbrisati zvezde
i doneti zoru.

Kad je kucnuo čas, zajedno su ustali iz kreveta, zajedno se
okupali i obukli, a zatim i doručkovali ne razdvajajući se. Tada je
došao trenutak da on napusti kuću. Opasao je mač, stavio na glavu
šešir s narandžastim perjem i zatakao jahaće rukavice za
narandžasti pojas. Zatim ju je privukao k sebi i još jednom poljubio.

„Toliko te mnogo volim”, rekao je nežno. „Daj bože da nas ovaj
rat ne razdvoji predugo.”

Izašli su u toplo, vedro jutro, poveli njegovog konja i stigli na trg
Dam neposredno pre nego što im je u vidno polje domarširala
kolona od pedeset ljudi. Zabrinuo se kad je video koliko su umorni i
raspitao se kod mladog oficira na čelu.

„Zar niste prenoćili ispred grada, kao što vam je bilo naređeno?”
zahtevao je da zna.

„Ne, kapetane. Kasnili smo i morali smo da marširamo čitave
noći da bismo stigli ovamo.”

„Pobrini se da svi budu nahranjeni i neka se odmore jedan sat.
Onda moramo poći, i to brzo.”

Kočija, prašnjava od letnjih puteva, zaustavila se odmah posle
vojnika, nedaleko od mesta na kome je stajala Frančeska. Unutra je
ugledala krupnu, naizgled razboritu ženu, odevenu u tamnu haljinu
s belim okovratnikom i belom kapom na glavi. Zlatne minđuše i
prstenje na rukama, dok je mahala lepezom sa srebrnom drškom,
govorili su da je žena imućnog građanina. Kočijaš je već pojio konje
i ona se nagnula da mu se obrati.

„Koliko ćemo se zadržati pre nego što ponovo krenemo?”
Iskoraknuo je na stranu da je vidi, i dalje držeći kožno vedro za
najbližeg konja. „Oko sat i po, rekao bih, gospođo, da se vojnici
odmore i nahrane.”
„Ima li u blizini neka gostionica?”

„Da, vidim jednu na uglu.” Ostavio je konja da bi otvorio vrata
kočije i spustio joj stepenik. Kad je sišla, Frančeska joj priđe.

„Oprostite, gospođo, da li i vi idete u Mejden?”
Žena se iznenadila što Frančeska zna njeno odredište. „Da. Imam
posebnu dozvolu da posetim kćer u zamku. Ona je tamo sa svojim
mužem i uskoro će roditi.”
„Ja sam supruga kapetana Van Dornea, koji preuzima komandu
nad zamkom. Da li biste mi dopustili da putujem s vama?”
„Sa zadovoljstvom. Bilo bi mi drago da mi pravite društvo. Ja sam
gospođa Freburh. Hoćete li mi se pridružiti na doručku u
gostionici?”
„Hvala vam, ali pošto mi se ukazala prilika za prevoz, idem do
kuće da uzmem neke stvari koje ću poneti sa sobom.”
Frančeska potrča u susret Piteru, koji joj se približavao. Saznao je
za gospođu Freburh i predosećao je šta će mu reći.
„Ta žena nije supruga vojnika.”
„Ne, ali budi pravedan, Pitere! Jeste majka.”
Duboko je uzdahnuo. „Hajde da ti u gostionici unajmimo nosača i
neka ti od kuće donese putnički kovčeg sa svim potrepštinama.”
Ugao usta mu se izvi u jedva primetan osmeh. „Ali nemoj poneti
štafelaj.”
„Možda će mi stolar u zamku napraviti jedan.”
Kad je Frančeska završila s pakovanjem, pozdravila se s Marijom,
koja je još bila u krevetu, jer je tih dana starica kasno ustajala.
„Bog neka je s tobom, dete”, reče brižno.
Hendrik, svestan da Frančeska možda putuje u opasnost, požele
da je oraspoloži pred put. „Kad se sve ovo završi, primiću Aletu
ponovo u porodicu, ako bude želela da nas poseti.”
„Ona se tome nada.”
„Nisam ti nikada rekao, ali prisustvovao sam njenom venčanju.”
Frančeska obema rukama obuhvati njegovu šaku. „Znam”,
priznala je. „Jednog dana kad sam posetila prodavnicu slikarskog
pribora raspitala sam se o tajanstvenoj porudžbini koja je poslata u
kuću De Fereovih. Opis mušterije je mogao odgovarati samo tebi.”

Široko joj se osmehnuo. „Uvek si bila na majku. Ni od nje nisam
mogao ništa da sakrijem.”

Kad je Frančeska ponovo stigla na trg Dam, gospođa Freburh ju
je tražila. Piter, koji je već bio u sedlu, kad je video nosača kako
kotrlja pozamašnu kutiju, kao i kovčeg, pretpostavio je da se u njoj
nalazi kotur platna i slikarskog materijala. Sve je to utovareno u
kočiju i Frančeska se pope i zauze mesto pored svoje saputnice.
Vojnici su, osveženi hranom i pićem, čekali spremni. Piter sa čela
dade znak i kolona pođe. Započeo je marš van grada do Mejdena.

Frančeska i gospođa Freburh su pronašle mnoštvo zanimljivih
tema za razgovor. Nije to bilo dokono čavrljanje već razuman
razgovor, i obe su poštovale razmišljanja one druge. Ponele su
hranu, gospođa Freburh je dopunila korpu u gostionici a Frančesku
je obilno snabdela Grit. Kad je žena zadremala, Frančeska je
posmatrala predele sparušene od sušnog leta i travu kraj puta
neprirodno smeđe boje. Tvrda zemlja je omogućila Francuzima da
pomeraju artiljeriju velikom brzinom a niski vodostaji su im
pomagali prilikom prelaska reka.

Prevalili su polovinu puta kad je Piter žurno dojahao do kočije,
vrlo ozbiljnog lica.

„Primetili smo Francuze. Približavaju nam se. Narediću kočijašu
da odvoji ovu kočiju od kolone i odveze se do zamka što brže može.
Prenesite im upozorenje! Možda neprijateljske trupe nadiru i sa
drugih strana da ih napadnu! Srećno!”

Frančeska ga ču kako dovikuje kočijašu a zatim ona i gospođa
Freburh gotovo popadaše sa sedišta kad kočija polete napred. Konji
pojuriše brzinom koja bi se mogla nositi s bilo kojom putničkom
kočijom. Poslednji put se osvrnula na Pitera i ugledala ga kako
izdaje naređenja vojnicima, koji su trčali da zauzmu vatrenu hniju.

„Dakle”, uzviknu gospođa Freburh, popravljajući kapu, „dobro je
što smo pošle. Kad bismo naišle na druge francuske trupe, mogle
bismo da projašemo pored njih, dok bi vojnog glasnika zaustavili.”

Poslednje kilometre su prešli bez ikakvih nezgoda. Okrugle kule
zamka izdizale su se visoko ka nebu kad su ušle u grad Mejden.

Način na koji su ljudi na ulicama ozbiljno razgovarali okupljeni u
grupe, pokazivao je da nešto nije kako treba.

„Nadam se da zamak nije već osvojen!” uzviknu uznemireno
Frančeska.

„Daj bože da nije!” zavapi gospođa Freburh.
Sledeći Frančeskina uputstva, kočijaš, koji je vozio umerenom
brzinom otkako su prošli kroz gradske kapije, oslovi tri posmatrača:
„Nešto nije u redu?”
Čovek razmeni brze poglede s ostalom dvojicom pre nego što
odgovori: „To zavisi od tvog ličnog stava, kočijašu. Tvrđava preko
kod Nardena predala se nešto ranije francuskoj konjici i njihov
komandant je ovamo poslao petoricu onih razbojničkih konjanika s
predstavnikom iz Versaja da zatraže predaju dvorca Mejden.”
„Meni to zvuči kao loša vest.”
Čovek je izgledao zadovoljan odgovorom. „Onda ću vam reći još
nešto. Upozorili su nas da je otpor besmislen i samo žele da spreče
krvoproliće. Gradski velikodostojnici se sad spremaju da pođu u
zamak s francuskim predstavnikom gde će narediti da mu se
predaju kljućevi.”
Frančeska, koja je sve čula, doviknu kočijašu: „Brzo, kreći!”
Poslušao je i pojurio istom brzinom kojom su i pošli na put,
ostavljajući tri posmatrača da gledaju za njima otvorenih usta.
Gospođu Freburh je ispunio gnev prema Francuzima.
„Kakvi zlikovci! I kakve budale, ti gradski velikodostojnici! Šta li
su im samo obećali? Kakvu ličnu korist?”
„Možda su to samo preplašeni ljudi koji iskreno žele da spasu
živote svojih sugrađana”, natuknu Frančeska.
„Milostivija si nego ja!” Kočija je tandrkala uskim uličicama, kad
odjednom poče ponovo da usporava. Gospođa Freburh se pušila od
nestrpljenja. „Šta se sad dogodilo?”
Frančeska ponovo pogleda napolje i primeti da im se na putu
isprečila šira i veća kočija koja se sva presijavala od pozlate, a neki
čovek ju je pratio na konju.
„Kočija gradskih zvaničnika nam je zaprečila put!” objasnila je

napeto. Zatim se nagnula jače, i primetila grupu velikodostojnika u
zvaničnim odeždama kako izlaze kroz glavna vrata većnice i silaze
stepenicama da se popnu u kočiju.

Hitno je naredila kočijašu: „Čim dođemo do sporedne ulice,
skrenite u nju! Moramo nekako stići do zamka pre njih!”

„Dobro, gospodo.”
Frančeska se upravo spremala da uvuče glavu u kočiju, kad je
primetila da se konjanik iz pratnje pozlaćene kočije napola okrenuo
u sedlu da s nekim porazgovara. Kad ga je prepoznala, preplavio ju
je ogroman talas straha. Lice joj je izgubilo boju i potonula je na
sedište. Njena saputnica se uplašeno zagleda u nju.
„Draga mlada ženo, nemoj sad da mi se onesvestiš!”
„To mi se do sada nikada nije dogodilo.” Frančeska se odvažno
uspravi da je razuveri. „Nisam očekivala da ću prepoznati
predstavnika Versaja. Zove se Ludolf van Deventer, holandski
izdajnik za kojeg sam se nadala da ga moje oči više nikada neće
videti.”
„Kakva nesreća!”
Kočijaš se probijao kroz uske uličice. Tada se konačno pred njima
ukazao zamak Mejden na drugoj obali reke. Crvenkaste boje,
četvrtastog oblika, bio je okružen širokim jarkom preko koga je bio
spušten pokretni most. Frančeska doviknu kočijašu da vozi pravo u
dvorac čim stignu do njega. Zatim se osvrnula kroz prozor i
usplahireno ugledala velikodostojničku kočiju i njenu pratnju kako
im se približavaju. Pet francuskih konjanika jahalo je ispred
pozlaćene kočije sa oficirom na čelu povorke.
Holandski stražari ispred jednog prelaza preko reke do dvorca
nisu im zatražili papire niti se potrudili da pregledaju dozvolu za
posetu gospođe Freburh, jer su se navikli da supruge i rođaci
pripadnika garnizona neprestano dolaze i odlaze, i samo su mahnuli
da kočija prođe. Pažnju su usmerili ka povorci koja se približavala i
udešavali su se za njen dolazak, što je bio siguran znak da već znaju
za predaju zamka.
Na Frančeskino naređenje kočijaš potera konje preko reke i