Zlatna lala - Rozalind Lejker

Ludolf salvetom obriše lepljive tragove s usana. „Mislim da bismo
sada mogli da porazgovaramo o slikanju mog portreta, gospodine
Fiser.”

Došao je trenutak da se devojke povuku. „Ostavićemo vas,
gospodu, da razgovarate o poslu”, reče Frančeska.

„Nećemo dugo”, odvrati Ludolf, ustajući sa stolice dok su se ona i
sestre udaljavale od stola.

Kad su izašle, Sibila nestašno bocnu Frančeskinu ruku. „On
izgleda misli da će ti možda nedostajati”, zadirkivala ju je.

„Baš naprotiv”, odgovori Frančeska pomalo oštro.
„Jesi li primetila njegovo prstenje?” Sibila prevrnu očima.
„Zaslepilo me je!”
Aleta, sedajući u fotelju u salonu, zamišljeno pogleda stariju
sestru. „Ne sviđa ti se, je li tako?”
Frančeska sede preko puta nje. „Osećanja prema njemu su mi
prilično izmešana, iz razloga koji je u osnovi potpuno budalast.
Najvažnije je da ga otac smatra prijatnim. Na kraju krajeva, njih
dvojica će sarađivati.”
„Slažem se.” Aleta pomisli kako Frančeska verovatno ima isto
mišljenje o tom čoveku kao i ona sama. Ženski osećaj joj je govorio
da nešto u vezi s njim ne zvuči istinito. Kao da su večerali s
glumcem koji nastavlja da glumi odabranu ulogu čak i nakon što
siđe s pozornice.
U trpezariji je došao trenutak da Hendrik odbije porudžbinu.
Gotovo od samog početka je video da je Ludolf pametan čovek,
dovoljno razuman da shvati tuđa osećanja, što mu je potvrdio i
razgovor za večerom. U suprotnom, Hendrik je znao da bi se
dvoumio, jer, kad je već stekao naklonost ovog pokrovitelja, bilo bi
glupo odbaciti je, a da se ne potrudi da mu udovolji. Obojicu je
smekšalo vino i ukusna hrana, što je takođe pogodovalo razvijanju
već stvorenog odnosa.
„Veoma sam vam zahvalan na ponudi da slikam vaš portret,
gospodine Van Deventer. Nažalost, nisam spreman da je
prihvatim.”

Ludolf pogleda salvetu koju je još držao i spusti je na sto pored
tanjira pažljivije nego što je to bilo potrebno. „Niste spremni?” tiho
izgovori, iznenađen. Zatim se promeškolji na stolici i prodorno se
zagleda u Hendrika. „Dobri moj prijatelju, objasnite mi to, moliću.”

„Možda je laiku teško razumeti, ali ja spadam u slikare koji se ne
obaziru na sat.”

„Zavidim vam”, odgovori Ludolf uz uzdah. „Većina mojih dana
je isplanirana iz sata u sat.”

Hendrika ohrabriše sopstvene reči, jer sve je išlo tako dobro.
„Ugovoreni sastanci me samo sputavaju.” Sećanje mu kratko
odluta u ranije godine kada je bacao četkice uvis i vikao na nekog
razmetljivog građanina i njegovu neuglednu ženu kako ne može da
slika po tuđem rasporedu. Cena koja mu je plaćena za Frančeskinu
sliku Flore podstakla ga je da razmisli o ovoj porudžbini, ali ipak bi
bio zahvalan da je se reši. „Moram da slikam u ponoć, ako me
obuzme to raspoloženje, ali u vreme kad bi vama odgovaralo da mi
pozirate, možda ne bih imao volje ni četkicu da držim. Važna mi je
potpuna sloboda i tako stvaram najbolja dela, koja ću ubuduće prvo
nuditi vama.”
Ludolf klimnu glavom najljubaznije što je mogao. „Sviđaju mi se
ljudi koji govore otvoreno i, zar nije sloboda prirodno pravo svakog
Holanđanina? Pokazaćete mi sve vaše buduće radove. Konačno
imam vremena da stvaram zbirku slika. Sve donedavno posao mi
nije ostavljao vremena za traženje razonode, ali počeo sam da
raspoređujem obaveze koje sam do sada imao na druge, i nije ispalo
loše.” Ispružio je ruku i potapšao Hendrika po ramenu. „Bar umem
da prepoznam genija kad ga vidim, a to je slučaj sa vašom slikom
Frančeske. Takve ljude kao što ste vi ne treba vezati.”
Pohvala je nahranila Hendrikovu sujetu i njegovo skromno,
kratko odmahivanje rukom obezvredio je zadovoljan osmeh.
„Ukazujete mi veliku čast, gospodine. Sad kad smo se dogovorili,
mislim da je vreme da se pridružimo mojim kćerima u salonu.”
Poslužen je čaj. Razgovor je lako tekao i sve tri devojke primetiše
očevo izuzetno dobro raspoloženje. Kad su popili čaj, Hendrik gostu

ponudi da bira između partije šaha ili karata, i on izabra karte. Tako
su devojke dobile priliku da se povuku, jer je bio običaj da žene
ostave muškarce da igraju sami, osim ako se igrala mešovita partija.
Poželeli su jedni drugima laku noć i Frančeska prva pođe gore, a
sestre su je, jedna za drugom, pratile.

Nisu bile ni na pola puta kad Ludolfu pade na pamet važna
zamisao i on se kucnu prstom po čelu. „Imam tako dobru zamisao,
gospodine Fiser! Da li biste bili ljubazni da na nekoliko trenutaka
pozovete nazad Frančesku?”

„Da, naravno.” Hendrik ostavi napola otvorenu fioku iz koje je
vadio karte i ode do podnožja stepeništa. „Čekaj, Frančeska! Dođi
začas ponovo dole.”

Ona podiže obrve na sestre, čudeći se ovom neočekivanom
pozivu, a one se priljubiše uz ogradu stepeništa, kako bi je
propustile da prođe. Kad je Frančeska sišla do podnožja, Sibila
stegnu Aleti ruku. „Hajde da slušamo!”, prošaputa.

Aleta joj oštro odgovori: „Ne! Svako prisluškivanje je gnusno, a
svakako si se dovoljno naslušala glasa tog čoveka za jedno veče. Ja
sigurno jesam.” Ona nastavi da se penje, ali kad Sibila ne pođe za
njom, vrati se da je ljutito pozove. Pošto Sibila i dalje nije obraćala
pažnju, ona joj srdito pripreti prstom a zatim produži do trećeg
sprata.

U prizemlju Ludolf pozva Frančesku da sedne pored njega, kao
da je to njegov dom, a ne njen. Zatim se sa svog mesta obrati
Hendriku:

„Razmišljao sam kako da ublažim svoje razočaranje što ste odbili
da naslikate moj portret.”

„Kako?” Hendrik privuče svoju stolicu stolu, tamo gde je ostavio
špil karata, nestrpljiv da počnu s igrom.

„Veoma jednostavno. Umesto vas, slikaće me Frančeska.”
Bila je zaprepašćena. „To je nemoguće!”
Ludolf joj se smešio i odmahivao glavom. „Ne slažem se. To je
najbolje moguće rešenje.”
„Ali moj rad nikako ne može da se poredi s očevim!”

„Meni je to jasno, zato ne brini. De Hartoh mi je rekao da veruje
u tvoju umetničku budućnost i hvalio te kako svakodnevno od jutra
do večeri radiš u ateljeu. Stoga, pošto redovno radiš, neće nam biti
teško da dogovorimo poziranje tako da nam oboma odgovara.”

Hendrik poskoči na stolici kao da ga je neko ošamario. Jedva je
uspevao da shvati kako je lako potisnut u stranu. Treptao je očima
dok ga je preplavljivala oluja besa. Kao davljenik koji se hvata za
jarbol, uhvatio se za jedini izgovor protiv njenog prihvatanja
porudžbine, koji bi prikrio njegov povređeni ponos.

„Ne može biti! Frančeska će vrlo brzo otići na školovanje u Delft
kod slikara po imenu Vermer!”

Oboje ga pogledaše, Ludolf očigledno besan, a Frančeska
potpuno zapanjena. Lagano je ustala i zauzela mesto za stolom
preko puta Hendrika. „Ne razumem, oče!”

Uzrujano je odmahnuo rukom, dok se u sebi borio s naviranjem
srdžbe i ozlojeđenosti. „Tek što sam jutros primio vest. Vilem je
želeo da te iznenadimo kad se vrati s puta. Međutim, s obzirom na
ovo šta ti je naš gost ponudio, morao sam da progovorim ranije
nego što sam nameravao.”

„Hoće li i Aleta poći sa mnom?”, brzo upita Frančeska.
„Ne. Ona će dobiti priliku kasnije.”
Po glavi joj se vrtelo hiljadu pitanja koja je želela da mu postavi,
ali sprečavalo ju je prisustvo stranca. „Ovo je sjajna vest”, uzviknula
je bez daha. Obećanje da će je Aleta slediti bilo je sve što joj je bilo
potrebno da se potpuno raduje prilici koja joj se ukazala. „Jesam li
možda čula za gospodina Vermera?”
„Ne, nemoguće. On se izdržava na drugi način i ne ograničava se
samo na slikanje, ali Vilem veoma ceni njegov rad. Dakle”, dodao je
Ludolfu, „imate moje najdublje izvinjenje što moja kći neće moći da
preuzme vašu narudžbu.”
„Je li tako?” Ludolfovo držanje beše hladno. „To je baš velika
šteta. Raspršila su mi se sva očekivanja.”
Značenje njegovih reči je promaklo Frančeski, koja je poželela da
se baci ocu u zagrljaj zato što je, tako predivnim otkrićem, s

prezrenjem odbio Ludolfovu nadmenu pretpostavku da će ona
oberučke prihvatiti ovu ponudu. Pored ostalog, nikada ne bi
namerno zakoračila na isključivo očevu teritoriju. Niko nije bio
oprezniji s Hendrikovim ponosom od njegovih ukućana.

Nije ni slutila koliko je Ludolfova pretnja snažno pogodila
Hendrika. Da su se on i njegova kći povinovali ćudi tog čoveka sve
bi bilo dobro, ali drugo odbijanje za jedno veče on neće otrpeti. Znoj
poče da izbija po Hendrikovom čelu. Tražio je načina da se smiri i
zadobovao je prstima po stolu, dok su mu misli letele u potrazi za
načinom da reši ovu nepriliku, ali bol mu se iz zglavaka proširi u
prste i on ih drugom rukom brzo prekrije. Nije shvatio da je
Frančeska primetila nehotično podrhtavanje njegovih prstiju i
postala svesna toga da ga je u poslednje vreme često viđala kako
skriva ruke. Hendrik pročisti grlo. „Žao mi je što to čujem. Nismo
imali nameru da vas uvredimo.”

„Nisam ni mislio da jeste.” Uprkos Ludolfovoj pomirljivoj izjavi,
glas mu je zadržao ledeni prizvuk. Pogledao je na sat kao da se
predomišlja hoće li posle svega ostati na kartanju. Bio je to jasan
znak da će, ako ode, sa sobom odneti i svoje pokroviteljstvo.

U Hendriku je rastao strah. Iznenada je u Ludolfu video bedem
između sebe i siromašne starosti. Priviđenja Fransa Halsa kako pred
kraj života preživljava od milostinje i tužnog kraja sirotog
Rembranta proganjala su ga u trenucima potištenosti, kao i
razmišljanja o drugim slikarima koji su spali na sramnu bedu. Stare
strepnje ga ponovo obuzeše. Voleo je da živi pomalo raskalašno, a
bilo je jasno da bi pod Ludolfovim pokroviteljstvom živeo u izobilju.
Cena je bila njegov ponos, ali bar jednom u životu morao bi da ga
žrtvuje. Nije smeo dopustiti da mu sve što ga je te večeri mamilo
isklizne kroz prste, jer će se njihovo bolno stanje narednih godina
verovatno samo pogoršavati. Popustljivi pokrovitelj, kakav bi
Ludolf, po nešto ranijem nagoveštaju, mogao biti, ne bi nikada
požurivao njegov rad ako je krajnji ishod sve što priželjkuje.

„Ne doživljavam ove okolnosti kao beznadežne”, izjavio je
konačno, pokušavajući da zvuči popustljivo. „Ne moramo žuriti s

Frančeskinim odlaskom u Delft.” Namerno je zanemario usplahireni
izraz koji je preleteo licem njegove kćeri. „Još nismo odredili datum
kad napušta Amsterdam. Imaće vremena da vas prvo naslika.”

Frančeska se pobuni: „Takav portret ne sme da se radi na
brzinu.”

„Jednostavno ćemo sve odložiti dok ga ne završiš.” Hendrik je
ozareno posmatrao gosta. „Onda smo se dogovorili. Obećavam da
nećete biti razočarani slikom, gospodine. Lično ću dodati sve
neophodne poteze. Naravno, to neće biti remek-delo koje biste
dobili da sam ja u mogućnosti da preuzmem porudžbinu, ali
Frančeska ima dar da pogodi sličnost vrednu hvale.” Zatim je
posegnuo za njenom rukom, glumeći oduševljenje, i stegao je jače
nego što je nameravao. Bolno probadanje u prstima mu gotovo
izobliči lice. „Zahvali našem novom pokrovitelju, Frančeska.”

Osetila je njegovo drhtanje i, ispod trepavica, primetila da su mu
zglavci blago otekli, ništa upadljivo u uobičajenim okolnostima, ali
nakon onog nehotičnog podrhtavanja bio je to znak nečeg ozbiljnog.
Slomljena sažaljenjem, osetila je kako joj se želja da odbije
porudžbinu rastapa od samilosti i ljubavi prema ocu. Koliko dugo
već sakriva ovu pobunu svojih zglobova, koje se plašio svaki slikar,
a koja je dolazila zbog hladnoće u ateljeu i promaje i crtanja pod
hladnim vetrovima s mora. Nije ni čudo što je odbio ovu
porudžbinu, bez obzira kakvu bi cenu zbog toga platio. Najmanje
što je mogla učiniti za njega, bilo je to da slika najbolje što može i
završi na vreme. Progutala je knedlu, nasmešila mu se a onda se
okrenula da se suoči s Ludolfovim upitnim pogledom.

„Zahvaljujem vam, gospodine Van Deventer”, rekla je, osećajući
se kao poslušno dete, a ne kao odrasla žena sa sopstvenim stavom.

Dobroćudno se smeškao i oči su mu sijale. „Pretpostavljam da
treba da se dogovorimo o pojedinostima.”

Znala je da govori o pozi koju bi trebalo da zauzme, boji odeće i
ostalim stvarima. Njih dvoje neće razgovarati o novcu, jer sve što
zaradi ići će Hendriku. „Odredićemo dan koji vam odgovara.”

„Zašto ne bismo to obavili kad dođem da pogledam slike tvog

oca po dnevnom svetlu? To bi moglo biti sutra. Nestrpljiv sam da ih
vidim.”

Čim je stigao u kuću, Ludolf je stvorio mišljenje o Hendriku i
odredio ga kao naduvenog, samozadovoljnog čoveka kojim je lako
upravljati. Kod kuće je imao iscrpan izveštaj, sastavljen na osnovu
istraživanja slikareve prošlosti, koji je otkrio da mu je kockanje
slabost. Ludolfovo pravilo je bilo da nikada ne posluje ni sa kim, a to
se odnosilo čak i na obične porudžbine slika, pre nego što sazna sve
o osobi s kojom sarađuje. Imao je dobre razloge. Nikako nije želeo
da neko slučajno uznemiri duhove iz njegove prošlosti. Saznanje
koje je stekao dalo mu je ogromnu prednost, otprilike kao kad
protivniku vidiš karte pre nego što partija uopšte započne.

Frančeska mu je u ovoj kući bila nepoznanica. Opčinila ga je.
Njena privlačnost je bila gotovo fizički neizdrživa. Bilo mu je teško
da skloni pogled s nje, a krv mu je tekla tako brzo da je bilo pravo
čudo što nije tutnjala kroz vene kao nabujala reka. Osećao se kao
muškarac koji decenijama nije video ženu. Želeo je da je pojede i
popije, utopi se u njenim usnama i okrene je na sve strane, sve dok
ne ostane nijedan delić na njoj koji nije upoznao. Nebrojene žene su
ga snažno privlačile svih ovih godina, ali nikada pre nije bio ovako
opčinjen i očaran, budalast kao mladić zaljubljen prvi put u svom
životu. Da nije bio vešt u prikrivanju osećanja, odao bi se čim ju je
ugledao u predvorju, dok joj je svetlost sveće obasjavala bledo,
ovalno lice i plamene crveno-zlatne iskre u kosi. Iako mu je njen lik
već bio dobro poznat sa slike Flore, njena čulna i neobična lepota
uživo, gotovo mu je izbila vazduh iz pluća. U tih nekoliko sekundi
došao je do uznemirujućeg saznanja da je postao potpuno opsednut
njome.

Ponovo je morao da zadrži bezizražajan izraz lica u trpezariji,
kad je Hendrik odbio da prihvati porudžbinu. Istog trena je shvatio
kako bi mogao biti sam s Frančeskom, ne jednom ili dva puta, već
onoliko sati koliko bi joj bilo potrebno da naslika njegov portret.
Lukavstvo mu je uspelo i sada će ostvariti sve što priželjkuje. Prošlo
je mnogo godina otkako je rešio da zavede čednu devicu. Moglo bi

se pomisliti da u svojoj pedesetoj ima previše seksualnog iskustva da
bi igrao te igre za mladiće, ali svako pravilo ima izuzetke a nju bi
bilo pravo zadovoljstvo podučavati. I brzo bi naučila.

„Još jednom vam želim laku noć”, izgovorila je.
„Laku noć i tebi, Frančeska. Ponovo ćemo se sresti sutra ujutru.”
Želeo je da je otprati do stepeništa, zgrabi je u mraku i divlje
uzme prislonjenu na zid, prodirući u tople, vlažne dubine, dok joj
steže grudi a njegova gladna usta gutaju njena. Dok je išla kroz lučni
prolaz, proždirao ju je skrivenim pogledom, sve dok se nije izgubila
iz vida. Iz džepa je izvukao čipkom opšivenu maramicu i, da ne vidi
Hendrik, obrisao znojave dlanove.
Na trećem odmorištu stepeništa Frančeska zateče Sibilu kako je
čeka. Nije joj pružila priliku ni da progovori. „Čula sam! Zar ta vest
o tvom školovanju nije predivna?”
„Da, jeste.” Frančeska se radosno smejala dok ju je sestra vukla
za ruku u svoju i Aletinu spavaću sobu. Aleta, već u spavaćici i
kućnom ogrtaču, požurila joj je u zagrljaj.
„Zaslužuješ tu izvanrednu priliku više od svih! Čestitam ti!”
„I na tebe će ubrzo doći red!”
Aleta odstupi i uhvati je za ruke. „Imaš težak zadatak da prvo
naslikaš tog čoveka”, reče saosećajno, „ali neće to trajati dugo, a
onda ćeš otići. Misli na to sve vreme dok ti on sedi na podijumu.”
„Hoću!” Frančeska provuče ruku kroz Aletinu i tako su sedele na
ivici velikog kreveta. „Otac je osećao obavezu da ispuni želju svom
novom pokrovitelju.”
Sibila, koja je skinula haljinu, skočila je na krevet samo u
podsuknjama i kleknula pored sestara. „Odakle dolazi novac za
školovanje? Je li otac osvojio veliki dobitak na kartanju?”
„Mislim da već dugo ima neke manje dobitke, jer redovno
snabdeva moju kutiju za vođenje domaćinstva. Uverena sam da ću
se školovati zahvaljujući svoti koju je dobio za Boginju proleća.”
„Hoće li to biti dovoljno?”
„Ima takođe i nešto malo maminog novca koji je ostavila za nas,
kad se ukaže potreba. Očekujem da će iskoristiti moj deo za

školarinu.”
Sibilino lice se ozari. „Nisam ni znala da imam miraz. Kako će se

platiti Aletino školovanje?”
„To je očigledno. Kad umetnik ima bogatog pokrovitelja, rad mu

je daleko više tražen. Od sada će otac moći da računa na veće
prihode.”

„I dalje se nadam da je gospodinu Vermeru plaćeno unapred”,
tupila je Sibila, „jer znate kakav je otac! Verovatno ćemo opet imati
poverioce i na ulaznim i na zadnjim vratima za manje od mesec
dana nakon što odeš, Frančeska.”

Aleta gurnu Sibilu dovoljno jako da je odbaci na drugi kraj
kreveta. „Prestani s tim! Ne želimo da Frančeska ode u Delft
zabrinuta.”

Frančeskin izraz lica zaista postade uznemiren i zabrinut.
„Zar mislite da nisam o tome razmišljala? Sve ću srediti i
pokušaću da pokrijem sve hitne dugove pre nego što odem, prvo za
tebe, Aleta, a onda i za slučaj kada te Marija zameni. Postaraću se da
otac pristane na ovo ili neću prihvatiti školovanje. Od novog
početka prošle jeseni kad smo isplatili sve poverioce, s novcem iz
kutije za vođenje domaćinstva uspevala sam da držim korak s
troškovima. Iako se otac i dalje kocka, ipak izgleda da se trudi, kao
što je i obećao, i drži se skromnih uloga. Sad bar, kad izgubi, nije
propast sveta.”
Sibila se ponovo podiže na kolena. „Nijedna od vas ne spominje
kako ću ja preuzeti domaćinstvo kad obe odete”, durila se. „Zašto bi
to bila Marija?”
Aleta joj oštro odgovori: „Zato što biste ti i otac spiskali sav novac
dok trepneš. I tebe i njega treba nadzirati.”
„To je nepravedno!”
„Ne, nije. To je istina i ti to dobro znaš. Uvek pokušavaš od njega
da izmamiš neke drangulije do kojih ti je stalo.”
Sibilino lice buknu. „Nisam dobila taj novi ogrtač, zar ne? Eto,
koliko me sluša!”
Frančeska shvati da će joj se sestre oštro posvađati. „Tišina,

Sibila! Svi će te čuti u kući i Marija će ustati da vidi šta se dešava.”
Kad je ućutkala Sibilu, obratila se Aleti: „Sutra ćemo ponovo
popričati o ovome, ali htela si nešto da me pitaš, zar ne? Hajde sa
mnom do moje sobe.”

Aleta odmahnu glavom. „Nije ništa važno.” Krajičkom oka je
videla kako joj Sibila iza Frančeskinih leđa šalje uzbuđene znake,
pokazujući joj da pođe. „Manje-više sam već dobila odgovor na
svoje pitanje.”

Frančeska je delovala sumnjičavo. „Jesi li sigurna?”
„Sasvim. Idi sad u krevet i lepo spavaj.”
Čim je Frančeska izašla iz sobe, Sibila je skočila s kreveta.
„Mislila sam da ćeš joj reći za svoje namere.”
„Ovo što se večeras dogodilo, upropastilo je svaku priliku da se
složi s njima.”
„Kako možeš biti sigurna?”
Aleta svuče kućnu haljinu i pope se na krevet. „Rekla bi da nema
potrebe da prodajem slike, kad i mene uskoro čeka obuka.”
„Pretpostavljam da bi bila u pravu.”
„Da, bila bi”, uzdahnu Aleta. „Hajde, sada se raspremi i dođi u
krevet. Ne mogu da spavam dok se ne ugasi sveća.”
Sibila se primače krevetu i prodorno se zagleda u sestru,
ispruženu na jastucima. „Nisi sigurna da će ti školovanje biti
obezbeđeno, je li tako?”
Aleta je oklevala. „Ne postoji dogovor s određenim ateljeom kao
u Frančeskinom slučaju. Dok se to ne desi, moram nastaviti s ovim
što radim.”
„Ti si pesimista.”
„Smatram da sam realna.”
„Uvek želiš da sve bude kristalno jasno. Zato u tebi nema ni
trunke romantike. Nikad ne veruješ da će ti se desiti nešto
neočekivano, čak ni ljubav.”
Aleta zakoluta očima. „Poštedi me mudrovanja u ovaj kasni sat.
Sibiline misli su letele dalje i nije obraćala pažnju. „Čak je
moguće i to da je otac dao tu izjavu o tvom školovanju samo zato da

bi Frančeska prihvatila svoje. Ona se inače nikada ne bi složila s tim
da ima povlašćeni položaj u odnosu na tebe.”

„Nemoj tako klevetati oca. On uvek misli ono što kaže, bar u
datom trenutku. Ne mislim da ne želi da mi pruži priliku, već
možda prosto neće biti u mogućnosti da to učini kada dođe vreme.”
Aleta se naglo ispravi. „Moraš ovo što sam ti rekla zadržati za sebe!
Frančeska ne sme da primeti moju nesigurnost. Zaista si u pravu
kad misliš da će, ako počne da ispituje oca, možda i odbiti da ode u
Delft.”

„Neću izustiti ni reč. Nikome nisam rekla ni da primaš
porudžbine, pa ću i ovo o čemu smo sada pričale zadržati za sebe.”

Aleta je ležala budna dugo nakon što je Sibilino ujednačeno
disanje pokazalo da spava. Znala je da je sestrino školovanje
sigurno, čim je u vezi s njim pomenuto Vilemovo ime. On je bio
veoma pouzdan čovek i ne bi davao lažna obećanja o tome šta se
može učiniti, ali sa njom je bila druga priča. Njeno školovanje je
zavisilo od toga hoće li rad njenog oca i dalje oduševljavati Ludolfa
van Deventera, a u to niko nije mogao biti siguran. Još juče je
Hendrik započeo sa slikanjem poreznika. Kome treba takva slika?
Porez je svima bolna tačka, a najviše upravo najbogatijima. Koliko je
samo mogućih pokrovitelja oterao u prošlosti izlivima besa i svojom
nadmenošću. Koliko god da je imao dobre namere, ili voleo ljude o
kojima se radilo, okolnosti koje je sam stvarao prečesto bi ga
porazile.

Nije se radovala sutrašnjem danu. Biće joj teško da se suoči s
Piterom kad nije razgovarala s Frančeskom. Samo se nadala da će
on razumeti kako su je u tome sprečili neočekivani događaji i da će
prihvatiti njeno obećanje da će joj sve ispričati čim Frančeskino
školovanje bude potvrđeno.

Aleti još nešto pade na pamet. Sibila je pogrešila kad je izjavila da
u njoj nema romantike. Bila je potpuno svesna Pitera kao muškarca
koga bi mogla voleti, jer se divila svemu u vezi s njim, od njegovog
izgleda do ljubaznosti i poštenja, ali tim osećanjima mora zatvoriti
vrata i u bravi okrenuti ključ. Samo budala bi se zaljubila u čoveka

čije srce gotovo sigurno pripada njenoj sestri.

Osmo poglavlje

P ITER JE OD ALETE PRIMIO VEST O FRANČESKINOM školovanju u Delftu
s iznenađenjem i pomešanim osećanjima.
„Shvatam da je to za nju izvanredna prilika”, rekao je zamišljeno,
„iako duboko žalim što to znači da će otići iz Amsterdama. Ipak, i
dalje ne mogu da prihvatim da joj radim bilo šta iza leđa. Ona to
mora znati.”

Aleta je očajnički preklinjala: „Moguće je da ću morati samo
kratko da je držim u neznanju, a možda i ne. Ne mogu ništa da
obećam. Koliko ja znam, moje školovanje se možda nikada neće
ostvariti, a onda ću, bez tih časova, izgubiti svaku priliku da
dostignem željeni cilj.” Spustila je svoju ruku na njegovu, dok su
ponovo sedeli u kafani, sa uznemirenim izrazom lica. „Molim te,
Pitere! Ograniči sve na dvanaest meseci, ako moraš, ali za milost
božju, ne oduzimaj mi jedinu mogućnost koju imam da postignem
svoj cilj.”

Umeo je da bude nesalomiv i uporan kad je trebalo, ali u ovom
slučaju mu je dala takav razlog da je zbog urođenog osećaja za
pravednost preispitivao savest treba li da je odbije. Znao je šta to
znači kad ti se pruži prilika da ostvariš svoje težnje. Da je njemu bila
uskraćena mogućnost da se bavi poslom koji je odabrao, nikada ne
bi bio zadovoljan svojim životom. Iako je ćutao svega malo više od
minute dok je razmatrao njenu molbu, njoj se činilo kao da tišina
traje čitav sat. On konačno lagano klimnu glavom.

„Dobićeš taj deo moje tezge. Neću odrediti rok, jer je nevažno da
li se radi o jednoj nedelji ili godini kad oboje skrivamo od Frančeske
nešto što je njeno moralno pravo da zna.” Snuždeno se namrštio,
iako nije prigovarao već samo izneo činjenicu. „Ovaj pogodba će me
pred njom dovesti u nepriliku. Misliću na ovu zaveru između mene
i tebe svaki put kad je sretnem.”

Bilo joj je drago što je u tom trenutku nije gledao, jer bi možda

primetio kako joj se lice krivi od bola što on toliko brine zbog
Frančeskine neobaveštenosti. „Znam to.”

„Divim joj se”, izustio je, kao da joj njegova osećanja možda nisu
sasvim jasna.

Uspela je da se veselo osmehne. „To se i očekivalo. Ona je dobra
osoba. Učinio si mi uslugu pre svega zato što sam joj slučajno sestra,
zar ne?”

„Da. Ne poričem.”
„Nameravaš li da joj se udvaraš?”
„Da.”
„I drugi su želeli”, upozorila ga je, „ali otac im je svima, po njenoj
želji, pokazao vrata.”
Tiho se nasmejao. „Mene nije lako obeshrabriti.”
„Bilo bi ti pametnije da potražiš neku drugu. Sigurno ima mnogo
lepih devojaka u Harlemu i na drugim mestima u koja odlaziš.”
„Mnogo”, složio se, a u uglovima nasmejanih očiju mu se
pojaviše borice koje su je navele da pomisli kako je tu istragu
temeljno obavio.
„Znači li to da postoji samo jedna Frančeska?”
„Tako je.” Ponovo se tiho nasmejao. „Iskušaću svoju sreću s
njom, baš kao i ti svoju s mojom tezgom.”
„Želim ti sve najbolje”, rekla je iskreno, suzbijajući u sebi sva
osećanja koja su se tog trena mogla probuditi.
„Kao i ja tebi, Aleta.”
Uzela je rukavice, jer je došlo vreme da pođe. „Možeš li danas sa
mnom da vidiš sliku zumbula?”
„Jedva čekam.”
Usput mu je ispričala o porudžbini koju je Frančeska primila od
Ludolfa van Deventera prethodne večeri i kako se sve to dogodilo.
„Uopšte joj ne zavidim što će joj taj čovek pozirati”, reče zamišljeno,
„ali možda se na kraju sve dobro završi.”
„Ima li razloga da ne bude tako?” Ni sam nije naročito verovao
Ludolfu van Deventeru. Izgleda da niko u Amsterdamu nije znao
odakle se stvorio i na Berzi se pričalo da mu nisu svi poslovni

poduhvati sasvim zakoniti.
Aleta je razmišljala nekoliko trenutaka. „Ima zanimljivo lice, ali

nalik na masku, nikada ne pokazuje osećanja. S takvim ljudima
slikaru je često veoma teško da licu da osobenost. Kao da ispod
imaju štit koji njihovu pravu ličnost sakriva od sveta.” Slegnula je
ramenima, malčice postiđena. „Ne pokušavam da zvučim
dubokoumno. Slikar jednostavno nauči da na taj način posmatra
ljude.”

„Zadivljen sam. Poznajem Van Deventera iz viđenja. Kažeš da je
kupio sliku sa Frančeskom kao Florom?” Zabolela ga je pomisao da
takav čovek poseduje njenu sliku. „Znaš li išta o njegovom poreklu
ili prošlosti?”

„Ne. Dosta je pričao za večerom, ali kad sad razmislim o tome,
retko je govorio o sebi u bilo kom smislu. Sve što mi znamo jeste da
je bogat, da posreduje u prodaji brodova i da je mnogo putovao.”

„Izgleda da i svi ostali samo to znaju. Zanima me odakle potiče,
gde je zaradio novac i slično. Koliko sam čuo, živi u Amsterdamu
tek deset godina, iako odaje utisak da je trenutni posao vodio i
ranije, na nekom drugom mestu.”

„Verovatno se preselio u Amsterdam kad se oženio. Sad je počeo
da stvara zbirku slika kod kuće.”

„Zar ti se to ne čini čudnim? Zašto bi bogataš tek sad počeo da
sakuplja slike?”

„Objasnio je ocu da ranije nikada nije imao vremena. Posao ga je
potpuno zaokupljao.”

„Pretpostavljam da to ima smisla”, priznade Piter.
„Možda ga još zateknemo u kući. Otac je nameravao da mu ovog
jutra pokaže sve svoje slike u ateljeu.”
Kad stigoše njenoj kući, crveno-zlatna kočija je čekala ispred.
„Vidim da je još tu”, primeti Aleta. Čim je ušla, upitala je Gritu za
gosta.
„Još je u ateljeu s gospodarom i gospođicom Frančeskom”,
odgovori Grit. „Tamo su već čitavu večnost. Kad sam malopre
prošla pored vrata, videla sam da su slike poređane svud po ateljeu

da ih gospodin Van Deventer pogleda.”
„To verovatno znači da će se zadržati još neko vreme.” Aleta se

okrenu Piteru. „Sedi pored kamina. Otići ću gore da donesem svoju
sliku.”

Odjurila je. Kad je ostao sam, Piter nije seo. Radije je ostao da
stoji. Pitao se hoće li videti Frančesku pre nego što dođe vreme da
krene.

U ateljeu su Hendrik i Frančeska proživeli nekoliko napetih
trenutaka, čim je Ludolf ušao zajedno s njima i ugledao Aninu sliku
na zidu. Smesta se uputio tamo, pokazujući na nju otmenim dugim
štapom.

„Uzeću ovu! Veličanstvena je! U predvorju imate još jednu s istim
modelom. Uzeću i nju.”

„Oprostite”, odgovori Hendrik ukočeno. „Nijedna nije na
prodaju.”

Ludolf se oštro okrenu prema njemu, nezadovoljno se mršteći.
„Doveli ste me ovamo da mi pokažete svoje radove, zar nije
tako?”
„Da, ali to je moja pokojna supruga.”
„Hoćete da kažete da tako sjajnu sliku svoje žene držite na ovom
neurednom mestu?” U Ludolfovom tonu osetila se zajedljiva oštrica
a prezrivim pokretom ruke obuhvatio je čitav atelje. Bilo je
očigledno da ne veruje u istinitost Hendrikovih reči, gotovo kao da
sumnja da Aninu sliku čuva za nekog drugog pokrovitelja.
Frančeska mu objasni: „Majka je tako često boravila u ovoj
prostoriji s ocem da svi u porodici želimo da i dalje bude tu.”
Mrštenja nestade. „Primite moje izvinjenje.”
Nakon toga je sve teklo dobro. Frančeska je pomogla Hendriku
da pokaže mnoge istorijske slike koje su ostale neprodate. Ludolf je
odabrao prizor koji je usledio nakon osvajanja Troje, s grčkim
zapovednikom nagnutim nad trojanskom ženom bujnog poprsja,
koja je klečala pred njim. Preklinjala je za život svojih odraslih
ukućana i dece, što su se skupila iza nje, nudeći mu hranu i vino da
ga odobrovolji. Na posudi u njenim rukama nalazile su se ostrige,

jedan od brojnih erotskih simbola koji su se trenutno mogli
prepoznati.

Drugi izbor mu je bila gola Venera, mokra od mora, što je takođe
imalo svoje značenje. Treća slika je bila izmišljeni pejzaž, surov zbog
kamenja i stena, za koji je rekao da ga podseća na stranu zemlju
koju je jednom posetio.

Hendrik je u sebi bio ushićen zbog ove prodaje, od koje Vilem
nije mogao očekivati procenat. Kad su obavili posao, Frančeska
započe razgovor s Ludolfom o predstojećoj slici. Trebalo je da
odluče kakvu pozu da zauzme, jer modeli za portrete uvek imaju
određene zamisli kako žele da budu prikazani. Smatrala je
prigodnim da se na portretu nađe i brod, pa Hendrik odmah donese
jedan sa police s raznoraznim predmetima. Bila je to pažljivo
izrađena kopija trgovačkog broda s jedrima od pergamenta,
savijenim kao pod punim naletom vetra, i ostalim brodskim
priborom precizno i proporcionalno umanjenim. Kad je Ludolf
odobrio, Hendrik je podigao mali sto odgovarajuće visine na
podijum pored stolice. Frančeska je preko njega prebacila tkaninu, a
zatim namestila brod. Nakon toga, sela je na stolicu pored njega i
prikazala položaj, s laktom oslonjenim na ručku stolice i prstima
podupirući bradu.

„Ne dopada mi se položaj ruke”, reče Ludolf nesigurno,
zabacujući glavu dok ju je posmatrao. „Možda bi trebalo da držim
brod.”

Ona ga poslušno podiže. Kad on ponovo odmahnu rukom, ona
spusti maketu na sto i promeni položaj. „Da li vam ovako
odgovara?”

Sve u vezi s njom mu je odgovaralo. Tražio je da se pomera samo
zato što je uživao da je posmatra. Kako se okretala, tako su joj se
blago pomerale i grudi ispod bluze, suknje su joj prianjale uz kuk ili
koleno, a mlečna belina njene puti u odnosu na raskošnu boju kose
izazivački je nagoveštavala lepotu koju je sakrivala njena odeća.

„Ipak mi se čini da je prva poza bila najbolja”, reče on, ponovo
neodlučno.

Ali Frančeska je shvatila šta njega zanima i brzo je ustala sa
stolice. „Slažem se”, reče, oduzimajući mu priliku da i dalje zuri u
nju. „Jeste li odlučili šta čete obuči? To moram znati, zbog zastora u
pozadini.”

Oko toga se nije dvoumio. Obući će crno i zlatno. Tada je bila
slobodna da ga ostavi s ocem i bila je zahvalna što može da
pobegne. Gnušala se načina na koji ju je Ludolf gledao, svlačeći je
očima. Bar će za vreme poziranja biti obučena u slikarsku košulju,
koja veoma dobro prikriva telo, a sa pozom koju mu je odredila
pogled će mu biti uperen na drugu stranu.

Čim je ušla u predvorje, iznenadila se kada je ugledala Pitera
kako stoji u onoj večitoj muškoj pozi: leđima okrenut vatri, s rukama
spojenim iza leđa i razmaknutim stopalima, ponosno zabačenom
glavom na snažnom vratu i širokim ramenima.

„Nadao sam se da ću te videti”, uzviknuo je.
„Piter!” Prišla mu je lakog koraka, srećna što ga ponovo vidi u
svom domu. „Nisam znala da si ovde.”
„Upravo sam stigao na poziv tvoje sestre.”
„Negde si sreo Sibilu?”
„Ne. Aleta me pozvala. Došao sam da vidim njenu sliku
zumbula.”
„Veoma je dobra. Je li otišla da ti donese neko piće?”
„Ne treba mi. Nas dvoje smo popili kafu u novoj kafani nedaleko
od Berze.”
Pitala se zašto je Aleta bila u tom delu grada i pretpostavila da su
razlog ulični prizori za koje njena sestra tvrdi da su izuzetno
zanimljivi. „Čula sam za nju, ali nisam bila tamo.”
„Dozvoli mi da te povedem jednom narednih dana. Trebalo bi da
proslavimo vest o tvom skorom školovanju.”
„Ne znam kad bismo to mogli da izvedemo”, rekla je iskreno.
„Primila sam prvu porudžbinu i to mi je sad najvažnije, jer moram
da je završim pre nego što pođem za Delft.”
„Aleta mi je ispričala o tome, ali gospodin Van Deventer neće
dolaziti svaki dan. Zašto ne bi...” Glas mu se prekinuo kad se vratila

Aleta, noseći sliku okrenutu prema sebi. Pretpostavio je da se
ponovo brine da on ne pomisli da je sklopio loš posao kad vidi njen
rad. Osmehnuo joj se, ohrabrujući je. „Već sam čuo od Frančeske da
je slika dobra.”

Aleta uputi sestri zahvalan pogled a zatim mu, pomalo nervozno,
okrenu sliku. Istog trena, pred njim je procvetao zumbul. Bio je
naslikan veoma precizno i na svili omotanoj oko saksije puzao je
mrav kao da je bio privučen mirisom cveta i možda rešen da ga
napadne, što je bio uobičajen simbol slabosti i ranjivosti svih živih
bića. Znao je dovoljno o slikarstvu da vidi kako iz slike isijava
Aletina nadarenost. Sve sumnje koje je možda imao da ga ona uvlači
u svoje ambiciozne planove, sada su se raspršile. Devojka zaslužuje
da joj se pruži prilika.

„Dopada mi se tvoja slika. Baš je onakva kakvom sam je
zamišljao.” Njegova iskrena izjava rekla je Aleti sve što je želela da
zna.

Frančeska primeti poglede koje su razmenili. Učinilo joj se kao da
kriju neku tajnu. Ali nije više imala vremena da o tome razmišlja, jer
su otac i Ludolf izlazili iz ateljea. Videla je da je Hendrik odlično
raspoložen i odmah joj je bilo jasno da je njegov novi pokrovitelj na
kraju kupio još jednu sliku, pošto se pre toga pomalo dvoumio. Kad
Hendrik ugleda Pitera, doviknu mu srdačan pozdrav i smesta ga
predstavi Ludolfu.

„Ovo je uzgajivač lala i projektant bašta, Piter van Dorne. Setićete
se da sam vam govorio o njemu juče za večerom.”

„Sećam se svake reči.” Ludolf je bio zainteresovan. Spomenuo je
kako nije zadovoljan izgledom svoje bašte i slikar mu je ispričao za
ovog mladića sa izvanrednim darom za baštovanstvo. Možda bi
neko tako oštrouman mogao stvoriti neobičnije delo od onih koje je
dobijao od drugih baštovana, koji su samo crtali različite varijante
onoga što je već imao. Pokazujući na Aletinu sliku, Hendrik objasni
da su devojke naslikale čuveni zumbul koji je procvetao za Božić.

„Treba da vidite i Frančeskinu sliku zumbula”, reče Hendrik
Piteru i Ludolfu. Potapšao je kćer po ramenu. „Donesi je, dušo.”

„Ne sada, oče”, reče Frančeska, čvrsto odlučna da ne pokvari
Aletin trenutak. Piter je, samom čvrstinom svog glasa, pokazao
takvo oduševljenje sestrinim radom da joj je bilo drago što vidi Aletu
tako ohrabrenu. Njegova jednostavna opaska značila je daleko više
od bilo kog ushičenog laskanja. „Pokazaću je drugi put.”

Hendrik je, kao i uvek, bio nezadrživ kad nešto smisli. „Ovo nije
trenutak za skromnost. Aleta, donesi je ti!”

Aleta rado ode do ateljea, gde je slika bila odložena sa ostalim
Frančeskinim radovima u ormar. Otac nije želeo da se Ludolf
slučajno zainteresuje za nečije tuđe delo sve dok ne proda sopstvene
radove. Nikada se nije ni zapitao zašto je njegova srednja kći pre
nekog vremena uklonila sve svoje ranije slike iz ateljea. Aleta je
pretpostavljala da je prosto zadovoljan što ima više prostora za
vlastita platna.

Morala je da pregleda dosta slika pre nego što je naišla na
zumbul. Ranije nikada nije osetila ni najmanju ljubomoru prema
sestrinom radu, čak ni zbog toga što je, kao što je prethodne nedelje
rekla Piteru, nedavno naglo napredovala. Možda je baš zumbul bio
prelomna tačka? Možda je samo iznenađenje, što je stigao baš u to
vreme u ruke prave zaljubljenice u sveće, stvorilo iskru iz koje je
buknuo plamen. Piter je imao pravo da vidi ishod a kao vanredno
razuman čovek sigurno je očekivao da Frančeskin rad bude bolji od
njenog.

Ludolf je u predvorju iskoristio priliku od nekoliko minuta, dok
su čekali Aletin povratak, da razgovara s Piterom o uzgajanju
zumbula. „Veoma sam radoznao. Kako vam je to uspelo?”

„Već neko vreme vršim oglede. Nekoliko puta sam pogrešno
procenio pre nego što sam uspeo da dobijem korenje, držeći
lukovice na hladnom i vlažnom ispod nekoliko centimetara treseta.
A onda sam, pre godinu dana, bio dovoljno srećan da dobijem i cvet
nedelju dana pošto su se probili vrhovi izdanaka. Čitav ogled sam
izveo samo da povećam znanje na još jednom polju, ali veoma sam
zadovoljan što je zumbul poslužio kao nadahnuće dvema
slikarkama.” Piter pogleda Frančesku.

„Naravno, i treba da budete.” Ludolf nastavi s ispitivanjem.
„Molim vas, navedite mi imena uglednih osoba kojima ste uredili
bašte.”

Piter hladno podiže obrvu. „Ne otkrivam imena onih koji zatraže
moje usluge. Ako oni izaberu da me preporuče, to je njihova stvar, a
meni je od velike koristi.”

Ludolfu se to dopalo. Pred njim se nalazio mladić koji je znao da
sačuva za sebe sve što vidi ili čuje. Brbljivce nikada ne treba puštati
blizu svog doma. Sluge su davno naučile u Van Deventerovoj kući
da ne razgovaraju o svom gospodaru niti o bilo čemu što se
dogodilo pod njegovim krovom. Onima koji se toga nisu pridržavali,
desile su se neprijatne stvari, uvek naoko nesrećnim slučajem, ali
poruka je bila shvaćena i starije sluge su upozoravale nove da
poštuju to naročito pravilo.

„Podite sada sa mnom, Van Dorne. Voleo bih da pogledate moju
baštu i predložite mi kako da je preuredim.”

Piter je znao šta će se tražiti. Simetrične osnove, nekoliko
klasičnih kipova, jednu ili dve fontane i, ako prostor dozvoli, nešto
što bi ličilo na drvored. S obzirom da je sve francusko postalo veoma
moderno, svi koji su to sebi mogli priuštiti, želeli su da im bašte liče
na park Versajske palate. Boju, miris i sklad je određivao sam, tako
da se kuća i bašta nadopunjuju u svakoj kreaciji. Hoće li prihvatiti
porudžbinu kojom ga je mamio kao šargarepom na štapu, e to je bila
druga stvar.

„Danas ne mogu u još jednu posetu, gospodine Van Deventer”,
reče, „jer odavde idem za Harlem, gde imam kuću s narandžištem i
poljima lukovica.”

„Hajde onda da ugovorimo sastanak za dve nedelje u ovo isto
vreme.” Ludolfu ni na pamet nije palo da bi mogao biti odbijen i
drugi put, pa mu je i ne sačekavši odgovor dao svoju adresu u
Herenhrahtu, ulici sa izuzetno otmenim kućama okrenutim prema
kanalu, dodajući da njegova kuća ima duplo stepenište na ulazu i da
mu se ime nalazi iznad broda izvajanog na zabatu.

Čak i da nije spomenuo da živi u oblasti poznatoj kao Zlatna

okuka, sam opis kuće bi bio dovoljna potvrda njegovog bogatstva.
Imućni ljudi su ispred ulaza u kuće imali stepenište, ali bogati su
imali duplo. Piter, koji je obavio već mnogo baštenskih radova za
vlasnike takvih imanja, u drugim okolnostima bi oberučke dočekao
priliku da stekne novu mušteriju, ali sumnje u poštenje Ludolfa van
Deventera su ovu narudžbinu stavile pod sasvim drugačije svetlo.
Dok je još bio početnik u poslu, jedan takav čovek ga je prevario
nakon uređenja bašte, ali to mu je bila dragocena lekcija i postao je
mnogo mudriji. Već se spremao da mu kaže kako je prezauzet da bi
prihvatio dodatni posao sad kad je došlo proleće, što je i bila istina,
kad se setio da Frančeska posluje s tim brodskim zastupnikom. Ako
prihvati da radi s Van Deventerom, istovremeno bi vodio računa i o
njenom dobru.

„Posetiću vas, gospodine”, rekao je, uputivši Ludolfu uobičajeni
naklon. Ako je i bio manje dubok nego što je to bio običaj, niko nije
primetio, jer se Aleta vratila s Frančeskinom slikom. Ludolf uzviknu
kad je ugleda.

„Kakva sjajna slika za mladu slikarku na putu uspeha!” Sada je
već dovoljno poznavao Hendrika da bi bio siguran kako pred njim
ne treba preterano hvaliti tuđe radove, a to se naročito odnosilo na
radove njegovih kćeri. Ludolf nije želeo da ga nešto spreči u nameri
da zavlada tim čovekom, pa mu je zato i dopustio da osvoji veliku
svotu novca u partiji karata prethodne večeri. Nije mu to bilo prvi
put da ulovi budalu u mrežu, a Hendrik je bio izuzetno lak plen.
„Toliko nadarenosti u jednom domu. Iz moćnog hrasta izrasle su
dve mladice.” Naklonio se Hendriku, a zatim i devojkama. „Ako mi
je trebao dokaz da će mi portret dobro ispasti”, dodao je Frančeski,
„našao sam ga u ovom izvanrednom primerku tvog slikarstva.”

Razlika u kvalitetu između dve slike zumbula Piteru je odmah
upala u oči. Na Frančeskinoj slici cvet je savršeno blistao u svojoj
lepoti. Štaviše, nije bilo simbola, poput mrava, da upozori kako ništa
nije savršeno. Cela slika je bila pohvala samom cvetu.

„Moje čestitke”, obratio joj se.
Lice joj se ukočilo na Ludolfove preterane pohvale, ali od

Piterovih reči se ponovo razvedrilo. To nije promaklo Ludolfu, koji
se naljutio na sebe što nije tačnije procenio kako će prihvatiti
laskanje. Većini žena ga nikada nije dosta. Sakrio je svoju pogrešku,
izustivši nekoliko reči o svom odlasku.

Svi su se pozdravili, a Sibila se pojavila na ulazu u trenutku kada
je Ludolf izašao. Lako se naklonila, upućujući mu blistav pogled iz
čistog likovanja što se vratio, kao što je bilo i dogovoreno, jer ta
poseta je nagoveštavala blagostanje koje će im doneti u kuću.
Frančeska iskoristi taj trenutak odvraćanja pažnje da nasamo
porazgovara s Piterom.

„Molim te, ostani i ručaj s nama. Čeka te dug put do Harlema.”
„Prihvatam rado.”
Za stolom su mu dali mesto pored Sibile. „Jeste li videli napolju
prekrasnu kočiju gospodina Van Deventera?” pitala ga je kad im je
poslužena hrana.
„Jesam. Da mi Aleta nije rekla kome pripada, pomislio bih da je
princ od Orana došao u posetu vašem ocu.”
To joj se dopalo. „Ko zna! Možda se to i dogodi uskoro sad kad
otac ima tako bogatog pokrovitelja.”
Hendrik, izvrsno raspoložen, pljesnu po stolu odobravajući.
„Dobro kažeš, Sibila!”
„Kočijaš mi je dozvolio da sedim u tim lepim kolima”, objavi
opušteno svima za stolom.
Marija je popreko pogleda. „Nisi smela uzeti sebi takvu slobodu!”
Sibila ne obrati pažnju na prekor. „Presvučena su najmekšim
somotom sa pozlaćenim kićankama.” Izazivački je zabacila glavu,
gledajući Pitera. „Kada ćete vi imati takvu kočiju?”
Odgovorio joj je pola ozbiljno, pola u šali: „Kad stvorim lalu nove
boje koju će svi želeti da imaju.”
Frančeska ga pogleda sa svog mesta na kraju stola. „Da li tome
težiš?”
„Verujem da je to želja svakog uzgajivača lala.”
Hendrik zamahnu viljuškom: „Ne oživljavajte lalomaniju. To je
sve što tražim!” Grohotom se nasmejao sopstvenoj dosetki. „Sve se

završilo pre nego što ste se vi i rodili, mladiću, ali sigurno znate
dosta o tome.”

„Znam. Moj otac je tada uspešno uložio novac, ali imao je
prijatelje koji su sve izgubili.”

„I ja sam imao sreću da iz toga izađem neoštećen. Bilo je pravo
zadovoljstvo kockati se, dok je trajalo.” Hendrik poče da se priseća,
prepričavajući priče koje je njegova porodica čula već bezbroj puta.

Piter je slušao uprkos onome što se dešavalo ispod stola. Da niko
ne vidi, Sibila je zbacila cipelu i prstima u čarapama pokušavala da
mu izvrne dokolenice. Podvezice na listovima su mu bile čvrste, ali
kako je ručak napredovao, uspela je jednu da odveže i on je morao
da se sagne i ponovo je čvrsto zaveže. Bacio je pogled na nju
postrance i video da krotko jede potpuno nedužnog izgleda, ali u
očima joj je igrao takav nestašluk i takva seksualnost ispod spuštenih
trepavica, da je bio siguran kako je samo pitanje vremena kada će
neko za stolom posumnjati. Bio je ubeđen da će, ako joj neko iz
porodice prigovori, ona začas proglasiti njega za krivca. Hrana mu
više nije prijala.

Kad se ručak završio, nakratko je ostao sam s Frančeskom u
predvorju. „Čula si kad smo Van Deventer i ja ugovorili sastanak za
dve nedelje, što znači da tog dana neće biti ovde. Reci da ćeš se
sastati sa mnom ranije to poslepodne?”

Pristala je i dogovorili su se gde da se nađu. Ako vreme bude
lepo, prošetaće nakon izlaska iz kafane, a ako bude kišno, sedeće
duže uz kafu.

„Zvuči kao sjajan dogovor.” Oči su joj se smešile.
„Jedva čekam.”
Kada je otišao, zamišljeno je prstom tapkala po obrazu. Je li ispala
budalasta što je pristala na taj sastanak? Onda se setila da će uskoro
otići u Delft i da će se tada ta kratka i slatka čarolija njihovog
poznanstva završiti.

KAO I UVEK kada bi Amalija van Deventer čula muža kako se

vraća kući, nadala se da neće doći u njene odaje, gde je ležala na

krevetu, podbočena jastucima. Sve te sate koje je preležala tako,
razmišljajući o prošlosti, nebrojeno puta se pitala kako je uopšte
ikada verovala da je zaljubljena u njega. Sada, kad je čula da je bio u
ateljeu slikara po imenu Fiser da kupi slike, bila je sigurna da će doći
da je o tome obavesti, jer na površini ništa nije smelo da ocrni
njegovo ponašanje kao muža u očima drugih.

Njene odaje su bile veoma raskošno nameštene, u francuskom
stilu, sa pozlaćenim zidnim pločama i skupocenim nameštajem, kao
i ostatak kuće, a sve je proisteklo iz bračnog putovanja po
Francuskoj pre deset godina. Zahvaljujući njenim vezama, nju i
Ludolfa su pozvali da odsednu u nekoliko velikih zamkova, i, po
povratku u Holandiju, ništa ga nije moglo zadovoljiti osim da kuća
koju je gradio oslikava velelepnost onih koje je video. Imao je svoje
bogatstvo, ali iskoristio je njen novac. Uprkos protestima, ništa od
onog što je pažljivo čuvala, bilo zato što je to nasledila ili iz
poštovanja prema zanatskoj umešnosti prošlog veka, nije smela
uneti u novu kuću. Plakala je dok je gledala kako se prekrasno
izrezbareni hrastovi ormari, komode i stolovi, koje su nekada
koristile njena baka i majka, odvoze zaprežnim kolima. Njen prvi
muž, koji joj je ostavio svoje bogatstvo, bio je kolekcionar rane
holandske umetnosti, ali u Ludolfovoj kući nije bilo mesta za
njegova dela. Sve je brzo rasprodato bez razmišljanja o njihovoj
istinskoj vrednosti, koja je za nju bila neprocenjiva. Ta dela zamenile
su neke francuske slike, po njenom mišljenju, osrednje vrednosti.

Pošto je bio zaljubljen u sve što je francusko, zbunjivalo ju je što
sada, kada su mnogi počeli da u Francuskoj traže nadahnuće za
uređenje prostora i modu, on postaje razmetljivo okrenut svemu što
je holandsko, a pre godinu dana je objavio da započinje stvaranje
posebne zbirke savremene holandske umetnosti. Bio je tako
podmukao čovek, bez stvarnog poimanja istine, osim ako je to
njemu odgovaralo, da nije mogla a da ne posumnja kako ima neke
skrivene namere. Uvek je pričao o poslovnim putovanjima u
Francusku, ali nekako u vreme kad je započeo da stvara novu
zbirku, prestao je da spominje posete toj zemlji. Verovatno je ona

jedina primetila sve te čudne deliće slagalice, ali imala je mnogo
vremena da razmišlja o svakoj sitnici koja bi joj probudila znatiželju.
Kad malo bolje razmisli, bila je gotovo sigurna da i njena služavka,
koja radi za nju još od pre udaje za Ludolfa, primećuje sve pažljivo
kao i ona, iako nikada ništa između sebe nisu spominjale. Neltje je
bila savršena za svoj posao, jer nikada nije tračarila a držala se
podalje od ostalog osoblja, kao što i dolikuje gospodaričinoj ličnoj
služavci.

Amalija pomisli kako je divno ponovo imati holandske slike oko
sebe. Neposredno pre Božića, Ludolf je počeo da priča o
tajanstvenoj slici koju će De Hartoh možda prodati, i pošto ga je tako
dobro poznavala, nije je iznenadilo kad je na kraju nadmašio
ponudom sve ostale kupce, samo da je dobije. Za nju je to bilo još
jedno parčence u slagalici njegovog novootkrivenog patriotizma, jer
je čitav Amsterdam govorio o nepoznatoj slici i svi su spominjali
njegovo ime otkako ju je kupio.

Kad je ugledala Boginju proleća, pomislila je kako je slika
prekrasna i predstavlja izuzetan dobitak, i nije je iznenadilo kad je
zamenila njegovu omiljenu francusku sliku u trpezariji. Nije bilo
sumnje da je Hendrik Fiser bio darovit slikar, ali čak ni njegova
Flora nije mogla potisnuti njenu ljubav prema delu Pitera de Hoha,
koje je visilo u njenom salonu, gde je mogla da ga posmatra. Slika je
prikazivala tako spokojna osećanja, koja su je toliko podsećala na
detinjstvo, da je, kad ju je Ludolf doneo, tražila da bude okačena u
njene odaje, sa čime se i on složio. Nevolja je bila u tome što je
dovodio goste da je vide, zbog čega je morala da izigrava domaćicu,
pažljivo odevena i očešljana, ili iz kreveta, ako joj je tog dana bilo
naročito loše, ili sa stolice, jer joj je iscrpljujuća bolest izvlačila svu
snagu, zbog čega joj je bilo teško da hoda ili stoji, makar i nakratko.
Ispunjavala je dužnost domaćice kad god je mogla; kad nije, ostajala
je u svojoj sobi, što je odgovaralo i noj i njenom mužu koji ju je
mrzeo.

Dolazi! Odlično mu je poznavala korake. S mukom se pridigla i
posegnula za ručnim ogledalcem koje je ležalo na niskom stočiću,

prigodno stavljenim uz krevet. Na njemu su stajale knjige, boca
voćnog soka, emajlirana kutija u kojoj je čuvala bočice lekova izvan
pogleda, i druga, prekrivena vezom, u kojoj je pohranila šminku. Ta
kutija joj je sad bila potrebna. Ogledalce joj pokaza lice koje je
nekada bilo izražajno, ako ne baš lepo, sa gustim i tamnim obrvama
i trepavicama, očima boje lešnika sa zlatnožutim odsjajem i
istaknutom bradom. Bolest joj je iscrtala modre senke ispod očiju i
kožu joj obojila u žućkasto, mada je nekada bila poput alabastera, i
zategnula je preko kostiju lica, što joj je davalo izgled kostura. Ipak,
uvek je bila uredno našminkana i napuderisana iz pukog
samopoštovanja, a ne iz želje da udovolji Ludolfu. Kad je bila
preslaba da nanese šminku, Neltje, koja joj je bila i bolničarka,
učinila bi to za nju.

Sloj karmina na usnama! Dodir pudera! Nanela je i jedno i drugo,
i zatvorila kutiju kad je ušao u sobu. Pozdravio ju je na uobičajeni
način. „Kako si danas, Amalija?”

„Mnogo bolje, čini mi se.” Očekivao je da ga slaže.
„Dobro.” Razmetljivo je protrljao šake s debelim prstima, ne zato
što ga je obradovao njen odgovor, već zbog događaja za koji je znala
da će joj uskoro obelodaniti.
„Jesi li video nešto što ti se dopalo u Fiserovom ateljeu?”
Samo da prestane da trlja ruke. Uvek je izbegavala da ih gleda.
Te ruke su joj činile tako neizrecivo užasne stvari tokom noći, dok je
još s njim delila bračnu postelju. Ako joj je bolest donela išta dobro,
onda je to bio spas od Ludolfove beskrajne požude.
„Kupio sam četiri slike. Slikar je zaista prijatan čovek. Pozvao
sam ga da dođe jedno veče na kartanje. Uskoro će moj službenik
poslati pozivnice za gozbu. Fiser, koji je udovac, i njegove tri kćeri
biće nam počasni gosti.”
Užasavala se tih gozbi. Kako god da se loše osećala, morala je da
prisustvuje, makar samo malo, i do sada je uvek nekako uspevala da
izdrži. Iznenadilo ju je iznenadno dobročinstvo prema tom slikaru.
Ludolf nikada ništa nije radio, ako u tome nije imao i neki lični
interes. „Koliko gostiju nameravaš da pozoveš?”

„Dvadeset pet do trideset. Možeš da dodaš koje god ime želiš na
spisak koji će ti moj službenik doneti.”

Bio je to uobičajeni postupak. Prijateljstva koja je sklopila za
vreme prvog braka raspala su se i bila je bliska samo sa nekolicinom
vernih prijatelja iz detinjstva. Iako su oni više voleli da je posećuju
kad je sama, radi nje bi došli i na balove i gozbe koje je on
priređivao.

„Moraš obući novu haljinu, Amalija.” Šetao je unaokolo tako
razgaljen, koračajući do prozora i nazad. Niko nije mogao poreći da
ima dobro držanje.

„Imam tako mnogo haljina.” Pretpostavljala je da bi neko za
njega rekao da je darežljiv, jer joj je plaćao sve haljine, a nema
mnogo muževa koji bi pristali na još jedan skupoceni odevni
predmet za ženu kad su joj ormari već prepuni. Nije vredelo
objašnjavati da je on njeno bogatstvo potrošio na kuću, svoje
dragulje i odeću, kočije i saonice, i štalu sa rasnim konjima.

Odbacio je njeno slabašno odbijanje. „Mom društvenom položaju
u usponu ne odgovara da te dva puta vide u istoj haljini u važnim
prilikama. Odabraću tkaninu da te poštedim napora i sutra će ti doći
krojačica.”

Znala je da se ne vredi dalje raspravljati. „Kako god ti kažeš.”
Bar je imao ukusa za boje i odabraće nijansu koja odgovara
njenom požutelom tenu i prosedoj kosi. Što se njegovih društvenih
težnji tiče, pomislila je, kao što je to činila i mnogo puta ranije, da se
on po svojim osobinama trebao roditi kao Francuz, jer u Holandiji
nije bilo tih povezanih aristokratskih krugova kakvi su postojali u
Francuskoj, pa bi uživao u raskoši i razmetanju kome nije bilo mesta
u holandskom načinu života. Da stvari budu još čudnije, postao je
veoma tajanstven u vezi s poslovima zbog kojih je morao da putuje
u Pariz. Nikada nije govorio o pozivima koje je tamo primao.
„Za kada si planirao partiju karata?”
„Sledeće nedelje. Igraćemo samo nas četvorica. Fiser i ja smo
sinoć odigrali nekoliko partija posle večere. Mogu ti reći da voli
ozbiljnu igru i pobrinuću se da je dobije.”

To je značilo da će ulozi biti veliki. „Jesi li siguran da on to sebi
može priuštiti? Slikari obično skromno žive.”

„Ovaj čova može. Ima solidnu kuću i izgleda da im je i trpeza
bogata, mada pretpostavljam da su za mene izneli najbolje,
uključujući i vino, koje je bilo odlično. Fiser je takođe u mogućnosti
da pošalje najstariju kćer na školovanje u jedan delftski studio, a i
drugu će uskoro. Štaviše, u De Hartohu ima pravog jastreba od
zastupnika, koji zna kako da naplati njegove slike.”

Bio je zadovoljan što joj je tako uverljivo predstavio slikarove
prilike. Da nije znao za Hendrikovu sklonost da se lako zaduži, što
je trenutno do određene mere zauzdavala Frančeska, i da ga plaćeni
doušnik nije obavestio kako često mora da preživljava od malih
dobitaka za kafanskim stolovima, pomislio bi da Fiserovo
domaćinstvo živi u sasvim pristojnim novčanim prilikama.
Frančeska verovatno mora da pazi na svaki novčić i da ga rastegne
što više može. Sve će se to za nju ubuduće promeniti. Neće joj ništa
nedostajati. U početku mu se školovanje u Delftu učinilo kao
smetnja, ali dok ne završi njegov portret, čak i ta prepreka u lovu na
nju će biti uklonjena.

Ludolfovo razuveravanje je umirilo Amaliju. Ono što ju je
zabrinulo, bilo je pominjanje umetnikovih kćeri. Bankrotstvo,
zajedno s bedom koja bi se svalila na porodicu, prečesto je bila
sudbina slikara i ona nije želela da se Hendrik Fiser zaleti u tako
nešto dok je pod ovim krovom.

Čim je Ludolf izašao iz njene sobe, Neltje joj je donela čaj na
poslužavniku, pošto joj je uvek bilo potrebno neko okrepljenje
nakon muževljeve posete. Ponekad bi poželela da pronađe zaborav
u alkoholu, ali on joj nikada nije prijao i u prisustvu gostiju njoj bi
uvek u čašu sipali sok koji liči na vino.

„Kako si brza, Neltje”, reče joj zahvalno Amalija, dok joj je
dodavala šoljicu mirisnog kineskog čaja, proceđenog od lišća.

„Trudim se da uvek budem spremna, gospojo.”
To je bio njihov dobro poznati mali ritual koji su razvile tokom
godina.

Neltje je imala četrdesetak godina, neupadljivo lice i svetlu kosu
koja je gubila boju, uvek uredna i besprekorno čista, sa uštirkanom
kapom i keceljom, i krupnim seljačkim rukama, koje mogu biti
nežne kad neguju i snažne kada treba pridržati bespomoćnu
bolesnicu da sporim koracima pređe iz jedne prostorije u drugu. Bila
je predivna družbenica u svemu i Amalija joj je često pričala o
prošlosti i prvom mužu, Stefanusu, iako ga Neltje nikada nije
upoznala. Prijatelji su ga povremeno spominjali kad bi ostali nasamo
s njom, ali ona je ostala udovica pet godina pre udaje za Ludolfa, a
prošla je već i čitava decenija.

Brak sa Stefanusom je bio ugovoren, jer je on bio udovac tri puta
stariji od nje, a ona je imala samo petnaest godina na dan venčanja,
ali bio je dobar i pažljiv muž. Zavolela ga je, međutim, to nije bila
opojna, romantična ljubav. Ona ju je potpuno mimoišla. Možda je
zato i izgubila glavu i dozvolila sebi da je iz usamljenog udovanja
izvuče Ludolf, koji joj je laskao, udvarao joj se i zaveo je da se uda za
njega. Odani prijatelji su je upozoravali kako se ništa ne zna o tom
strancu koji je bio tihi partner u priznatoj uglednoj kompaniji za
trgovinu brodovima, i koji tek što se pojavio. Odgovarala im je kako
ga je partnerova smrt dovela kući u Amsterdam s njegovih
putovanja, gde je u inostranstvu vodio posao. Zašto ga onda niko,
uzvraćali bi oni. nijedan njihov poznanik iz tih krugova, nije
poznavao? Bezbrižno je naglasila kako je svet velik a Ludolf joj se
poverio kako je najbolje poslove sklopio putem tihih pregovora.

Osećala se pobednički kad je upoznala, i bila u mogućnosti da
predstavi, dva trgovca koji su s poštovanjem govorili o Ludolfu, a
koje je upoznao u Novom svetu. Jedan je od njega dobio životno
važne zalihe baruta, kada se nikako nije mogao nabaviti, a drugi
zamenu za brod koji se bespovratno oštetio. Kasnije, kada se
osvestila i opametila, posumnjala je kako je tu dvojicu Ludolf
podmitio da daju onakve izjave, jer posle ih više nikada nije srela.

„Uskoro ćemo ponovo imati gozbu, Neltje”, reče s uzdahom.
„Onda se pre toga morate dobro odmoriti, gospojo”, brižno
odgovori Neltje.

Amalija se gorko nasmeši sama sebi. Iz dana u dan i nije radila
ništa drugo već pokušavala da preživi. Iznemoglost koju je trpela
bila je zastrašujuća, ali svaki njen oporavak zapanjio bi lekara. On je
to objašnjavao snagom njene volje. Nije mogao ni pretpostaviti da joj
je životni eliksir bila mržnja prema mužu koja je bila ravna njegovoj
mržnji prema njoj. Čak ni Neltje nije shvatala kako je to održava i
daje joj snagu. Znala je da joj je životni vek već istekao, ali osvetila bi
se ako bi Ludolfu uskratila slobodu tako što bi ga nadživela!

SUTRADAN u salonu, Vilem je u neverici zurio u Hendrika dok je

bes u njemu rastao. „Šta si učinio?”
Hendrik se nije dao zbuniti. „To što sam dozvolio Frančeski da

preuzme Van Deventerovu porudžbinu, bio je jedini način da se ja
izvučem iz toga. Pružam joj priliku da zaradi nešto novca pre nego
što ode, zato što ću podeliti s njom koju god cenu ti odrediš. To je
velikodušno od mene, zar ne misliš tako?”

Vilem razjareno zamahnu potvrdom za školovanje koju je držao.
„Ovo je potpisana i overena izjava da će sledećeg meseca početi
obuku u Vermerovom studiju. Ona mora biti tamo!”

„Nemoguće”, odgovori nehajno Hendrik.
„Proklete bile tvoje ludorije. Koliko sam samo vremena potrošio
da sve dogovorim! Misliš li da je bilo lako navesti Esnaf svetog Luke
da joj dodeli tri godine da bi postala majstor umesto šest? Štaviše,
odbor je spreman da joj prizna i samo dve, ako ispuni njihova
očekivanja.”
„Ali imao si onaj naš ugovor o obuci.”
„Koji je pokazao da je obučavana u tvom ateljeu od dvanaeste
godine, ali nijedan rad nije prikazan amsterdamskom Esnafu čime bi
se na njen osamnaesti rođendan obuka i završila. Dokument je
takođe doveden u pitanje zato što nije ispisan na pergamentu, ali
odlučeno je da se smatra zakonitim, što je na kraju i navelo odbor da
milostivo odluči u njenu korist. Snaga njenih crteža i slika njenih
sestara odigrali su ključnu ulogu da ih pridobije na svoju stranu.”
„Koji razlog si naveo za promenu ateljea?”

„Okolnosti!” sevao je Vilem očima.
Hendrik nije dalje ispitivao. Pretpostavljao je da je tu ubrojao i
nedostatak podučavanja. „Onda je to sve.”
„Šta to govoriš?” Vilem je izgledao kao da će prasnuti. „Nisam ti
ranije rekao, ali Vermer nije bio oduševljen predlogom da ima
učenicu. Morao sam dugo s njim da razgovaram o Frančeski pre
nego što je rešio da je primi. Sad kad je pristao i pružio joj zlatnu
priliku pod skromnim uslovima, kakve ni na jednom drugom mestu
nećeš dobiti, ti sve moraš da upropastiš! Zar ne shvataš da bi mogao
da te tuži, ako se ona ne pojavi ili - još gore po nju - iskoristi priliku,
i to s punim pravom, da proglasi njen ugovor s njim ništavnim i
bezvrednim! Gde je ona sada?”
„Gore je, uzimaju joj mere za novu odeću.”
„Pošalji po nju.”
Hendrik, kao i uvek kad je znao da nije u pravu, postade
ratoboran. „Neću da je uznemiravaš tim tvojim lošim
raspoloženjem.”
„Onda ću je sam potražiti.”
Vilem krupnim koracima izađe iz sobe i pojuri stepenicama,
preskačući po dve odjednom. Prostorije na spratu mu nisu bile
poznate, ali dozvaće je. Odmorište na stepeništu se čudno granalo,
kao što je bio slučaj sa mnogim holandskim kućama, uključujući i
njegovu, i na sprat je vodilo još jedno krivudavo zavojito stepenište,
dok mu se na desnoj strani nalazio dugačak hodnik sa zatvorenim
vratima. Jedino su ona na samom kraju stajala napola otvorena i
odatle je dopiralo brujanje ženskog čavrljanja.
„Frančeska!”
Nastupio je trenutak začuđene tišine a zatim se Frančeska lično
pojavi na vratima, obučena u haljinu od žutosmeđeg somota koji je
delimično bio pričvršćen belim sklepanim šavovima. Kad ga je
ugledala, na licu joj se izmešalo čuđenje i razdraganost. „Jeste li se
izgubili, gospodine?” upitala je dok joj je glas podrhtavao od smeha.
„Moram da razgovaram s tobom. Veoma je važno.”
Osmeh joj je izbledeo pred ozbiljnošću njegovog zahteva.

Obratila se krojačici u šivaćoj sobi a zatim se uputila u svoju.
„Možemo ovde razgovarati.”

U njenoj spavaćoj sobi, na tapaciranoj klupi, objasnio joj je
okolnosti. „Ne mogu da kažem koje korake će - ako uopšte bude -
Vermer preduzeti. On je jedan dobroćudan čovek i mogao bih ga
ubediti da pređe preko odlaganja, mada to ne mogu da jemčim.”

Sedela je veoma uspravno, povremeno odsutno podižući levi
rukav, jer se odvajao od šava i klizio s ramena. „Nije stvar u tome
hoće li ili neće. Sklopljen je dogovor u najboljoj nameri s obe strane i
ako ga se ne budemo pridržavali, pogazićemo svoju reč. Na sličan
način sam se obavezala i kad sam prihvatila Van Deventerovu
porudžbinu.”

„Možeš li da završiš taj portret za šest nedelja?”
„Mogla bih kad bih imala atelje na raspolaganju samo za sebe, ali
otac radi na slici poreznika. Kad je raspoložen za rad, mora da slika.
Njemu je to kao disanje. Usuđujem se da kažem da bih mogla s
Aletom podeliti njen studio, ali nisam sigurna da bi mi dopustila. U
svakom slučaju, teško da bi za obe bilo dovoljno mesta.” Podigla je
bradu. „Ali ima i drugih prostorija u kući i nekako ću ispuniti svoje
obaveze.”
„Moraš uzeti u obzir i mogućnost da će Van Deventera njegove
obaveze možda sprečavati da dođe i pozira onoliko često koliko bi ti
želela. Ali imam predlog. Mogao bih da ga pitam može li da ti
ustupi jednu sobu u svojoj kući za atelje. Tako bi mogao da ti pozira
u svako doba makar pet minuta.”
Lice joj se razvedri. „To bi bilo rešenje za sve!”
„Idem njegovoj kući pravo odavde. Kad mu sve objasnim,
siguran sam da će pristati.”
Ona se zahvalno osmehnu. „Vi ste tako dobar prijatelj.”
On joj uzvrati osmeh. „Predugo poznajem tvog oca da vam ne
bih pomogao kad god mogu, a voleo sam i vašu divnu majku.”
„Nemam reči da vam zahvalim.”
U šivaćoj sobi, dok je stajala a krojačica na njoj mestimično
prepravljala haljinu, Frančeska je ponovo pomislila na sastanak koji

je dogovorila s Piterom. Ako bude svakodnevno odlazila u Van
Deventerovu kuću, možda neće uspeti da se nađe s njim kao što je
nameravala, ali bar je znala da će u petak ujutru i on biti u istoj kući,
pa će mu tada reći, ako im sastanak bude neizvodljiv.

Rano te iste večeri, Ludolfov sluga je Hendriku doneo pismo.
Ludolf je u njemu napisao da je jedna soba već pretvorena u
atelje za Frančesku i u potpunosti opremljena štafelajem i platnom,
uljanim bojama i četkicama, kao i svim ostalim stvarima koje bi joj
mogle zatrebati. To je značilo da ona može smatrati kako je već sve
sređeno za sutrašnje prvo poziranje. Poslaće svoju kočiju po nju. Sve
ove vesti su je pomalo zatekle, jer je planirala da sve stvari preveze
ručnim kolicima.
„To je previše”, reče nelagodno Hendriku. „Samo sam očekivala
dobro osvetljen prostor, stolicu za Van Deventera i sto za maketu
broda.”
„Ovo samo pokazuje kako je pažljiv”, odgovori on. „Uostalom,
sinoć je poslao po mene kočiju zbog partije karata u njegovoj kući.
Prirodno je onda što to čini i za tebe.”
Za Hendrika je to bilo najugodnije veče. Tri njegove slike su visile
na istaknutom mestu u sobi za kartanje a četvrta u trpezariji te
velelepne kuće. Posle početnog neuspeha, osvojio je lepu svotu od
Ludolfa i njegova dva prijatelja. Nikada pre nije pio bolje vino niti
video da su gospoda tako ljubazna kad gube. Na kraju večeri su mu
čestitali i izrazili zadovoljstvo kad ih je pozvao u svoju kuću da
igraju ponovo, i tako im pružio priliku da povrate svoj novac. Ali, u
sebi se smejao. Znao je iz dugog iskustva: kad mu sreća krene u
punom zamahu, nosiće ga na svojim krilima kroz mnogo takvih
partija. Još nekoliko takvih dobitaka, i moći će i Aletu da pošalje u
Delft.
Kad je Sibila čula da će se Frančeska voziti u Van Deventerovoj
kočiji, zahtevala je da pođe s njom. „Povedi me! Biću veoma mirna i
neću ti smetati dok slikaš.”
„Kad si ti uopšte bila mirna?” zadirkivala ju je Frančeska.
Sibila poče da očajava. „Nemoj mi uskratiti priliku da zavirim u

tu kuću!”
Frančeska popusti. „Možeš poći, ali na najmanju glupost ideš

kući.” Zapretila joj je prstom.
„Biću stvarno dobra! Obećavam.”
Kočija je došla po njih u osam ujutro. Frančeska ponese slikarsku

košulju i smotuljak draperije za pozadinu portreta, dok je Sibila
držala maketu broda. Tokom čitave vožnje Sibila je osmatrala hoće li
ugledati nekog poznatog. Tada bi mahala ili dražesno klimala
glavom kao da oponaša princa Vilema od Orana kad na konju izlazi
iz palate u Hagu. Jednom je oduševljeno lupnula nogama, kad je
devojka koju nikako nije podnosila zinula od zavisti i čudenja,
videvši kako se Sibila provezla.

Kuća sa dvostrukim stepeništem bila je okrenuta prema kanalu.
Ludolf je spomenuo da je sagrađena na mestu gde je nekada srušena
jedna drevna građevina. Imala je šire pročelje od starih kuća, iako je,
kao i kod njih, bila udaljena samo oko tri centimetra od susednih s
obe strane. Izrezbareni stubovi ukrašavali su pročelje, a na
prozorskim daskama i oknima bili su urezani vijugavi listoliki
ukrasi. Iznad vrata pored zabata nalazio se brod s punim jedrima na
koji je Piter bio upućen.

Sibila se nije popela istim stepeništem kao Frančeska, već je
poput razigranog deteta krenula onim drugim, da bi istovremeno
stigle pred otvorena vrata. Ludolf ih je lično dočekao u predvorju,
sav raskošan u crnom somotu sa zlatnim pojasom, koji mu je
ukrašavao otmeni poduži kaput, sa uvezanim trakama na ramenima
i podvezicama na dokolenicama koje su se spajale s nabranim
pantalonama do pola listova. Iznad svega, perika, koja mu je
dopirala do ramena, bila je ukovrdžana pažljivije nego pre.
Frančeska je pretpostavljala da je zbog poziranja za portret stavio
novu. Ako se iznenadio kad je ugledao i Sibilu, nije to pokazao.

„Želim vam obema dobar dan i dobro došle u moj dom. Ovo je
odlična zamisao da ovde imaš privremeni studio, Frančeska.
Gospodin De Hartoh mi je rekao da imamo samo pet nedelja pre
nego što kreneš za Delft. Budi sigurna”, naglasio je, „da ću

sarađivati što bolje mogu.”
„Mislim da ste to već pokazali svojom ljubaznošću.” Morala mu

je odati priznanje za takvu predusretljivost.
Sibila je razrogačila oči na veličinu i sjaj predvorja. Tu je moglo

plesati stotinu ljudi i da još ostane slobodnog mesta. Na sve strane je
blistalo zlato, zidovi su bili presvučeni svilom, a ogromni kristalni
lusteri su visili s tavanice, ukrašene kitovima, brodovima i olujnim
talasima od gipsa. Na plavom mermernom podu nalazio se okrugli
crtež delfina s brodom u sredini, potpuno istim kao onaj napolju
iznad vrata. Njeno strahopoštovanje je postalo još veće kada su im
prišla dvojica livrejisanih slugu da preuzmu ogrtače, noseći ih na
jednu stranu, dok su sestrinu slikarsku košulju i maketu broda
poneli na sprat u studio. Mislila je da sluge sa kočije rade
istovremeno i u kući, jer država je od poslodavaca naplaćivala porez
na poslugu, ali nije bilo tako. Izgleda da ovaj brodski zastupnik ima
novca na bacanje! Pogledala ga je sva očarana. Nekako se mora
potruditi da od ovog Gospodina Parajlije izvuče korist za svog oca i,
trenutno, svoju sestru!

„Ne morate se bojati da će Frančeska zbrzati vaš portret samo
zato što krajem aprila odlazi u Delft”, oglasila se.

„Tako nešto mi nikada nije ni palo na pamet”, odgovorio je s
namerom da pokaže dobru volju. „Pre nego što se popnemo do
studija, voleo bih da obe upoznate moju ženu.”

„Tome sam se i nadala”, odgovori Frančeska. Pošto je znala da je
Amalija van Deventer bolesna, donela joj je kutiju ušećerenih
slatkiša koji su bili njen kulinarski specijalitet.

Kad su skrenuli u hodnik ukrašen tapiserijama, Ludolf im je
objasnio da se ženine odaje nalaze u prizemlju, kako bi ponekad
mogla malo da prošeta, a da se ne muči na stepenicama. Premda,
kada su ušle u Amalijin dnevni boravak i ugledale je kako leži
naslonjena na jastuke, i Frančeski i Sibili se činilo nemogućim da ta
žena ima snage da ustane. Izgledala je tako slaba, da je čak i vezeni
svileni prekrivač prebačen preko njenih nogu delovao kao prevelik
teret. Našminkana, očešljana i potpuno obučena, uprkos tome što je

još bilo rano jutro za bolesnika, pružila je ruku, mršavu kao ptičja
kandža, da pozdravi dve devojke kraj svog uzglavlja.

„Veoma ljubazno od vas što ste došle da me vidite. Vas znam,
Frančeska, kao Floru ovde u kući. A ovo mora da je Sibila. O, šta ste
mi to donele? Kako je lepo ukrašena ta kutija. Da zavirim unutra?
Ovo izgleda ukusno!”

Frančeska je videla da je ova žena, koja je u materijalnom smislu
imala sve što želi, bila iskreno dirnuta i oduševljena ovim
neočekivanim poklonom. Ludolf je sačekao da malo porazgovaraju,
a zatim je izveo sestre, nakon što su obe obećale da će je ponovo
obići pre nego što krenu kući.

Frančesku je oduševila veličina sobe koja joj je dodeljena za
studio. Krevet sa četiri stuba i vezenim zavesama bio je odguran sve
do zida da ostavi što više prostora i bio je delimično zaklonjen
orijentalnim paravanom. Četiri velika prozora pružala su joj severno
svetlo i pogled na dugačku baštu koju je Piter trebalo da preuredi.
Velika izrezbarena stolica i sto namešteni su u pravi položaj da
dobiju svetlo kroz severne prozore, a tu je bio i štafelaj sa već
pripremljenim platnom, zajedno sa stoličicom. Odmah je otišla do
stola na koji je bilo poređano i više stvari nego što joj je trebalo.

„Ko je izmešao ulja i pigmente?”, pitala je Ludolfa.
„Dobavljač. Je li dobro obavio posao?”
„Zaista jeste.” Sluga je čekao da vidi hoće li ona poželeti da nešto
izmeni i ona zatraži da se iza izrezbarene stolice postavi još jedan
paravan, na koji bi mogla da raširi draperiju. Kad je to učinjeno, ona
klimnu Ludolfu u znak odobravanja. „Hajde sada da počnemo!”
Pomogao joj je da navuče slikarsku košulju, dok je Sibila
nameštala maketu broda na stolu pod uglom koji je Frančeska
zahtevala. On zatim uze šešir sa stolice i stavi ga na glavu. Bio je po
poslednjoj francuskoj modi za muškarce, sa krutim i uskim obodom i
nojevim perom koje je stajalo uspravno, i listovima paprati koji su se
savijali preko visokog vrha. Onda je seo i zauzeo udobnu opuštenu
pozu. Sibila je takođe sela na stolicu i smestila se tako da može da
prati stvaranje njegovog lika na platnu.

Frančesku je retko šta mučilo kad slika. Obično je zaboravljala na
brige i samo povremeno, kao kada su je opsedale misli o Piteru, nije
bila u stanju da punu pažnju posveti poslu. Danas je bila potpuno
usredsređena. Nije postojalo ništa drugo osim nje i njenog modela.
Počela je da upoznaje njegove crte, da primećuje zaobljenost
njegovih nozdrva, način na koji su mu se obrve raštrkano spajale u
obliku slova V iznad nosa, i kako na punoj donjoj usni ima blago
udubljenje kao da ga je na tom mestu nekada posekla pesnica.
Ožiljak je imao i pored levog oka. Što se tiče njegove perike, to će
tek biti izazov, sa svim tim blistavim pramenovima i senkama koje
su stvarale kovrdže.

Ludolf je pričao, kao što modeli i inače rade. Samo su
profesionalni modeli ćutali. Razgovor se uglavnom vodio između
Ludolfa i Sibile, koja je bila brbljiva kao i Hendrik, ali i Frančeska je
odgovarala po potrebi, jednim delom mozga spremna za pitanja.
Nakon dvadeset minuta dala je Ludolfu priliku da predahne, jer
toliko je većina modela, osim profesionalnih, mogla izdržati
odjednom. Ona je nastavila s radom, sedeći na stoličici, dok je on
otišao do prozora da njenoj sestri izloži svoje zamisli u vezi s novom
baštom.

Prošlo je tek pet minuta od novog poziranja kad Sibila više ne
uspe da zadrži oduševljenje. „Ovo je predivno mesto!” Skočila je sa
stolice i gotovo zaplesala po sobi, dok je posmatrala slike i porcelan,
srebrni nakit na francuskom toaletnom stočiću, i nije se postidela
čak ni kada je otvorila ormar i u njemu ugledala srebrnu noćnu
posudu.

Kad se ponovo našla u Ludolfovom vidnom polju, zagledao se u
njeno ushićeno lice dok je prelazila rukom preko rezbarija i gladila
brokatnu zavesu.

„Zašto ne pogledaš i ostatak kuće”, ponudio joj je predusretljivo.
„Mogu li?” Sibila spoji dlanove od oduševljenja.
„ Ako se izgubiš, u svakoj sobi postoji zvonce. Sluga će te
pronaći.” Čim je zatvorila vrata iza sebe, odmah je ustao sa stolice.
„Odmoriću se sada.” Sledećeg trenutka je već posmatrao početke

portreta. Još je bio samo gruba skica u boji, ali potezi četkice su bih
odlučni i već se nazirala majstorska sličnost. „Čak i da mi portret
ostane u ovakvom stanju, svi bi znali da sam to ja!”

Spustila je četkice i četvrtastu paletu i ustala sa stoličice. „Moj
otac nikome ne dozvoljava da vidi njegov rad sve dok nije gotovo
završen. Ja nisam tako stroga, ali radije ne bih da gledate platno dok
vam ja to ne ponudim.” Nije želela da joj viri preko ramena pod bilo
kakvim izgovorom, a i ovaj odmor je bio preuranjen.

„Biće kako ti želiš.”
„Hvala vam.”
„Samo želim da te zadovoljim.” Glas mu je bio malčice prigušen,
obojen skrivenim značenjem, i on joj se približi. „Razumeš li me,
Frančeska?”
Učinilo joj se da je u ustima osetila ukus žuči. Kako mu je samo
palo na pamet, makar i na tren, da će biti polaskana udvaranjem
bogatog starca? Namerno je pogrešno protumačila njegove reči.
„Onda, kad se vratite na stolicu, trudite se da pogled usmerite u
pravcu koji smo odredili. Najviše ćete mi pomoći, ako ne okrećete
glavu u ovoj prvoj etapi.”
Zamahnuo je rukom tako da ju je gotovo dodirnuo, dok su mu se
oči smešile. „Onda ti pokušaj da me ne privlačiš toliko.”
Nestrpljivo ga je osmotrila. „Molim vas da shvatite da sam ovde u
studiju slikarka koja samo želi da vas prikaže kao bogatog i
uglednog čoveka, kakav i jeste. Nemojte mi otkrivati stranu svoje
ličnosti koju ne želite da drugi vide, jer, htela ja to ili ne, to će se
pokazati na završenom portretu.”
Iznenadio se. „Jesi li tako sigurna u svoj dar?”
„Nije to pitanje veštine. Za mene je to mana, jer kad radim
portrete, slikam podjednako unutrašnjim kao i spoljašnjim okom.
Bilo bi mnogo bolje da ne otkrivam suštinu, već da ostavim
posmatraču da poželi, dok posmatra sliku, da sazna više o prirodi i
mislima osobe na platnu. Da mnogo pružim, ali mnogo i zadržim.
Takvi su i stvarni ljudi jedni prema drugima. Niko nikome ne može
u potpunosti prodreti u dušu.”

„Veoma duboko razmišljaš, je li tako?”
„Nisam naivna kad je u pitanju ljudska priroda.”
Pomislio je kako nikada nije bio veštije odbijen. I to dva puta!
Stavila ga je na njegovo mesto, vešto ga upozoravajući zbog
njegovog udvaranja, i istovremeno mu je naglasila da njoj nije lako
zavrteti mozak. „Znači, ako je neko potajno zaljubljen, ti bi to
naslikala?”
Shvatila je kuda to ponovo vodi. „Verovatno bi isplivalo na
površinu, isto kao i mržnja ili pohlepa, ili nešto drugo što bi se
pokazalo kada dovoljno dugo proučavam lice svog modela. Kad bi
me neko pitao, šta mi je najvažnije od onoga čemu me je otac
naučio, rekla bih da je to razvijanje tog unutrašnjeg oka, ali još
moram da ga unapredim i naučim da ga zauzdavam.”
„Očekuješ li da se to dogodi u Vermerovom ateljeu?”
Opustila se, i od želje da bude tamo lice joj poprimi zamišljen, ali
radostan izraz. „Svemu se nadam u Delftu!”
I ponovo ga je odbila, svesno ili ne. Shvatio je da je neće lako
osvojiti, ali to je samo podstaklo njegovu odlučnost da je učini
svojom. Uz ljubaznu primedbu i dobro raspoloženje koje je bilo
daleko od njegovih pravih osećanja, vratio se na stolicu i ona nastavi
s radom.

Deveto poglavlje

T AJ DOGAĐAJ, KOJI SE ZBIO U LUDOLFOVOJ KUĆI PRVOG dana, više se
nije ponovio. To je ostalo između njega i Frančeske, kao da se
nikada nije ni dogodilo; razgovarao je s njom lako i ljubazno i
izbegavao bilo kakve skrivene nagoveštaje za vreme poziranja, kao i
kad bi ona i Sibila ručale s njim. Podsetila je sebe da mnogo
muškaraca ne može da se suzdrži kad im se ukaže prilika za
zavođenje, i smatrala je da on nije ni bolji ni gori od većine. Ali
služilo mu je na čast što je prihvatio njen jasan znak da ona to ni
najmanje ne želi.

Kako su dani prolazili, rad im je ušao u kolotečinu. Pošto je Sibila
nastavila da dolazi s Frančeskom svakog dana, i nije ni bilo naznaka
da će ta neobičnost prestati, došlo je vreme da o tome popriča s
Ludolfom.

„Nadam se da nemate ništa protiv što je Sibila ovde tako često”,
obratila mu se.

On ju je brzo razuverio. „Zaista nemam. Izuzetno mi je drago što
je ovde, zato što vidim da moja žena uživa u njenom veselom
društvu. A ko i ne bi?”

I Frančeska je bila zadovoljna što se između njegove žene i njene
sestre razvilo prijateljstvo bez obzira na razliku u godinama.
Amaliju je zanimala moda baš kao i Sibilu i dugo bi o tome
razgovarale, kao i o drugim temama, uključujući i dobrobit porodice
Fiser.

„Sjajno je što će se Frančeska školovati u Delftu”, primetila je
Amalija jednog dana. „Sigurno je veoma nadarena slikarka.”

„O, jeste”, uveravala ju je Sibila. „Kad biste samo videli kako je
naslikala sestru i mene dok smo svirale, Aleta na virginalu a ja na
violi.”

Amalijino lice se razvedri. „Viola? Kažeš da sviraš violu? To je
bio omiljeni instrument moje majke i kao dete sam provela mnoge

srećne sate slušajući je kako svira.” Oklevala je. „Pretpostavljam...
da li bi bilo previše da tražim... mislim, da li bi htela da mi ponekad
sviraš?”

„Naravno!” Sibila je bila iskreno oduševljena. „To bi bilo
izvanredno, jer ja obožavam da sviram. Poneću sutra ujutru moju
violu u kočiju.”

„Tvoja sestra je tako veselo društvo”, rekla je Amalija Frančeski
nekoliko dana kasnije, „prija mi više od bilo kog leka koji mi lekar
donese. Kad uđe u moju sobu, ona je kao zrak sunca, a zajednička
nam je i ljubav prema muzici. Ne mogu da ti opišem kakvo mi
zadovoljstvo pričinjava njeno sviranje na violi.”

Kada je Amaliji bio potreban odmor, Sibila bi posetila Ludolfovu
biblioteku ili šetala po kući ili bašti, samo nije smela da ulazi u
njegovu radnu sobu i privatne odaje. Jednom je slučajno videla
Neltje kako izlazi iz radne sobe i zaključava vrata iza sebe. Sibila,
koja je sedela sklupčana, sa podvijenim stopalima, na prozorskoj
dasci, ne bi ni obratila na to pažnju, da se žena nije brzo osvrnula
oko sebe pre nego što je odjurila, stavljajući ključ u džep. Nije
primetila Sibilu, koja se dvoumila da li da spomene taj događaj
Amaliji, jer je bilo očigledno da je Neltje tamo ulazila krišom, ali
pošto je malo razmislila, nešto je shvatila. Neltje je možda tamo i išla
upravo po Amalijinoj naredbi da pronađe nešto što ju je zanimalo, a
Ludolf nije želeo da otkrije. Možda Amalija sumnja da on ima
ljubavnicu, što je bilo više nego verovatno. Primetila je kako
podmuklo posmatra Frančesku, a nije propuštao priliku ni nju da
obgrli oko struka i zuri joj u grudi kao da je u stanju da joj vidi kroz
bluzu. Često je osećala kako njegove oči prate prirodno lelujanje
njenih kukova dok se udaljava.

Deo dana koji je Sibila najviše volela u Van Deventerovoj kući,
osim vremena provedenog s Amalijom, bio je ručak, jer su im uvek
posluživali ukusna jela na srebrnim poslužavnicima. Uglavnom su
ona i Frančeska obedovale same, jer su Amaliji hranu nosili u njenu
sobu a Ludolf je često izbivao iz kuće. Njeno uživanje što svakog
dana boravi u ovako prekrasnom domu bilo je još veće, što nije bilo

Marije da je gnjavi zbog svih onih dosadnih kućnih poslova.
Frančeski je posao dobro išao, sve do jutra kad je trebalo da se

sretne s Piterom. Tog dana pogled joj je neprestano bežao ka satu.
Bila je sama u studiju, pošto je Ludolf nekud otišao a Sibila je pravila
Amaliji društvo, što je značilo da nema ničega što bi je ometalo, osim
buđenja neopravdanog iščekivanja, kako se njegov dolazak u kuću
približavao. Pošto je dobro napredovala s poslom, skinula je
slikarsku košulju, proverila svoj izgled u ogledalu i požurila niz
stepenice do predvorja da ga sačeka. Stigla je tačno kad se začuo
zvekir. Sluga je otišao da otvori vrata.

Na ulazu je stajao Piter, obasjan jutarnjim suncem. Još je nije
ugledao, već je razgovarao sa slugom, dok ga je uvodio u kuću, i
predstavljao se.

„Gospodin Van Deventer me očekuje.” Tada ju je spazio i
zablesnuo je pogledom iznenađenja i zadovoljstva. Sa žaljenjem je
pomislila da bi se među njima mogla razviti zaista duboka osećanja,
samo kad bi ona to želela. Kad sluga ode da najavi njegov dolazak,
ona objasni razlog svog prisustva.

„Oprosti, Pitere, ali ne mogu ostaviti posao da se danas kasnije
nađem s tobom. Moj boravak ovde podrazumeva da ću portret
završiti za pet nedelja, što znači da moram iskoristiti svaki minut.”

Pre nego što je Piter uspeo da odgovori, Ludolfov glas se zaorio
sa drugog kraja predvorja. „Ne bih želeo da budem uzrok tvog
razočaranja, Frančeska. Bilo bi mi zaista drago da nam se gospodin
Van Dorne pridruži za ručkom. Tako ćete imati priliku da ispunite
bar deo vašeg dogovora.”

To nije bilo ono što su njih dvoje želeli, ali Piter je prihvatio taj
očigledno dobronamerni poziv. Frančeska se zatim vratila radu u
studiju, a on je izašao drugim putem s Ludolfom u baštu. Na spratu
je ponovo navukla slikarsku košulju i otišla do prozora. Dvojica
muškaraca stajala su udubljena u razgovor na vrhu stepenica koje su
vodile od kamenom popločane terase, a Ludolfovi pokreti su
otkrivali da nije zadovoljan rasporedom cvetnih leja. Piter je
povremeno klimao glavom i zapisivao u beležnicu koju je izvadio iz

džepa, a i sam je ovde-onde pokazivao u raznim pravcima.
Do tada mu je široki obod šešira napola sakrivao lice, ali sada se

zagledao pravo i nepogrešivo u njen prozor. Kao da mu je neka
neobična povezanost između njih od prvog trenutka rekla da ga ona
posmatra, jer on nije znao gde joj se studio nalazi, niti ju je video da
odlazi na sprat. Mahnuo joj je i ona mu je uzvratila pre nego što se
udaljila od prozora, pošto su oboje imali posla.

Nešto kasnije ponovo je ukrala trenutak da ga potraži pogledom.
Oslonio se na koleno pored udaljenog ružičnjaka i ispitivao je
zemlju. Ludolf slučajno uđe u studio dok je stajala pored prozora.
Nije izneo nikakvu primedbu što ne radi za štafelajem, već je samo
zauzeo svoje mesto na izrezbarenoj stolici. Dolazio je u studio da
pozira kad god je imao slobodnog vremena.

„Ima još pola sata do ručka”, rekao je i udobno se smestio.
„Mislio sam da bi mogla dobro iskoristiti moje prisustvo.”

„Pomaže mi čak i pet minuta”, odgovorila je i promenila četkice i
boje, pošto je prethodno nanela neke pojedinosti u pozadini. Crnu
odeću sa zlatnim pojasom oblačio je samo kada je imao vremena za
duže poziranje, ali šešir je držao u studiju i stavljao ga svaki put.

Kad je izbilo podne, izašli su iz studija i zajedno krenuli dole.
Sibila je došla iz Amalijine sobe i prva zatekla Pitera kako čeka u
predvorju i razgleda slike na zidovima od zelene svile, da mu prođe
vreme.

„Dobar dan, Pitere! Znači tu si, zar ne?”
„Pozvan sam da ostanem na ručku.”
„Baš zabavno!” Nestašno se zakikotala. „Hoćemo li sedeti
zajedno za stolom?”
Ali, nije bilo tako. Ludolf je seo na čelo stola, Frančeska s njegove
desne strane a Piter do nje. Sibila je upućena ka stolici preko puta
Pitera, koji joj je bezobrazno namignuo. Time joj je bez reči stavio do
znanja da je sto preširok i da su previše udaljeni jedno od drugog da
bi ovog puta mogla biti nestašna. Usta joj se iskriviše od jedva
suzdržanog smeha. Nije mogla da se smiri sve dok nije otpila gutljaj
vina. Uvek brbljiva, tog dana se nije zaustavljala, jer se osećala

mnogo opuštenije u Piterovom prisustvu nego kad je njoj i Frančeski
za stolom pravio društvo samo Ludolf.

Frančeska je primetila da Ludolfu nikada ni najmanje nije smetalo
brbljanje njene sestre. Smejao se njenim šaljivim primedbama i čak
se prijateljski raspravljao s njom o nekim sitnicama. Sibila je uvek
bila u svom najzabavnijem izdanju kad je imala mušku pažnju.

Piter nije imao prilike da nasamo popriča s Frančeskom, jer kad
su ustali od stola, Sibila ga je povela da se upozna s Amalijom, koja
je želela da razgovara o uređenju bašte.

„Volela bih da napravite i jedan zaklonjeni ugao za mene”, reče
mu Amalija. Tog dana se osećala bolje i sedela je na stolici pored
prozora, što je bilo retko zadovoljstvo. „Nisam izlazila još od prošlog
leta, jer ne mogu da sedim napolju ako duva vetar.”

„Već sam razmišljao o tome, gospođo.” Pokazao joj je kroz
prozor na mesto gde je nameravao da postavi malu senicu. Veoma
je živnula dok joj je pričao o blago nagnutoj terasi da bi se izbegle
kamene stepenice, zaštiti u vidu zida i grmlja, senci drveća. Sibila,
koja je pažljivo slušala, pomisli kako je brižno razmotrio potrebe
bolesnice, i čak senici odredio mesto blizu kuće radi lakšeg prilaza, a
opet joj dao potrebnu privatnost. I tada, Amalija naglas ponovi njene
misli.

„Zvuči savršeno”, rekla je, sklapajući mršave ruke. „Kada će sve
biti spremno?”

Piter blago nakrivi glavu. „Zavisi od toga poklapaju li se moje
zamisli sa željama vašeg muža. Ako je tako, budite uvereni da ću
prvo završiti vašu senicu.”

Raspoloženje joj splasnu na pomen Ludolfovog imena i ona
dostojanstveno klimnu. „Bila bih vam veoma zahvalna.” Onda je
promenila temu, pitajući ga živi li u Amsterdamu, pa je prilično
dugo razgovarao s njom.

Kad je napustio njenu sobu, Sibila izađe s njim da ga povede kroz
hodnike i on prekinu njeno čavrljanje da je upita gde se nalazi
Frančeskin studio.

„Na spratu”, odgovori Sibila, „ali ne mogu te sad tamo odvesti.

Gospodin Van Deventer joj opet pozira i ne bi mu bilo drago da joj
oduzimaš dragoceno vreme. On je zauzet čovek.”

Namrštio se. „Zar vašem ocu ne smeta što je Frančeska satima
sama sa Van Deventerom u tom studiju?”

Zatresla se od smeha. „Zašto bi mu smetalo? Gospođa Van
Deventer je uvek kod kuće. I ja sam tu, većinu vremena. Sluge ulaze
i izlaze s kafom i osveženjem i održavaju vatru. U svakom slučaju,
kad Frančeska ode u Delft, vodiće nezavisan život koji će zavisiti
samo od pravila školovanja. Otac zna da je ona razumna i da ume
da brine o sebi, inače je nikada ne bi pustio.”

„Koliko joj je još ostalo do odlaska?”
Sibila izračuna. „Deset dana, ako ne računam dan polaska.
Neposredno pre toga Ludolf pravi veliku gozbu. Svi smo pozvani:
otac, moje sestre i ja.” Pogledom ga je zadirkivala. „Zar ne bi voleo
da i ti budeš tamo?”
Uzvratio joj je lako, na isti način: „Samo s Frančeskom na desnoj i
Aletom na levoj strani.”
Zabacila je glavu i ponovo se zasmejala. „Nikada nećeš zaboraviti
onu večeru u našoj kući, zar ne? Pravo uživanje je tebe mučiti,
Pitere. Smatraj se srećnim što ne želim da se udam za tebe!”
Nastavili su da se razdragano šale, sve dok nije izašao na
stepenice ispred kuće. Kad je izašao na ulicu, skrenuo je prema kući
Fiserovih. Sibila je bila previše brbljiva da bi joj rekao zašto tamo
ide, a, u svakom slučaju, to je trenutno bilo nešto između Hendrika i
njega.
Grit se široko osmehnula kad ga je ugledala na vratima. Zatim je
odmahnula glavom kad je zatražio da razgovara s njenim
gospodarom. „Slika i model mu je na podijumu, pa neće primiti
nikoga koga ne očekuje. Istina je”, dodala je, kao da bi se on mogao
setiti izgovora koji mu je dala kada je prvi put došao u kuću i doneo
lukovice, očekujući da mu se odmah plati. „Hoćete li sačekati? Sve
tri mlade dame su izašle, ali skuvala bih vam čaj.” Nadala se da će
prihvatiti.
„Hvala ti, Grit, ali doći ću drugi put. Hoće li model biti tu i

sutra?”
Pažljivo je razmislila, računajući koliko dugo gospodar već slika

poreznika. „Teško je reći. Model nije dolazio nekoliko dana i ovo
mu je možda poslednje poziranje.”

„Probaću onda sutra.” Da već nije dogovorio drugi sastanak tog
dana, sačekao bi, bez obzira koliko dugo bi morao piti čaj, jer je
osećao da hitno mora da razgovara s Frančeskinim ocem. Ostalo je
još malo vremena pre nego što će otići od kuće. Iznad svega je želeo
da dobije dozvolu da je posećuje u Delftu.

LUDOLF JE PODJEDNAKO BIO svestan kako dani brzo prolaze.

Čestitao je sebi na tome što je zadobio Frančeskino poverenje nakon
onog prvog nepromišljenog poteza. Sada je bila opuštena u
njegovom društvu i odgovarala je na njegovo prijateljstvo. Video je
da je zadovoljna što je popustljiv prema njenoj vragolastoj sestri, a
bila mu je zahvalna i što joj tako često pozira. Da bi smirio sumnje
koje bi još mogla imati u vezi s njim, stalno ju je ohrabrivao kako će
uživati u svom boravku u Delftu, a njoj bi oči sijale dok je slikala i
slušala ga. Sve je to bio deo njegovog nauma da joj razočaranje bude
što bolnije kad otkrije da njenog školovanja u Delftu neće biti. To će
lako srediti, a odbacio je i nevažno zanimanje Pitera van Dornea za
nju. Sigurno je bar nekoliko mladića bacilo oko na nju. Hendrik je
spominjao kako je oterao neke udvarače na njen zahtev, a kasniji
razgovori nasamo sa Sibilom samo su pojačali njegovo ubeđenje da
je Frančeska posvećena slikarstvu iznad svega. Verovao je da je
pronašao način da sebi raščisti put do nje.

Nameravao je da se potpuno uveri u to kad je Piteru ponudio
gostoprimstvo, želeći da izbliza osmotri situaciju. Na površini se nije
primećivalo ništa što bi ukazivalo na to da se među njima dešava
nešto ozbiljno, ali zatekao ju je kako zuri kroz prozor. Mada, to je
mogla biti i obična ženska radoznalost, možda je samo želela da vidi
šta se događa.

Bar je zamka za Hendrika sad bila valjano postavljena i kad se
sklopi, u nju će, podjednako sigurno, biti uhvaćena i Frančeska.

Pošto je unapred znao za Hendrikovu kockarsku slabost, prvi put
mu je dozvolio da pobedi u kući Fiserovih. Zatim je sve ponovo
dogovorio u sopstvenoj kući, kada su dvojica kartaroških varalica i
plaćenika glumila gospodu a Hendrik otišao s velikim dobitkom.
Večeras se očekivao rasplet.

U RANIM SATIMA narednog jutra, Hendrik je sedeo posivelog

lica, osvetljen vatrom iz kamina gostinske sobe. Nagnuo se napred, s
podlakticama naslonjenim na kolena i opuštenim šakama. Ostali
ukućani su spavali i on je bio sam sa svojom mukom. Ranije nikada
nije bio u ovako očajnim novčanim neprilikama pošto se mogao
osloniti na pomoć Ane, koja bi, bez ijednog prigovora, smireno
odlučila šta da se proda tom prilikom. Još jedan komad njenog
dragocenog nakita bi se uvek našao na vrhu spiska, dok nije prodala
sve. Svađali su se zbog mnogih stvari, uključujući kockanje i jurenje
za ženama, ali u vreme krize usmerila bi sve svoje misli na to kako
da mu pomogne i sačuva ga od propasti. Barem im, zahvaljujući
predostrožnosti njenog oca, krov nad glavom nikad nije bio
ugrožen. Nažalost, zbog neke pravne pojedinosti koju su prevideli,
ta zaštita neće kasnije važiti i za njenu decu. Zato je ulagao ogroman
napor otkako je postao udovac da ne bude nesmotren za
kockarskim stolovima kao ranije, jer manje dugove je uvek vraćao,
pre ili kasnije.

Sve do večeras! Glasno je zaječao. Veče je počelo divno. Ludolf i
dva druga igrača, Klaudijus i Oto, s kojima je Hendrik prošli put
igrao, stigli su dobro raspoloženi u očekivanju uzvratne partije.
Pridošlice su se divile Aninoj slici u predvorju, kao što su to često
činili i drugi ljudi sa smislom za umetnost. Nakon što su videli
njegove slike u Ludolfovom domu, očigledno će i oni poželeti da
kupe neki njegov rad. Frančeska je postavila posluženje na sto do
zida i nekoliko vrčeva vina, a zatim ih ostavila da započnu igru u
gostinskoj sobi.

U početku je od veličine predloženih uloga gotovo iskolačio oči,
ali osećao je sreću u prstima i bio je siguran da ne može izgubiti.

Nije još bilo vreme da ga napusti taj pobednički niz i osećao je svoju
moć.

„Što ne bismo još povisili uloge, gospodo?” predložio je. Primetio
je da se samo Ludolf nije iznenadio, već klimnuo glavom u znak
odobravanja, pa su se i druga dvojica pribrala i pristala.

Kako je igra dobro tekla! Karte su ga obožavale. Prosto su prele
dok ih je izbacivao i da su počele da menjaju boju samo da mu
udovolje, ne bi se iznenadio. Dobici su mu se gomilali od prvog
deljenja. Do trenutka kad su napravili prvi prekid radi obedovanja, i
svi ponovo napunili čaše na njegov zahtev, još za vreme igre, imao
je već dva brdašca blistavih florina uz sebe i znao je da će imati i
više pre nego što se veče završi.

Posle večere sve je pošlo po zlu. Gubio je, zatim opet dobijao i
moć bi mu se vratila, ali tek toliko da ponovo neočekivano splasne u
sledećem krugu zbog lupeških karata koje bi sve upropastile.
Osvojena suma je počela da se smanjuje, međutim, bio je ulovljen u
zamku time što je kao domaćin morao biti gostoljubiv. To mu je
onemogućilo da se povuče iz igre pod izgovorom da mora otići, a
još više zbog sopstvenog ubeđenja da ga sreća nije napustila. Uvek
je osećao kad se to dogodi, čak i kad bi sam izabrao da ne obraća
pažnju, što večeras nije bio slučaj. Trojica drugih igrača nisu varali,
jer je podjednako gubio čak i kad je sam delio.

Na kraju je izgubio sav dobitak a nastavio je, tonući sve dublje i
dublje u glib, i Ludolf zajedno s njim, jer njegov pokrovitelj je čitave
večeri imao najgore karte. Hendriku se znoj slivao s čela u oči i
košulja mu se lepila za telo. Neprekidni bol iz zglavaka mu je počeo
pulsirati i u grudima. Nikada pre nije iskusio tako nešto, pa je
olabavio okovratnik. A onda, kad je u rukama ponovo imao dobitne
karte, zbog kojih je gotovo zajecao od radosti i ponadao se da mu se
sreća vratila i da će mu doneti glavni zgoditak večeri, ispale su mu
iz obamrlih prstiju, pluća su mu se zgrčila a on pomahnitalo počeo
da se bori za vazduh, padajući unazad na naslon stolice.

Ostali skočiše uz povike. Ludolf širom rastrgnu Hendrikovu
košulju oko vrata, uz pomoć Ota, dok Klaudijus otrča da otvori

prozor. Hvala bogu, bol poče da jenjava brzo kao što se i pojavio, i
kad se Hendrik uspravio i obrisao čelo, njegovi saigrači se opustiše,
izražavajući olakšanje što mu je bolje.

„Previše vina”, ljubazno se našalio Ludolf. „Pomešano s
vrućinom prostorije, savladalo vas je.”

Hendrik nije mogao da odgovori, jer se trudio da povrati
pravilno disanje. Nažalost, karte koje je imao, ležale su bačene na
podu među onima koje su odbacili njegovi saigrači kad su skočili da
mu pomognu. Nije bilo načina da povrati tu zlatnu podelu i nastavi
s igrom.

„Mislim da bismo mogli završiti za večeras”, nastavio je Ludolf,
računajući da se Hendrik slaže i gledajući drugu dvojicu, koji su to
ljubazno prihvatili. „Igraćemo ponovo prvom prilikom. Neka se
konačni rezultat zbroji i onda ćemo Hendrik i ja ispisati naše
priznanice.”

Oto smesta posluša, a zatim i Klaudijus proveri svoje rezultate
pre nego što ih je predao Ludolfu, koji je ponovo seo za sto. Dok je
pisao priznanicu, Hendriku su pokazali svotu koju je dugovao. S
mukom je shvatio da se brojka koju je ugledao odnosi na njega.
Ludolf je predao svoje beleške dvojici srećnih pobednika, a Hendrik
je, drhtavom rukom, zagrebao guščijim perom i potpisom se
zadužio za svotu koja je prevazilazila vrednost svega što poseduje,
pa i više od toga.

Samo se bledo sećao da je ispratio goste iz kuće. Posle toga je
klonuo na naslonjaču pored kamina i više se nije pomerao. Novac za
Frančeskino školovanje u Delftu je nestao, ali to je bio samo delić
njegovog gubitka. Zbog njegove loše reputacije, nijedna banka niti
pojedinac neće mu dati na zajam toliku svotu kakvu je sebi večeras
natovario na vrat. Nema načina da to plati, a da ne proda kuću.
Aninu kuću! Kuću u kojoj je još na mahove mogao videti lepršanje
njene zlatne kose kroz šare rozeta na prozorima i u kojoj ju je noću
strasno sanjao u njihovom krevetu. Njeno ljupko prisustvo se
osećalo svuda u kući i, ako je izgubi, izgubiće zauvek i Anu. Snažan
krik pomešane teške tuge, nemoći i beznađa podigao mu se u grlu i