Zlatna lala - Rozalind Lejker

pameti koja je prevazilazila njegove godine, ali držali su ga u
pozadini dok je Johan de Vit, koji je i sam bio izvanredan čovek,
godinama upravljao zemljom na dobrobit naroda. Međutim,
poverenje ljudi je izgubio svojim odnosom prema Francuskoj.
Uskoro će kucnuti prinčev čas.

Piter je morao da završi mnoge poslove pre nego što krene za
Amsterdam, jer nije znao koliko dugo će morati tamo da se zadrži,
pa je radio do kasno u noć i ponovo ujutru, pre nego što je posao
prepustio upravniku. Kad je stigao u svoju kuću u gradu, gospođa
De Haut se iznenadila što ga vidi, jer ga nije očekivala bar još dve
nedelje. Ustumarala se, paleći vatru u salonu i izvinjavajući se što to
ranije nije uradila.

„Kad ste odsutni, nikada ne ulazim ovde, osim da čistim”,
objasnila je, „a nema baš mnogo ni hrane u kući za večeru.”

„Ne brinite za to”, odgovorio je i seo, pružajući duge noge ispred
sebe. Prijalo mu je da se odmori i ugreje kraj prvih treperavih
plamenova. „Dajte šta imate, ali želeo bih da jedem što pre. Moram
ponovo da izađem u sumrak.”

Tada se još više užurbala. Čuo je kako u kuhinji lupkaju bakarne
posude. Ubrzo mu je poslužila savršeno prikladan obrok, koji se
sastojao od supe od praziluka i ribe, a bio je zaokružen ušećerenim
voćem i raznovrsnim sirevima. Ponudila ga je i kafom, ali je odbio.

„Nemam vremena. Već se spušta mrak.” Ustao je od stola.
„Nisam siguran u svoje planove. Možda se vratim večeras, a možda
i ne.”

Noć je bila tamna, bez zvezda. Piter je poneo lampu i od
bledožutih zraka mokra kaldrma mu je svetlucala pod nogama.
Kretao se ulicama koje su ga vodile ka mostu. Na ovaj pohod nije
krenuo nenaoružan, nosio je pištolj za pojasom i mač na boku. Bila
je to mala predostrožnost, u slučaju da ga usput presretnu pljačkaši
ili da na tom čudnovatom sastanku upadne u neku neočekivanu
nevolju. Na kanalima se zlatasto presijavalo svetlo koje se odbijalo
od prozora i lampi što su ih nosili prolaznici. Kad se približio mostu,
iz jednog prolaza je izašao Van Ros.

„Ovamo”, pozvao ga je bez pozdrava i poveo ka nekim starim
kamenim stepenicama nedaleko od mosta koje su išle do kanala.
Čekao ih je čamac i čovek za veslima. Piter se spustio i seo, a za njim
i Van Ros. Nisu razgovarali. Vesla su se spuštala i dizala iz vode sve
dok nisu pristali uz ulaz uobičajen za kuće zadnjom stranom
okrenute kanalu, gde su pristup imali čamci ili sanke, zavisno od
doba godine.

Ulaz je bio otvoren. Van Ros rukom dade znak Piteru da prvi ude
u kuću, a on ga je sledio. Sluga sa srebrnim svećnjakom je išao
ispred njih hodnikom popločanim sivo-belim pločicama. Čak i da
svetlo nije lelujalo po tapiserijama i slikama u zlatnim ramovima,
Piter bi pogodio da se nalazi u kući nekog velikaša. Bogatstvo je
imalo sopstveni osoben miris.

Kad su stigli do para dvostrukih vrata, njega i Van Rosa su uveli
u bogato nameštenu prostoriju, koja je bila osvetljena svećnjacima u
obliku ruku koje pridržavaju sveće sa drvetom obloženih zidova.
Dvojica muškaraca su razgovarali i okrenuli su se čim su Piter i
njegov saputnik ušli. Jedan Piteru nije bio poznat, ali drugog,
mladog i visokog, sa smeđim očima i duguljastim licem, odmah je
prepoznao sa bakroreza i novčića. Piter skinu šešir i duboko se
nakloni princu od Orana.

„Vaš sluga, uvek, vaša visosti!”
„Dobro došli, gospodine Van Dorne.” Princ priđe izrezbarenoj
stolici i sede. „Ovo je nezvanična prilika i mi cenimo vašu spremnost
da se uključite u težak i opasan zadatak za našu stvar. Vi ste jedan
od nekoliko odanih Holanđana posebno odabranih da nam
pomognu u razbijanju špijunskog kruga koji je francuski kralj
uspostavio širom države Holandije. Naša mornarica je jaka ali, kao
što i on zna, naša vojska je u rasulu i odbrana nam je slaba, tako da
će nas napasti kopnom. Dok još imamo vremena da popravimo sve
što možemo i pridobijemo stranu pomoć, moramo da iskorenimo
njegove izdajničke doušnike pre nego što vest stigne do Versaja o
onome šta se sprema. Bitno je da ni Luj niti iko iz De Vitove partije
ništa ne nasluti o poduhvatima koje pripremam protiv njega.”

„Kako mogu da pomognem?”
„Tako što ćete se usredsrediti na delftsku oblast. Verujemo da
francuski špijuni tamo imaju sedište koje ćete vi otkriti. Verujemo u
vašu obazrivost i vašu procenu. Dobićete čoveka za vezu, nekoga ko
vam je poznat, i ko je već obavio pripremni posao. On će preneti
našoj obaveštajnoj službi sve što otkrijete.”
Piter ni najmanje nije sumnjao da će osoba s kojom će raditi biti
Herard i da ga je upravo on preporučio. „Već imam naročit razlog
zbog kojeg odlazim u Delft.”
Princ se blago nasmeši. „To nam je dobro poznato. Mlada dama
je kći slikara Hendrika Fisera. Prilikom prethodnih poseta gradu već
ste održavali određeni nivo tajnosti, ali to mora da se promeni. Sada
ćete morati pokrenuti tezgu na pijačnom trgu i zaposliti nekoga da
radi za vas i prodaje lukovice lala čim za njih dođe vreme. U
međuvremenu se možete reklamirati kao projektant lepih parkova i
bašti. Neka se niko ne pita ko ste. Često navraćajte u gostionice i
krčme, stecite pristup u bogatije domove i stalno osluškujte sve što
vas može odvesti na pravi trag. Po sopstvenom nahođenju odlučite
koliko ćete gospođici Fiser ispričati o vašem radu. U početku smo
bili protiv toga da joj se išta kaže, ali isti odani patriota koji nam je
govorio o vama, takođe je preporučio i nju kao poverljivu mladu
ženu, koja potiče iz porodice poznate po svojoj odlučnoj podršci
nezavisnosti.”
„Doveo bih je u najveću opasnost”, izusti zabrinuto Piter. „Već joj
preti opasnost od zatvaranja, ako je ikad vide sa mnom.”
„Preduzećete sve mere da se vaši strahovi ne obistine. Do sada
ste bili uspešni. Uvereni smo da ćete se dobro pokazati na dužnosti
koju smo vam dodelili.”
„Čast mi je da služim kući Orana i svojoj zemlji.”
„Lepo rečeno.” Princ ustade i pričeka da mu dvoranin donese
ogrtač i prebaci mu ga preko širokih ramena. „Gospodin Van Ros će
vam reći sve ostalo što želite da znate. Nek vam bog pomogne na
vašem zadatku.”
Piter se ponovo nakloni. Okrenuo se Van Rosu čim su ostali sami.

„Budite sigurni da ima mnogo stvari koje želim da znam.”
„Da, naravno. Sedite.” Van Ros ode do vrča s vinom, pored kojeg

su stajale četiri čaše, od kojih su dve već koristili princ i njegov
dvoranin. „Ovo nam je ostavljeno da se osvežimo i siguran sam da
bi vam prijalo.”

„Znači, ovo nije vaša kuća?”
„Ne. Ali ne pripada ni princu. Ovo je gradski dom jednog našeg
pristalice.” Van Ros dodade Piteru čašu vina i sede takođe s čašom u
ruci. „Za vas bi trebalo da bude olakšanje što ćete moći otvoreno da
putujete u Delft.”
„Zavisi kako na to gledate.”
„Slažem se.”
„Pretpostavljam da vam je izveštaj o meni predao Herard
Meverden.”
Van Ros se pretvarao da proučava vino. „Zar mislite da bi vas
uveli u našu obaveštajnu organizaciju na osnovu preporuke samo
jednog čoveka? Izvršili smo dvostruku proveru preko još jedne
osobe.”
Piter se čudio ko bi to mogao biti, ali nije pitao. U igri koju se
spremao da igra niko se nije razbacivao imenima i identitetima. „Šta
bi trebalo prvo da preduzmem?”
„Kad se vratite kući, tamo će vas sačekati Herard Meverden. Iako
više neće raditi u Delftu, često će tamo odlaziti i obavestiće vas kako
da stupite u vezu s njim. Nemamo vremena za gubljenje.”
„Je li napad tako blizu?”
„Bojim se da jeste. Imamo zimu za predah, jer se nijedna vojska
ne kreće po ledu i snegu, ali s proleća možemo očekivati najgore.
Naši nekadašnji uspesi protiv Španije su nas naveli da pomislimo
kako smo nepobedivi, ali to više nije slučaj. Očigledno su naši oficiri
više brinuli o perju na svojim šeširima, lepoj odeći i raskošnim
gozbama nego o tome da održavaju spremnost svojih vojnika za
bitku. Dozvolili su da propadnu sve tvrđave koje su bez predaje
odolevale dugim opsadama Španaca. Topovi koje su izvukli iz
skladišta, padaju sa drvenih kola koja su istrulila od vlage i nebrige.

Holandija se nikada nije nalazila u većoj opasnosti.”
„Objasnite mi kako da igram svoju ulogu dok borbe ne otpočnu.

Imam prinčeva uputstva, ali dobro bi mi došle i ostale pojedinosti.”
„Pre svega, uvek budite naoružani.”
Piter pokaza na svoj mač i potapša mesto gde je kaput prekrivao

pištolj za pojasom. „I večeras sam došao pripremljen, jer nisam znao
šta me čeka.”

„Veoma mudro.” Van Ros zatim nastavi s nabrajanjem svega na
šta bi Piter trebalo da obrati pažnju u zadatku koji je dobio.
„Odsednite u gostionici Mehelen. Najveća je u Delftu i pored toga što
je omiljena među meštanima, u njoj odsedaju svakakvi putnici.
Redovno rezervišite i tako nikada nećete biti bez sobe. Slušajte i
posmatrajte i nikada nemojte nepotrebno da skrećete pažnju na
sebe, naročito kad su ljudi pijani i razvežu jezike. Predstoji vam
težak zadatak, ali prosudili smo da ste hrabar i odlučan čovek i
princ vam veruje. Sad kad je sudbina naše zemlje neizvesna, čak i
najmanje otkriće nam može doneti prednost, zato ne odbacujte ništa
kao beznačajno da bi se zabeležilo.”

Piter je postavio još nekoliko pitanja, na koja je Van Ros iscrpno
odgovorio, a zatim su otišli istim putem kojim su i došli. Piter se
iskrcao kraj stepenica u blizini mosta Marhere a Van Rosa je čamac
odvezao dalje. Kad se Piter vratio kući, Herard ga je čekao.
Nasmešili su se čim su se ugledali.

„Dakle, prijatelju, imaš novu dužnost”, obrati se Herard Piteru,
tapšući ga po ramenu čim se gospođa De Haut udaljila dovoljno
daleko da ne može da ih čuje.

„Da, i hvala ti što si me preporučio. Prvo sam mislio da ćemo
raditi kao tim, ali sad uviđam da nije baš tako.”

„Ne. Moja briga će biti priobalna oblast. Znamo da morem stiže
oružje za izdajnike koji su radi sopstvene dobiti spremni da prodaju
svoju zemlju Luju XIV. Ipak, često ćemo se sretati u Delftu.”

Razgovarali su do kasno u noć i sledećeg jutra su se sastali za
doručkom. Veći deo puta su prejahali zajedno, jer su išli u istom
pravcu, a ispod kopita njihovih konja podizali su se mrki oblačići

jesenjeg lišća. Kad su se rastali, Herard se uputio ka obali, a Piter je
prevalio poslednje kilometre do Delfta. Ostavio je konja u
mehelenskim štalama, iznajmio je sobu u gostionici a zatim otišao do
Vermerove galerije. Jan je upravo prodavao sliku, ali kad je ugledao
Pitera, klimnuo mu je glavom u znak pozdrava i pokazao na vrata
kbja su vodila do dela kuće u kome se živelo. Tamo je sreo Janovu
kćer Lajsbet, koja ga je odvela u kuhinju do Katarine, gde je ona
mesila i pekla.

„Piter! Kakvo iznenađenje! Dolaziš li iz Harlema?”
„Ne, iz Amsterdama.”
„Mora da ti je put bio neprijatno hladan. Idi i ugrej se kraj vatre u
ateljeu, znam koga si došao da vidiš. Lajsbet će ti pokazati put.”
Zatekao je Frančesku u poslu, i kad je ostala bez reči, ugledavši
ga tako neočekivano, zagrlio ju je dok je još držala četkicu i paletu u
rukama. Seli su na slikarske stoličice pored vatre, potpuno sami.
Ispričao joj je o proširenju posla u Delftu. „Ali”, rekao je, „koliko
god želeo da ti budem blizu, više bih voleo neki drugi grad. Kad su
me uputili da dođem ovamo, prva misao mi je bila kako se to kosi s
našim namerama da se zbog sigurnosti ne viđamo do Božića.”
„Kažeš da te je neko uputio?”
„Ovo što ću ti sada reći je samo za tvoje uši. Možda ćeš moći da
mi pomogneš tako što ćeš ti biti moje oči i uši, naročito kad ne mogu
da budem u Delftu.”
Kad joj je sve ispričao, progovorila je bez oklevanja: „Na šta bi
trebalo da obratim pažnju?”
Naveo je sve što mu je izneto i pošto je odlučio da otvori malu
kancelariju u Delftu, neće joj biti teško da mu prenosi korisne
podatke.
„Treba rešiti još jedan problem”, rekao je. „Moram obavestiti
gospođu Volf da ću prilično često boraviti u gradu i istovremeno je
ubediti da sam tu poslom, a ne radi tebe.”
„Da, moraćeš to da učiniš. Vesti se tako brzo šire Delftom, da će,
pre ili kasnije, čuti nekoga kako spominje tvoje ime.” Nakratko je
podigla ruke u nedoumici. „U njenoj kući se odigrao događaj koji mi

je tada izgledao čudno, ali desio se pre mnogo meseci i nije mogao
imati veze s ovim tvojim novim poduhvatom.”

„O čemu se radilo?”
Pogled mu se zainteresovano izoštrio dok mu je pričala kako je
razgovarala s putnikom iz Utrehta, jednom koji tamo odseda, i kako
je posle toga slučajno čula izliv Hetrajdinog besa. „Sad više ništa ne
čujem iz prostorija ispod”, zaključila je, „jer sam, nakon što sam
pronašla olabavljenu ciglu, taj prostor napunila starim slikarskim
krpama.”
„Znaš li iz koje sobe su dopirali glasovi?”
„Da. To može biti samo spavaća soba u prednjem delu kuće dva
sprata ispod moga.”
„Kad bi uklonila te slikarske krpe, možda bi ponovo mogla da
čuješ nešto što nas zanima, a u međuvremenu bi pomoglo kad bi
vodila beleške o putnicima koji dolaze u kuću, i svemu što izgleda
neobično u svetlu ovoga što sam ti poverio. Događaj koji si opisala je
možda bio samo izliv ljubomore gospođe Volf, ali je čudna njena
izjava o mogućnosti da ga ti prepoznaš.”
„Izvadiču krpe svaki put kad znam da neko odseda u kući.
Obično čujem samo lupanje vratima ili vrlo glasno hrkanje i samo
sam nekim akustičkim trikom uspela tako jasno da čujem Hetrajdin
glas. Ako mi se ukaže prilika, pretražiću tu sobu.”
„Nemoj nepotrebno da se izlažeš opasnosti.”
„Biću pažljiva.” Tada se setila da je nacrtala putnika i pronašla ga
je u fascikli. „Skiciram lica koja imaju neku osobenost i sad već
imam veliku zbirku. Veoma mi je bila zanimljiva struktura kostiju
putnikovog lica.”
Piter je proučio crtež pre nego što ga je spustio u džep. „Ovo bi
moglo biti korisno.”
Pre nego što je pošao, poželeo je da vidi sliku na kojoj je tada
radila. Prikazivala je Katarinu kako peče u kuhinji, upravo onako
kako ju je i on zatekao nešto ranije, s toplom nijansom kože, jasnom
i svetlom plavom bojom košulje i crvenom suknjom u kontrastu sa
tamnom kuhinjom. U pozadini je Elizabeta sipala mleko u činiju.

Korpa sa sveže ispečenim hlebom se nalazila na stolu. Tema je bila
ambiciozna, majstorski izvedena.

„Tvoj rad napreduje ka vrhu, kao što sam i očekivao”, izjavio je.
Stajali su s rukom u ruci ispred slike i ona mu je naslonila glavu
na rame. Pohvale su mu uvek bile jednostavno izrečene, ali duboko
doživljene.

HETRAJD JE DOČEKALA PITERA hladno. „Veoma se dobro

sećam vašeg imena. Frančeski je zabranjeno da se viđa s vama i
mislila sam da smo to pitanje odavno rešili.”

„Došao sam u ovu kuću naročito da bih video vas, gospođo, ne
Frančesku.”

„Objasnite svoje namere.”
Ispričao je kako širi svoj posao na Delft i nagovestio joj je ponešto
o svom projektantskom radu. Pažljivo ga je saslušala, ne skidajući s
njega svoj oštar pogled. „Dakle”, zaključio je, „pošto ne želim
Frančeski da stvaram neprilike, molim vas da prihvatite razloge za
moj boravak u ovom gradu.”
Hetrajd ga je sumnjičavo odmeravala. Je li ovo smicalica da joj
odvrate pažnju ili iskreni zahtev da Frančeska ne bude kažnjena u
slučaju nenadanog susreta? Trenutno joj se činilo da je najbolje da
prihvati njegovu igru.
„Veoma ste razboriti što ste prvo došli kod mene. Daću Frančeski
dozvolu da vas pozdravi klimanjem glave u prolazu, ali i ne
pomišljajte da ćete nastaviti s onim što je nekad postojalo među
vama.”
Ravnodušno je slegnuo ramenima. „Frančeska i ja smo bili samo
prijatelji kad je došla ovamo. Od tada je prošlo mnogo meseci. Ona
vam neće zadavati brige.”
„Onda smo se sve dogovorili.”
Hetrajd ga je ispratila do vrata i bila je izuzetno ljubazna.
„Nažalost, nemam baštu za lukovice, ali mogla bih da se počastim s
nekoliko lala sa vaše tezge sledeće godine kad procvetaju.”
Čim je otišao, požurila je po ogrtač i uputila se krišom za njim,

rešena da proveri je li se uputio ka Mehelen hajsu. Prešao je trg u
tom pravcu, ali otišao je pravo u gostionicu. Neupadljivo je čekala
sve dok Vejntje nije prošla da sačeka Frančesku, a da je nije ni
primetila. Kad je Hetrajd videla da njih dve zajedno prelaze trg i da
mladića nema nigde u blizini, požurila je kući da stigne pre njih i
kad su ušle, već je sedela na stolici kraj kamina.

Frančeska nije bila ni najmanje iznenađena kad je Hetrajd odmah
zatražila da izvrne džepove i torbicu. Ranije ju je mnogo češće
nasumice proveravala, da vidi ima li kod sebe nekih tajnih ljubavnih
pisama od Pitera ili nekog drugog. Bilo je to samo još jedno
poniženje koje je morala da istrpi pod njenim nadzorom.

Hetrajd ju je za večerom obavestila o Piterovoj poseti. „Privlačan
mladić, ali sve u svemu previše opušten i zreo u odnosu na tebe.
Sasvim razumem, sad kad sam ga upoznala, zašto si želela da se
viđaš s njim tokom tvojih prvih dana ovde. Sigurno si tada mislila da
sam veoma stroga prema tebi, ali sve je to bilo za tvoje dobro. Jasno
mi je stavio do znanja da ne želi da mu prilaziš i obraćaš mu se dok
je zauzet pokretanjem posla.”

Klara se oglasila, povređena zbog Frančeske, što ju je mladić na
takav način odbacio. „Frančeska nikada ne bi trčala za nekim ko je
ne želi! U svakom slučaju, nema potrebe za tim, pošto je verena za
gospodina Van Deventera.”

Hetrajd uz zveket ispusti viljušku na tanjir. Klara je tek tada
shvatila šta je rekla. Hetrajdino lice postade sivo. „Šta si to rekla,
Klara?”

Klara nije bila u stanju da odgovori. Kao da joj je jezik otekao u
ustima a vilica se stegla. Mnogo puta se uplašila Hetrajd, ali nikad
kao sada. Nesvesno je zurila u nju staklastim pogledom poput
hipnotisanog zeca. Frančeska je odgovorila umesto nje.

„Istina je. Ja sam to ispričala Klari.”
Hetrajd je preseče sevajućim pogledom. „Zašto mi nisi rekla?”
„Da ste pitali, rekla bih vam. Moj otac i Ludolf su potpisali bračni
ugovor bez mog znanja. Saznala sam tek kad sam otišla kući prošlog
proleća. Ja to uopšte ne želim. Sve bih dala samo da mogu da ga se

oslobodim.”
Hetrajd se borila da se savlada. „Nezahvalna devojko!” mahnito

je uzviknula. „On je predodređen za velike uspehe jednog dana! I
sve će to biti protraćeno na tebe!” Bacila je salvetu na sto, odgurnula
stolicu i burno izletela iz sobe. Na spratu se zalupiše vrata njene
spavaće sobe.

Klara okrenu prema Frančeski preplašeno lice. „Učinila sam
nešto užasno.”

„Ne, nisi. Hetrajd bi pre ili kasnije morala da sazna.”
Uskoro je postalo očigledno da Hetrajd neće te večeri ponovo
izlaziti iz spavaće sobe. Klara i Vejntje su otišle na spavanje.
Frančeska, još u salonu, odluči da zgrabi priliku koja joj se tako
neočekivano ukazala. Uzela je sveću i odšunjala se dole u hodnik. U
kući nije bilo putnika i nije bilo opasnosti da će nekoga sresti. Kad se
jednom našla u hodniku, otišla je sve do spavaće sobe u prednjem
delu kuće i, pošto je otkrila da vrata nisu zaključana, brzo je ušla i
zatvorila ih iza sebe.
Zidni krevet je bio uzan, ali je imao bogate draperije i brokatni
prekrivač. Tu se nalazio i sto sa priborom za pisanje i uobičajeno
pokućstvo. Prišla je kaminu s delftskim pločicama i zakoračila je
ispod ozidanog krovića pored praznog ognjišta, dok je tražila uzrok
neobičnog prenošenja zvuka do njene sobe. Tada joj je sveća
osvetlila napuklu pločicu, čija polovina je već odavno nestala i
izgleda da je sa sobom odnela i smrvljene parčiće cigle. Procenila je
da su se glasovi pojačavali kad su ljudi stajali blizu krovića, koji je
bio poput širokih usta na levku stvorenom od šupljine odžaka što je
vodio do njene sobe. Sad joj je bilo jasno zašto je uhvatila samo delić
Hetrajdinog razgovora, pošto se ona približila kaminu, a zatim se
ponovo od njega odmakla.
Frančeska je pažljivo uklonila preostali delić pločice, i time je
izbila i drugu koja je bila odlepljena. Smatrala je to dobrim potezom,
jer nije želela da pločica sama padne i nekome skrene pažnju na
rupu koja se trenutno nije videla, osim sa nepovoljnog mesta na
kome je stajala. Vejntje je jednom nedeljno prala taj kamin, kao i

ostale u kući, bez obzira je li soba bila zauzeta ili ne, ali Frančeska je
videla da je ona samo zavlačila ruku pod krov a nikada nije
pažljivije gledala same pločice. Nešto prašine od opeke je palo na
ognjište i Frančeska ju je brižljivo obrisala maramicom, u koju je
sakrila i pločicu. Bio je to pozamašan paketić, ali uspela je da se
bezbedno popne na sprat do svoje spavaće sobe. Tamo je povadila
slikarske krpe iz otvora u kaminu i u njega ugurala pločice, gde ih
niko više neće pronaći, osim ako se nadstrešnica i unutrašnjost
odžaka jednom ne razruše. Pošto je kroz prozor otresla prašinu s
maramice, bila je sigurna da je uklonila sve dokaze onoga što je
učinila.

Dvadeset prvo poglavlje

K AD JE PITER NAKON DVE NEDELJE NAPUSTIO DELFT, osećao je da je
položio dobre temelje a takođe je obezbedio malu kancelariju u
Kerkstratu, gde je mogao da radi na mesnim nacrtima koji su mu
pružali čvrsto uporište u gradu. Za sada nije skupio ništa vredno u
vezi sa svojim zadatkom, ali to nije ni očekivao na samom početku
potrage. Za vreme svog boravka svako veče je provodio u
mehelinskoj točionici i nije imao poteškoća da se predstavi kao
čovek iz Harlema koji se spremao da u okolini otvori poslovno
predstavništvo. Posetio je gospođu Tin, pošto se ona kretala u
bogatim krugovima i mogla je da ga uvede u druge društvene
slojeve. Neočekivano je, na njenu preporuku, dobio dve porudžbine
za nove nacrte velikih bašti. Obe mušterije su bili imućni ljudi, ali još
nije znao koju politiku su podržavali. Ostajalo mu je samo da se
nada da će, pre ili kasnije, nešto otkriti, ma kako beznačajno, što će
ga dovesti na trag.

Vratio se u Amsterdam s namerom da ponovo razgovara s Neltje.
Ranije je pažljivo tražila nešto što bi mu moglo pomoći da zaštiti
Frančesku, ali sad kad je saznao za čudni događaj koji mu je
Frančeska opisala, osećao je da bi mu sve što je Hetrajd Volf
napisala Ludolfu moglo biti od neke pomoći. Nije bilo mnogo
izgleda na uspeh, ali vredelo je pokušati, zato što je Ludolf bio
nemoralan, samonikli čovek koji bi mnogo izgubio ako rat izbije. Ali,
morao je biti oprezan da ne bi napravio neki ishitren potez, koji bi
mogao dovesti do hapšenja jednog čoveka, ali do bekstva mnogih
drugih, podjednako opasnih za slobodu Holandije.

Na svoje razočaranje, od svoje domaćice je saznao da je Neltje
dobila otkaz u Van Deventerovoj kući i da je trenutno zaposlena kao
družbenica jedne starije žene. Pošto je nabavio adresu, posetio je
Neltje, koja je bila zadovoljna što se ponovo brine o dobroj osobi, ali
ona se nije mogla setiti ničega u pismima što bi mu moglo pomoći.

„Uvek mi se činilo da je gospođa Volf pisala o poslu i ni o čemu
drugom”, izjavila je Neltje, zbunjena ovim novim ispitivanjem, za
koje joj nije naveo razlog. „Ponekad je zaista i spominjala ulaganja
na Berzi.”

Iako je obećala da će pokušati da pročeprka po sećanju, Piter se
nije baš mnogo nadao da će se prisetiti nečega što bi mu koristilo.
Zahvalio joj je na svemu što je učinila i prihvatio da prenese njene
pozdrave Frančeski i njenim sestrama.

Kad je Piter stigao u kuću Fiserovih, Grit ga je povela do ateljea,
pošto je Hendrik tog dana radio bez modela. Pokazalo se da je
Hendrik dobro raspoložen. Bilo je dana kad su ga prsti boleli tako
da nije mogao da drži četkicu, ali tada bi predahnuo od posla i
uživao u veselom društvu u krčmama, uz partiju-dve karata sa
malim ulozima. Naučio je lekciju i nikada nije zaboravljao da je
ishod još neizvestan, iako je prilično naginjao u njegovu korist sad
kad je do Sibilinog braka s bogatim mladoženjom ostalo samo još
nekoliko nedelja.

„Je li slika Gradske straže završena?” upitao ga je Piter nakon što
mu je preneo vesti o Frančeski.

Hendrik se razdražljivo namrštio. „Ne, nije. Ne mogu da radim
samo na toj slici. Bio sam zauzet drugim poslovima. Nadam se da
nisi došao da mi pridikuješ. Tvoji prijatelji oficiri ne razumeju koliko
mi je teško da zapamtim dogovoreno vreme za poziranje ili, ako se i
setim, možda mi se baš tog određenog dana ne slika nečije lice.”

Do Pitera je već stigao izveštaj da se ne odvija sve onako kako se
očekivalo. Nestrpljenje da slika bude završena je raslo. „Kad izađem
odavde, otiči ću do crkve da je pogledam. Je li Sibila kod kuće?”

„Da, jeste, i poći će s tobom. Nikada pre se nije toliko zanimala za
neko umetničko delo. Ne samo da odlazi da gleda tu sliku najmanje
jednom nedeljno, već me neprestano gnjavi da je završim pre
njenog venčanja.”

„Nadam se da hoćete”, odlučno je izjavio Piter.
„U redu!” Hendrik nestrpljivo odmahnu rukom. „Daću sve od
sebe. Mislim da je Sibila još na spratu s krojačicom. Pođi večeras sa

mnom da večeramo u gostionici. Uželeo sam se pametnog
razgovora. U ovoj se kući ne razgovara ni o čemu drugom osim o
venčanju.”

Dogovorili su se da se nađu u određenoj gostionici. Krojačica je
upravo izlazila iz kuće kad je Piter ušao u predvorje i Sibila,
oduševljena što ga vidi, pozdravi ga poljupcem u usta.

„Kako su Frančeska i Aleta? Jesi li ih video? Reci da jesi!”,
uzviknula je.

Predložio joj je da razgovaraju na putu do crkve i požurila je da
uzme ogrtač. Onda ga je uhvatila pod ruku, koračajući brzo, dok joj
je on pričao sve što je znao o njenim sestrama. I ona je imala njemu
da ispriča nešto što je na posredan način imalo veze s Frančeskom.

„Gritin muž, koji je moreplovac, kao što znaš, ispričao joj je nešto
pre nego što je isplovio. Ona je to u poverenju prenela meni kao
upozorenje za Frančesku, ali pošto si joj ti toliko blizak, želim da i ti
znaš. Ludolf je dva ili tri puta svraćao u kuću, dok je Sejmon bio
ovde, i tako je sve izašlo na videlo. Sejmon ga je prepoznao kao
gusara pod kojim je služio kraće vreme kao brodski momak, i jedno
putovanje pod Ludolfovim zapovedništvom mu je bilo dovoljno,
mada tada nije koristio prezime Van Deventer.”

„Je li Sejmon siguran da nije pogrešio?”
„Priznao je da u početku nije bio siguran. Izmenjeni glas,
kovrdžava vlasulja, glatko obrijano lice i skupocena odeća, kao i
činjenica da je prošlo sedamnaest godina, prevarili bi ga da nije
Ludolfovog držanja. Sigurno si primetio kako se šepuri kad hoda.
Upravo taj hod, koji je Sejmon toliko puta video na brodskoj palubi,
otkrio mu je ko je u stvari Ludolf”
„Dakle, sad znamo kako je Ludolf stekao početno bogatstvo.”
Piter se pitao potiče li Hetrajdino prijateljstvo s njim još iz tih dana.
„Bila bih očajna što Frančeska mora da se uda za njega, da ne
znam da je Adrijan spreman da isplati očeve dugove i oslobodi je.”
„Je li to dogovoreno?”
„Nije još, ali biće. Adrijan je toliko puta ponovio kako želi da me
usreći na svaki način.” Koketno se priljubila uz njega. „O, Pitere,

samo da vidiš kako je velikodušan prema meni. Kao verenički
poklon dobila sam veličanstvenu dijamantsku ogrlicu i minđuše.
Treba samo da bacim pogled na nešto u izlogu i to je moje. Tetka
Janetje mi je poslala firentinski srebrni brokat za venčanicu, ali
Adrijan mi je dozvolio da izaberem na desetine prelepih tkanina za
mnogo nove odeće, koja će mi biti potrebna, pa i krojačica njegove
majke i čitava vojska pomoćnika šiju za mene. Bogate žene ne
odlaze u prodavnice da biraju ono što žele, znaš. Trgovci im sve
donose u kuću.”

„Znači, srećna si, Sibila?”
„Srećnija nego ikad u životu!”, izjavila je, dok ga je očima
izazivala da joj protivreči. Stigli su do crkve i ona uleti pre njega.
Kad je ušao za njom, čuo je njen razočarani uzvik i video kako se
snuždila. „Hans nije tu!”
„Dolazi li i dalje da slika svaki dan?”
„Samo nakratko svakog jutra. Ima negde sobu koja mu je i dom i
atelje, i tamo radi na svojim slikama. Očevo odugovlačenje sa
slikanjem preostalih modela sprečava ga da završi grupnu sliku.”
Sporim korakom ga je povela do velikog platna, jer je njena želja
da stigne do njega potpuno iščezla. Kad je Piter pogledao sliku, pred
njim se ukazala živahna uzbudljiva grupa, gde modeli nisu samo
zurili s platna, već su bili uključeni u žustru raspravu o obrani
Amsterdama u slučaju nužde i na stolu oko kojeg su sedeli ili stajali
bila je raširena mapa grada. Ostalo je da se uradi još pet lica, mada
su svi okovratnici i odeća i kosa bili dovršeni. Šake, koje su za
slikara podjednako karakteristične kao i lica, takođe još nisu bile
naslikane. Piter primeti da Sibila namršteno proučava ugao slike.
„Tražiš li miša?”
Osmeh joj se vratio na lice a oči zaigrale. „Za to si mogao čuti
samo od Frančeske, jer niko drugi ne zna. Nećeš nikom reći, zar
ne?”
„Dajem ti reč.”
„Mislim da miš još nije na slici, mada stalno tražim. Verujem da
Hans čeka oca da završi ona lica pre nego što ga doda poslednjim

potezima četkice.”
„Slika je veoma lepa, i svaki miš bi bio ponosan da se nađe na

njoj.”
Veselo je zatreperila. „Kako si ti zabavan, Pitere! I Hans je isti

takav, mada me ponekad veoma naljuti. Obećao je da će mi pokazati
miša veče uoči mog venčanja, ako ga pre toga ne otkrijem.”

„Zašto tada?”
„Zato što kad jednom postanem gospođa Van Jans, neću više
moći ovde da provodim vreme. Biću zauzeta društvenim
obavezama od ujutru do uveče.”
Kad je Piter otišao, ona je još ostala, uverena da će Hans naići.
Nijednom je nije dodirnuo niti joj pokazao i najmanji znak
zaljubljenosti, ali privlačio ju je nekom magnetnom silom koju nije
mogla ni da razume ni da preispita. Kad god bi ga videla nakon
dužeg vremena, obuzela bi je velika radost. On bi započeo priču,
retko je pozdravljajući, i razgovarao je kao da nemaju mnogo
vremena na raspolaganju, pa se jednostavno nadovezivao na ono o
čemu su prethodno raspravljali. Bolelo ju je što ga danas nije videla.
Kako se usudio da ne bude tu?! Gnev u njoj je sve više rastao kako je
vreme prolazilo i približavalo se podne, kad je morala da pođe, ako
je želela da se na vreme spremi za izlazak sa Adrijanovom majkom i
sestrom to popodne. Gospođa Van Jans je bila žena koja nije volela
da čeka i imala je veoma oštar jezik kad je bila nezadovoljna.
Sibilin izraz lica mogao se uporediti s Hendrikovim u trenucima
besa, kad je konačno skočila sa stolice na kojoj je sedela, previše ljuta
da bi se i dalje obuzdavala. Pokupila je suknje i izletela iz crkve da
pusti besu na volju. Tada je briznula u plač i sklonila se iza drveta da
je niko ne vidi, mada u tom trenutku niko nije ni prolazio. Zašto
ništa nije išlo tačno onako kako je želela? Mislila je da neće imati
više nikakvih briga kad bude sigurno verena za Adrijana, ali ništa
nije bilo savršeno. Majka mu je bila odvratna i potajno su je mučile
užasne sumnje hoće li Adrijan isplatiti očeve dugove, jer je uvek
menjao temu kad bi to spomenula. Nije to bilo naročito važno, jer
ona će dobijati veliki džeparac i moći će redovnim putem da isplati

Ludolfa. Bila je dovoljno realna da zna kako će joj teško pasti da
plaća iz sopstvenog džepa, ali previše je volela Frančesku da dopusti
da se uda za tog mrskog čoveka. Zašto je život tako nemoguć? I gde
je Hans? Kako se usudio da ne dođe na posao u crkvu?!

„Misliš li, Sibila”, upita je Hans, teško dišući kao da je pretrčao
veliku razdaljinu, i zaustavljajući se na samo metar od nje, „da bih
mogao ubediti majstora Fisera da mi dozvoli da dovršim sliku i
naslikam preostale modele?”

Brzo je podigla pogled kroz iskrice suza. „Nešto mi je upalo u
oko”, prkosno je objasnila, brišući oči maramicom.

„Da pogledam?”
„Nema ga više. Jutros nisi slikao.” Podrhtavanje njene donje usne
ga je optuživalo.
„Čekao sam duže nego što sam očekivao kad sam otišao da
razgovaram u vezi s porudžbinom.”
„Jesi li je dobio?”
„Da. Zato i želim da završim ono što treba na grupi.”
„Pođi sad do nas, pa možeš da pitaš oca.”
Zajedno su odšetali do njene kuće i zatekli su Hendrika u ateljeu,
gde mu je Hans postavio pitanje. Hendrik je odglumio veliku
neodlučnost, ali u sebi je bio zahvalan što može da se oslobodi tog
zamornog posla. Uostalom, Frans Hals je polovinu takvih grupnih
slika prepuštao drugim slikarima da ih završe, i ako je to odgovaralo
takvom majstoru, zašto ne bi i njemu?
To popodne, Sibila je shvatila da se gnuša Adrijanove sestre isto
koliko mu prezire majku. Obe žene su prolazile pored najjadnijih
prosjaka, a da im ne spuste ni novčić u šolju, kao što je to ona činila.
Otkrila je iznenađujuću činjenicu da bogati mogu biti užasno škrti
kad im to odgovara. Kakvo je zadovoljstvo imati novac, ako ga
slobodno ne trošiš? Pokazaće im kako se to radi čim postane
Adrijanova žena! Iza njihovih leđa se upustila u kratko zamišljanje.
U međuvremenu, Hans će ponovo biti duže zauzet slikanjem u
crkvi, što će joj omogućiti da svrati svakog dana da vidi kako
napreduje. Samo da traži miša, govorila je sebi. Iz nekog razloga joj

se činilo da sve zavisi od toga hoće li ga uočiti sama ili će on morati
da joj ga pokaže. Piter se redovno sastajao s Herardom, mada do
sada nijedan nije imao mnogo novosti. Jednog čoveka su posmatrali
zbog sumnje da špijunira na Herardovom području, ali ispostavilo
se da se radilo o lažnom tragu. Sedeli su u salonu Harlem hajsa.

„Jesi li video negde ovog momka?” upita Piter, pokazujući mu
crtež putnika koji mu je dala Frančeska. Herard odmahnu glavom,
ali veoma ga je zanimalo to što je Piter usmerio svoju pažnju na
kuću gospođe Volf i ljude koji tamo dolaze i odlaze Za vreme
vašara, kad je svaka krčma i soba u gradu bila puna i mnogi
posetioci čak spavali na tavanima štala, Piter je saznao da je vlasnik
Mehelena bio uveren kako su sve sobe u kući Hetrajd Volf zauzete,
iako mu je Frančeska rekla da tamo uopšte nema gostiju. „Prima li
gospođa Volf sada samo one koji su na nekom tajnom zadatku i
otklanja svaku opasnost tako što obezbeđuje smeštaj?”, predloži
Piter objašnjenje.

„Vrlo verovatna pretpostavka”, složio se Herard. „Imamo sreću
što Frančeska živi pod tim krovom. Koliko često sad odlaziš u Delft?
“

„Jednom nedeljno. Porudžbine za projektovanje bašti koje nisam
očekivao dale su mi opravdani razlog da tako često boravim tamo u
ovo doba godine, i upoznao sam se sa mnogim ljudima u gradu, a i
drugima koji žive na lepim seoskim imanjima.”

„Kad ideš sledeći put?”
„Sutra.”
Padale su prve pahulje snega te zime, ali su nestajale čim bi
dotakle zemlju, kad je Piter ušao u svoju kancelariju u Delftu.
Službenik mu je bio stariji čovek, mada još ne za penziju, koji se
javio na Piterov oglas za nekoliko sati kancelarijskog posla, šest
prepodneva u nedelji, što je za početak bilo dovoljno. Piter ga
pozdravi.
„Dobar dan vam želim, gospodine”, odvrati službenik. „Jeste li
upravo stigli?”
„Ne, sinoć sam prespavao u Mehelenu. Kakvog posla imamo

danas?”
Piter je seo za svoj sto i službenik je prišao da ispred njega spusti

pisma i razna dokumenta. Sve je već pregledao kad se ulazna vrata
otvoriše i uđe Aleta s prepunom korpom na ruci, dok su joj se
pahulje topile u male šljokice na kapi i ogrtaču.

„Nadala sam se da ćeš biti ovde”, rekla je smešeći se kad ju je
Piter poljubio u obraz i odveo je do kamina. Razgledala je oko sebe,
dok je skidala rukavice. „Kakva uredna kancelarija! Nisam mogla
ranije da dođem. Sviđaju mi se oni bakrorezi lala i slika kandilice[9]
na zidu. Veoma prikladno.”

„Nisi često u gradu, je li tako?”
„Ne, ali htela sam da kupim poklone za proslavu Svetog Nikole.
Konstantejn i dalje ne voli da budem dugo odsutna od kuće, tako da
se kratko zadržavam.” Mogli su da razgovaraju bez straha, jer je
službenik bio nagluv.
„Kako je De Fere? Je li već dobio one drvene noge o kojima mi je
pričala Frančeska - to ti je bila tako dobra zamisao.”
„Ne, ne još, mada je sasvim dobro. Vidiš, prvo sam mislila da je
dovoljno ako ga nagovorim da ih koristi, ali onda sam shvatila da to
nije dovoljno. Potrebna mu je i fizička snaga. Ruke i ramena su mu
snažni, jer se njima podiže, ali trebalo bi ponovo da ojača butine i
karlicu ili nikada neće uspeti da upravlja tim teškim nogama. Josefus
se složio sa mnom i prepustila sam mu da ubedi Konstantejna da
počne redovno vežbanje. Josefus je sad u svom elementu, i opet vidi
sebe kao trenera, mada trenira Konstantejna za nešto sasvim drugo
nego pre.”
„Razumna odluka. Može izaći samo na dobro.”
„Nadam se.”
„Jesi li videla jutros Frančesku?”
„Ne, ne posećujem je u toku radnog vremena. Na sreću,
dozvoljeno joj je da ona često posećuje mene u kući De Fere. Čujem
da se vas dvoje nećete sresti sve do Božića.”
„Tako je. Samo je ponekad ugledam dok ulazi ili izlazi iz
Vermerove kuće, obično u društvu s Vejntje. Mada, dopisujemo se.”

To im nije bilo teško, jer su koristili Vermerovu decu ili konobara iz
gostionice kao posrednike. Frančeska još nije imala nikakvih
novosti. Dva putnika su prenoćila, ali ne u sobi s dimnjakom, i nije
uspela nijednog da vidi.

Aleta pogleda na sat. „Moram da idem. Josefus će me čekati
pokraj Gradske kuće i ne želim da se prehladi na hladnom vetru koji
danas duva.”

„Otpratiću te donde.” Piter je uzeo zimski kaput s vešalice i
uvukao ruke u rukave. Zatim je stavio šešir i preuzeo korpu dok su
zajedno izlazili iz kancelarije. Bio je prometan pijačni dan s gustim
saobraćajem. Podigao je obrve kad je ugledao staromodnu, ali lepo
uglancanu kočiju kako čeka Aletu, s Josefusom na vozačkom
sedištu.

„Nisi mi rekla da se ovih dana voziš sa stilom.”
„Tom kočijom su se nekada vozili Konstantejnovi baba i deda.
Mogla bih lako da pešačim do grada i nazad, ali ovih dana on uvek
zahteva da me Josefus vozi.”
Piter joj je podigao korpu na sedište i pomogao joj je da se popne
u kočiju. Prozori nisu bili zastakljeni, već su kožni zastori sprečavali
promaju. Poželeo joj je sreću za Svetog Nikolu i Božić. I ona je
njemu zauzvrat poželela sve najbolje.
Kad su mahnuli jedno drugom, spustila je kožni zastor i kočija se
zakotrljala po kaldrmi. Piter je zastao da porazgovara s nekim
poznanikom, pa se uputio nazad ka kancelariji, kad je ispred njega
došlo do iznenadnog meteža. Primetio je da je pijani vozar, koji je
napuštao pijacu nakon što je isporučio robu, nesmotreno ošinuo
svoje konje i preplašio ih ubodom vrha biča, pa su poleteli napred,
sudarajući se s drugim kolima. Nije učinjena nikakva šteta, ali
točkovi su se zakočili.
Piter je odmah potrčao s još nekoliko ljudi da udruženom snagom
razdvoje dva vozila. Sve je veoma brzo završeno. Točkovi su
razdvojeni a konji umireni. Vozar se, svima se glasno zahvahvši,
odvezao prema Foldersgrahtu, dok su dvojica muškaraca na
teretnim kolima, sedeći jedan pored drugog, tiho produžila svojim

putem, udaljavajući se od trga i nestajući iz vida iza Stare crkve.
Piter se zamišljeno uputio ka svojoj kancelariji, pitajući se šta mu je u
vezi s ovim uobičajenim događajem bilo tako neobično. Unutra, u
kancelariji, službenik je podigao pogled i ugledao iskrivljeni lik svog
poslodavca kroz mala vitražna okna na gornjoj polovini vrata. Zatim
je iznenada ponovo nestao.

Piter je, naime, potrčao prema štalama da uzme svog konja.
Sinulo mu je šta je to bilo tako neobično u vezi s tim događajem.
Kočijaši i vozari su bili ozloglašeni zbog nepristojnog izražavanja
kad bi ih nešto naljutilo, naročito kad bi im konji ili kola pretrpeli
neku štetu, često bi izbila i tuča, na radost gomile koja bi se odmah
okupila. Takva tuča se mogla očekivati od pijanog vozara, koji je već
spremno zamahivao pesnicama, kao da je on bio nedužna strana.
Ali muškarci na teretnim kolima nisu izgovorili ni reč prekora i
samo su brinuli da se teret na njihovim kolima nije od udarca
odvezao ispod prekivača. Na njihovim konjima su se videli tragovi
znoja kao posledica napornog galopiranja, ali na trg su stigli laganim
korakom i na isti način su ga napustili. U tome nije bilo ničeg
neobičnog, no, ako se poveže s neočekivanim ponašanjem kočijaša,
događaj je ipak trebalo istražiti.

Kao i uvek na pijačni dan, mnoštvo seoskih kola i drugih vozila
kloparalo je kroz grad. Tek kupljene guske na pijaci mlatarale su
krilima i krešteći se sklanjale Piteru s puta dok je jahao kroz gužvu,
a onda ga je usporilo stado ovaca. Posle toga su mu se isprečila i dva
odvojena krda krava, jedno je lagano kaskalo uz put a drugo je
prelazilo s jednog polja na drugo. Razdaljina koju je morao da
prejaše pre nego što je ugledao kola koja je tražio, pokazala mu je da
je njihov kočijaš ponovo nagnao konje u galop, uprkos opasnosti od
gaženja stoke i obilaženju drugih vozila na mestima gde se zavojiti
put sužavao.

Video je kako dvojica muškaraca jure ispred njega i uskladio je
svoju brzinu s njihovom. Sad je bio siguran da to nisu pravi kočijaši,
već ljudi unajmljeni za neki poseban posao. Možda su i lopovi koji
nemaju nikakve veze s njegovim zadatkom. Dva puta se kočijašev

saputnik osvrnuo da ga pogleda, ali bilo mu je nemoguće razaznati
crte lice. Tada je Piter shvatio da ga proveravaju, pa su čas
ubrzavali, čas ponovo usporavali, da vide da li se razdaljina između
njih promenila. I on je jahao neujednačenom brzinom, pa kad su oni
ponovo ustalili tempo, bio je siguran da ih je umirio.

Put je iznenada zavijugao u obliku slova S kroz šumu i kad je
pomislio da će ponovo ugledati kola, ona su nestala. Poterao je
konja u galop i naišao je na raskrsnicu. Nikako nije mogao odrediti
koji su put izabrali. Zagledao se u površinu, ali bila je potpuno tvrda
i ništa se nije moglo raspoznati među starim tragovima. Nije se dao
zbuniti, pa je marljivo istraživao, prateći jedan put sve dok iza
drveća nije ugledao široko polje, a zatim se vratio da potraži i u
drugom pravcu. Jednom je u velikoj daljini ugledao teretna kola i
pojurio je za njima kroz lavirint seoskih puteljaka, da bi na kraju
otkrio kako to nisu bila ona koja je tražio. Konačno je bio prinuđen
da se vrati u Delft.

Te večeri je u Mehelenu razgovarao s mnogim meštanima, ali nije
saznao ništa novo, osim da ta kola nisu često dolazila u Delft, mada
je jedan čovek bio siguran da ih je već dva puta ranije video.

„Kad je to bilo?”, pitao je nemarno Piter, naručujući sebi i novom
poznaniku još jednu turu piva.

„Prvi put je, čini mi se, bilo prošlog proleća”, usledio je odgovor,
uz srkanje piva.

„A od tada?”
„Pre otprilike dva meseca. Neposredno posle vašara.”
„Kako se sećate baš tih naročitih kola? Ne razlikuju se od drugih
koja su obojena u zeleno s crvenim točkovima.”
„Ja sam sarač, pravim bičeve i uzengije i napravio sam i prodao
bič na tim kolima. Znate gde mi je radionica. Dođite sutra do mene i
pokazaću vam kako da svuda prepoznate moj rad.” Ispraznili su
krčag. „Hvala vam za pivo. Zauzvrat ću vas ponuditi mojim
domaćim. Najbolje je u čitavoj Holandiji.” Sarač ode uz grohotan
smeh.
Sutradan je Piter otišao do njega i otkrio da mu je domaće pivo

izuzetno jako. Zadovoljno se nacerio posle prvog gutljaja, dok je
stajao u radionici s prozorima okrenutim ka putu kojim su se
prethodnog dana on i tajanstvena kola provezli.

„Kako pronalazite dovoljno jako bure da drži ovo pivo?” pitao je,
brišući penu sa usana.

Saraču se dopala šala. „Nije lako. Pogledajte sad drške na
bičevima za prodaju na onom stalku, pa će vam biti jasno zašto se
moj rad bez greške prepoznaje.”

Bičevi su bili uspravno poređani i vezani kaiševima. Kad je Piter
spustio svoj vrč, uzeo je jedan i pregledao mu je dršku. Bio je
ispleten od tankih i mekih kožnih traka u složenu šemu koja nije
uticala na glatkoću drške. Jedna traka je bila u pozlati, i to je
pojačavalo opšti utisak, a i ostali na stalku su imali sličnu mustru.

„Ovo su primerci izvanredne umešnosti”, izjavio je Piter. „Mora
da su veoma skupi.”

„Jesu. Zato mi se i urezalo u sećanje kad je kočijaš kupio jedan
bič. Ranije sam ih uvek prodavao samo bogatašima, koji su želeli da
njihovi kočijaši budu otmeni do najsitnije pojedinosti. Izašao sam da
izbliza pogledam i sama kola, jer sam očekivao da budu nešto
posebno, ali kao što znate, bila su daleko od toga. Zašto vas to
uostalom toliko zanima?”

„Jednom sam imao takva kola na mojim poljima lukovica u
Harlemu”, iskreno je odgovorio Piter. „Bila su stara i koristili smo ih
na farmi pre nego što sam ih zamenio.”

„Dakle, mislite da bi ova mogla biti vaša? Jesu li ukradena?”
„Možda. Čuvao sam ih u jednom zidanom ambaru. Reći ću vam
samo da bi mi bilo drago da me obavestite ako ih ponovo vidite.”
„Zaista hoću.”
Piter je iz džepa izvadio Frančeskin crtež. „Je li ovo kočijaš koji je
kupio bič?”
Sarač se zagleda u njega i odmahnu glavom. „Ne.”
„Da li bi to mogao biti njegov saputnik?”
„Ne bih znao. Nisam uopšte obratio pažnju na njega.”
Kad se vratio u kancelariju, Piter je proučio mapu tog područja

koja je visila na zidu. Pogled mu je preletao preko staza koje su
polazile od raskrsnice, dok se pitao gde su se izgubila teretna kola.
Najverovatnije rešenje je da su se dvojica muškaraca sakrila zajedno
s kolima u neku seosku štalu ili iza ambara van njegovog vidika.
Barem je bio siguran da će sarač, koji je izgleda imao oči i na leđima,
primetiti ta kola ako ponovo prođu istim putem i da će mu to brzo
dojaviti.

UJUTRO na Svetog Nikolu, Aleta je razmenila skromne poklone sa

Sarom i Josefusom. Za Konstantejna je stiglo mnoštvo poklona od
roditelja i rođaka, ali nekolicina bi više odgovarala nepokretnom
bolesniku i nije poslužila svojoj svrsi. On je svoje poklone za poslugu
predao pre večere, što je bila tradicija koju je preuzeo iz vremena
svoje babe i dede. Pre toga je Aleti predao vrećice s novcem za
baštovane. Sara mu je pripremala omiljena jela za večeru a Aleta je
odabrala najbolja vina da se posluže uz svako jelo. Već je odlučila da
te večeri obuče posebnu haljinu, koju nije nosila još otkako je kod
Vermerovih učestvovala u društvenim okupljanjima zajedno s
Frančeskom. Kao domaćica kuće se obično oblačila neupadljivo,
pokrivajući glavu jednostavnim kapama, mada je uveče nosila
tamnu svilu i malo lepše čipkaste kape opšivene trakom drugačije
boje.

Kad je došao pravi čas, odabrala je haljinu od ljubičastoplavog
somota koja je bila daleko od nove, ali koja joj je uvek pristajala.
Dobro je iščetkala kosu, ponovo ju je podigla, pričvrstila i stavila
svečanu kapu, ukrašenu staklenim perlicama. Na kraju je uzela
firentinsku narukvicu i pričvrstila je oko zgloba. Stavila ju je prvi put
otkako je isprobala kako joj stoji proletos kada ju je Frančeska
donela. Bila je prilično vesela što je ponovo lepo obučena i laganim
korakom se vratila u kuhinju. Sara je podigla ruke ugledavši takvu
otmenost, a Josefus se složio da je pravi raj za oči.

Kad je sve bilo spremno za večeru, Aleta je poslala Saru i
Josefusa kod Konstantejna po njihove poklone. Kao domaćica sama
će preuzeti svoj poklon od njega. Znala je šta im je pripremio, jer je

njoj poverio zadatak kupovine poklona i za njih i za njegove
roditelje, kojima su na vreme poslati. Kad su se Sara i Josefus vratili
u kuhinju, bili su veoma zadovoljni njegovom darežljivošću. Sad je
na nju bio red. Ponela je poklon koji mu je kupila.

Konstantejn ju je odmerio od glave do pete podigavši obrve od
iznenađenja. „Večeras izgledaš prelepo.”

„U skladu s ovim svečanim danom.”
Sa stola za kojim je sedeo podigao je kutiju s poklopcem
presvučenim brokatom i pružio joj je. „Molim te da prihvatiš moj
dar za Svetog Nikolu.”
„Hvala vam.”
Kad je pružila ruku da ga uzme, u isto vreme mu predajući svoj
poklon, primetio je zlatnu narukvicu na njenoj ruci. Skupio je obrve
u znak negodovanja i snažno je ščepao za prste.
„Odakle ti ta drangulija?”
„Stigla mi je iz Firence.”
„Vidim gde je napravljena”, ljutito je uzvratio, stisnutih usana.
„Izraz ljubavi! Kaži kako se zove muškarac koji ti je ovo poklonio za
Svetog Nikolu!”
Ozlojeđeno je uzdahnula. „Nemojte da uobražavate kako će me
udaja odvući odavde. Ovo mi je poslala moja tetka Janetje kući u
Amsterdam i Frančeska mi je proletos donela.”
„Zašto je ranije nisi nosila?” i dalje je bio sumnjičav.
„Nije prikladna za obavljanje svakodnevnih poslova. Danas je
ipak izuzetan dan.”
Gnev mu je splasnuo, oslobodio joj je ruku i pustio je da od njega
preuzme brokatnu kutiju.
„Zaleteo sam se”, rekao je, i to je bilo najbliže izvinjenju što je
ikada izgovorio.
„U mom domu smo uvek zajedno otvarali poklone. Molim vas,
primite ovo što sam vam donela.”
Klimnuo je glavom i prihvatio poklon umotan u platno i uvezan
trakom, i ljubazno joj zahvalio. Dok je on odmotavao knjigu o
velikim pomorskim putovanjima, ona je podigla poklopac na

brokatnoj kutiji i ugledala kristalnu bočicu najskupocenijeg parfema
sa srebrnim poklopcem, koji je mogao poručiti samo preko Josefusa,
i bila mu je zahvalna što se potrudio da joj priredi iznenađenje. Kad
su oboje izrazili zadovoljstvo dobijenim poklonima, poslužila mu je
večeru.

Sasvim neočekivano, izgledalo je da Konstantejn ne uživa mnogo
u obroku koji mu je Sara pažljivo pripremila i ispijao je vino kao da
nije prepoznavao berbu u čaši, izuzetno čudno raspoložen. Aleti je
laknulo kad je završio s jelom, pa je mogla sve da odnese. Preostalo
je samo još da mu donese čašu konjaka. Da nije bio u tako
nepredvidljivom duhovnom stanju, možda bi mu na tako poseban
dan donela i čitavu bocu, verujući u njegovu odmerenost, ali
unutrašnji osećaj ju je upozoravao da to ne čini.

„Da li biste voleli da odigrate partiju bekgemona?” upitala ga je
kad je ispred njega spustila konjak, jer su u to vreme obično igrali
neku društvenu igru.

„Ne. Želim da me zabaviš na neki drugi način.”
Pretpostavila je da misli na muziku. „Šta biste želeli da vam
odsviram ove večeri na klavikordu?”
„Zaboravi muziku. Molim te da staneš ispred mene tako da
mogu dobro da te vidim.”
Nesigurno ga je poslušala. „Želite li da me nacrtate?”
„Ne trenutno.” Posmatrao ju je ispod obrva. „Samo želim da ti se
divim. Odavno nisam bio u prisustvu lepo odevene i ljupke
devojke.”
Obraze joj obli blago rumenilo. Nakon što je stajala pred njim
čitav minut, postalo joj je veoma neugodno. „Mogu li sada da
idem?”
Odmahnuo je glavom. „Ne još. Skini kapu.”
Ne bi se dublje zaprepastila ni da joj je zatražio da skine odeću.
„Ne pada mi na pamet!”
„Zašto? Kape su za udate žene i starice - ne za lepu devojku.
Trebalo bi da nosiš cveće i ukrasne trake umesto nje. Ne mogu da
verujem da spavaš u onom turbanu u kojem si se pojavila usred noći

onda kad sam primetio svetla u daljini.”
Sumnjičavo ga je odmeravala. Umotavala je pletenice u svilenu

tkaninu svaki put kad bi nju, Saru ili Josefusa dizao iz kreveta. „Jeste
li izvodili tu smicalicu samo zato da me naterate da dođem puštene
kose?”

„Ne prvi i, možda, drugi put.” Neobuzdano se nacerio. „I ne one
noći pre dve ili tri nedelje, ali u ostalim prilikama možda i jesam.”

„Znači, tim starim ljudima i meni ste uništavali noćni odmor
samo zbog toga? Vaš sebičluk nema granica!”

„Od sada ću vas sve troje buditi iz noći u noć, ako ne skineš tu
kapu.”

Zajapurila se. „Nemate pravo to da tražite. Molim vas,
prestanite!”

„Zar niko nikada neće videti tvoje kovrdže?”
„Moj muž, ukoliko se ikada udam, što je malo verovatno.”
„Oženiću se tobom.”
Lice joj je izgubilo boju i postalo bledo kao pepeo, dok su joj oči
sevale od besa. „Kako se usuđujete!”
„Čekaj!”, ljutito je zagrmeo kad je zakoračila prema vratima.
„Misliš da ti ne mogu biti muž samo zato što nemam noge?”
Zastala je, dok joj je čitavo telo drhtalo od gneva. „Ni najmanje ne
sumnjam u vašu muškost, ali neću vam više dozvoliti da mi se
podsmevate!”
„Pitao sam te, hoćeš li da mi budeš žena! Šta ima loše u tome?”
„Svašta! Da ste onakvi kakvi ste bili pre nesreće, mogli biste da
birate među mnoštvom prelepih žena i nikada me ne biste ni
pogledali. Ne želim da me prosite samo zato što mislite da sam vam
jedina žena na raspolaganju i da drugih verovatno više neće biti! Ne
možete čak ni da se setite gde smo se prvi put sreli, a to nije bilo u
ovoj kući!”
Izjurila je iz sobe i pete su joj odzvanjale dok se žurno spuštala
stepenicama. Bespomoćno se zavalio na stolici, ljut na sudbinu koja
ga sprečava da pođe za njom. Šta je mislila time kad je rekla da su se
sreli pre nego što je došla ovde? Dobro je razmislio, ali setio se samo

bledog utiska, kako ju je negde već video kad mu je prvi put ušla u
sobu.

Nije se vratila da mu razmesti krevet kao što je to uvek činila, i
umesto nje je stigla Sara. Odjednom se uplašio da se Aleta spakovala
i otišla. Ako jeste, poslaće Josefusa za njom.

„Gde je Aleta?” upitao je Saru dok je nameštala posteljinu.
„Neraspoložena je, gospodaru”, odvratila je Sara.
Obuzelo ga je olakšanje što nije pobegla. Trenutno je kivna na
njega kao i mnogo puta ranije kad se sukobljavao s njom, ali nikada
se nije durila. Doći će da mu poželi laku noć kao i obično. To
nijednom nije propustila još od prve noći koju je tu provela. Čekao
je pun nade, gledao na sat, ali kad se približila ponoć, znao je da se
neće pojaviti. Mrzovoljno se pripremio za spavanje. Neko vreme je
čitao, ali misli su mu letele sa stranica knjige ka Aleti, dok nije
shvatio da ništa od pročitanog ne razume, pa je naglo zatvorio
knjigu. U trenutku kad je ugasio poslednju sveću, ugledao je isto
treperenje svetla u daljini među drvećem kakvo je viđao i ranije. U
njemu se probudio stari strah. Njegovi prijatelji su odlučili da je
praznik svetog Nikole pravo vreme da ponovo pokušaju da ga vide!
Posegao je za zvonom koje mu je visilo kraj kreveta i snažno ga
povukao, a istovremeno je i povikao iz sveg glasa. Noću je zvono
zvonilo u Josefusovom stanu iznad štala, kao i na odmorištu
stepeništa ispred spavaćih soba u kojima su spavale Aleta i Sara. Ali
niko nije došao. Zarežao je od besa. Aleta je ponovo izvela svoju
staru smicalicu i razdvojila je zvona, kao što je radila na početku
svog boravka u kući. Pa, pištolji su mu bili pri ruci, i moći će da
ispali metak iznad glava pristiglih prijatelja. To će ih sprečiti da uđu.
Ali čim se nagnuo da izvuče fioku kraj kreveta, primetio je da su
svetla ponovo nestala. Prešao je rukom preko očiju. Da li se to usled
pretrpljene napetosti njegova mašta poigrava s njim? Na mestu gde
se svetlo pojavilo, prolazio je put kroz šumu, ali unutar zidova
njegovog imanja, a niko nije imao pristup toj staroj kapiji! Ipak,
ujutru će poslati Josefusa da istraži. Ponovo je osetio bes prema
Aleti. Kako se usuđuje da sprečava zvona da zvone! Sad mu se

nikako nije spavalo. Postojao je samo jedan način da otera
potištenost koja ga je obuzimala u sitne sate a nalazio se u boci
konjaka.

Na drugom kraju kuće i sprat iznad, Aleta je ležala budna na
jastucima. Čula je uporno škljocanje isključenog zvona ispred vrata.
Takođe je uklonila i povezanost kuhinje sa štalom da spreči
uznemiravanje Josefusa, jer je bila sigurna da će Konstantejn
ponoviti svoju uvrnutu šalu te noći, pošto nije otišla ponovo da ga
obiđe.

Bila je ljuta na njega zbog bola koji joj je naneo. Da joj predloži
brak na tako neotesan, hladan način, to nije mogla da podnese.
Podnosila je njegove izlive besa, ružna raspoloženja, potištenost i
ravnodušnost, imala je strpljenja za njega i onda kad bi svako drugi
već odavno otišao. Ali nedavno je došla do novog saznanja svojim
pobudama. Volela ga je. Nije to shvatila preko noći, kao što se
dešava onima koji se zaljube, jer u njihovoj povezanosti nije bilo
ničeg romantičnog. Umesto toga, shvatala je to polako i nikada na
njemu nije tražila znake uzvraćenih osećanja, nikada i neće. Večeras
ju je bol zbog njegove nehotične okrutnosti gotovo ubio i proći će
mnogo dana pre nego što bude u stanju da se sa njim ponovo suoči.

Nemirno se prevrtala, i nije mogla da spava. Šta ako Konstantejn
nije zvonio šale radi? Ako leži u sobi bolestan, niko se neće
pobrinuti za njega sve dok ga Josefus ujutru ne obiđe. Ponovo se
okrenula u krevetu. Ne, Konstantejn bi nastavio da zvoni da je
bolestan. Osim ako nije pao s kreveta i ne može da se pomeri!

Pošto je shvatila da neće zaspati sve dok se lično ne razuveri,
obukla je kućnu haljinu i uvila kosu u svilenu tkaninu, dobro
pokrivajući svaku zalutalu loknu čak i u tako kasni sat.

Uvek su ostavljali sveću da gori iznad glavnog stepeništa, u
blizini Konstantejnovih vrata, a put od svoje sobe je ionako dovoljno
dobro poznavala da joj svetlo nije bilo ni potrebno.

Gotovo je stigla do odmorišta koje je vodilo do galerije ispred
Konstantejnove sobe kad je začula tihi zvuk koji je dopirao iz
mračnog bezdana hodnika ispod. Napeto je osluškivala, govoreći

sebi kako su sve stare kuće noću pune čudnih zvukova. Zatim je
čula udaljeno lupkanje peta po mermernom podu. To nije mogla biti
Sara, jer je iz njene sobe dopiralo hrkanje, a Josefus nikada ne bi
lutao po kući u ovo doba. Srce poče jače da joj lupa. Ponovo se
začulo lupkanje. Neko se lagano šunjao hodnikom. U kući je bio
uljez! Tada je donji deo stepeništa zaškripao. On se penje!

Ništa nije imala pri ruci što bi mogla da iskoristi kao oružje, ali
Konstantejn je držao pištolj u fioci kraj kreveta. Kad bi mogla da
klizne tamo pre nego što je uljez primeti, dočepala bi se pištolja.
Očajnički se nadala da Konstantejnu nije ozbiljno loše, jer bi ga
saznanje da se u kući nalazi uljez još više uzrujalo.

Izula je papuče i krenula je bosonoga da se šunja uza zid. Tada je
stala potpuno zapanjena prizorom čoveka na stepeništu, koga je
ugledala pod svetlošću sveće.

Bio je to Konstantejn lično koji se vukao uz stepenice, prebacujući
ruku preko ruke na priručju, dok su mu se mišići na ramenima i
leđima naprezali, jer osim pojasa oko struka u koji je zataknuo dve
boce konjaka, bio je potpuno nag. Tri ključa su se klatila na alci
zakačenoj za pojas, a jedan je, po njenom mišljenju, mogao biti
duplikat njenog ključa od podrumskih vrata. Dakle, to je čula.
Lupkanje ključeva o staklene boce, a ne pete na mermeru.

On je još nije ugledao, jer je bio na drugom kraju stepeništa. Imao
je brzinu i spretnost sportiste. Sad joj je bilo jasno kako je uspevao
da se opija i nije ni čudo što joj se podsmevao dok je po njegovoj
sobi tražila skriveno skladište. Da je na sebi imao noćnu košulju ili
neku drugu odeću, prašina iz podruma bi se uhvatila na tkaninu i
na kraju ga odala. Mršteći se, tiho se približila vrhu stepenica. Skoro
je stigao do vrha kad je progovorila.

„Ja ću preuzeti taj konjak. Ne treba vam u ovo doba noći.”
Pogledao je preko ramena uz divlji trzaj. Tada je duboko
zagnjurio glavu između podignutih ruku i zasmejao se tako da mu
se čitavo telo treslo. Pustio je priručje, namestio se u sedeći položaj i
naslonio laktom na viši stepenik dok je zabacivao glavu u naletu
neobuzdanog smeha. Prvi put ga je čula da se smeje bez gorčine ili

zajedljivosti, pa se i ona osmehnula. Napetost među njima se
istopila. Otišla je da mu donese odeću i kad se vratila primetila je da
je na gornji stepenik spustio obe boce, ali ne i ključeve.

Osmehnuo joj se dok je navlačio odelo i vezao ga. „Kao gospodar
kuće, zadržaću ključeve sopstvenog podruma.”

Sela je pored boca. „Da ste mi ih predali, vratila bih vam ih iz
istog razloga.”

„Ali uvek si bila stroga u vezi s mojim ispijanjem groga.”
„Samo zato što nisam želela da se neprestano opijate i sebe
dovedete do toga da ne možete da prestanete. Ta opasnost je sad
prošla.”
„Zašto si tako sigurna?”
„Zato što sad shvatam da ste svake noći mogli da se poslužite iz
podruma da ste to zaista hteli nakon što sam prvi put sprečila Saru
da vas snabdeva svakakvim pićem koje ste želeli da pijete.”
„Kako si posumnjala da uzimam piće iz podruma?”
„Nisam. Nikada nisam primetila da neka boca nedostaje.”
„Zato što jedna od onih malih vrata u podrumu vode do manjeg
vinskog podruma i odande sam uzimao zalihe. Pa, zašto si onda bila
na galeriji?”
„Zabrinula sam se da vam je možda loše i da ste zato povlačili
zvono. Zašto ste zvonili?”
„Na nekoliko trenutaka mi se činilo da sam u daljini ponovo
video lampe. Znači, briga za mene te je podigla iz kreveta?”
Podigao se na gornji stepenik kraj nje i sklonio je boce konjaka koje
su stajale između njih. „Setio sam se gde sam te ranije video.
Gledala si u moj prozor svake noći iz Mehelen hajsa kad sam bio u
Delftu. Još prvog dana ovde si mi ispričala da si čuvala Vermerovu
decu, ali posle toga više nisam razmišljao o tome. U pravu sam, zar
ne?”
„Da, jeste”, rekla je, smešeći se. „Pošto ste se već toga setili, reći
ću vam još nešto. Jednog dana sam bila u predvorju amsterdamske
Berze kad ste me uhvatili kako gledam kroz prozor u dvorište i vi
ste učinili to isto, pre nego što je uletela grupa vaših prijatelja da vas

odvuče.”
Nacerio se. „Sad se sećam. Zašto te tada nisam video kao sada?”
Nije bila sasvim sigurna šta je time mislio. „Među vašim

prijateljima je bila jedna lepa devojka. Je li to bila Isabela?”
„Da. Ali to je sve završeno.”
„Nećete biti sigurni u to sve dok ponovo ne izađete među svet.”
„Možda to i nije tako nemoguće kao što mi se nekad činilo. To je

ono što si mi od početka želela, zar ne?”
Klimnula je glavom, puna nade. Došao je trenutak da mu ispriča

za drvene noge koje će mu omogućiti da se ponovo uspravi. Ali pre
nego što je progovorila, privukao ju je u zagrljaj i strasno poljubio.
Potpuno mu se predala, sve dok nije osetila kako joj odvezuje svileni
turban na glavi. Obuzeo ju je nerazuman strah. Počela je da se otima
kao tigrica da se oslobodi iz njegovog zagrljaja.

Odvojio je svoje usne od njenih, ali nije je puštao dok je zurio u
nju. Nikada pre nije video tako divnu kosu. Bila je svetla poput
mesečine, bujna a ipak meka kao paukova mreža. Izgovorio je ono
što je već dugo želela da joj kaže: „Volim te, Aleta.”

Nije ga čula, jer je počela da vrišti kao da je siluju. Naglo ju je
pustio, užasnut njenom reakcijom na njegovu zaljubljenost. Skočila
je na noge i pobegla od njega, a kosa je za njom letela kao predivan
oblak.

Ujutru, kad je ušla u njegovu sobu, ponašali su se kao da se sinoć
među njima nije ništa dogodilo. Ponovo je bila neupadljivo obučena,
kosa joj je bila pokupljena ispod najjednostavnije kape, izraz lica
povučen. Držanje mu je bilo hladno i odbojno. Obraćali su se jedno
drugom s mučnom učtivošću, odnos im je naišao na čudnu
prepreku.

Josefus je dobio naređenje da pregleda staru duplu kapiju i
proveri je li neko petljao oko nje, ali ona je, kao i uvek, bila
bezbedno zakatančena. S teškoćom se probio do nje, jer je
neposredno pre zore pao veliki sneg i srebrni zimski ogrtač je
ponovo prekrio zemlju.

PITER NIJE tog dana bio u Delftu, ali ga je prilikom sledeće posete

sarač obavestio da su zelena teretna kola pronađena prazna i
napuštena u smetu. Kočijaš i njegov saputnik, ako je tom drugom
prilikom bio još neko s njim, ispregli su konje i otišli.

„Poneli su i bič”, rekao je sarač. „Dakle, držite oči širom
otvorene.”

Piter je otišao do mesta gde su se nalazila kola zaglavljena u
snegu. Na čvrstom snežnom nanosu kraj puta i dalje su se poznavali
tragovi uklanjanja kola, kada se ukazala potreba da se posle snežne
oluje put raščisti i ponovo uspostavi saobraćaj. Nalazila su se na
krivini uzanog puta neposredno posle raskrsnice, gde ih je jednom
izgubio iz vida. Sledio je put i otkrio da se pruža pokraj zapadnog
zida imanja Konstantejna de Ferea i završava ispred široke
zakatančene kapije. Bilo je malo verovatno da se kočijaš provezao
kroz nju, ali ako je imao ključ ili saučesnika na imanju, to bi
objasnilo kako su mu kola tako brzo nestala iz vida kad ih je sledio.
Setio se da mu je Frančeska ispričala kako se Konstantejn uplašio da
je video udaljena svetla u parku nedugo nakon što je Aleta tamo
počela da radi.

Jedno drvo je prikladno raslo uza zid. Popeo se dovoljno visoko
da vidi šta se nalazi s druge strane. Šuma je skrivala veliku uređenu
baštu za koju je Frančeska rekla da je iza kuće, što mu je takođe bilo
van vidika. Sneg nije padao još od noći kad su se kola zaglavila, ali
poznavali su se tragovi čoveka, verovatno baštovana koji je
proveravao je li oluja oštetila kapiju. Po tim tragovima u snegu
moglo se razaznati da je hodao uskom stazom koja je verovatno
vodila do štala i pomoćnih zgrada.

Piter je sišao s drveta, ponovo se popeo na konja i odjahao do
ulazne kapije ispred kuće, gde mu je prišao Josefus s psima
čuvarima da ga upita šta želi. Na Piterov zahtev ubrzo je izašla
Aleta, umotana u topli ogrtač, i požurila da porazgovara s njim.
Njegovo prvo pitanje ju je iznenadilo.

„Jednom si rekla Frančeski da su u ovoj kući svi oranžisti. Je li to
još tako?”

„Da, jeste”, odgovorila je.
„Nemaš razloga da sumnjaš u Josefusa?”
„Ni najmanje. On je dobar čovek, odan princu. Zašto?”
Poverio joj je da je vrlo verovatno da su svetla koja je Konstantejn
video povezana s nekim zločinačkim poslom koji se odvija upravo
na njegovom imanju, a sumnju mu je pojačala Aletina priča da je
poslednji put Konstantejn video ista ta svetla u noći snežne oluje.
Razumno je izvukla zaključak da se tu dešava nešto izuzetno važno.
U sebi se pitala o čemu se radi još otkako je otvorio kancelariju u
Delftu, jer činilo joj se nepromišljenim da tako dovodi u opasnost
Frančesku kojoj preti kazna.
„Bolje uđi u kuću”, pozvala ga je i otvorila mu kapiju. „O ovome
treba da porazgovaraš s Konstantejnom. Preuzimam potpunu
odgovornost što sam te pozvala unutra, mada te upozoravam da te
verovatno neće pustiti u svoju sobu. Pre će biti da ću ja morati da
stojim kraj vrata i prenosim ti njegova zapažanja.”
Kad je objasnila Konstantejnu o čemu se radi, odmerio ju je sa
stolice ledenim pogledom, jer takav izraz lica je sad uvek imao kad
god bi ušla u njegove odaje. „Znači, izgleda da ta svetla ipak nisu
bila plod moje mašte. To je čak mogla biti i jedna jedina lampa koja
im je osvetljavala put kroz šumu pre nego što su je ugasili. Pošalji mi
ovamo Pitera van Dornea, s obzirom da je ugrožena bezbednost
mog doma.”
Sekund-dva ga je gledala u neverici. Je li ga zaista dobro čula?
Tada je gotovo potrčala do vrata. „Smesta ću ga poslati gore!
Piter i Konstantejn su prilično dugo nasamo razgovarali, dok je
Aleta koračala hodnikom gore-dole, likujući što je Konstantejn
primio prvog posetioca, ako se ne računaju njegovi roditelji, kojima
je obećao da će ih ponovo primiti na Božić. Zatim su poslali po
Josefusa i ponovo je čekala. Kad su se Piter i Josefus opet pojavili,
obojica su bili krajnje ozbiljni. Josefus je uzeo jedan Konstantejnov
pištolj; Piter je izvukao svoj pištolj iz pojasa, a u drugoj ruci je držao
Konstantejnovu alku sa tri podrumska ključa.
„Gde je Sara?” smrknuto je upitao Josefus.

„Razvrstava rublje na poslednjem spratu”, odvrati Aleta.
„Koliko će otprilike ostati tamo?” želeo je da zna Piter.
„Bar još tri četvrt sata.”
„Odlično. Ne želimo je u blizini, jer ne smemo dozvoliti da
nekome nesmotreno ispriča o istrazi koju ćemo sprovesti.”
„Onda ću samo proveriti treba li joj nešto odavde.” Aleta pojuri
uz stepenište i zateče Saru veoma zaposlenu, ali tek na početku
posla. Aleta zadovoljno siđe, našavši dvojicu muškaraca u kuhinji.
Josefus je upalio dve lampe, dok joj je Piter ukratko objasnio
okolnosti.
„Moguće je da su uljezi koristili stazu koja vodi od stare kapije iza
šume i postoji samo jedno mesto gde su mogli ući neprimećeni. Na
zapadnom kraju kuće se nalazi rešetka, kroz koju bi se, ako se
ukloni, moglo ući u zaključane podrume.”
Setila se te rešetke, pošto je pored nje prošla bezbroj puta, mada
je nikada nije pažljivo pogledala. Debelo mutno staklo iza rešetaka
onemogućavalo je da se vidi unutra. „Ali niko nije mogao ući u kuću
tim putem, ili nekim drugim, a da psi ne zalaju. Oni se oglašavaju na
svaki neobičan zvuk.”
Josefus je prekinu glasom promuklim od besa na mogućnost da
se takav upad odigrao njemu ispred nosa. „Oni su dovoljno pitomi i
mirni kad prilazi neko koga poznaju.”
Piter klimnu glavom. „Pokazao sam Konstantejnu crtež stranca
koji je Frančeska nacrtala i dala mi. Odmah je prepoznao slugu koga
je otpustio iste noći kada se vratio ovde. Kao što znaš, psi su isprva
služili da teraju lovokradice i rečeno mi je da su dobro poznavali sve
sluge.”
Josefus je otvorio vrata ka podrumskim stepenicama. Kad je Aleta
pošla za njim, Piter ju je zaustavio. „Možda je opasno. Sačekaj ovde,
Aleta.”
Nije ga poslušala. Čim su sišli u podrum, primakla se stepeništu i
posmatrala je kako Piter, što tiše može, ubacuje ključ u bravu dugo
zatvorenih vrata. Zatim je odstupio i po dogovoru klimnuo glavom
Josefusu, koji je okrenuo ključ i naglo otvorio vrata da propusti

Pitera koji je uleteo sa zapetim pištoljem. Josefus je utrčao za njim,
ali nisu se začuli ni pucnji ni glasovi. Gotovo preskačući stepenike,
pojurila je do otvorenih vrata da vidi šta se dešava.

Lampe koje su držali Piter i Josefus osvetlile su ogroman prostor
glavnog podruma, koji je zidovima i lukovima bio podeljen u
odeljke. Otvorili su još jedna vrata na udaljenom podrumu u koji je
dopiralo nešto dnevnog svetla kroz rešetke i mutno staklo na
prozoru. U početku je uspela da vidi samo neki stari nameštaj
omotan paukovom mrežom, ali kad se spustila do muškaraca,
zapanjila ju je ogromna zaliha oružja. Koplja i puške su bili
naslonjeni na zidove, a veliki broj buradi sa barutom, po Piterovim
rečima, stajao je sa strane. Skinuo je poklopce sa nekoliko kutija i
ugledao olovne metke, kojih je sigurno bilo na hiljade.

„Kako je sve ovo tu dospelo?”, uzviknula je zaprepašćeno.
„Čak i da se psi nisu oglašavali, znam da bih ja čula kola na
šljunku u tišini noći! Možeš li to da objasniš, Pitere?”
„Ova zaliha je donesena ovamo u nekoliko navrata i bila je
veoma mukotrpno istovarana. Uvezli bi teretna kola kroz staru
kapiju, za koju je sluga očigledno imao duplikat ključa. Kad bi
ugasili lampe na kolima, prenosili bi odande sve ovo što vidiš.
Dvojica muškaraca bi jedan drugom dodavali sve kroz taj
podrumski prozor nakon što bi uklonili rešetku.”
„Ali zašto bi uradili tako nešto?”
„Pripremali su oružje za izdajnike, da pomognu francuskim
snagama kad dođe vreme. Nema sumnje da postoji još mnogo
takvih tajnih skladišta oružja nedaleko od ulaza u naše gradove.
Sada ću obavestiti Konstantejna.”
„Zar nećeš prvo prikucati prozor?”
„Ne. Sve moramo ostaviti tačno ovako kako jeste. Nadajmo se da
ćemo uhvatiti krijumčare oružja kad sledeći put dođu , mada
verovatno neće dolaziti pre nego što se na proleće otopi sneg, zato
što ne žele da ostavljaju tragove.”
Ponovo su zaključali vrata i ugašene lampe vratili na policu. Piter
je još neko vreme proveo s Konstantejnom, a zatim je otišao. Tada,

Aleta uze štake i drvene noge sa mesta gde ih je čuvala dok za njih
ne kucne pravi čas. Nije ni najmanje sumnjala da je taj čas upravo
kucnuo.

Kad je Konstantejn okrenuo glavu i video šta mu je donela, oči su
mu zasjale od pomalo gorke razdraganosti. „Kako je moguće da mi
tako često čitaš misli?”

Nije mogla da mu prizna da joj ljubav pomaže da ga bolje
razume. „Dakle, odlučili ste da ponovo prohodate?”

„Od trenutka kad sam saznao da je izvršen upad u moj dom. Od
sada nameravam da stražarim i da odbranim svoju kuću i zemlju,
tako što ću uništiti te izdajnike. Daj mi te noge i reci mi koliko ih
dugo već čuvaš u kući.” Dok mu je objašnjavala, razgledao je
kaiševe i drvene noge. „Izuzetno pametno. Vidim da ću pomoću
štaka koje su mi poslali roditelji uspeti da se pomeram klaćenjem, ali
barem ću moći da se ispravim kad stojim nepomično. Pošalji mi
Josefusa. Najbolje da odmah počnem.”

„Odmah će doći.”
„Sačekaj trenutak!”
Stigla je do vrata i tamo zastala da ga pogleda preko ramena.
„Da?”
„Najiskrenije ti zahvaljujem.” Glas mu je zvučao zbunjeno.
„Zašto sve to činiš za mene?”
Smireno ga je pogledala pravo u oči. Sopstvenom voljom je
pokidao svoje okove. Preko Pitera je ponovo uspostavio vezu sa
spoljašnjim svetom i sad je bilo samo pitanje vremena kada će
napustiti sobu a nakon toga i ovu kuću i preseliti se nazad u Delft sa
obnovljenim samopoštovanjem. Uskoro mu ona neće biti potrebna.
„Moj motiv nikada nije bio potpuno nesebičan” priznala je,
vraćajući se u sobu. „Kad sam napustila Amsterdam, odustala sam i
od svog sna da postanem slikarka. U onoj nesreći na mostu bila sam
u putničkoj kočiji koja se sudarila s vašom. Ne sećam se tačno kako
sam donela tu odluku, ali kad sam tog dana videla da ste povređeni
i bez svesti, ubedila sam samu sebe da nikada neću ponovo srediti
svoj život dok vi ne obnovite svoj.”

„Znači, ja te zadržavam?”
Nasmešila se. „Više ne. Verujem da smo sada oboje na putu
oporavka.”
„Sedi i ispričaj mi šta se dogodilo u Amsterdamu.”
Poslušala ga je i sve mu ispričala. Kad je završila, oboje su bili
svesni da je uzajamna hladnoća ponovo nestala. „Možda ću sada
ponekad moći nešto da nacrtam.”
„Ima još nešto što želim da znam. Pošto te volim svim srcem,
svakako mi možeš reći zašto tako uporno nosiš kapu?”
Njegova izjava ju je ostavila bez daha. Oči su mu bile pune
ljubavi i ona zadrhta, spuštajući glavu da izbegne njegov uporan
pogled. Oklevajući, objasnila mu je kakvim je strahom tako dugo
bila ispunjena. „Sada znaš sve o meni”, zaključila je šapatom.
„Znači, one noći na stepeništu nisi vrisnula od odvratnosti prema
meni lično?”
„Ne!” Brzo je podigla glavu u neverici što je uopšte mogao tako
nešto da pomisli. „To nikada ne bih mogla! Ja te volim!”
Priznanje joj je izletelo pre nego što je mogla da ga zaustavi i
obrazi su joj se oblili rumenilom. Lice mu je preplavila radost koja ju
je gotovo zaslepila. Pružio joj je ruke.
„Onda mi dođi u zagrljaj, draga Aleta, gde ćeš od sada uvek
pripadati.”
Nekoliko trenutaka je sedela veoma mirno, a zatim je polako
podigla drhtave ruke i skinula kapu. Odlučno je otresla ukosnice iz
kose i pustila je da joj padne oko lica i niz leđa. Bilo mu je jasno
koliko napora ju je to koštalo i zbog toga ju je voleo još više.
Konačno mu je prišla, iznenada mu poletevši na grudi i zagrlila ga
oko vrata. Privio ju je uz sebe i prepustili su se dugim i strasnim
poljupcima. Odmakla se od njega samo na trenutak, da mu uzme
ruku i spusti je na svoje lice da bi joj prstima dodirnuo kosu.
„Udaj se za mene”, žurno je promrmljao. „Toliko te dugo već
volim.”
„Hoću”, zaljubljeno je uzvratila, spuštajući mu prst na usne da ga
ućutka ukoliko se pobuni, „kad budeš mogao da stojiš pored mene u

crkvi.”
„Draga moja, prava si mala goropadnica.”
Nasmešila se i ponovo prepustila njegovim poljupcima. Optužba

da je goropadnica je izgubila svoje nekadašnje značenje, jer je sada
bila izgovorena iz milošte.

Od tog dana za Konstantejna je nastupio period iskušenja i
pogrešaka u pokušajima da prohoda, a Aleta i Josefus su ga
neprestano hrabrili. Bilo je bola i očaja, strmoglavih padova i
nebrojenih modrica. Jednom je gadno posekao čelo na ivicu ormara
i krv je prskala na sve strane, a drugom prilikom se izvrnuo unazad
i ostao bez svesti, ali nijednom nije posustao u odlučnosti da ovlada
tim nezgrapnim nogama. Uprkos mekanim umecima u
udubljenjima, zaradio je užasno bolne plikove na patrljcima dok nije
oderao svu kožu, ali čim mu je Josefus promenio zavoje, ponovo je
pričvrstio noge i krenuo iz početka. Više nije boravio samo u svojoj
sobi, već je teturao i posrtao, i zanosio se i padao po galeriji, a ulazio
je i izlazio i iz drugih prostorija na istom spratu.

Iako je često bio iscrpljen od svakodnevnog napora, držao je
stražu naizmenično s Josefusom za slučaj da se uljezi vrate, ali sneg
je i dalje bio netaknut i postepeno su prihvatili Piterovo mišljenje da
se ništa neće dogoditi pre prolećnog otapanja.

U ŠOKU se našla Sibila kad je saznala da se od nje očekuje da se

preseli u kuću Van Jansovih i poslednje dve nedelje pre venčanja
provede pod nadzorom buduće svekrve.

„Ali ti nećeš biti tamo!” pobunila se Adrijanu.
„Ne, naravno da ne mogu. Biću kod sestre.”
„Ali zašto ne mogu da se udam iz svoje kuće?” Zamišljala je kako
joj Frančeska pomaže da se obuče za venčanje, baš kao što bi to
mama učinila da je još živa. Grit, koja je bila uzbuđena kao da se
radi o njoj lično, bila bi im pri ruci i skupljala sve što ispuste. A šta je
sa starom Marijom, koja se dogovorila s Hendrikom da joj namesti
stolicu u predvorju, odakle će moći da posmatra mladu kako silazi
niz stepenice? Adrijan joj je obećao da će jedna kočija odvesti

Frančesku i Mariju do crkve. Nije znao da će one povesti i Grit. U
domaćinstvu Van Jansovih bilo je mnogo slugu i bilo bi nezamislivo
da nekome od njih dozvole takvu povlasticu.

„Najdraža devojko”, odvrati Adrijan, „ovo nije obično venčanje.
Već si dokazala da možeš da osvojiš svačije srce, čak i srce Velikog
penzionera kad je obedovao za stolom mog oca, ali moja majka želi
da ti pokaže kako se tačno upravlja otmenom kućom i
mnogobrojnom poslugom, kakvu ćemo mi imati, a gde ćeš to bolje
naučiti nego u mom rodnom domu?”

„Dobro”, nerado je pristala. Bila je ponosna na kuću u
Herenhrahtu u kojoj će živeti, mada bi više volela da nije baš peta
kuća od doma njegovih roditelja. Nisu je mnogo pitali za mišljenje o
nameštaju i ukrašavanju, jer je Adrijan - po savetu svoje majke -
unajmio savetnika da o svemu odluči. „ Ali neophodno je da mi
Frančeska pomogne da se obučem za venčanje. Niko drugi!”

„Kako god ti želiš.”
Bili su sami u predsoblju, dok su vrata susednog salona bila
pritvorena iz pristojnosti, i tamo su bili njegovi roditelji s gostima.
Sibila je govorila tiho, kao i Adrijan, što je značilo da gospođa Van
Jans neće moći da čuje njihov razgovor, ma kako naćulila uši.
„Ima još nešto”, počela je prepredeno čežnjivim glasom.
„Reci mi, ljubavi moja mala.”
„Kako si ti divan!” Zurila je u njega očarano, misleći u sebi da je
zgodan kao gipsani kip Apolona koji je izradio njen otac. „Moramo
da razgovaramo veoma otvoreno.”
Pitao se šta sledi. Sa Sibilom se nikad ne zna. Već mu je saopštila
da ne želi da zasniva porodicu, dok ne iznosi pedeset pari plesnih
cipela. Ali pošto on namerava da što pre dobije sina, njeni dani plesa
su nakon venčanja odbrojani. „O čemu želiš da razgovaramo?”
„Kada ćeš isplatiti očeve dugove i osloboditi moju sestru?”
„Neću to učiniti”, uzvratio je podjednako izravno, svestan da je
vreme izvrdavanja završeno. „Nadao sam se da ćeš tokom ovih
meseci naše veridbe, i kao buduća supruga bankara, shvatiti da se
novac ne deli iz hira.”

„Radi se o čitavoj budućnosti moje sestre!”
„Ne preuveličavaj. U nju je strasno zaljubljen bogat čovek. Posle
objave koju nam je Van Deventer izneo za večerom, svima je stavio
do znanja koliko mu je važno što će mu Frančeska postati nevesta.
Nema više načina da se ta veridba sad raskine.”
„Postojao bi način samo kad bi ti pozajmio ocu potrebnu svotu.”
„Ne dolazi u obzir. Van Deventer može da računa na odanost
banke Van Jansovih.”
„Ali Ludolf je bio gusar i činio je užasne stvari!”
Adrijanovo lice poprimi strog izraz. „Politika banke nije da
ispituje prošlost ulagača ili na koji način je zaradio novac.
Zaboraviću šta si rekla.” Rukom ju je obgrlio oko struka i sad ju je
privukao bliže, ljubeći joj slepoočnice, oči, ugao usta. Glas mu je
postao nežan i ubedljiv. „Pomisli samo kako će ti biti drago da ti
sestra živi u blizini.”
Pružila mu je usne za strastveniji poljubac, jer je uživala u
ljubljenju s njim. Hans ju je naročito živcirao upravo zato što nikada
nije pokušao da je poljubi, iako mu je pružila dovoljno prilika.
Adrijan joj je sada šaputao razna predivna obećanja, dok je ona
delićem svesti računala koliko je još meseci ostalo pre nego što joj
sestra izađe pred Esnaf. Za to vreme sama će davati Hendriku veći
deo svog džeparca i tako mu omogućiti da isplati Ludolfa mesec po
mesec. Adrijan za to ne mora nikada saznati.
Kad je narednog dana poverila Hendriku svoj naum, i objasnila
mu da im je to jedina preostala mogućnost, ljutito je prasnuo protiv
porodice Van Jans.
„Ta pohlepna, cicijaška, Francuskoj naklonjena banda!” zagrmeo
je, preteći pesnicom. „Nemaju prava da se nazivaju Holanđanima!
Kad samo pomislim da svoje supruge teraju da se žrtvuju u brizi za
zaslužne rođake!”
„Smiri se, oče”, reče nestrpljivo Sibila. „Nije tako. To je moj izbor
i jedini način da spasimo Frančesku tog užasnog braka. Bolje nemoj
ništa govoriti Ludolfu u vezi s otplatom, dok ne primiš prvu ratu na
ruke.”

Stišao se. „Kad bih samo mogao i ja da doprinesem i olakšam ti
teret. Prodaću Rembrantovog Titusa, ako bi vredelo, ali Vilem mi je
nedavno rekao da mi ne bi mogla doneti više od trista-četiristo
guldena.”

„To je manje od mog budućeg nedeljnog džeparca! Ionako nikada
ne bih želela da prodaš tu sliku. Nalazi se u našem domu otkako
znam za sebe i mami se uvek dopadala.” Zagrlila ga je i poljubila.
„Sve će biti dobro. Samo prepusti sve meni.”

HANS JE ZAVRŠIO sliku Gradske straže. Sibila je otišla da je vidi

dan pre nego što je trebalo da je odnesu iz crkve na njeno mesto u
sedištu Straže. Zatekla je Hansa kako savija platno umrljano bojom
na kome je sve vreme stajao štafelaj.

„Je li miš sada na slici?” radoznalo je upitala.
„Jeste.”
Gledala je gore-dole po velikoj slici, i činilo joj se da je upoznala
svako blistavo oko i boru od smeha i debeli podvaljak naslikanih
muškaraca, ali i dalje nije mogla da pronađe miša.
„Ne vidim ga!” Bila je očajna.
„Nastavi da tražiš.” Spustio je presavijeno platno na radni sto i
pakovao je svoje lične stvari, koje je prethodno odvojio od boja i
nauljenog platna i ostalog materijala kojim ga je Hendrik snabdeo.
„Trebalo bi da mi daš neki nagoveštaj!”
„Ne, moraš pametno da upotrebiš oči.”
„To nije pošteno. Zašto ne možeš da budeš ljubazan? Ovo mi je
poslednja prilika da pronađem miša pre nego što se preselim u kuću
Van Jansovih.”
„Slika će biti izložena za javnost u sedištu Gradske straže sve do
Nove godine.”
„Kakve ja imam koristi od toga? Neću imati vremena da odem
tamo, uostalom, neće ni biti isto kao kad sam dolazila ovamo.”
Pokušala je s nagovaranjem. „Budi dobar, Hans. Obećao si da ćeš mi
reći.”
„Veče uoči tvog venčanja, ne pre.”

„Nepodnošljiv si! Znaš da neću smeti nigde da idem tog dana, jer
neću više biti kod kuće.”

„Onda možda nikada nećeš otkriti gde se miš skriva.” Spremio se
da pođe.

Potekoše joj suze. „Okrutan si!”
Suvo se osmehnuo, prisećajući se kako ga je mučila svojim
koketiranjem i zavodljivim prenemaganjem. I kako mu se samo
rugala raskošnim životom koji će uskoro voditi. „Nije mi to bila
namera. Želim ti sve najbolje, Sibila. Želim ti da budeš srećna koliko
ti srce žudi. Možda ćemo se ponovo sresti jednog dana. Zbogom.”
Jecaj joj je zapeo u grlu. Molba joj je izletela slomljeno, gotovo
šapatom, kao da je znala koliko ju je bilo beskorisno izustiti. „Nemoj
da ideš!”
Već je bio blizu crkvenih vrata i nije mogao da je čuje, pa je
izašao ne osvrćući se.
U kući Van Jansovih Adrijanova majka je i po nekoliko časova
dnevno davala Sibili uputstva. Osećala se kao da je ponovo pod
Marijinim nadzorom, samo što ovog puta nije bilo šanse da se
pobuni. Čeznula je za danom venčanja kada će je, posle svečanosti i
kraće proslave, Adrijan brzo odvesti njihovoj sopstvenoj kući.
Svakog dana je dolazio da je vidi, ali sada ih njegova majka
nikada nije ostavljala same. Sibila nikako nije razumela zašto. Da li
se žena plašila da će ih u ovoj poslednjoj fazi zaneti strast? Ili je
majčinska ljubomora dostigla svoj vrhunac? Jedno jutro je
neočekivano Adrijanova sestra, koja je došla sa njim, spomenula
kako su pošli da vide predivni novi grupni portret u sedištu
Gradske straže, o kome svi pričaju.
„Sigurno se veoma ponosiš uspehom svog oca, Sibila”, obratila joj
se snishodljivo.
„Svakako bih volela da vidim sliku sad kad je na svom mestu”,
izjavila je Sibila puna nade.
„Onda pođi sa mnom i Adrijanom.”
Sibilina slabašna nada da je Hans tamo, iščezla je kad je videla da
je otac na sliku stavio svoj potpis, što je bilo njegovo pravo, i Hansu

nikada neće biti priznate zasluge za deo posla koji je obavio. Čula je
nekoliko napomena koje su se slagale s njenim mišljenjem da su
najizražajniji i najživotniji petorica stražara koje je do detalja
naslikao Hans . Ali nju nije zanimala slika u celosti, jer je mahnito
tražila tamo-amo, svuda, tog neuhvatljivog miša. Nemoćno se
ugrizla za usnu kad je morala da pođe bez uspeha.

Dvadeset drugo poglavlje

F RANČESKA JE NAPUSTILA DELFT PRED BOŽIĆ, ŽUREĆI KUĆI u
Amsterdam, dva dana pre Sibilinog venčanja. Sa sobom je
ponela Konstantejnovu zvaničnu molbu, u kojoj od Hendrika traži
Aletinu ruku i poruke od njegovih roditelja u znak njihove
saglasnosti. Aletu je prvenstveno mučio strah da će Hendrik to
odbiti samo da bi je dodatno kaznio, ali Frančeska nije verovala da
bi on otišao tako daleko i obećala je da će razgovarati s njim kako bi
joj pomogla.

Nju samu činilo je srećnom što bar nakratko može da pobegne iz
Delfta. U Hetrajdinoj kući je vladalo čudno raspoloženje otkako joj je
Klara otkrila istinu o bračnom ugovoru. Narednog jutra Hetrajd je
bila sasvim pribrana, i ništa u njenom ponašanju nije otkrivalo
emotivni potres koji je pretrpela, i naizgled se sve nastavljalo kao i
pre. Ipak, postojala je jedva primetna razlika. Frančeska je osećala
da je iznova pažljivo i strogo posmatraju iz nekog nepoznatog
razloga kao prvih nedelja u Kromstratu. Bio je to krajnje neprijatan
osećaj, mada ništa nije mogla da izdvoji kao neposredan dokaz.

Čula je od Alete kako je Piter rekao da joj sve ispričaju o otkriću
oružja u kući De Fereovih, jer se on nije usudio da joj to saopšti u
kratkim porukama koje su razmenjivali. U jednoj takvoj poruci ju je
zamolio da udvostruči napore u vezi sa crtanjem, i ona je znala da to
znači kako je od izuzetne važnosti da ga obavesti ukoliko se čovek
koga je nacrtala ponovo pojavi u Hetrajdinoj kući.

Doputovala je u Amsterdam brzo po čvrstom ledu. Ipak, kad je
stigla tamo, bilo je suviše kasno da bi svratila u kuću Van Jansovih
nepozvana, da vidi Sibilu, pa je morala da na to sačeka do jutra.
Hendrik i Marija su se utrkivali ko će pokazati veće zadovoljstvo što
je vidi, i, na njeno ogromno olakšanje, Konstantejnova molba je lepo
primljena, makar i iz pogrešnog razloga.

„Neka se venčaju kad god hoće”, reče nehajno Hendrik. „Sastavi

mi saglasnost da je potpišem pre nego što ponovo pođeš, Frančeska.
Bar ću se rešiti svake odgovornosti za neposlušnu kćer.”

„Ali, oče!” ozlojeđeno uzviknu Frančeska. „Ne bi trebalo...”
Marija joj upade u reč: „Otprati me do kreveta, hoćeš li, draga
moja? Vas dvoje možete kasnije razgovarati.” Čim su se odmakle
dovoljno da ih Hendrik ne čuje, starica joj poveri razlog svog
mešanja. „Samo bi uludo trošila reči, pokušavajući da ga urazumiš u
vezi s Aletom. Toliko sam često pokušavala, ali neće da sluša i
tvrdoglav je kao magarac.”
„Aleta je počinila neoprostiv greh, jer mu je povredila ponos u
vreme kad je imao drugih neprilika. Zar nikad ne priča o njoj lepo
ni posle toliko vremena?”
„Na to pitanje je lako odgovoriti. Njeno ime mu više nikada neće
preći preko usana. Tako je ponosan na Sibilu i njeno skorašnje
venčanje za Van Jansa, da više ne razmišlja ni o kome drugom.”
„Šta ti misliš o tom paru?”
„Sibila je dobila šta je želela”, filozofski je odgovorila Marija. „Ali
dobro je što vaša draga majka više nije ovde, jer ne bi bila srećna
zbog toga.”
Ujutru je Frančeska otišla do kuće Van Jansovih sa saksijom
delftskih lala kao venčanim poklonom, u kome su učestvovale i ona
i Aleta. Sibila joj je doletela u susret čim su je najavili, zaboravljajući
na sva uputstva gospođe Van Jans o tome kako da se ponaša pred
slugama.
„Tako mi je drago što te vidim, Frančeska!”
„I meni”, odgovorila je Frančeska, gotovo ostavši bez daha pred
čvrstinom sestrinog zagrlja. Začudila se kad je videla kako je Sibila
napeta, ali pretpostavila je da nije bilo lako provesti dve nedelje s
gospodom Van Jans.
„Imam toliko toga da ti pokažem, Frančeska.” Sibilina ushićenost
je zvučala pomalo histerično. „Moju venčanicu, dragulje, svu novu
odeću i prekrasnu kuću u kojoj ćemo Adrijan i ja živeti!”
„Želim sve da vidim, ali jesi li ti dobro?”, zabrinuto ju je upitala
Frančeska, jer se Sibila priljubila uz nju poput deteta.

„Da, samo sam umorna. Otkako sam došla u ovu kuću, ne
spavam dobro. Adrijanova majka je čudovište”, prošaputala je,
„prigovara mom izgledu i pronalazi greške svemu što uradim, dok
mi ne dođe da zavrištim.”

„Uskoro ćeš je se osloboditi. Ostalo ti je još samo dvadeset četiri
časa. Pokaži mi venčanicu.”

Bila je nalik svetlucavom srebrno-belom oblaku, oko izreza
ukrašena ružičastim biserima, kao i širokom trakom koja joj je
isticala rubove. Frančeska je izjavila da nikada nije videla lepšu. Na
njenu molbu Sibila je stavila venčani šešir sa srebrnim i ružičastim
svilenim cvećem, koji je odgovarao njenom porcelanskom tenu, pa
je sa njim na glavi počela da otvara somotske kutije i kovčežiće da
pokaže komplete safira i drugog nakita. Gotovo i pre nego što je
Frančeska imala vremena da išta pažljivo pogleda, Sibila je otvorila
vrata velikog garderobera, gde su se haljine, okačene na vešalice ili
raširene preko pletenih stalaka, takmičile u otmenosti, a sve dugine
boje bile su pojačane prefinjenom čipkom, raskošnim trakama,
buketima vrpci ili veza tako ispletenog da je za njegovu izradu
sigurno bilo potrebno stotine sati rada i naprezanja očiju. Frančeska
je primetila da joj se sestra ponovo pribrala, kao da su joj u tome
pomogle sve te nove stvari nagomilane oko nje. Tako je bilo i kad su
krenule ka kući u Herenhrahtu, gde će Sibila i Adrijan živeti. Bila je
spremna za stanovanje i ostalo je tek nešto malo završnih radova.
Mršav čovek s narandžastom perikom služio se pomodnim štapom,
visokim gotovo kao i on sam, da ukaže svojim pomoćnicima na ono
što želi da bude obavljeno, a oni su kačili draperije i zavese,
raspoređivali nameštaj i razmotavali tepihe. Neke stolice su odnosili
na sprat.

„Dobar dan, gospođice” pozdravio je Sibilu, dubokim naklonom,
prikrivši koliko je ne trpi. Previše se mešala u boje i nameštaj koji je
on izabrao za njen posed. Na njegovo olakšanje, ovog puta nije
došla da ga izluđuje i prigovara za ovo ili ono, već samo da sestri
pokaže kuću.

„Ovo će biti tvoja soba, kad god dođeš kod mene, Frančeska!”

Sibila je pojurila u ljupko nameštenu spavaću sobu sa zidovima
presvućenim azurnoplavom lionskom svilom. Prišla je prozoru.
„Imaćeš pogled na baštu. Na moj predlog Adrijan je zamolio Pitera
da je preuredi i on nam je izneo neke sjajne nacrte.”

Frančeska se pridružila sestri i pogledala je snegom prekrivenu
baštu, pitajući se koliko će godina proći pre nego što bude mogla da
uživa u toj povlastici i vidi je rascvetalu. Poželela je da poveri Sibili
plan za bekstvo u Italiju sa ocem, ali ipak se predomislila.
Mogućnost takvog razdvajanja porodice bacila bi senku na Sibilino
venčanje, a to se ne sme dogoditi. Biće dovoljno vremena kad bude
imala podršku voljenog supruga, jer je čak i Marija priznala da je
Adrijan iskreno privržen svojoj budućoj nevesti.

„Videćeš da će Piter upotrebiti cveće svih boja”, rekla je
Frančeska, „naročito lale, kao simbol odane i strasne ljubavi, što će
biti izuzetno prikladno u bašti tek venčanog para.”

„Pretpostavljam da hoće”, neodređeno je izjavila Sibila. „Danas
mi je teško da se usredsredim na bilo šta što nije povezano s mojim
sutrašnjim venčanjem.” Molećivo se okrenula Frančeski. „Doći ćeš
rano u kuću Van Jansovih, hoćeš li? Želim da budeš sa mnom sve do
trenutka kad dođe vreme da se krene u crkvu.”

„Hoću”, obećala je Frančeska.
Sibila se ponovo stisnula uz nju. „Volela bih da je i Aleta tu.”
„Već sam ti rekla, poručila ti je da te voli. Kad bi to bilo moguće,
znaš da bi bila s tobom.”
Posle podne, nakon što je Frančeska otišla, Sibila je morala da
sasluša još uputstava gospođe Van Jans. Kako da se postavi prema
trgovcima koji su dovoljno drski da prerano ispostave račun, kako
da se ponaša u prodavnicama, kako da poruči robu da joj se donese
kući i slično.
„Nadgledaćeš račune u domaćinstvu”, skrenula joj je pažnju, „ali
za sve ostale račune koje treba izmiriti, pobrinuće se Adrijan. Pod
tim mislim da ćeš moći dobiti sve što poželiš u visini tvog ličnog
džeparca, ali nikada nećeš dobijati novac na ruke.”
„Ali ja volim sama da plaćam”, pobunila se Sibila, pomišljajući na

gotovinu koja joj je potrebna za Ludolfa.
„Ono što ti želiš i što je tvoj muž odlučio za tvoje dobro, mogu

biti sasvim suprotne stvari. Adrijan zna da si previše neiskusna kad
se radi o bogatstvu, da bi ti dozvolio da sama raspolažeš novcem.
Nemoj biti tako smrknuta, Sibila! Tu odluku je doneo u vreme
veridbe po očevom savetu. Adrijan nikada ne bi pogazio reč.”
Gospođa Van Jans je blago protrljala ruke kao da ih briše. „Time
sam ti prenela sva uputstva koja su ti, po mom mišljenju, potrebna.
Večeras nam neće dolaziti gosti. Mirno ćeš večerati sa mnom i
mojim mužem.”

Sibila se lagano, teškim korakom, popela do svoje sobe. Bila je
potištena i razočarana. Kad samo pomisli da je pored silnog
bogatstva porodice Van Jans ipak bila nemoćna da oslobodi sestru i
oca njihovih okova. Opet ništa nije išlo kako treba. Je li se išta
odvijalo u skladu s njenim željama otkako joj se Hans tako
uznemirujuće pojavio u životu?

Kad je Sibila sišla na večeru, gospođa Van Jans je primetila kako
je potištena i tužna, ali je pretpostavila da je uznemirena pred
venčanje. Neveste se, u svojoj nevinosti, poslednjih trenutaka pred
venčanje plaše još nepoznatih bračnih dužnosti. Gospođa Van Jans
se prisetila sopstvene strepnje i pokazala je više razumevanja nego
obično, time što se pretvarala da nije primetila kako Sibila skoro
ništa nije pojela.

Kad je pala noć, Sibila nije mogla da zaspi. Ustala je iz kreveta i
skupila se, sa šalom oko ramena, kraj kamina u sobi. Nije više mogla
da misli ni na šta drugo osim da se približava ponoć i da još nije
rešila zagonetku gde se nalazi mali miš na toj velikoj slici. Zurila je u
plamen kao da bi tamo mogla pronaći rešenje, očajavajući što joj ono
što tako iskreno želi, klizi iz ruku.

Cepanica pade uz pljusak varnica, od kojih joj jedna dospe na
boso stopalo i natera je da odskoči. Ipak, bio je to trenutak
otkrovenja. Zabacila je glavu i udahnula. Shvatila je gde je miš! Nije
na šeširu i ne viri ni iz čijeg džepa niti namiguje ispod svoda cipele,
već je na mestu koje joj je sad tako očigledno da ne može da shvati

kako ga ranije nije našla.
Skočila je, zbacila šal sa sebe i otrčala da dograbi odeću iz fioka i

ormara i žurno se obuče. Uvukla je stopala u cipele i dohvatila
najtamniji ogrtač, zatim otvorila vrata spavaće sobe i oslušnula.
Kuća je bila tiha. Pažljivo se odšunjala do podrumskog hodnika gde
su se nalazile odaje za poslugu a u vitrinama su stajale lampe. Nije
želela da je noćna straža uhapsi samo zato što ne nosi svetiljku. Tiho
je podigla rezu na vratima za poslugu i izvukla se kroz sporedni
izlaz ispod glavnog stepeništa na ulazu sa ulice.

Sa snopom svetla koje je igralo ispred nje, brzo je potrčala preko
mosta, jer ju je čekao popriličan put do sedišta Gradske straže.
Trebalo je da bude preplašena što je sama usred noći, jer su snežne
ulice delovale preteći, ali bojala se samo jednog i to joj je dalo krila.
Očajnički se plašila da Hans neće više čekati na jedinom mestu na
kojem se nadala da će ga naći. Otkazao je stan, jer je zbog nove
porudžbine trebalo da napusti Amsterdam, a nije joj rekao kuda ide.
Dan njenog venčanja je već uveliko započeo i prošlo je vreme koje
joj je odredio za rešavanje zagonetke.

Konačno je ugledala zgradu Straže. Mnoštvo svetiljki je sijalo u
prozorima, jer je noćna straža na dužnosti u gradu i ovde su se
redovno smenjivali stražari. Zadihana i iscrpljena od brzine koju je
sebi nametnula, stigla je do stepenica i popela se do hodnika, gde je
dežurao stražar, dok je drugi sedeo za stolom. Obojica su se smesta
našli u stanju pripravnosti, jer su pomislili da je došla da prijavi
neku nevolju, što ne bi bilo ništa neobično.

„Kojim poslom, gospođice?” zahtevao je da zna narednik za
stolom.

„Ja sam Sibila, kći slikara Hendrika Fisera, koji je naslikao novi
grupni portret. Je li neko sad pored slike?”

„Ne. Sala za bankete nije u upotrebi večeras. Jeste li želeli da
vidite nekog oficira?”

„Ne! Mladića po imenu Hans Rumer, očevog slikarskog
pomoćnika. Je li on ovde u zgradi?”

Narednik proveri spisak imena. „Bio je tu danas, ali posetioci