Zlatna lala - Rozalind Lejker

„Došao sam radi porudžbine. Mislio sam da će vam odgovarati
da slikate pojedince u slobodno vreme i kad ste raspoloženi. Sredio
bih da dobijete velikodušan rok.”

Hendrik je razmišljao, prisećajući se da je Rembrantu trebalo
četiri godine da naslika lica i važne pojedinosti pripadnika Straže
koji se pripremaju za noćnu smenu, iako je dopustio učenicima da
odrade veći deo pripremnog rada i odeću, jer je u međuvremenu
prihvatao i druge porudžbine.

„Oficiri bi dolazili kad meni odgovara?”, upita Hendrik.
„Postaviću taj zahtev u vaše ime.”
„Hmm.” Hendrik se premišljao. Platno bi bilo preveliko da ga
postavi u svom ateljeu, ali nije bio daleko od crkve Zojder, gde je
Rembrantu bilo dozvoljeno da slika, a pošto su on i njegova
porodica odlazili tamo na molitvu, bio je skoro siguran da će i sam
dobiti takvu povlasticu. To je značilo da bi mogao unajmiti slikara da
uradi sve osim lica i ostalih delova koje je naročito želeo da naslika
sam. Momak mu se ne bi motao oko nogu, što nikad nije mogao da
trpi u sopstvenom ateljeu.
I dalje mu se takva porudžbina nije sviđala, ali bio je umoran od
slikanja samo za Ludolfa, koji je uzimao sve što bi on uradio.
Istorijsku sliku, koju je trenutno završavao, prvobitno je poručio
neko drugi, ali Ludolfu se dopala. Tako je morao da smisli izgovor
za zakašnjenje, dok ne naslika drugu za trgovca koji je zahtevao tu
određenu temu, i Hendrika nije iznenadilo kad mu je porudžbina
oduzeta i data nekom drugom. Da je Ludolf plaćao kao u početku,
pilula koju je morao da proguta ne bi bila toliko gorka, ali pokazao
je škrtost koja se pre nije primećivala. Grupna slika Gradske straže
bila bi poslednja stvar koju bi Ludolf poželeo na svom zidu.
„Prihvatam porudžbinu”, odlućno je izjavio Hendrik. Zatim je,
pošto je prošlo dovoljno vremena da pređe preko Piterove uloge u
Aletinoj prevari sa slikama, prestao da radi i pristojnije mu se
obratio. „Hvala ti što si došao. Sigurno ti nije bilo lako. Da sam ja bio
na tvom mestu, nikada više ne bih ušao u ovu kuću.”
„Imao sam dvostrukih razlog da dođem.”

Hendrik žurno podiže ruku. „Nemoj tražiti od mene da ti
ponovo dozvolim da se udvaraš Frančeski, zato što me ništa što
kažeš ne može navesti na to.”

„Nisam ni očekivao pošto je Ludolf van Deventer to zabranio.”
Hendrik ga zaprepašćeno pogleda. „Zašto misliš da on ima
ikakve veze s mojom odlukom?” prasnuo je.
„Dok se ne oslobodite duga prema njemu, nastaviće da vam
postavlja uslove u vezi s Frančeskom.”
„Znači, shvatio si.” Hendrik ravnodušno slegnu ramenima i
umorno progovori: „I mislio sam da hoćeš.”
„Taj čovek je zao!”
„Misliš da ja to ne znam?” Hendrik sede na stolicu, utučenog
izraza. „Nikada ne bih stao između tebe i Frančeske. Daleko od
toga. Dokazao si mi se kad si preuzeo troškove njenog školovanja i
zahtevao da ona za to ne sazna. To mi je bio dokaz da je nesebično
voliš. Za razliku od onog đavola!” Uzviknuo je u naletu dugo
zadržavane gorčine. „Meni prikazuje kako se u svemu brine za nju,
ali već je uzaludno pokušao da joj promeni mesto školovanja.
Pogađaš li zašto?” Nije čekao odgovor. „Mislio je da će se, ako joj
prekine jedno školovanje, sa svim pravilima i odredbama o zabrani
venčavanja za učenike i slično, oženiti njome pre nego što započne
drugo! Samo što on nije ni nameravao da joj pruži odgovarajuće
zamensko školovanje. Imala bi privatne časove kao udata žena!”
„Frančeska se nikada ne bi udala za njega!”
Hendrik spusti bradu na grudi. „Ne svojom slobodnom voljom.”
Pitera obuze užasna sumnja. „Šta pod tim mislite?” Kad slikar ne
odgovori, on mu priđe i snažno ga protrese za ramena.
„Jeste li mu je obećali ugovorom? Je li tako?”
Hendrik prekri oči rukama. „Nisam imao izbora”, priznao je
očajno. „Da nisam pristao, strpao bi me u zatvor zbog duga na
mnogo godina.” Saopštio je Piteru svotu koju je dugovao.
Piter duboko udahnu. „Kad nameravate da budete iskreni prema
Frančeski i kažete joj šta ste učinili?”
Hendrik naglo podiže glavu. „Ne još! Do smrti ću biti zahvalan

Vermeru što je odbio da je pusti. Bar ima još nekoliko bezbrižnih
meseci ispred sebe. Žarko se nadam da će joj trebati tri umesto dve
godine pre nego što je prime u Esnaf. Možda se do tada okolnosti
promene.”

„Na koji način?”
Hendrikov glas živnu na pomisao šta je njegova najmlađa kći
nenamerno učinila za njega. „Sibila svuda ide sa Van Jansom, a prati
ih njegova udata sestra. Sve je još na početku, ali znaci obećavaju.
Nadam se da ću s vremenom nagovoriti bogatog zeta na
velikodušnost.”
Piter pomisli kako Hendrik gaji budalaste nade. Porodica Van
Jans nije bila poznata po velikodušnosti prema drugima.
„S kojim Van Jansom se Sibila viđa?”
„Adrijanom van Jansom. Poznaješ li ga?”
„Ne lično. Jednom sam na Zlatnoj okuci napravio baštu za
njegovog poznanika.” Piter nije bio spreman da o tome dalje
razgovara. Mušterija mu je bila udata žena s kojom je Adrijan van
Jans bio u vezi od svoje sedamnaeste. Bila je dvostruko starija od
njega a muž joj je bio star i popustljiv, i ta veza je dugo posmatrana
kao skandalozna u određenim krugovima. Davala je povoda
njegovim kolegama oficirima da prave skaredne šale, ali on nikada
nije obraćao mnogo pažnje na ime Van Jansovih, a imao je još toliko
tema za razgovor i bez razmišljanja o Sibilinim trenutnim prilikama.
„Šta ako Ludolf kaže Frančeski za bračni ugovor?”
Hendrik samouvereno odgovori: „Neće. Ne sad kad mora da
čeka duže nego što je predvideo. Rekao mi je kako želi da Frančeska
sama pristane na udaju. Teško je poverovati da je takav čovek
sposoban za ljubav, ali ne može se poreći da je zaljubJjen u nju.”
Piter lagano odšeta do prozora, duboko udubljen u razmišljanje.
Trenutno je imao previše obaveza da bi mogao da sakupi traženu
svotu i izmiri Hendrikove dugove zajedno s kamatom, koja bi bila
dodata. Da nije nedavno imao veliko kolonijalno ulaganje, možda bi
nekako uspeo da je sakupi, ali na tome se ne bi završilo, jer bi
neizbežno usledila duga i skupa bitka na sudovima da se poništi

bračni ugovor, bez ikakvog jemstva na uspeh, naročito kad bi Ludolf
prikazao da je Hendrika spasao propasti i sprečio da on i njegova
porodica završe na ulici. Piteru se činilo da je njegova prva zamisao
da Frančesku odvede u Italiju i dalje jedini način da je spase.

„Otići ću u Delft čim budem u mogućnosti”, izjavi Piter, vraćajući
se na sredinu sobe. „Nema potrebe za zabrinutošću. Ludolf neće
saznati da ima suparnika. Očekuje me puno posla kad dođe sezona
lala i još ne mogu da pravim konačne planove. Moraću da snabdem
sve svoje tezge.”

„I sa amaterskim slikama?” upita zajedljivo Hendrik, ponovo
otvarajući bolnu ranu.

„Ne ovaj put. Ako je potrebno razgovaraću s Aletom, ali kao što
vam je Frančeska sigurno rekla, njena sestra nije ništa ni nacrtala
niti naslikala otkako je otišla. Ali da ima slika na prodaju, rado bih
joj ponovo pružio priliku.”

Hendrik se ljutito namršti i ustade. Ali bes ga prođe gotovo istom
brzinom kao što je i došao. Nije oprostio Aleti, smatrajući je sada
bezdušnom kćerkom koja je napustila oca, a uostalom Ludolf mu je
bio neprekidni trn u oku i nije mu mnogo besa preostalo za druge.
„Ta tema je u ovoj kući zatvorena knjiga. Želim ti sreću s novom
tezgom, ali imaj milosti i drži se dalje od Frančeske. Samim tim što ti
je stalo do nje, predstavljaš najveću pretnju za njenu trenutnu
bezbednost. Nemoj da je dovedeš u opasnost, Pitere.”

„Samo preko mene mrtvog.”
Rastali su se u dobrim odnosima. Dva sata kasnije Piter je stigao u
svoju kuću u Harlemu. Čim proleće grane, neće proći dugo pre
nego što se njegovim poljem lukovica razliju boje.

Sedamnaesto poglavlje

J ESI LI ČULA ŠTA JE SAD URADIO KONSTANTEJN DE FERE?” Upita Hetrajd
Frančesku, nagoveštavajući da je na sastanku namesnica čula
novo ogovaranje.

„Nadam se da je nešto što će mu koristiti.” Frančeska je znala,
kao i svi stanovnici Delfta, da je Konstantejn naredio da ga iznesu iz
kuće na trg i unesu u iznajmljenu kočiju kojom se odvezao u noć, i
nikom nije dozvolio da pođe s njim.

„Ispostavilo se da je te noći otišao na svoje seosko imanje u blizini
grada. Još iz kočije je pozvao domaćicu i otpustio je, kao i svu ostalu
poslugu, osim jedne stare služavke koja je bila tu još za vreme
njegove babe i dede, od kojih je imanje i nasledio. Većina soba je
zatvorena i on tamo živi sam, dok mu ta starica kuva i čisti. Ne viđa
nikoga. Kapije su zaključane i stražar s psima ne dozvoljava nikome
da uđe, čak ni njegovim roditeljima. Nakon svih nesebičnih časova
koje mu je majka provela kraj uzglavlja! Očigledno je u toj nesreći
izgubio i razum, a ne samo noge.”

Frančeska je imala drugačije mišljenje o tim okolnostima i
saosećajno je progovorila: „Samo se nadam da nije legao u krevet da
umre.”

„Možda i jeste.” U Hetrajdinom glasu nije bilo sažaljenja.
„Mojoj sestri će biti žao da čuje sve ovo o njemu. Aletu veoma
zanima njegov oporavak.”
„Pomalo sam i sama upućena u to. Staroj služavci je potreban
neko da donosi i odnosi stvari, riba podove i slično. Jutros smo na
sastanku u sirotištu moje koleginice namesnice i ja razmatrale njen
zahtev da joj dodelimo jedno siroče, i odbile smo ga. Kuća u kojoj
živi ludak nije pravo mesto za decu o kojoj brinemo.”
Frančeska ne reče ništa, jer se zamislila nad nečim što joj je
upravo palo na pamet.
Ujutru je potražila Aletu pre odlaska u atelje, i nije ni obraćala

pažnju na Klaru, koja se trudila da je prati makar na domet glasa.
Kao što je očekivala, i njena sestra je čula istu vest o tome kako se
Konstantejn zatvorio od sveta. Aleta je imala još nešto da doda.

„Priča se da je tek nakon što su sve sluge otišle, dozvolio kočijašu
da ga spusti na stepenište ispred kuće pre nego što se i on odvezao.
Stara služavka ga nikako nije mogla podići, što znači da se sam
odvukao po stepeništu u kuću. Sledećeg dana je poslao po čoveka
koji ga je trenirao za trke na ledu i druge sportove, i koji ga sada
čuva.” Aletino lice je bilo nesrećno. „Kad je Konstantejn de Fere
pokazao onakvu hrabrost te prve noći, zašto nije takav i ostao
umesto što se pretvorio u usamljenika?”

„Imaš priliku da ga pitaš.”
„Kako to misliš?”
Frančeska joj je objasnila i Aletine oči se raširiše kad je čula da bi
tamo mogla dobiti posao. „Otići ću već danas. Neću da neko drugi
zatraži posao pre mene.”
„Šta će biti s dečjim časovima?”
„Razgovaraću s njihovom majkom. Baš juče me je pitala jesam li
pronašla neki drugi posao, jer oni sledeće nedelje kreću u školu.”
Kasnije tog jutra Aleta se spremila. Spakovala je sve svoje stvari i
pripremila ih za prevoz, odlučna da nekako dobije to novo
zaposlenje. Izašla je iz grada kroz Istočnu kapiju i znala je da je čeka
više od dva kilometra pešačenja. Kad je konačno sišla s puta trebalo
je da sledi šljunkovitu stazu oivičenu brestovim drvoredom i ostalo
joj je nešto manje od kilometra do zaključane kapije ispred stare
kuće od svilene cigle i s mnoštvom prozora. Široko stepenište je
vodilo do ulaza. Čim je posegla za gvozdenim zvonom na kapiji,
začuo se glasan lavež i dva opasna psa dotrčaše pošljunčanim
dvorištem i baciše se na gvozdena vrata. Ona hitro odstupi. Nečiji
grub glas ih pozva k nozi i krupan, snažan čovek, dobro ali
nemarno odeven, sa iskrivljenim okovratnikom i ukrivo zakopčanim
kaputom, upita je zašto je došla.
„Ja sam nova služavka”, hrabro je izjavila.
„Nisam čuo ništa o tome. Sigurno ste pogrešili kuću.” Okrenuo

se i počeo da se udaljava.
Uhvatila se za ogradu i viknula za njim: „Domaćica gospodina De

Ferea je u sirotištu tražila nekoga da joj pomogne u poslu! Pitajte je!
Potvrdiće vam!”

Zaustavio se i vratio do kapije, vadeći ključeve: „Što nisi odmah
tako rekla? Znao sam da očekujemo siroče, ali mislio sam da će dete
stići u kočiji s namesnicom. Gde ti je prtljag?”

„Stići će za mnom.”
Primetio je kako se sklanja od pasa dok je prolazila kroz kapiju.
„Neće te povrediti. To su lovački psi i naučio sam ih da čuvaju
stražu. Pomazi ih po glavama. Pokaži da si dobronamerna. Bili bi
opasni samo ako počneš da bežiš od njih, jer bi te tada posmatrali
kao plen.”
Nije bila naviknuta na pse, osim na onog malog u pekarevoj kući.
Nosio je ogrlicu od zvončića, da ga ne bi zgazio stari otac, koji je
živeo s porodicom i bio slep. Prikupila je hrabrost i pogladila oba
psa čuvara i kad su joj odgovorili oduševljenim mahanjem repova,
osetila je olakšanje. „Kako se zovu?”
„Joakim i Johanes. Ja sam Josefus. Kako ti zvučimo kao trio?”
Srdačno se nasmejao i ponovo zaključao kapiju. „A ti?”
„Aleta Fiser.”
„Pođi sa mnom, Aleta, i usput ću ti dati nekoliko saveta o
pravilima ponašanja izvan kuće. Gospodar nikad ne silazi ispred
kuće, ali to ne znači da možeš da se šepuriš ovuda kad god ti se
prohte. Zatim, on takođe ne izlazi u baštu iza kuće, ali pošto njegovi
prozori gledaju na nju, neće mu biti drago da te vidi kako tu
prolaziš do voćnjaka ili kuhinjske bašte. Držaćeš se staza
namenjenih kućnoj posluzi, koje su visokom živicom sakrivene od
pogleda s glavnih prozora. Tu smo trenutno samo Sara, ti, ja i
baštovani, koji ne žive u kući i odu u tri sata zimi i u pet u ovo doba
godine.”
„Izlazi li gospodin De Fere ikada napolje?”
„Ne, ne izlazi i zovi ga gospodarem kad govoriš o njemu. Sve
vreme je u svojim odajama. Stara Sara će ti objasniti zašto.”

„Već znam.”
„Onda nemoj da postavljaš glupa pitanja. Ne izlazi iz dva
razloga. Prvi je što ne može da hoda, a drugi što ne želi da ga nose.
To si mogla zaključiti na osnovu zdravog razuma.” Doveo ju je do
stepenica koje su vodile do podrumskih vrata. „Uđi tamo. Ako stara
Sara nije tu, zovi je.”
Aleta se našla u najzapuštenijoj kuhinji koju je ikada videla.
Ugledala je planinu neopranih tanjira i sudova i pribora za jelo,
naslaganu iza činije s hladnom i masnom vodom na stolu za pranje
pored pumpe. Bakarni tiganji, koji bi trebalo da odbijaju svetlost kao
ogledala, duže vreme nisu videli krpu za glačanje. Gvozdeni lonac s
ključalom vodom se uzalud pušio na peći, od čega se para slivala niz
delftske pločice, koje su prikazivale žuto, crvenkasto, zeleno i plavo
voće i biljke i povrće. Podne pločice takođe dugo nisu videle vodu i
one bele se gotovo nisu mogle razlikovati od crnih. Tada se vrata
otvoriše i žena uznemirenog izgleda u svojim šezdesetim žurno
priđe ključalom loncu da ga povuče na hladniju ivicu peći. Bila je
uredna i čista, ali dugi pramen sede kose joj je ispao ispod
presavijene kape. Spremala se da ga vrati na mesto kad je ugledala
Aletu. Naglo je podigla ruke uvis u neverici.
„O, bože! Starija si nego što sam očekivala!”
Aleta shvati da bitka za posao u ovoj kući nije još gotova.
„Nisam siroče, Saro. Otac mi je živ. Svakako je bolje što imam
osamnaest godina. Sposobnija sam za teške poslove od bilo kog
deteta.” Skinula je kaput, odlučna da ostane.
„Ali gospodaru se to neće dopasti!” bunila se Sara.
„Zašto?”
„Zato što si mlada žena, naravno. Pre nego što se verio, u salone
ove kuće su dolazile i iz njih odlazile mnoge žene, ali sada ne želi da
ga nijedna vidi ovakvog.”
„Ti ga vidiš.”
„To je drugo. Mene poznaje od detinjstva. Krišom sam mu
odnosila omiljenu hranu kad god bi ga poslali u sobu bez večere
zbog nekog nestašluka. Baba i deda su bili stroži prema njemu od

njegovih roditelja, ali ja imam meko srce kad se radi o deci i nisam
mogla podneti pomisao da je gladan.” Sara odlučno ispravi ramena.
„Moraćeš da odeš. Sada. Pre nego što sazna da si prošla kroz
kapiju.”

Aleta se nije dala. „Sirotište ti neće nikoga poslati. Pouzdano
znam. I”, dodade, potcenjivački gledajući oko sebe, „čini mi se da
sam ovde preko potrebna. Ovo je kuhinja Jana Stena[7]!”

Upotrebila je izraz koji se uvukao u holandski jezik kroz omiljene
slike Jana Stena, koji je izvlačio pouku iz neurednih prizora u
domaćinstvu. Sara se, svesna da je prigovor opravdan, sruči na
najbližu stolicu, zboranog lica. „Znam da jeste, ali ne mogu sve da
postignem. Ovde je nekada radilo potpuno obučeno osoblje, dok ih
on nije oterao. Mogla bih da skuvam i počistim za njega, Josefusa i
mene, kad on ne bi sto puta na dan povlačio to zvono. Stalno se
penjem i silazim stepenicama. Povremeno u nastupu besa polomi
sve u sobi. Ponekad razjareno pokida čaršave i onda moram da
menjam svu posteljinu.” Odmahnula je glavom u očajanju. „Dakle,
shvataš zašto moraš da odeš. Dao mi je dozvolu da uzmem dete da
mi pomaže, ali tebe neće moći da podnese u kući. Ne usuđujem se
da ga ne poslušam. Kažem ti, lako ga je naljutiti.” Pucnula je
umornim prstima iznad očiju.

Aleta potraži kutiju s čajem, ugleda je i stavi punu kašiku
dragocenog lišća u čajnik. Pošto ga je prelila kutlačom vrele vode,
ostavila je čaj da odstoji dok ne pronađe dve šolje. Upravo se
spremala da Sari doda jednu, kad ispred kuhinje zazvoni zvonce.
Žena razdražljivo poskoči na stolici.

„Evo ga opet. Moram da idem.”
Aleta joj spusti ruku na rame da je zadrži, i dalje joj pružajući
šolju. „Pusti ga neka sačeka koji tren. Popij ovo, a ja ću odgovoriti na
poziv.”
„Ali rekla sam ti...”
„Ili će mi reći da se gubim ili će mi dozvoliti da ostanem. Pruži mi
priliku!”
Čaj je mamio Saru, a i leđa su je bolela. Barem će, ako mu se

devojka odazove na poziv, bez obzira na ishod, biti pošteđena
jednog penjanja uz te stepenice. „Dobro, ali budi oprezna. Nikada
ništa nije bacio na mene, ali ne znam šta će učiniti kad vidi tebe.”

„Ne bojim se. Reci mi, kako da nađem njegovu sobu?”
Aleta je izašla iz kuhinje i stigla do hodnika. Kuća je bila prilično
velika, ali ne preterano. Mnogo dobre rezbarije, nekoliko slika na
kojima su bez sumnje bili preci, uključujući i jednog vojnika u lepom
ramu na kome su bili izrezbareni barjaci, bubnjevi i trube, i
skupoceni kineski porcelan. Na spratu je lako pronašla
Konstantejnova vrata. Pokucala je i ušla u predsoblje u kome su se
nalazili pisaći sto, oslikani ormar i komoda iz oblasti Zojderze, kao i
pozlaćeni klavikord. Druga vrata su vodila u spavaću sobu. Ponovo
je pokucala pre nego što je ušla.
Istog časa ju je zapahnuo miris vina koji joj je oživeo neprijatno
sećanje na očeve napade pijanstva. Na trenutak joj je Konstantejn
bio sakriven od pogleda visokom stranicom divana na kojem je
ležao potpuno obučen sa stolom pri ruci, na kome je stajala
elegantna čaša na visokoj, uvijenoj dršci i bokal za vino sa srebrnim
poklopcem. Vatra je gorela u kaminu i mada se plamen dovoljno
razgoreo, u sobi je bilo zadimljeno kao da je prethodno nalet vetra u
odžak poslao talas dima u sobu. Krevet s četiri stuba, uredno
namešten i okružen žutim svilenim zavesama, bio je postavljen
između dva prozora, oba zatvorena. Konstantejn nije okrenuo
glavu, već je samo pokazao kažiprstom na bokal.
„Napuni ga ponovo, Saro”, rekao je nerazgovetno. Pogledala ga
je dok je uzimao bokal, ali oči su mu bile zatvorene i bio je previše
pijan da bi shvatio kako se u sobi nalazi stranac. Kad se vratila u
kuhinju, Sara usplahireno skoči sa stoLice. „Šta je rekao?”
„Samo je zatražio da mu se ponovo napuni bokal.” Aleta ga
podiže. „Nije ni primetio da ja nisam ti. Koliko često se ovako
opija?”
„Kad god je iscrpljen od čitanja ili umoran od pobeđivanja
Josefusa u šahu ili kartama. Tada ga savlada dosada i pije dok ne
zaboravi. Nakon što je te prve noći stigao, napio se do obamrlosti

koja je trajala danima.”
„Znači, nije stalno pijan?”
„Ne još, ali takvi trenuci postaju sve češći. Bolje odnesi to vino.

Ne voli da čeka. Pronaći ćeš vrata od podruma u letnjoj kuhinji.
Uzmi bilo koju bocu sa stalaka za vino. Samo kad je trezan, zahteva
određenu sortu. Inače ga nije briga.”

„Kad je započeo ovo trenutno opijanje?”
„Kad se jutros probudio. Ili je loše spavao ili je imao noćnu moru
u kojoj sanja kako ponovo trči ili kliže. Dva puta je u snu pao s
kreveta i zatekla sam ga na podu.” Tada Sara zapanjeno uzviknu,
jer je Aleta isprala bokal vodom iz kofe i sada je u njega sipala svežu
vodu. „Šta to radiš?”
„Ubuduće će dobijati vino samo uz obroke i gospodski čašu ili
dve konjaka posle večere. Ako bude žedan u drugim prilikama,
može da pije vodu.”
Sara klonu ponovo na stolicu. Nije znala da li da se smeje ili da
plače. „Ti si luda”, vrisnula je gotovo histerično. „On to neće trpeti!”
Aleta slegnu ramenima. „Šta može da učini? Ti i ja nadziremo sve
što ulazi u njegovu sobu.”
Sara ostade bez daha na tako drsku zamisao. Bez reči je
posmatrala kako Aleta odlazi iz kuhinje s bokalom vode. Zatim je
naslonila laktove na kolena i spustila glavu na od rada propale ruke,
u strahu iščekujući ishod.
Konstantejn je čuo korake kako se vraćaju i slabašan zveket
poklopca na bokalu o staklo, nakon čega je usledio zvuk sipanja. I
dalje žmureći, ispružio je ruku u očekivanju da dobije čašu. Zatim je
otpio gutljaj tečnosti. Od zaprepašćenosti je progutao vodu i kad se
ispravio, oslonivši se na ruku, ugledao je mladu ženu kako prilazi
najbližem prozoru i otvara ga prema balkonu.
„Ovde vam je potreban svež vazduh”, rekla je okrenuta mu
leđima dok je sklanjala zavesu da vazduhu ispunjenom mirisom
proleća omogući da nesmetano uđe.
Na sekund mu se učinilo da je poznaje, ali taj utisak ga je
napustio istog trena kad je dreknuo na nju. „Ko si ti, do davola?

Nemaš pravo da budeš ovde!”
Okrenula se smireno ga posmatrajući, i odgovorila mu je dok je

išla prema vratima: „Zovem se Aleta Fiser i imam puno pravo da
budem ovde. Ja sam nova služavka. Uopšte mi nije važno imate li
noge ili ne. Moj otac slikar, pored svih svojih mana, prosvetljen je
čovek na mnogo načina. Sestre i ja smo vaspitane tako da
prihvatamo izgled nagog ljudskog tela u svim oblicima. Kad sam
imala deset godina, dobila sam zadatak da nacrtam skoro golog
muškarca rođenog bez nogu, što me nije ni preplašilo niti mi se
gadilo. U detinjstvu sam se jedino plašila očevog besa. Zato nemojte
misliti da ste, time što ste izgubili noge, na bilo koji način
jedinstveni. Štaviše, model o kome sam vam pričala, morao je da
prosi na ulicama Amsterdama da bi preživeo. Nije mogao da leži na
plišanom krevetu i loče vino.”

Izašla je iz sobe. Usana pobelelih od srdžbe, Konstantejn shvati
da još drži čašu s vodom u ruci i zavitla je na zatvorena vrata, gde se
razbila u srebrnast pljusak svetlucavih parčića. Zatim je posegao za
gajtanom za zvono i snažno ga povukao.

Pošto je napustila njegove odaje Aleta se naslonila na zid
odmorišta, zadrhtavši na zvuk udarca čaše o unutrašnju stranu
vrata. Dlanove je pritisnula na zid u potrazi za osloncem. Je li
preterala kad mu se tako obratila? Nije imala nameru da mu
spominje prosjaka koji se kreće ulicama na dasci s točkićima, ali
poređenje između njegovih bednih prilika i Konstantejna izletelo joj
je pre nego što je uspela to da spreči. Odmakla se od zida,
podrhtavajući. Na polovini stepeništa susrela se sa Sarom koja se
svečano penjala sporim i iznurenim korakom, s bokalom vina u ruci.
Žena joj se obrati optužujućim glasom:

„Rekla sam ti da neće prihvatiti vodu umesto vina! Mora da se
ljulja na gajtanu za zvono sudeći po zvonjavi u kuhinji.”

Aleta oseti kako joj se snaga vraća. Morala je da učini sve što je u
njenoj moći za Konstantejna dok je ovde. Sara mu povlađuje kao što
je to činila i onda kad je bio dete, što je verovatno bilo loše tada, baš
kao i sada. Odlučno je preprečila ženi put.

„Nemoj mu odneti vino! Zar ne vidiš kako će skončati, ako ga sad
ne zaustavimo? Moj otac bi pošao istim putem posle majčine smrti
da sestra i ja nismo našle načina da ga nateramo da ponovo počne
sa slikanjem.”

„Ali tvoj otac ima noge! U tome je razlika. Za ovog sirotana u
sobi nema budućnosti. Izgubio je devojku kojom je želeo da se
oženi, a to mu je bilo najvažnije u životu. Ima pravo na sve što mu
pruža utehu.”

„Neću ti dozvoliti da od njega napraviš nerazumnu pijanicu!”
Aleta nasrnu na Saru i ote joj bokal. „Sad idi unutra i reci mu da
sam uzela vino! I obavestićeš ga da ostajem!” Sjurila se niz
stepenice.

Sara je stajala, premišljajući se da li da pođe za njom ili da se
uputi na sprat praznih ruku. A onda je prevagnuo Aletin
zapovednički ton. Otkako je prvi put započela da služi u
domaćinstvu s dvanaest godina, uvek je imala nekoga iznad sebe ko
joj je izdavao naredbe. Uprkos tome što je morala da se suoči s
gospodarevim besom, nije bila kivna na Aletu što je očigledno rešila
da joj se nametne kao gospodarica i, u stvari, to je već i učinila. Sara
je vrlo dobro znala da sama nije sposobna da odlučuje. Prijao joj je
osećaj sigurnosti kad je shvatila da više neće morati na sopstvenim
leđima da nosi teret čitave kuće - ako gospodar dozvoli Aleti da
ostane.

Moleći se u srcu da je prihvati, prekoračila je preko parčića stakla
i prolivene vode, ušla u sobu i stala pred njega. Na njeno
iznenađenje nije je pitao zašto mu nije donela vino, i mada mu
govor nije bio potpuno razgovetan, izgleda da ga je susret s Aletom
otreznio. Smrknuto ju je posmatrao.

„Kako objašnjavaš to što si mi u kuću uvela devojku umesto
deteta?”

„Jedino sam nju mogla dobiti”, branila se, „a ona bi vrlo rado da
ostane.” Nije bilo u njenoj krotkoj prirodi da spominje Aletine
zapovedničke izjave.

„Znaš li da je napunila srebrni bokal vodom?”

Sara bojažljivo klimnu. „Kaže da će vam biti dopušteno da pijete
vino uz obroke i lozovaču posle večere.”

Vilica mu je zadrhtala. „Neka ide do đavola!” Ljutito je skupio
oči. „Ubuduće će me ona služiti. Kad god pozvonim, neka ona
dođe, bez obzira koliko puta na dan. Jesi li razumela?”

Sara je klonula od olakšanja što je Aleti dopušteno da ostane.
Jedva je bila u stanju da mu odgovori, ali konačno je uspela da
izusti: „Da, naravno.” A onda se zabrinula. „Neće se valjda
odazivati i na dvostruke pozive?”

„Ne. I dalje će mi Josefus pomagati da se kupam, i pošto mi je
napravio nisku stolicu u nužniku, nastaviće da me tamo odnosi.”

Sara priđe razbijenom staklu i vodi. „Počistiću ovo pre nego što
ponovo siđem dole.”

„Neka Aleta to učini.”
„Nisam joj još pokazala gde na spratu držim krpe za ovakve
nezgode.”
„To nije bila nezgoda, Saro”, rugao se, „i ti to znaš. Namerno
sam bacio čašu.”
„Ako vi tako kažete, gospodaru.”
Kad je obavila zadatak, naredio joj je da odnese bokal s vodom.
„Reci Aleti da ga napuni lozovačom i donese ga. Sumnjam da je
ikada videla nekoga da se napio u sirotištu i nameravam da joj malo
proširim obrazovanje.”
Aleta je, zavrnutih rukava i rukama prekrivenih sapunicom,
prala prljave sudove i odmahnula je glavom kad joj je Sara prenela
naredbu. „Dobiće čašu ili dve posle večere, kao što sam rekla, ne
pre.”
Pošto je oprala sudove, poslagala ih je na čisto mesto dok nije
oprala sve ormare i police. Zatim je započela s čišćenjem delftskih
pločica na zidovima, nameštajem i vratima, završavajući posao
ribanjem crno-belog poda, dok nije zasijao. Sve vreme zvonjava iz
Konstantejnove sobe nije prestajala dok se nije popela na stolicu i
ukočila jezičak zvona platnenom krpom. Sara je pripremila ručak.
Bila je izvanredna kuvarica i najsrećnija kad može da se bavi samo

hranom. Videla je da će biti lako složiti se s Aletom. Kad je cela
kuhinja bila besprekorno čista i ručak spreman, Aleta zameni
pozajmljenu kecelju čistom, koju joj je dala Sara. Tada podiže srebrni
poslužavnik na koji je Sara poređala Konstantejnov ručak, supu od
špargle izvrsnog ukusa, hrskavi hleb, sir, salatu, voće i mali bokal
vina.

Konstantejn ju je ljutito dočekao. „Znači, konačno si rešila da
dođeš!” Zarežao je kad je video da spušta ivicu poslužavnika na
komodu, kako bi skinula bokal vina, pre nego što mu prinese ručak.

„Počela sam da dovodim kuću u red”, odgovorila je, pazeći da
mu poslužavnik, koji je spustila na stočić, bude nadohvat ruke.
„Zaista ne znam kako je Sara uspevala da se ovde snađe u njenim
godinama. Prevelik je to teret za jednu stariju ženu. Danas posle
podne ću doneti svoje lične stvari, a nadam se da ću pronaći i
nosača koji će mi preneti putnički kovčeg što je pre moguće.”

„Sačekaj trenutak! Očekujem od posluge da brzo odgovara na
moju zvonjavu, a ti si izgleda gluva za nju i za moje naredbe. Ako
nisi spremna da promeniš stav u vezi s tim, narediću Josefusu da za
tobom zaključa kapiju i da te više ne primi.”

Razmotala je uštirkanu platnenu salvetu i spretno je raširila
ispred njega. „To će biti vaš gubitak”, jetko je izustila.

Krišom ju je radoznalo posmatrao dok mu je sipala vino u čašu
tek malo dalje od njega, ali dovoljno daleko da on ne može da zgrabi
bokal. Pošto ga se nije plašila i nije joj bila odbojna činjenica da je
bogalj, u njenim rečima je moglo biti i seksualnih nagoveštaja, ali
video je da joj to nije bila namera. Imala je hladno „ne-diraj-me”
držanje kao nevidljivi štit, i sa tom belom kapom, priljubljenom uz
glavu, izgledala je čedno kao kaluđerica. Kad mu je dodala čašu
vina, jetko joj je nazdravio.

„Tvom goropadnom jeziku.”
„Gospodar kuće ne diže čašu služavki, osim ako je prisutan na
njenom venčanju.”
„Previše si uobražena za služavku. Otkud ti ovde?”
„Ako mislite zašto sam došla u Delft, odgovor je jednostavan.

Moj otac u Amsterdamu je želeo da me se otarasi. Drugo, ovde sam
u vašoj kući zbog posla i krova nad glavom. Već sam bila dadilja u
porodici Vermer i učiteljica deci njihovih suseda.”

„Mislio sam da si iz sirotišta.”
„I Sara, takođe. Ali namesnica nije želela nikoga da pošalje u
kuću usamljenika.”
„Ah!” ogorčeno je uzviknuo. „Dakle, umeš da budeš obzirna kad
hoćeš. Zašto ne kažeš da je to zato što sam, ovako bez nogu,
zastrašujući prizor za decu?”
Izraz lica joj je i dalje bio pribran. „Uživajte u supi pre nego što se
ohladi i prestanite da se samosažaljevate.”
„Prelaziš sve granice!” preteći je viknuo na nju. Tada je video
kako je uzela bokal da ga iznese sa sobom iz sobe. „Daj mi to
ovamo!
Odgovorila je ne okrećući glavu. „Nećete se ubijati od pića dok
sam ja u kući. Vratiću se da vam naspem još jednu čašu.”
Ispred vrata je zadržala dah, uplašena da bi ovog puta mogao
baciti činiju sa supom. Učinio je nešto još gore. Gromoglasan prasak
joj je rekao da je zavitlao čitav poslužavnik i sve na njemu prema
vratima. Odjeci su doprli do svakog ugla kuće.
Josefus je došao na ručak u kuhinju i on i Sara su zurili u Aletu
dok je spuštala bokal na sto. Bila je veoma bleda. Nisu ni morali da
pitaju šta se dogodilo.
„Obećala sam mu još jednu čašu”, čvrsto reče Aleta, „pa ću
morati uskoro tamo da se vratim. Bojim se da će me ovog puta
oterati iz kuće. Bolje da pripremim drugi poslužavnik.”
„Sedi i pojedi malo supe”, zahtevala je Sara i ustala je od stola.
„Ja ću se ovog puta pobrinuti za poslužavnik i sama ću ga odneti.
Biće u strašnom raspoloženju.”
„Ne.” Aleta je bila nepokolebljiva. „Ja ću otići. Neću mu dozvoliti
da me zaplaši!”
Konstantejn ju je dočekao neprijateljskom tišinom. Aleta je bila
svesna njegovog hladnog tvrdog pogleda na sebi, dok je ponovo
spuštala poslužavnik kraj njega. Nasula mu je čašu vina i, kad nije

pokušao da je uzme, spustila ju je na poslužavnik. Ni reč nisu
progovorili dok je čistila krhotine. Na kraju je obrisala prosutu supu
i vino. U trenutku kad je izlazila iz sobe, progovorio je ledenim
glasom:

„Pošalji mi Josefusa. Moram da mu dam izvesna naređenja u vezi
s kapijom.”

Gotovo je posrnula, ali nasleđeni ponos joj nije dozvoljavao da
mu pokaže kakav joj je udarac zadao. Nije uspela. Oterao ju je.
Životi su im osuđeni na propast, i njen i njegov. Bar je bila zahvalna
što nikada nije spomenula njihove predašnje susrete.

Sara briznu u plač kad je Aleta saopštila Josefusu da gospodar
želi da ga vidi u vezi s kapijom. „Znam šta to znači! Dao ti je otkaz!”

Josefus uzdahnu dok se udaljavao od stola i zastade da se
ljubazno obrati Aleti: „Sara mi je ispričala šta si probala da uradiš i
bilo je krajnje vreme da neko uzme gospodara u svoje ruke, ali Rim
nije sagrađen za jedan dan, znaš. Trebalo je svoj zadatak da
sprovodiš korak po korak.”

Sara, i dalje jecajući, povede Aletu do klupe kraj stola i povuče je
da sedne. „Probaj da pojedeš nešto pre nego što pođeš”, nudila ju je
skrhano, sipajući joj supu u činiju. „Mislila sam da je gotovo s mojim
nevoljama, ali od sada sve samo može da bude gore. Nikada ne bih
mogla da se suprotstavim gospodaru kao što si ti učinila.”

Aleta je uzela kašiku u ruku, ali nije bila svesna je li jela supu ili
ne, shrvana bolom što je tako budalasto pogrešila. Čula je Josefusa
kako se vraća, ali nije podigla pogled dok nije progovorio. Tada ga
vide kako se široko osmehuje.

„Treba da ti dam ključ od kapije, Aleta. Štaviše, gospodar mi je
rekao da te odvezem u grad da pokupiš svoj putnički kovčeg i da te
ponovo vratim ovamo.”

Radost joj je oblila lice. Sara ju je zagrlila, a Josefus joj je protresao
ruku. Osećali su se kao da su dobili bitku, mada se rat i dalje vodio.

Josefus ju je odvezao u grad teretnim kolima i upravo su se
zaustavljali ispred kuće Van Bajtenovih, kad je ugledala Vilema de
Hartoha kako izlazi iz Vermerove galerije. Mahnula mu je a on se

nasmešio u znak prepoznavanja i prišao je da joj pomogne pri
silasku s kola. Kao što je očekivala, znao je sve o razlazu s ocem, jer
mu je to Hendrik lično ispričao, ali nije znao do dolaska u Delft i
razgovora s Frančeskom u ateljeu, da je okrenula leđa slikarstvu.

„Ne volim ni da pomislim da su prošli toliki meseci, a da nisi ni
crtala ni slikala”, obratio joj se. „Ali sve će ti se vratiti čim ponovo
počneš.”

„To je bilo u drugom životu koji sam ostavila iza sebe.”
„Ništa ne može da uništi dar kad je on samo uspavan. Doći će
dan kad nećeš više moći da se suzdržavaš od slikanja. Šta god da ti
je otac rekao za tvoj rad, rekao je to u besu, u žaru trenutka, a ne iz
srca.”
„Je li vam on to rekao?” pitala je suzdržano.
„Ne”, priznade Vilem, „ali mogla bi ponovo da se dokažeš.”
„Ne verujem. Previše je ogorčeno osudio moju oskudnu
nadarenost.” Suviše ju je bolelo podsećanje na to razdoblje života
koje je želela da zaboravi.
„Žalosti me takav jaz između oca i kćeri.”
„Zašto? Da nije bolestan?”
„Nije, dobro je, i Sibila takođe. Što se Marije tiče, izgledala je
uobičajeno kad sam je video u vašem domu pre nekoliko dana. Šta
da mu kažem o tebi?”
„Otac neće želeti da čuje kako spominjete moje ime, ali Sibili i
Mariji recite da sam zdrava i da sam pronašla novi posao.” Objasnila
mu je šta radi, i on uoči nalet oduševljenja u njenom glasu.
„Frančeska mi je rekla da će posle dugog odlaganja uskoro otići u
posetu kući. Hoćeš li i ti s njom?”
„Ne.” Odlučno je odvratila. „Proći će mnogo vremena - ako se to
ikad desi - pre nego što ponovo odem u Amsterdam.”
„Onda se nadam da ćemo se sresti kad god dođem u Delft. U
međuvremenu ti želim mnogo sreće. Samo jedno zapamti - jednom
umetnik, uvek umetnik. Imao sam posla sa dovoljno slikara, pa
znam.”
Stara izreka koju je naveo odzvanjala joj je u glavi dok su se

pozdravljali. On je krenuo u još jednu galeriju u Delftu, a ona s
Josefusom do pekarove kuće. Ali, pomislila je, svako pravilo ima
svoje izuzetke.

Kad se Aleta vratila na svoj novi posao, otkrila je da joj je Sara
pripremila spavaću i susednu gostinsku sobu u kojoj je boravila
prethodna domaćica. To su bile dve najudobnije prostorije u delu
kuće za poslugu, i njen položaj je time potvrđen. Na stolu se nalazio
veliki svežanj ključeva na alci.

„Sad su tvoji”, rekla joj je Sara i rado joj predala sva ovlašćenja.
„Josefus i ja ćemo ti se ubuduće obraćati sa ‘gospojo’, kao što i
odgovara tvom položaju.”

Aleta zamišljeno podiže ključeve. „Uvešću promene.”
„Kako ti kažeš.”
„Obroci se više neće služiti gospodaru na poslužavnicima. Nije
bolestan. Njegovom izležavanju na divanu mora doći kraj. Od sada
će jesti pričvršćen za stolicu bez ručki za stolom koji ćemo mu
privući do grudi. Svaki put ćemo mu raširiti čisti damastni stolnjak i
staviti salvetu kao i najbolju srebrninu i porcelan. Josefus će nositi
poslužavnik s tim teškim srebrnim posudama s vrelom hranom pod
poklopcima do one duge komode u predsoblju, a ja ću odatle
poslužiti gospodara.”
„Da, gospojo.” Sara se smeškala. Ovakvo izdavanje naređenja ju
je podsećalo na stara vremena.
„Pre nego što se raspakujem, želim da obiđem celu kuću i
podrume.”
„Otvoren je samo vinski podrum. Ostatak je, što predstavlja oko
dve trećine prostora ispod kuće, zaključan već mnogo godina.”
Kad je Aleta započela obilazak sa Sarom, pomislila je kako bi
njena porodica dočekala ovakav zapovednički ton. To bi nagnalo
Sibilu da joj se opet podsmeva kako je osuđena da do kraja života
ostane usedelica oštrog jezika. Prolazeći kroz sobe, Aleti su
prašnjava posteljina i zamračeni prozori izgledali sumorno.
„Koliko dugo su ove sobe ovakve?”
„Od poslednjeg puta kad je kuća otvarana za zabavu održanu pre

oko tri godine. Pre toga je gospodar uvek više voleo da boravi u
Delftu ili Amsterdamu. Zato je ovde držano samo najnužnije
osoblje.”

„Trebaće nam vremena, Saro, ali postepeno ćemo srediti sve
sobe, svaku ćemo očistiti i izglancati tako da u njoj može da se živi.
Gospodar nikada neće pasti u iskušenje da izađe iz svojih udobnih
odaja ako ostatak kuće ostane zatvoren.”

„On je naredio da te sobe ostanu zatvorene.”
Aleta nije odgovorila, samo je još odlučnije isturila bradu, i Sara
shvati da će doći do okršaja između nove domaćice i gospodara.
Kad je pošla da pregleda vinski podrum, Aleta je poštedela Saru
novih stepenica i sišla sama. Bio je to veliki četvrtasti prostor s
policama u brojnim udubljenjima u zidu, a dvoje zaključanih vrata je
vodilo do zatvorenog dela ispod kuće. Isprobala je najveće ključeve
na alci, ali nijedan nije otvarao brave. Kao i kod većine podruma,
uključujući i njenu sopstvenu kuću, i ovaj je zvučno bio odsečen od
ostatka kuće i nije čula Saru kako je doziva, sve dok je nije viknula s
vrha stepeništa.
„Najstariji francuski konjaci su u najudaljenijem udubljenju.
Gospodar voli da dobije njih kad traži konjak.”
„Hvala ti na obaveštenju. Gde su ključevi za ova podrumska
vrata?”
„Ne znam. Nikada nisu otvarana otkako sam ja tu. Nećeš valjda i
tamo da čistiš?”
Sara je pitanje postavila s takvom nevericom da se Aleta
nasmejala. „Ne! Ali ovaj popločani pod mora redovno da se pere,
bez obzira što boce ne smeju da se pomeraju iz njihove prašine i
paučine.”
„Neka od tih vina su ostavljena pre mnogo, mnogo godina.”
Aleta je pažljivo zapamtila gde su smeštena sva retka vina. Na
kraju je sa sobom ponela bocu starog francuskog konjaka u kuhinju.
Čaša vina će biti prikladan završetak večere koju će Konstantejnu sa
stilom prirediti te večeri.

SLEDEĆEG NEDELJNOG PODNEVA, kad je Frančeska izrazila

želju da poseti Aletu, Hetrajd je odmah pokazala spremnost da je
prati.

„To će biti izuzetno prijatna šetnja, Frančeska. Prirodno je što
želiš da obavestiš sestru kako odlaziš kući na nedelju dana.”

Hetrajd je naročito želela da zaviri u unutrašnjost De Fereove
seoske kuće i ovo joj je izgledalo kao sjajna prilika, mada je sumnjala
u to da će ih uvesti u glavni deo kuće. Takođe je čula za slugu i dva
besna psa koja su čuvala stražu. Nikako nije očekivala da ih, nakon
što je stražar doveo Aletu do kapije, neće ni uvesti unutra na imanje.
Aleta je izašla ispred kapije da s njima razgovara.

„Žao mi je što vas ne mogu pozvati da uđete, ali nikome osim
Sari, Josefusu i meni nije dozvoljeno da uđe u kuću. Čak ni
baštovani nemaju dozvolu da uđu u kuhinju.”

„Je li istina da je većina soba zatvorena?”, znatiželjno se
raspitivala Hetrajd, dok joj je pogled lutao po pročelju kuće.

„Da, jesu, ali ja ih provetravam i čistim.” Aleta uze sestru za
ruku. „Lepo od tebe što si došla čak ovamo da me vidiš.”

Pre nego što je Frančeska stigla da odgovori, Hetrajd se ponovo
oglasi: „Gde su sobe koje koristi Konstantejn de Fere?”

Aletin izraz lica otvrdnu. „Mislim da mu se ne bi dopalo da se o
njemu raspravlja pred njegovim sopstvenim vratima.”

Hetrajdine oči zasijaše od srdžbe. „Svakako nije ni najmanje
učtivo to što ne dopušta služavkinoj sestri i njenoj pratilji da uđu i
malo se okrepe.” Zatim je zlobno dodala: „Ponaša li se kao gonič
robova? Nikad nisi izgledala tako iscrpljeno. Šteta što me nisi pitala
za savet pre nego što si prihvatila ovo zaposlenje.”

„Ne spavam dobro”, odgovori iskreno Aleta. Svakodnevno se
sukobljavala s Konstantejnom, i noću to nije mogla da izbaci iz
glave.

„Dragi bože!” Hetrajd ravnodušno slegnu ramenima, i poče da
šeta kraj ograde, zureći kroz nju kao da će možda ugledati nešto što
bi je zanimalo. Sestrama bi drago što se dovoljno udaljila da ih ne
čuje. Frančeska obgrli Aletu oko ramena.

„Jesi li sigurna da želiš ovde da ostaneš?”
„Želim!” Aleta vatreno potvrdi. „Nemoj da brineš za mene.
Drago mi je što te vidim.”
„Došla sam da ti kažem da ću konačno otputovati kući. Ne samo
zato što su me obavestili o datumu Gritinog venčanja, već i zbog
nečeg drugog. Sibila je pisala kako je konačno upoznala čoveka koji
joj se dopada i veriće se.” Frančeska izvuče pismo iz torbice.
„Pročitaj sama.”
Aleta je pročitala, uzdahnula i vratila ga sestri. „Sve što ume da
kaže jeste koliko je bogat i zgodan i kako ima otmenu kočiju i slične
gluposti. Kao da je išta od toga važno! Nijednom nije napisala da ga
voli.”
„I ja sam to primetila.”
„Dakle, ideš kući da lično upoznaš našeg budućeg zeta?”
„Hoću da se uverim da neće pogrešiti.”
„Poznavajući Sibilu, ako se odlučila, nećeš moći učiniti ništa, čak i
da je rešila da se uda za Ludolfa van Deventera.”
„Daleko bilo!”
Frančeska je izgledala tako preneraženo da se Aleta nasmejala.
„Ako ništa drugo, taj Adrijan van Jans mora biti bolji od njega.”
Frančeska se nasmeši u znak odobravanja. „Sibila želi da obe
prisustvujemo njenoj veridbi.”
„Pročitala sam. Sestra nam je još dete. Ista je kao što je bio i otac
pre nego što je učinio tu neoprostivu grešku. Sibila uvek misli da se
na nevolju lako može zaboraviti samo ako se pretvaraš kako se
nikada nije ni dogodila, makar iza nje ostale ozbiljne posledice. Nije
mi dala ni najmanji nagoveštaj je li otac omekšao prema meni, a i da
jeste, ne bih uopšte tome pridavala značaj. Pretpostavljam da taj
njen mladić ima složnu porodicu i ona želi da nas predstavi na isti
način, bez obzira kakvi su odnosi između oca i mene.”
„Nekad smo bili bliski.”
„Tome je došao kraj nakon mamine smrti. Ništa više nije isto.
Moraćeš sama kući. Kad polaziš?”
„Sledeće nedelje.”

Provele su zajedno još nekoliko minuta pre nego što se Hetrajd
vratila, nestrpljiva da krene. Aleta uđe u dvorište, mahnu im i
lagano odšeta u kuću. Nije ni čudo što je izgledala umorno. Postala
je Konstantejnov lek za dosadu i morala je da podnosi, osim
njegovog podbadanja i podsmevanja, i sva njegova potisnuta
nezadovoljstva. Osmeh mu je uvek bio zajedljiv, smeh neobuzdan, a
najgore se ponašao kad bi zapao u duboku potištenost. Neobično, ali
nikada se više nije bunio protiv toga što mu je ograničavala piće i
ponekad čak ne bi uzeo ili dovršio drugu čašu vina, mada joj se
svetio tako što bi se povremeno divljački napio iz izvora kome nije
mogla ući u trag. Ključ od podruma je bio kod nje, a pošto su i Sara i
Josefus pod zakletvom izjavili kako ga nisu oni snabdevali pićem,
jedini zaključak je bio da negde ima skrivenu zalihu iza tajne
pregrade u sobi, jer nikada nije iz nje izlazio. Neizmerno je uživao
dok bi je posmatrao kako je traži, lupkajući po pločama na zidovima
i uzaludno pokušava da pomeri delove poda ili rezbarije.

„Zašto ne izvadiš daske iz poda?” rugao joj se. „Ili ne proveriš
baldahin iznad kreveta?”

Jednom prilikom, kad ga je zatekla onesvešćenog s praznim
bocama holandske klekovače i lozovače kraj divana, donela je male
lestve i popela se da pogleda u udubljenje izrezbarenog krovića nad
krevetom, ali nije ništa našla. Znala je da je prilično pokretan, i iako
ga nikada nije videla da se premešta s mesta na mesto, mnogo toga
je radio sam i imao je konopac privezan za krevet uz čiju pomoć se
podizao na njega. Ipak, i dalje nikako nije izlazio iz sobe, mada je s
lepim vremenom tražio da mu se iznese stolica na balkon.

Kad je ušla u kuhinju, njegovo zvono je zvonilo, po običaju, ko
zna koji put tog dana. Dok se penjala stepenicama, pitala se šta li mu
je sad potrebno. Zlobno je uživao u tome da je poziva na sprat samo
da zatraži knjigu iz biblioteke u prizemlju ili da mu obavi neki sličan
zadatak, a onda bi je, kad donese sve što je zahtevao, poslao ponovo
po drugu knjigu, ili po još jedan, potpuno isti predmet. Zamenila je
Josefusa i postala mu partnerka u šahu i kartama, zato što je
povremeno uspevala da ga pobedi, i to je bio deo njihove

neprestane međusobne bitke. Njena pobeda će osvanuti onog dana
kad ga bude videla kako ponovo živi razumnim životom, izlazi,
zabavlja se i dočekuje prijatelje. Možda će tada i njen upropašćeni
život opet dobiti neki smisao. Otvorila je vrata i ušla u njegovu sobu.

HETRAJD I KLARA SU, kao i Vermerova deca, došle da isprate

Frančesku do kočije za Amsterdam. Mahala im je dok joj se nisu
izgubili iz vida. Tada se prepustila putovanju. Putuje kući! Da vidi
porodicu i prijatelje! Ide Piteru i slobodi! Bila je opijena od
uzbuđenja.

Jan joj je dozvolio da kući ponese svoju najnoviju sliku da je
pokaže ocu, što je bio ljubazan ustupak s njegove strane, jer ju je
mogao prodati dan nakon što je završena. Sve njene slike su odmah
pronalazile kupce a slika cveća, koju je završila s prvim lalama
gospođe Tin, postigla je prilično dobru cenu. Bilo joj je drago zbog
toga, jer je znala da je Jan, s tako mnogo dece na grbači, prečesto bio
u dugovima. Konačno je završio i prodao izvanrednu sliku Katarine
za stolom, s perom i papirom, brošem koji je blistao na
zelenkastožutoj bluzi, omiljenim bisernim minđušama u ušima i
lepom kapom obrubljenom čipkom koja joj je pokrivala kosu. Žena
piše pismo sa služavkom bio je jasan izbor za naziv, jer je Elizabeta
stajala iza nje s prekrštenim rukama i očigledno čekala da odnese
pismo kad bude završeno. Trenutno je bio na pola puta da završi
sliku meštanke koja stoji za virginalom u gostinskoj sobi, s rukama
na dirkama.

„Zameniću sliku na zidu gostinske sobe ovom”, rekao je Jan
Frančeski ranije. Znala je kako je uvek pažljivo birao pravu
pozadinu, jer je svaka pojedinost doprinosila poruci koju je
prenosila završena slika.

Pomogla mu je da spusti veliku sliku Teodora van Baburena, pod
nazivom Svodnica, koja uopšte nije bila prikladna za to mesto.
Zajedno su je zamenili drugom sa suprotnog zida, koja se već
pojavljivala na dve ili tri ranije slike. Prikazivala je Kupidona kako
drži kartu, što je značilo da ljubav treba ograničiti samo na jednu

osobu. Pošto je meštanka bila srećno i verno udata, ta slika je bila
prikladna da visi na zidu kao pozadina Janovoj slici.

Već je osmislio i prateću sliku - mada nije imao nameru da ih
prodaje kao par. Pošto je jedna predstavljala čistu ljubav, smatrao je
da bi bilo zanimljivo da naslika i poročnu ljubav na isti istančan
način.

„Model koji će svirati virginal na pratećoj slici biće podjednako
veličanstveno odeven”, rekao je Frančeski, baš kao i Katarini, koja
se u to vreme zatekla u ateljeu. „Vidim je u tamnoplavoj svili, sa
jarkožutom suknjom.”

Katarina neprimetno namignu Frančeski. Obe su znale da ona
ima takvu haljinu u ormaru i da će Jan želeti da je pozajmi za svoj
model. Pošto je model verovatno trebalo da bude njihova kći Marija,
koja mu je sada povremeno pozirala, to nije predstavljalo problem.

„Na zidu iza modela”, nastavio je Jan, „okačiću Van Baburenovu
Svodnicu i kao suprotnost jasnom dnevnom svetlu koje se razliva po
prvoj slici, prigušiću svetlo i uneću mnogo senki.” Na površini, to će
biti samo još jedna slika, predivno urađena, sa lepom ženom kako
svira, ali sa potpuno drugačijom pričom.

Frančeska je iz putničke kočije zadovoljno posmatrala pejzaž u
prolazu, sa urednim farmama i livadama gde su ovce, krave i konji
pravili jedni drugima društvo. Živice nisu bile potrebne, jer su uski
kanali, u kojima je svetlucala voda, delili jednu njivu od druge.
Ovde-onde put je prolazio dovoljno blizu neke vetrenjače, pa je
mogla da čuje neponovljivi zvuk velikih jedara dok su se
dostojanstveno okretala, meljući brašno ili isušujući tlo. Osećala je
kako joj se srce širi od ljubavi prema Holandiji, baš kao i pri pomisli
na Pitera kad bi je zablesnuo pogled na polja veličanstvenih lala. U
mnogim područjima cvetovi su već izbili sa stabljika i barže su
kanalima neprestano odvozile na prodaju raznobojno cveće, koje se
presijavalo na suncu poput dragulja. Prekrasan prizor predstavljala
su takođe vrata i prozori, kočije i kola, pa čak i same barže,
ukrašene vencima lala, gde god su deca ili strpljivi ljudi našli
vremena da ih nanižu.

Frančeski je bilo savršeno jasno da je Piter u ovo doba godine bio
mahnito zauzet i nije mogla očekivati da će je posećivati u
Amsterdamu. Srce joj je poskočilo kad se setila rešenja. Neće ga
obavestiti da je stigla kući, ali će provesti čitav dan s njim na
povratku u Delft, nakon što prvo proveri s njegovom domaćicom,
gospodom De Haut, je li kod kuće u Harlemu. Tada neće biti važno
hoće li možda biti zaokupljen poslom, jer ona će biti srećna samo da
mu bude blizu, pa čak i da mu pomogne ako nekako može. Jednom
mu je obećala da će posetiti kuću u Harlemu u sezoni lala i ovo je
bio način da ispuni obećanje.

Pošto je nisu očekivali kod kuće, niko je nije sačekao kad je stigla
na trg Dam. Umesto dobrodošlice, dovoljna joj je bila već bučna,
pomorska atmosfera Amsterdama da shvati koliko joj je njen rodni
grad nedostajao. Sa sobom je ponela samo jednu ručnu torbu, jer je
znala da kod kuće ima sve što joj je potrebno, i sa njom u jednoj ruci
i svojom slikom, zamotanom u platno, ispod druge, požurila je kući.
Poslednjih nekoliko metara je pretrčala i projurila je kroz prolaz do
zadnjeg dvorišta. Bučno je otvorila zadnja vrata, zaletela se na plave
pločice u hodniku i banula u kuhinju. Tamo je bila samo Grit, koja je
umalo ispustila bakarni tiganj od čiste zaprepašćenosti.

„Gospođice Frančeska!” kriknula je. „Došli ste kući na moje
venčanje!”

„Ne bih to nizašta propustila!”
Smejući se, zagrlile su se kao sestre. Grit je bila presrećna što
može prva da joj saopšti porodične vesti. Svi ukućani su bili dobro,
Hendrik i Sibila su te noći večerali sa Adrijanom i njegovim
roditeljima, a Marija je spavala u porodičnom salonu. Što se tiče
same Grit, ujutru će otići kući da se pripremi za venčanje. Zatim će
imati tri dana da ih provede nasamo sa novopečenim mužem pre
nego što se vrati na posao.
„Sejmonu će biti dopušteno da ostane ovde sa mnom pre nego
što ponovo isplovi”, dovršila je. Zatim je, u slučaju da Frančeska
pomisli kako će to biti još jedna usta za hranjenje, dodala: „On je
brodski stolar i popraviće rupu na krovu i napraviće novi sto i

stolice za baštu i još mnogo poslova koje sam mu odredila.”
„Znam da ti nikada ne bi izabrala dokoličara za muža! Sigurna

sam da govorim u ime cele porodice kad kažem da se nadam kako
će dugo ostati s tobom pre nego što se vrati na more.”

Grit nije verovala u mogućnost da budu dugo zajedno, ali je
veselo izjavila kako će raspoloživo vreme iskoristiti najbolje što
umeju. Frančeska tada ode da probudi Mariju, ali na zvuk njenih
koraka starica otvori oči i istog časa shvati ko je došao.

„Stigla si, dete!”, radosno uzviknu.
Grit postavi za još jednu osobu za kuhinjskim stolom, gde su ona
i Marija uvek skromno večerale kad su dvoje zahtevnih članova
porodice bili odsutni.
Frančeski nije smetalo da prve noći kod kuće provede nekoliko
mirnih časova. Posle večere Marija je rano otišla na spavanje a
Gritin verenik, mladić rumenog lica, svetloplave kose s karikom u
uhu, došao je da provede jedan sat s njom u kuhinji. Frančeska je
obnovila vezu sa svojim domom i primetila sve nastale promene. U
trpezariji su okačene nove bež zavese a delftska saksija u kojoj je
Piter doneo zumbul dodata je delftskom posuđu izloženom iza
stakla u gostinskoj sobi. U predvorju je podigla poklopac na
virginalu, čija je unutrašnjost bila ukrašena holandskim prizorom s
vetrenjačama i decom koja plešu, koji ju je kao devojčicu tako
oduševljavao od prvog trenutka kad joj ga je Ana pokazala. Uvek joj
se činilo da male prilike plešu na zvonke zvuke muzike. Ponovo je
spustila poklopac nakon što je odsvirala nekoliko taktova komada
kojeg se sećala.
U spavaćoj sobi je pronašla zlatnu narukvicu koju joj je tetka
Janetje poslala za poslednju proslavu Svetog Nikole i stavila ju je na
ruku, diveći se prefinjenoj firentinskoj umešnosti, rešena da je čuva
kao najveću dragocenost zbog osobe koja joj je poklon darovala.
Zatim je otpakovala dve haljine koje je ponela sa sobom, jednu za
Gritino venčanje a drugu za Sibilinu veridbu. Kad je odmotala sliku
iz omota, odnela ju je u atelje, gde se još jednom zagledala u majčin
portret pre nego što je otišla da pogleda Hendrikov najnoviji rad na

štafelaju. Bio je prekriven platnom, koje je ona sklonila da otkrije
napola završeni pejzaž s veličanstvenim drvećem. Sumnjala je da ga
je našao da tako zajedno raste. Verovatno je nacrtao pojedinačna
stabla na raznim mestima, što je bila uobičajena praksa među
pejzažistima, koji bi izostavili zid ako im je ometao pogled i
zanemarili bi zgradu ili nešto drugo što nije poboljšavalo njihovo
delo. Nebo verovatno nije bilo onakvo kakvo je video iznad
odabranog pejzaža. Jednom, kad je izašla da se prošeta s
Hendrikom, divila se naročito predivnom nebu koje je bilo jasno
plave boje s pravom količinom oblaka da privuče slikarsko oko.
Prezrivo je pucnuo prstima na njega. „Moji nebeski svodovi su
mnogo bolji”, izjavio je oholo. Ali on se uvek hvalio kako na platnu
može ulepšati prirodu. Međutim, iznenadila se što je boja bila tvrda
i suva. Mora da je prošlo nekoliko dana otkako je poslednji put
spustio četkicu na sliku.

Hendrik i Sibila su stigli kući u Van Jansovoj kočiji, u pratnji
Adrijana, nešto pre jedanaest sati. Frančeska pređe u predvorje da
ih sačeka i odmah uoči da je Adrijan po izgledu upravo onakav
kakvog je njena sestra oduvek priželjkivala. Hendrik uzviknu od
zadovoljstva čim je ugleda, a Sibila oduševljeno zaplaka. Razmenili
su tople porodične pozdrave i zatim su joj predstavili budućeg zeta.
Naklonio se na pomalo kitnjast francucki način, dok ga je Sibila
zaneseno posmatrala.

„Čast mi je što sam te konačno upoznao, Frančeska”, obratio joj
se. „Sibila je veoma ponosna na tebe kao umetnicu i sestru. Je li i
Aleta ovde?”

„Ne. Nije mogla da dođe. Sama sam.”
Sibila se nadurila, ali ne previše, da ne pokvari oblik usana.
„Baš sam razočarana. Tako sam želela da dođe na zabavu.”
Tužno je pogledala Adrijana, koji ju je prikladno tešio. Da su bili
sami, naterala bi se i na suze, i on bi ih obrisao poljupcima. Znala je
kako da odabere trenutak.
Frančeska je nagađala da se Sibila, uprkos predstavi koju je
izvela, nije iskreno nadala da će joj sestra doći. Što se Hendrika tiče,

po ukočenom izrazu njegovog lica zaključila je da mu je drago što
nema Alete. Došlo je vreme da prenese Sibili poruku izrečenu na
kapiji kuće De Fere. „Aleta ti poručuje da te voli i želi ti sve
najbolje.”

Nedugo zatim su se pozdravili za laku noć i Adrijan je otišao.
Istog trenutka, Sibila je, oduševljena i ozarena, ispružila ruke ka
Frančeski.

„Dakle? Šta misliš? Zar nije najzgodniji čovek koga si ikad
videla?”

Frančeska se nasmešila. „Verujem da jeste.”
„Eto! Znala sam da će ti se dopasti! Svim ženama se dopada, ali
on je moj! Moj! Tako sam srećna, zar ne, oče?” Poletela je ka
Hendriku i priljubila mu se uz ruku.
„Da, i ja sam srećan zbog tebe, malena.” Pogladio ju je po glavi
kao da ima sedam, a ne sedamnaest godina. „Idi sad na spavanje.
Kasno je i želim malo da popričam s Frančeskom, mada je i ona
sigurno umorna.”
Kad su ostali sami u porodičnom salonu, Frančeska ga je prvo
upitala za ruke. Savio je prste da pokaže kako je sve u redu. „Zimus
su me ponovo mučili, ali ni blizu kao pre.”
Veoma ga je zanimao njen i Vermerov rad, žudno se raspitivao i
zaboravio na vreme. Kad ga je pitala za pejzaž u ateljeu, objasnio je
da je prekinuo zbog rada na velikoj poručenoj slici Gradske straže,
koja je postavljena u uglu crkve Zojder. „Neće mi oduzimati mnogo
od vremena namenjenog radu u ateljeu, jer sam zaposlio mladog
slikara, Hansa Rumera, da odradi skoro sve osim lica i izvesnih
pojedinosti. Tek što je završio sa školovanjem i izdanak je harlemske
škole, ali došao je u Amsterdam da se obogati!” Zacerekao se na
tako lakomislen san za jednog slikara.
„Jesi li se za njega odlučio zato što pripadate istom esnafu?”
„Rekao bih da je to imalo nekog uticaja a i dopali su mi se radovi
koje mi je pokazao.”
„Sutra ću pogledati sliku.”
Hendrik pročisti grlo. „Tu porudžbinu mi je nabavio Piter.”

Nije uspela da priguši nadu u glasu. „Jeste li vas dvojica izgladili
nesporazume zbog onoga što je učinio za Aletu?”

„Jesmo.”
„Tako mi je drago. Znači li to da ćeš ponovo primiti Aletu u
kuću?”
„Ne! To je nešto drugo.”
Nije nastavila da ispituje. Bar je napravljen korak napred
njegovim pomirenjem s Piterom. Bila je sigurna da će s vremenom
Hendrik omekšati prema njenoj sestri. „Piter mi nije spomenuo u
poslednjem pismu da ste se ponovo sreli. Da budem otvorena, oče,
ti imaš tako promenljivu narav da pretpostavljam kako nije hteo da
se razočaram, ako među vama ponovo sevnu varnice pre nego što
uspe sa mnom o tome da razgovara.”
Posmatrao ju je ispod obrva. „Znači, vi se dopisujete?”
„I viđamo se.”
„To vam je bilo zabranjeno.”
„Je li tebe nešto moglo da spreči da viđaš mamu kad si se u nju
zaljubio?”
„To je bilo potpuno drugačije. Između nas niko nije stajao.”
„Gospođa Volf je dala sve od sebe da ispoštuje tvoja neobična
uputstva. Ne smeš je kriviti. Shvatam da si bio potišten kad sam
otišla od kuće i obuzela te je prekomerna briga za moje blagostanje,
ali sve mere koje si preduzeo bile su potpuno nepotrebne. Piter nije
ometao moje slikanje.” Glas joj je podrhtavao. „Nadahnjuje me. Rad
mi se promenio nabolje od dana kad sam počela da se zaljubljujem u
njega. Bilo je to na praznik Svetog Nikole. Svakako si primetio
poboljšanje moje tehnike kad sam naslikala onaj zumbul?”
Stezao je i širio šake na kolenima, a onda je pesnicama lupio po
ručkama stolice, od čega je poskočila. „Dosta! Nećemo više o Piteru!
Barem ne još! Hajde da prvo udamo Sibilu.”
Nasmešila se. „Nemoj da se uzrujavaš. Nema ni govora još o
mom i Piterovom venčanju. Prvo moram da završim školovanje, u
svakom slučaju. Donela sam sa sobom jednu svoju sliku i sutra ću ti
je pokazati.”

„Dobro. Sada se moraš naspavati posle ovako dugog dana.”
„Htela bih još nešto da te pitam pre nego što odem u krevet.
Kako ćeš dati Sibili odgovarajući miraz za venčanje s Van Jansom?”
„Adrijanov otac je bio veoma obziran i pun razumevanja. Obavili
smo uobičajeni susret i iskreno sam rekao da mogu da ponudim
veoma mali miraz, što bi, kao što znaš, bila ona mala svota koju je
majka ostavila za sve vas. Velikodušno je prihvatio kao simboličan
miraz i sve je rešeno.”
„Kakvo olakšanje što je gospodinu i gospođi Van Jans sreća sina
važnija od novca!”

NEŠTO DALJE, U velikoj kući na Herenhrahtu, taj isti par je

raspravljao o predstojećoj veridbi svoga sina. Gospodina Van Jansa,
umornog i željnog sna nakon što je zabavljao buduću snaju i njenog
oca za večerom, gotovo je razbesnela supruga koja je ponovo
briznula u plač.

„Zašto je morao da izabere nju?” jadikovala je, ponavljajući
roditeljski vapaj koji je odzvanjao vekovima.

„Pa, jeste, i kraj.”
„Ali Adrijan je mogao da bira između tako mnogo lepih devojaka
iz našeg kruga.”
„Slušaj me, draga moja. Toliko smo puta prošli kroz ovo. Nikome
nije teže padala bruka zbog njegove dugogodišnje afere nego tebi.
Jesi li želela da zauvek ostane nesposobni ljubavnik one udate
kučke?”
„Ne!” Zaprepastile su je njegove iskrene reči. „Ali zašto kći
zanatlije? Šta vidi u njoj?”
Gospodin Van Jans je znao tačno šta njegov sin vidi u Sibili, ali
takvo objašnjenje nije mogao dati supruzi. „Ne vredi preispitivati
naklonosti jednog mladića. Sibila je jedina uspela da ga odvoji od
neprilične veze koju smo oboje dugo osuđivali, zbog čega sam se i
odrekao miraza. Budi zahvalna što ćeš jednog dana dobiti unuke,
nadajmo se i unuka, da nastavi lozu i posao Van Jansovih, što se
inače nikako ne bi dogodilo. Sad idem na spavanje.”

Kad je ostavio ženu i pošao u sopstvenu spavaću sobu, pomislio
je kako, iskreno, Sibila ne bi bila žena koju bi izabrao za svog sina,
ali stara izreka kako je svaka luka u oluji dobra, bila je u ovom
slučaju istinita. Njemu nije bila najvažnija sreća mladog para, već što
će užasna sramota zbog Adrijanove razmetljive afere konačno biti
pokopana. Sa Sibilom su bar mogli biti sigurni da se takva sramota
neće ponoviti u vezi s uglednim prezimenom Van Jans. Pred ocem
se, ako ne pred sinom, nesvesno razotkrila i pokazala previše
plitkom i pohlepnom da dozvoli da nešto što joj po zakonu pripada
dospe u tuđe ruke, bez obzira radi li se o samom Adrijanu ili o
bogatstvu i raskoši od koje su joj prelepe oči sijale kao kod mačke
koja je ugledala kajmak.

Osamnaesto poglavlje

K AD JE GRIT UJUTRU IZAŠLA IZ KUĆE FISEROVIH, U KORPI je ponela
nekoliko venčanih poklona koje je dobila od članova porodice,
kao i od Marije i suseda koji su je dobro poznavali. Takođe je morala
da odnese usmenu poruku do Van Deventerove kuće, koju joj je
Hendrik dao u poslednjem trenutku. Bila je previše uzbuđena da
razmišlja o njoj i veselo ju je prenela slugi koji joj je otvorio vrata.

„Molim vas da prenesete vašem gospodaru da je gospođica Fiser
kod kuće.”

Pošto je obavila posao, skakućući je sišla niz stepenice i bezbrižno
nastavila put.

U svom ateljeu Hendrik je odlučno klimao glavom u znak
odobravanja Frančeskine slike. Bila je mala, u obliku kvadrata
manjeg od trideset centimetara u prečniku, i bila je poznata kao
„troni”, što predstavlja lice naslikano radi vežbe ili iz želje samog
slikara, dok identitet modela nije bio važan. Recimo, ova
Frančeskina slika prodavala bi se pod nazivom Glava devojke s
bisernom ogrlicom.

„Prilično je dobra.” U sebi, Hendrik je bio zapanjen izuzetnim
kvalitetom slike, ali iako je u svemu preterivao, uključujući i
hvaljenje sopstvenog rada, smatrao je kako mladim slikarima ne
treba puniti glavu suviše pohvalnim izrazima. Nije postojala
opasnost da će se Frančeska uobraziti, ali to nije bilo ni važno. Mada
je morao obavestiti Ludolfa da je stigla kući, sad je bio opušteniji u
njenom društvu nego da nije u izgledu imao bogatog zeta. Svaki dan
je bio sve sigurniji da će njegovim nevoljama doći kraj čim Van Jans
stavi burmu na Sibilin prst. Moći će da pucne prstima Ludolfu
ispred nosa i da svoj blagoslov Piteru i Frančeski. Sreća mu se uvek
vraćala.

„Pozirala mi je najstarija Vermerova kći”, izjavila je Frančeska.
Naginjao se napred da prouči precizne poteze četkicom i sad se

odmakao da osmotri sliku sa male udaljenosti. Kćerin rad nije
pokazivao tragove njegove odvažne tehnike u kojoj se mogla
prepoznati poduka Fransa Halsa, već se razvio u gotovo vazdušasti
stil, prefinjen kao muzika eolske harfe, ali sa snagom koja je
privlačila pogled. Devojka-model je gledala preko levog ramena, sa
svetlom koje se igralo po mlečno beloj koži njenog lica i vrata, a
tamne oči su joj sijale podjednakim sjajem kao i biseri, ovaploćujući
moć života i lepote. Sve to je bilo uhvaćeno u jednoj jedinoj sekundi,
kao da je čitava slika započeta i završena u istom trenu, jer već u
sledećem kapci bi nam trepnuli, povratili bismo dah i trenutak bi bio
zauvek izgubljen.

„Tvoj učitelj te dobro podučava”, priznao je, svestan kako sam
nikada ne bi probudio njen talenat kao što je to učinio Vermer.

„Uvek ću biti zahvalna na školovanju kod njega”, izjavila je, a
nije ni znala da je time dotakla bolnu tačku očeve savesti.

„Pa, da, sve je ispalo dobro. Zar nisi nameravala da ovog jutra
odeš do crkve Zojder?”

„Da, idem sada. Zamolila sam Sibilu da pođe sa mnom. Rekla mi
je da je bila odsutna oba puta kad je tvoj pomoćnik, Hans Rumer,
bio ovde i još nije videla tvoj rad.”

„Nema vremena radnim danima a nedeljom sada odlazi u crkvu
s porodicom Van Jans u Vesterkerk.”

„Je li ti ikada rekla da je zaljubljena u Adrijana?”
„Ne, ali ne znači da nije.” Zatim, pošto je primetio Frančeskin
upitni pogled, pomirljivo je odmahnuo rukom. „U redu. Ti i ja
znamo da je zaslepljena onim što on predstavlja, ali i on joj se
dopada. Vidim to. Za ime božje, nemoj da joj u glavu usadiš crva
sumnje! Što se pre uda, tim bolje. Nisam mogao da se rešim
neodgovarajućih prosaca koji su tražili njenu ruku otkako si otišla.”
„Zašto su bili neodgovarajući? Misliš da nisu bili dovoljno bogati
da joj udovolje?”
„To je bio glavni činilac, ali izgleda da su sve neženje ili udovci
kojima se nasmešila mislili da imaju šansu kod nje. Kad su počeli da
dolaze s namerom da mi se predstave, prekidajući moj rad, terao

sam ih po kratkom postupku.”
Oči joj zaigraše. „Sigurna sam da jesi.”
Nacerio joj se, deleći njeno dobro raspoloženje. „Lepo je što si

ponovo kod kuće, Frančeska.”
„Drago mi je što sam ovde. Ostaviću te sada s tvojim pejzažem.

Sviđa mi se to drveće.”
„Najviša stabla rastu ovde u Amsterdamu a druga dva sam uzeo

sa crteža koji sam pre nekoliko godina nacrtao u Harlemu.”
Čitavim putem do crkve Zojder, Sibila je pričala o haljini koju će

nositi na veridbi i o srebrnom brokatu koji joj je poslat iz Firence za
venčanicu. „Tetka Janetje je pisala da ima šaru firentinskih ljiljana.
Možeš li zamisliti nešto lepše?”

„Poznajući njen odličan ukus, sigurna sam da će tkanina biti
čudesna. Misliš li da će doći na tvoje venčanje?”

„Ne. Muž joj je dobio neko visoko građansko imenovanje i
narednih meseci će morati da bude uz njega na važnim društvenim
događanjima i zabavama.”

Stigle su do crkve Zojder i tiho su ušle. Po svojoj konstrukciji bila
je to bazilika, visoka, s jednostavnim prozorima. Zajedno su se
uputile ka sporednom krilu gde im je Hendrik rekao da će zateći
Hansa Rumera kako radi.

Kako su se približavale, ugledale su poleđinu masivnog štafelaja
koji je dugačkim stegama pridržavao ogromno platno. Bio je
postavljen na velikom četvrtastom parčetu grubog lanenog platna
raširenog preko kamenih ploča da ih zaštiti od kapanja boje. Od
slikara nije bilo ni traga ni glasa, mada su mu odbačena radna
košulja, paleta i četkice, kao i ostatak materijala, bili na stolu. Sestre
priđoše prednjoj strani platna. Pripadnici Gradske straže bili su
prikazani gotovo u prirodnoj veličini a svi su ili sedeli ili stajali za
stolom. Slika za sada nije bila ništa više od obične uljane skice,
onakve kakvu slikar u mnogo manjoj veličini daje mušteriji na
odobrenje pre nego što započne poručeni rad. Hendrik je završio tri
lica, uključujući i barjaktara, čija je, gotovo završena, zlatom
obrubljena odeća od bež svile, zajedno sa sivim šeširom ukrašenim

žutim perjem, blistala u odnosu na jednolično tamnožuto tlo na
kome se gradila boja.

„Čudim se gde je slikar”, sumnjičavo će Sibila.
Odgovor im je stigao iza ograde bočne kapelice. „Ovde sam.”
Zid je sakrivao govornika. Krenula je u potragu u pratnji
Frančeske. Kroz ogradu je ugledala razbarušenog mladića uskog lica
sa bezbrižnim crnim očima i šaljivo razvučenim ustima kao
stvorenim za smeh. Sedeo je na molitvenoj stolici, leđa naslonjenih
na zid i s ispruženim dugim nogama, dok je jeo parče hleba i
komadešku sira. Ostatak vekne se nalazio na raširenoj slikarskoj
krpi. Do njega je bila čaša vode. S druge strane mu je stajao šešir,
nalik na ofucani crni tanjir sa svetlim šareno obojenim perjem. Bio je
obučen u jednostavno odelo koje je videlo i bolje dane, a nosio je i
par drvenih klompi.
„Nemojte da mrvite tamo”, rekla je Sibila mehanički.
Napravio je šaljivu predstavu kad je sa mesta gde je sedeo počeo
usplahireno da razgleda okolo, a zatim joj se drsko nacerio. „Ne
vidim nijednu mrvu. Jeste li poneli vašu metlu da počistite?”
„Ne, nisam!” oholo mu je odvratila.
„E, dobro, jer tu ima jedan mali miš kome uvek ostavljam slatke
zalogajčiće. Izlazi kad slikam sam i nema nikoga u blizini. Ne bih
želeo da ga razočaram. Već sam mu obećao da će biti i na slici.”
„Ne možete to uraditi!” razljutila se Sibila. „Miš! U ozbiljnoj grupi
stražara!”
“O, neće sedeti za stolom naslonjen na parče gaude. Biće ga teško
uočiti, ali biće tu.”
Frančeska se smejala. Dobrodušno se šalio na račun svečanih
poza koje su mnogi modeli zauzimali za ovakve slike. „Ima li taj vaš
prijatelj ime?”
„Zovem ga Rembrant, po velikom majstoru koji je nekada slikao
na istom ovom mestu.”
Sibila ga pogleda s visine. „Mislim da ste neuljudni.”
Frančeska joj se uz osmeh usprotivi. „Iz detinjstva se sećam
Rembranta kao vrlo ozbiljnog čoveka, ali uvek sam slušala da su,

dok je Saskija bila živa, vodili veseo život i niko nije više od njega
uživao u šali.”

Mladić je ustao, žustrih pokreta, i došao je do otvorenih vrata na
ogradi. „Uveren sam da bi ovu šalu odobrio. Ja sam Hans Rumer i
slikam za majstora Fisera.”

„Znamo”, uzvrati Frančeska. „Mi smo njegove kćeri. Ovo je moja
sestra Sibila a ja sam Frančeska.”

„Pozdravljam vas! Vaš otac mi je rekao da ima dve kćeri.”
Frančeska i Sibila razmeniše poglede. Znači, Hendrik više nije
smatrao Aletu članom porodice. „Ima nas tri”, ispravi ga Frančeska,
odlučna da iznese istinu. „Moja druga sestra, Aleta, sad živi u
Delftu. I ja sam došla odande na nekoliko dana.”
„Dakle, ti si na školovanju, a ovo je sestra koja će se uskoro veriti.
Kakav je Vermerov rad? Nikada nisam video nijedno njegovo delo.”
Sibila se dosađivala dok su oni razgovarali. Uvek je volela da
bude u središtu pažnje u prisustvu muškaraca. Iskreno, ovaj nije bio
ništa naročito u toj seljačkoj odeći i s lavljom grivom od kose, ali
razljutilo ju je što je u njemu bilo nečeg magnetski privlačnog. No,
on nije obraćao pažnju na nju, potpuno udubljen u ono što mu je
govorila njena sestra i pun pitanja u vezi s Vermerom, za koga niko
nije čuo. Prilično se postidela kad je morala da prizna Adrijanovim
roditeljima da joj se sestra školuje kod nepoznatog slikara.
„Trebalo bi da krenemo”, rekla je oholo. Ipak, nije joj se išlo.
Želela je da ostane tu i upija prizor ovog vitkog mladića, koji
verovatno nije imao ni novčića u novčaniku. On i Frančeska su se
neverovatno lepo slagali. A onda, dok su se smejali nečemu u vezi
sa slikom, ne uključujući je, osetila je napad divlje ljubomore. „Zar
me nisi čula, Frančeska? S obzirom da mi je do veridbe ostalo samo
dva dana, nemam više vremena za gubljenje, ako želiš da idem s
tobom do De Hartohove kuće!”
Tada je oboje pogledaše, Frančeska iznenađena njenim
zlovoljnim tonom, a on sa radošću koja mu je i dalje blistala u očima.
Sibila je bila svesna da je duboko pocrvenela i znala je da ne izgleda
najbolje kad se ljuti.

„Od kada to”, upitao je bezobrazno, „neko mora užurbano da
trčkara unaokolo uoči veridbe, tako da nema vremena za malo
neobaveznog čavrljanja? Možda morate da vežbate prst, da ga
ojačate, kako bi mogao da izdrži težinu Van Jansovog prstena?”

Pretvorila se u pravu mačku. „Kako ste drski prema
gospodarevoj kćeri!”

Nije se ni najmanje zbunio. „Dozvolite mi da vas ispravim. U
ovom slučaju, vaš otac je moj poslodavac, a ne moj gospodar.”

„Razlog više da radite, a ne da traćite vreme!”
„Istina”, ljubazno se složio. „Zato sam i došao ovde s prvim
zracima sunca i sve do sada nisam prekidao posao radi doručka.
Možda biste sutra voleli da svoj jedini dnevni obrok sačuvam za
vreme kada će vam odgovarati da ga podelite sa mnom, ma koliko
skroman bio?”
„Prestanite da mi se podsmevate!” Nije joj bilo jasno zašto se ne
okrene na petama i ne udalji.
Frančeska se ubaci, uznemirena zbog Sibilinog gneva. „Mislim da
sad treba da pođemo.” Preko ramena je pogledala Hansa. „Svratiću
da vidim jeste li završili barjaktara pre nego što se vratim u Delft.”
„Biće mi drago da vas vidim, gospođice Fiser. Obema želim
prijatan dan.”
Kad su se ponovo našle napolju, Frančeska se radoznalo zagleda
u Sibilu dok su koračale ulicom. „Zašto si, pobogu, postala tako
neprijatna prema tom mladiću? Nije imao loše namere.”
Sibila tvrdoglavo zabaci glavu. „To je tvoje mišljenje. Mogu da
kažem šta želim i, pošto on svakako nije obraćao pažnju na ono što
sam govorila, nemoj tražiti od mene da se vratim i izvinim kao da
mi je pet godina.”
„Priznajem da mu je izjava u vezi s prstenom bila pomalo
neprilična, ali moraš se složiti da si grubo viknula. To je bilo sasvim
nepotrebno, jer smo se ranije dogovorile da nećemo dugo ostati.”
Sibila frknu. „Delovala si mi tako zaneta, da sam mislila kako
nećeš biti u stanju da se odvojiš od njega.”
„Ne budi detinjasta. Dosad je već trebalo da naučiš kako ne

možeš uvek biti u središtu pažnje.”
Za Sibilu je to bila poslednja kap. Zastala je i planula na sestru.

„Znala sam da ćeš čim stigneš kući početi da mi naređuješ baš kao i
svima ostalima! Odlično smo se snalazili i bez tebe. Uskoro ću biti
udata žena i živeću u najotmenijoj kući u čitavom Amsterdamu,
daleko od Marijinog jadikovanja i očeve ćudljivosti i - najbolje od
svega - možeš dolaziti kući koliko god često želiš, ali ja ću ti biti van
domašaja!”

Takvo praskanje je Frančesku podsetilo na očevo ponašanje kad
god je bio nesiguran u sebe i želeo nešto da prikrije. „Zaista hoćeš.
Zato se smiri i hajde da uživamo u šetnji do Vilemove kuće.
Zapamti, prošlo je prilično mnogo vremena otkako sam bila ovde i
neću se vratiti do tvog venčanja, kad god to bilo.”

Sibila se ugrize za usnu dok su nastavljale svojim putem. Žalila je
što je sve to rekla Frančeski, zato što uopšte nije tako mislila. Bilo je
utešno što je ponovo s njima kod kuće. „Ne znam šta mi je. Na ivici
sam živaca.”

„Uznemirena si pred veridbu. Ništa neobično.”
Sibila pomisli da je to istina. Čak ni sada ni u šta nije mogla biti
sigurna dok joj Adrijanov prsten ne bude na ruci. Neprestano se
plašila da će Hendrik napraviti neki od njegovih bučnih ispada i sve
pokvariti. Nije mu se sviđala svesrdna podrška porodice Van Jans
Velikom penzioneru, Johanu de Vitu, koji je vladao zemljom od
smrti Vilema II pre više od dvadeset godina. Morala je da preklinje
Hendrika da drži jezik za zubima i ne iznosi svoje čvrsto uverenje
da se zahtevima Luja XIV, kad god došli, treba suprotstaviti na svim
poljima. Košmari su se ponavljali kad bi čula oca kako, posle previše
dobrog vina, uprkos tome što joj je obećavao suprotno, pušta sebi na
volju da gromoglasno proklinje pomirljive stavove i kad bi ugledala
kako lica Van Jansovih postaju ledena zbog njegovih izjava da je
Holandiji i drugim holandskim zemljama potrebna vojna odbrana.
Za četiri dana, kad se veridba zvanično obavi i objavi, može da
galami koliko god hoće, jer Adrijan je previše častan čovek da
poništi tako svečano dato obećanje samo zbog nekakve sramne graje

koju diže njen otac. Za razliku od Frančeske i Alete, nikada je nije
zanimala politika i nije shvatala zašto se muškarci toliko uzbuđuju
zbog toga. Njena sestra je čak smatrala da bi žene trebalo da
učestvuju u vladi, navodeći dostignuća engleske kraljice Elizabete u
njeno doba i Kristine od Švedske i drugih snažnih žena iz
kraljevskih loza, ističući da im je samo slučajnošću porekla pružena
prilika koju bi i mnoge druge obične žene podjednako dobro
iskoristile.

Na putu do Vilemove kuće nakratko su svratile do Piterovog
amsterdamskog doma da Frančeska upita gospođu De Haut očekuje
li Pitera za dan ili dva.

Gospođa De Haut odmahnu glavom. „Trenutno je prezauzet na
poljima lukovica i nigde ne može da ide.”

„Onda ne postoji mogućnost da ga ne zateknem u kući u
Harlemu, ako svratim kao što sam nameravala?”

„Ni najmanja.”
Kad su krenule, Sibila pohvali Frančeskinu odluku da ga vidi.
U De Hartohovoj kući Vilem je oduševljeno dočekao Frančesku.
Zainteresovano se raspitivao za njen rad dok je Sibila čavrljala s
njegovom ženom. Kad je čuo da je Frančeska donela kući jednu
svoju sliku, izjavio je da će poći s njom i sestrom da je lično vidi. Na
povratku, dok su njih troje zajedno prolazili kraj crkve Zojder, Sibila
kradomice pogleda prema ulazu, u slučaju da se tamo pojavi Hans
Rumer. Nameravala je da mu uputi prezriv pogled, ali nije se
pojavio i ostala je uskraćena za to malo preimućstvo.
Frančeski bi drago što je Vilem s njima kad je kod kuće zatekla
Ludolfa kako ih čeka. Ukočila se na njegov gotovo posednički
pozdrav, izbegavajući pokušaj da je zagrli.
„Sve vas pozivam večeras kod mene na večeru”, izjavio je,
pozivom obuhvatajući i Vilema. „Molim vas dođite s gospođom De
Hartoh. Moramo proslaviti Frančeskin dolazak kući.”
Sibila oduševljeno prihvati, jer se uvek radovala prilici da se lepo
obuče. „O, da! Hoće li i Adrijan biti tamo?” Znala je da se on i
njegova porodica dobro poznaju s Ludolfom.

„Još na putu ovamo sam pozvao njegove roditelje i mladića lično,
i prihvatili su.”

Kad je Ludolf pošao s Frančeskom i Vilemom do ateljea, gde je
Hendrik radio, bilo mu je dosta njenog izvrdavanja kao da nema
nikakvog prava na nju. Došlo je vreme da progovori. Kao njen
verenik želeo je da ostvari pravo na njene poljupce, što je bila jadna
nadoknada za ono što mu je čitavo telo osećalo svaki put kad bi se
našao u njenoj blizini. Takođe će morati da se objasni s Hetrajd, čim
je sledeći put poseti. Bila je razumna žena i dodatnih hiljadu ili više
guldena s narednom isplatom ublažiće svako razočaranje koje bi
mogla da oseti. Možda bi bio na mestu i poklon u vidu dijamantskog
broša kao uspomena na ono što je nekada među njima bilo. Žene
uvek rado prihvataju takve poslastice. Naglasiće da njegov brak s
Frančeskom ne mora prekinuti zajedničke užitke kojima su se
prepuštali tokom njegovih povremenih poseta Delftu. Po njegovom
mišljenju, Luj XIV će već vladati Holandijom kad Frančeska završi
svoje školovanje za godinu dana, u proleće 1672. Čak i ako bude
morala da ga produži na treću godinu, to više neće biti važno, jer će
on do tada steći tako važan položaj u Hagu, sa dovoljno ovlašćenja,
da ostvari svoj brak s njom. Pošto je Hag veoma blizu Delfta i dalje
bi mogla da odlazi u Vermerov atelje dva-tri puta nedeljno. Već je
potražio imanje u Hagu i video je veličanstvenu kuću koju je rešio
da kupi. Svoju amsterdamsku kuću bi do sada već prodao, ali nije
želeo da privlači pažnju. Ovih dana je morao biti izuzetno strpljiv u
svemu i to ga je iscrpljivalo.

Veče je počelo dobro. Frančeska je, kivna što sedi s Ludolfove
desne strane, s druge strane imala gospodina Van Jansa i on joj je
bio zanimljiv sagovornik. Sibila je bila ushićena i sva je blistala na
pomisao kako će doći trenutak kad će i ona priređivati ovakva, ali
još mnogo veličanstvenija okupljanja. Neprestano je razmenjivala
duboke poglede s Adrijanom preko stola i kratke prikrivene
osmehe. Odjednom se sasvim neočekivano u sebi zapita kako bi
Hans Rumer izgledao da je odeven u otmenu odeću kao što je
Adrijanova i da sedi preko puta nje, s kosom začešljanom poput

svile i s prstenjem na rukama. Zatim brzo otera tu misao i odgovori
na pitanje Vilema koji je sedeo na mestu do njenog. Ako je gospođa
Van Jans jednom ili dva puta potišteno pogledala u njenom pravcu,
ona to nije primetila.

Na suprotnoj strani stola, gospođu De Hartoh je, iako je sedela do
Adrijana, uglavnom zabavljao Hendrik, koga je dobro poznavala i
koji je bio odlično raspoložen. Pokazalo se da mu je ovo bio
najprijatniji događaj pod Ludolfovim krovom, jer su mu svi ostali bili
upropašćeni. Večeras je bio na putu da se oslobodi svog mrskog
pokrovitelja, pa je bio ispunjen vragolastim zadovoljstvom. Svaki
put kad bi primetio da se Adrijan smeška Sibili preko stola, iznova
bi čestitao sebi što je iz mora njenih prosaca ulovio tako bogatu ribu.
Na kraju večere se zavalio na stolici, da sasluša Ludolfa koji je ustao
na čelu stola, s čašom u ruci.

„Trenutak ne može biti bolji za jednu posebnu zdravicu”, poče
Ludolf, smeškajući se na sve prisutne u sjaju kristala i svetlucanju
sveća. „Večeras se za mojim stolom nalazi dvoje mladih ljudi koji će
se uskoro veriti. Prezime Van Jans će se radosno povezati s
prezimenom Fiser. Sad, kad se moj period ožalošćenosti privodi
kraju, mogu i ja da objavim svoju veridbu. Molim vas da podignete
čaše mojoj budućoj supruzi, Frančeski!”

Gospodin i gospođa Van Jans, ne primećujući da nešto nije u
redu, ustaše da nazdrave a De Hartohovi prikriše nekako svoju
zapanjenost i sekund-dva kasnije se odazvaše pozivu. Sibila je
zinula, dok je Frančeska sedela smrtno bleda i ukočena od
zaprepašćenja. Hendrik, koji je zaboravio da je još daleko od toga da
se oslobodi svog budućeg zeta, napola ustade sa stolice zgrčenog
lica i snažno lupi pesnicom o sto, od čega desertno posuđe i
svećnjak zazvečaše, dok sa sveća poleteše komadići voska.

„Ne!”
Gospođa Van Jans, koja nikada u životu nije prisustvovala
ovakvom prizoru za večerom, nemoćno klonu na stolicu i zamahnu
svojom kružnom lepezom. „Šta se dešava?”, obrati se mužu preko
stola. „Mislim da smesta treba da pođemo kući!”

Frančeska skoči. „Došlo je do nesporazuma. Ništa više ne treba
da se kaže, dok o svemu ne raspravim s Ludolfom u prisustvu oca.”

Sibila briznu u plač. Bez obzira na to kakva je greška počinjena,
zašto je Hendrik morao da napravi takvu predstavu? Od njegovog
urlika prisutnima samo što nisu popucale bubne opne. Veče je
upropašćeno i Adrijanovi roditelji su već pošli kući, a samo joj je
njegov otac poželeo laku noć. Krenuli su i De Hartohovi, ali oboje su
joj se obratili i potapšali je po ramenu. Adrijan je prešao na njenu
stranu stola i stao pored stolice. Na tren je u užasnom strahu
pomislila da će i on otići, ali to mu nije bila namera.

„Hajdemo u gostinsku sobu, Sibila, da tamo sačekamo. Gospodin
Van Deventer prati goste a tvoj otac i sestra ga čekaju u biblioteci.”

Tek tada je primetila da su sami u trpezariji, osim posluge koja je
čekala kraj stola a sada se odmakla do zida bezizražajnih lica. Bila je
uverena da Adrijanova majka, kao ni ostale žene u porodici Van
Jans, nikada ne plače pred slugama. Žurno je obrisala oči i sa svim
dostojanstvom koje je uspela da sakupi pošla s njim do gostinske
sobe. Tamo mu je smišljeno pala u naručje i njegovi poljupci su joj
pokazali da njegova strast nije iščezla. Ovo je bilo prvi put da je
ostao nasamo s njom i nameravao je da što bolje iskoristi priliku.

Hendrik je stajao u biblioteci i pretvarao se da gleda kroz prozor,
mada se u mraku ništa nije videlo. Nije se usuđivao da se suoči s
Frančeskinim pogledom. Obratila se njegovom odrazu u
prozorskom oknu.

„Šta znaš o ovoj Ludolfovoj nečuvenoj izjavi? Molim te, reci mi
pre nego što dođe. Videla sam kad si viknuo, da poričeš nešto što si
unapred znao.”

Prisilio se da joj odgovori. „Nisam želeo da još saznaš. Ništa se ne
može dogoditi pre završetka tvog školovanja, ali pre godinu dana
sam potpisao bračni ugovor kojim sam te njemu obećao.”

Nije mogla da poveruje u to što je čula. Setila se svih Piterovih
upozorenja. Pomislila je na holandsku legendu o devojci koju je
kupio zli prosac, za kojeg se nakon venčanja ispostavilo da je samo
gomila truleži i sama smrt. Nikako nije mogla da zamisli Ludolfa kao

svog muža u drugačijem svetlu. „Zašto si učinio nešto tako užasno?”
„Mora da sam bio pijan.”
Objašnjenje je bilo toliko verovatno da nije posumnjaia u njega.

„Zna li Piter?”
„Rekao sam mu kad je svratio u vezi s porudžbinom, ali ni on ni

ja nismo očekivali da će to biti tako brzo objavljeno.”
„Mislim da se on oduvek ovoga plašio.” Ispunila ju je neizmerna

tuga što joj je jedini spas od Ludolfa ležao u begu, što bi značilo
napuštanje porodice i doma na mnogo godina. Nešto ju je
zbunjivalo. „Kažeš da si me obećao Ludolfu pre dvanaest meseci, ali
tada je Amalija još bila živa.”

„Ne. Bio je tako lud za tobom da mi je dao ugovor na potpis dan
posle njene smrti.”

Sagnula je glavu i prekrila oči rukom, zgrožena ovim saznanjem.
Mnogo je mislila na Amaliju kad je stigla u Van Deventerovu kuću
prvi put nakon te tragične večeri. Bilo joj je nepodnošljivo da čuje za
takvu okorelu ravnodušnost.

Čim je Ludolf ušao u biblioteku, spazio je njeno žalosno držanje,
pre nego što je odmahnula rukom i ustuknula, neprijateljskog izraza
lica. Nije mu išlo sasvim onako kako je očekivao. Ni na trenutak nije
mogao da zamisli da bi se Hendrik, nakon šestonedeljnog boravka u
zatvoru, usudio da se protivi, a kamoli da sebi dozvoli onako
razjareni ispad. Što se Frančeske tiče, predosećao je da će je njegova
izjava prilično zapanjiti, ali oslanjajući se na njenu dokazanu
samokontrolu i lepo vaspitanje, bio je ubeđen da se neće pobuniti
pred drugim gostima.

Namestio je na lice izraz saosećajnog razumevanja. „Moja
najdraža Frančeska, nemoj se uzrujavati što ti je vest o ovoj veridbi
tako neočekivano saopštena. Verujem da ti je otac objasnio, taj
dogovor je sklopljen odavno, ali običaji su me sprečili da ranije o
tome progovorim. Ništa se neće isprečiti pred tvojim slikanjem.
Želim da ostvariš svoje ciljeve. Imaćeš sve što si ikad želela. Nećemo
ostati ovde kad se venčamo. Dobićeš drugu kuću koju ćeš moći da
namestiš i urediš kako ti odgovara. Posetićeš Italiju. Pronaći ću atelje

i za Aletu, ako bi te to usrećilo. Tvoj otac i ostali ukućani imaće sve
što im je potrebno. Novčane neprilike će zauvek biti iza njega.”

Progovorila je polako i razgovetno, čvrstog i sjajnog pogleda. „Ne
pokušavaj da me podmitiš. Znam da ima roditelja koji bičuju i
izgladnjuju svoje kćeri, da bi ih naterali na brak sa partnerima koje
nisu same odabrale, ali i ne pomišljaj da će se moj otac tako poneti
prema meni! Nikada nije podigao ruku na sestre i mene, i sigurna
sam da sada neće početi. Nikada se neću udati za tebe!”

„Vidim da ne shvataš dubinu mojih osećanja prema tebi. Oduvek
sam želeo da dobrovoljno postaneš moja i nastaviću da se tome
nadam. Imaš dovoljno vremena do kraja školovanja da se odlučiš.”

„Zaista?” Bila je oprezna i nije mu verovala. Hendrik se okrenuo
ka sobi, podjednako sumnjičav. Ludolf joj se smeškao.

„Zaista. Možeš da odlučiš onako kako ti odgovara i ja ću se
povinovati tvojim željama.”

„Pocepao bi ugovor?”
„Naravno. Nažalost, siguran sam da bi to tvom ocu
prouzrokovalo dugotrajnu tugu. Što ne tražiš da ti objasni? Vreme je
da saznaš sve činjenice.”
Frančeska upitno pogleda Hendrika, ali on je izmučeno zurio u
Ludolfa, dok mu se lice grčilo. „Nemoj to da činiš!” promuklo ga je
molio. Zatim je izjurio iz sobe. Frančeska bi pošla za njim, ali Ludolf
je zgrabi za ruku i zadrži.
„Pusti ga neka ide. Previše je uplašen da ti prizna ono što moraš
da znaš.”
Otrgla se od njega. „Onda mi ti reci!”
„Vrlo dobro. Bolje sedi dok ti saopštim sve što se dogodilo.”
Hendrik se žurno uputio ka trpezariji, nadajući se da će tamo
zateći Sibilu i Adrijana, jer je znao da će Sibila čekati na njega i
Frančesku. Sluga koji je raščišćavao sto obavesti ga da je mladi par
otišao u gostinsku sobu. Naglo je otvorio vrata i zatekao ih u
ljubavnom zagrljaju ispružene na divanu. Oboje skočiše, i Sibila,
rumena i pomalo razbarušena, žurno popravi svoj dekolte.
„Izlazi, Sibila!” zaurla Hendrik.

„Ali, oče, nije bilo ništa! Samo smo...”
Skočio je napred, zgrabio je i gotovo izbacio iz sobe. Zatim je
zaključao vrata da ne može da uđe. Adrijan se, ni najmanje
iznenađen ovim izlivom roditeljskog besa, nadao da neće morati
silom da se suprotstavi slikaru da ga ne izudara. Ne pada mu na
pamet da se na sopstvenoj veridbi pojavi s modricom na oku. Bio
mu je dužan izvinjenje.
„Bojim se da sam dozvolio svojoj ljubavi prema Sibili da me
savlada, gospodine Fiser. Jesam je poljubio nekoliko puta...”
„Zaveži! Nemam sad za to vremena! U očajnim sam neprilikama.
Da li bi mi dao znatniju pozajmicu? Nisam hteo da te pitam dok se
ne oženiš Sibilom, ali događaji su me preduhitrili.”
Adrijan oseti olakšanje što je Hendrik tako lako prešao preko
njegovog ljubakanja sa Sibilom. „Ne nosim novac na društvena
događanja kao što je ovo veče, ali mogao bih da sredim zajam.
Koliko vam je potrebno? Nekoliko stotina?”
„To nije dovoljno! Ne govorim o stotinama, već o hiljadama!”
U Adrijanu se probudi bankar. „U tom slučaju, hajde da se
nađemo sutra u mojoj kancelariji i popričamo o tome. Pomoći ću
vam koliko god budem mogao.”
„Potrebno mi je tvoje obećanje sada! Za ime boga, biću tvoj tast.
Nećeš me valjda odbiti?”
„Bar mi recite razlog zašto vam je potreban zajam.” Adrijan je bio
više nego spreman da se umeša u hitnom slučaju, ali želeo je da zna
o čemu se radi.
„Da Van Deventeru isplatim kockarski dug. Ako ne budem
mogao da se vratim u biblioteku oslobođen svega što mu dugujem,
Frančeska će snositi grozne posledice.”
U Adrijanu se smesta probudi sumnja, je li mudro da se u to
meša. Kockari su bili opasni i pribojavao se da će se možda, ako sad
pozajmi Hendriku, ubuduće suočavati s neprekidnim vraćanjem
tastovih dugova. Sigurno je san svakog kockara da ima bankara u
porodici, ali ne sme ništa da obeća dok o svemu ne porazgovara s
ocem.

„Žao mi je, gospodine Fiser”, odlučno je rekao, „ali ne vidim
razlog da se meni obraćate. Van Deventer je za stolom izrazio
zadovoljstvo što će postati verenik vaše kćeri i ne verujem da će
odustati od ženidbe samo zato što mu dugujete novac.”

„Budalo!” Hendrik se raspomamio od straha i ozlojeđenosti.
„Nisi razumeo! Moraće da se uda za njega protiv svoje volje, ako
mu ne platim. Želim da je oslobodim tog ugovora.”

Ali bilo je prekasno. Neko je pritiskao kvaku na zaključanim
vratima i začuo se Frančeskin glas. „Oče, molim te, pusti me
unutra.”

Hendrik se uz jauk uhvati za glavu i okrenu, i ne pokušavajući da
odgovori na kćerin zahtev. Sibila, koja je postala histerična čim je
počeo jače da viče, požurila je da dovede Frančesku i zatekla ju je
kako natmurena izlazi iz biblioteke sa Ludolfom. Frančeska ponovo
pokuca na vrata, ali Sibila povika:

„Jesi li dobro, Adrijane? Odgovori mi!”
U sobi je Adrijan hladno posmatrao Hendrika. Mučilo ga je to što
ga je budalom nazvao lakoumni kockar nesposoban da se brine za
sebe. Odlučno je zakoračao prema vratima i otključao ih. Kad ih je
otvorio, Sibila potrča prema njemu i on poče da je uverava da nije
povređen.
Frančeska priđe ocu, a Ludolf ju je pratio. „Pogledaj me, oče”,
tiho je izustila sva potresena. Razmišljala je o Piterovom upozorenju
i kako se ono pokazalo tačnim.
Hendrik se lagano okrenuo prema njoj. Umorno je progovorio:
„Ludolf ti je rekao?”
„Jeste. Samo mi je žao što mi to odavno nisi lično saopštio.”
„Stalno sam se nadao da ću pronaći neki izlaz.”
„Shvatam. Hajdemo sada kući.”
Hendrik se sa kćerima smestio u Van Jansovu kočiju, dok je
Adrijan svom domaćinu učtivo zaželeo laku noć. Silazeći
stepenicama, čuo je Sibilu kako vrišti na oca, ali prestala je čim je
ušao u kočiju. Nema sumnje da će s njom povremeno biti teško
posle venčanja, ali nakon što je video njene prelepe grudi u onim

trenucima kad su ostali sami, činilo mu se da je spreman da joj
oprosti sve ljutite ispade.

Kad je Adrijan odvezao Fiserove do kuće i ponovo otišao, Sibili i
dalje nije bio jasan uzrok Hendrikove galame. Mislila je da će
izudarati Adrijana pesnicama i laknulo joj je što povod za to nije bila
njena verenička nesmotrenost, pa ju je preplavilo saosećanje prema
Frančeski kad su joj sve objasnili. Ispustila je dug jauk. Frančeska je
obgrli oko ramena i ponovo se obrati Hendriku:

„Da li te je Ludolf podstakao da mi nametneš sva ona ograničenja
u Delftu?”

„Da”, iscrpljeno je priznao, „i ne mogu ništa da učinim da ih
povučem.”

„O, jadna moja sestro!” uzviknula je Sibila.
„Hoćeš li biti mnogo razočarana ako ne ostanem na tvojoj
veridbi?”, upita je Frančeska. „Moram što pre da se vidim s Piterom
i o svemu porazgovaram s njim.”
Sibili laknu. Otac će morati da prisustvuje zabavi, ali bio je
previše slomljen da ponovo diže galamu, dok bi Frančeska samo
podsećala Adrijana na graju u Van Deventerovoj kući, a želela je da
se to što pre zaboravi. „Ne, dozvoliću ti da ideš, ako obećaš da ćeš
mi doći na venčanje.”
„Pitala sam majstora Vermera hoće li me pustiti još pre nego što
sam pošla i pristao je.”
„Šta ćeš učiniti sutra u vezi s Gritinim venčanjem?”
„Ići ću s tobom, ocem i Marijom u crkvu a posle toga ću se kratko
zadržati na proslavi, da joj poželim sreću. Zatim ću uhvatiti
putničku kočiju, kojom ću stići do Harlema rano uveče. Ima nešto
što bih volela da mi učiniš.”
„Sve, samo kaži!”
„Da li bi mogla da se suzdržiš i učtivo preneseš moje izvinjenje
Hansu Rumeru što se nisam vratila da još jednom pogledam grupni
portret kao što sam obećala, jer više zaista nemam vremena za
gubljenje?”
Sibila nije bila sigurna želi li da uradi to što je sestra od nje

zatražila. Uznemirila se na samu pomisao, dok je istovremeno
osetila čudno oduševljenje što će ponovo videti tu bestidnu hulju.
„Dobro. Otići ću jednom.”

„Nemoj da zaboraviš.”
Sibila pomisli da se to teško može desiti. Zatim je poljubila
Hendrika za laku noć, osećajući talas ljubavi prema njemu što joj
natera suze na oči. Poneo se glupo, ali i sama je bila takva mnogo
puta. Suze su joj grunule kad je zagrlila Frančesku, koja se našla u
tako užasnim neprilikama usled događaja u kojima nije učestvovala.
„Nije sve izgubljeno, Frančeska.” Poželela je da joj ponudi utehu i
osećaj nade koji je njoj sestra toliko puta davala u prošlosti.
„Svakako će se nešto dogoditi u narednih nekoliko meseci što će te
osloboditi. Možda se Piter nečega doseti.”
„Možda.” Frančeska se nežno nasmeši sestri u pokušaju da je
razveseli. „Idi sad na spavanje. Otac i ja ćemo još malo popričati. Ne
brini. Ne nameravam da ga prekorevam.”
Dok se Sibila penjala ka svojoj spavaćoj sobi, čudila se što
Frančeska može razumno da razgovara i da ne optužuje oca. Da je
nju doveo u takvu situaciju i sprečio je da se uda za Adrijana,
sigurno bi vrištala sve dok ne bi zaglušila sva amsterdamska zvona,
čak i zvonik crkve Zojder.

GRITINO VENČANJE sa Sejmonom bilo je veseo događaj. Bila mu

je verna otkako su se prvi put sreli, uprkos njegovom dugom
odsustvovanju na moru. Nosila je haljinu od plavog somota,
sačuvanog još iz vremena kad je Hendrik zasipao tkaninama sve
žene u kući nakon dobitaka na kartama. Marija joj je napravila
otmene čipkaste karneriće, čija mustra je bila simbolički osmišljena u
vidu ljubavničkih pupoljaka i ruža. Posle svečanosti upriličeno je
veselje za porodicu i prijatelje, s izobiljem hrane i buradima piva,
iznetim da utole svačiju žed. Igrali su na zvuke flaute, lutnje i
doboša, a od težine koraka tresle su se daske na podu kuće Gritinog
brata i snaje, gde se slavlje održavalo. Frančeski nije bilo teško da se
neopaženo iskrade nakon što se pozdravila s mladoženjom i izljubila

s mladom.
Kad se vratila kući da se presvuče za putovanje i pokupi ručni

prtljag i sliku, sused, koji ju je iščekivao, dođe mašući zapečaćenim
pisamcetom.

„Tražila te gospođa De Haut. Rekla je kako si spominjala da ćeš
ići za Harlem i zamolila te da poneseš ovo pismo koje joj je lično
uručeno, kad god da kreneš.”

Frančeska primeti da je namenjeno Piteru i unese ga u kuću da
ga skloni u torbicu, gde je već stavila Aletinu narukvicu, poklon od
tetke Janetje. Skupila je prtljag i uputila se ka trgu Dam, gde se
ukrcala na putničku kočiju za Harlem.

Tokom dvočasovnog putovanja razmišljala je o događajima od
prethodne večeri. U glavi su joj odzvanjale Ludolfove reči. Nestala
je sva njena i Piterova nada da će pobeći u Italiju kao poslednje
sredstvo spasa.

„Ako se bračni ugovor ne ispuni”, rekao je Ludolf, „zbog tvog
odbijanja da postaneš moja žena, ili ako se sakriješ ili negde
pobegneš, odvući ću tvog oca na sud i učiniću sve da dobije
najmanje trideset godina za neisplaćeni dug prema meni!”

Gotovo joj se zavrtelo u glavi kad se setila tih reči. U venama je
još osećala drhtavicu, ali ništa joj neće pokvariti vreme s Piterom.
Sad će mu pokloniti svih pet dana koji su joj ostali do povratka u
Delft, umesto dvadeset četiri časa, koliko je u početku mislila da
može oduzeti od posete porodici.

Kočija se zaustavila u blizini Mesarske kuće u Harlemu i ona
odmah pođe peške do tri kilometra udaljenog Piterovog doma. Bilo
je vedro veče, ali sumrak je već pao, a njen prtljag, u koji je
spakovala sve dodatne stvari koje će joj biti potrebne u Delftu, i u
platno zamotana slika, bili su joj teški. Ušla je u poslednju krčmu u
gradu da uzme fenjer, i to joj je samo povečalo teret. Kad je došla do
staze koja je vodila do njegove kuće, pao je već mrak, zvezde su se
ugasile i bilo joj je drago što je konačno stigla na odredište.

Prošla je pored kancelarije, koja je bila zatvorena, i produžila
pored skupine drveća, dok nije prvi put ugledala Harlem hajs.