Zlatna lala - Rozalind Lejker

pogleda na ulicu. „Da li bi ti bilo draže da od nje napravim svoju
ljubavnicu?”

Hendrik skoči sa stolice uz glasan odzvanjajući urlik, zamahujući
pesnicom. „Usuđuješ se da mi tako nešto kažeš! Njenom rođenom
ocu!”

Ludolf se opušteno nasloni na prozorsku dasku i prekrsti ruke.
„A kome drugom da stavim do znanja svoje namere? Časne su, zar
ne? Samo sam želeo da naglasim da svejedno nameravam da je
dobijem, na ovaj ili onaj način.”

„Proklet bio! Odlazim!” Hendrik krenu ka vratima, ali ne stiže do
njih, jer Ludolf iz rukava izvuče priznanice.

„Da nisi nešto zaboravio?” začikavao ga je hladno, mašući sa
njima u vazduhu.

Hendrikovo crveno lice poprimi sivkastu nijansu. „To je sasvim
druga stvar”, frfljao je. „Moj dug je između nas dvojice. Niko drugi
nije u to umešan.”

„To nije tačno. Podsećam te da si pod zakletvom izjavio da mogu
da tražim šta hoću, i ja sam izabrao Frančesku.”

Hendrik pade u očajanje. „Nisi valjda uobrazio da sam pod tim
mislio i na sopstvenu kćer?”

„ A zašto da ne? Žene su vlasništvo muškaraca. Imaš zakonsko
pravo da odrediš svojim kćerima za koga će se udati.”

„Ali ja prema njima nikada nisam zauzimao takav stav. I sam
volim slobodu i kad je Ana prvi put ostala u drugom stanju, odlučili
smo da ćemo naše sinove i kćeri odgajati potpuno ravnopravno.
Nismo imali dečake, osim mrtvorođenčeta koje ju je stajalo života,
ali naše devojke su odrasle nezavisnog duha i uvek smo ih
ohrabrivali da imaju sopstveno mišljenje!”

„Ali Frančeska će se povinovati tvojoj odluci.”
„Nju ni na šta ne možeš naterati! Uopšte je ne poznaješ, ako to
već nisi otkrio!”
„Zašto ne bi pokušao da je ubediš? Ako joj se objasni šta preostaje
njoj i sestrama, kao i onoj staroj dadilji koju toliko voli ako se ne uda
za mene, mislim da me ne bi odbila.”

„Šta joj preostaje?” upita Hendrik oprezno, usta otvorenih od
straha.

Ludolf je lagano koračao po sobi dok mu je odgovarao. „Izvešću
te pred javni dužnički sud i dovesti do bankrotstva i oduzeću ti sve
što imaš, od krova nad glavom, pa sve do Aninih slika. Čamićeš u
tamnici, jer tamo ću te zatvoriti, a tvoja ženska čeljad će biti osuđena
na život u sirotištu.”

Hendrik klonu nazad na stolicu i poče bedno da jeca. „Blagi bože!
Šta sam učinio!”

Ludolf mu se približi i sačeka da se nesrećniku beda duboko
ureže u telo, misli i dušu. Jedini zvuci koji su se čuli u tihoj sobi bili
su Hendrikovi jecaji i prigušena buka sa ulice. Tada Ludolf ponovo
progovori:

„Hrabro, prijatelju. Biću Frančeski dobar muž kad za to dođe
vreme. Nema oca u Amsterdamu koji ne bi oberučke prihvatio
priliku da mi svoju kćer da za nevestu. Ništa joj neće nedostajati, a
ako se moja velikodušnost prelije i na tebe i njene sestre, neću se
protiviti. Štaviše, predaću joj ove priznanice kao bračni poklon i
može da ih pocepa pred tobom.”

Hendrik, lica otromboljenog kao u psa i crvenih očiju, izusti
prigušeni vapaj: „Kao što sam već rekao, ne želim da ona i njene
sestre saznaju za moje gubitke. To se nikad ne sme dogoditi!”

„Onda ću priznanice dati tebi. Razmisli samo! Od danas pa
nadalje tvoj dug će biti obustavljen i možeš nastaviti da živiš kao da
se ništa loše nije dogodilo. Na dan mog venčanja s Frančeskom,
možeš da se raduješ dok spaljuješ ove parčiće papira. Budućnost će
ti biti osigurana onoliko koliko ti to želiš. Pod tim podrazumevam da
se nikada više neću gurati da te spasavam od tvoje sopstvene
gluposti.”

„Naučio sam lekciju.” Hendrik slomljeno pognu glavu.
Ludolf ga je zajedljivo posmatrao. Kockari se uvek tako zaklinju,
ali jedno je bar bilo sigurno, a to je da slikar nikada više neće biti
tako glup da prihvati uloge koji su van njegove moći. Nekoliko
tričavih guldena biće sve što će od sada sebi moći da priušti. „Dakle,

jesmo li se dogovorili?”
„Jesmo.” Hendrikova glava klonu još dublje a glas mu je bio spor

i težak. „Kada Frančeska završi školovanje, ako do tada već ne
pristane da se uda za tebe, saopštiću joj da mora postati tvojom
ženom.”

„Do tada ću je ja već u potpunosti pridobiti i uveren sam da neće
biti potrebno da ispunjavaš taj deo pogodbe. Sada ćemo potpisati
bračne ugovore. Ovde je rano jutros bio advokat i zamolio sam ga
da ih sastavi, dok je radio na Amalijinoj oporuci i nekim drugim
papirima.”

Tupog pogleda i s gađenjem, Hendrik ugleda kako njegov
pokrovitelj iz fioke uzima dva dokumenta, jer će svaki zadržati po
jedan primerak nakon što ih potpišu. Kakav je to čovek, koji tako
neosetljivo u isto vreme plati advokata da se pozabavi imanjem
pokojne žene, to jest onim što je od njega ostalo, i pripremom
ugovora za novu ženidbu? Hendrik je bio svestan da nema naročito
razvijenu moć opažanja u svakodnevnom životu, kad mu
„unutrašnje oko” nije u upotrebi kao kad slika, ali znao je da je
ovde, u ovoj sobi u privatnom razgovoru, video stranu Ludolfove
ličnosti koju on inače ne otkriva. Tog jutra ju je video i advokat, na
čiju se poverljivost moglo računati, ali ostatak sveta nije mogao ni
naslutiti da je bezdušan preko svake mere.

Hendrik neraspoloženo uze ugovor koji mu je pružio Ludolf i
pročita ga. Dok je to trajalo, Ludolf otvori poklopac srebrne
mastionice da se pripremi i isproba vrh jednog pera o prst.

Hendrik podiže pogled, upitno se mršteći. „Ko je udovica koja se
ovde spominje?” Ponovo je izbliza pogledao ime. „Gospođa Hetrajd
Volf?”

„Raspitao sam se o porodici kod koje Frančeska treba da odsedne
i učinilo mi se da su previše popustljivi. Zato sam otkazao njen
boravak u toj kući i dogovorio s gospođom Volf da je sačeka sutra
na stanici i pobrine se za nju. Još jedan korak.” Ludolf pred
Hendrika stavi novi list papira. „Ovo je pismo za gospođu Volf s
pravilima koje Frančeska mora da poštuje. Želim da ih ti prepišeš,

tako da žena zna da si ih ti kao otac odredio. Pobrinuću se da joj ovo
isporuči poseban glasnik, koji čeka da krene na put.”

Dok je pogledom pratio Ludolfovo pisanje, Hendrik se sumorno i
razdražljivo nasmeja. „Kakav je ovo uslov da Frančeska mora imati
pratnju, osim ako je u društvu sestara, mene ili tebe, i koji joj
zabranjuje da u bilo koje vreme bude sama u muškom društvu?
Moja kći odlazi u Delft da radi. Ne da ugrozi svoju priliku
gubljenjem vremena s mladićima!”

„Mora biti zaštićena sve vreme.”
„Dakle”, gorko reče Hendrik, „ovo nisi mogao sve obaviti danas.
Već neko vreme radiš na ovom ugovoru. Da ti žena nije sinoć
umrla, ja bih sada držao dokument o prodaji umesto mnogo časnijeg
bračnog ugovora.”
„Tako je. U stvari, pripremio sam jedan, ali u njemu postoji
klauzula da bi se Frančeska, ako u roku od tri godine postanem
udovac, udala za mene kao što smo se i dogovorili.”
Hendrik se više nije mogao suzdržati. „Ti bezosećajni gade!”,
viknuo je iz sve snage, vitlajući ugovorom koji je držao. „Truni u
paklu!”
Ludolf prezrivo zaškilji na njega. „I mislio sam da ćeš pre ili
kasnije početi s uvredama, ali potrudi se da ih više ne bude, ako
želiš da ti i dalje budem pokrovitelj. Završi s čitanjem onoga što je
napisano, prepiši i potpiši, a zatim ćemo zaključiti ugovore.”
Hendriku nije ništa više preostalo da kaže. Najstarija kći mu je
uhvaćena u klopku i pre nego što je brak bio moguć. Oduvek se
nadao da će, kad ispuni svoje težnje i postane članica Esnafa, naći
sreću u braku s čovekom po svom izboru, jer je pretpostavljao da bi
inače pala u iskušenje da pronađe ljubavnika kad postane zrela
žena. Ali ovakva prinuda kakva ju je snašla još kao devojku, bila je
potpuno druga strana medalje. U ovom slučaju mora biti zahvalan
što će postati supruga, a ne nešto gore, mada će Ludolf pre pokušati
da isplati Vermera nego što će joj dozvoliti da završi školovanje.
Prepisao je pismo i zatim otišao do stola gde su se nalazili bračni
ugovori. I on i Ludolf potpisaše dokumenta i razmeniše ih. Hendrik

odmah nakon toga napusti kuću. Dok je hodao prema svom domu
kroz užurbane ulice, bio je tako obuzet razmišljanjem o onome što
se dogodilo da nije bio svestan ni prometa, ni povika trgovaca, ni
brujanja cimbala za ples medveda. Nadao se da će Frančeskino
školovanje biti radosno i bezbrižno. Uprkos svih Ludolfovih
obećanja šta će sve dobiti kao njegova žena, malo je verovatno da će
ikada imati ljubavi i sreće.

Kad je stigao kući, po čavrljanju u salonu je zaključio da se
okupilo još društva i da se hrpa poklona na stolu u predvorju
povećala dok je bio odsutan. Otišao je pravo do Aninog portreta u
ateljeu i stao ispred njega, tražeći oproštaj i razumevanje za ono što
je učinio. Dok je proučavao njeno nasmejano lice, uokvireno sjajnom
kosom, shvatio je da ga je Ludolfova pretnja kako će prisvojiti i njen
portret pogodila mnogo više od prihvatanja sudbine dodeljene
Frančeski. Poželeo je da mu srce stane.

Jedanaesto poglavlje

U ZORU JE CELO DOMAĆINSTVO FISEROVIH BILO NA NOGAMA da
doručkuju s Frančeskom pre njenog odlaska. Sama u svojoj
spavaćoj sobi dovršavala je vezivanje bluze i nameštanje
okovratnika, dok je pokušavala da se seti ima li nešto u vezi s
vođenjem domaćinstva u njenom odsustvu što je možda previdela.
Mariji je predala nadzor nad novcem za domaćinstvo, a Aleti malu
kutiju u kojoj je uvek bilo gotovine za lične potrebe. Sve su joj
obećale da će stvari teći baš kao da se ona brine za njih. Želela je da
cvetne leje i dalje bujaju, jer su lale bile u punom i veličanstvenom
cvatu, s novim primercima koje su svojim raskošno crvenim i
paperjastim laticama doprinosile lepoti dvorišta. U sebi ih je odavno
nazvala „Piterovim lalama”. Aleta je bila zadužena da brine za
cvetne leje uz Sibilinu pomoć, a ova je obećala da će paziti na svoje
ponašanje i poštovati savete koje će joj Aleta davati za njeno
sopstveno dobro.

Frančesku je najviše zabrinjavao Hendrik. Imali su kratak predah
na gozbi kada se činilo da je ponovo onaj stari, ali mora da je
nesreća koja se desila te večeri ponovo oživela njegovu utučenost.
Ruke su mu se gotovo potpuno oporavile i nisu ga mnogo mučile,
ali pristao je da nastavi s lečenjem. Mada se žalio da je Marijina
biljna mešavina dovoljno odvratna da ga otruje, ujutru nije
propuštao da popije svoju dozu, što je samo dokazivalo da joj ipak
veruje. Bar je trenutno vredno radio, bez odmora, što je samo po
sebi bilo dobar znak.

Frančeska se osvrnula po sobi da proveri je li zaboravila nešto što
je želela da ponese sa sobom. Putni kovčeg sa odećom i ostalim
ličnim stvarima spustili su u prizemlje još prethodne večeri i samo
mali kofer, koji će držati kod sebe, stajao je otvoren na tapaciranoj
klupi. U njega je stavila stvari kojih se setila u poslednji čas, kao što
su češalj i četka za kosu. U kofer je dodala i ogledalce i, čim je to

uradila, primetila je u odrazu svog lica koliko je izobličeno. Pored
očekivane tuge što prvi put odlazi od kuće, bila je žalosna i zbog
Amalijine smrti. Čak i juče, usred sveg uzbuđenja zbog dolazaka i
odlazaka prijatelja i suseda, ona i Sibila su pogledima pokazale jedna
drugoj da je nisu zaboravile.

Odlučno je zatvorila kofer i uhvatila ga za ručku. Zatim je
pokupila ogrtač, koji je nešto ranije pripremila, i izašla iz sobe u
kojoj je spavala od svoje prve godine života, kad ju je Aletino
rođenje premestilo iz kolevke u roditeljskoj spavaćoj sobi u krevetac
koji je nekada stajao na mestu sadašnjeg devojačkog kreveta sa četiri
stuba.

Za doručkom je vladala napetost. Svi su razgovarali kao da su
jedni drugima stranci, pokušavajući da prikriju šta im njen odlazak
znači. Nikada pre nije se odvajala od sestara, ili Hendrika, pa čak ni
od Marije, duže od jednog dana, niti je prenoćila pod tuđim
krovom.

„Moraš nam pisati sve o svom radu”, rekla je Aleta, glumeći
veselost, „i tako ću znati šta da očekujem kad na mene dođe red.”

„Hoću”, obeća Frančeska. Zabrinuto je pogledala oca. Sinoć, kad
je ostala nasamo s njim, nakon što su svi prijatelji otišli, veoma se
raznežio i oči su mu se ispunile suzama kad je progovorio o njenom
odlasku. Rekao joj je neka uvek ima na umu da mu je njena sreća
najvažnija, šta god da se desi. Bio je to čudan razgovor, gotovo kao
da od nje krije pravi povod za njega. Baš kad se spremala da ustane,
iznenada je dodao: „Oh! Još jedna sitnica. Odlučio sam da ti
promenim smeštaj u Delftu, pa sam uredio da odsedneš kod jedne
udovice, gospođe Volf, koja će te dočekati. Sačekaće putničku
kočiju.”

Frančeska je bila iznenađena i zbunjena, ali kad je videla da se
Hendrik uzrujao i glavu zagnjurio u šake, ubedila je samu sebe kako
nije vreme za postavljanje pitanja i rasprave. Nežno mu je spustila
ruku na glavu i uverila ga da zna kako joj on želi samo najbolje.

Sibila joj je uputila zahtev. „Vilem je rekao kako gospodin
Vermer uvek slika svoju ženu u prekrasnoj odeći. Postaraj se da mi

u tančine opišeš njene haljine.”
„Hoću, naravno.”
Marija se grubo pobuni: „Uvek navodiš ljude da ogovaraju,

Sibila.”
„Želim da znam sve što je zanimljivo”, otresito uzvrati Sibila,

„zato postavljam takva pitanja. Nije bilo nikakvog ogovaranja u
onome što je Vilem kazao. On je to čuo lično od Katarine Vermer,
nakon što ga je zadivila slika na kojoj ona pije iz čaše u ružičasto-
crvenoj somotskoj haljini.”

„Pretpostavljam da je slikana negde unutra”, primetio je
Hendrik, služeći se ukusnim belim hlebom koji je Grit nešto ranije
kupila od pekara na vratima. „Moja jedina nedoumica u vezi s onim
što sam čuo o Vermerovom radu jeste to što nije mnogo
zainteresovan za pejzaže. Dakle, Frančeska”, dodao je
naglašavajući, „potrudi se da ta strana tvoje obuke ne bude
zanemarena.”

„Sigurna sam da neće biti”, odvrati Frančeska. Zatim Aleti uputi
nežan osmeh. „Ako bude, moraću kao ti povremeno sama da
izlazim i slikam spoljašnje prizore.” Nije uspela da vidi kakvo
snažno rumenilo je ova primedba izazvala na sestrinom licu, jer se
na ulaznim vratima začulo kucanje. Grit nije stigla ni da se pomeri, a
ona je već skočila od stola. „Ja ću.”

Proletela je kroz kuću i širom otvorila vrata. Kao što se i nadala,
pred njom je stajao Piter. „Tako mi je drago što si došao”, rekla je
iskreno.

„Čemu služe stari prijatelji ako ne da isprate jedni druge na
putovanja?” pitao je s vragolastim osmehom dok je ulazio u kuću,
pružajući joj buket ljubičica uvezanih lepršavom vrpcom. „Znao sam
da si juče bila zauzeta, pa sam odlučio da dođem danas.”

„Drago mi je zbog toga. Ljubičice su prekrasne.” Njihov blagi
miris je lebdeo između njih u vazduhu i ona obema rukama prinese
rosnu kiticu cveća svojim nozdrvama. „Kakav miris.”

„Jesi li potpuno spremna za odlazak?”
„Da, jesam. Dođi u trpezariju.”

Za stolom su zatekli samo Hendrika. Svi ostali su već ustali. Kad
su čuli da je Piter jahao od Harlema, krenuvši pre zore, Hendrik mu
je mahnuo da sedne a Grit ga je poslužila hranom. Frančeska, koja je
poželela da još jednom za kraj porazgovara s Aletom i Sibilom,
izašla je da ih pronađe. Trebalo je da one pođu s njom, a činilo joj se
i Piter, do putničke kočije. I Marija je othramala zajedno s Grit, jer je
stigao nosač da preuzme Frančeskin putnički kovčeg, a bilo je i
nekih završnih poslova koje je trebalo nadgledati.

Hendriku je bilo veoma drago što mu se pružila mogućnost da
razgovara s Piterom o posetama Frančeski u Delftu mnogo ranije
nego što je to očekivao, pošto su jučerašnji događaji mnogo šta
promenili. Sad je po svaku cenu morao prekinuti vezu između svoje
kćeri i ovog mladića. Da Piter nije platio njenu školarinu, zabranio bi
mu da je ikada više vidi, ali u ovim okolnostima, kad je već sve
uplaćeno, to nije bilo moguće. Piterovo učešće u čitavoj stvari mu je
sada predstavljalo veliku neprijatnost, jer nije bilo sumnje da bi mu
tada i Ludolf dao novac da je tražio, samo da bude njen jedini
dobročinitelj. Doduše, odgovaralo mu je što je na ovaj način
oslobođen još većeg duga prema njemu.

„Moram da razgovaram s tobom u vezi s posetama Frančeski u
Delftu”, poče Hendrik zapovednički, nakon što je pročistio grlo.
„Moram da zahtevam da ne prekidaš njen rad i voleo bih da se držiš
dalje od nje.”

Piterov odgovor je bio opasno tih. Završio je s jelom i spustio
ruku na sto dok je prodorno posmatrao Hendrika. „Sve smo
dogovorili uz vaš pristanak i Frančeska se složila da je povremeno
posetim. Kako možete sada da se predomislite?”

„Imao sam vremena da bolje razmislim”, prasnuo je Hendrik.
Piter ga je proučavao. „Da se nije nešto dogodilo?”, razborito je
upitao. „Jesu li vam se novčane prilike dodatno pogoršale? Vi i vaša
porodica ne morate da budete beskućnici. Ja imam imanje u
Harlemu.”
„Ne!” Hendrik ga užurbano razuveri. „Sve je ponovo u redu. Još
imam ogromne dugove, ali dat mi je dugačak rok da ih izmirim.”

„Je li sve pravilno rešeno? Nisam stručnjak za finansije, ali dobro
se razumem u novac u svim oblicima i rado bih vas posavetovao.
Nisu zaračunali prekomernu kamatu, nadam se? To bih promenio,
za početak.”

Hendrik ogorčeno odmahnu glavom. „Sve što možeš učiniti za
mene jeste da se kloniš Frančeske. Imam dobar razlog, Pitere, i
preklinjem te da se povinuješ mom zahtevu. Želiš da postane sjajna
slikarka, baš kao i ja. Stavi nju na prvo mesto. Misli na njenu
budućnost pre nego što pomisliš na sopstvene želje. Upozoravam te
da se ne nadaš previše.”

Piter se osećao prevarenim. Koža mu se zategla preko snažnih
kostiju lica i usta su mu se iskrivila od besa. „Razmisliću o ovome što
ste mi rekli. Ništa ne obećavam i to je sve što vam sad mogu reći.”

Začulo se lupkanje peta koje su se približavale i Frančeska uđe u
ogrtaču i s rukavicama za putovanje. „Spremna sam sada”, objavila
je. Zatim, pošto je Hendrik odgurnuo stolicu i ustao, bacila mu se u
naručje, čvrsto ga grleći. „Čuvaj se, oče! Ako se ikada dogodi nešto
zbog čega bih ti bila potrebna, odmah ću doći kući.”

„Naravno da hoćeš, drago dete, ali ne očekujem nikakve
nesrećne slučajeve.” Poljubio ju je u čelo, srca slomljenog sramotom
zbog uslova pod kojima je šalje, a kojih ona nije bila svesna.

Dok se odmicala od njega, lice joj je obasjavala kćerinja ljubav.
„Nikada neću uspeti da ti dovoljno zahvalim na ovoj predivnoj
prilici koju si mi pružio. Samo ti si zaslužan za ovaj ogroman korak
ka ispunjenju mog najdražeg sna.”

Piter ostavi oca i kćer same i ode do predvorja, gde su je Aleta i
Sibila čekale kraj otvorenih vrata, ogrnute ogrtačima. Nije bio
ozlojeđen što Frančeska pretpostavlja da je njen otac zaslužan za
njeno školovanje. Bilo mu je dovoljno što je mogao da priskoči i to joj
priušti u trenutku kad je gotovo sve bilo izgubljeno. Ako će to što je
neće posećivati pomoći njenom radu, tako će i učiniti, ali kasnije,
kad se snađe u Vermerovom ateljeu, moći će bolje da proceni da li je
uljez i smetnja njenom napretku.

Frančeska se pojavi sama. „Otac i ja smo se oprostili.” Otišla je da

poljubi i zagrli Mariju, koja ju je svu iskvasila suzama i nerado je
pustila. Čak je i Grit bila sva uplakana. Kad je počela da radi kod
njih pre mnogo godina, Frančeska je uvek stajala između nje i
Marijinog gneva, i nebrojeno puta je bila izuzetno ljubazna prema
njoj.

„Neka vas prati dobra sreća, gospođice Frančeska.”
„Hvala ti, Grit.” Frančeski se grlo steglo. Tada je, kao da se fizički
cepa od svog doma, takvom brzinom izjurila iz kuće da je Piter, koji
joj je poneo ručni prtljag i već bio na vratima, jedva uspeo da je
uhvati za ruku dok je protrčavala. Stegao ju je u znak razumevanja i
ona mu se zahvalno nasmešila, usporavajući korak da bi sestre
mogle da ih sustignu.
Jutro je bilo vetrovito i ogrtači su im se vijorili kao raznobojne
latice lala kad su stigli na trg, gde ih je čekala putnička kočija.
Frančeskin kovčeg je bio već ukrcan na dugačka otvorena kola, nad
kojima se širila nadstrešnica od navoštenog platna zakačenog za
gvozdene alke. Razmenila je još nekoliko reči s Piterom, i obavestila
ga o promeni smeštaja u Delftu.
„Zašto je to izmenjeno?” upita je Piter.
Ona kratko slegnu ramenima, i sama zbunjena. „Izgleda da prvoj
porodici nije više odgovaralo da me prime, ali kad malo bolje
razmislim, sigurna sam da je otac imao neki drugi razlog za tu
promenu. Uznemirio se što ću biti daleko od kuće u novom gradu
među strancima. Veruje kako će mi biti bolje kod udovice koja se
raduje mom društvu. Ime joj je gospođa Hetrajd Volf.”
„Siguran sam da je tako. Hoćeš li imati vremena da mi pišeš?”
Šaljivo mu je odgovorila: „Večeri ću imati samo za sebe, osim ako
mi ne bude davao časove o tonalnom svetlu lampi i sveća nakon što
se smrkne.”
Posmatrao ju je izazivački. „Je li tako? Nekako mi se čini da se to
neće često dešavati.”
„Hoćemo pisma!” uporno je zahtevala Sibila.
Aleta se nasmeja. „To neće biti jednostrano dopisivanje,
obećavam ti, Frančeska.”

Piter se uozbilji. „Šta je s tvojim učenjem, Frančeska? Šalu na
stranu, ne želim da trošiš vreme na pisanje pisama meni umesto da
se baviš slikarstvom.”

Ona mu odgovori podjednako ozbiljno: „Ako ikada osetim da se
javlja smetnja između našeg prijateljstva i mog posla, reći ću ti.”

„Je li to obećanje?”
„Jeste.”
Povećana užurbanost oko putničke kočije pokazala je da je vreme
za polazak. Još nekoliko trenutaka su se netremice gledali pre nego
što ju je tako žarko poljubio da su se Aleta i Sibila zaprepastile.
Zatim je zagrlila sestre, poljubila ih u obraze i razmenile su
poslednje savete i uputstva. Piter joj je pomogao da se popne u kola
uz stepenice prislonjene uz njih. Sela je na sedište sa kog se i pored
navoštene platnene nadstrešnice dobro videlo napolje. Uz uzvik
kočijaša i pucketanje biča, visoki točkovi se zakotrljaše po kaldrmi,
odnoseći je. Aleta i Sibila potrčaše nekoliko koraka uporedo s njom,
dok je Piter ostao na mestu. Svi troje su joj mahali. „Zbogom! Čuvaj
se! Bog neka je s tobom!”
Mahala je i ona njima dok je kočija kloparala preko mosta i dok
joj red skladišta nije zaklonio pogled na njih. Prva stvar koju je tada
učinila, bila je da pronađe bezbedno mesto za svoje ljubičice i našla
ga je pored svog sedišta u pukotini u koju je mogla da ugura
peteljke uvezane trakom. Bilo je dobro što je preduzela takve mere
opreza, jer, kao što je i očekivala, bilo je to veoma truckavo
putovanje. Visoki točkovi su tutnjali, dok su na krovu podignuta
mala kožna jedra da uhvate vetar i povečaju brzinu četiri
galopirajuća konja. Putnici su uplašeno vikali, bacani jedni na druge,
kad god bi kočija opasno zapala u duboku brazdu. Sve to vreme,
ludak s bičem terao je konje i pobedonosno uzvikivao kad bi prošao
pored druge kočije iz suprotnog pravca, što je bio znak da vozi na
vreme, a možda čak i brže.
Povremeno su pravili preko potrebne predahe u gostionicama
kad su menjali konje, neki putnici su završavali putovanje, dok su se
drugi ukrcavali. Za one koji su putovali od Amsterdama do Delfta

bilo je taman dovoljno vremena da zgrabe neko osveženje u
gostionici ili se posluže toaletom, ali retko su stizali i jedno i drugo.
Kočijaš bi dunuo u rog kao znak da ponovo kreće i nije čekao one
koji zakasne. Postalo je uobičajeno videti ljude kako se gotovo dave
u pokušaju da iskape i poslednju kap iz krčaga ili u trku skaču na
kočiju dok još uvek vezuju vrpce na pantalonama.

Frančeska je ponela zamotuljak hrane uvijen u belu salvetu da se
okrepi usput, i nešto voća koje su joj prijatelji doneli na poklon za
srećan put, a veći deo je ostavila kod kuće, svojoj porodici. U toku
putovanja saputnici su joj se promenili tri puta i svi su ćaskali, pa su
im sati brže prolazili.

Sijalo je kasno popodnevno sunce kad je putnička kočija konačno
dokloparala do Delfta i Frančeska se sva ozarila. Napredak ovog
ljupkog starog grada zasnivao se na platnu, pivarama i brodarstvu,
pošto je kanalima bio povezan sa lukama na reci Mas. Tokom
proteklih stotinu godina došlo je do velikog razvoja grnčarstva i
proizvodnje delftskih pločica i svih vrsta kućnog posuđa, ukrasnog i
praktičnog, pa je sada u gradu bilo trideset takvih preduzeća.

Učinilo joj se da je Delft sa svojim nebrojenim mostovima
povezaniji kanalima nego Amsterdam, a na koju god stranu ulice da
je pogledala, videla je sive ili bakarnocrvene krovove
srednjovekovnih, gotskih i renesansnih zgrada na koje nije uticalo
promicanje vekova. Olovne ploče treperile su na suncu a stara vrata
vrebala iz senke, dok su se kapci na prozorima presijavali u lepoj
plavoj, zelenoj ili smeđoj boji, a ponekad i grimiznoj. Drveće, bujno
rascvetalo ili sveže ozelenelo, zajedno s biljkama u cvetu i blistavim
lalama, doprinosilo je lepoti starog grada. Svakako nije bilo boljeg
trenutka za dolazak u Delft od sunčanog majskog dana!

Bilo je živo na ulici ispred gostionice kod koje je sišla, s buketićem
ljubičica u jednoj ruci i ručnim prtljagom u drugoj. Pobrinula se da
joj istovare putni kovčeg i spuste ga pokraj nje, pre nego što je u
užurbanoj gomili ugledala sredovečnu ženu za koju je pretpostavila
da je gospođa Volf. Udovica ju je primetila gotovo istog trena i prišla
joj. Iako neupadljivo odevena u kratak ogrtač s kapuljačom preko

crne haljine s belim okovratnikom i sa običnim šeširom bez perja ili
traka, odisala je izvesnim stilom koji je bio u suprotnosti s njenom
uštogljenom odećom. U ranim četrdesetim, vitkog stasa, nije bila
ružna; imala je trouglasto lice, široko čelo i oštru bradu. Smeškala se
u znak dobrodošlice, ali njene sive oči, oštre i sjajne kao staklo,
ocenjivački su ispitivale pridošlicu.

„Verujem da se obraćam gospođici Fiser”, rekla je, upitno
podigavši svoje crne svilenkaste obrve.

„Pozdravljam vas, gospođo Volf. Molim vas, zovite me
Frančeska.”

„Pošto ću se brinuti o tebi kao da si mi rođeno dete, to bi bilo
prikladno. Je li ovo sav tvoj prtljag?” Spustila je pomalo
omalovažavajući pogled na stari i izudarani putni kovčeg na zemlji,
ručnu torbu koju je Frančeska držala u jednoj ruci i buketić ukrašen
trakama u drugoj.

„Da. Pozvaću nosača.”
„Nema potrebe. Već imam jednog ovde.” Gospođa Volf se
napola okrenula i podigla ruku da dozove mladića koji je čekao s
ručnim kolicima. Kad je prtljag utovaren, naredila mu je da ide
ispred njih, sumnjajući da bi možda pokušao da čeprka po njemu
kad bi im ostao iza leđa. Frančeski nije palo na pamet da sumnja u
njegovo poštenje, ali kasnije je otkrila da Hetrajd Volf retko kome
veruje.
Mala krivudava ulica po imenu Kromstrat, u kojoj je živela, nije
bila daleko. Kuća joj je imala pet spratova i nekad je bila namazana
katranom da se cigle zaštite od nagrizanja usled vlažne klime, tako
da su se ukrasi od peščara privlačno isticali. Na prozorskim
okvirima sa ulice mrkožuti kapci bili su dopola zatvoreni da
obezbede privatnost, a opet omoguće dovoljnoj količini svetlosti da
se probije kroz gornje polovine. Hetrajd je otvorila ulazna vrata sa
gvozdenim zvekirom, masivna poput crkvenih. Unutra je bilo
mračno, delimično zato što je priliv svetla bio ograničen kapcima, ali
i zbog tamnih zidnih ploča, mada se tu nalazilo nekoliko komada
izuzetno lepog nameštaja i prekrasnog delftskog posuđa.

Služavka po imenu Vejntje povela je nosača s putnim kovčegom
na leđima uz strme stepenice koje su se dizale iz unutrašnjeg
predsoblja, kao i u Frančeskinom domu, mada su ove imale oblik
slova L, što je stepenište sakrivalo od pogleda iz predvorja. Hetrajd
se penjala ispred Frančeske uz prelepo izrezbareno stepenište, a obe
su sledile služavku i nosača.

„Ove stare kuće”, reče Hetrajd preko ramena, „imaju mnogo
soba, pa sam pre nekoliko godina, kako bih poboljšala svoje
skromne prilike, počela da izdajem smeštaj putnicima kad su
gostionice pune. Od tada sam već stekla mušterije trgovce, koji
redovno putuju i uvek dolaze ovamo, jer znaju da ih ovde čeka
mirna noć u pristojnom kraju s udobnim krevetom i obilnim
doručkom ujutru.” Stigla je do prvog sprata i hitro se uputila ka
sledećem nizu stepenica.

„Odseda li mnogo gostiju odjednom?”
„Ne. Obično samo dvoje ili troje, najviše četvoro. Primam samo
gospodu koju poznajem, mada ponekad učinim uslugu vlasniku
gostionice Mehelen, zato što znam da mi nikada ne bi poslao neku
neprikladnu osobu, što mi je veoma važno. Gotovo da nećeš ni
primetiti kad budem imala goste u kući, jer imam četiri velike
spavaće sobe u prizemlju sa ograđenim krevetima koji potiču iz
vremena kad su ljudi često živeli i spavali u istoj prostoriji, kao što i
danas rade u nekim seoskim krajevima. Doručak se uvek poslužuje
u sobama, tako da niko ne dolazi u moju trpezariju, koja je
povezana s kuhinjom u prizemlju.”
„Primetila sam kroz otvorena vrata pored kojih smo prošli na
prvom spratu da tamo imate salone.”
„Da, imam ih tri, kao i kancelariju gde držim knjige i sređujem
dokumentaciju u vezi sa dobrotvornim radom. Članica sam
upravnih odbora nekoliko sirotišta za starce i nekih drugih
dobrotvornih ustanova.”
Bila je to objava velikog poštovanja koje je uživala u gradu. Kad
su stigli do drugog sprata, žurno je pošla hodnikom ka vratima iz
kojih je izašao nosač nakon što je ostavio putnički kovčeg. Frančeska

mu priđe, odvezujući platnenu torbicu da bi mu platila, ali Hetrajd
je zadrža i učini to umesto nje.

„Dobila sam novac za plaćanje raznih troškova”, objasnila je.
Zatim se obratila Vejntje, koja je požurila iz sobe da pusti
gospodaricu i pridošlicu da uđu: „Donesi vazu za ljubičice gospođici
Fiser.”

Frančeska je razmišljala o kakvom se novcu radi i mogla je samo
pretpostaviti da je Vilem predložio ocu da obezbedi nešto dodatne
gotovine, jer nije verovala da bi se Hendrik tako nečeg sam setio.
On joj to svakako nije spomenuo kad joj je davao vrećicu novca za
njen novčanik, uz objašnjenje da to uključuje i njen deo, koji joj
pripada od Ludolfovog portreta. Primetila je da je vreća teška i
očekivala je da u njoj nađe mnogo novčića, ali kad ju je pre nekoliko
sekundi otvorila, zapanjila ju je prilično mala količina florina. Njena
soba, obložena zidnim pločama, sa krevetom okruženim s četiri
stuba i brokatnim zavesama, nije bila naročito svetla, jer je imala
samo jedan prozor koji je gledao na ulicu. Ipak, imala je sav
potreban nameštaj, uključujući ogledalo u srebrnom ramu i
skupoceni persijski tepih na podu kraj kreveta.

Hetrajd ju je gledala ispitivački. „Rečeno mi je da si odgovorna
mlada žena posvečena slikarstvu i, ako se ne varam, mislim da ćemo
se nas dve lepo slagati.” Otišla je do vrata i tamo zastala da baci još
jedan pogled preko ramena. „Ostavljam te da se raspakuješ. Vejntje
će ti doneti šolju čaja da se osvežiš nakon puta. Kad budeš spremna,
naći ćeš me u istočnom salonu koji je odmah ispod ove spavaće
sobe. Porazgovaraćemo pre večere i ukratko ću ti opisati kakve
obaveze imam prema tebi. Obavezala sam se da ću ti biti pratilja
tokom boravka u Delftu, i obe ćemo imati koristi ako od početka
otklonimo moguće poteškoće.”

Pola sata kasnije Frančeska je krenula u potragu za istočnim
salonom. Usput je pažljivo pogledala svaku sliku. Uglavnom su to
bili bakrorezi Delfta, uključujući i jednu koja je prikazivala
veličanstveni grob Vilema I u Novoj crkvi, čiji je visoki toranj videla
na putu od stanice. Jasno naslikan u dnu slike princa od Orana bio je

njegov verni pas, koji je venuo za njim, odbijajući da jede, i koji je
uginuo ubrzo nakon svog gospodara. Ako ikada dobije zadatak da
naslika tog čoveka, to će biti slika sa psom koji veselo skakuće pored
njega.

Razgovor s gospođom Volf nije obuhvatao razmenu mišljenja, jer
je Frančeska morala da sasluša brojne uslove koje je odredio njen
otac u pismu o kome je udovica govorila. Između ostalog,
zaprepastila ju je činjenica da ne sme da se druži ni s jednim
muškarcem. Vermerov dom i atelje bili su veoma blizu, ali ujutru i
na kraju radnog dana pratiće je Hetrajdina rođaka i prijateljica,
Klara Hajs.

„Upoznaćeš Klaru za večerom”, rekla je udovica na kraju, nakon
što je Frančeski stavila do znanja de će je lično pratiti na svim
društvenim okupljanjima koje bude smatrala prikladnim. „Jesi li sve
razumela?”

„Naravno da jesam!” Frančeska je bila krajnje nezadovoljna onim
što joj je naređeno, mada, kad je malo razmislila o svemu, shvatila je
da otac poslednjih nekoliko nedelja nije bio sasvim pri sebi, jer inače
nikada ne bi postavio ovako stroga pravila. Nažalost, potpuno je
ličilo na njega da izbegne da joj lično sve to saopšti, već da taj
neprijatan zadatak prepusti nekom drugom.

„Pošto mi je otac tako sve isplanirao, moram se povinovati
njegovim željama. Međutim, sigurna sam da će se posle nekog
vremena navići na to da sam odsutna od kuće, pa će popustiti i sa
tim besmislenim pravilima.”

„Ne računaj na to.”
„Bez obzira da li će se to desiti ili ne, postoji jedna osoba s kojom
ću se sastajati nasamo. To sam jasno ocu stavila do znanja i imam
njegov pristanak. Ime mu je Piter van Dorne.”
Gospođa Volf je držala Hendrikovo pismo na krilu i sad ga je
odvila da ga ponovo pogleda. „Da, upravo je onako kako sam ti
rekla. Neće biti izuzetaka.”
„To nije moguće!”
„Evo, uveri se sama!”

Frančeska preuze pismo i pročita očevom rukom napisano sve
što joj je Hetrajd rekla. „Ovo pismo je izraz brige za mene. U
poslednje vreme nije se osećao dobro. Uskoro će poništiti sva ova
uputstva.”

Udovica ponovo uze pismo od nje. „Do tada - ako taj čas ikad
dođe - izvršavaću sve što se od mene traži što bolje budem mogla.”

„Ne možete me sprečiti da viđam Pitera!”
„Grešiš.” Hetrajd ju je smireno posmatrala. „Jasno mi je da je taj
mladić neodgovarajući udvarač od koga tvoj otac želi da te zaštiti.
Među ustanovama i sirotištima, čijih uprava sam članica, nalazi se i
poseban dom za jogunaste mlade žene. Ja dajem savete kako da se s
njima postupa kad su potrebne posebne mere. Ako me ne budeš
slušala, zatvoriću te tamo kao neposlušnu kćer, da malo ohladiš
glavu i urazumiš se.”
Frančeska razjareno skoči na noge. „Vi ste ludi! U mojoj kući
kazna gotovo nije ni postojala. Otac nikad ne bi odobrio tako strogu
i nepravednu kaznu!”
Sad se i udovica jednako rasrdila, skočivši na noge i preteći
prstom ispred Frančeskinog lica. „Da se nisi usudila da me ponovo
ovako uvrediš! Ja sam predstavnica tvog oca i kao takva učiniću sve
što je u mojoj moći da te održim na putu koji ti je on zacrtao. Seti se
šta si pročitala u njegovom pismu. Zar nije napisao da imam sva
ovlašćenja nad tobom, jer zna da će sve odluke koje donesem biti za
tvoje sopstveno dobro?”
„Pogrešno ste protumačili okolnosti. Moj odnos s Piterom je
isključivo prijateljski i tu nema ničeg drugog!”
„Slušala sam ja to i ranije! Nisi ti prva devojka koju moram da
štitim od sopstvene gluposti. Zato su te i poslali kod mene.”
Frančeska pohrli ka vratima. „Neću provesti nijednu noć pod
ovim krovom! Potražiću sklonište kod Vermerovih a sutra ću se
pobrinuti za smeštaj.”
„Nećeš učiniti tako nešto!” Hetrajd iznenađujuće brzo stiže do
vrata koja je Frančeska otvarala, i zalupi ih. „Za tili čas ću za tobom
poslati stražare iz te popravne ustanove. Ona je tu u blizini.

Propustićeš prvi dan školovanja, a možda i celu nedelju, ili mesec,
sve zavisi od toga koliko će ti biti potrebno da se pokaješ. Pokušaš li
ikada da vidiš Pitera van Dornea, nakon svih upozorenja koje sam ti
uputila, narediću da te zatvore na najmanje osam nedelja. Kako će
se to onda odraziti na tvoju obuku?”

Frančeska je pobledela, nesposobna da smisli izlaz iz ovih
potpuno nerazumnih okolnosti. „Večeras ću pisati Piteru i
obavestiću ga o ovom ugnjetavanju kojem ste me podvrgli i ujutru
ću poslati pismo.”

„Možeš mu napisati to jedno pismo kojim ćeš prekinuti vaše
susrete i svako dalje dopisivanje, a ja ću ga pročitati pre nego što se
zapečati.”

„Ovo je nepodnošljivo. Ako mislite da ću pristati na cenzuru...”
Hetrajd je preseče: „To se odnosi samo na to jedno pismo. Ne
želim da budem čudovište prema tebi. Sve može biti savršeno
skladno za vreme tvog boravka kod mene, ako jednostavno
prihvatiš pravila koja očekujem da poštuješ.”
Frančeska ljutito otvori vrata i odjuri do svoje sobe. Tamo je
hodala gore-dole, udarajući od besa pesnicom o krevetski stub i sve
ostalo što joj se našlo pod rukom, dok se borila da se pomiri s
uslovima pod kojima je bila prisiljena da živi. Osećala se kao da je
uhvaćena u zamku! Zatvorena u kavez kao životinja. Sva radost s
kojom je stigla u Delft isparila je. Sad, kad se sve oko nje raspada,
hoće li i u Vermerovom ateljeu naići na nove zapreke? Šta ako se
pokaže da je on podjednako ćudljiv kao i njen otac? Šta ako ju je
prihvatio za učenicu samo zbog novca, a ne zato što veruje da njen
rad obećava? Nema prethodnog iskustva kao učitelj i možda neće
uspeti da joj prenese svoje znanje, i to bez sopstvene krivice.
Nijednog trenutka nije razmišljala o toj strani svog školovanja.
Umesto toga, u njemu je videla ispunjenje svojih snova, nikada i ne
pomislivši da nešto može ozbiljno poći po zlu.
Ponovo je lupila pesnicom, ovog puta po naslonu stolice, a zatim
još jednom po prozorskom okviru. Retko je sebi dozvoljavala da
razmišlja o Piteru, čije posete su joj sad bile zabranjene. Dole, u

istočnom salonu, u početku je bila sigurna da Hendrik neće želeti da
je na ovakav način ograniči na neko duže vreme, ali ako mu je
njegova utučenost pomalo pomutila razum, hoće li ikada biti u
stanju da razumno razmisli o njenom slučaju?

Zastala je i duboko uzdahnula. Ako izgubi živce, neće uspeti da
reši teškoću s kojom se suočila. Uvek se trudila da bude praktična
kad se nađe pred nevoljom, a to je sad bilo naročito važno. Pisaće
Piteru kao što joj je Hetrajd naredila, ali nakon toga će poslati i
drugo pismo u kome će mu objasniti sve okolnosti. Kasnije, kad
Hendrik počne da izranja iz mračnog raspoloženja, a bila je sigurna
da će se i to s vremenom dogoditi, zatražiće pomoć svojih sestara,
kao i Vilema, da je oslobode iz ovih okova. Čak i tada, verovatno će
se na Hendrika morati neprestano vršiti pritisak da bi se nešto
postiglo. Mekog srca, iskreno će želeti da učini ono što ga zamole,
ali ako je trenutno zaokupljen slikanjem, neće biti u stanju da misli
ni na šta drugo. Kad je dobro raspoložen, uvek odbacuje sve stvari
koje mu deluju preterano - kao kad su mu govorili kako trgovci ne
žele više da čekaju na izmirenje računa - i bilo je vrlo verovatno da
će na ograničenja nametnuta njegovoj kćeri u Delftu gledati upravo
u tom svetlu. Nevolja je bila i u tome što ne voli da piše pisma.
Nadala se da će Aleta sastaviti neophodno pismo za Hetrajd i dati
njemu da ga potpiše. Iznenadila se kad je videla dužinu pisma koje
je napisao udovici. Nekoliko žurno nažvrljanih redova bilo je sve što
je ikada videla da je napisao.

Neko pokuca na vrata. Ona ih naglo otvori i ugleda veoma sitnu
ženu napetog izgleda, ne naročito mladu, žustrih, drhtavih pokreta,
kojima je uvrtala okovratnik i prstenje na rukama. Nekada je morala
biti prilično lepa, ali godine su joj ostavile tamne kolutove oko
upalih očiju i pege po licu i rukama. Slamasta seda kosa, koja joj je
virila ispod uštirkane kape, bila je prošarana tragovima bledozlatne
boje.

„Ja sam Klara Hajs.” Bila je tako stidljiva da je delovala gotovo
preplašeno, kao da očekuje neprekidno neprijateljstvo sa svih
strana. „Nadam se da ćeš biti srećna ovde s nama.”

„Hvala vam, ali bojim se da će pre toga neke stvari morati da se
promene.” Frančeska se pomeri u stranu da je propusti, ali ona
odbi.

„Došla sam da te pozovem na večeru.”
„Nisam sigurna da sam dobrodošla za stolom.”
„Ali jesi! Kad moja rođaka Hetrajd jednom kaže ono što ima,
prestaje dalje da priča o tome.”
Frančeska je znala da je Klara određena da je čuva, ali nije
primetila nikakvu zlobu u toj ženi, čak se očigledno trudila da bude
ljubazna. „Onda ću doći”, rekla je. „Stari je običaj da se zaboravi na
nesuglasice kad se seda za sto i ja ću tako i učiniti.” .
„Tako se ponaša razumna osoba. U ovoj kući se uvek trudi da
učiniš ispravnu stvar i biće sve u redu.”
Za večerom, koja je bila dobra i obilna, Hetrajd je tako prirodno
ćaskala kao da se između nje i Frančeske ništa nije dogodilo.
Očigledno, nije želela da produžava neprijatne odnose i na sve je
gledala samo kao na pojedinačni ispad. Frančeska je uzvratila na
njenu ljubaznost i pridružila se razgovoru. Samo Klara nije otvarala
usta, osim da kaže „molim” i „hvala”, kao poslušno dete kada mu
ponude jelo. Bilo je još rano da donese čvrst zaključak, ali imala je
utisak da se Klara potpuno odrekla svoje ličnosti i, kao osoba blage
naravi, dozvolila je nadmoćnoj poslodavci da od nje napravi senku u
ovoj kući.
Posle večere, Frančeska je pisala Piteru i obavestila ga o novim
pravilima u vezi s njihovim odnosom koje je morala da prihvati.
Njegov crtež, koji je načinila one noći kad je u njihov dom doneo
zumbul, naslonila je na vazu s ljubičicama, čiji miris ju je podsetio na
njegovu blizinu, iako mu je pisala s namerom da ga odbije od sebe.
Nadala se da će umeti da čita između redova i da će shvatiti kako je
pismo pisano pod nečijim nadzorom.
Na sreću, Hetrajd nije pažljivo pročitala pismo, već ga je samo
oštro i ozbiljno preletela pogledom. „Dobro si učinila.” Zatim ga je
zapečatila. „Postaraću se da sutra bude poslato. Raduj se prvom
danu školovanja i nemaš nijedan drugi zadatak. Sad laku noć i lepo

spavaj.”
Čim je Frančeska otišla u svoju sobu, Hetrajd se zavali na stolici i

kratko uzdahnu. Te prve nedelje brige o tuđim jogunastim kćerima
koje je trebalo naučiti poslušnosti uvek su joj bile teške.

Mada, ako ne greši, Frančeska je pametnija od većine devojaka
koje je do sada čuvala, od kojih je neke morala i da utamniči radi
njihovog sopstvenog dobra. Štaviše, Frančeska je imala poseban
razlog za boravak u Delftu i biće dovoljno razumna da ne pravi
gluposti koje bi joj mogle prekinuti školovanje. Trebalo bi brzo da se
pokori pravilima kuće, a onda će sve teći glatko do kraja njenog
boravka.

Nije bilo ništa neobično u tome što je Ludolfov glasnik doneo
takvo kratko obaveštenje o devojci. Obično je neka velika muka
dovodila do prepuštanja zabludele kćeri u sposobnije ruke. Pošto je
Ludolf bio slikarev pokrovitelj, sasvim je prirodno što je zamoljen da
pomogne i da joj pronađe smeštaj tamo gde će biti pod strožim
nadzorom nakon što joj se otac iznenada uznemirio zbog Pitera van
Dornea, koga Frančeska tako nestrpljivo iščekuje da vidi. I to bez
pratnje, možeš misliti!

Međutim, zapanjila ju je vest da je Amalija preminula, koju joj je
Ludolf poslao zajedno s hitnim zahtevom da primi devojku. Odmah
je pomislila kako je on konačno slobodan! Kad dostigne željenu
političku moć i položaj, njih dvoje će moći da nastave svoju vezu
tamo gde su je prekinuli i to na sasvim drugačijim osnovama.

Prošlo je mnogo vremena otkako su se prvi put sreli i previše
otkako ga je poslednji put videla, iako ih je i dalje vezivalo nešto što
bi se moglo nazvati poslom. Zahvaljujući njegovim velikodušnim
uplatama, uživala je u raskošnom životu, iako je istovremeno bila
ponosna što je sve svoje imanje zaradila sopstvenim vrednim radom.
Ništa nije lako stekla.

Njen bezdušni otac ju je udao kad joj je bilo četrnaest godina i
nije ga bilo briga kako će živeti sa starim mužem u Roterdamu. Dirk
Volf je bio štedljiv preko svake mere, cicijašio je oko svega. Bila mu
je treća žena i vrlo brzo se pretvorila u običnu domaćicu, jadno

odevenu i slabo hranjenu, a njemu je pri ruci uvek bio štap da je
njime istuče, ako na pijaci potroši i novčić više nego što joj je
dozvolio.

Imala je dvadeset pet godina i bila je udata za Dirka jedanaest
nesrećnih godina kad je upoznala Ludolfa, preplanulog i lepo
obučenog, ponovo na kopnu nakon mnogo meseci provedenih na
moru. Međusobna privlačnost je bila trenutna.

Nisu imali nikakvih poteškoća da se sastaju. Njen stari muž je
voleo da sedi kraj kamina ili da se negde zaključa i broji novac. Našli
su jednu gostionicu sa zadnjim ulazom u uličici gde je mogla da uđe
neopaženo. Tamo ju je Ludolf odveo prvi put. Nikada pre nije videla
muškarca u crvenom svilenom donjem rublju i začudila se kad je
shvatila da se takvi muški odevni predmeti mogu naći u nekoliko
prekrasnih boja. Još više se zaprepastila kad je skinuo sve sa sebe
pre nego što su vodili ljubav i od nje očekivao to isto, što je ona i
učinila bez imalo stida. Sve je to za nju bilo pravo otkriće,
uključujući i način na koji mu je odgovorila, i pre nego što je
napustila njegovo naručje, bila je zaljubljena.

Često je bio odsutan po godinu ili dve, mada se dešavalo da
njegov brod mora na opravku ili bi iskrsnuo neki drugi razlog zbog
kojeg bi se ponovo pojavio nakon tri ili četiri meseca, što je značilo
da se svakog dana budila s mišlju da će ga možda videti pre
sumraka. To ju je i održalo kroz sumoran brak, a na kraju on ju je i
oslobodio starog muža. Pustila ga je u kuću kad se smračilo, dok je
Dirk hrkao kraj kamina. Ludolf se tiho ušunjao u sobu i prerezao
mu vrat. Od užasa samo što se nije onesvestila kad je delo
počinjeno, ali sačuvala je pribranost, jer je svoj alibi dobro
pripremila. Čim se Ludolf dovoljno odmakao od kuće i čim je bila
sigurna da se dočepao bezbednosti svog broda, koji je isplovljavao u
zoru, počela je da vrišti i doziva susede.

Muž joj je oporukom ostavio samo kuću i polovinu pokućstva;
ostalo je, uz sav Dirkov novac, pripalo njegovoj odrasloj deci, koju
nikada nije videla. Pošto se prethodno dogovorila s Ludolfom gde će
je ponovo naći, napustila je Roterdam i preselila se u Delft, gde je

iznajmila kuću u Ulici Kromstrat. Tamo je naumila da postane
ugledan član zajednice.

Ovakvo stanje je za nju bilo daleko prirodnije i više je odgovaralo
njenoj naravi, jer ugled joj je davao snagu i zaštitu. U njenom
služenju zajednici nije bilo ničeg licemernog, jer u sebi je oduvek
imala usađen osećaj dužnosti, prvo preko poslušnosti prema ocu, a
zatim, pošto je bila dovoljno mlada i popustljiva, ispunjavajući
zahteve svog muža koji ju je potpuno potčinio sebi.

Nije se iznenadila kad se Ludolf oženio Amalijom, zato što je
razumela njegovu pobudu. U to vreme bila je neizdrživo
ljubomorna, ali tokom godina povremeno ju je posećivao i strast im
nije jenjavala. Zatim, kad su otpočeli zajednički posao, za njega je
bilo bolje da se drži podalje i ne šalje pisma, mada je ona njemu slala
izveštaje po ljudima u koje su oboje imali poverenja.

„Želim ti laku noć, Hetrajd.” Klara je provirila u sobu.
Hetrajd se promeškoljila na stolici. „Još nisi legla? Potreban ti je
odmor. Nemoj zaboraviti da ujutru moraš pratiti Frančesku.”
„Jedva čekam.”
Kad se Klara popela na sprat, Hetrajd je sišla u prizemlje da
proveri je li sve dobro zaključano. Prvo što je uradila kad je stigia u
Delft, bilo je da uzme Klaru za svoju družbenicu, jer nije volela da
živi sama, pošto je u to vreme prečesto sanjala stravičan događaj iz
Roterdama. Izvukla je Klaru iz jednog sirotišta u kojem je živela od
rođenja i razmetljivo joj pružila dom. Njeno milosrde nije prošlo
nezapaženo od strane namesničkog odbora i kasnije joj je donelo
veoma dobar položaj. Klarom, koja je bila pokorno stvorenje i već
zaplašeno izuzetnom strogošću u kojoj je odrasla, bilo je lako
upravljati od samog početka, jer je bila zahvalno odana što ju je
izvukla iz života u ustanovi.
Dok je odlazila na sprat na spavanje, Hetrajd zastade kraj
Frančeskinih vrata. Nije se čuo plač. Neke devojke su noćima
odlazile u krevet u suzama kad bi prvi put napustile rodni dom.
Prigušila je zevanje i otišla u sobu.
Frančeska nije čula zaustavljanje koraka ispred vrata. Očekivala

je da će ležati budna, ali nakon što je legla u krevet i utonula u
posteljinu namirisanu lavandom i meki perjani dušek, prvi put je
shvatila koliko je iscrpljena, ne samo od puta, već i od napetosti
usled svega što joj se dogodilo otkako je stigla. Činilo joj se da je
malopre sklopila oči kad je Vejntje zakloparala u sobu sa bokalom
vruće vode koji je spustila na keramičku ploču stola.

„Šest sati je, gospođice. Doručak je u pola sedam”, rekla je na
izlasku.

Frančeska skoči s kreveta, skidajući usput spavaćicu. Danas je taj
dan! Sve njene sumnje i strepnje su nestale, zahvaljujući zdravom
noćnom snu. Okupala se toplom vodom, navukla je čisto donje
rublje a zatim očešljala kosu pre nego što je obukla novu praktičnu
haljinu ljubičaste i tamnoplave boje.

Kad se spremila, sišla je do trpezarije. Kao i za večerom
prethodne večeri, Hetrajd je bila savršeno ljubazna za doručkom.
Klara ponovo nije ništa rekla, ali je čekala pored ulaznih vrata kad je
Frančeska stigla s platnenom torbom, noseći čistu slikarsku košulju,
paletu i četkice. Uz primedbe o lepom vremenu, uhvatile su korak, a
Frančeska se osvrtala oko sebe sa zanimanjem.

Krenule su u suprotnom pravcu od onog kojim je Frančeska
prethodno popodne stigla s Hetrajd u Kromstrat i ušle su u ulicu
koja je vodila preko mosta na drugu stranu kanala kod Ude
Langendijka, a zatim na veliki Pijačni trg. Na istočnoj strani pomolila
se velika Nova crkva, sa svojim nežnim bojama i kulama koje su
parale nebo, dok je okrenuta zapadu stajala veličanstvena Gradska
kuća, čiji su pozlaćeni ukrasi svetlucali na suncu, a kao krv crveni
kapci na mnogobrojnim prozorima bili su širom otvoreni. Kuće sa
zabatima, mnoge prilično raskošne, a druge s prodavnicama u
prizemlju, nizale su se na severnoj i južnoj strani. Kao i na trgu Dam
u Frančeskinom rodnom gradu, tu se nalazio i bučni prostor s
tezgama i ljudima koji su se gurali oko njih.

„Eno kuće gospodina Vermera!” Klara pokaza kuću na uglu na
severnoj strani trga u blizini crkve. „Uzani prolaz pored kuće koji
vodi od trga otvara se u malu ulicu Foldershraht, gde je rođen. Sa

svojih zadnjih prozora ima pogled na nju.”
„Velika kuća” primeti Frančeska dok su joj se približavali preko

trga. „Pročelje joj je bar dvostruko šire od susedne.”
„Zato što polovinu zauzima krčma, po imenu Mehelen, a

stambenu polovinu na uglu obično nazivaju Mehelen hajs[4].
Pokojni otac gospodina Vermera, Rejnijer, radio je sa svilom i

usput se bavio umetnošću. Porodica je preživela teška vremena, ali
Rejnijer je konačno uspeo da kupi Mehelen i pretvori je u veoma
posećenu krčmu. Verovatno je onaj ko je sagradio kuću pre toga
živeo u gradiću Mehelenu, zašto bi se inače ime tog mesta nalazilo
iznad vrata?”

Bilo je jasno da ta ženica uživa u prenošenju svih ovih podataka.
Lice joj je živnulo od sjajnog rumenila na obrazima koje ju je oblilo
zbog ovako važnog položaja koji joj je davala njena uloga vodiča.

„Sećate li se Rejnijera Vermera?” želela je da zna Frančeska.
„Naravno!” Klara lako pljesnu rukama. „Bio je tako naprasit
čovek! Pesnicama se obračunavao s kavgadžijama u svojoj točionici,
a zatim bi ih izbacio na trg. Sin je povremeno morao da mu
pomogne.”
Kuća i krčma imale su zasebne ulaze. Zbog asimetrije bilo je
očigledno da je ulaz u krčmu dodat kasnije kad je zgrada prvi put
pretvorena u poslovni prostor. Vrata su bila obojena u zeleno, kao i
kapci na prozorima, i bila su otvorena, a iznutra je dopiralo zujanje
glasova, što je značilo da je posao već otpočeo. Na stambenom delu
nalazila su se veoma lepa stara vrata od tamne hrastovine, sa sjajnim
bronzanim zvekirom. Beli doksat bio je vlažan od jutarnjeg ribanja,
kao i deo staze od sivih ploča što se protezala ispred kuće, dok onaj
deo ispred krčme već nije bio tako čist.
„Rečeno mi je pre nego što sam došla da je gospodin Vermer dao
krčmu u zakup”, reče Frančeska nakon što je Klara pokucala, dok su
čekale da im otvore.
„To je tačno. Odustao je od tog posla kad mu je umro otac, a to je
bilo neposredno pre nego što se oženio.”
Služavka koja ih je uvela bila je ljupka mlada žena, s kosom

sakrivenom ispod bele marame vezane pozadi, dok je njena plava
kecelja govorila da je zauzeta uobičajenim jutarnjim poslom, kao što
je pranje podova u čitavoj kući.

„Gospodar trenutno nije kod kuće, gospođice Hajs”, rekla je Klari
dok je sjajnim očima krišom odmeravala Frančesku od glave do
pete.„Otišao je da pošalje sliku brodom do Lajdena, ali moja
gospodarica zahteva da joj odmah dovedem gospođicu Fiser.”

„Vrlo dobro, Elizabeta.” Klara se okrenula Frančeski. „Sad ću te
ostaviti, ali vratiću se u šest kad ti se radni dan ovde završi.”

Vrata se za njom zatvoriše. Elizabeta se kratko nakloni i reče:
„Ovuda, moliću, gospođice.”

Kuća je delovala tako svetlo i sjajno posle one u kojoj se
Frančeska to jutro probudila, da je skoro zatreptala. Bila je lepo
nameštena u jednostavnom holandskom stilu, pa je, zahvaljujući
tome, svaki komad dolazio do izražaja, sa pastelnim zidovima na
kojima su visile mape i slike, sa kockastim mermernim podovima i
bronzanim lusterima koji su visili s belih gipsanih tavanica sa crnim
gredama. Tu su bile uobičajene stepenice koje su povezivale različite
nivoe prizemlja i lavirint hodnika kroz koji ju je Elizabeta vodila pre
nego što je zastala da pokuca na jedna vrata. Iznutra odgovori
ženski glas:

„Uđite!”
Elizabeta otvori vrata Frančeski, koja u sobu uđe sama. Katarina
Vermer je sedela i blaženo dojila bebu, koju je netremice
posmatrala. S razvezanom plavom bluzom koja je otkrivala belinu
njene potkošulje i bledu krivu liniju gole dojke, kao da je pozirala za
sliku Madona s detetom. Oreol svetla, koje je dopiralo s prozora, sijao
joj je iznad uredno očešljane glave, davao prekrasan sjaj njenoj
svetlosmeđoj kosi i padao po paperju na bebinoj glavici. Polako je
podigla pogled i iluzija je potrajala za trenutak, jer je imala izraz
slatkog zadovoljstva. Tada, kao da se budi iz sna, izronila je iz
zanosa usredsređenog majčinstva i ponovo postala svesna ostalih
dužnosti koje je imala kao gospodarica kuće. Lice joj je živnulo i
osmehnula se.

„Tu si! Nisam čula da si stigla. Ja sam Katarina. Nema potrebe da
budemo zvanične jedna s drugom. Dođi i sedi. Jesi li doručkovala?
Ne možeš slikati praznog stomaka i mogu poslati u kuhinju - O, jela
si. Čula sam da je hrana kod gospođe Volf dobra. Jan neće dugo. O
da, ja ga zovem Jan, iako je Johanes za većinu koji ga poznaju i duže
od mene. A to je osamnaest godina, od kojih smo sedamnaest u
braku. Stariji sin nam se takođe zove Johanes.”

Frančeska je odmah bila oduševljena, jer je zračila tako
otvorenom ljubaznošću bez ikakvog pretvaranja. Imala je okruglo
lice glatke kože, veoma sjajne smeđe oči ispod zaobljenih obrva, lep
blago prćast nos, a kad bi se široko osmehnula, usne su joj imale
oblik polumeseca okrenutog u vodoravan položaj. Sve u svemu, bilo
je to lepo oblikovano, izražajno lice koje bi svaki slikar poželeo da
naslika, i Frančeska pomisli kako nije ni čudo što je Vilem rekao da
je Katarina svom mužu omiljeni model.

„Kako se beba zove?” Frančeska zaviri na bebu koja je sisala.
„Ovo je Ignatijus - dugačko ime za ovako malo stvorenje, ali već
mi gotovo ponestaje imena koja mi se dopadaju za našu decu.
Mnoga su mi odbojna zbog ljudi koje poznajem. Izmislila bih neka
lepa imena, kad bi to bilo moguće, ali onda bi deca morala da žive s
njima kroz čitavo školovanje, a znaš kako mrze da se razlikuju jedna
od drugih.”
Frančeski je bilo izuzetno zabavno, jer sve je bilo rečeno šaljivim
tonom, ali ipak je u osnovi bilo istina. Ovo je bila draga žena koja,
uprkos neprekidnim trudnoćama i mnogobrojnim poslovima oko
velike porodice, nije izgubila ni smisao za humor niti mladalački
izgled.
„Možda ste ih mogli nazvati po lalama” našalila se Frančeska.
„Semper Augustus bi zvučalo veličanstveno, ili Laprok, što bi
odgovaralo princu iz bajke baš kao i lepom muškom detetu.”
Katarina, smejući se, odvoji bebu od sise i podigne je da se
zagleda u malo pospano lice. „Mogla sam te nazvati Katolejnov
crveni i žuti! Kako bi ti se to dopalo, ljubavi moja?” Beba podrignu
kao da daje znak neodobravanja a ona ispusti vrisak veselja, koji se

stopi s Frančeskinim smehom, i priljubi sina uz sebe pre nego što ga
spusti na rame i potapša po leđima. Razdraganim pogledom odmeri
novu učenicu svog muža. „Sigurno se baviš baštovanstvom ili
mnogo voliš cveće kad znaš sva ta imena.”

„I jedno i drugo. I ja bih to mogla reći za vas.”
Katarina odmahnu glavom. „Ne, ali toliko sam toga slušala o
cveću od majke, koja živi u Ude Langendijku, blizu kuće u kojoj si
odsela. Ona ima lepo uređenu baštu i gotovo savršeno drveće, a
ipak dopušta mojoj deci da se tamo igraju. Mi ovde nemamo baštu.
Pogledaj kroz prozor i videćeš.”
Frančeska ode do prozora i nagnu se. Ispod nje se svetlucao
uzani kanal koji je tekao uporedo sa zadnjim zidom njihove kuće,
kao i susednih kuća, dokle god se pružao pogled na obe strane Ulice
Foldershraht. Do nje se stizalo preko malih mostova i kroz prolaze
koji su vodili od trga. Usput je primetila da je sirotište od crvene
cigle na suprotnoj strani ulice prikazano na slici koju je spazila dok
je dolazila u ovu sobu i da je moglo biti naslikano upravo sa ovog
prozora.
„Videla sam ovaj prizor na zidu u hodniku”, rekla je, setivši se
odmah lepote i mirnoće kojom je slika odisala. Jedna stanarka
sirotišta sedela je na ulazu ispred otvorenih vrata sa šivenjem, tačno
kao i žena prikazana na slici.
„To mi je jedna od omiljenih Janovih slika”, izjavi veselo
Katarina. „Nazvao ju je Uličica u Delftu. Kad mi se neka njegova
slika naročito dopadne, on mi dozvoli da je zadržim. Zbog toga, kad
ljudi dođu u njegovu galeriju s namerom da kupe neku njegovu
sliku, tamo ništa ne zateknu i ne znaju šta imamo u kući.”
Frančeska se vrati do mesta na kome je sedela. „Moj otac je
naslikao nekoliko portreta moje majke koje nikada neće prodati.
Kad smo već pomenule baštu vaše majke, koliko često vaša deca
tamo odlaze?”
„Što češće mogu. Bojim se da ne postanu neobuzdani kad stignu
tamo, ali majci to nikada ne smeta. Uzgaja najdivnije lale i jedne
godine se dvoje dece saplelo i palo među najbolje. Da si samo videla

tu gomilu slomljenih stabljika!” Katarina s užasom zakoluta očima.
„Možda bi mi vaša majka dozvolila da izradim crteže njenog

cveća i kasnije bih mogla da napravim sliku.”
„Sigurna sam da bi. Zaista, ne verujem da ćeš s Janom mnogo

slikati cveće, mada će ti svakako dozvoliti da ponekad udovoljiš sebi
i izabereš temu koju želiš. Neće on biti težak ućitelj, iako ponekad
ume da bude veoma strog. Mora biti takav prema deci, baš kao i ja,
inače ne bi nikada imao mira za rad.

Mislim da su deca zato tako razuzdana kad odu u maminu baštu.
Tamo mogu da galame koliko im volja.”

„Da li je gospodin Vermer izradio mnogo njihovih portreta?”
„Ne! Previše su nestrpljivi i nemirni. Ima njihovih crteža, ali da se
ne zna da imamo potomke, ljudi bi gledajući njegove slike pomislili
kako u ovoj kući nema nijednog deteta. Osim što je”, dodade posle
kraćeg razmišljanja, „naslikao mene dva ili tri puta dok sam bila
trudna.”
„Koliko dece imate?”
„Sad osmoro.” Tada se Katarinino lice smrači i spusti pogled na
detešce u naručju. „Izgubili smo dvoje dece, drugo baš prošlog leta.”
„Tako mi je žao.”
„Ne mogu da razgovaram o tome.”
„I ne očekujem to od vas”, izjavi Frančeska saosećajno. Iz obzira
prema ženinim osećanjima, ona promeni temu. „Ima li u ovoj sobi
neka slika koju je naslikao vaš muž?”
Katarina ponovo podiže pogled i odmahnu glavom. „Ima
nekoliko u drugim prostorijama u kući i jedna nedovršena u ateljeu.
Možda bi volela da odeš tamo i vidiš gde ćeš raditi, dok ja
presvučem bebu i stavim je na spavanje?”
„Da. Kako da ga nađem?”
Frančeska bi se lako i sama snašla na osnovu jasnih uputstava
koja joj je dala Katarina, ali pre nego što je stigla do ateljea, srela je
tri male devojčice koje su čekale da je vide.
„Dobar dan, deco”, pozdravila ih je. „Ja sam Frančeska Fiser i,
kao što verujem da znate, došla sam da dovršim svoju slikarsku

obuku kod vašeg oca. Da li biste mi rekle kako se zovete?”
Najviša devojčica, kose boje meda, pomalo ukočeno i s

poštovanjem se nakloni. „Zovem se Katarina kao i majka, ali tata je
počeo da me zove Rina i tako je i ostalo. Devet mi je godina.”

„Jesi li ti najstarija devojčica?”
„O, ne, Marija je, njoj je petnaest.”
Frančeska se obrati drugoj devojčici, blistavih očiju, sa licem
posutim pegicama. „A ti?”
„Ja sam Lajsbet. Na sledeči rođendan napuniću osam.”
Najmlađe dete veselog izgleda i vragolastih očiju poskoči pošto je
na nju došao red da govori. „Ja sam Beatriks i uskoro ću napuniti
pet godina!”
Rina je gurnu. „Budi mirna sada. Probudićeš bebu tom drekom.”
Frančeski je dodala: „Naš novi brat ima tri meseca.”
„Videla sam ga. Lepa beba.” Frančeska kleknu i obgrli Beatriks,
privlačeći je sebi.
I druge dve devojčice klekoše, Rina se zavuče pod Frančeskinu
slobodnu ruku, dok je Lajsbet, vodeći računa o izgledu, pažljivo
raširila suknje oko sebe. Počele su da zapitkuju Frančesku o njenoj
kući i porodici, želeći da saznaju ima li i ona sestara ili braće.
Zauzete živahnim razgovorom, nisu čule korake koji su se
približavali hodnikom, dok Frančeska krajičkom oka nije primetila
da neko u ukrašenim čizmama stoji pokraj nje.
Podigla je pogled. Gospodin Jan Vermer, s rukama podbočenim
na kukovima i izbačenim laktovima, sa crnim šeširom zabačenim na
potiljak, smeškao se na nju. Osmotrila mu je lice pre nego što je
progovorio. Bilo je dugo i ovalno, uokvireno bujnom kovrdžavom
smeđom kosom do ramena, sa zaobljenim obrvama iznad blistavih
očiju. Tanak nos, pri kraju zakrivljen nadole i blago kukast kao da je
nekada bio polomljen, imao je raširene nozdrve. Usne su mu bile
pune i čulne, i otkrivale su male, neravne zube, a brada mu je bila
snažno zaobljena. Nagnuo se nad nju. Bilo mu je veoma zabavno što
ju je zatekao okruženu sa svoje tri kćeri.
„Jesi li ti nova dadilja ili moja učenica?”

„Trenutno i jedno i drugo!”
Pružio joj je prijateljsku ruku i pomogao da ustane. „Dobro došla
u Delft, Frančeska!”

Dvanaesto poglavlje

D OK JE JAN VODIO FRANČESKU DO ATELJEA, ISPITIVAO ju je o obuci
koju je dobila od oca i klimnuo je glavom u znak odobravanja,
kad je čuo da je u osnovi bila slična onoj kakvu je imao i sam
Hendrik.

„Evo nas!” Širom joj je otvorio vrata ateljea i propustio je unutra.
Prostorija, dugačka čitavih šest metara ili čak i više, bila je nekako
velika za atelje. Nalazila se u pročelju kuće i gledala je na Pijačni trg,
ali pošto je prizemlje bilo iznad nivoa ulice niko nije mogao viriti
unutra, bez obzira što je jedan prozor, s grbom urađenim na
vitražnom staklu, bio otvoren. Od bogato ukrašenog lustera odbijalo
se svetlo blistavog jutra. Zidovi su bili bež boje, a jedan je bio napola
prekriven raskošnom vunenom tapiserijom u nijansama
crvenkastosmeđe, tamnonarandžaste, žute, zelene i jarkoplave.
Tamnoplava tkanina prebačena preko smeđe prekrivala je jedan sto,
dok se na drugom nalazio sav njegov slikarski pribor. Na sredini
crno-belog popločanog poda stajala su dva štafelaja sa stoličicama
ispred njih. Pretpostavljala je da je jedan za nju, ali otišla je do
drugog, na kojem je bila postavljena nedovršena slika.

Odmah je shvatila da je Jan Vermer slikar koji nanosi boju vrhom
četkice, stvarajući utisak čistog svetla. Učinilo joj se kao da vidi
ostvarenje svojih ciljeva, jer to je bila majstorska tehnika na kojoj je
oduvek radila, mada nikada nije videla ništa slično. Sve što je nosila
u glavi i srcu nalazilo se pred njom u ovoj slici na kojoj je bila
Katarina. Čitav prizor je bio okupan najblistavijim dnevnim svetlom,
usled čega je struktura i površina prelamala, upijala i odbijala
njegovu jačinu, i to sve smišljeno, nije tu bilo slučajnosti.
Frančeskine misli zahvalno poleteše Vilemu, koji je u njenom radu
prepoznao nešto slično, mada tek u povoju i još nerazvijeno u
odnosu na ovog majstora. Grlo joj se toliko steglo da nije mogla da
govori i u tišini je upijala svaku pojedinost izložene teme.

Slika je prikazivala Katarinu u žutoj svilenoj jaknici ukrašenoj
hermelinom i suknji nešto tamnije nijanse, kako sedi s lautom u levoj
ruci kao da ju je neko prekinuo u sviranju. Desnu ruku je podigla i u
njoj držala pismo koje joj je upravo predala Elizabeta, odevena u istu
belu maramu i plavu kecelju kao kad joj je tog jutra otvorila vrata.

I Elizabeta i Katarina su prikazane kroz otvorena vrata i ne samo
da je slika bila zapanjujuće lepa, već je u prizoru bilo i mnogo
simbolike. Služavkin ohrabrujući osmeh i ženin napola uplašen,
napola obazriv pogled pokazivali su da nije sigurna sadrži li pismo
dobru ili lošu vest. Da je pismo od ljubavnika, bilo je jasno zbog
njene laute, jer se muzika povezuje s užitkom ljubavi, a i nekoliko
listova s notama nalazilo se na stolici u prvom planu. Na
popločanom podu stajao je par cipela, simbol seksualne strasti. Ipak,
Frančeska je znala, kao što bi znao i svaki drugi posmatrač, da će s
tom ljubavi biti sve u redu, jer je morski prizor koji je visio na zidu
iza žene predstavljao brod na mirnom moru. Da je prikazivao oluju
sa divljim talasima, tada bi ishod bio drugačiji. Metla, naslonjena
pokraj cipela, dodatno je potvrđivala da će žena biti dobra
domaćica. Sve u svemu, priča je bila puna ljubavi i žudnje kojoj je
bio suđen srećan kraj.

„Samo jedan naslov odgovara ovoj slici”, tiho izjavi Frančeska, „a
to je Ljubavno pismo.”

„Tačno”, odgovorio je.
Pronicljivo je pogledala po ateljeu. „Niste je naslikali ovde, zar
ne?”
„Ne u početku. Odabrao sam trpezariju. Želeo sam deo ovog
kamina s kolonadama za kompoziciju i raskoš zlatne kože na
zidovima. Katarini nije bilo drago”, dodao je uz grohotan smeh, „što
sam ta vrata izabrao da na njima privremeno postavim štafelaj i tako
zakrčim put. Svi smo morali da jedemo u kuhinji dok slika nije
dostigla fazu, kad sam je mogao ponovo vratiti ovamo.”
„Sviđa mi se tema pisma.”
„Koristio sam je već mnogo puta i pre, a usuđujem se reći da ću
je upotrebiti ponovo.” Nije joj ponudio objašnjenje, a ni ona ga nije

ispitivala. Pogled joj je ponovo privukla slika. Iznenada je tiho i
napeto progovorila, dok se okretala prema njemu s očajnički
ozbiljnim licem.

„Naučite me da slikam s tako zgusnutim kristalnim svetlom! To
poigravanje živog srebra preko svile i satena! Ništa na ovom vašem
delu nije ravnodušno pred blistavošću dana, a ipak, bez obzira da li
je to lik ili predmet, sve je u potpunom skladu. Pokažite mi šta
moram da radim!”

Nije joj odmah odgovorio već je spustio ruku na ugao
privremeno uramljene slike, zaškiljivši na nju. „Rekao bih, na
osnovu toga kako si naslikala svoje sestre, da si već na pola puta.”

Od njegove pohvale je pobledela. „Hvala vam, ali mislim da je
ispred mene još dug put.”

„Slažem se, ali ne bih te uzeo za učenicu da nisi već tako mnogo
napredovala. Kao što znaš, a možda i ne znaš, jednostavno nemam
vremena da počinjem s prvim pravilima. Uputstva i saveti koje ćeš
dobiti od mene biće usredsređeni na određene stvari a to je ono što
ti i treba.”

„Pažljivo ću saslušati sve što mi kažete.”
„Dobro. De Hartoh mi je rekao da je otac s vremenom prestao da
te obučava. Ipak, treba uvek da budeš zahvalna Hendriku Fiseru,
zato što ti je on dao čvrstu osnovu na kojoj ćeš dalje graditi svoj
rad.”
„Jasno mi je. Često mi je govorio da se mnogo toga može naučiti,
da je urođeni dar veoma važan, ali da predstavijanje vizuelnog
iskustva na platnu dolazi iz same duše umetnika.”
„Zaista je tako.”
„Mnogo pre nego što sam i razumela njegovo značenje, otac mi je
navodio savet Leonarda da Vinčija - zapažanje, eksperimentisanje i
analiza.”
„Zlatno pravilo za svakog umetnika.” Pogled mu postade
zamišljeniji. „Ti si za mene dijamant koji će pronaći svoj put do
amsterdamskih trgovaca draguljima. Tvoju slikarsku veštinu je
grubo izbrusila iskusna ruka. Moja uloga je da je izglačam. Šta će se

dogoditi u toku tog procesa, zavisi jedino od tebe.”
„Želim samo da napredujem.”
„U tom slučaju, predviđam ti uspešnu budućnost, možda i

uspešniju od onoga kako je ti trenutno zamišljaš, ali vreme će
pokazati.” Opustio se i veselo progovorio: „Pošto si već završila
dobar deo obuke pre nego što si došla u moj atelje, svi poslovi koje
obično dobijaju učenici tokom prve godine su daleko iza tebe.”

Kratko se nasmejala. „To sam sve dobro savladala. Od pravljenja
četkica do povezivanja blokova za crtanje!”

„Moje kćeri Marija i Alejdis mi rado pomažu kad mi je potrebna
takva vrsta pomoći. Stariji sin Johanes nekada je vreme uglavnom
provodio u ateljeu, ali postepeno je shvatio da ne želi da pođe
slikarskim putem. Sada je na zanatu u Harlemu, želi da postane
trgovac svilom, i uči kako da je oslikava, baš kao i moj otac u to
doba. Po svim pravilima i ja sam trebao učiniti isto, jer tome su me
učili dok sam provodio detinjstvo u Foldershrahtu. Otac je još vodio
poslove sa svilom kad se obogatio i počeo da trguje umetničkim
delima. Kad je kupio Mehelen, nastavio je da kupuje i prodaje slike,
isto kao i alkohol, vino i pivo.”

„Preuzeli ste samo trgovinu slikama pored toga što i sami
slikate?”

„Tako je.”
„Dakle, ko će poći vašim stopama?”
Odmahnuo je glavom. „Ako misliš na slikanje, koliko ja znam,
nijedno moje dete. Osim ako me Ignatijus jednog dana ne iznenadi.”
Nasmešio se čim je pomenuo najmlađeg sina.
„Mogu li da vidim vašu galeriju kad jednom budete imali
vremena da mi je pokažete?”
„A što ne bih sada?” Raširio je ruke. „Ovog jutra ne možeš da
radiš kad prvo treba sve da nas upoznaš. Ostatak porodice ćeš
upoznati za ručkom, osim Johanesa. Pošto je šegrt, često nije kod
kuće.”
Galerija je ranije bila veoma širok hodnik s drvenim podom po
kome su kotrljali burad do vrata za mehelensku točionicu. Ta vrata

su sad bila zaključana, ali Jan je zadržao hodnik kad je izdao krčmu,
jer je imao sopstveni ulaz iz sporedne uličice sa dobrim osvetljenjem
kroz dva velika prozora. Na njegovom kraju nalazio se dugačak
hrastov sto pretrpan bakrorezima i crtežima, koje su mušterije
mogle da pregledaju, a zidovi su bili prekriveni slikama svih
veličina. Hladovito mesto leti, a sposobno da zadrži umerenu
toplotu zimi, bilo je savršeno za slike, naročito one na drvetu, jer
ploče bi popucale ili se razdelile na preteranim temperaturama.

Šetala je okolo i razgledala radove. „Sigurno ponekad dobijete na
prodaju neke slike koje biste radije zadržali za sebe.”

„Prilično često. Imam ovde malo remek-delo koje je naslikao
neko ko me je naučio mnogo o slikarstvu kad sam bio mlad, ali
pošto već imam tri njegova dela, ovoga se moram odreći.” Poveo ju
je do slike na zidu do kojeg još nije stigla. „Naslikao ju je pokojni
Karel Fabricijus, bivši Rembrantov učenik. Ponudiću je De Hartohu
kad sledeći put dođe, ali neću se radovati ako je prodam. Prekrasna
je, zar ne?”

Klimnula je glavom, ali tema ju je ipak rastužila. Bio je to
češljugar na zidnoj kutiji koji je oko noge imao vezan lanac dugačak
tek toliko da mu dozvoli da poleti nekoliko centimetara u vazduh.
Mnogi ljudi su držali zatvorene ptice, ali u njihovoj kući nikada nije
bilo nijedne, jer bi se to protivilo Hendrikovim slobodarskim
načelima. Čudno da je nju sada lišio te iste slobode. Tako je sigurno
bila vezana njegovim i Hetrajdinim ograničenjima, kao i taj prelepi
naslikani češljugar na svojoj kutiji.

Mora da joj je izraz lica donekle otkrivao misli, jer se Jan
prodorno zagledao u nju. Lagano se svom težinom naslonio na ivicu
stola, i otvoreno progovorio.

„U čemu je stvar, zašto stalno moraš da imaš pratnju? Juče me je
posetila gospođa Volf, sa zahtevima da ti se nikada ne sme dopustiti
da sama izađeš iz kuće da crtaš i druge slične gluposti. Saslušao sam
je, a sad bih voleo da čujem tvoju stranu priče. Gnušam se tiranije, a
sve što mi je Hetrajd Volf rekla snažno miriše na to.”

Frančeska sve objasni. Pošto je mnogo meseci trebalo da provede

kod njega na obuci, bilo joj je drago što može da raščisti stvari od
samog početka. Jan je saslušao sve što je imala da kaže, i snažno se
namrštio kad je čuo kako joj je Hetrajd ružno pretila zatvaranjem u
ustanovu.

„Jesi li sigurna da ne postoji nijedan drugi razlog za postavljanje
takvih uslova?” upita je kad je sve čuo. „Ima li tvoj otac neki lični
razlog što mu se Piter van Dorne ne dopada?”

„Nijedan. Znala bih da ima. Otac ne ume da sakrije osećanja.
Juče, kad sam odlazila od kuće, pozvao je Pitera za sto da doručkuje
s njim. Mada, u to vreme već je napisao pismo Hetrajd Volf.
Jednostavno ne razumem i, kao što sam vam rekla, smatram da je za
sve kriva samo njegova utučenost. Čak i pre nekog vremena, kad je
Piter zatražio dozvolu da mi se udvara, otac ga nije oterao, u skladu
s našim dogovorom povodom udvarača. Umesto toga, pružio mi je
priliku da još jednom razmislim o Piteru. To se može protumačiti
kao očevo podsticanje da prihvatim to udvaranje, što se nikada pre
nije dogodilo, ali sam ja umesto toga od Pitera zahtevala da budemo
samo prijatelji.”

„Dakle, šta ćeš učiniti?”
„Ruke su mi trenutno vezane. Dok otac ne popusti, a nadam se
da će to biti uskoro, zarobljenica sam Hetrajd Volf i njene
nepotrebno stroge stege.”
Turobno se nasmešio. „Najozbiljnije te savetujem da se čuvaš
njene moći. Plahovita je žena, bič božji mnogih odbora, i ne
dozvoljava da joj se neko suprotstavlja. Mogao sam te poštedeti
svega ovoga da sam odmah od početka zahtevao da živiš pod mojim
krovom, kao što je običaj za učenike, ali mislio sam. pošto si starija,
da bi ti bolje odgovarao smeštaj s malo više slobode, dalje od ateljea.
Takođe - da budem iskren - želeo sam da poštedim svoju ženu
prisustva još jedne odrasle žene u kući. To nije uspelo kad je tokom
prve godine našeg braka moja majka živela s nama pod istim
krovom, pa iako bi sad okolnosti bile sasvim drugačije, zakleo sam
se da se to više nikada neće dogoditi.”
„Potpuno vas razumem.”

„Iskreno saosećam s tobom zbog takvih neprilika i ako te ikada
zadesi neka posebna nevolja, molim te, zapamti da smo Katarina i ja
tu da ti pomognemo.”

„Zahvaljujem.”
Frančesku je razgovor s njim razveselio. Neposredno pre ručka
upoznala je i tri preostale njegove kćeri: Mariju i Alejdis, koje su pre
podne provele s prijateljima, i Trajd kad se vratila iz škole. Devojčice
su bile veoma razgovorljive, nisu se ni najmanje stidele, a sve su bile
lepe, vitke i živahne.
„Ako želiš da ti mešamo pigmente”, rado ponudi Marija, „Alejdis
i ja znamo tačno kako se to radi, a čak i Trajd uči.”
Alejdis klimnu, i smeđe kovrdže joj zaplesaše a na nasmejanom
licu joj se pojavi mnoštvo jamica. „Pravi smo stručnjaci, naročito ako
volite žute i plave, i sive i bele nijanse kao otac.”
Katarina se pojavi iz pravca trpezarije i Frančeska, pošto se setila
da te boje preovlađuju na slici u ateljeu, znatiželjno je pogleda. „Zar
vaš muž ne voli da koristi čitavu paletu?”
„Voleo je ranije, i dva puta me je slikao u crvenim haljinama, ali
priznajem da sada radije upotrebljava umerenije boje i uvek njegovu
obožavanu žutu.”
Čim su stigli do trpezarije, Frančeska ju je odmah prepoznala po
okruženju na slici u ateljeu. Bio je tu kamin sa kolonadama,
zidovima prekrivenim prekrasnom zlatnom kožom i morski pejzaž
iznad stolice na kojoj je sedela Katarina. Za ručkom, Katarina joj je
ispričala da je prvobitni dogovor sklopljen s Vilemom de Hartohom
glasio da bi Frančeska za vreme obuke trebalo da stanuje u kući do
njihove, kod njihovih dobrih suseda.
„To bi ti odgovaralo, Frančeska”, nastavila je, „bila bi tako blizu.
Veoma smo se iznenadili i razočarali juče kad je gospođa Volf došla
da nas obavesti kako je određena za osobu jedino odgovornu za
tebe.”
Jan potvrdi njene reči s mesta na čelu stola. „Ako ništa drugo,
moramo biti zahvalni što nisi još dalje.”
Katarina ohrabrujuče klimnu glavom Frančeski. „Nadamo se da

ćeš nakon radnog vremena provoditi vreme s nama kad god to bude
moguće.”

Frančeska se zahvalno nasmeši. „Veoma bih to volela. Drago mi
je što znam da u ovoj kući imam prijatelje.”

To poslepodne Frančeska poče s radom, odlučivši da slika pogled
na Pijačni trg kroz prozorski okvir. Jan joj je nabavio malo drveno
postolje da se popne na njega i poboljša pogled, i ostao je da
porazgovaraju o njenom radu. Došlo je vreme da se vrati u
Hetrajdinu kuću gotovo pre nego što je toga postala svesna.

Jan ju je ispratio kroz salon, koji joj je zatvorenim dvostrukim
vratima bio skriven od pogleda, kad je tog jutra stigla u kuću. Sada,
kad je kroz druga vrata ušla u njega, učinilo joj se da bi to mogla biti
i muzička soba. Na jednom kraju dugačke prostorije nalazio se
klavikord, izuzetno velik i elegantan instrument sa oblikovanim
poklopcem koji se podizao kad se sviralo po dirkama. Pored njega
bila je tu i viola da gamba a na zidu je visila lauta. Na suprotnom
kraju prostorije stajala su dva razdvojena virginala a na jednom od
njih ležala je gitara. Oduševljeno je pogledala Jana.

„Vidim da je ovo i muzička, a ne samo slikarska kuća!”
„Jeste. Sviraš li ti?”
„Virginal.”
„Onda nam se moraš pridružiti na porodičnim koncertima.”
„Zaista bih uživala u tome.” Zastala je da pogleda još jednu
Katarininu sliku. Tema je ponovo bila pismo, ali prilike su bile
sasvim drugačije. Prikazao ju je u poodmakloj trudnoći,
dostojanstvenu i prelepu, u plavoj svilenoj jaknici vezanoj vrpcama,
koja je obuhvatala njen rašireni stas. Stajala je ispred stola u ateljeu,
okupana svetlom, a spokojstvo i nežnost kojima je prizor odisao bili
su gotovo opipljivi.
„Vidiš”, obrati se Jan Frančeski, „moja dobra ženica mi pozira
čak i kad je trudna.”
„Rekla mi je za to.”
„Naziv je jednostavno: Žena u plavom čita pismo”
Frančeska ju je pažljivo proučavala. „Znam tačno šta je ovde

prikazano. Ovo je žena koja je upravo primila pismo od muža, koji
je daleko. Možda je na moru i poslao ga je iz neke strane luke. Ili je
poslom u nekom dalekom holandskom gradu. U svakom slučaju,
zabrinut je za nju, jer nosi njihovo prvo dete. Sama je i veoma
svesna toga. Čak i ta stolica u prednjem planu stvara prepreku
između nje i nas. Ipak, puna je ljubavi, jer pismo koje joj je poslao
jeste pismo bračne ljubavi.”

Malo je sačekao pre nego što je progovorio. „Šta da kažem?
Tome sam težio i ti si to sve izrazila naglas. Kad sam objasnio
Katarini šta želim da iznesem na ovoj slici, izvadila je sva ljubavna
pisma koja sam joj napisao za vreme naše veridbe i svakog dana je
ponovo pročitala po jedno.”

Osetila je kako joj se srce zgrčilo od neke praznine. Tiho je
izustila: „Izgleda da ste vi i Katarina razmenili mnogo pisama.”

„Jesmo. Bila su nam neobično važna kad nam se činilo da nam
nikada neće dozvoliti da se venčamo. Naše porodice su se snažno
protivile venčanju. Imao sam dvadeset jednu godinu, upravo sam
bio završio školovanje, tek što sam postao član Esnafa i nisam imao
novca, a bilo je malo verovatno da ću ga ikada i imati. Pošto je
Katarina bila katolkinja i poticala iz imućne porodice, dok sam ja bio
sin kalvinističkog krčmara, koji nije želeo da tako rano preuzmem
odgovornost i oženim se, pretpostavljam da nije ni čudo što smo se
našli u tako bezizlaznom položaju.”

„Kako ste se izborili?”
„Moji roditelji su konačno odustali, kad su shvatili koliko sam
odlučan da dobijem Katarinu, a njena majka je popustila kad joj se u
moje ime obratio moj bivši učitelj.”
„Nije ni čudo što ste pokazali toliko razumevanja za moju malu
poteškoću s prijateljstvom.”
„Ništa novo pod kapom nebeskom, je li tako?”
Uzvratila mu je osmehom. „Pretpostavljam da jeste.”
S druge strane dvostrukih vrata, koja su se otvarala za društvena
događanja, Frančeska je zatekla Klaru kako je strpljivo čeka, na
safirno plavoj stolici ukrašenoj lavljim glavama. Bila je željna

razgovora i čitavim putem kući je ispitivala Frančesku.
To veče, posle večere, Frančeska je u svojoj sobi sela da napiše još

jedno pismo Piteru. Ovog puta mu je objasnila sve okolnosti.
Napisala je posebno pismo Hendriku i sestrama. Nakon što im je
ispričala sve o Vermerovima i prvom danu s njima, dodala je i opis
Fabricijusove slike vezane ptice. Znala je da će to biti jasna poruka
ocu, svesna da koristi simboliku u pismu isto kao što bi je upotrebila
i u umetničkom delu. Hendrik će je povezati sa zarobljenom pticom
i prepoznaće se kao osoba koja joj je nametnula lanac. To će dirnuti
njegovu osećajnost daleko više nego što bi to učinila bilo kakva
pismena molba.

Katarina je takođe pisala pisma da pozove porodicu i prijatelje na
proslavu Beatriksinog petog rođendana u julu. Kad je napisala i
poslednju pozivnicu, ustala je od stola za kojim je sedela u sobi na
spratu, u kojoj je Jan obavljao poslove. Podigla je račvasti svećnjak
koji joj je osvetljavao rad, izašla iz sobe, prešla preko odmorišta na
stepeništu i ušla u svaku sobu gde su ležala njena usnula deca. Sve
je bilo u redu.

Ovaj deo danajoj je bio važan, jer je bila slobodna da provede
malo vremena nasamo s Janom. Svećnjak joj je osvetljavao put dok
je silazila u prizemlje. Znala je gde će naći muža, jer su treperavi
zvuci viole da gambe dopirali iz salona, nalik na zujanje izvanredno
muzikalne pčele.

Dok je žurila hodnikom, nova svilena podsuknja, poklon njene
darežljive majke, šuštala joj je oko članaka. Katarina je smatrala da je
najbolji pokazatelj Janove trpeljivosti što se nikada nije ljutio zbog
taštine velikodušnosti prema njoj ili poklona koje je delila deci, i to
često u nevreme. Počesto su stizali u vreme kad je imao novčanih
poteškoća i slabo mu išla prodaja umetničkih dela a dugovi ponovo
počeli da se gomilaju. Mada, znao je da se ništa što njegova žena
dobije od bilo koga ne može porediti s velikim bisernim minđušama
koje joj je poklonio prvog bračnog jutra, nakon prve noći koju su
proveli zajedno.

Brak im je bio ispunjen u svakom pogledu. Jan joj je, sa svojim

dobrim srcem, bio i ljubavnik i prijatelj, što su najbitnije osobine koje
čine dobrog muža. Dobrota muškarca pokriva sve, od obostranog
zadovoljstva u postelji do brige za sve ono što je važno za porodicu i
svakodnevni život. Ako ništa drugo, sad ga je volela i više nego onih
prvih mirnih dana njihovog strasnog sjedinjavanja. Bila je takođe
ponosna na njega što je u Delftu uživao takav ugled. Predstavnici
mesnih vlasti su mu se obraćali za savet o umetničkim delima, i on
je bio taj koji je odobravao slike za javne aukcije u gradu.

Katarina je prošla pored bogato izrezbarenog ormara dok je
žurila da pronađe Jana u muzičkoj sobi. Taj komad nameštaja je
donela sa sobom kao deo miraza, zajedno s još nekim raskošnim
pokućstvom, uključujući i skupoceni turski ćilim koji je prekrivao sto
u salonu.

Ali i sama kuća je bila veličanstvena, jer su novčane prilike
Janovog oca bile prilično povoljne u vreme njegove smrti i kuća je
bila u skladu s tim i opremljena. Njegova udovica nije bila u stanju
da ponese sve što je želela kad se iseljavala iz Mehelena nakon jedne
godine provedene pod istim krovom sa sinovljevom ženom - godine
ispunjene porodičnim sukobima. Digma Vermer je ostavila komade
nameštaja za koje je znala da se Janu dopadaju, jer on je bio zenica
njenog oka, iako se nikada nije složila s njegovim izborom supruge.

Katarina je ušla u salon. Jan je sedeo u udaljenom uglu na jednoj
od stolica s lavljim glavama koje mu je ostavila majka. Držao je
veliku violu da gambu pod odgovarajućim uglom i raširenim
kolenima ju je pridržavao s obe strane, prsti leve ruke su mu bili
visoko na žicama, a desnom je povlačio gudalo. Pomislila je kako tog
trenutka predstavlja oličenje bliske povezanosti slikarstva i muzike.
Podigao je pogled i osmehnuo se dok mu se približavala, ali nije
prekinuo sa sviranjem. Spustila je svećnjak i sela da mirno sluša, sve
dok i poslednja nota nije zamrla u tišini.

„Sviđa mi se taj komad”, rekla je zadovoljno. „Hoćeš li ga svirati
na zabavi?”

„Mislim da bih mogao.” Ustao je sa stolice i odneo instrument
preko sobe da ga nasloni pored klavikorda. „Je li gore sve mirno?”

„Da, konačno mir! Kako si se danas slagao sa svojom učenicom?”
Potapšala je plišano jastuče na divanu, pozivajući ga da joj se
pridruži pored vrata, jer je to veče ispalo neobično hladno za to
doba godine i Elizabeta mu je potpalila vatru dok je svirao.

„Mislim da će Frančeska veoma napredovati, ako joj se da
dovoljno vremena i pruži prilika da poboljša izvesne načine svog
rada. Jedino strepim da je već sputavaju uslovi koje joj postavlja
gospođa Volf.” Preneo je ženi do detalja sve što mu je ispričala
Fančeska. „Nadam se da je neće uznemiravati do te mere da to utiče
na njenu usredsređenost na učenje.”

„Ako dođe do toga, moraćeš strogo zahtevati od gospođe Volf da
prestane s tim.” Katarina se blago namršti. „Meni je i pet minuta s
tom samoživom ženom bilo više nego dovoljno.” Zagrlio ju je a ona
se udobno naslonila na njega.

„Pored svega, ispostavilo se da je Frančeski zabranjeno da viđa ili
piše mladiću koga je njen otac prethodno odobrio i to do te mere da
ju je čak ohrabrivao da prihvati njegovo udvaranje.”

„Ko je taj mladić?” upitala je.
„Zove se Piter van Dorne, uzgajivač cveća iz Harlema. Da li ga je
gospođa Volf spominjala?”
„Ne. Sve što ti je ispričala je čista glupost. Izgleda da je uzela
zdravo za gotovo da ćeš ti neprestano biti uz tu devojku i ja je nisam
razuveravala.”
„Pod pretnjom da će je zatvoriti u popravnu ustanovu, Frančeska
je morala da napiše i dozvoli gospođi Volf da pročita i odobri pismo
u kome je saopštila Van Dorneu da ne dolazi u Delft.”
„To je tako podlo!” razljutila se Katarina.
„Slažem se.” Nagnuo se napred, ne skidajući ruku s nje, da gurne
komad zapaljenog uglja, koji samo što nije pao, dublje u središte
vatre. Kad je ponovo seo, prisno i nežno joj je spustio ruku na grudi.
„Ne razumem čemu sva ta galama. Frančeska je objasnila gospođi
Volf, kao što je rekla i meni, da će ona i Van Dorne moći da se
viđaju koliko budu želeli, pošto ih veže samo prijateljstvo. Devojka
se zaista uzrujala zbog toga.”

Katarina se malo pridiže da mu se zagleda u lice s podsmešljivim
iznenađenjem. „Ti stvarno veruješ da je to samo prijateljstvo, zar
ne?”

„Frančeska je bila vrlo određena u vezi s tim.”
„Zvuči mi kao da je više pokušavala u to da ubedi sebe nego
tebe.” Kucnula mu je kažiprstom po grudima. „Žene se ne uzbuđuju
toliko zbog prijateljstva. Tu mora da postoji nešto više.”
„Ne shvataš suštinu. Radi se o principu i ja se slažem s njom. Ako
je dovoljno sposobna da se školuje kao muškarac, onda bi trebalo da
je podjednako sposobna da sama vodi računa o svom društvenom
životu bez tuđeg uplitanja.”
„Slažem se, ali ipak ću se držati svoje romantične teorije.”
Katarina se izdiže i poljubi ga u usta. Zagrlio ju je obema rukama i
privukao je sebi, produžavajući i produbljujući poljubac.
„Hajde da zaključamo vrata”, rekao je tiho.
Zabacila je glavu da ga vragolasto osmotri. „Gore imamo
savršeno dobar krevet.”
„Učini kako sam ti rekao, dušo.”
Zamagljeni pogled u njegovim očima obećavao joj je svakojake
slatke užitke. Iskliznula mu je iz zagrljaja i otišla do dvostrukih vrata
a zatim i do drugih kroz koja je i ušla u sobu, zaključavajući i jedna i
druga. Za vođenje ljubavi mu je bila potrebna prostranost kreveta i
uzani kauč nije dolazio u obzir, iako je s njega poskidao jastučiće i
razbacao ih ispred kamina. Za njima je poleteo i turski ćilim, čije se
raskošne boje za nju pretvoriše u egzotičnu prostirku. On skinu
sako, a ona razveza vrpce. Nekoliko trenutaka nakon što je odbacila
podsuknje rukama je obgrlio njeno toplo golo telo i povukao je sa
sobom na ćilim. Prepustili su se obostranoj strasti, osvetljeni sjajem
sveća i vatre iz kamina.

UJUTRU je Frančeska spustila pismo za oca i sestre u srebrnu činiju

u hodniku. Hetrajd joj je objasnila da se tu ostavlja i pristigla pošta, i
ona za slanje. Znala je da će brzo stići do oca, jer je Holandija imala
odličnu poštansku službu s kancelarijama za razvrstavanje u svim

većim gradovima, koja nije imala premca u Evropi, ali je bila i
skupa. Premda su njene sestre govorile o dopisivanju s njom, bila je
sigurna da će morati da čekaju i šalju pisma samo kad neko njima
poznat bude u mogućnosti da ih ponese. Gospođa Volf joj je
spomenula prethodno veče kolike su poštanske cene, pa je
neophodan novac stavila povrh pisma za Hendrika.

Čim ju je Klara ostavila u Vermerovoj kući, Frančeska ode do
Katarine da je upita može li Elizabeta da odnese pismo za Pitera do
pošte. „Morala sam da mu protumačim ove čudne okolnosti”,
objasnila je kad se uverila da je Jan sve ispričao Katarini, kao što je i
obećao.

„Naravno da će Elizabeta poslati pismo za tebe”, spremno reče
Katarina. „Daj joj ga sada i biće poslato bez odlaganja. Posle toga, idi
u atelje i zaboravi na brige. Sve se uvek nekako reši i sigurna sam da
će na kraju tako biti i s tobom.”

Frančeska je provela miran dan u ateljeu. Jan je takođe bio tamo
pre podne i nije se iznenadila kad je saznala da on na svakoj slici
radi po devet ili deset meseci, jer su mu potezi četkicom bili
izuzetno pedantni i duboko promišljeni. Posle podne je nekim
poslom morao da izađe iz kuće, ali već je na platno prenela dobar
deo Pijačnog trga, pa su joj njegove reči bile zaista korisne. Počela je
da nanosi kratke pokrete pod uglom, kao što joj je pokazao, i
prihvatila je njegovo upozorenje da treba da zapamti, kako će, ako
slika lišće na drveću nanošenjem plave boje preko žute, što je on
voleo, s vremenom plava preovladati, pa to mora uzeti u obzir.

Kao i prethodne večeri, Klara ju je čekala, i ta sitna ženica joj je
postavila isto pitanje: „Šta si danas postigla, Frančeska?”

Bilo je očigledno da joj je određen šablon, ali Frančeska joj
strpljivo odgovori, svesna da se oseća mnogo opuštenije nego posle
sličnog radnog dana u očevom ateljeu. Shvatila je šta je razlog tome.
Kod kuće su je neprestano prekidali. Marija i Grit su često tražile
savet u vezi s kućnim poslovima, ili je sama morala prekinuti rad
zbog odlaska na pijacu, dočekivanja nekog posetioca ili obavezne
posete komšiluku. Ovde je bila potpuno slobodna da se usredsredi

na rad i ni o čemu nije morala da brine. Tako je donekle moglo biti i
u Ludolfovoj kući, osim što su joj tamo druge stvari odvlačile pažnju.
Pre svega, napetost koju joj je stvaralo njegovo prisustvo, gotovo kao
da je slikala tigra, a ne čoveka, jer nikada nije bila sigurna kada bi je
opasnost mogla zaskočiti. Takođe su je zbunjivala i osećanja prema
Piteru, koja su je mučila pre nego što su se dogovorili da će biti
prijatelji. Sada kad nema Amalije, više nikada ne bi poželela da ode
u Ludolfovu kuću. Ove nedelje trebalo bi da Piter počne s
uređenjem bašte, ali, kao što joj je rekao na putu do poštanske kočije
tog poslednjeg jutra, više nije nameravao da pravi onu prekrasnu
malu senicu koju je bio osmislio za dragu pokojnicu. No, jedno je
bilo gotovo sigurno, Sibilino veselo društvo i sviranje viole doneli su
Amaliji mnogo zadovoljstva i utehe tih poslednjih dana.

Klara je prva ušla u kuću Volfove. Frančeska, koja ju je sledila,
ugleda Hetrajd kako stoji u hodniku i čeka ih - s jednom rukom iza
leđa kao da nešto skriva od pogleda.

„Dobro veče ti želim, Frančeska”, pozdravi je udovica. „Moramo
nešto da raspravimo.”

Krajičkom oka Frančeska primeti kako se Klara žurno udaljila. To
je moglo da znači samo novu nevolju. „Šta bi to moglo da bude?”,
pribrano je upitala.

„Ovo!” Hetrajd teatralno ispruži ruku i zamahnu pismom
napisanim Frančeskinim rukopisom. Istim onim koje je tog jutra
predala Elizabeti da pošalje Piteru.

„Odakle vam to?” ljutito je pitala Frančeska.
„Poslao mi ga je poštanski službenik. Rekla sam ti da sam veoma
uticajna u ovom gradu. I pre sam zahtevala od njega da presreće
zabranjenu poštu, i upozorila sam ga na to da ćeš verovatno
podmititi Vermerovu služavku ili nekoga od njegove dece da
umesto tebe tajno pošalje pismo.”
„Kako se usuđujete da se mešate u moju privatnu prepisku!”
Frančeska je drhtala od besa i ispružila je ruku zahtevajući svoje
pismo.
„Nisam ga pročitala.” Hetrajd podiže pismo i okrenu ga poput

nekog mađioničara da pokaže kako pečat nije polomljen. Zatim ga
namerno pocepa na nekoliko parčića. „Pobrinuću se da se ovaj
dokaz tvoje neposlušnosti spali. Shvati ovo kao poslednju opomenu,
jer znaš šta će se dogoditi ako ponovo pokušaš da me prevariš.”

Frančeska dostojanstveno ode do stepeništa, visoko uzdignute
glave, iskidana unutrašnjim gnevom i nemoći. Kako će izdržati ovaj
neprestani nadzor? Ovo je zatočeništvo. Osećala je da ne može da
diše. Bar da ova kuća ima cvetnu baštu u koju bi mogla da pobegne
iz ova četiri zida! Tada se setila Katarinine majke, gospođe Tin, koja
je imala baštu i živela je u blizini. Možda će joj, kad se upozna s
gospođom Tin, biti dozvoljeno da ponekad tamo sedi i crta cveće i
drveće. Taj zračak nade, koji joj je obećavao priliku za malo slobode,
pomogao joj je da istrpi Hetrajdin novi izliv samovolje.

Sutradan, čim joj se ukazala zgoda, Frančeska ispriča Katarini šta
se dogodilo s pismom. Katarina je posavetova da piše ponovo ovde
u njihovoj kući a Jan će pismo poslati kad ode u neki drugi grad, ali
Frančeska je tu ljubaznu ponudu odbila.

„Ne želim da stvaram razdor između vas i Hetrajd. Kao što
znate, ona je opasna žena. Moram biti strpljiva i čekati povoljnu
priliku da sama pošaljem Piteru pismo. Nadam se da će Vilem de
Hartoh uskoro ponovo svratiti u Delft, pa će on poneti moja pisma.”
Zatim poče da se raspituje hoće li joj gospođa Tin dopustiti da je
povremeno posećuje, objašnjavajući svoje razloge.

Katarina se odmah složi s njenom zamisli. „Moja majka bi bila
prezadovoljna da se upozna s nekim ko voli cveće i ko bi se divio
njenoj bašti. Nije pravedno da letnje večeri provodiš kao zatočenica
gospođe Volf. Prepusti sve meni.”

Kad je Klara svratila po Frančesku u uobičajeno vreme, uhvatio
ju je silan strah čim je čula da joj je štićenica završila posao ranije i
otišla s gospođom Tin do kuće u Ude Langendijku. Požurila je na tu
adresu, gotovo trčeći, ali pre nego što je stigla tamo, srela je
Katarinu, koja ju je uhvatila pod ruku i okrenula da se zajedno vrate
istim putem.

„Upoznala sam Frančesku s mojom majkom”, objasni Katarina.

„Kad završe s razgledanjem i razgovorom o svakom cvetu u bašti,
Frančeska će tamo ostati na večeri.”

„Tako kasno! Kad da dođem po nju?”
„Nema potrebe. Doći će kući u nosiljci moje majke, koju će nositi
dva najpouzdanija nosača u Delftu. Ni vi ni gospođa Volf nemate
razlog za brigu.”
U kući gospođe Tin, Frančeska je provela još jedan sat s novom
poznanicom u njenoj prelepo uređenoj bašti s urednim lejama i
ravnim stazama, sunčanim satom i senovitim razgranatim drvećem.
Ona i Katarinina majka su sada birale cveće za početak cvetne slike,
koju je rešila da stvara postepeno, onako kako ostalo cveće bude
cvetalo, kao što je pomišljala da učini još kod kuće u Amsterdamu,
pre nego što je saznala da će otići u Delft. Tu sliku bi radila pored
Pijačnog trga koji je započela, a možda će kasnije uslediti i druge.
Složile su se da je najvažnije jutrom ubrano cveće i da će Frančeska
doći da ga ponese jednog jutra na putu za posao kad pripremi
platno i bude spremna da započne s tim novim poduhvatom.
„Šteta što je završena sezona lala”, sa žaljenjem reče gospođa Tin.
Bila je to sićušna žena bujnih grudi, ljubaznog lica i ponašanja, lepo
odevena u tamnozeleni saten. Imala je okrugle plave oči s tankim
malim obrvama, čiji oblik je njenom licu davao izraz večitog
čuđenja, što nije odgovaralo istini, jer bila je svetska žena. „Dala bih
ti da ubereš najlepšu od svih.”
„Ali, setite se, ova cvetna slika će predstaviti čitavu godinu na
platnu”, reče Frančeska uz osmeh. „Lale ću dodati kad ponovo dođe
proleće.”
„Sjajno! Naravno da hoćeš!”
Kad je Frančeska u nosiljci stigla u kuću gospođe Volf, Hetrajd je
bila iznenađujuće zadovoljna njenim neočekivanim izletom. Možda i
nesvesno, uskoro joj je otkrila i razlog.
„Gospođa Tin daje izuzetno velikodušne priloge održavanju
sirotišta u čijim sam upravnim odborima”, izveštačeno izjavi
Hetrajd. „Ja i ostali članovi odbora pozivamo je da se jednom
godišnje sretne s našim štićenicima. Imaš moju dozvolu da je

posećuješ kad god bude ljubazna da te pozove u svoj dom.”
Frančeska u sebi odahnu od olakšanja što njene posete nisu naišle

na protivljenje. Gospođa Tin joj je uputila otvoreni poziv da dođe u
njenu baštu kad god to poželi.

KAKO SU NEDELJE prolazile, delftski bokal, koji je zauzeo stalno

mesto na stolu u Janovom ateljeu, bio je namenjen biranom, jutrom
branom cveću iz bašte gospođe Tin. Kad su božure smenili paviti, a
zatim ruže i šeboji, Frančeskin prvi utisak da joj je Jan najbolji
mogući učitelj, bio je više nego potvrđen. Bio je učitelj koji je umeo
širom da otvori vrata novim vidicima i razumevanju, i dragoceno
unutrašnje oko učini još prodornijim. U nekoliko reči, ili poteza
četkicom, pružao joj je znanje koje joj je bilo potrebno.

Za razliku od njenog oca, koji nikada nije bio tako tačan i
dosledan, Jan je unapred smišljao svaku pojedinost na slici. Od
pamtiveka su slikari koristili naprave koje su im pomagale u
njihovom zanatu, nisu svi slikali slobodnim okom kao Frans Hals i
Hendrik, a kamera opskura je bila u upotrebi više od stotinu godina.
Jan je pokazao Frančeski kako se koristi, što Hendrik nikada nije
učinio. Pravilo upotrebe te naprave bilo je da sočivo, ubačeno u
kutiju, u zatamnjeni prostor prenosi obrnuto sve što umetnik odluči
da slika na svetlu. Platno ili parče papira se zakači na zid da drži
sliku dok umetnik crta oko oblika koji su se odbijali. Kad bi se slika
ponovo ispravila, umetnikova tema je bila spremna za slikanje.

Jan je tu zamisao dodatno razradio. Pomoću paravana i poklopca
postavljao je uza zid veliku kutiju u koju je mogao da zakorači u
potpunu tamu. Fino sočivo, izrađeno u Delftu, gde je pravljenje
visokokvalitetnih sočiva brzo prerastalo u industriju, davalo je
savršen odraz u boji prizora koji je nameravao da slika, što je bio
veliki napredak u odnosu na male kutije, i ona se divila njegovoj
pronicljivosti. Nije se radilo o tome da Jan ili neki drugi slikar ne
ume da nacrta predmet slike slobodnom rukom, već o tome da im je
kamera opskura štedela vreme, jer je savršeno precizno hvatala
senke, oblike i arhitektonske pojedinosti. Frančeski je Janova verzija