Zlatna lala - Rozalind Lejker

bila često veoma korisna, mada je - kao ni njen učitelj - nije je
koristila za svaki rad.

Jan je odsustvovao od kuće češće nego što je Frančeska očekivala,
ali pošto mu je prodaja umetničkih dela bila glavni izvor prihoda,
imala je prednost nad slikanjem. Jednom ga je zapitala zašto ne slika
više sam, a da mu prodaja tuđih dela bude sporedno zanimanje.

„Kao što si i sama videla”, odgovorio joj je, „slikam sporo. Čak i
da nije tako, moj rad nije tražen van Delfta. Ne znam zašto je tako,
ali ne žalim se, zato što sve što naslikam odmah prodam u gradu.
Moj sused, gospodin Van Bajten, pekar, kupio je nekoliko mojih
dela. Izdavač knjiga, Jakob Abrahans Disijus, takođe je strastveni
kolekcionar mojih slika i ima ih dvadeset. Ima još meštana koji bi
neku kupili čim je ponudim. Cene koje dobijam mnogo su više nego
što bih mogao očekivati u mestima gde me ne poznaju, mada imam
dobrog pokrovitelja u Antverpenu. Nikada ne prodajem sopstvene
slike De Hartohu, zato što bi u Amsterdamu za neko moje delo
jedva izvukao nekoliko guldena.”

Znala je da je istog dana kad je Jan objavio da je Ljubavno pismo
završeno, sliku zgrabio gospodin Disijus. Pitala se da li je možda
upravo ta činjenica, što je Jan slikao tako malo i uvek imao spremne
kupce, bila dvostruka smetnja što njegov rad nije bio šire
predstavljen i dobio opšte priznanje koje je i zasluživao. Bilo bi
zanimljivo o tome popričati s Vilemom kad dođe.

Jan je tog trenutka pravio početne crteže Katarine u raznim
pozama za još jednu sliku s temom pisma. Kada ga je videla kako
gužva i baca sve koje mu se nisu dopadale, zamolila ga je da joj da
sledeću koju je nameravao da odbaci. Pristao je, ponudivši joj da
izabere koju želi. Odabrala je tri izvrsne slike i on je, na njenu
molbu, stavio potpis „Mer” sa uspravnom crticom iznad, što je bila
jedna od nekoliko varijanti koje je viđala na njegovim delima.

Te tri slike bili su prvi umetnički radovi koje je okačila na zidove
svoje spavaće sobe. Daleko su nadmašivale njen crtež Pitera, koji je
držala na stolu i sklanjala u fioku kad je izlazila iz kuće. Nikako nije
bila sigurna da ga Hetrajd ne bi uništila kad bi ga videla, jer bi se

dosetila koga prikazuje.
Danima je čeznula za pismom od kuće. Znala je da joj se Piter

sigurno neće javiti posle grube poruke koju je bila primorana da mu
napiše. Da je tada znala da drugo pismo neće stići do njega, pisala bi
mu opširnije prvi put. Mada, lako je tako razmišljati sada iz ove
perspektive, a podsetila se i da je one prve užasne večeri bila
previše uznemirena da bi ispravno razmišljala.

Svakodnevica joj se pretvorila u svetlo i senku, pri čemu su joj
svetli časovi bili oni provedeni u Mehelenu, a oblačni pod
Hetrajdinim krovom. Često je nakon radnog dana u ateljeu ostajala
da večera s Vermerovima, što je bio ustupak koji je za nju od
Hetrajd izmolila Katarina. Tada bi pomogla da se mlađa deca stave
na spavanje, uživala u kartanju sa starijim devojčicama i ponekad
svirala virginal posle večere. Nije bila iznenađena što se u toj kući
muzika cenila podjednako kao i slikarstvo, jer bilo je malo porodica
koje nisu podsticale pevanje i sviranje. Jan bi je uvek otpratio kući, a
često bi s njima pošla i Katarina, kad je veče bilo lepo a ona osećala
potrebu za šetnjom. U to vreme, često su pravili duge obilaske da bi
Frančeski pokazali zanimljiva i istorijska obeležja grada. Odlazila je
u šetnje i sa Hetrajd i Klarom, i svake nedelje s njima posećivala
crkvu, ali njihovo društvo joj je teško padalo i nije joj bilo prijatno
kao s Vermerovima.

Jedne večeri Frančeska je bila presrećna kad je ugledala pismo
namenjeno njoj u srebrnoj činiji. Bilo je od Alete i neko ga je lično
isporučio. Obuzela ju je tuga za kućom i čim je ostala sama, rukom
je brisala oči sve dok se reka suza nije zaustavila dovoljno da može
da čita. Kao što se i nadala, pismo joj je donosilo mnogo vesti o
porodici. Hendrikovi zglavci su se prilično oporavili i potpuno mu
se povratila pokretljivost prstiju. Marija se hvalila da je za to
zaslužan njen lek, ali tako da on ne čuje, jer bi joj protivrečio i
možda sledeći put, kad se ukaže potreba, odbio da popije biljnu
mešavinu. On je tvrdio da je toj čaroliji doprineo dodatni posao.
Stigle su mu dve porudžbine za istorijske slike i Ludolf je preko
Vilema kupio sliku poreznika, mada po skromnoj ceni. Najbolja vest

je bila da se Hendrik više ne kocka. Većinu večeri je provodio u
krčmama sa svojim društvom za pijančenje, ali kući je često dolazio
trezan. To je dovelo do toga da im trgovci više nisu lupali na vrata,
tražeći novac, i život je postao prilično miran.

Nekoliko puta sam videla Pitera, nastavljala je Aleta. Šta te je navelo
da promeniš mišljenje u vezi s njegovim posetama Delftu? Nemam pojma
šta si mu napisala, ali ma šta to bilo, veoma je nezadovoljan zbog toga.
Mnogo smo se obradovali tvom pismu, mada moram da te podsetim da
zbog Sibile sledeći put ne zaboraviš da opišeš odeću gospođe Vermer. Naš
sused, gospodin Zegers, uručiće ti ovo pismo kad bude prolazio kroz Delft,
ali neće imati vremena da se zadržava. Nadam se da ćemo sledeći put naći
donosioca koji će moći da sačeka tvoj odgovor. Svima nam nedostaješ,
naročito ocu, koji je bio zlovoljan i razdražljiv danima nakon što smo
primili tvoje pismo, što je siguran znak da mu je tvoje dobro i te kako
napameti.

Frančeska je zamišljeno sedela kad je završila s čitanjem pisma.
Dakle, njen opis zarobljenog češljugara je ostavio utisak na
Hendrika i poruka je postigla svoj cilj. Koliko dugo će mu biti
potrebno da se predomisli i promeni okolnosti u kojima se ona
nalazi? Zarila je glavu u ruke, nesrećna što je razočarala Pitera.
Mora nekako stupiti u vezu s njim. Možda je rešenje da sve ispriča
Aleti i zamoli je da ga obavesti. Ali nije bila sigurna hoće li Aleta
uspeti da se suzdrži od svađe s Hendrikom zbog nje, a ni najmanje
nije želela da kod kuće dolazi do prepirki u njenom odsustvu. Mada,
činilo joj se da je to jedini način. Iako je bilo kasno, smesta je pisala
Aleti, zahtevajući da ni na koji način ne ljuti oca i da se u krajnjoj
nuždi obrati Sibili za pomoć.

Upravo se spremala da legne kad je začula kucanje na ulaznim
vratima kuće. Prozor joj je bio otvoren i ona pogleda napolje na
vreme da ugleda pristiglog putnika. U tih nekoliko nedelja otkako se
uselila nekoliko gostiju je stiglo i nekoliko otišlo, ali samo jednom se
susrela licem u lice s gostom na prenoćištu. Čovek je bio iz Utrehta i
kratko su porazgovarali u hodniku, dok su istovremeno izlazili iz
kuće, ona na putu za Mehelen u Klarinoj pratnji, a on da stigne na

putničku kočiju i nastavi putovanje. Iako je Hetrajd volela da
naglašava svoje, skromne novčane prilike, način života joj nije bio u
skladu s izjavama, i Frančeski se činilo da se udovici dopada da
glumi otmeno siromaštvo, dok u stvari ima dobre prihode, ili su joj
posetioci izuzetno dobro plaćali za smeštaj. Najverovatnije se radilo
o onom prvom. To bi objasnilo Hetrajdine prekrasne haljine, dobra
vina i obilnu hranu. Samo kad je odlazila na dobrotvorne sastanke
oblačila se u jednobojne sive ili crne haljine, ali čak i tada samo od
najboljih tkanina.

Frančeska bi otišla na spavanje i ne razmišljajući o putniku, da do
nje nisu doprli prigušeni zvuci svađe iz sobe u prizemlju. Pošto se
nalazila dva sprata iznad, nikakva buka ne bi mogla stići do nje, ali
ovo je bila stara kuća i pretpostavljala je da neka šupljina u zidu, ili
možda duboka pukotina negde u malteru, prenosi galamu do nje.
Više puta ju je lupanje vratima na toj sobi u prizemlju nateralo da se
ispravi u krevetu ili pogleda svoja vrata, kad bi joj se u trenu
pričinilo da se sve dešava tu, njoj nadohvat ruke. Nije mogla da
razazna reči prepirke, a nije to ni želela, ali nepogrešivo je čula
pištav Hetrajdin glas i ljutitu grmljavinu muškog odgovora. Možda
je prošli put otišao, a da nije platio račun, i sada ga je trebalo isterati.
Tada Hetrajd prodorno povisi glas i delić onoga što je rekla probije
se do Frančeske: „...setiće se tvog lica, budalo!” Nakon toga je
usledilo šest ili sedam minuta neprekidne rasprave prigušenog tona,
pre nego što je Hetrajd ostavila putnika i popela se na spavanje, a po
oštrom lupkanju njenih potpetica moglo se zaključiti da je bes nije
prošao.

Frančeska inače ne bi pogledala kroz prozor kad bi čula gosta
kako odlazi rano ujutru, ali ovog puta jeste. Dok je prelazio ulicu i
žurno se udaljavao, iznenađeno je primetila da je to čovek iz
Utrehta s kojim je razgovarala prilikom njegove prethodne posete.
Ili je žurio da stigne na raniju kočiju nego pre, ili nije mogao da
dočeka da što pre ode iz kuće. I to ne zato da bi ponovo izbegao
susret s Hetrajd, jer ona je uvek bila obučena i u prizemlju spremno
primala uplate od putnika pre njihovog odlaska.

Frančeska se zamisli nad onim što je čula. Zašto se Hetrajd toliko
razljutila što bi neko mogao da se seti njegovog lica? Udovica
svakako nije mislila na nju? U svakom slučaju, zašto bi to bilo
važno? Ako Hetrajd, iz nekih samo njoj poznatih razloga, želi da
njeni gosti sve vreme imaju potpunu privatnost, nije trebalo da
prima učenicu u kuću, jer uvek je postojala mogućnost da se sretnu.
Jedno je bilo jasno. Ako je ovakav ispad bio uobičajen, onda je ona
bila znatno prisnija sa svojim gostima nego što je to priznavala.
Frančeska se namršti. Pošto Hetrajd nije bila prisutna kad je ona
razgovarala s čovekom iz Utrehta, mora da joj je to prijavila Klara.
Nažalost, Klaru je sada videla u drugom svetlu, kao Hetrajdinu
uhodu, što Frančeski ranije nije palo na pamet, i pretpostavila je da
je sve što je toj ženici ispričala o svom radu i kući preneto u svrhu
stvaranja neke vrste zapisnika o njoj. Kakva sreća što je kod
Vermerovih mogla da zaboravi sve što je povezano sa ovom kućom!

Pre nego što je krenula do ateljea, Frančeska priđe kaminu, kroz
koji su do nje i stigli ti glasovi i zvuci. Pažljivim ispitivanjem otkrila
je da je kamin blago pomeren, pa je između njega i zida ostala
pukotina, što nije bilo neobično za tako stare kuće. Čim je na nju
stavila ruku, osetila je strujanje vazduha, što joj je potvrdilo da
sigurno postoji neka cev koja vodi od sobe dva sprata niže. Imala je
neke nepotrebne slikarske krpe i nagurala ih je u otvor, jer nije
želela više da sluša razgovore koji nisu bili namenjeni njenim ušima.

ALETA JE KRENULA da poseti Pitera. Žurila je, nestrpljiva da mu

ispriča kakva ograničenja su nametnuta Frančeskinoj slobodi
kretanja i dopisivanja, što je pročitala sa zaprepašćenjem i
nevericom u pismu koje joj je stiglo pre samo jedan sat. Znala je gde
će ga naći, jer joj je juče rekao da će ovog jutra biti isporučene i
postavljene kamene ploče za Ludolfove staze i da će tamo
nadgledati radove. Nije ni pomislila da tek tako prođe do bašte, a da
se ne javi i kako valja predstavi na ulazu u kuću.

„Da li je gospodin Van Deventer kod kuće?”, upitala je kad su se
vrata otvorila.

Sluga ju je prepoznao sa gozbe na kojoj je bila s ocem i sestrama.
„Ne, gospođice, gospodin Van Deventer je odsutan na nekoliko
nedelja.”

„O, žao mi je što ga nisam zatekla. Želela bih takođe da
razgovaram s gospodinom Van Dorneom, koji je, koliko sam
shvatila, jutros ovde da nadgleda radove u bašti.”

Sluga se ljubazno osmehnu. „Gospodin Van Dorne je već neko
vreme ovde. Ako pođete za mnom, odvešću vas do bašte.”

Proveo ju je kroz salon, gde su se vrata otvarala prema terasi.
Aleta tamo zastade da oduševljeno pogleda prekrasnu baštu. Nije
pojma imala kako je izgledala pre nego što ju je Piter preuredio, jer
je bilo mračno one večeri na gozbi kad je poslednji put boravila tu,
ali sada se pružao pogled na leje i travnjake sa malim drvoredom
novoposađenog, napola izraslog drveća, i dalje, na proplanak sa
fontanom iza koje su se nalazila skrovitija mirna i dražesna
mestašca. Tužno je pomislila kako bi Ludolfova pokojna žena bila
očarana. Nije videla Pitera, ali njegovi baštovani su bili posvuda. U
trenutku kad se spremala da siđe stepenicama i potraži ga, obrati joj
se ženski glas:

„Gospođice Fiser.”
Aleta se okrenu i ugleda plavokosu ženu sa belom kapom u crnoj
haljini, što je pokazivalo da je služavka u Van Deventerovom
domaćinstvu. „Da?”
„Čula sam šta ste rekli na vratima.” Žena doskakuta do nje.
„Nismo se upoznale, ali ja sam Neltje. Bila sam lična služavka
pokojne gospođe Van Deventer do njene tragične smrti. Da li biste
hteli da odemo do zaklonjenog letnjikovca, sakrivenog od pogleda iz
kuće? Gospodar mi je odsutan, ali ne želim da me vide kako
dangubim, a moram da vas upozorim na nešto u vezi s vašom
sestrom, gospođicom Frančeskom.”
U Aleti se probudila radoznalost, pa je pošla s njom kamenim
stepenicama do letnjikovca. Tamo su sele i blago se okrenule jedna
prema drugoj. „Šta je to što si želela da mi kažeš?” brzo je upita
Aleta.

Ali Neltje se nije dala požurivati, i poče da priča Aleti o sebi. „U
dvanaestoj godini sam ostala siroče i morala sam da radim gde god
sam stigla. Jedina prednost mi je bila umešnost u šivenju i konačno
sam dobila redovno zaposlenje kod krojačice koja je šila odeću za
bogate žene. Dogodilo se da sam dobila zadatak da sašijem
venčanicu od plavog satena za drugi brak moje pokojne
gospodarice, koja se tada udavala za Ludolfa van Deventera. Kad
sam čula da njena lična služavka ne želi da se preseli s njom u
Amsterdam nakon venčanja, otišla sam do nje s naročitom molbom
da me uzme kao zamenu kod sebe u službu. To isto veče iselila sam
se iz udžerice u kojoj sam živela u kuću koja je pripadala njoj i
njenom prvom mužu. Tu sam završila i venčanicu.”

„Sigurna sam da je to za tebe bio početak mnogo srećnijeg
razdoblja.”

Neltjin pogled otvrdnu i oči joj se zacakliše. „Bilo bi tako da se
nije udala za to čudovište!”

Aleta ustuknu zaprepašćena. „Šta to govoriš?”
„Van Deventer je lažov i licemer! Čim pronađem bolji posao od
služavke zadužene za rublje, što sam sad postala, otići ću. Kažem
vam da je gospođica Frančeska u opasnosti od njega!”
„Mora da si pogrešila”, uzviknu Aleta. „Ona radi u Delftu i
ostaće tamo još dugo.”
„Van Deventerova ruka doseže svuda!” Neltje rukom napravi
pokret grabljenja u vazduhu. „Je li vam sestra ispričala da bi
nedostojno postupio prema njoj da ja nisam ušla u sobu u pravi
čas?”
Aleta se sledi. Pretpostavljala je zašto Frančeska nije ništa rekla.
Nije želela da u njoj probudi sećanje na događaj koji joj se
povremeno i dalje vraćao u vidu noćne more. „Kad se to dogodilo?”
„Na dan gozbe. Samo nekoliko sati pre nego što mu je žena -
umrla.” Neltje je gotovo izrekla „ubijena”, jer je bila ubeđena da se
nije radilo o prirodnoj smrti. Žalosno jecajući, presvukla je i
pripremila Amaliju, uprkos bolu koji su joj tada zadavala polomljena
rebra, jer je odlučila da ne dozvoli nekom drugom da obavi tu

poslednju uslugu ženi koja je uvek bila tako dobra prema njoj. Tada
je i primetila bledu modricu duž njene vilice, koja se protezala
gotovo do ispod uha. Osim toga, bila su joj polomljena tri nokta.
Obuzela ju je užasna sumnja. Prvom prilikom je potajno pregledala
divan i pronašla je noktima razderana mesta na svili. Na jastuku je
takođe otkrila trag karmina kakav bi nastao samo ako je Amalija
potpuno zagnjurila lice u njega. U svojoj sobi ispred ogledala stavila
je jastuk preko donje polovine lica i videla gde zglavci šake koji ga
silom pritiskaju mogu ostaviti onakvu modricu kakvu je primetila na
svojoj gospodarici. Od zaključka koji je donela, zadrhtala je kao da ju
je uhvatila groznica. Bilo joj je jasno ko je ubica baš kao da je lično
priznao zločin. Kad je doktor ponovo došao da je vidi, da bi se
uverio da li joj stanje rebara ometa disanje, sve što je naumila da mu
kaže u vezi sa zaključcima koje je donela, ućutkale su njegove prve
reči.

„Ti si poslednja videla gospođu Van Deventer živu, Neltje. Kako
se tačno osećala tada?”

Odmah je shvatila da će, ako zločin izađe na svetlo dana, upravo
ona biti prva optužena. Niko ne bi posumnjao na Ludolfa uz sve
njegove izlive odanosti za koje je znala da su bili potpuno lažni.
Zato je držala jezik za zubima, dok je gorela od besa i mržnje prema
njemu. Dva puta joj je uneo pustoš u život, mada se prvog puta
verovatno nije ni sećao, ali ona je to dugo držala u sebi i nije želela
da obelodani ni ovoj devojci nežnog lica. „Van Deventera ne bih
poželela za muža ni najgoroj neprijateljici, a uverena sam da je
namerio da vašu sestru uzme za svoju sledeću ženu.”

„Ona se nikada ne bi udala za njega! Niti bi to moj otac dozvolio!
Strahuješ bez osnova!”

„Tako je kao što kažem. Uveravam vas da je Van Deventer čovek
koga lako obuzmu strasne težnje a trenutno želi vašu sestru iznad
svega. Opijen je slikom na kojoj je ona predstavljena kao Flora.
Privlači mu pogled kao da je hipnotisan, a tako se ponašao i kad je
ona bila u kući. Suzdržavao se u prisustvu drugih, čak i u trenucima
kad je ona gledala pravo u njega - sve do tog poslednjeg puta kad su

ostali nasamo. Dugo sam ga iz senke i drugih skrovitih mesta u kući
posmatrala s njom, i videla sam mu takvu požudu na licu da sam
drhtala nad njenom sigurnošću, i još je tako.”

Aleta je uvidela da žena veruje u svaku reč koju je izrekla. „Zašto
bi ti sebe dovodila u opasnost time što mi sve ovo govoriš? Kako
znaš da neću progovoriti o ovome i da nećeš biti oterana iz ove kuće
pre nego što očekuješ?”

Neltje nije pogodilo ovakvo ispitivanje. „Zato što sam čula vašu
sestru kako govori o vašoj ljubavi prema porodici i poštenju. Njih
dve su, naročito vaša mlađa sestra, donele toliko sreće mojoj
pokojnoj gospodarici tih poslednjih nedelja njenog života da ću uvek
osećati kako sam im dužna. Iz tog razloga vas molim da obavestite
gospođicu Frančesku da joj je čitava budućnost možda neizvesna.”

Aleti gotovo pozli od straha. Ovaj dobronameran, a ipak užasan
savet, koji je došao nakon saznanja da je Frančeski ograničena
sloboda, mada je njena sestra naglasila šta sve Vermerovi čine za
nju, lako ju je uverio kako se sprema neka nevolja. „Moram ti reći
da postoji jedna osoba kojoj obavezno moram da poverim sve što si
mi sada ispričala.”

Neltje smesta postade oprezna. „Ko je to?”
„Gospodin Van Dorne, koji je preuredio čitavu baštu. Znam da je
zaljubljen u Frančesku i ako nad njom visi neka pretnja, on će se
najbolje s tim izboriti. On me neće izneveriti i u njega imam potpuno
poverenje.”
Neltje klimnu glavom. Ako mu porodica Fiser veruje, njoj je to
dovoljno. „Obavestite Van Dornea po svaku cenu. Učinila sam sve
što sam mogla za vašu sestru time što sam joj iznela svoja uverenja.
Sad je na vama, i onima koje pridobijete da vam pomognu, da se
pobrinete da se ovo od čega strahujem nikada ne ostvari.” Ustala je i
pošla nazad u kuću.
Sama i zbunjena zlim slutnjama, Aleta pođe do baštovana da se
raspita gde može naći Pitera. Gotovo je potrčala da ga potraži.
Kad je ušla u kuću, Neltje se vratila u vešernicu, čiji je prozor
gledao na baštu. Stavila je stolicu kraj njega, delom zato što joj je

preko levog ramena od njega dopiralo dobro svetlo, ali uglavnom
zato što je volela da prati napredak radova. Sela je i uzela damastni
stolnjak, koji je popravljala. Bašta će izgledati veoma lepo kad bude
završena, ali nikada neće imati ono što je nekada cvetalo u maloj leji
s lalama ispred skromne kolibice koja joj je u detinjstvu bila dom.

Spustila je ruke s iglom i naprstkom, dok su joj misli odlutale u
ono doba. Vremena su bila teška i novca nikad dosta, ali roditelji su
joj bili dobri i prijatni ljudi, a detinjstvo srećno. Imali su kravu i
Neltje je pomagala majci u pravljenju sira i putera koji su nosile na
pijacu, zajedno s povrćem koje je uzgajao otac. Mnogo pre nego što
je zemljom zavladala lalomanija, umesto da mu plate za proizvode
dobio je pet-šest lukovica lala, za koje se verovatno verovalo da su
slabijeg kvaliteta, i on je počeo da uzgaja lale za prodaju.

Jednog jutra, nedugo nakon što joj je umrla majka a lalomanija
bila u punom zamahu, dojurio je u kolibu u kojoj je pekla hleb.
Drhtao je od uzbuđenja.

„Dođi da vidiš!”
Zgrabio ju je za brašnjavu ruku i izvukao napolje da pogledaju
lalu koja samo što nije procvetala. Bila je najređe i najtraženije boje
koju su svi uzgajivači težili da postignu - crna lala!
Oboje su klekli na zemlju i zurili u nju. Morala je da ga upozori
na razočaranje ukoliko se pokaže da je lala ipak samo
tamnoljubičasta. „Drago moje dete”, rekao joj je, „biće crna,
videćeš.”
Bio je u pravu. Kad je dostigla svoju ponoćnu nijansu delovala je
gotovo kao da je od pliša. Mesni sveštenik, kome se moglo verovati
da će čuvati tajnu, došao je da posvedoči boju i napiše potvrdu i
oboje ih je upozorio da budu oprezni i ne izlanu se pre nego što
dođe vreme za prodaju. Ali otac je bio tako ushićen da nije mogao
odoleti, a da u poverenju tajnu ne otkrije prvo jednom susedu, a
zatim i drugom.
A onda su, veče pre nego što je trebalo da odnesu lukovicu u
grad, dva lepo obučena stranca svratila u kolibicu, krupan čovek i
mladić od sedamnaestak godina, koga je prvi predstavio kao svog

sina. Došli su da iznesu ponudu za lukovicu pre nego što bude
izneta na pijacu i spomenuli su svotu od više stotina guldena, tako
da je otac ostao bez reči, jer to je bilo daleko više nego što je
očekivao. Mada joj je tada bilo dvanaest godina još je bila stidljiva u
prisustvu stranaca i držala se po strani, odakle je sve posmatrala.
Dok su otac i onaj krupni muškarac razgovarali, proučavala je lice
mladića, i pokušavala da se seti odakle joj je poznat.

Otac je ponosno izneo dragocenu lukovicu i potvrdu, i stavio ih je
na drveni sto. Kad je čovek upitao može li uzeti lukovicu u ruke,
otac je rado pristao a mladić je podigao potvrdu da je pročita.
Odjednom, čovek namerno ispusti lukovicu na pod i zgnječi je
petom, a mladić zavitla potvrdu u vatru.

„Šta ste to učinIli?” povika očajno otac. „To je bila jedina crna lala
u čitavoj Holandiji!”

Na to mu čovek neočekivano odgovori: „Naprotiv! Baš juče sam
kupio jednu, koja je sada jedina. Da si prodao tvoju na pijaci, to bi
prepolovilo vrednost moje! Sad nemaš dokaz da je tvoja lala ikad
postojala!”

Otac joj nikada nije bio nasilan čovek, ali toliko se razljutio da je
zgrabio čoveka ne bi li ga sprečio da ode, i doviknuo joj je da
pozove susede u pomoć. Ali mladić izvuče tešku tojagu ispod
ogrtača i tako ga snažno udari po glavi da je pao razbijene lobanje,
dok mu je krv šiktala. Obojica zatim potrčaše prema konjima i
odgalopiraše. Sused ju je čuo kako vrišti i kad je dotrčao, zatekao ju
je izbezumljenu od straha.

Nakon nekog vremena setila se gde je mladića već videla. To je
bilo na Pijačnom trgu kada se grupa lutajućih glumaca klanjala na
kraju predstave i on je bio među njima. Sprovedena je istraga, ali on
je na dan ubistva napustio trupu. Kad se lukovica crne lale konačno
pojavila na pijaci, previše puta je promenila ruke, često i u
krčmama, gde se odvijalo mnogo takvih poslova, i dvojici zločinaca
se nije moglo ući u trag.

Ipak, Neltje nikada nije zaboravila mladićevo lice. Kad ga je
mnogo godina kasnije ponovo ugledala, odmah ga je prepoznala,

mada on nju, zrelu ženu tridesetih godina, nikako nije povezao s
detetom koje je jedva primetio u senci kolibe osvetljene svećom.
Ponovo se prihvatila šivenja i pomislila kako će biti zadovoljna ako
Ludolfu van Deventeru pomrsi račune s Frančeskom Fiser, ali to nije
dovoljno. Potrebna joj je prava osveta. Ne samo za jedno, već za dva
ubistva.

Trinaesto poglavlje

H ENDRIK JE RAZMIŠLJAO O PISMU KOJE JE ALETA PRIMILA od
Frančeske. Činjenica da ga nije pokazala njemu, kao ni
ostalima u kući, koliko on zna, potvrdila mu je njegov sadržaj.
Tokom dana primetio je optužujući pogled u njenim izražajnim
očima pre nego što je spustila blede kapke i odjurila na sprat. Njena
hitrost nagoveštavala je da se pribojava šta bi mu mogla reći kada bi
duže ostala u njegovom društvu.

To veče, Aleta je za večerom progovorila o pismu od sestre, i
prenela im da je Frančeska dobro i da vredno radi. „Piše kako
gospodin Vermer gotovo nebeski upravlja svojom četkicom, i kako
je sposoban da stvara upečatljivo, osećajno i tačno. Samo jednim
dodirom boje, može da prenese odsjaj bisera onako kako Frančeska
nikada pre nije videla da neko radi.”

„To je lepo” izjavila je Sibila prizemno, dok su joj misli bile
zaokupljene sopstvenim poslovima. Trenutno je imala dva prosca, a
nije nameravala da se uda ni za jednog od njih, pošto su obojica bili
zanatlije skromnih prilika, bez mogućnosti da se ikada značajnije
obogate, mada su obojica bili zgodni. Ako je Frančeska pisala samo
o slici, nije je ni zanimalo da vidi pismo, premda joj je bilo čudno što
joj Aleta ne nudi da ga pročita.

„Dakle?” navaljivao je Hendrik, čekajući da čuje još nešto o
Vermerovoj tehnici.

Aleta ga je tako hladno pogledala kao da ga je polila kanalskom
vodom. Govorila je izražajno, pošto je znala da će on jedini za
stolom shvatiti šta se iza njenih reči krije. „U Frančeskinom pismu
nema ništa drugo ni o njenom radu niti o radu njenog učitelja.”

Zurio je u nju razmetljivom hrabrošću kakvu je povremeno
uspevao da skupi. „Onda me ostatak pismo sigumo ne zanima!”

Kad je Aleta spustila pogled, znao je da je shvatila kako ne treba
da se u sestrino ime zauzima za promenu nametnutih joj okolnosti u

Deiftu.
Marija, koja se oduvek brinula za dobrobit sve tri devojke, nije

primetila napetost između Hendrika i njegove srednje kćeri, baš kao
ni Sibila. „Kad budeš ponovo pisala, dete, reci Frančeski da na
suncu uvek nosi slamnati šešir.”

„Hoću”, procedi Aleta.
Grit, koja je imala dobru moć opažanja, zainteresovala se u čemu
je stvar. Pitala se shvata li gospodar da Aleta, uprkos svom pitomom
izgledu, ume da bude podjednako tvrdoglava kao i on kad se za tim
ukaže potreba.

VILEM JE STIGAO u Delft da preuzme Fabricijusovu sliku

češljugara koju mu je Jan Vermer sačuvao. Obavili su posao, a Vilem
je uzeo i nekoliko drugih slika manje značajnih slikara, pre nego što
je otišao do ateljea da vidi Frančesku.

„Što je lepo videti prijateljsko lice iz svog kraja!” uzviknula je.
„Nadam se da ste dobro. Imate li vesti o mom ocu i sestrama?”

Sve vreme dok joj je odgovarao, krajičkom oka je posmatrao njen
rad. Za motiv je odabrala jedno Vermerovo mlađe dete, devojčicu
po imenu Beatriks, koju je prikazala kako sedi na podu, obasjana
svetlom od prozora, i igra se sa lutkom. Ne samo da je bila
očaravajuća, već se Vermerov uticaj ogledao u utisku da je uhvaćen
jedan jedini trenutak. Od živahnog zaigranog deteta mogao se
očekivati naslikani pokret, ali zabačenim položajem male glave i
rukom koja lebdi iznad lutkine haljine Frančeska je uverila
posmatrača da u tom kratkom trenutku razmišljanja sve treba da
bude mirno. Kakav učitelj, takva i učenica. Frančeska je učila brzo i
na platno je prenosila sopstvena tumačenja.

„Dobro je što si došla u Delft, Frančeska”, rekao je s pohvalom u
glasu.

„Zahvalna sam za svaki dan u ovom ateljeu”, izjavila je
oduševljeno, „Ali volela bih da promenim smeštaj i preselim se na
neko drugo mesto.” Brzo je sve objasnila, a spomenula je i šta je
morala da napiše Piteru. „Vi dobro poznajete oca i vaša podrška bi

Aleti mnogo značila kad odluči da je došlo vreme da se obrati ocu.”
„ Ja sam staromodan čovek”, rekao je staloženo. „Verujem da

mlade žene nikuda ne treba da idu bez pratnje. Tako su i moje kćeri
bile čuvane i mislim da je to dobro i za tebe ovde u nepoznatom
gradu. Da budem iskren, uvek sam mislio da ti i tvoje sestre imate
previše slobode kod kuće. Često ste sve išle svuda bez pratnje, a
Aleta i Sibila to i dalje čine. Marija je već dugo previše stara da na
pravi način pazi na tri lepe devojke. Nije mi žao što si pod
starateljstvom namesnice. Meni je to dokaz da si potpuno bezbedna.
Po mom mišljenju, tvoj otac je bar jednom u životu napravio
pametan potez.”

„ A šta je sa užasnom pretnjom gospođe Volf da će me zatvoriti
ako je ne slušam?”

„Ako budeš poslušna, nemaš čega da se plašiš. Što se mene tiče,
zapretila ti je da bi te odvratila od jogunastog ponašanja, baš kao što
brezov prut u učiteljevoj čvrstoj ruci može da umiri galamu u
učionici bez preduzimanja odgovarajućih koraka.”

Gorko se razočarala što nije stekla njegovu podršku. „Hoćete li
bar poneti pismo za Pitera i isporučiti mu ga kad stignete u
Amsterdam? Imam jedno koje sam ranije napisala i čuvala ovde u
ateljeu dok mi se ne ukaže prilika da nekoga zamolim da mi učini tu
uslugu.”

„Draga moja devojko”, reče joj nežno i pomalo sažaljivo, „ne
mogu se protiviti Hendrikovim željama. Ako se on jednom
predomisli, odneću tom mladiću pisama koliko god želiš, ali do tada
moram da te odbijem.”

Frančeskino razočarano lice i žalosno klonule ruke rastužiše
Vilema. Otišao je do prozora, uznemiren zbog bola koji joj je naneo.
Setio se kako je tegoban bio Frančeskin život otkako joj je pre pet
godina umrla majka. Ne samo da su joj se na leđa svalile narasle
kućne obaveze, već je morala da se nosi i s potpuno nepouzdanim
ocem, zbog čijeg pića i kockanja se borila s dugovima na sve strane.
Što se tiče Pitera van Dornea, moguće je da je Hendrikovo trenutno
neobjašnjivo stanje potištenosti i utučenosti dovelo do nerazumne

odbojnosti prema mladiću, čije udvaranje je prethodno ohrabrivao.
Potpuno drugačiji život od onog u kakvom su mu nekada uživale
kćeri!

Vilem se ponovo okrenu Frančeski. „Nemoj biti tako tužna,
drago dete. Nisam siguran da činim pravu stvar, ali poneću tvoje
pismo Piteru. Pošto se možda neću odmah vraćati za Amsterdam,
poslaću ga iz sledećeg grada u koji stignem. Ali samo ovo pismo -
nijedno više dok se Hendrik s tim ne složi!”

Frančeska mu je bila neizmerno zahvalna. Istina, i dalje je bila
vezana za Hetrajd Volf, ali tešila je sebe da je to samo nebitna
prepreka i ponovo se pribrala pre nego što je Klara došla da je
otprati do Kromstrata.

TOG JUTRA, na peti rođendan Beatriks Vermer, Frančeska je sama

radila u ateljeu. Nešto ranije, kad je stigla, predala joj je na poklon
malu drvenu lutku u zelenoj haljini, kojom se dete oduševilo. Bilo je
gotovo podne kad su Trajd i Rina bučno upale u atelje sa
slavljenicom, koja je skakutala od uzbuđenja.

„Dosta s radom za danas, gospođice Frančeska!”, veselo su uglas
vikale Trajd i Rina. „Čim se završi ručak, svi će se pripremati za
zabavu!”

Frančeska je tog jutra ponela najbolju haljinu da se u nju
presvuče, kao i uvek kad bi je Vermerovi pozvali na neki društveni
događaj. Dva puta su gospodin i gospođa Disijus, koji su imali
zavidnu zbirku Janovih slika, pozvali i nju na muzičke večeri s
njenim učiteljem i Katarinom. Drugom prilikom je pozvana kod
prvih suseda u krčmu Mehelen, gde je živeo pekar, gospodin Van
Bajten, sa ženom i porodicom. Među Vermerovim slikama na
zidovima bila je i jedna lepa, s Katarinom u žutoj haljini, kako svira
klavikord a društvo su joj pravili gospodin s gitarom i žena koja je
pevala. Upravo tako je videla Vermerove okružene prijateljima za
vreme muzičkih večeri.

Frančeska se presvukla u sobi na spratu. U ogledalu je proverila
svoj izgled u svilenoj haljini boje zelenog grožđa s bogatim naborima

čipke oko četvrtastog izreza. Na uši je stavila zlatne minđuše koje su
pripadale njenoj majci i misli joj odlutaše u vreme kad se ona
pripremala za zabave kod kuće. S bolnom čežnjom setila se večeri
kad je Piter doneo zumbul u njihovu kuću. Želja da ga ponovo vidi
prerasla je u neprekidnu bol koju je mogla da ublaži samo
usredsređenost na rad.

Kad je sišla u prizemlje, gosti su počeli da pristižu. Došlo je
mnoštvo dečice. Svi odrasli su, po starom običaju davanja poklona,
doneli kolače i druge poslastice da doprinesu gozbi. Sve te ukusne
špecije postavili su na dugačak sto u trpezariji, prekriven damastnim
stolnjakom. Katarinino lice je bilo ozareno dok je sve pozdravljala
poljupcem i zagrljajem, i svakom detetu upućivala lepu reč.
Izgledala je lepo i otmeno u haljini od teškog bež satena s kratkim
žutim svilenim kaputićem opšivenim hermelinom koji je nosila za
sliku Ljubavno pismo i u kome ju je Jan i pre toga nekoliko puta
slikao. Bila je prisutna i njena majka, gospođa Tin, takođe prelepo
obučena, i s ljubavlju je posmatrala unučiće kako se igraju.

Na vrhuncu zabave, Jana su pozvali da dočeka nekoga ko je
pristigao u kuću. Kad se ubrzo vratio, šapnuo je nešto Frančeski.

„Elizabeta je uvela posetioca u galeriju, jer je mislila da je kupac,
ali ispostavilo se da nije. Sad čeka u nešto udobnijem predsoblju i
voleo bi da porazgovara s tobom.”

Oči joj se raširiše, ali Jan se okrenu bez ikakvog nagoveštaja ko bi
to mogao biti. Ipak, znala je - ali nije se usuđivala da zna! Žurno je
izašla iz sobe i, kako se približavala galeriji, gotovo je potrčala.
Širom je otvorila vrata salona i u njemu ugledala Pitera. Istovremeno
je obuze radost i panika.

„Pitere!” izustila je.
Požurio joj je u susret i ona mu polete bez ikakvog razmišljanja u
zagrljaj. Poljupcem joj je ugušio reči, dah, samu njenu volju. Shvatila
je koliko joj je nedostajao i izgubila se u njegovom poljupcu, gotovo
kao u nekom ludilu, i čvrsto ga je obgrlila oko vrata, dok ju je on
snažno privijao uz sebe. Osećali su kao da više nikada neće moći da
se razdvoje, ali konačno su se pribrali i ona se otrgnula iz njegovog

zagrljaja. Sva je drhtala i rukom je potražila oslonac na lavljoj glavi
na naslonu stolice. Progovorila je promuklo, jedva nešto glasnije od
šapata.

„Znam da si ovde s dobrom namerom, ali nije trebalo da
dolaziš.”

„Nakon što mi je Aleta ispričala sve što si joj napisala i kad mi je
juče posle podne stiglo tvoje pismo poslato iz Lajdena, zar misliš da
sam mogao da ne dođem?”

„Barem sad znaš zašto sam ti prvi put onako pisala.” Nije joj bilo
jasno šta se s njom događa, jer čak su joj i usne podrhtavale.

„Kad sam primio to prvo pismo, tako brzo nakon što si izjavila da
ćeš me obavestiti ako naše prijateljstvo počne da ometa tvoj rad,
poverovao sam da si donela takvu odluku na putu za Delft.”

„To sam i pretpostavila.”
„To se takođe nadovezalo na ono što mi je rekao tvoj otac onog
jutra kad si odlazila. Tražio je da te uopšte ne viđam.”
U glavi joj je buknulo. „To ti je rekao?”
On se zbunjeno namrštio. „Zar nisi znala?”
Umorno je odmahnula glavom. „Ne razumem šta ga je spopalo.
Je li ti dao neko objašnjenje?”
„Samo to kako želi da se usredsrediš na rad i da te ništa u tome
ne ometa.”
Prazno se nasmejala. „Izjavio je tako nešto, a ipak sam prinuđena
da danonoćno živim pod nadzorom i stalnom pretnjom da će me
zatvoriti u popravni dom, ako ne poštujem pravila! Pokušavam da
to izbacim iz glave kad ujutru počnem da radim. ali ponekad, kad se
Hetrajd Volf za doručkom sitničavo požali na nešto, zaista mi je
teško da je istisnem iz misli.”
Uhvatio ju je za ruke. „Moramo veoma ozbiljno da
porazgovaramo o Ludolfu van Deventeru.”
Lice je s gađenjem okrenula u stranu. „Ne želim da razgovaram o
njemu! Zahvalna sam što mu do sada nijednom nisam morala
izgovoriti ime niti sam čula da ga neko spominje otkako sam otišla
od kuće. Aleta mi je pisala kako je kupio još jednu očevu sliku, ali to

je bilo samo neprijatno podsećanje na nekoga koga želim da
zaboravim.”

„To neće biti moguće ako mu je tvoj otac obećao da ćeš se udati
za njega!”

Zurila je u njega u neverici. „Kako ti je na pamet pala tako
nečuvena mogućnost? To se nikada neće dogoditi. Otac zna šta ja
mislim o braku.”

„Takođe mu je poznata i tvoja ljubav prema slobodi i
nezavisnosti, i je li to ispoštovao?”

Umirila se i upitno mu se zagledala u lice. „Šta si čuo?”
Poveo ju je do tapacirane klupe, gde su seli. Nije ispuštao njene
ruke iz svojih. Ponovio joj je sve što mu je Aleta ispričala o
upozorenju Neltje. Pošto je Hendriku dao reč da joj nikada neće
otkriti ništa o njegovim novčanim neprilikama, niti o svojoj tajnoj
uplati njene školarine, nije joj mogao izneti ni ubeđenje da Hendrik
Ludolfu duguje ogromnu svotu. Prilikom raznih razgovora s
Aletom, nesvesno mu je otkrila da se prijateljstvo između njenog oca
i njegovog pokrovitelja, koje je počelo kartanjem i posetama,
primetno ohladilo. Nije bilo teško zaključiti nakon primedbi Neltje
da je taj dug omogućio Ludolfu da Hendrika drži u šaci i traži od
njega šta god poželi. Primetio je kako su se Frančeskini obrazi
zarumeneli kad joj je spomenuo Neltjin pravovremeni ulazak u
biblioteku.
„To je bilo tako mrsko iskustvo”, ljutito je uzviknula. „Bila sam
glupa što sam mu dozvolila da me uhvati nespremnu, zato što sam
odavno posumnjala da je onakav kakvim se na kraju i pokazao.
Nikome to nisam ispričala, jer je bilo besmisleno da stvaram razdor
između oca i njegovog pokrovitelja, kad je svejedno trebalo da
putujem, i nikada više - nadala sam se - ne vidim Ludolfa. Ali moj
otac nikada ne bi stavio nečije pokroviteljstvo iznad dobrobiti i sreće
svojih kćeri. Mislim da Neltjinim rečima pridaješ previše značaja.”
„Ja joj ipak verujem. Želeo sam da te upozorim. Ako je sklopljen
takav dogovor, ukrcaću te na prvi brod za Italiju. Odvešću te tetki u
Firencu, daleko od nepravde.”

„Sve bi to učinio za mene?”, začuđeno ga je upitala.
„Sve bih učinio za tebe!” vatreno je izjavio.
„Ali Ludolf bi mogao da dođe za mnom u Italiju.”
„Putovanje bi mu bilo uzaludno, jer dok on ne stigne, ja bih te
uzeo za ženu uz dozvolu tvoje tetke. Holandski zakoni ne važe u
Italiji.”
Uputila mu je dug, postojan pogled. „Dogovorili smo se da
budemo prijatelji.”
Osmeh mu je bio ozbiljan, kao i oči. „Ljubavnici su srećni kad
mogu da budu i prijatelji. Ostavio bih te da učiš u Italiji, sve dok ne
odlučiš da pođeš sa mnom kući.”
Jasno je videla šta mu se mota po glavi. Bio je ubeđen, kad
jednom podele bračnu postelju, da neće moći da se odvoji od njega,
koliko god se trudila. Njeno srce mu se otvaralo kao što ruža širi
latice na suncu, i sva ljubav koju je do tada potiskivala, konačno je
do kraja procvetala. Prošaputala je: „Šta bi se zatim dogodilo?”
„Živeli bismo zajedno u skladnom braku, ti s tvojim radom a ja s
mojim. Možda bismo mogli nagovoriti Neltje da dođe kod nas i
preuzme brigu o domaćinstvu i tako te oslobodi svih kućnih
poslova. Ako ne pristane, našli bismo nekog drugog.”
Tiho se nasmejala načinu na koji je uklanjao sve prepreke.
Osmehnuo se i pustio joj ruke, da bi je zagrlio i privukao sebi na
grudi. Nežno joj je spustio ruku na obraz.
„Jesi li zaboravio koji sam još razlog navela protiv braka?”
„Ne”, rekao je, ponovo se uozbiljivši, „Ali ako zasnujemo
porodicu dok smo još mladi i pazimo da je ne širimo neograničeno,
moći ćeš godinama da slikaš kad nam se deca otisnu iz gnezda i
ponovo ostanemo sami.”
„A u međuvremenu?”
„Svakako ćeš ih prepustiti dadilji na nekoliko sati svakog dana.”
Uputio joj je pogled ispunjen takvom očajničkom molbom da se
nasmešila, gladeći mu namršteno čelo. „Uspevaš da pobiješ sve moje
razloge. Nisi bio tako nepokolebljiv kad smo prvi put o ovome
razgovarali.”

„Tada nisam znao hoćeš li me ikada voleti. Kad se dvoje vole, sve
poteškoće se mogu prevazići.”

„I ja u to verujem, i volim te, Pitere.”
Poljubio ju je tako strasno da je postala nesvesna svega oko sebe
osim njegovih usana na svojim, njegovog snažnog zagrljaja i
sopstvene želje koja ju je preplavila. Uvukao joj se u disanje i krv.
Kad joj je pomilovao grudi, priljubila se uz njega i poželela da
pokida tkaninu koja se isprečila između njenog tela i njegovog
dodira. Naslonila se na njega kad se poljubac završio, glavu mu je
spustila na rame, a srce joj je tako tuklo da je bila sigurna kako ga on
čuje. Nežno ju je pomilovao po kosi i ona se izvila kao mačka željna
maženja. Vrhovima prstiju ju je uhvatio za bradu i lice joj podigao
prema sebi.
„Dolaziću ti u posetu što češće mogu”, obećao je. „Sve dok
gospođa Volf ne zna ko sam, mogu prilično lako da dolazim i
odlazim iz Delfta.”
„Ali niko ne sme da te vidi sa mnom!”
„Ne boj se. Postupaću mudro. Ako nam gospodin Vermer
dozvoli da se sastajemo ovde, to će sve rešiti.”
Ispravila se i malčice odmakla od njega, mada joj je ruka i dalje
počivala na njegovoj. „Kad bi on ili Katarina to predložili, bilo bi
divno, ali ne mogu to tražiti. Ne bi bilo u redu da se viđamo za
vreme rada u ateljeu, a kasnije, kad dođe vreme za povratak kući u
Kromstrat, bilo bi opasno. Ako gospođa Volf posumnja, mogla bi
nekako da sazna istinu ispitivanjem dece ili služavki, i stvorila bi
Vermerovima poteškoće po čitavom Delftu. Znam, Pitere, baš kao i
Jan i Katarina, da je ona opasna žena.
„Shvatam. Izlaziš li ikada sama da crtaš?”
„Sutra idem u prirodu, ali Katarina i deca će biti sa mnom kao i
pre, napravićemo izlet.” Nagnula se k njemu. „Možda bih sledeći
put mogla da sredim da budem sama.”
Rukama joj je obuhvatio lice i nežno joj poljubio usne. „Moraću
nekako da pronađem način kako da ti javim kad sledeći put budem
dolazio u Delft.”

„Ne možeš mi pisati ovde u Mehelen. Svako pismo s mojim
imenom, išlo bi pravo Hetrajd Volf, koja god da je adresa na
njemu.”

„Možda bih mogao pronaći glasnika koji bi ga doneo tebi u
vreme kad radiš u ateljeu.”

„To bi bio jedini način.”
Frančeska shvati kako je vreme da se vrati na zabavu, jer je bila
odsutna već pola sata ili čak i više, a ipak je ona tu gost. U galeriji je
podsetila Pitera na njihov prvobitni dogovor, dok ju je još jednom
privlačio u zagrljaj.
„Nakon svega što smo rekli jedno drugom, potrebna nam je
jedna dopuna”, izjavila je.
„Kakva dopuna?”
„Ovo je postalo ljubavno prijateljstvo.”
Široko joj se osmehnuo. „Nemam primedbi na to.” Onda ju je
strasno poljubio pre nego što je izašao iz galerije u sporednu ulicu.
Prošlo je mnogo vremena pre nego što je uspeo da pronađe
nekoga u koga je imao poverenja da će Frančeski odneti pismo u
Mehelen i zauzvrat mu doneti njeno. A onda je stari prijatelj iz
detinjstva, Herard Meverden, slučajno svratio na njegovu farmu dok
je bio u kancelariji.
„Posao se neprestano širi”, rekao je Herard Piteru nakon
uvodnog razgovora. Bavio se potašom, koji se koristio u izbeljivanju
platna, i nedavno je kupio veliku kuću u Harlemu, a pre toga je
živeo pored njegovog skladišta. „Sad sam otvorio i neka prodajna
mesta u Delftu.”
„Hoćeš li često putovati tamo?”
„Jednom u šest nedelja, verovatno. Zašto?”
„Prava si osoba da te zamolim za jednu uslugu.”
„Pitaj! O čemu se radi?” Čim je Herard čuo šta se od njega traži,
osmeh mu je preleteo preko dobroćudnog lica sa širokim nosem i
snažnom bradom. „Dakle, treba da izigravam Kupidona, je li tako?
Ta uloga mi je nova. Daj mi svoja pisma, prijatelju stari. Sa
zadovoljstvom ću ih uručiti.”

Kad se vratio iz prve posete Delftu, izvestio ga je kako ga je
ljubazno dočekala Katarina Vermer, koja mu je otvorila vrata.

„Jesi li video Frančesku?” nestrpljivo se raspitivao Piter.
„Jesam. Imala je pripremljeno pismo za slučaj da se ukaže prilika,
i dao sam joj malo vremena da dopiše koji redak pre nego što
pođem.” Izvadio ga je iz džepa i predao ga, a vesele oči su mu se
naborale od smeha. „Prava je lepotica. Ti si srećan čovek. Da me je
neki drugi posao odveo u tu kuću, i sam bih joj se udvarao!”

GRIT INAČE NIKADA NE BI UZNEMIRAVALA Hendrika dok

radi u ateljeu, ali smatrala je da ga o ovom posetiocu na vratima
mora obavestiti.

„Oprostite što vas prekidam, gospodaru, ali neko traži gospođicu
Anu Feldhajs.”

Hendrik naglo okrenu glavu ka njoj. Spominjanje ženinog
devojačkog prezimena probolo ga je poput strele. „Jesi li pozvala tu
osobu da uđe?”

„Ne, gospodaru, jer nije došla da vidi pokojnu gospodaricu, već
slikarku koja se isto tako zove.”

Zbunjen, Hendrik i sam ode do vrata. Pitao se je li možda neka
davnašnja Anina poznanica svratila s nekim smušenim sećanjima na
nju. Zatekao je sredovečnu ženu, u skromnoj crnoj odeći zanatlijske
supruge, sa čvrsto uštirkanom platnenom kapom i okovratnikom.

„Došla sam da vidim mladu ženu”, objasnila je. „Gospođica
Feldhajs je zimus naslikala divan porodični portret u kući mog sina i
snahe. Sad kad im novorođeni sin ima četiri meseca i pomalo je
slabog zdravlja, voleli bi da ne čekaju već da ga odmah dodaju na
sliku.”

Nije bilo ništa neobično da se novopridošla deca dodaju
porodičnom portretu tokom godina, zbog čega se često činilo da
roditelji imaju desetak ili više potomaka približnih godina, često u
istoj odeći, jer su se očuvani odevni predmeti prenosili sa starije na
mlađu decu. Hendrik je razumeo potrebu za žurbom u ovom
slučaju, ali nije se mogao setiti nijednog drugog slikara osim sebe u

njihovoj okolini. Mora da je osoba koju žena traži neka šarlatanka.
„Zašto ste pomislili da ta mlada žena živi ovde?” upitao ju je, i

dalje zbunjen slučajnošću što se imena podudaraju.
„Rekli su mi da su je videli kako ulazi u kuću u ovoj ulici. Kad

sam upitala prolaznika gde bih mogla naći slikara, pokazao mi je na
vaša vrata.”

„Bojim se da ste ovde na pogrešnom tragu, gospojo.”
Učtivo se naklonila. „Iskreno mi je žao što sam vam dosađivala.”
Hendrik zatvori vrata i vrati se slikanju. Feldhajs nije bilo
naročito neobično prezime, ali zaista je bila čudna slučajnost da ga
neko ponovo izgovori na pragu njegovog doma.
Nije bio siguran zašto mu se taj događaj sa ženom na vratima
urezao u pamćenje, ali narednih dana je često pomišljao na to.
Pretpostavljao je da je to bila posledica tračka nade koja se u njemu
probudila, kad je pomislio da će ugledati nekoga ko je nekad
poznavao Anu. Oni koji nikada nisu iskusili gorku ožalošćenost ne
shvataju kakvu utehu pruža razgovor o onima kojih više nema.
Prečesto su se ljudi suzdržavali od razgovora iz pogrešno ukazanih
dobrih namera, a nisu ni znali da bi za njega Ana ponovo oživela na
nekoliko trenutaka svaki put kad bi čuo njeno ime.
Radio je na autoportretu. Postavio je ogledalo na odgovarajuću
visinu kraj štafelaja i bacao je pogled na njega dok je slikao. Bio je
odeven u bogati kostim iz sanduka u ateljeu, sa šeširom od somota
na kome je dugačko pero bilo pričvršćeno kopčom ukrašenom
draguljima po modi od pre stotinak godina. Takva veličanstvena
odeća trebalo je da naglasi njegov položaj uspešnog slikara, što je
učinio i Rembrant na vrhuncu svog rada. Za Hendrika je to bio čin
prkosa omraženom pokrovitelju, kao da pokazuje da ne zavisi ni od
čije darežljivosti. Trebalo bi da je Aleta ovde, u ateljeu, i da ga slika
u ovoj odeći dok joj se pruža prilika, umesto da crta gradske prizore
koje će kasnije slikati u onoj sobi na spratu.
Četkica mu odjednom zastade u vazduhu između palete i platna,
kad se u njemu probudi sumnja. Tu su bila imena - Ana Feldhajs i
Aleta Fiser - povezali su ih isti inicijali. Takođe je postojao i svedok

koji je mladu slikarku video kako ulazi u kuću koja bi mogla biti
njegova. Želeo je da izbaci iz glave sve veću ubeđenost da postoji
veza između njegove kćeri i pomenutog porodičnog portreta, ali nije
uspevao. Konačno, kad mu je usredsređenost bila potpuno
narušena, izašao je iz ateljea i žurno se popeo stepenicama do
spavaće sobe koju su delile njegove kćeri. Vrata koja su vodila do
ateljea-salona bila su zaključana, ali pod snažnim pritiskom njegovih
širokih ramena ona uz tresak popustiše.

Nekoliko trenutaka je stajao i buljio u slike naslonjene na zidove.
Podigao je prvu, koja je bila naslikana na hrastu i to ne iz njegovih
zaliha. Oči samo što mu nisu iskočile iz glave kad je ugledao potpis
„A.F.” Kako se Aleta usuđuje da potpisuje svoje radove bez njegove
dozvole! Sve njegove sumnje počeše da se potvrđuju i vrelo
rumenilo mu se pope uz vrat i preplavi lice, a ruke mu zadrhtaše od
besa. Bacio je sliku i zgrabio sledeću koja mu se našla nadohvat
ruke. Zatim je išao od jedne do druge, sada potpuno siguran da su
njegova kći i mlada slikarka koju su tražili jedna te ista osoba. Ova
grubo izrađena dela, na kojima se raspoznavao talenat čiju vrednost
je umanjivala brzina, nemarna perspektiva i previše ishitrena
upotreba boja, bila su sva naslikana u istočnom i južnom delu grada,
gde su živele zanatlije i obični trgovci, a nijedno na zapadnoj strani,
gde su se nalazile velelepne kuće imućnih građana i trgovaca.
Napola završena slika na štafelaju, koja je predstavljala porodicu na
okupu u jednostavno nameštenoj prostoriji, bila mu je poslednji i
ključni dokaz. Sve strepnje i nesreće koje je pretrpeo, i sve njegove
duševne muke poslednjih meseci od one porazne partije karata,
konačno su uzele svoj danak. Nešto je u njemu puklo. Nestala je sva
njegova samokontrola.

Uz gromoglasan urlik besa odjurio je do prozora i širom ga
otvorio. Zatim je skupio slike, lomeći neke preko kolena i bacajući ih
dole u dvorište. Marija, koja je sedela napolju na suncu i čistila
grašak, uplašeno je uzviknula dok su slike padale, razbijale se i
lomile o kaldrmu. Bila je izvan opasnosti, ali od straha je poskočila
sa stolice, tako da joj je činija iskliznula s krila i sav zeleni grašak se

prosuo, poskakujući oko nje.
„Šta se dešava?” uzviknula je drhtavim glasom. „Je li Aleta

poludela?”
Grit je istrčala da vidi šta se događa i spustila je Mariji ruku na

rame, umirujući je. „To može biti samo gospodar! Gospođica Aleta
je izašla pre nekog vremena.”

Pala je i poslednja slika. Grit je oprezno iskoračila da pogleda
gore ka prozoru na trećem spratu, ali Hendrik je već krenuo dole.
Pojavio se na stražnjim vratima. Obučen za atelje predstavljao je
neobičnu priliku u otmenoj garderobi i šeširu s perjem.

„Gde je Aleta?”, glasno je zahtevao odgovor.
Grit, koja se naginjala nad gomilom islikanog drveta da vidi je li
neka slika preživela, brzo se ispravi. „Izašla je da crta, gospodaru!”
Marija, ljuta zbog onog što se desilo, ustade sa stolice. „Ne možeš
očekivati da Aleta slika podjednako dobro kao ti!” siktala je,
potpuno pogrešno tumačeći uništavanje slika. „Kad si joj poslednji
put održao čas? Zar te ne grize savest što si ovo učinio s njenim
slikama?”
Gnevno ju je posmatrao, skupljenih očiju koje su opasno sevale.
„Stavio sam ih tamo gde pripadaju, stara! Spremne su za potpalu.”
Zatim je zapovednički uperio prst u Grit. „Spalićeš i poslednji
komadič ovog smeća razbacanog po dvorištu! Hoću da zateknem
samo pepeo kad se vratim kući. Gde mogu da nađem Aletu?”
„Ne znam. Ne govori mi kuda ide.”
Okrenuo se prema Mariji i strogo je pogledao, ali njeno lice
poprimi tvrdoglav izraz. „I da znam ne bih ti rekla kad si ovako
raspoložen!”
„Onda ću je sam pronaći!” Uleteo je u kuću, skidajući somotski
šešir s glave i svlačeći sjajnu odeću, ostavljajući je kao trag iza sebe.
Odeven samo u košulju i pantalone, požurio je nazad do ateljea,
uzeo je šešir s vešalice i zgrabio žaket u koji je uvukao ruke dok je
izlazio iz kuće, žurno koračajući.
Prvo se uputio ka onim ulicama i uglovima koje je prepoznao na
Aletinim slikama. Nije bilo teško zaključiti da je slikala s namerom

da prodaje, ne samo pojedincima koji su od nje naručivali radove,
već, bar kad je reč o slikama na kojima su se nalazili trg Dam,
Gradska kuća, razne crkve i luka, i šire. Zavirio je u svaku
prodavnicu slika pored koje je prošao, ali nije primetio ništa njeno,
mada to nije ni očekivao, jer devojka koja nudi svoj rad, morala bi
da bude izuzetna slikarka da bi neko na nju ozbiljno obratio pažnju.
Ostala mu je samo pijaca i vašar.

Stigao je na trg Dam iz ulice na suprotnoj strani od mesta na
kome su bile nanizane pijačne tezge. Probijao se kroz gomilu ikad je
stigao do tezgi, počeo je da ih obilazi, izbegavajući one na kojima se
prodavalo voće i povrće, grnčarija, naslagani sirevi, klompe i
iznošena odeća. Kod svake tezge sa slikama, tako je temeljno
pregledao izložene radove da su u njemu videli mogućeg kupca i
prisiljavao se da postavi mrsko mu pitanje:

„Imate li nešto što je naslikala - Ana Feldhajs? Potpisuje se
inicijalima.”

Odgovor je uvek bio odrečan, i svaki put bi mu neizmerno
laknulo. Pitanje je da li bi primetio slike na kraju tezge sa cvećem, da
nije spazio poznato lice. Bila je to Gritina udata sestra, Helena, koja
im je često dolazila u kuću da pomogne u kućnim poslovima kad
god je to bilo potrebno. Palo mu je na pamet da je možda videla
Aletu tog jutra i nije mu moglo naškoditi da pita. Kad je prišao bliže,
primetio je da pomaže za tezgom gde je kupio lukovice lala, davno
pre nego što je upoznao vlasnika. Pošto je cveće bilo skupo,
prodavalo se samo na toj i još jednoj tezgi, ali prizor je bio divan i tu
su kupovali lepo odeveni ljudi.

Na njegovo zaprepašćenje, Helena je stajala na kraju proširene
tezge, gde je bilo poređano mnoštvo slika. Čak i s razdaljine na kojoj
se nalazio, prepoznao je rad. Znači, Pitere van Dorne, Helena i
Aleta su zajedno skovali zaveru! Učinilo mu se da će se rasprsnuti
od besa. Odlučno je jurnuo ka kraju tezge. Kad ga je Helena
ugledala kako stoji ispred slika, pocrvenela je od osećaja krivice.

„Gospodine Fiser”, zamucala je. „Lep dan, zar ne?”
Od njegovog urlika ljudi su se okrenuli nekoliko tezgi unaokolo,

snažnim zamahom ruke srušio je kćerine slike na kaldrmu. Ljudi su
zapanjeno posmatrali kako grabi one koje su preostale i baca ih za
ostalima. Zatim se nagnuo preko tezge, ščepao Helenu za ramena i
u besu je prodrmao.

„Ko te je na ovo nagovorio? Je li Aleta? Ili Van Dorne? Želim
istinu!”

Dve prodavačice cveća dotrčaše u pomoć Heleni. „Pustite je!”
ljutito viknu jedna. „Šta vi umišljate?”

„Pogledajte kakvu ste štetu napravili!” vrisnu druga, pokazujući
na razbacane slike.

Nije obraćao pažnju na njih. „Odgovori mi na pitanje, Helena!”
Bila je užasno uplašena, jer mu je pocrvenelo lice bilo samo
nekoliko centimetara udaljeno od njenog, i tako joj je snažno stiskao
ramena da ju je bolelo. „Pitajte vašu kćer! Ne mene! Ja samo radim
ovde. U tome nema ništa loše!”
„Ima ako prodaješ slike s neovlašćenim potpisom!”
„Boli me!” U borbi da se oslobodi njegovih šaka, zatresla je tezgu.
Deo na kome su se nalazile slike udari u glavnu tezgu i od potresa
se zaljulja vaza s ružama. Obe prodavačice užasnuto vrisnuše:
„Upomoć! Ovde je ludak!” vikale su, pokušavajući da spasu
ostale vaze od razbijanja.
Posmatrači, privućeni zbivanjima, povukoše se kad tri krupna
muškarca napustiše sopstvene tezge da ščepaju Hendrika za ruke.
„Ostavi tu ženu na miru!”
Odgurnuše Hendrika i razdvojiše ga od Helene. Zamahnuo je,
zaslepljen besom i udario jednog od njih pravo u lice, dok je drugi
dobio udarac u grudi koji ga je odbacio na posmatrače, što je samo
doprinelo opštoj zabuni. Pre nego što je treći čovek uspeo da ga
uhvati, Hendrik je dohvatio deo tezge sa slikama i prevrnuo je na
stranu, sklanjajući je s puta. Helena poče histerićno da vrišti, kad se
bacio na nju, ali oni koje je prethodno oborio povratiše ravnotežu i
uz pomoć trećeg čoveka skočiše na njega. Ponovo je zavitlao
pesnicama i u opštoj tuči koja je usledila glavna tezga se nakrivi i
pade, i kaldrma pod nogama postade klizava od vode i izlomljenog

cveća, dok se borio da se oslobodi onih koji su pokušavali da ga
obuzdaju. Neko je uzviknuo da se dovede Gradska straža.

ALETA, koja je čitav dan radila, stigla je kući u pet sati i zatekla

ozbiljna lica koja je ispuniše zebnjom. Tu je bio i Vilem, koji joj
saopšti vest.

„Pripremi se, Aleta. Otac ti je uhapšen i optužen za ometanje
javnog reda.”

„O, ne! Šta se dogodilo?”
Pre nego što Vilem stiže da odgovori, Sibila, očiju crvenih od
suza, optužujuće uzviknu: „Još pitaš! Sve zbog tvojih bednih slika!
Porazbijao ih je ovde i na pijačnoj tezgi!”
Aleta nije čula kad je Sibila briznula u plač, jer se od
prestravljenosti onesvestila. Pala bi na mermerni pod, da je Vilem
nije na vreme uhvatio.

HENDRIK JE ČAMIO šest nedelja u zatvorskoj čeliji u najstarijoj

gradskoj tamnici. Činilo mu se, njemu koji je voleo slobodu duše,
tela i uma, da će uskoro poludeti i umreti. Oslabio je. Delio je
sumornu tamnicu, gde je jedino svetlo dopiralo kroz mali prozor s
rešetkom, s dvadeset drugih muškaraca koji su čekali suđenje za
razne prestupe. Nije imao nikakvu udobnost osim tanke slamnate
prostirke. Hrana se kupovala od stražara. Bila je loša i, pošto nije
imao apetita, davao ju je, nakon nekoliko zalogaja, siromašnijim
zatvorenicima, koji bi je halapljivo progutali. Kad mu se novčanik
ispraznio, hrana mu je i dalje pristizala, što je značilo da mu je plaća
porodica, ili možda Vilem. Nadao se da to ne čini Ludolf, jer to bi
mu zgadilo i ono malo što je uzimao. Neprestano je mislio na
vezanog češljugara na Fabricijusovoj slici koju mu je opisala
Frančeska, ali više je nije video kao zatvorenicu, jer je sam shvatio
pravo značenje te reči. I dalje je svakodnevno mogla da slika, dok je
on sedeo na slamnatom podu, s lancem vezanim za članak na nozi i
rukama koje su mu visile sa privučenih kolena. Nikoga više nije

žalio osim sebe.
Nije mu bila nikakva uteha što Piter nije podneo prijavu zbog

nanete štete, jer mu je bilo dovoljno što su ga tri druga vlasnika tezgi
tužili za napad i tuču, i moglo bi se dogoditi da zbog novog strogog
zakona protiv bundžija zaradi užasnu kaznu. Mogli bi da ga vežu za
sramni stub ispred Gradske kuće, da ga čitav Amsterdam gleda s
glavom proturenom kroz drveno zvono, a njegov prekršaj da
prikažu na plakatu. Ili bi mogli da ga provedu kroz ulice s
polomljenom slikom oko vrata ili sa smešnim cvetnim šeširom kao
znakom njegovog nedela. Nisu mu rekli kakvo će poniženje i
sramotu morati da otrpi. Takođe bi mogao biti osuđen i na dugu
zatvorsku kaznu. Ako se to dogodi, zacelo će poludeti. Toliko je bio
preplašen, da je gotovo neprestano osećao mučninu.

Bio je vreo septembarski dan i nebo nad Amsterdamom je bilo
delftski plavo kad su Hendrika izveli iz podruma i poveli na sud.
Sedeo je na kolima lica sakrivenog rukama, jer nije želeo da ga neko
prepozna. Prethodno jutro Vilem je dobio dozvolu da ga poseti i
dovede mu advokata i, što mu je bilo podjednako važno, donese
brijač i čistu odeću, inače bi se sakrio iza brade i raščupane kose.

Na sreću, suđenje je bilo brzo gotovo. Advokat je izneo čvrstu
odbranu i naveo da je slikar bio izazvan time što je ugledao
neovlašćeno potpisane slike sopstvene učenice. I Vilem je govorio u
Hendrikovu korist. Na kraju je i Aleta svedočila da je slikala za
prodaju bez očevog znanja. Sudija ju je javno osudio kao neposlušnu
kćer, što ju je veoma postidelo. Hendrikova kazna je ograničena na
veliku globu, koju je za njega platio Vilem. Hendrik je pazio da ne
pokaže likovanje što se tako lako izvukao. Još jednom mu je sreća
probila put kroz patnju. Ali čim je iz sudnice izašao kao slobodan
čovek, otreznio se i shvatio da su ga dugovi, sada uvećani za šesto
florina, držali u ropstvu podjednako čvrsto kao i zatvorske rešetke
koje je ostavio iza sebe. Neće biti potpuno slobodan sve dok se
Frančeska ne uda za Ludolfa.

Dok je silazio stepenicama na ulicu, sa Vilemom i Sibilom,
ugledao je Aletu kako stoji tamo, ali je okrenuo glavu. Nije joj uputio

nijedan pogled već je seo u Vilemovu kočiju, koja ga je čekala. Ponos
mu je pretrpeo još jedan, gotovo nepodnošljiv udarac i nije joj
mogao oprostiti. Da je koristila sopstveno ime umesto što se na
slikama skrivala iza majčinog, možda bi našao u srcu načina da joj
oprosti, ali ovako je, po njegovom mišljenju, ukaljala uspomenu na
Anu. Kad je video da Sibila okleva kao da želi da priđe Aleti,
žestoko je podviknuo:

„Ulazi u kočiju!”
Nevoljno je poslušala. Sestri je uputila pogled pun saosećanja.
Vilem, koji je želeo da pomiri Hendrika i Aletu, ubeđivao ga je:
„Svakako bi voleo da se na ovaj dan odvezeš kući s obe kćeri?”
„Ne!” Hendrik sede napred, gotovo režeći. „Aleta nikada više
neće slikati pod mojim krovom! Niti će biti dobrodošla! To će biti
kazna za kćer koja je uvredila oca!”
Vilem uzdahnu i sede pored njega. Dok je kočija polazila, Vilem
primeti da Aleta stoji tužno pognute glave. Ostalo mu je da se nada
kako će Hendrikova dobrota ubrzo isplivati na površinu, pa će se
njih dvoje pomiriti. Vilem je, čuvši obe strane priče, smatrao da je
Aleta pogrešila, mada je shvatao i saosećao s njenim razlozima.
Kao što je i očekivao, Hendrik je bio gladan vesti o svemu što se
dešavalo u Amsterdamu i šire, jer je malo toga stizalo do vlažne
ćelije u zatvorskoj kuli. Zatim je, čim se razgovor u kočiji dotakao
suđenja, Vilem spomenuo Ludolfa.
„Da nije bio van Amsterdama na poslovnom putovanju, i njega
bih zamolio da govori u tvoju korist. Pisao sam mu o tvojim
neprilikama i zamolio njegovog službenika da mu dostavi pismo.
Koliko se zanima za tvoj rad i tvoje dobro, siguran sam da bi po
povratku prevrnuo nebo i zemlju da te oslobode, da je došlo do
najgoreg.”
Hendrik frknu. „Siguran sam da si u pravu. Prirodno je što ne bi
želeo da me zatvore. To bi mu pokvarilo planove.”
„Kako to misliš?”
Hendrik shvati da je previše rekao i brzo zabašuri. „Samo to da
želi da prekrije zidove mojim slikama bez mnogo odlaganja. Jeste li

moje nevolje prećutali Frančeski?”
„Jesmo. To si me juče pitao.”
„Jesam li? Izlazak na slobodu me je ošamutio.”
Sibila se nagnu prema njemu sa suprotnog sedišta. „Sve će

ponovo biti dobro kad stigneš kući, oče. Molim te, pokušaj da
oprostiš Aleti što ti je zadala tolike nevolje.”

Lice mu se ponovo zastrašujuće izobliči i ona se povuče na svoje
mesto, a on preteći zamahnu. „Ne spominji mi sestrino ime! Zatvor
mi je iscedio svu sposobnost praštanja. Ne znam hoću li ikada više
biti sposoban da praštam.”

Kad su stigli do Hendrikove kuće, Vilem ostade u kočiji i pusti ga
da uđe sam sa Sibilom. Marija i Grit su ih sigurno iščekivale,
nestrpljive da saznaju ishod suđenja, jer se ulazna vrata širom
otvoriše pre nego što su stigli do njih.

Marija je plakala od olakšanja i sreće što vidi Hendrika ponovo
kod kuće i on otrpi njen poljubac u obraz, bodljikav od tek izrasle
bradice. Zatim je otišao pravo u atelje. Poznati miris krede, ulja, boje
i mastila delovao je okrepljujuće, gotovo kao da mu je krv spavala, a
sada ponovo potekla venama. Autoportret mu je stajao tačno tamo
gde ga je i ostavio i on ga je ocenjivački posmatrao. Odmah je uočio
na čemu je trebalo još raditi. Zatim je pogledao u ogledalo koje je
bilo na svom mestu pored štafelaja i zaprepastio se koliko se
promenio. Lice mu je bilo ispijeno, obrazi visili a oči upale. Kosa mu
je prilično posedela i gotovo da nije ostalo ni traga od njene bakarne
boje. Bio je svestan gubitka težine, ali nije primetio da ga je zatvor
postarao.

Zadrhtao je i skinuo napola završeni portret sa štafelaja da ga
odloži u ostavu, daleko od očiju. Sada ga nije imalo smisla ni
završavati. Kasnije će slikati preko njega i naslikaće drugi
autoportret kad povrati samopoštovanje i izbledi mu sećanje na
zatvor. U skladištu je Aletin štafelaj bio naslonjen na zid, a paleta i
četkice su se nalazile na polici iznad. Nije znao je li to učinjeno po
naredbi koju je poslao preko Vilema ili je to učinila Aletina savest
nakon njegovog hapšenja. Podigao je paletu i dodirnuo ostatke boje

na površini. Bila je tvrda i suva. Još mu je bilo živo sećanje na njen
nemaran rad, i više nije verovao u to da Aleta ima budućnost kao
slikarka. Na njeno školovanje više nije ni pomišljao. Sada bi trebalo
da se usredsredi na udaju. Pružiće joj slobodu izbora, mada je to
Frančeski uskratio. Ništa nije moglo promeniti njegovu odluku o
Frančeskinoj udaji za Ludolfa. Ne bi više mogao podneti zatvor čak
ni za ljubav svog prvorođenog deteta.

HENDRIK NIJE bio svestan da je od Alete napravio žrtveno jagnje

zbog svih svojih nevolja. Kao što je kući došao ne govoreći s njom,
tako je i ostalo. Mogla je biti i nevidljiva koliko je na nju obraćao
pažnju. Sa svoje strane, ona je postala izuzetno tiha i izgubila je onaj
otvoreniji stav koji je stekla nakon svojih slikarskih izleta i susreta s
ljudima raznih društvenih položaja. Tada se osećala samostalnom,
sama je donosila odluke i birala način života, i konačno je izašla iz
senke Frančeskine lepote i Sibiline bujnosti. Sada je to sve nestalo.
Povukla se u sebe i po čitav dan tiho obavljala kućne poslove, što je
Mariju i Grit oslobodilo brojnih obaveza.

Ipak, više nije bila ista. Ljutnja, koju je ranije ispoljavala samo kad
bi je krajnje izazvali, sad bi planula mnogo lakše, poput vatrometa,
pre nego što se povuče ponovo u svoju tihu ljušturu. Niko nije bio
pošteđen, ni u kući niti izvan nje.

„Siroto moje dete”, dobronamerno joj se obratila Marija jednog
dana. „Sad kad otac s tobom ne priča, u ovoj kući za tebe trenutno
nema života.”

Aleta, koja je u tom trenutku svlačila posteljinu s kreveta za
pranje, zavitla zgužvanu plahtu preko sobe, dok su joj obrazi goreli
a oči plamtele. „Nisam ja dete. Ja sam žena sa sopstvenom pameću i
voljom. Da otac ima imalo samilosti, nikada me ne bi lišio slikanja
koje za mene znači život, baš kao i za njega!”

Dodatno ju je mučilo i to što nije mogla da razgovara s
Hendrikom o Frančeski, i tako je izneverila sestru. Možda bi je i
poslušao da se nije dogodila sva ta nesreća. To isto veče je u svom
jadu, Sibili ispričala za Frančeskine muke, ali ona nije pokazala

naročito saosećanje.
„Nisam iznenađena što otac zahteva da ima pratnju sad kad je

daleko od kuće. Isto bi bilo i s nama dvema. Ne zaboravi da sigurno
žali za kućom, pa joj sve izgleda mnogo gore nego što u stvari jeste.”

„Ali hoćeš li razgovarati s ocem o njoj?”
Sibila uzdahnu. „Dobro. Idem sad do njega.”
Otišla je do porodičnog salona, gde je sedeo Hendrik, ali gotovo
se odmah vratila.
„Šta se dogodilo?”, upita Aleta uznemireno.
„Pitala sam ga možemo li da razgovaramo o Frančeskinom
smeštaju u Delftu, a on je odgovorio: ‘Ne.’”
„Ništa više nije rekao?”
„Da. Rekao mi je da mu ni o tebi ne govorim.” Sibila zatim iznese
razuman predlog. „Zašto ne odeš i ne ostaneš nedelju-dve s
Frančeskom u Delftu? Sigurno imaš dovoljno novca od slika koje si
prodala. Marija, Grit i ja možemo sasvim lepo ovde da se snađemo.”
Aletino lice se razvedri. „O, da! Idem sutra.”
Ako otac bude želeo da je opet vidi nakon što se ujutru s njim
pozdravi, moraće da pošalje po nju.

Četrnaesto poglavlje

K AD JE ALETA OTIŠLA DO ATELJEA I REKLA HENDRIKU KAKO namerava
da otputuje u Delft, nije je ni pogledao, već je nastavio da
vezuje platno za postolje. A onda, kad se okrenula da pođe, oborio
je postolje na sto, naglo se okrenuo i zaurlao na nju.

„Idi! Ostani tamo zauvek što se mene tiče!”
Zastala je i ispravila se. „Zar mi nikada nećeš oprostiti?”,
uzvratila mu je istom žestinom.
„Nikada, dok sam živ! Izlazi iz mog ateljea.”
Lice joj je bilo bledo, ali ne i uplašeno, i visoko je držala glavu s
čipkastom kapom. „Ne moraš više nikada da me vidiš. Živeću sama
daleko od Amsterdama.”
„Ali ne od slikanja”, okrutno joj je uzvratio.
Ta poruga ju je tako duboko pogodila da je izletela iz sobe.
Sledećeg jutra za doručkom jedini on nije razgovarao s njom i
zatvorio se u atelje dok se pozdravljala. Kad je čuo da je izašla iz
kuće sa Sibilom, nastavio je s pripremanjem platna koje je
prethodnog dana zatezao, i nije ni pogledao prema prozoru u
slučaju da se ona napolju propne na prste da ga kroz staklo
poslednji put pogleda.
Aleta je ćutke sedela u kočiji i nije razgovarala sa saputnicima.
Kao da su joj sva osećanja presušila. Osećala se obamrlo, kao
odsečena od ostatka sveta. Višenedeljno mučenje grižom savesti i
očevim grubim ponašanjem otkako se vratio kući, konačno je uzelo
danak. Ponela je dve ručne torbe sa soboni, a kad nađe posao u
Delftu, Sibila će joj poslati kovčeg sa ostatkom stvari. Sibila, koja je
često progovarala bez prethodnog razmišljanja, prethodnog dana je
nesmotreno ozlojedila Hendrika primedbom da bi Aleta mogla da
daje časove crtanja i slikanja, i tako zarađuje.
„To je poslednje što bih radila!”, prosiktala je Aleta. „Koristiću
četku za ribanje i kofu, ali nikada više četku od pseće dlake i

paletu.”
Putovanje putničkom kočijom nije bilo samo krajnje neudobno,

već i bučno, jer je vreme bilo olujno i burno. Kiša je dobovala po
voskiranom platnu iznad glava, dok ga je snažan vetar cimao i
talasao kao da će ga svakog trena otkinuti sa gvozdenih alki. Ovde-
onde točkovi bi skliznuli u meku blatnjavu površinu, dok je zemlja
ispod još bila tvrda od dugotrajne suše. Kad su zastajali kraj
gostionica, svi su spuštali glave pod jakom kišom, a neki putnici nisu
želeli ni da silaze, da ne bi ostatak putovanja presedeli u vlažnoj
odeći.

Kraj putovanja se već približavao kad je Aleta čula putnike
kojima je ta oblast bila poznata, kako prave opaske na račun brzine
kočije koja im se približavala. Bilo im je jasno da kočijaš namerava
da pretekne putničku kočiju pre nego što stignu do mosta koji se
nalazio ispred njih, jer bi kočija koja ga prva pređe, imala prednost
čitavim ostatkom uzanog puta ka Delftu. Naravno, kočijaš nije želeo
da sledi sporiji tempo putničke kočije, pošto ona nije mogla da izbaci
svoja mala jedra uz tako snažan čeoni vetar koji je duvao prema
njima.

S mesta na kojem je sedela, Aleta nije mogla da vidi kako ih
kočija ubrzano sustiže, ali sve je saznala iz razgovora ostalih i
prepoznala tačan trenutak kad je na površinu izmileo đavo, koji čuči
u svakom kočijašu putničke kočije. Začuo se pucanj biča i tako su
ubrzali, da se zalepila za sedište. Nekoliko putnica poče preplašeno
da gunđa, njihovi muževi i najpribraniji među muškarcima zavrteše
glavama na takvo ludovanje po klizavom putu, a nekolicina pozva
vozača na oprez. Ali, nadvikala su ih tri bučna mladića, koji su se
radovali što se razdaljina između poštanske kočije i one koja ju je
pratila povećavala. No, to je bila samo privremena prednost, jer su
konji koji su vukli poštansku kočiju imali znatno lakši tovar i, pod
udarcima biča, počeli su nezaustavljivo da napreduju, dok su
točkovi odbacivali fontane blatnjave vode s puta. Ubrzo se kočije
izravnaše.

Nesreća se dogodila kod prilaza mostu. Došlo je do ogromnog,

razornog sudara kad su oba vozila proklizala i udarila jedno o
drugo. Svi putnici u putničkoj kočiji zbačeni su sa sedišta, žene su
vrištale, dok se čitavo vozilo divlje zanelo, povlačeći pomahnitale
konje. Mukama tu ne beše kraj, i ponovo se začu vrištanje, kad
poštanska kočija poče da klizi s puta unazad i prema obali, sve dok
se nije bučno zaustavila pod okomitim uglom, sa zadnjim točkovima
koji su se zadržali na pojasu trave iznad kanala.

Aleti se činilo da sve žene osim nje plaču ili viču. Bila je
potresena, ali ne i ozleđena, osim nekoliko udaraca od kojih će joj se
pojaviti modrice i brazgotine na članku, gde ju je neko ogrebao
klompom, dok je pokušavao da ustane s mesta na koje je pao.
Odjednom se uplašila da joj se možda pomerila kapa i uhvatila se za
nju, ali ona je i dalje bila na svom mestu. Ljudi su silazili i ona sačeka
svoj red da se primakne mestu gde joj je neko pomogao da siđe. Dve
starije žene su bile duboko uznemirene, ali uz njih su bili članovi
njihovih porodica. Aleta podiže rubove haljine, dok je koračala
obalom preko mokre trave da se popne do puta. Tada je s užasom
ugledala šta se dogodilo s drugom kočijom. Mora da se u sudaru
zaljuljala, pa jednom stranom udarila o zid i delimično ga srušila.
Muškarci iz putničke kočije su vukli zaglavljena vrata okrenuta
naviše u pokušaju da se probiju do putnika u njoj. Kočijaš je poleteo
s klupe i udario o ogradu mosta. Neko mu je već prekrio mrtvo lice
maramicom. Drugi su smirivali prestrašene konje, frktanje i rzanje
ispregnutih životinja mešalo se s povicima muškaraca i jecanjem
žena.

Vrata konačno popustiše, kad su jednom spasiocu dodali sekiru
da ih razvali, a drugi se spustio u kočiju. Jasno se začuo njegov
zabrinuti glas.

„Blagi bože! Noge su mu priklještene. Dodajte mi tu sekiru da ga
oslobodim, trebaće mi pomoć ovde!”

Dva čoveka odmah uđoše u kočiju da pomognu, za ostale nije
bilo mesta. Čitava kola su se tresla dok su pokušavali da izvuku
žrtvu. I ljudi sa obližnje farme su došli na mesto nesreće. Farmer je
sina poslao nazad po konja i kola da povređenog čoveka prevezu u

Delft do najbližeg lekara. Konačno su ga izvadili, umotali u šalove i
ćebe, i mnogo revnosnih ruku se udružilo da ga prenesu na kola
koja su ga spremno čekala. Glava mu je visila, jer je bio u nesvesti
od trenutka udara, i crna kosa mu je bila natopljena krvlju.

Aleta, koja je stajala u blizini kola, odmah ga je prepoznala dok
su ga nosili pored nje, iako se u trenutku nije mogla setiti gde je već
videla to široko čelo i oholi, istureni nos, snažnu vilicu i lepo
oblikovane usne, koje su sada bile bezbojne u tako jadnom stanju.
Onda joj sinu. Bio je to mladić koji je lako skočio na klupu kraj nje u
čekaonici Berze kad je prvi put išla na sastanak s Piterom. Setila mu
se i imena. Konstantejn. Preplavilo ju je sažaljenje i nadala se da mu
rane nisu preteške. Poginulog kočijaša su spustili pored njega u
kola.

Ljudi su prikupljali svoj prtljag s mesta gde je popadao u sudaru i
Aleta pronađe svoj. Farmerova žena, uz pomoć svojih sinova,
preuze brigu o svim konjima. Začuše se osvetnički glasovi u potrazi
za vozačem putničke kočije, ali nigde ga nije bilo. Pomislili su da je
pobegao, sve dok mladić na kolima, koji je već vozio preko mosta,
ne pokaza na vodu. Onda je morao da sačeka da utopljenika izvuku
iz kanala i polože ga pokraj kočijaša.

Do sada je već počelo da se smrkava. Aletu i ostale putnice je,
zajedno s prtljagom, farmer prevezao do Delfta na svojim kolima za
seno, dok su muškarci hodali pored njih. Vožnja se završila kraj
Stare crkve. Kad je Aleta zamolila da je upute do kuće gospođe Volf
u Kromstratu, bračni par koji je putovao s njom, odvede je do njenih
vrata.

Frančeska, silazeći na večeru, uzviknu od radosti kad ugleda
sestru s Hetrajd u predvorju. „Da li ja to sanjam? Aleta, jesi li
stvarno ovde?”

Poletele su jedna drugoj u susret, zagrlile se i poljubile, i ponovo
zagrlile. „Ostaću ovde neko vreme”, objasni Aleta. „Gospođa Volf
se složila da podelim s tobom sobu i tako uštedim, i dogovorile smo
se oko uslova mog smeštaja.”

„To je divno!”

Na spratu, dok je umivala lice i prala ruke od puta, Aleta je
ispričala Frančeski za sudar i slučajnost što je prepoznala žrtvu iz
kratkog susreta u Amsterdamu. Podrhtavanje u glasu je otkrivalo
zakasneli šok zbog nesreće. „Zato sam tako kasno stigla.”

„Jesi li povređena?” usplahireno ju je ispitivala Frančeska.
„Ništa strašno.” Aleta zastade s brisanjem ruku. „Ali ne izlazi mi
iz glave to što se dogodilo onom mladiću. I kad samo pomislim da je
dvoje ljudi tako tragično nastradalo.” Stresla se i odmahnula
glavom.
Frančeska je utešno obgrli oko ramena. „Bolje da budemo
zahvalne što ih nije bilo i više, što se moglo lako dogoditi.”
Za večerom, Aleta nije bila naročito gladna. Kad je čula za
nesreću, Hetrajd se zapitala ko bi mogao biti povređeni mladić, jer je
upoznala mnoge imućne porodice u gradu zahvaljujući svom
dobrotvornom radu. „Pretpostavljam da ću uskoro čuti više o tome
na sastancima, a i na drugim mestima, kako se vest o nesreći bude
širila.”
„Odmah ću obavestiti oca”, reče Frančeska, „da zna da Aleta nije
ozleđena.”
Kasnije, kad su sestre ostale same, Aleta je ispričala Frančeski o
očevom hapšenju, ne izostavljajući svoju ulogu u tome i prihvatajući
krivicu. Frančeska se zaprepastila kad je čula šta su sve krili od nje i
to tako dugo.
„Trebalo je da me obavestiš. Došla bih kući!”
„Baš to nismo želeli. Svejedno ne bi mogla ništa da učiniš. Nisu
mu bile dozvoljene posete sve do suđenja, a i tada su pustili samo
Vilema i advokata. Nismo želeli da tvoj rad trpi.”
„Ali tvoj jeste. Nisam ni slutila zašto si večito izlazila u grad da
crtaš, niti sam bila svesna tvog krajnjeg cilja. Sad mi je jasno zašto
nisi htela da mi pokazuješ svoje završene slike. Po samim temama
bih pogodila da nije sve kako treba.”
„Nadam se da moj rad nije bio tako loš kao što je otac tvrdio da
jeste”, bolno izusti Aleta, „ali nikada neću biti sigurna. Tako sam se
uzrujala i mučila me je savest kad je uhapšen, da mi se činilo da bi

me slikarska četkica opržila samo da sam je uzela u ruku.
Neprestano sam strepela zato što je zbog mene završio u zatvoru i
čvrsto sam se nadala da će mi oprostiti kad se ta noćna mora
završi.”

„Kažeš da su ga pustili sredinom septembra, sad je već
novembar, a on još nije smekšao prema tebi? Šta ga je spopalo?
Nikada nije bio zlopamtilo. Možda će mu ovaj tvoj odlazak od kuće
dati vremena da ponovo o svemu razmisli.”

„Da bar mogu u to da poverujem”, reče Aleta gotovo bezglasno.
„Strog je i prema tebi i prema meni. Kakav je sa Sibilom?”
„Ona još ume da ga zasmeje i uvek igra na kartu porodične
mezimice. Mada, ni nju nije hteo da sasluša kad je pokušala da ga
moli za tebe.”
„Na Sibilu sam ionako računala samo u krajnjoj nuždi. Ti si ta
koja je odmerena. Kad Sibila nešto želi, često se ušeprtlji oko toga.”
Frančeska je razmišljala, zabacivši ruku ispod glave. „Sad shvatam
da je otac sigurno iščekivao suđenje kad je krajem avgusta Piter bio
ovde.”
„Rekao mi je da će te posetiti, kad je jednog dana svratio do kuće
da se raspita jesmo li obavešteni o datumu suđenja. Takođe nam je
preneo da se vas dvoje dopisujete preko njegovog prijatelja koji živi
u Harlemu i poslom putuje u Delft.”
„Tako je. Zove se Herard Meverden i donosi Piterova pisma u
Mehelen a ja uvek imam jedno spremno za njega kad god dođe.”
Potapšala je sestru po ruci. „Nisi mi objasnila zašto mi Piter nije
ništa rekao o svemu što se dogodilo s ocem.”
„Zamolila sam ga da ti ne kaže. Zato ti Sibila i ja nismo preko
njega slale pisma. Plašile smo se da ćeš pročitati nešto između
redova i naslutiti da kod kuće baš i nije sve u redu.”
Frančeska krajičkom oka pogleda Aletu. „Nije li sad trenutak da
mi objasniš kakvu ulogu je imao Piter u prodavanju tvojih slika na
svojoj tezgi?”
„Ne smeš nipošto da ga kriviš!” Aleta se ispravi na jastucima.
„Od početka je tražio od mene da ti kažem, ali preklinjala sam ga da

to ne zahteva od mene. Znala sam da ćeš se protiviti onome što sam
želela da uradim, a ja sam rešila da mi se niko ne meša u planove.”
Odjednom je šakama prekrila lice. „Ali on je bio u pravu, a ja nisam!
Da si saznala i na vreme me zaustavila, ne bih sebi upropastila
život!”

„Aleta”, reče nežno Frančeska, hvatajući sestru za ruke i blago ih
sklanjajući s njenog izmučenog lica, „tek ti je sedamnaest. Još ništa
nije gotovo. Upala si u nevolje, ali to je prolazno. Možda si usvojila
neke loše navike u novijem radu, jer si slikala prebrzo, ali to se
može popraviti.”

Aleta odmahnu glavom. „Još ti nisam rekla za ono najgore što me
je snašlo. Pre nego što se otac vratio kući, poslao je Vilemu poruku
da, bez obzira na ishod suđenja narednog dana, ja pod njegovim
krovom više nikad ne smem slikati. Želeo je da me se otarasi, ništa
drugo. Bojim se da je to zato što se svaki put kad me pogleda,
podseti da je zbog mene u onoj tamnici bio zavezan kao pas.”

„Sirota moja, draga sestro!”
„Zato se nikada više neću vratiti kući, i to sam rekla Sibili i Mariji
pre nego što sam otišla.” Aleta odlučno isturi bradu. „Pitala sam
gospođu Volf mogu li ostati ovde dok ne pronađem posao gde ću
imati i smeštaj.”
„Ali tvoje slikanje!”
Aleta je ukočeno zurila ispred sebe. „To je bio san koji se srušio.
Trenutno mi nije naročito ni važno. Više ništa ne osećam. Već je
nedeljama tako, osim što sam se ljutila na svakoga i na najmanji
izazov. Kad se dogodila nesreća, nisam se uplašiJa. Nije mi bilo
važno hoću li preživeti ilki poginuti.”
„Ipak ti je kasnije bilo žao povređenog i poginulih putnika.”
„To je sigurno bio poslednji plamičak u meni koji se još nije
ugasio.”
„Pođi sutra sa mnom do ateljea. Biću sama, jer Jan ponovo negde
odlazi. Samo sedi i upijaj ozračje. Nakon svega što si proživela
moraš da se odmoriš i daš sebi vremena da zalečiš rane. Sam pogled
na Janove prekrasne i spokojne slike pomoći će ti da bar donekle

povratiš raspoloženje.”
Aleta joj odlučno odgovori: „Nikada više neću kročiti u atelje!”
Frančeska nije mogla da poveruje da se Aleta toliko promenila.

Kao da je sva blagost u njoj uništena, a ona postala hladna kao čelik.
„Bar pođi sa mnom do Mehelena i upoznaj se s Katarinom. Mogla bi
da je zamoliš da ti nađe posao. Sigurna sam da bi ti Hetrajd pronašla
posao, da ribaš podove u njenim sirotištima i ustanovama, ili kuvaš
u kuhinjama, ali...”

„Ne patim od očevog preteranog ponosa”, oštro se ubaci Aleta.
„Radila bih bilo šta.”

„Znam da bi, a i ja bih tako ako se ukaže potreba, ali ti si tako
darovita, i to bi trebalo iskoristiti. Šiješ i vezeš, vešto uređuješ kosu,
mada sa svojom ne radiš ništa drugo osim da je očešljaš i zaviješ pod
raznorazne kape, i umeš da sviraš virginal tako što u muziku unosiš
dušu, baš kao Sibila sa violom. Mogla bi da podučavaš sve te veštine
i možda konačno pokreneš i sopstvenu školu.”

Aleta se nasmešila prvi put od njihovog susreta, ma koliko taj
osmeh bio slabašan. „Uvek si umela da pronađeš prave reči
ohrabrenja i utehe za mene.”

„Nadam se da sam ti rekla ono što bi i mama odabrala da kaže.”
„Sigurna sam da jesi.”
„Mislim da bi sad trebalo da ugasimo sveću i spavamo.”
Kao da su ponovo bile deca. Frančeska je navukla zavese na
krevetu nakon što je ugasila plamen sveće, i ušuškale su se ispod
jorgana napunjenog guščijim perjem. Pre nego što je usnula, Aleta
ponovo pomisli na povređenog mladića. Izustila je tihu molitvu za
njegov život.
Ujutru, kad je došlo vreme da Frančeska pođe u atelje, Klara ju je
kao i obično čekala da je prati, iako je znala da će Aleta praviti sestri
društvo. Frančeska se već toliko navikla, da joj nije ni na pamet palo
da je došlo do izmene okolnosti, ali Aleti jeste.
„Nema potrebe da idete danas, gospođice Hajs”, obratila joj se s
takvom gvozdenom čvrstinom da je Klara odmah ustuknula, pošto
ju je taj ton podsetio na Hetrajdin kad nije dopuštala da joj

protivreči.
„Ali uvek idem”, pobunila se čim se pribrala.
„U očevim uputstvima za gospođu Volf”, objašnjavala je Aleta,

nakon što joj je sestra ispričala sve pojedinosti, „zahtevao je, sigurna
sam da vam je rečeno, da Frančeski nije potrebna dodatna pratnja
kad se nalazi u društvu člana porodice, a to uključuje i mene, njenu
sestru.”

„Mislim da je pisalo u množini - sestre.”
„Jednu sestru”, nastojala je da je zbuni Aleta, jer nije u to bila
potpuno sigurna. „Takođe ću se vraćati s Frančeskom kad završi s
radom.”
„Zar se nećete vratiti na ručak?”
„Danas ne. Nakon što odvedem sestru, želim da istražim Delft.”
Aleta uhvati Frančesku za ruku i hitro zakorača, pre nego što
Hetrajd stigne da se umeša.
„Ne u tom pravcu, u drugom”, nasmejano objavi Frančeska,
zaustavi Aletu i okrenu je da izadu iz krivudave uske ulice na
istočnom kraju.
„Sinoć sam došla sa zapadne strane Kromstrata.”
„I ja sam, kad sam prvi put stigla, ali ovo je najkraći put.”
Dok su hodale, Frančeska joj je pokazala kuću gospođe Tin, koja
se sa mosta na kanalu kod Ude Langendijka mogla videti među
nizom kuća sa zabatom. Na trgu, Aletu je zanimalo kada je
sagrađena Nova crkva u odnosu na Staru, ispred koje su je dovezla
kola sa senom.
„Dakle, stara potiče iz trinaestog veka a nova iz četrnaestog.
Vermerovi odlaze u Staru crkvu, što znači da ih retko viđam
nedeljom, jer ja sa Hetrajd i Klarom odlazim u Novu.”
„Zar nikada nisi sama bez te dve žene?”
„Nikada toliko dugo koliko bih želela.”
Kad su stigle do Mehelena, Frančeska je bila razočarana što je
sestra odbila da uđe s njom.
„Ne danas”, reče Aleta. „Možda ne bi bilo prikladno. U svakom
slučaju, kao što sam rekla Klari, danas želim malo da obiđem grad i

razgledam znamenitosti.”
„Ako si sigurna”, reče nesigurno Frančeska. „Ovde završavam u

pet sati u ove mračne zimske večeri i čak i tih poslednjih pola sata
obavljam razne poslove u ateljeu čim se svetlo pogorša.”

Kad je Frančeska ušla u kuću, Aleta oseti ogromno olakšanje što
je sasvim sama i što je niko ne poznaje. Strankinja u stranom gradu.
Niko je nije dozivao, niko pozdravljao niti ćaskao s njom i, najbolje
od svega, nije više bilo potrebe da glumi učtivost, dok joj se srce
cepalo, kad bi je neki dobronamerni poznanik upitao za oca, u želji
da sazna da li se oporavio posle teškog iskušenja kroz koje je prošao.
U svakom paru očiju je tada prepoznavala istu osudu koju joj je kao
kćerki uputio i sudija. Nisu bili ni svesni na kakvu je kaznu osudila
samu sebe. Odustajanje od slikanja, sa ili bez Hendrikove dozvole,
bilo je jedini način da se iskupi za sve što je učinila.

Bio je vlažan, sumoran dan i kaldrma je još bila mokra od
jučerašnje kiše, ali više nije padala. Dugo se zadržala u Novoj crkvi,
gde je videla raskošni grob Vilema Ćutljivog i spomenike ostalim
članovima Oranske dinastije. Odatle je otišla do stare palate, koja je
pre toga bila manastir, a u kojoj je nekada živeo Vilem Ćutljivi. Nije
očekivala da će u zidu stepeništa videti duboke rupe gde su se zabili
meci njegovih ubica. Pošto je prethodnog dana bila u bliskom
dodiru sa smrću, osetila je kako je ponovo obuzima ista stravična
jeza i ona žurno napusti zgradu, pređe most preko uzanog kanala i
uđe u Staru crkvu. Tamo je sela u skroviti ugao i ostala sve dok je
nova navala ledenog straha nije ponovo napustila. Razmišljala je o
mnogo čemu dok je tako sedela, uključujući i ono što joj je Frančeska
rekla o radu Jana Vermera. Možda je, s obzirom da je dolazio ovde
da se moli, bio nadahnut da na svojim slikama uhvati to isto čisto
svetlo koje je kupalo čitavu crkvu kroz prelepe visoke prozore od
prozirnog stakla. Utisak koji su ostavljali bledi zidovi i stubovi lišeni
bilo kakvih ukrasa, kao i sjajno izrezbarena propovedaonica
izvanredno lepe izrade, bio je veličanstven.

Kad je izašla iz crkve, kupila je zemičku u pekari i pojela je na
licu mesta. To joj je bilo dovoljno da zadovolji svoj skromni apetit i,

dobro umotana u ogrtač s kapuljačom, šetala je uskim uličicama i
pored kanala, upoznavajući okolinu. Ali u četiri sata je kiša, koja se
suzdržavala čitav dan, konačno pljusnula i ona potrča kroz krupne
kapi do Mehelena. Katarina, koja je od Frančeske čula za njen
neočekivani dolazak, pozvala ju je unutra na vrući čaj pored toplog
ognjišta.

Aleta, plašeći se šta će čuti od bezosećajne Hetrajd o žrtvi sudara
kad se vrati u Kromstrat, upita Katarinu je li čula nešto o onom
mladiću.

„Jesam”, odgovori Katarina. „Danas svi u Delftu pričaju o onome
što se dogodilo, jer je taj mladić sin jedinac jednog od najbogatijih
trgovaca vunom u gradu. Pre samo tri meseca bilo je veliko veselje u
porodici De Fere, kad se Konstantejn - to mu je ime - verio sa
Isabelom van Alevejns, najstarijom kćeri uspešnog trgovca gauda
sirom.”

„Kako je? Znate li?”
„Živ je. To je sve što se može reći. Čula sam da je njegov otac
poslao u Amsterdam po najboljeg gradskog lekara.” Katarina
zastade. „Vest je strašna. Morali su da mu odseku obe noge i
Konstantejn se bori za život. Sve je tako tužno, jer je bio izvanredan
u jedrenju i svim ostalim sportskim aktivnostima.”
Aleta je nepomično sedela i zurila u vatru. „To se nikada nije
trebalo dogoditi”, izustila je ogorčeno.
„Isto se može reći za svaku nesreću”, odvrati tiho Katarina.
„Zbog trenutka brzine i ludosti, mogu da se unište životi.”
„Gde živi gospodin De Fere?”
„Misliš li na oca ili na sina?”
Aleta podiže obrve. „Zar imaju zasebne stanove?”
„Rekla sam ti da su bogata porodica. Tačno preko puta ove kuće,
na drugoj strani trga, nalazi se De Fereova kancelarija a iznad nje je
stan u kojem mladić živi. Tamo su nekada živeli njegovi roditelji, pre
nego što su sagradili kuću van grada, ali Konstantejna su sinoć
odneli u njegov stan, jer su smatrali da je previše opasno da ga voze
čak do roditeljskog doma.”

Sedeli su pod svetlom vatre iz kamina i Aleta je ustala da odšeta
do prozora i pogleda preko trga na kuću preko puta. Svi prozori bili
su osvetljeni svetlošću sveća, od kancelarije do tavana. Dakle, bio je
blizu. Odjednom je obuze sujeverno osećanje da će, ako on umre,
umreti i ona. Možda ne u fizičkom smislu, već će izgubiti istinsku
vezu sa životom i postati mrzovoljna i usamljena kao što joj je Sibila
odavno predskazala. Bila je svesna da je, na osnovu svog ponašanja
u poslednje vreme, na dobrom putu ka takvom stanju.

„Tvoja sestra mi je ispričala kakve si nevolje imala kod kuće i da
se nadaš kako ćeš pronaći posao u Delftu”, reče Katarina sa mesta
na kojem je sedela.

„Da, tako je.” Aleta se vrati do stolice. „Danas sam razmišljala o
nekoliko mogućnosti. Učinilo mi se da pekarovoj ženi treba pomoć a
naišla sam i na malu prodavnicu u kojoj se nude vezene stvari,
uključujući i kape, za čiju izradu sam, moram reći, pravi stručnjak.
Volela bih da uskoro počnem s poslom, dok još imam dovoljno
novca da negde iznajmim malu sobu.”

„Zar nećeš ostati kod gospođe Volf?”
„Ne mogu to da priuštim, ma koliko želela da i dalje živim u istoj
kući sa sestrom.”
„Imam predlog. Znam iz svega što mi je Frančeska ispričala da si
pametna devojka. Pitam se da li bi, samo privremeno, dok ne
pronađeš nešto što više odgovara tvojim sposobnostima, razmislila o
tome da meni pomažeš oko dece. Tako bi dobila na vremenu i ne bi
morala da se zalećeš u nešto samo zato što ti je brzo potreban posao.
Ne bih mogla mnogo da ti platim i morala bi da deliš sobu s
Ignatijusom, kome je devet meseci, ali bi svake nedelje imala
nekoliko slobodnih sati, i u ovoj kući niko nije gladan!”
Aleta je bila veoma zahvalna na ponudi, ali se dvoumila. „Koliko
sam razumela Frančesku, vaš muž nikada nije želeo da neka druga
žena boravi u ovoj kući.”
„To je istina, ali trenutno je odsutan i sve je u mojoj nadležnosti.”
„Nemam iskustva u čuvanju dece.”
„Ali voliš ih, zar ne?”

„Naravno, no, želim da budem savršeno iskrena u svemu. Volela
bih da radim ovde, međutim, izgleda da u poslednje vreme imam
veoma malo strpljenja ako me neko naljuti.”

„Tim bolje. Mojoj deci je potrebna čvrsta ruka.” Katarina
poverljivo snizi glas. „Skoro sam ubeđena da sam ponovo trudna.
Nisam još sigurna, no, osećam mučninu u najčudnije vreme.
Elizabeta je dobra služavka, ali već ima dovoljno posla i bar jednom,
za dobro mog muža kad se vrati, bilo bi bolje da moja majka ne
bude ovde i diže galamu zbog mene.”

„Kada želite da počnem?”
„Sutra?”
„Useliću se sutra ujutru kad dođem s Frančeskom.”
Kasnije te večeri Aleta je pisala Sibili i zamolila je da joj pošalje
kovčeg s njenim stvarima koje je ostavila spakovane. Frančeska je
prećutala svoje sumnje u vezi s tim kako će se Sibila i Marija snaći,
ali Aleta je prva spomenula tu temu.
„Marija neće ispustiti iz ruku kućni novčanik, koliko god se Sibila
trudila da ga se dočepa, a Grit će smatrati da je glavna, i samo će se
pretvarati da im služi. Mislim da ponekad zaboravljamo koliko je
dugo s nama, koliko je naučila i kako je postala sposobna domaćica.
Uprkos onome što mi je otac rekao, ne bih ih ostavila da se muče
kod kuće da nisam bila sigurna kako će se snaći i bez mene.”
Kad se Aleta uselila u Mehelen, shvatila je da joj je njena soba,
koja se nalazila na trećem spratu i u pročelju kuće, pružala
neometan pogled na kuće De Fereovih preko puta. Upravo kad je
pogledala napolje, ispred njenog ulaza se zaustavila blatom
isprskana kočija s premorenim konjima, za koju je pretpostavljala da
je dovezla lekara iz Amsterdama, što se i potvrdilo kad je čovek
odeven u uobičajeno crno lekarsko odelo žurno ušao u kuću.
Pokušala je da pogodi koja je Konstantejnova spavaća soba.
Stambeni prostor je najverovatnije bio na spratu iznad kancelarija,
što je značilo da leži iza prozora koji su u istom nivou s njenim, a
najveće sobe su se obično nalazile u prednjem delu kuće.
Aleta se dopala svoj Vermerovoj deci, mada su uskoro otkrili da

ima gvozdenu volju i zahteva poslušnost. Poštovali su je zbog toga,
jer im je tako bilo jasno na čemu su i bili su zadovoljni što postoje
pravila protiv kojih mogu da se bore kad se uzjogune. Imali su
sličnu narav kao i ona, mada je naučila iz sopstvenog detinjstva, da
roditelji koji se vole rađaju nežnu decu. Bili su srdačna gomilica,
povremeno neverovatno nestašna, ali u kući Vermerovih je uvek
bilo mnogo smeha, u čemu je Aleta naoko uživala, dok je iznutra
ostajala hladna i ucveljena. Dopadao joj se Jan Vermer, baš kao i
njegova žena, jer je bio veoma ljubazan prema njoj a ona se zauzvrat
trudila da mu se sklanja s puta što je više mogla, mada je
pretpostavljala da on nema ništa protiv njenog boravka u kući, pošto
je znao da je to samo privremena mera.

Ispostavilo se da Katarina nije bila trudna, već je imala neku
čudnu bolest od koje joj je bilo muka i bolela ju je glava, zbog čega je
bila prinuđena da leži. Bilo je dana kad nije mogla da ustane iz
kreveta, ali onda joj se stanje popravilo i ponadala se da će joj biti
dovoljno dobro da peče kolače i pripremi sve za Svetog Nikolu.

„Već sam počela da pečem”, reče joj Aleta jednog jutra, „a tu su i
devojčice da mi pomognu, u isto vreme ih i učim. Čak i Beatriks
skida ljusku sa badema nakon što smo ih poparili vrelom vodom.”

Na kraju je Aleta odradila sve za proslavu, uključujući i kupovinu
poklona za decu, pošto Katarini još nije bilo dovoljno dobro da sama
izlazi. Aleta i Frančeska su takođe napravile ili kupile poklone za
čitavu porodicu, a brodićem su poslale kući paketić u kojem su se
nalazili pokloni od obe za sve.

„Bolje nemoj da napišeš moje ime na onim divnim dugmadima za
očev kaput, ili ih nikada neće upotrebiti”, rekla je Aleta.

„Ipak ću to učiniti”, odvrati Frančeska, „i kad odem kući za
Božić, lično ću ih našiti na njegov najbolji kaput ako do tada to već
ne učine.”

Aleta je imala toliko posla u domaćinstvu Vermerovih da nije
imala vremena da traži drugo zaposlenje, a u svakom slučaju,
Katarini je i dalje trebala njena pomoć. Nijednom još nije ušla u
atelje, ali je mnogo puta zastajala ispred slika u kući, i dopadale su

joj se i one drugih slikara kao i Vermerove. Potpuno nepristrasno,
posmatrala je ova umetnička dela kao da nikada nije i sama slikala,
nesposobna da oseti gubitak za koji je bila sigurna da je mrvi
iznutra.

Skoro svakodnevno se pričalo o pacijentu s druge strane trga.
Majka mu je neprestano bila uz postelju. Pošto je izgubio toliko krvi,
nije dozvoljavala nikome da mu dalje pušta krv i dvojica lekara su ih
ljutito napustila. Prepisivali su mu svakakve napitke da mu
pomognu da povrati snagu, a mnogi su, kako se pričalo, imali
odvratan ukus.

„Sećaš li se sastojaka one posebno lekovite čorbe koju nam je
mama spremala kad smo bile bolesne?” upita Aleta Frančesku
nakon što je čula za jedan takav uzaludan pokušaj da se bolesniku
povrati zdravlje.

„Da, često sam je pravila kad sam preuzela domaćinstvo.
Potrebna je koštana srž i jaja pored svega ostalog, zajedno s
dovoljno pravih začina da probudi najslabiji apetit. Mislim da
pogađam šta ti se mota po glavi.”

„I mislila sam da hoćeš. Ako napravimo čorbu i odnesemo je u
kuću De Fereovih uoči Svetog Nikole, niko se neće uvrediti i
smatrati da smo drske.”

„Slažem se. To je sjajna zamisao. Kupiću sve što nam je
potrebno.”

„A ja ću pitati Katarinu možemo li je skuvati u njenoj kuhinji.
Sigurna sam da ne želiš nikakve usluge od Hetrajd!”

Katarina je bila oduševljena i zahtevala je da upotrebe njene
začine, što im je uštedelo troškove. Kad je došao taj dan, Frančeska
je morala da radi u ateljeu, ali je napisala recept da ga odnesu
zajedno s čorbom ukoliko gospođa De Fere poželi da je napravi
ponovo za svog bolesnog sina.

To veče Jan je otpratio Aletu preko trga s bokalom čorbe,
ponudivši se da je predstavi, jer je poznavao Konstantejnove
roditelje, koji su nekoliko puta kupili slike iz njegove galerije.
Frančeska se već vratila u Kromstrat s Klarom.

„Odnesi je kao tvoj poklon”, rekla je sestri. „Na kraju krajeva, ti si
to prva i predložila.”

Ulaz u kuću De Fereovih bio je odmah do ulaza u kancelariju.
Jana i Aletu su pozvali unutra i na prvom spratu su ih roditelji, par
otprilike očevih godina, dostojanstveni i otmeni, primili u prekrasno
nameštenoj sobi.

„Baš ste ljubazni”, izjavi srdačno gospodin De Fere kad mu je
Aleta objasnila razlog svoje posete. Prethodno ga je videla samo iz
daljine dok je ulazio i izlazio iz zgrade i sada, izbliza, primetila je
koliko je nesrećan zbog tragedije koja je zadesila njegovog sina.

„Vaša pažnja nas je obradovala više nego što možete da
shvatite”, reče joj njegova žena. „Svi prijatelji i susedi su divni i
podržavaju nas i sad kad pomislim da ste i vi, koji ste bili u putničkoj
kočiji za vreme sudara, došli sa svojim darom za našeg sina, duboko
sam dirnuta. Viđala sam vas i vašu sestru kako dolazite i odlazite iz
Mehelena tokom mnogih sati koje sam presedela kraj prozora dok mi
je sin spavao.” Spustila je pogled na recept za čorbu koji joj je Aleta
predala zajedno s bokalom, što su ga odneli u kuhinju. „Zaista
verujem da je ovaj recept veoma sličan onom koji nam je pravila
moja baka, i koji nisam mogla da pronađem. Znam da je dobar.”

„Kako vam je sada sin?”
Žena i muž se pogledaše kao da im je sve teže da odgovaraju na
takva pitanja. „Još je užasno bolestan i uglavnom samo spava.” Glas
joj zadrhta. „Najviše se bojim da će kad ojača izgubiti razum.”
Gospodin De Fere je brzo prekinu. „Draga moja, već sam ti rekao
da i ne pomišljaš na tako užasnu mogućnost.”
„Ali kako?” uzviknu ona žalosno, i njemu i posetiocima.
„Konstantejn se toliko borio da preživi, ali čim otkrije da su mu
noge odsečene, pretrpeće najstrašnije duševne muke. Bio je tako
dobar sportista, znate.”
Jan saosećajno klimnu glavom. „Niko mu nije bio ravan na ledu
ili u kaatsen[5] timu dok je udarao onu tvrdu kožnu loptu.”
Žena maramicom obrisa oči. „Ali to se više nikada neće
dogoditi.”