Zlatna lala - Rozalind Lejker

„Kako se zovete, gospodine?”, upitala ga je, koliko iz sopstvene
radoznalosti, toliko i iz potrebe da prenese poruku gospodaru.
Zatim, kad joj je rekao, dodala je: „Gospodar radi u ateljeu i ne
smem da ga uznemiravam.” Tu rečenicu je mehanički izgovarala,
bez obzira da li je u datom trenutku istinita ili ne. „Reći ću mu da ste
dolazili.”

Tada bi oni koji su predugo čekali na isplatu počeli da pokazuju
nasrtljivost i nogom bi sprečili zatvaranje vrata. Ovaj mladić je samo
slegao ramenima, dok su mu živahne, jasno smeđe oči ispod ravnih
obrva blistale sjajem koji nije razumela, jer je nisu gledale
zavodnički, što bi ona svakako želela.

„Dobro”, rekao je nemarno. „Danas ne mogu da se vratim, ali
račun je unutra zajedno s lukovicama, pa ću po novac doći drugi
put.”

Bilo ju je pomalo stid što ne može da ga upozori da će verovatno
morati da dolazi nekoliko puta pre nego što vidi ijedan novčić. Kada
bi poverioci postali nemilosrdno zahtevni, umela je da im vrati milo
za drago, grabeći prvu priliku da im zalupi vrata pred nosom, ali
bila je uverena da će s Piterom van Dorneom biti teško. On će ostati
ljubazan, ali uporan, i svaki put će joj biti sve teže da ga odbije bez
pravične isplate duga. Poznavajući gospodara, bila je sigurna da se u
kutiji koju je primila nalaze najskuplje lukovice. Iako je to bio njegov
lični dug, na kraju će tu stvar verovatno morati da reši gospođica
Frančeska. Najbolje bi bilo kada bi je mogli poštedeti ovoga, zato što
bi ona ispraznila svoj novčanik koliko god novca u njemu imala, a u
njemu je uvek ionako bilo malo.

„Hvala vam što ste svratili. Želim vam prijatan dan, gospodine.”
Dok je išao kući, Piter se smeškao u sebi. Služavka nije imala
pojma koliko mu je bilo drago što nije donela novčanik da mu plati.
Ako bude imao sreće, sledeći put kada poseti kuću, upoznaće
slikarevu kćer.
Dok se vraćao istim putem, osećao je prvi dah oktobra, koji je
samo dan ranije iza sebe ostavio septembar. Pored kanala se zlatilo
drveće lipe a poneki kasni cvetovi u lejama koje su se pružale uz

vodu i dalje su opstajali. On je rođen u Harlemu i njegova polja lala
prostirala su se jugozapadno od starog dela grada, ali nedavno je
kupio kuću i u Amsterdamu. Uvek se osećao prijatno u gradskoj
vrevi i žurbi, okružen slanim vazduhom, sa brodovima u luci koji su
stvarali pravu šumu jarbola dokle god je pogled dopirao. Trgovina je
gradu donela naglo bogatstvo, a usled političke krize u Španskom
Nizozemlju u grad su se slili jevrejski trgovci dijamantima, što je od
Amsterdama načinilo svetski centar trgovine dijamantima. Hag je i
daije bio glavni grad i sedište vlade, ali potiskivao ga je bogati
Amsterdam. Odatle su holandske istočne i zapadne indijske
kompanije uspostavile bogate trgovačke maršrute do svakog i
najudaljenijeg dela sveta. Holandija, sa flotom od trista hiljada
brodova, bila je vodeća trgovačka nacija, koju su poštovali svi
konkurenti, čak i Engleska, s kojom su vodili dva kratka, ali žestoka
pomorska rata. Svi trgovački brodovi bili su teško naoružani za
slučaj bilo kakvog okršaja sa starim neprijateljima ili gusarima koji su
harali morima. Ovakva odbrana je takođe smanjivala opasnost i za
one koji su uložili novac u tovar, što je Piter i sam učinio preko
gradske berze, na svoju veliku korist. Kasnije tog istog dana on će
ponovo uložiti deo zarade u iste tokove.

Ako se na obzorju i nazirao neki oblak, onda je to bila pretnja
Francuske po holandski mir i napredak. Mnogima je bilo očigledno
da je Luj XIV bacio svoj pohlepni pogled na najbogatiji plen u Evropi
i bilo je nemoguće otarasiti se utiska da će, pre ili kasnije, napasti.
Čudno kako moćni ljudi nikada ne izvuku pouku iz istorije. Španci
su osamdeset godina pokušavali, sve do početka ovog veka, da
pokore Holandiju, iživljavajući se nad zarobljenicima na načine koji
su prevazilazili granicu zdravog razuma, ali na kraju je moćna
Španija poklekla, usled neprestanih ratova i borbi, pred malom
zemljom koja je veći deo svoje teritorije od mora branila nasipima.

Kada je Piter ponovo stigao na trg Dam, proverio je stanje na
svojoj tezgi. Odatle se uputio u kafanicu, gde je s jednim trgovcem
dogovorio poslovni sastanak pre nego što se obojica upute ka Berzi.
Bio je svestan da se ponovo smeška u sebi, a u glavi su mu plesale

misli o onoj vedroj devojci.
Na podijumu u ateljeu Frančeska je posmatrala mapu Italije

izrađenu na pergamentu. Janetje ju je jednom poslala kao poklon
Hendriku na Svetog Nikolu, uz objašnjenje kako želi da njene
sestričine znaju tačno gde ona živi. Frančeskin pogled se uvek
zadržavao na Firenci, Rimu i Veneciji, tri grada koja je najviše
priželjkivala da jednog dana vidi.

Njen nekadašnji zahtev da se Titusov portret okači u ateljeu,
nikada nije bio ispunjen, jer kakav god da je izraz lica Hendrik od
nje tražio, ona bi uvek pokazivala samo tugu kad bi ga pogledala.
Prošlog septembra Titus je preminuo od groznice, svega šest meseci
nakon venčanja i tek što je saznao da mu je žena Magdalena trudna,
što su oboje veoma želeli. Rembrant je ponovo potražio utehu u
poslu, ali tolika tuga ga je konačno slomila i on se pretvorio u
pravog starca, kosa mu je potpuno posedela i zdravlje mu se
narušilo. Srećom, Kornelija je bila odana kći, jer se on sa svoje
šezdeset tri godine nikada ne bi snašao u toj skromnoj kućici na
Rozenhrahtu, zaboravljen i zanemaren, da ona nije brinula o njemu.

„Da nismo u aprilu i maju izlazili da skiciramo prolećno cveće”,
oglasi se Hendrik iza štafelaja, „s ovim svilenim koje držiš i tim
venčićem na glavi, bila bi to baš jadna Flora.”

„Ma, nije tako, oče!” Prestala je da upotrebljava reč tata, kako ga
je u detinjstvu zvala, i to od dana kada je preuzela odgovornost za
vođenje domaćinstva.

„Ovako venčići izgledaju kao da su sveže ubrani, kao da su još
prekriveni rosom.”

„Je li ovo završno poziranje?” U glasu joj se naslućivala nada.
Uvek joj je bilo teško kada četkica i paleta nisu bile u njenim
rukama.

„Ne. Imaćemo još jedno. Neću završiti do podne.”
„Mogla bih ponovo da poziram danas posle podne.” Izjavila je
odlučno. „Onda bi završio sliku.”
„Imam neki dogovor”, odgovorio joj je, ali lažno naglašavanje
važnosti tog „dogovora” nije je zavaralo, već joj je samo potvrdilo da

se sprema u provod. Došao je trenutak kada je odlučio da nagradi
sebe predahom od posla.

„Sutra pre podne u pola dvanaest imaš još jedan sastanak s
Vilemom. Zar ne želiš da pripremiš sliku kako bi mu je pokazao?
Sigurna sam da on očekuje da bude završena.”

„Vilem može sačekati neki drugi dan.”
Ona duboko udahnu. „Oče! Iskušavaš njegovo strpljenje do
krajnjih granica. On je jedan od najboljih trgovaca umetničkim
delima u Amsterdamu, a ti se prečesto prema njemu odnosiš kao
prema nekom torbaru!”
„On me dovoljno dobro poznaje da shvati kako ne želim da ga
vređam”, veselo odgovori Hendrik. „On mi je najstariji prijatelj.”
„Tim pre bi trebalo da poštuješ i njega i njegove napore da proda
tvoje radove.” Namerno ga nije podsetila na Vilemovo stalno
dobronamerno ubeđivanje kako bi trebalo da slika teme koje je lakše
prodati, jer je to pitanje, kao i Hendrikova sklonost da prekida rad
pred sam završetak, bilo bolna tačka njihovog prijateljstva. Ipak,
njen neizrečeni prekor ostade da visi u vazduhu, baš kao da ga je
izgovorila.
Hendrik promeni četkicu, umačući vrh u bogatu žutu boju, i
upozori je namrštenim pogledom. „Ne gnjavi me, Frančeska. Tvoja
majka to nikada nije činila i neću to trpeti ni od tebe. Ako se ne
pripaziš, pretvorićeš se u pravu oštrokonđu.” Zatim joj se zlobno
nacerio, dok se njenim obrazima razlivalo ljutito rumenilo. „Ljutnja
ti kvari ten. Na svu sreću, završio sam sa slikanjem lica”, zaključio je
samozadovoljno.
Rado ju je bockao kad god bi mu se pružila prilika i tako joj je
vraćao milo za drago što ga primorava da radi duže nego što je
želeo. Ali šta joj je drugo preostajalo kad je uporno zanemarivao
neisplaćene račune i nastavljao da živi nemarno kao i uvek. Osim
što im je nedostajalo novca, bilo je to i traćenje njegovog velikog
talenta. Razuzdanost je uzimala svoj danak na njegovom vidu i
rukama. Nakon noćnog bančenja u krčmi prsti bi mu se toliko tresli
da nije bio u stanju ni crticu da povuče, čak i kad bi uspeo da

savlada glavobolju.
Da bi mu jasno pokazala svoje nezadovoljstvo, nije se više trudila

da nastavi razgovor. Svetio joj se tako što je nemelodično zviždao
sebi u bradu a to je bio zvuk koji je nju nervirao i koji nije mogla da
podnese dok je radila za svojim štafelajem u ateljeu. Po ko zna koji
put je pomislila kako je on u duši i dalje samo jedan veliki nevaljali
dečak. Nije se obazirao na svojih pedeset godina, koje kao da nisu
ostavile traga na njegovoj spoljašnosti i psihi. Mada, možda je to
doprinosilo njegovom neodoljivom šarmu, kojim se služio kada mu
je to odgovaralo. Veoma brzo mu je dosadio nestašluk sa
zviždanjem i spremao se da joj nešto obeća, ne bi li je malo
oraspoložio. Nije voleo ni sa kim da bude dugo posvađan.

„Reći ću ti šta ćemo uraditi da završimo sliku na vreme”, veselo
je izjavio deset minuta kasnije.

„Šta to?” Trebalo mu je pet minuta manje nego što je predvidela,
da mu proradi savest.

„Večeras ću se vratiti u razumno vreme i sutra ćemo rano ujutru
početi ponovo da radimo. Dok Vilem stigne, slika će biti završena.”

Delovao je tako samouvereno, grleći je širokim osmehom, da je
popustila. „Jesi li siguran?”

„Potpuno. Ostali su samo neki završni detalji.”
„Mogu li sada da pogledam sliku?” upitala je. Nikada nije
dopuštao da mu gledaju sliku pre nego što stigne do samog kraja.
„Da”, rekao je, odmičući se da je prouči. Tada je, čim se prenuo
iz radne usredsređenosti, iznenada shvatio koliko je vremena
moralo proći otkako se poslednji put odmarala. Nije mu se dopadalo
da ima sat u ateljeu, jer mu je odvlačio pažnju. „U svakom slučaju
tebi je preko potreban predah a pretpostavljam da je došlo vreme i
da se oglasi zvono za ručak.”
Spustila je buket cveća i štap da protegne ruke, savijajući i
ispravljajući prste. „Sigurna sam da jeste. Prilično sam gladna.”
Otresla je suknje i sišla s podijuma, lica ozarenog od očekivanja.
Zamalo da se uhvati za štafelaj kad se zaljuljala, dok joj je lice
potpuno izgubilo boju. Hendrik ju je izbezumljeno zgrabio. Otkako

je izgubio Anu, plašio ga je svaki znak bolesti.
„Predugo si pozirala bez odmora! Odvešću te do divana i

dovešću Mariju!”
„Ne!” Gotovo očajnički se otrgla od njega, lagano dolazeći sebi.

„Nije to ništa. Ne smeš zvati Mariju - znaš kako ona diže galamu.”
Video je da joj se u obraze ponovo vraća rumenilo. Iako je osetio

olakšanje, ipak ga je to razdražilo. „Trebalo je da me podsetiš da ti je
potreban odmor”, rekao je osorno, prebacujući krivicu na nju.

„Da, trebalo je”, odgovorila je odsutno, zbunjena neobjašnjivim
osećajem straha koji ju je preplavio kada je prišla štafelaju. Smatrala
je sebe praktičnom i razboritom osobom, koja se nije prepuštala
hirovima i maštarijama, ali u tim trenucima joj se činilo kao da se
atelje zaledio i kao da je u samoj slici ležala neka užasna pretnja
upućena lično njoj. Mada, bio je to rad čoveka koji je voleo svoju
decu. Kako bi slika mogla da predskazuje opasnost? Čak joj je i tema
bila bliska srcu, jer je volela proleće i cveće, naročito lale. Odlučno je
podigla bradu i stala ispred slike da se licem u lice suoči sa Florom.

Sve sumnje su joj se istog trena raspršile. Ispustila je kratak uzdah
olakšanja i divljenja. Pred njom se nalazio najbolji očev rad u
poslednje vreme i to ne zato što je ona bila model. Kada je Hendrik
ovako slikao, mogao je da napravi prelepu sliku čak i kad bi za temu
uzeo običan drveni stub. Njegova majstorska tehnika je ovde bila na
vrhuncu u tečnom nanošenju impasta. Anina smrt je ostavila dubok
trag na njegovom radu. Boje su mu postale tamnije i odustao je od
teatralnih i prenaglašenih pokreta svojih likova, da bi započeo sa
odmerenijim i osećajnijim pristupom koji je veoma blagotvorno
delovao na njegov rad, pomažući mu da prenese potpuno novu
paletu osećanja.

Ovde Flora gotovo stidljivo likuje među darovima koje donosi,
senke zime nestaju iza nje, a prefinjenija upotreba njegove omiljene
crvene i zlatne i jarkonarandžaste boje uhvatila je sjaj sunca u njenoj
kosi. Njegovo raznoliko i izražajno slikanje je dostiglo vrhunac,
prekrasno sveže cveće koje joj se spuštalo iz ruku kao da je oko sebe
širilo miris, a njen ogrtač od svile i satena je gotovo šuštao.

„Ovako bi trebalo stalno da slikaš, oče!”
„Zar ne slikam?” zapitao je oštro.
Prekasno je shvatila da je progovorila o preokretu. Nije smela čak
ni neodređeno da spominje slike koje su slabo ocenjene ili su ostale
neprodate. Susrela se s njegovim plamtećim pogledom i iskreno mu
je odgovorila:
„Samo sam mislila da će nam ova slika doneti hranu na sto, a
može se i uporediti sa maminim portretom.” Pokazala je na sliku
koja je visila na zidu ateljea ljupkim i žustrim pokretom. „Uvek
kažeš kako ti je to najbolje delo. Sada si to ponovo postigao. Ovo je
kao novi početak, oče.”
Njen iskreni odgovor mu je pokazao da nije imala nameru ni da
ga prekoreva niti da mu prebacuje. Klimnuuo je glavom. Sa njom je
uvek znao na čemu je. Čak i dok je bila dete, imala je taj otvoren i
iskren pristup životu, tu snagu ličnosti koja se nije lomila pod
pritiskom nedaća, već ju je jačalo sve sa čime je morala da se suoči.
Prisetio se kako su joj se zenice morsko-zelenih očiju širile od
njegove vike kad god je bio nezadovoljan njenim radom ili radom
njenih sestara. Lice bi joj postalo napeto, ali bi zauzela čvrst stav,
dok bi druge dve otrčale iz ateljea plačući.
„Tražiću visoku cenu za nju.” Zatim je izgovorio nešto što je znao
da će joj prijati: „Trebalo bi da pokrije većinu naših dugova.”
Ponovo je pogledala sliku i zamišljeno progovorila: „Možda nam
nešto novca i preostane.”
„Šta bi moglo biti bolje od toga?” Bilo mu je drago što ona ništa
ne zna o njegovim trenutnim kartaroškim dugovima, jer bi to
pokvarilo ovaj trenutak. Stajali su jedno pored drugog i bilo bi
sasvim prirodno da joj spusti ruku na rame, ali prsti su ga jako boleli
i nije želeo da ga uhvati nehotični grč, koji bi ga odao. Zabolelo ga je
kad ju je zgrabio u strahu da će pasti, ali u toj zbrci ona nije
primetila ništa neobično. Ova nevolja, šta god da je do nje dovelo,
počela je prethodne zime oticanjem zglavaka, ali u leto je ponovo
nestala i on nije očekivao da će se vratiti. A onda, nakon što je
započeo slikanje Flore, neželjena bol se opet pojavila, zajedno s

hladnijim vremenom. Usporavala mu je rad, ali bio je uveren da će
ponovo nestati. U napadu dobrog raspoloženja, vragolasto se
zacerekao: „Kladim se u bilo šta da će Vilemu iskočiti oči kad je
vidi!”

Smejala se zajedno s njim, provlačeći svoje ruke ispod njegovih i
gledajući ga pravo u veselo lice. „Kako će to biti zabavno! Mogu li
da budem ovde kad mu je budeš pokazivao?”

„Naravno da možeš.”
Tog trenutka se začu zvuk zvonca kojim ih je Marija sve pozivala
na ručak. Frančeska se uputi ka vratima. „Presvući ću se pre nego
što sednem za sto.”
Kada je ponovo sišla u trpezariju, svi su je čekali, ali niko još nije
seo, jer se to nije radilo pre izricanja molitve. Aletin oštar pogled
ispod gustih trepavica otkrio joj je da se zadržala duže nego što je
trebalo. Sestra joj je danas nosila kapu od uštirkanog platna,
savijenu od čela unazad i sličnu onoj kakvu je obično nosila njihova
služavka Grit. Uokvirivala je Aletino ovalno, lepo oblikovano lice s
malom tvrdoglavom vilicom, krupnim očima koje su umele da se
razneže od ljubavi prema porodici, ali bi postajale poput sevajučeg
čelika kada bi se naljutila na njih ili na nekog drugog. Usta su joj bila
obla i ružičasta.
Još od jutra nakon napada, nikada se nije pojavljivala bez kape,
osim u samoći svoje spavaće sobe. Imala je fioku i policu punu kapa,
od kojih je mnoge sama izvezla, i svaka je bila pravo malo
umetničko delo, a imala je i široki izbor drugih kapa različitih
stilova, uključujuči i nekoliko u celosti napravljenih od Marijine
domaće čipke, pri čemu je svaka bila opšivena drugačijom bojom.
Na svaki rođendan i Dan svetog Nikole dobijala je kape na poklon, a
jedna, koja joj je stigla od Janetje, bila je optočena biserima na
firentinskom vezu. Sve su joj prekrivale čitavu glavu; čak je i
pramenove kose koji bi joj sa potiljka pali na vrat ponovo
zašuškavala da se ne vide. Sve više se zatvarala u sebe, i u svakom
pogledu je postala veoma povučena. Sibila joj je jednom okrutno
prebacila da se ponaša kao matora služavka, a bilo je i drugih koji su

delili njeno mišljenje.
„Izvinite što ste morali da me čekate”, rekla je Frančeska,

uputivši se ka svom mestu na kraju dugačkog hrastovog stola. Čula
je nestašno lupkanje stopala u ritmu svojih užurbanih koraka i
odmah je znala da to može biti samo Sibila. Lupa je naglo prestala i
začulo se jedno „jao” u znak negodovanja kad je Marija udarila
krivca.

Tog dana obed im je bio mršav, a sastojao se od retke supe od
povrča i najcrnjeg pekarskog hleba, što je bio siguran znak
Hendrikovih loših novčanih prilika. U sveopštem razgovoru, Sibila
je uspela da Frančeski uputi jedno lično pitanje.

„Je li slika Flore blizu kraja?”
Nikada nije bilo pametno ispitivati Hendrika u vezi s njegovim
radom, jer ako mu nije dobro išlo, bio je veoma neraspoložen. Kad
Frančeska klimnu glavom u znak odgovora, Sibila odahnu od
olakšanja i ponovo se usredsredi na supu. Za sliku je bila
zainteresovana samo kao za izvor očevih prihoda. Nijednom nije
zažalila što nije razvijala sopstveni umetnički dar, i jedino slikanje
koje ju je sada oduševljavalo, bilo je nanošenje šminke na lice kada
bi joj to dozvolili. Barem je mogla da čini šta joj je volja sa sjajnom,
kao žito zlatnom kosom i uvek se odevala na različite načine, što je
ponekad ozlojeđivalo Hendrika. A kad se iznervira, nije umeo da
bude odmeren.
„Održava li se to neko takmičenje za najsmešniju žensku pojavu
u Amsterdamu?” pitao bi, sevajući očima na trakom uvezanu šiljastu
punđu na temenu, ili kovrdžave kike koje su joj poigravale preko
ušiju kao slapovi iz fontane. Ona bi tada briznula u plač i otrčala u
svoju sobu, vrišteći kako su Holanđanke poslednje u Evropi u
poznavanja francuske mode i da ona ne namerava da toliko zaostaje
za svojim vremenom.
To što je rekla u vezi s modom, bilo je u prošlosti tačno. Nije u
prirodi prosečne Holanđanke bilo da rasipa novac na prolazne
lakomislenosti, koliko god udobno živela, ali tokom poslednjih deset
godina sve se promenilo i žene su počele da prate najnoviju

francusku modu.
Sibila je primećivala otmeno obučene žene kad god je odlazila u

grad, žudeči kao nikad da i na njoj šuškaju bogate haljine, da nosi
skupoceni nakit i vozi se u kočiji. Da nije prezirala poziranje na
podijumu, delom i zato što bi se ona i otac uvek posvađali, jer nije
mogla da miruje, donekle bi zadovoljila svoju želju oblačeći
egzotičnu odeću iz sanduka u ateljeu, bez obzira što je bila stara i
popravljana. Ali stopala joj nikako nisu dopuštala da sedi mirno.
Činilo joj se da su stvorena za ples i kretanje u nove pustolovine. U
retkim prilikama kada je Hendrik slikao njen portret, nije joj se
dopadao ishod, jer on nikada nije laskao svojim modelima i smatrala
je da nije na pravi način predstavljao njenu lepotu. Kada se požalila,
on je to shvatio kao kritiku svog rada i to je samo pogoršalo stvari.

Bila je ubeđena da je niko u kući ne razume. Najmanje od svih
njen otac, jer bi u suprotnom privukao bogate pokrovitelje, slikajući
slike kakve su se tražile i tako zarađivao dovoljno novca da njoj i
sestrama omogući bogat miraz koji bi im obezbedio dobru udaju.
Štaviše, njoj bi posvetio posebnu brigu nakon razočaranja zbog
neuspele veridbe. Gorko je tada plakala i tugovala, ali nije duboko
žalila za Jakobom. Sve se odigralo i završilo brzo, ali ljutilo ju je što
je izgubila takvu nagradu. Korverovi su joj i dalje bili dobri prijatelji
i mogla je da dolazi i odlazi iz njihove kuće kao i pre, što je za nju
bila srećna okolnost, jer joj se dopadalo da ima gde da pobegne kada
je predosećala da će joj Marija zadati neki naporan kućni posao.

Pogledala je oca dok mu je dodavala korpicu s hlebom. Ovih
dana je razgovarao za stolom i imao je dobar apetit. U svakom
pogledu je ponovo bio onaj stari, osim što je u kosi imao više sedih
nego pre majčine smrti. Sećanje na taj dan ju je previše bolelo.

Kada se ručak završio, Sibila je prva izašla iz trpezarije, jer ju je
radoznalost vukla da vidi sliku Flore. Oprezno je ušla u atelje, ne
želeći da suknjom zakači uramljene slike naslagane kraj zida ili da
uprlja odeću praškastom kredom ili grumenjem vlažne boje. Kad je
stigla do očevog štafelaja i videla sliku svoje sestre kao Boginje
proleća, divljenje njenoj lepoti gotovo je nadvladalo prvobitnu želju

da joj proceni vrednost. Kad bi sva Hendrikova dela imala takvu
draž, svim njegovim novčanim neprilikama bi došao kraj i nikada
više ne bi morali jesti seljački obrok kao što je supa od povrća i crni
hleb.

Sibila se pitala da li bi možda trebalo da stisne zube i ponudi
Hendriku da mu i ona pozira. Kada bi joj obećao da će dobiti novi
ogrtač od novca koji bi zaradio na njenoj slici, učinila bi to. Inače ne
bi imalo smisla trpeti njegovo gunđanje što ne sedi mirno, kao i
čitavo to mučenje. Trebalo bi da ima i neku ličnu korist.

Zvuk otvaranja vrata je navede da se okrene puna nade, ali bila
je to Aleta koja je takođe došla da vidi sliku. „Je li otac još u kući?”,
odmah upita Sibila.

„Mislim da je upravo izašao.”
Sibila ode da se lično uveri i otkrije da li je sestra u pravu.
Prekasno je spazila Mariju, široku kao barža, kako se odlučno gega
u njenom pravcu. „Tu si, dete. Zašto još nisi stavila kecelju? Na tebe
je red da opereš sve zavese u spavaćim sobama.”
Sibila nezadovoljno uzdahnu. Ponekad bi pomislila kako se žene
širom Holandije bore pomoću metle i ribaće četke da održe kuće
besprekorno čistim podjednako odlučno kao što su se nekad
muškarci, mačevima i topovima, suprotstavili španskoj sili. Ta
sloboda je barem osvojena, ali prljavština i prašina se nikad ne
predaju.
Tokom mirnih popodnevnih časova Frančeska i Aleta su radile u
ateljeu na slikama mrtve prirode koje su započele prethodne
nedelje. Sedele su na stoličicama za svojim štafelajima, a ispred njih
se nalazio nizak sto prekriven plavom tkaninom po kojoj su bih
pažljivo poređani razni predmeti. Aranžmanu na stolu otmenost je
davao najvredniji predmet koji je Ana posedovala, školjka sedefasta
poput daleke strane obale sa koje su je pokupili da je izliju u srebru
na otmenom modernom postolju. Pored nje su se nalazili i satno
staklo, grozd crnog grožda koji je ležao pokraj čaše vina i lepeza čije
perje boje topaza je svetlucavo treperilo. Okalajisani tanjir je bio
namešten tako da štrči sa ivice stola i na njemu se nalazio limun iz

kojeg je virila oštrica noža, dok je dugačka traka oguljene kore, već
odsečena, uvijeno visila. Tri kasna ružina pupoljka, koje je
Frančeska donela iz male leje u dvorištu, ležala su na zgužvanoj
salveti od damasta. Bila je to izvrsna vežba za prikaz svetla i senke
na različitim površinama i tkaninama.

Frančeska je u svoje slike uključivala cveće kad god je to bilo
moguće. Po njenom mišljenju, bilo je malo slika koje su delovale
dovršeno bez cveća, kao što bi i Holandija izgledala jadno bez cveća
koje je cvetalo na sve strane od proleća do jeseni. Izdašno je cvetalo
u uličnim lejama i kraj kanala, mirisalo je po baštama, ispunjavalo
bačvice i saksije i, najupečatljivije od svega, širilo se u vidu
veličanstvenih raznobojnih tepiha u priobalnim oblastima severnog i
južnog Harlema, gde se uzgajaju lukovice.

Aleta i ona nisu razgovarale dok su slikale. Među njima je vladao
potpuni sklad. Nije bilo tako kada je bio prisutan i Hendrik, jer
njegova osobenost je prosto treperila kroz vazduh. Ponekad ne bi ni
pogledao njihov rad, dok bi im neki drugi put, naročito kada je bio
uznemiren, prilazio prečesto i nalazio zamerke, i to ne
dobronamerno kao nekada, već neumesno i okrutno. Aleta je
odavno prevazišla tugu i suze, ali ponekad je još umela da ubledi.
Frančeska je verovala da je razlog takvog ponašanja bila griža
savesti što se više nije trudio da ih podučava onoliko koliko bi
trebalo.

Obema devojkama je postalo jasno da se njihov slikarski rad
našao na prekretnici. Obe su bile potpuno svesne kakve su se
mogućnosti krile u njihovoj veštini, ali sputavao ih je Hendrik, kome
je njihova obuka sve teže padala. Da su mogle postati učenice u
ateljeu nekog uglednog nezavisnog majstora, to bi im pružilo priliku
da se razviju i napreduju dalje od svojih trenutnih dostignuća.

Prepreka njihovom zajedničkom cilju bila je školarina, a ne
činjenica da su bile žene, jer u ateljeu je jedino nadarenost bila
važna. Frančeska je bila veliki obožavalac Džudit Lejster, koja je
učila od Fransa Halsa, baš kao i Hendrik, i Marije van Ostervik,
izvrsne slikarke cveća, koja je bila učenica Jana Davidsa de Hema.

Jedini zvuci koji su se čuli u ateljeu dopirali su sa sprata, gde je
Grit čistila, i sa ulice gde se čulo kloparanje točkova u prolazu ili
lupanje drvenih klompi. Tada Aleta prekinu tišinu.

„Postoji samo jedno rešenje.”
Frančeska je umela da prati sestrin tok misli. Osmehnula se, ali
nije prestala sa slikanjem. „Koje? Javno obaveštenje da će dve
buduće članice Esnafa pevati i igrati po ulicama da skupe
dobrovoljne priloge i plate svoje školarine?”
„Maštala sam o nečemu boljem od toga”, priznade Aleta uz
osmeh. „Zar ne bi bilo divno kada bismo obe našle bogate
pokrovitelje koji bi umeli da prepoznaju naš dar i koji bi bili voljni
da plate sve troškove dok ne steknemo majstorsko zvanje. Tako je
bilo sa mnogim italijanskim umetnicima.”
„Ali Holandija nije Italija. Odnos prema umetnosti u toj zemlji je
potpuno drugačiji. Tako mnogo italijanskih slikara i vajara dobijaju
porudžbine od crkve i političkih moćnika. Ovde nema takve
darežljivosti.”
„Živa istina!”
„Bilo bi savršeno kad bismo završile obuku kod nezavisnog
majstora. Nismo li o tome mnogo puta raspravljale? Ali neću
dozvoliti trenutnim okolnostima da me pobede, a nećeš ni ti.
Suđeno nam je da naporno radimo. Nema prečica. Onog dana kad
se Vilem ponudi da proda naše slike, znaćemo da smo na pragu
istinskog dostignuća i uspeha.”
„Kao otac?” Aletin glas iznenada poprimi odsečan ton.
Frančeska je pogleda. „Takav je kakav je, i čak ni mama nije
uspela da ga promeni. Ali nas dve smo obe posvećene radu i
nećemo se ni na šta obazirati.”
„Dakle, moramo nastaviti da se borimo, je li tako?”
„Zato će nam priznanje biti još slađe kada dođe.”
„Pretpostavljam da si u pravu.” Aleta uzdahnu i nastavi da slika.
Pitala se koju bi cenu postigla ova slika kada bi mogla da je proda.
Nekoliko novčića? Ili još bolje, nekoliko florina. Kad bi samo našla
način da prodaje svoje slike, a da za to niko iz kuće ne sazna.

Čuvala bi sve što zaradi i, iako bi joj trebalo prilično vremena, na
kraju bi sakupila dovoljno da pohađa časove koje su neki slikari na
smenu držali, gde su se njihovi učenici okupljali sa učenicima iz
drugih ateljea i zajedno učili o slikanju iz života. Slikarima-
amaterima, koji su bili voljni da plate, bilo je dozvoljeno da u malim
grupama sede pozadi, ali zauzvrat bi dobili savete majstora. Kada bi
redovno pohađala te časove, imala bi prilično koristi od njih, ali
prvo je valjalo nabaviti novac. Tu prepreku je morala nekako da
savlada.

HENDRIK SE NIJE vratio do večere. Pošto su jeli, Aleta je u salonu

svirala na virginalu, dok ju je Sibila pratila na violi. Milozvučna
muzika dopirala je do gostinske sobe, gde je Frančeska čitala pored
kamina. Marija je sedela na stolici nasuprot nje, praveći čipku na
jastučetu koje joj je ležalo na širokom krilu, a kuckanje njenih
drvenih igala kao da je pratilo muziku odgovarajućim ritmom. Kada
su im Aleta i Sibila konačno poželele laku noć i otišle na spavanje,
Frančeska odloži knjigu i odšeta do prozora, uznemirena. Naslonila
je šake na prozorsko okno ukrašeno romboidnim oblicima i
pogledala kroz njega.

„Otac je obećao da neće doći kasno”, izustila je oštro, glasom koji
se kolebao između ljutnje i zabrinutosti. „Kada pije, kao što sam
sigurna da čini večeras, uvek se bojim da će se izvrnuti u kanal.”

Marija podiže pogled sa čipke. „I tvoja majka se zbog toga
brinula”, ravnodušno je primetila, prisećajući se kako je viđala Anu
da čeka kraj tog istog prozora, „ali jedini put kad se to dogodilo,
hladna voda ga je otreznila i kad je isplivao na površinu, prva stvar
koju je ugledao bio je stari kožni novčanik pun zlatnih novčića koji
je upao u pukotinu. Svako drugi na njegovom mestu bi se udavio,
ali takvi ljudi kao što je on imaju sreće.” Umalo da kaže „lupeži”
umesto „ljudi”, ali on joj je bio poslodavac i nije smela tako govoriti
o njemu njegovoj kćeri, čak ni nakon svih ovih godina.

Frančeska se iznenađeno okrenu od prozora. „Nikada to pre
nisam čula. Nije ni čudo što je takav optimista kad god zapadne u

neku nevolju. Koliko je meni tada bilo?”
„Oko šest meseci, ako se dobro sećam. To zlato je trebalo biti

njegova i Anina ušteđevina za budućnost, ali on je sve potrošio na
haljine od žutog pliša i zlatnog brokata za nju, a sebi je kupio sliku
jednog venecijanskog slikara čijeg se imena ne sećam.” Odmahnula
je glavom beznadežno. „Novac bi mu uvek progoreo rupu u
džepu.”

„U ovoj kući nema venecijanske slike, Marija. Šta se s njom
dogodilo?”

„Zar moraš da pitaš?” odgovori suvo Marija. „Morali su da je
prodaju posle godinu ili dve kad nikako drugačije nije mogao doći
do novca. Nije bila ništa posebno. Tvoje i Aletine slike mi se mnogo
više dopadaju. Uz sliku sa lalama koju si mi poklonila prošle godine
na Svetog Nikolu osećam se kao da čitave godine u spavaćoj sobi
imam vazu svežeg cveća.”

Frančesku je dirnula tako iskreno izrečena pohvala, pa priđe
stolici na kojoj je starica sedela i nežno je zagrli. „Tako si draga,
Marija. Silno želim da postanem zaista dobra slikarka, a toliko sam
još daleko od cilja.”

„Uspećeš ti, znam to.” Marija poljubi Frančesku u obraz i zadrži
je da ne ode ponovo do prozora. „Sedi sada. Nema svrhe da gledaš
ide li gospodar. Ta jedna lampa na ulici ne daje dovoljno svetla da se
može videti u daljinu, a tvoj otac će verovatno krenuti kući gde god
da je, a da se ne seti da pozajmi fenjer. Neće mu biti prvi put da ga
Noćna straža kazni što ne nosi lampu po mraku.” Ona nastavi da
pravi čipku, vešto baratajući drvenim iglama. „Ovu mustru odavno
nisam pravila.”

„Lepa je.” Frančeska sede preko puta Marije. „Je li to za
okovratnik?”

Marija je pogleda pravo u oči. „Za venčanu bluzu, nadam se.”
„Uzalud ti je ako misliš na mene, a nemoj se nadati ni za Aletu,
jer i ona je ambiciozna kao i ja!” Odlučno odgovori Frančeska.
„Najverovatnije će je nositi Sibila.”
Marija ozlojeđeno uzdahnu. „Ne razumem te. Šta ako ti jednog

dana neko ukrade srce?”
„Neću to dozvoliti.” Frančeska je govorila samouvereno,

naslanjajući se na jastučiće na stolici i držeći ruke na zaobljenim
ivicama naslona. „Sama pomisao na brak mi je dovoljno odbojna da
sačuvam hladnu glavu. Brak bi mi doneo čekanje na muža i
majčinstvo, kao i bezbrojne društvene obaveze koje sada mogu da
izbegnem. Kad bi se na mojoj ruci našao prsten, ne bih više imala
vremena za slikanje.”

„Koješta! Naravno da bi.”
„Samo kada bih se udala za slikara.”
„Zašto?”
„Zato što bi on razumeo i sarađivao sa mnom.”
„Onda potraži jednog.”
„Nisam dovoljno zainteresovana.”
Marija isproba drugačiji pristup. „Ali šta je sa decom? Ti ih voliš i
umeš tako majčinski da se postaviš prema svima u kući kad se ukaže
potreba.”
Frančeska okrenu glavu i zagleda se u vatru. Odsjaji plamena su
joj treperili na licu, ali trepavice su joj sakrile oči i izraz u njima.
„Volela bih da imam dete. Možda kada se dokažem kao slikarka,
pre nego što budem suviše stara da imam sopstvenu porodicu. Ali u
doglednoj budućnosti posvetiću se svom cilju i neću se smiriti dok
ga ne dostignem.” Zasukala je manžetu na rukavu uz blag osmeh i
osmotrila svoj zglavak. „Kroz ove vene sigurno teče mešavina ulja i
boje.”
„Nažalost” promrmlja Marija za sebe. Kada bi trebalo da bira
između slika i beba, u svako doba bi se odlučila da čuva i treći
naraštaj.
Frančeska ju je čula, ali ništa nije rekla. Marija ne bi nikada mogla
razumeti njenu stvaralačku snagu koja joj nije dozvoljavala da krene
drugim putem. Tako je bilo s njenim ocem, a sada se isto dešava
Aleti i njoj. Svetionik koji ih zauvek mami.
Na zvuk koraka koji su prelazili predvorjem skočila je s
olakšanjem. „Stigao je otac!” Ali kada je izašla da se uveri, videla je

Grit kako izlazi iz kuhinje. Provela je veče s drugaricom i sada se
uputila ka svojoj sobi. Frančeska joj poželi laku noć i vrati se do
kamina. Nedugo zatim i Marija ode na spavanje.

Frančeska je još čekala, ljuta i razočarana što otac ponovo nije
održao reč. Zašto je uvek dozvoljavala da je zavara svojim
obećanjima? I sada je, kao i mnogo puta ranije, želela da lupi nogom
o pod zbog njegove nemarnosti, ali kada konačno uđe, posrćući,
pokazujući joj onaj posramljeni izraz lica koji je nameštao u takvim
prilikama, znala je da će sažaljenje nadvladati ozlojeđenost.

Kada je kazaljka na satu dobrano prešla ponoć, ostavila mu je
upaljenu lampu i uzela sveću da osvetli sebi put uz stepenice.
Penjući se stepeništem, razmišljala je kako da ujutru najpažljivije
saopšti Vilemu da slika Flore nije spremna. Mnogo puta je već bio
na ivici da Hendriku odbije dalju saradnju, a upozorio ga je na nešto
slično i prilikom poslednje posete. Plašila se da će se sutra, kada
dođe i sazna da mu dugo obećavana slika nije završena, okrenuti na
petama i zauvek otići iz kuće. Nijedan drugi ugledni trgovac slikama
ne bi podnosio Hendrikovo nastrano ponašanje. Ako otac padne u
ruke prevaranata, nikada više neće dobijati pristojne cene za svoje
slike.

Dok je tako grozničavo razmišljala, ponovo su je obuzele zle
slutnje, koje su je već bile svladale ranije tog dana. Preplavio ju je isti
strah i ona se čvrsto uhvati za priručje. Pod sjajem sveće, u očima joj
se ogledao silan strah.

Četvrto poglavlje

T AČNO U POLA DVANAEST SUTRADAN, GRIT OTVORI VRATA Vilemu de
Hartohu. On je učtivo pozdravi i zakorači unutra na dugi
persijski ćilim koji su uvek širili da dočekaju očekivane posetioce.
Predao joj je ogrtač i rukavice, ali ne i veliki šešir, jer su muškarci
podjednako nosili šešire unutra kao i napolju. Uputio se ka
Frančeski koja mu se približavala hodnikom, prolazeći ispod lučnog
prolaza pre nego što je izašla na svetlost predvorja. Primetio je njen
odraz u venecijanskom ogledalu u srebrnom ramu. Ponovo ga je
zadivila njena neobična lepota sa vatrenom kosom, zlatnim
minđušama i jednostavnom haljinom od crvenkastosmeđeg pamuka.

„Dobar dan, gospodine. Dobro došli ponovo u naš dom”,
pozdravi ga ona.

Primetio je njen ozbiljan osmeh i to ga je opomenulo da stvari
nisu onakve kakve bi trebalo da budu. To je moglo da bude samo
ono čega se plašio. „Zahvaljujem ti, Frančeska. Lepo izgledaš.
Nadam se da su Hendrik i tvoje sestre dobro.”

„Svi su zdravi. Molim vas, sedite. Grit je otišla po osveženje.”
Ostao je da stoji a obrve su mu se zlokobno skupljale. „Zar slika
nije završena?”
„ Ako sednete samo na nekoliko trenutaka, sve ću vam ispričati.”
Sama je sela pored velikog kamina s malim krovom koji je iznutra
bio popločan plavim delftskim pločicama s naslikanim plesačima i u
kome je treset goreo veselim treperavim plamenom. Izjalovila joj se
nada da će sesti na stolicu preko puta nje, jer se on nije ni pomerio
sa mesta na kojem je stajao.
„Znači li to da Hendrik čak nije tu ni da me primi?” Osetila je
kako u njegovom glasu raste gnev.
„Očekujem da se vrati svakog trena.”
„Kada je izašao?”
Ona duboko udahnu. „Juče posle podne.”

„Pih!” Ogorčeno je podigao ruke, a lice mu je pocrvenelo od jeda.
U glavi je pokušao da zamisli kako je zabludeli slikar proveo te
časove izbivanja iz kuće. Verovatno se kartao, ali bilo je tu i nečeg
drugog. Nije sebe smatrao moralistom, ali verovao je da je brak za
takve stvari ipak prikladniji. Međutim, Hendrik se nikada neće
ponovo oženiti a razlog je bio očigledan. Nijedna druga žena nije
smela zakoračiti u Anin dom i imanje. U Hendrikovim očima, sve to
će zauvek ostati njeno dok je on živ.

„Aleta i Sibila su izašle i već čitav sat ga traže.” Frančesku je
uznemirio način na koji je Vilem hodao gore-dole po persijskom
ćilimu, dok su mu se prsti grčili kao da želi da ih savije oko
Hendrikovog vrata. Činilo joj se da je nije čuo.

„Uputio sam tom besposličaru poslednje upozorenje kada je
pristao da te slika kao Floru! Rekao sam mu da ću, ako me samo još
jednom razočara, dići ruke od njega. Neka padne u šake lopova i
šarlatana u svetu umetnosti, ako tako želi!” Tako se naglo zaustavio
ispred Frančeske da je zgužvao ćilim ispod peta. „Dajte mi moj
ogrtač i rukavice. Nisi ti kriva, ali otac ti je nemoguć!”

Ona ponovo skoči na noge. „Molim vas, nemojte otići! Slici treba
samo još jedno prepodne rada. Ona je nešto najbolje što je uradio
otkako je mama umrla. Nazvao ju je Boginja proleća. Pokazaću vam
je.”

To ga je smirilo, ali još je oklevao. „Mislio sam da u ovoj kući
vlada pravilo kako samo Hendrik sme da pokaže svoje delo prvi
put.”

„Moram ga prekršiti u trenutnim okolnostima!”
Polako joj se nasmešio. „Zaista? Dakle, vreme je da Hendrik
shvati da ne može bezobzirno postupati prema svima nama.”
Krajičkom oka je primetio služavku kako donosi poslužavnik sa
domaćim vinom i kolačima. „Popiću u to ime čim vidim sliku.”
Frančeska ga povede ka ateljeu i Vilem pođe za njom. Hendrika
je smatrao veoma dobrim slikarom, u klasi nekoliko poznatijih
imena, ali rad mu još nije dostigao vrhunac. Na Aninoj slici koja je
visila u ateljeu i u koju je uneo celo svoje srce, približio se

genijalnosti, ali draž svoje žene zadržao je za sebe, previše
posesivan da podeli ono što je sakrio u toj slici koja ga je proganjala.
Zato joj je izmakla veličanstvenost i ostala je na nivou manje
vrednog dela. Rembrant je uvek zadržavao ponešto od svake osobe
čiji portret je slikao, budeći zanimanje kod posmatrača, kao i
potrebu da se otkrije to neuhvatljivo, neodređeno svojstvo sakriveno
iza naslikanih lica, ali takođe je i velikodušno davao, i u tome je bila
razlika. Hendrikov rad nije bio ni blizu Rembrantovog izvanrednog
majstorstva. Po Vilemovom mišljenju, ničiji nije, ali u poslovanju sa
ćudljivim umetnicima s jedne strane i bogatim kupcima, s druge,
nije mu bilo mudro da iznosi sopstveno mišljenje.

Stigli su pred atelje i Vilem se naže ispred Frančeske da joj otvori
vrata. Ona žurno zakorači prema slici na Hendrikovom štafelaju.
„Evo je!”

Da bi joj se približio, morao je da prođe pored dve mrtve prirode
koje su ona i Aleta prethodnog dana ostavile na štafelajima. Vilem je
zastao da ih osmotri. Namah je prepoznao rad svake devojke i uočio
da su napredovale otkako su bile deca. Obe su i dalje pravile greške
i pokazivale slabosti, što bi se moglo ispraviti stručnim
podučavanjem, ali neobična finoća njihovog rada stavljala ih je
daleko ispred ostalih dolazećih mladih umetnika njihovih godina.
Aleta je kao mlada pokazivala i manju zrelost u upotrebi boje i
kompoziciji, ali Frančeskina mrtva priroda je podsećala na dragulj sa
sićušnim odrazima predmeta, pa čak i prozora na srebrnom postolju
školjke.

Podigao je sliku sa štafelaja i odneo je do prozora, gde ju je
pažljivo proučavao. „Rad ti izvanredno napreduje.”

Pocrvenela je od te pohvale, jer je znala da ih on ne deli olako.
„Ne dovoljno brzo za moj ukus.”

„Koliko časova nedeljno vas otac podučava?” Pošto nije odmah
odgovorila, oštro ju je pogledao. „Ništa?”

„Objašnjava nam i savetuje nas ponekad kad mu je potrebna
pomoć”, čvrsto je odgovorila.

„Ništa”, ponovio je jetko, i ponovo se okrenuo slici. Nije ga

zavarala. „Voleo bih da pratim vaš napredak. Imaš li još nešto što si
nedavno naslikala?”

„Da, imam, a ima i Aleta. Ali ne želite li prvo da vidite očevu
sliku?”

„Ne. Sad sam usredsređen na tvoju.” Uputio joj je nasmešen,
pomalo zadirkujući pogled. „Nikada ne ometaj trgovca slikama koji
se zanima za tvoj rad. Bolje bi ti bilo da naučiš tu lekciju.”

Nasmejala se i otišla do slika naslonjenih na zid. Zbog neophodne
štednje slikarskog platna, sve su bile male, a i ona i sestra su često
slikale preko ranijih radova. Prvo mu je pokazala četiri Aletine slike,
i ne sluteći da ovog puta želi da vidi isključivo njene. Sve ih je
pogledao, ponovo ga je iznenadio njihovkvalitet i dao joj je nekoliko
korisnih saveta da prenese sestri. Zatim mu je pokazala tri svoje
slike.

Polako je proučio svaku od njih. Prva je pokazivala Grit u
dvorištu, kako širi sveže opranu posteljinu. Sličica je podrhtavala od
života i pokreta, da posmatrač gotovo poveruje kako čuje zvuk
lepršanja vlažnog, lelujavog platna. Na sledećem se nalazio pejzaž
sa vodenicama, koji je prikazivao topao dan u kojem je izmaglica,
kroz koju su se probijali sunčevi zraci, nežno prekrivala vodu i
polja. Treća slika je prikazivala Mariju koja izrađuje čipku, a njene
čvornovate ruke bile su neobično lepe dok su obavljale taj osetljivi
posao. Bavljenje trgovinom u umetničkom svetu načinilo je Vilema
ciničnim i prezasićenim tokom godina, ali bilo mu je drago kad je
shvatio da još može osetiti uzbuđenje pred nagoveštajem novog i
blistavog talenta, kao što je naslutio u radovima ove devojke.

„Vidim da na svakoj imaš cveća”, primetio je, ne menjajući izraz
lica. „Vetar je razvejao lale po dvorištu, na pejzažu se vidi usamljeni
divlji iris na obali kanala a čak i Marijina čipka ima šaru ljiljana.”

„Veoma dobro zapažate”, rekla mu je uz osmeh. „Priznajem da
volim da ubacim cveće u svakoj prilici. Kad dođe dan da potpisujem
svoje radove tako da ih vidi čitav svet, uključiću jedan cvet i u svoj
potpis.”

„Ah! Kao što su to činili i ilustratori rukopisa u proteklim

vekovima. Drži se te zamisli. Dopada mi se.” Znao je da
pojavljivanje cvetića neće prodati sliku samo po sebi, ali privući će
pažnju i ljudi će ga se setiti kad ga ponovo ugledaju. Mogao bi se
čak naročito dopasti mogućem kupcu a u njegovom poslu to je
moglo da prevagne u korist prodaje. Ni najmanje nije sumnjao da bi
Frančeska ostvarila uspeh i izdigla se do neslućenih visina kada bi
negovala svoj talenat. „Želiš li da se usredsrediš na slikanje cveća?”

„Ne. Rekla bih da mi se pogled pruža mnogo dalje od toga.”
„I to je dobro.” Nije skidao pogled sa slike mrtve prirode koju je
držao u rukama. Sada ju je pogledao uz šaljiv osmeh. „Da si
nastavila da slikaš ruže, posumnjao bih da ti je ljubav na pameti.”
Oči su joj plesale. Čista ljubav između muškarca i žene na slici je
simbolično predstavljana ružom koju ili neko drži u ruci ili je ljupki
ukras, dok ruža bačena na zemlju označava ili ljubavnu bol ili
razvratnu ljubav, u skladu sa temom slike. Ružini pupoljci na njenoj
mrtvoj prirodi mogli bi se protumačiti kao rađanje romantične
ljubavi, ali to joj nije bila namera, iako je na slici bilo mnogo
simbolike. Školjka je predstavljala bogatstvo, pošto su sve vrste
egzotičnih školjki bile skupe, dok je lepeza bila obeležje rasipništva.
Satno staklo je upozoravalo na proticanje vremena i besmislenost
zgrtanja bogatstva na zemlji, dok je kalajisani tanjir, postavljen da
jednim delom nesigurno lebdi nad ivicom stola, govorio kako se
život lako može prekinuti. Grožđe i vino su predstavljali Svetu
pričest i Hrista s nadom u uskrsnuće. Umetnički izbor vanitasa, kako
su se simbolične slike mrtve prirode nazivale, bio je širok, sa mnogo
drugih komponenata koje je svako prepoznavao. Slika često nije bila
ono što se činilo na prvi pogled, već je prikazivala poslovicu ili neku
rasprostranjenu temu koju su Frančeska i Aleta koristile da navedu
posmatrača da razmišlja o svojoj moralnoj slabosti, brzom
prolaženju godina i bezvrednosti pukog traganja za zadovoljstvom.
„Uveravam vas”, reče Frančeska, pažljivo vraćajući slike na
mesto gde su bile složene uza zid, „da mi je ljubav trenutno
poslednja na pameti.”
Oboje su uživali u toj maloj šali. Vilem je vratio mrtvu prirodu na

štafelaj, ponovo zapažajući kako je pažljivo odabrala svaki predmet
na vanitasu. „Sada ću pogledati kako te je otac naslikao kao Floru.”

Uputio se ka slici. Ona mu se približila i zabrinuto ga posmatrala
dok je bezizražajno stajao i gledao sliku, kako se njoj činilo,
beskrajno dugo. Konačno više nije mogla podneti tišinu.

„Šta mislite?”
„Reći ću ti iskreno”, odgovorio je zamišljeno, i dalje proučavajući
portret. „Nisam ni pomislio da ću danas videti ovako prekrasnu
sliku naslikanu Hendrikovom četkicom. Ova mu je jedna od
najboljih! Imam samo reči hvale. Treba mu još jedno pre podne, tako
si rekla?”
„Tako je on meni rekao.”
„Onda pokušaj da ga nateraš da tako i učini.” Neki slikari bi
beskonačno ponešto dodavali kad bi mogli, i nikada ne bi bili
potpuno zadovoljni. Njegovo ogromno oduševljenje umanjilo je
razočaranje što, kao i u slučaju Anine slike, ni ova nije postigla
veličanstvenost koju je mogla imati. Ipak, i dalje se nadao da će je
dostići. Neki umetnici su u starosti slikali bolje nego ikad, ali trebalo
je imati na umu Hendrikovu večitu nepredvidljivost. Bar će ova slika
privući zainteresovane kupce. Sama lepota devojčinog izražajnog
lica izazvaće veliku potražnju a njene ruke prepune cveća, koje je
držala kao da želi da se zaštiti od pogleda posmatrača, davale su joj
čulnu tajnovitost i draž.
„Ova slika će postići dobru cenu.”
Frančeska željno sklopi ruke. „Četiri stotine florina?”, pitala je
puna nade, usudivši se da doda još stotinu na svotu koju je Hendrik
zamišljao.
Vilem nije delovao iznenađeno kao što se plašila. „Kad bih našao
pravog kupca, očekivao bih i dvostruko veću svotu, pa i više.”
Nijedno od njih nije čulo kada je Hendrik, u mekim kućnim
papučama, prošao kroz vrata ateljea, koja su ostala otvorena. Glas
mu zagrmi, odbijajući se od zidove. „A šta ako odlučim da je ne
prodam?”
Okrenuše se prema njemu. Frančeska ispravi ramena. Nije želela

da se povuče pred njegovim razjarenim izrazom. „Usmeri svoj bes
na mene, oče. Ja sam pozvala gosta ovamo.”

„Ništa mi od njega ne treba!” Pompeznim pokretom Hendrik
izvuče kesu s novcem iz džepa, izvuče iz nje uzicu i baci je na pod.
Ispade mnoštvo guldena koji se zakotrljaše na sve strane. U tišini
koja je usledila, Vilem podiže stopalo i zaustavi novčić koji se
okretao.

„Dakle, sreća ti se osmehnula na dve strane, Hendriče”, smireno
je primetio. „Naslikao si sjajnu Floru a i karte i kocka su ti išle na
ruku. Čestitam ti i na jednom i na drugom. Mora da si veoma srećan
čovek.”

Hendrika smekšaše ove pohvale i on zataknu palčeve za pojas i
poče da se kočoperi, prezadovoljan sobom, ali i dalje nezadovoljan
što je osujećen u pokazivanju slike. Bio je trezan, ali lice mu je imalo
neobičnu ljubičastu boju a oči su mu bile zakrvavljene i umorne od
nespavanja. „Sinoćnji ulozi su bili najveći do sada a ja nisam
prestajao da dobijam. Otplatio sam svoje kockarske dugove i celim
putem kući sam delio novac pohlepnim trgovcima da podmirim
račune. Sada nikome ne dugujem ni novčića. Štaviše”, hvalisao se,
„preostalo mi je dovoljno da sebi i porodici obezbedim meso dva
puta dnevno narednih nekoliko meseci.” Neopisivo je uživao što se
izdigao iznad Vilema. „Dakle, vidiš, u mogućnosti sam da zadržim
sliku.”

„Zaista jesi”, složi se Vilem blago, a zatim prekinu dalji razgovor
naginjući glavu prema Frančeski. „Pošto je moj posao ovde završen
za danas, voleo bih da se poslužim onom čašom vina koju si mi
ponudila.”

„Da, naravno.” Upitno je pogledala Hendrika. „Pridružićeš nam
se, oče, zar ne?”

„Šta? Da.” Hendrik je nelagodno osećao da su ga nekako
napravili ludim, pa je tražio način da se odbrani. „Nisam ja od onih
što ne umeju da oproste pogrešnu procenu. Oboje ste pogrešili, ali
ovaj put ću vam progledati kroz prste.”

„To je veoma velikodušno od tebe.” U Vilemovom glasu osetila

se oporost koja je Hendriku promakla, ali ne i Frančeski. Pohitala je
ispred njih dvojice da naspe vino.

Nakon što je Vilem otišao, vratila se u atelje i pokupila sav novac,
sklanjajući ga u jednu od očevih preostalih kožnih torbica. Kad mu
je to predala, on joj je veselo zahvalio kao da se ništa neobično nije
dogodilo, i sva njegova zlovolja bila je potpuno zaboravljena.

Sliku je završio to isto poslepodne. Možda je shvatio da će pasti u
večitu nemilost kod Vilema ako ovog puta ne izvrši ono što se od
njega traži. Znao je da njegov stari prijatelj jedva čeka da se dočepa
slike. Umeli su dobro da procene jedan drugog u tom pogledu, baš
kao što je Vilem znao da će on sliku svakako prodati, bez obzira šta
je rekao u ljutnji. Kada je tačno u četiri sata konačno odložio četkice,
Frančeska je skočila sa podijuma i veselo ga zagrlila.

„Odlično si radio, oče! Večeras ćemo napraviti posebnu večeru
da proslavimo završetak Boginje proleća.”

Nacerio se. „Šta ćemo imati?”
„Tvoje omiljeno jelo! Ništa manje!”
„Kakva gozba!” Nije želeo da joj pokvari zadovoljstvo i da joj
kaže kako je prethodno veče već večerao istu ukusnu sočnu
mešavinu petla i kobasice, skuvanu sa nekoliko vrsta ukusnog mesa
i povrća u vinu, s prilogom od kuvanog kestenja. I sve to posluženo
je za njenim stolom. Svojim velikim mekim telom i toplim
zagrljajem, bila je jedina koja je mogla da ublaži usamljenost koja ga
je grizla u mračnim trenucima. U toj kući, kući žene po imenu
Margareta, nasmešila mu se sreća u kartama, iako se ona veoma
zabrinula kada je pristao na onako visoke uloge.
„Sibila se potrudila i napravila poseban puding sa jajima i
kremom”, rekla mu je Frančeska radosno, dok mu je pomagala da
skine platnenu slikarsku košulju. Tada, umesto da je okači na
drvenu vešalicu, savladalo ju je ono što je imala da mu saopšti, i
nesvesno je stisnula košulju uz sebe. Njen molećivi izraz lica ga je
pripremio na ono što se spremala da traži.
„Nemoj se ponovo upuštati u takve opasne poduhvate s
kartama”, preklinjala ga je. „Jer da su se karte juče okrenule protiv

tebe, to bi ti donelo propast. Znam koliko ti nedostaje mama i da ti
je potrebno da se družiš i sa drugim ljudima, a ne samo s
porodicom. Ali imaš krčme gde se okupljaju slikari, kuglane,
prijatelje koji te zovu kod sebe na večeru, umetničke aukcije na koje
voliš da odlaziš i sijaset drugih načina za razonodu, od posmatranja
jedriličarskih trka leti do zimskih sportova zimi.”

Odbacila je košulju i uhvatila ga za ruku da je prisloni sebi uz
obraz u gotovo dečjem preklinjanju. „Ne tražim da se potpuno
odrekneš kartanja, ali molim te da igraš samo sa onima koji ne mogu
sebi da priušte da izgube više od tebe.”

Tog trenutka je u očima imala gotovo isti izraz kao i njena majka,
kao da je Ana odlučila da potvrdi kćerine molbe i nagovori ga da
okrene drugi list. Bio je duboko dirnut. Kad god je slušao svoju
uspavanu savest, zaista je izbegavao stolove sa ogromnim ulozima,
ali bilo je trenutaka kada je zov sirene koju kockari čuju u
unutrašnjem uhu obećavao dobitak i on mu se nije mogao odupreti,
iako se ponekad pokazivao kao pogrešan. „Biću pažljiviji ubuduće”,
obećao je, ponesen trenutkom. To je njegovom glasu dalo iskren
prizvuk.

Frančeska se povukla lica ozarenog nadom. „Verujem ti!”
On opet ugleda Anu u devojčinim očima i nelagodno se
promeškolji. Takva očekivanja su ga opterećivala, ali trebalo je nešto
da preduzme u vezi s njima. Nije znao šta tačno, jer bio je svestan
sopstvenih slabosti i dobre namere su mu se prečesto topile, ali sada
bi bio dobar trenutak da nešto učini, dok ga još drži ovakvo
raspoloženje. Znao je da bi Ana to želela.
Odjednom je izvukao torbicu sa srebrom iz pojasa i stavio je
Frančeski u ruke. „Preuzmi ovo. Čuvaj ga na sigurnom mestu i
potroši na kućne potrepštine. Ne želim ništa za sebe.”
Trebalo joj je minut-dva da progovori. „Mudro ću ga upotrebiti”,
izjavila je dirnuta, i zahvalno pomislila kako joj se više neće gomilati
računi, kako će mesecima moći u kupovinu, a da je ne proganja
pravedni gnev trgovaca kojima nije plaćeno.
„Znam da hoćeš.” Smeškao joj se.

Zauzvrat, i njoj se uglovi usana izviše u osmeh i oči zasijaše. „Ali
ne očekuj meso dva puta dnevno.”

Grohotom se nasmejao. To je bila šala, u svakom smislu, jer je
malo ljudi u Holandiji jelo meso češće od jednom nedeljno, zato što
se, osim u ovo doba godine kada se životinje kolju pre zime, retko
moglo naći sveže meso. Riba, koju su jutrom lovili u moru, bila je
jeftina i bilo je u izobilju, kao i povrća, koje se radije jelo od
usoljenog mesa, a ni u jednoj drugoj zemlji nije postojao bolji izbor
dobrih sireva.

„Daj mi samo tanjir prženih haringi jednom nedeljno i neću se
žaliti”, zadirkivao ju je.

„Dobićeš ih”, veselo mu je obećala. „Idem sada da ostavim ovaj
novac. Kad se presvučem i stavim kecelju, vratiću se i opraću ti
četkice.”

Čim je napustila atelje, pogledao je svoje šake i ispružio bolne
prste. Zglavci su ga tako boleli čitavo poslepodne da je jednom čak
ispustio četkicu. Srećom, Frančeska nije ništa posumnjala, inače ga
ne bi onako zgrabila za ruku kao što je to učinila. Gotovo se trgnuo.

Odjednom se osetio tako umorno. Sustigla ga je neprospavana
noć. Sipao je vodu iz kalajisanog bokala u činiju i pažljivo je oprao
ruke. Nije bio siguran da li mu hladna voda ublažava ili pogoršava
bol. Nakon što ih je obrisao o platneni peškir, sagnuo se da dohvati
košulju i obesi je na vešalicu. Zatim je izašao iz ateljea.

Sibila mora da ga je čekala, jer kad je prošao kroz predvorje u
salon, ona pojuri za njim.

„Oče! Moram da razgovaram s tobom.”
„Moraš li sada?”, upitao ju je pomirljivo, ne terajući je, kao što bi
nekog drugog da mu je u tom trenu prišao. Nameravao je da mirno,
neometano, odrema pre večere, da utone u kožnu naslonjaču pored
kamina, protegne duge noge i sklopi oči. „Radio sam čitavo
poslepodne.”
Nije prihvatila nagoveštaj i otišla. Umesto toga, zatvorila je vrata
iza sebe i kleknula kraj njegove stoLice. „Znam, ali veoma je važno.”
Dirnula ga je pravo u srce. Mezimica čitave porodice, zenica

njegovog oka, dolazi mu sa nekom zgodnom zamisli u svojoj glavici
i on mora da je sasluša. Samo se nada da nije reč o nekoj ludoj
veridbi. Svojim krupnim telom je zauzeo manje opušten položaj i
usredsredio se na nju. „O čemu se radi, malena?”

Njegovo tepanje je ohrabri. Od Alete je čula, gotovo ne verujući,
da je stigao kući sa gomilom novca u torbici, ali bez poklona koji su
bili uobičajeni u takvim prilikama, mada znatno ređi tih dana. Prešla
je pravo na stvar, jer je smatrala kako ipak nema potrebe da mu
ponudi poziranje.

„Oče, stvarno mi treba nov ogrtač za predstojeću zimu. Volela
bih jedan s krznenom kapuljačom, kakav nikada nisam imala.”

Mogao je tačno da zamisli šta ona to traži, jer da tog jutra nije
očekivao Vilemovu posetu, kupio bi joj takav ogrtač a natovario bi
se poklonima i za ostale. Ali odgovaralo mu je da se s Vilemom
suoči dok se još osećao nezavisnim i zato je, prvi put u životu,
prednost dao potpunom raščišćavanju dugova. Rešio je da narednog
dana s preostalim novcem bude darežljiv kao nekada, ali onih
nekoliko neverovatnih trenutaka, kada mu se učinilo da ga Ana
gleda kroz oči najstarije kćeri, promenilo mu je planove. U prošlosti
nikada nije slušao kad ga je Ana preklinjala da bude praktičniji i
manje rastrošan, i godilo mu je saznanje da će joj konačno udovoljiti.

„Imaš bar dva topla ogrtača, Sibila”, odgovorio joj je
nepokolebivo, koliko zbog nje toliko i zbog sebe. Čak ni najdraže
dete nije se moglo nadmetati sa željama voljene supruge, koju je
izgubio.

„Ali nijedan nema krzno i mnogo mi je hladno u njima”,
ulagivala mu se, pogled joj je bio očaravajući, očekivanja velika.
„Takođe mi treba svila da mi se sašije nova haljina za Dan svetog
Nikole. Videla sam prekrasan materijal u boji ružičastog šeboja...”

„Ogrtač i svila će morati da sačekaju neku drugu priliku.”
„Zašto?” Ljupko je pućila usne, i dalje ga ne shvatajući ozbiljno.
„Sada ponovo možeš za svaku od nas da priuštiš nekoliko
skupocenih stvarčica.”
Nasmešio se i odmahnuo glavom. „Daleko od toga. U stvari,

nemam više ni novčića u džepu. Sav novac koji sam doneo kući sada
je zaključan u kasu za troškove domaćinstva, a ključ je u nadležnosti
tvoje starije sestre.”

Sibila je bila zaprepašćena, ali nije još sve bilo izgubljeno. „Ali tu
je još slika. Prodaćeš je, je li tako, oče?”

„Da, ali to neće biti sutra. Poznajem Vilema. Suzdržavaće se
nedelju ili dve, u uverenju da će me navesti da se zabrinem za
prodaju. Pokušavaće da mi vrati milo za drago što ovog jutra nisam
ispunio obećanje i predao mu sliku da je ponudi kad on to poželi.”

„A šta ako se ne vrati?” Bila je nespokojna, razmišljajući o tome
kako sredstva za njenu novu odeću leže neiskorišćena u toj slici na
štafelaju u ateljeu.

„Vratiće se on, ne boj se.” Hendrik ponovo sklopi oči, jer ga je
hvatao san. Sibila skoči i odjuri brzo kao što je i došla. Ogrtač i svila
su bili gotovo njeni! Bila je ogorčena što mora da čeka, ali ako su se
otac i Vilem upustili u borbu volje, moraće nekako da se strpi.

SLEDEĆEG JUTRA, FRANČESKA proveri je li Hendrik poneo

dovoljno novca kad je napustio kuću da kupi nove zalihe boje. Nije
želela da im troškovi ponovo narastu tako da ih je teško podmiriti;
ubuduće će za sve kupovine davati gotovinu, bez obzira kupuje li se
za domaćinstvo ili atelje. Hendrik joj se nije mešao u upravljanje.
Prečesto se svađao sa svim slikarskim dobavljačima, jer su mu u
raznim prilikama odbijali veresiju, da ne bi uživao u ovom retkom
iskustvu kada je mogao da im tresne novčiće na njihove pultove,
kao da baca bisere pred svinje.

Kad ga je čula da ponovo ulazi u kuću samo nekoliko minuta
nakon što je izašao, pretpostavila je da je nešto zaboravio, pa je
očekivala da uđe u atelje i pokupi ma šta to bilo pre nego što opet
izađe. No, kad se ulazna vrata nisu otvorila i ponovo zatvorila, otišla
je da proveri o čemu se radi. Zatekla ga je kako sedi na stolici u
predvorju i tupo zuri ispred sebe.

„Nije ti dobro?”, upita ga zabrinuto.
Polako je podigao glavu da je pogleda, a usta su mu se trzala od

žalosti. „Čuo sam tužnu vest na ulici. Juče je umro Rembrant.”
Ona nehotice kriknu od očaja. „Jao! Je li to istina?”
Odgovorio joj je glasom promuklim od bola: „Sahraniće ga u

Vesterkerku. Nije samo naša zemlja ožalošćena. Svet je izgubio
najvećeg slikara koji je ikada živeo.”

Uzela ga je za ruku i naslonila je na svoj obraz, saučestvujući u
njegovoj tuzi. Jedno od njenih najranijih sećanja bilo je kada ju je
otac poveo da vidi Rembrantovu Gradsku stražu kapetana Fransa
Baninga Koka, koja je visila u sedištu iste te straže. Slikar je uhvatio
upravo onaj užurbani trenutak kada su se svi pripremali za noćnu
smenu. Stajala je i sa strahopoštovanjem zurila u ogromnu sliku na
kojoj su se rasuta sunčeva svetlost i senke poigravali preko prizora
koji je treperio od pokreta, a Hendrik, koji se nikada nije obazirao
na njenu mladost, obraćao joj se kao odrasloj osobi. Objasnio joj je da
se ova grupna slika potpuno razlikuje od statičnih prizora,
uobičajenih u ovakvoj vrsti poručenih dela, na kojima su sva lica bila
okrenuta posmatraču. To objašnjenje joj je tada malo značilo. Jedino
je bila svesna bujnog života na tom platnu, gde je svaki stražar bio
zaokupljen svojim poslom, a u prvom planu se isticao kapetan u
crnoj i oficir u žutoj uniformi. Kao da je čula pljeskanje ruku,
udaranje bubnjeva, lavež pasa i čitavu tu larmu muških glasova. U
to vreme joj se najviše dopalo prisustvo male devojčice na slici, čija
haljina je ličila na onu koju je ona sama nosila tog dana. Nagađala je
da je devojčica tamo sa svojim ocem, baš kao što je ona bila sa
svojim, samo što je Hendrik bio slikar, a ne vojnik u oklopu sa
opasačem. Nešto u vezi s devojčicom ju je zbunjivalo.

„Zašto joj sa pojasa visi pile sa zlatnim kandžama, tata? Je li im to
donela za večeru?”

„Možda jeste, možda nije. Njegovo značenje leži u činjenici da se
na grbu Straže nalaze zlatne kandže i tako je slikar Rembrant
predstavio to znamenje. Vidiš kako je naneo debeli sloj belog
impasta na žutu boju, nasuprot tamnom tlu, da bi postigao
svetlucavost perja, kao i bogate tkanine devojčicine suknje. Vidiš li
nekog poznatog na slici?”

„Koga?”
„Slikara Rembranta.”
Znala je da je to tradicija koja potiče još od velikih italijanskih
slikara, da umetnik često uvrsti i sopstveni lik u grupnu sliku.
Pogled joj je lagano preletao preko lica ljudi u pozadini. Svaki
pojedinac je platio svotu koja je odgovarala veličini prostora koji je
na slici zauzimao.
„Evo ga slikar Rembrant!” Smejala se i oduševljeno pljeskala
rukama. „Odmah iza čoveka u oklopu! Jednog dana ću i ja tako
uraditi! Naslikaću sebe otkrivajući samo deo lica kao što je i on
učinio.”
Kada se sada osvrne na prošlost i sagleda taj trenutak, Frančeska
je bila sigurna da je upravo tada u njoj zaiskrila varnica da odabere
put slikarke ne obazirući se ni na šta drugo.
„Ponudila bih Korneliji da se preseli kod nas, oče.”
Hendrik s odobravanjem klimnu. „To treba učiniti bez
odlaganja.”
„Smesta ću otići u Rozenhraht!” Zakoračila je prema hodniku.
Promeškoljio se u naslonjači. „Neću poći s tobom. Ne izlazi mi se
danas ponovo.” Umorno je ustao. „Voleo bih da ostatak dana mirno
provedem u svom ateljeu.”
Razumela je. Nije bilo boljeg mesta za oplakivanje kolege slikara
od sopstvenog ateljea. Kada je stigla u Rozenhraht, saznala je da su
Korneliju već prihvatili ljubazni rođaci i tako joj osigurali topao
dom.
Četiri dana kasnije Hendrik je prisustvovao sahrani u
Vesterkerku i ispratio Rembranta na počinak pored Titusa i
Hendrikje Stofels. Narednih nekoliko nedelja Hendrik je bio tako
utučen kao da je čuo sopstvena pogrebna zvona. Titusova slika mu
je privlačila pažnju kao da ju je nedavno kupio i kao da mu ne krasi
dom već dugo vremena. Dubina i značenje dela, združeni sa
lepotom i skladom, dirnuli su ga do te mere da je osetio bol u grlu,
tako je veliko bilo divljenje koje mu je ispunjavalo srce. Takođe je
zastajao da pogleda Halsovu sliku koju je posedovao: okorela

pijanica crvenih obraza, s veseljem u očima i vrčem u ruci. Hendrik
se iznova divio blistavim potezima četkice, bilu života dočaranom
brazdastim nanosima boje. Bilo je očigledno da je na njegovu
tehniku uticao takav učitelj, čija narav je toliko bila slična njegovoj i
kome su smeh, alkohol i dobro društvo takođe bili najvažniji. Hals je
umro pre tri godine kao starac u osamdesetim, a sada je za njim
otišao i Rembrant sa samo šezdeset tri. Obojica su skončali u velikoj
bedi, gotovo zaboravljeni. Hoće li to biti i njegova sudbina?

Jednog jutra, dok je stajao ispred slike pijanca, prišla mu je
Frančeska. Na sebi je imala baštensku kecelju iz čijeg džepa su virile
rukavice. Shvatila je šta ga tišti i uhvatila ga je pod ruku.

„Znaš”, obratio joj se glasom isprekidanim od kajanja, „trebalo je
da odem i posetim starog Halsa pre nego što je umro. Stalno sam
nameravao da odem do Harlema, ali nekako ipak nisam. Čuo sam
da i dalje slika, pa sam verovatno mislio kako će tako doveka, ali,
naravno, niko nije večan.”

„Zašto ne odeš jedan dan do Harlema i odaš mu poštovanje na
grobu?” predloži Frančeska. „Kada bi se ukrcao na putnički brod na
kanalu, mogao bi tamo prenoćiti ili se vratiti do ponoći.”

Klimnuo je glavom, ali nije se obavezao. „Razmisliću o tome.”
Produžila je svojim putem u dvorište. Bilo je prelepo jutro, pa je
rešila da posadi lukovice lala, koje su stigle sa polja negde blizu
Harlema. Grit ju je obavestila o isporuci, porudžbini koju je Hendrik
zaboravio da spomene, i rekla da će uzgajivač doći po naplatu neki
drugi dan. Prošlo je samo nedelju dana kako je ponovo zasadila
lukovice koje je izvadila u junu, ali uživala je u baštovanstvu, uvek
joj je pružalo zadovoljstvo, čak i kada se bavila dosadnijim
poslovima, kao što je kopanje ili čupanje korova. I Aleta je volela
time da se bavi, i sada bi joj pomagala oko lukovica da nije izašla da
skicira pogled na reku Amstel kraj jednog od starih mostova.
Klečeći na presavijenom ćilimu, Frančeska je kopala rupe u
peskovitoj zemlji u pravilnim razmacima i u njih spuštala nove
lukovice, koje su bile odličnog kvaliteta, sa tvrdom korom lepe
bakarne boje. Kad procvetaju, mogla bi ih nabrati i uneti u kuću da

započne cvetni aranžman za novu sliku, dok će ostalo cveće slikati
redom kako cveta, sve dok ogromni buket raznovrsnog sezonskog
cveća ne bude gotov, što nije bio neuobičajen postupak.

Lala će joj uvek biti najomiljeniji cvet. Sa svojom čarobno
otmenom dugom peteljkom u njenim očima prevazilazila je čak i
lepotu ruže centiflore koja je predstavljala takvo izobilje osenčenih
latica da je ličila na zbrku ženskih sukanja. Možda se njena
romantična duša neraskidivo vezala za lalu kada je jednom davno
saznala kako je nastao prvi takav cvet. Prema persijskoj legendi,
kada je Fernad plakao za svojom ljubavi, predivnom Širin, na mestu
u pesku gde su se osušile njegove suze iznikla je divlja lala, latica
crvenih kao krv. Nikada nije pogledala lalu, a da se nije prisetila
njene povezanosti s nežnom ljubavi i najdubljom strasti.

Bilo joj je čudno što su, iako uzgajane u egzotičnim baštama
Persije i Turske, tek nešto više od sto godina pre njenog rođenja
stigle u Evropu. Ambasadora u Turskoj sa dvora svetog rimskog
cara toliko je zadivila lala, da je, kad se vratio u Beč, poneo sa sobom
seme i lukovice, koje je pokazao Ferdinadu I. Narasle su i
procvetale, a ubrzo su i druge zemlje presadile ovaj novi cvet u
obliku istočnjačkog turbana. Postojale su razne priče o tome kako je
konačno dospela i do Holandije, ali najverovatnija je ona po kojoj je
tovar lukovica brodom stigao u Amsterdam. Kojim god prevoznim
sredstvom da je doputovala, lala se primila na holandskoj zemlji kao
da joj je to prirodno stanište i kao da je oduvek baš tu pripadala.

Crvene, žute i bele lale, kao i neke prugaste, rasle su u bašti
Fiserovih otkako je Frančeska znala za sebe. Nije imala omiljenu
boju, u svakoj je nalazila nešto čemu se divila, ali jedva je čekala da
ove nedavno isporučene procvetaju. Trebalo je da budu
tamnocrvene boje s paperjastim laticama, a bile su mnogo skuplje od
onih koje bi sama izabrala. Bar nisu spadale u kategoriju retkih boja
koje su podrazumevale i vrhunske cene i zahvaljujući čemu su se
mnogi vrtlari izuzetno obogatili. Premda, lukovice više nikada neće
dostići prekomerne cene kao pre nekoliko godina, kada je zemlju
zahvatila takozvana lalomanija. Ljudi iz svih društvenih slojeva

počeli su da trguju lukovicama od kojih se očekivalo da daju neki
novi oblik ili izuzetnu boju, što bi im kasnije moglo doneti zlata
koliko su teški. Kuće sa celokupnim pokućstvom razmenjivane su za
jednu jedinu lukovicu; stoka sa farmi, zanatski alat i radionice i
porodično nasledstvo otišli bi u sveopštem ludilu kad se do
bogatstva dolazilo preko noći. Često je lukovica, u prenesenom
smislu, menjala ruke i po nekoliko puta, a da kupci i prodavci nisu
ni videli proizvod, baš kao što se obavljaju poslovi na
amsterdamskoj berzi, ili onoj u Londonu, Parizu i bilo kojoj drugoj.

Ovo vrtlarsko ludilo nastalo je zbog jedinstvenog načina na koji je
uzgajana lala odstupala od uobičajenog cveta, kada bi se prirodnim
otvaranjem lukovice dobili novi oblici, dok bi boje izdanaka ostale
gotovo postojane. Oni koji se nikada nisu kockali u životu, zaboravili
su na oprez i pomamna trgovina se odvijala svakog meseca tokom
tri godine, koliko je groznica trajala, pružajući razne mogućnosti
lupežima i varalicama u vrtlogu prevara. Kada je tržište propalo,
mnogi su ostali bez krova nad glavom. Hendrik je bio na početku
svog školovanja, ali stavio je na kocku malo nasledstvo i, uz dobru
sreću koja ga je u određenim trenucima poslužila, isplivao je iz
čitave zbrke bogatiji za hiljadu florina.

Frančeska ustade, očisti prljavštinu sa kecelje i pokupi ćilim.
Obavila je posao. U rano proleće će izlaziti svaki dan da posmatra
kako niču prvi izdanci. Ušla je u kuću lakog srca.

Kad se Aleta vratila, donela je nekoliko detaljnih skica. Frančeska
ih je zainteresovano razgledala. „Zaista si se potrudila, Aleta.”

Nije primetila da sestrine oči blistaju od uzbuđenja. „Od sada ću
se posvetiti samo poslu”, reče Aleta kad je preuzela skice od
Frančeske i odnela ih na sprat.

Na Frančeskino iznenađenje, Hendrik je obratio više pažnje na
njen predlog da otputuje u Harlem nego što je pretpostavljala. Kada
mu se raspoloženje ponovo popravilo, objavio je jedno jutro za
doručkom da će napraviti porodični izlet do starog grada u kome se
školovao.

„Ići ćemo sutra na grob moga starog učitelja da mu odamo

poštovanje, a onda ćemo malo razgledati. Sutra je subota, pa će biti
dosta toga da se vidi. Pozajmiću konja i kola da se odvezemo.
Vlasnik mi duguje uslugu.” Nije to bilo najudobnije prevozno
sredstvo, više je ličilo na drveno korito na točkovima, i putnici bi se
dobro prodrmali, ali bilo je mnogo brže nego da plove brodićem po
kanalu, a bilo je i besplatno.

Sibila uzbuđeno pljesnu rukama. „Izlet! Kakvo uživanje!”
Aleta je izgledala zabrinuto. „Svakim danom je sve hladnije. Šta
ako padne sneg, pa ne budemo mogli da se vratimo?”
Frančeska pomisli kako je neobično što Aleta stavlja takve
primedbe. Gotovo kao da traži neki izgovor da spreči putovanje.
„Mislim da zbog toga ne moramo da se brinemo”, odgovorila je
čvrsto.
„Zaista ne moramo!” odobravao je Hendrik. Uostalom, kad on
jednom odluči da preduzme nešto što mu lično odgovara, teško bi
ga mogli ubediti u suprotno. Upitno je podigao obrvu i pogledao
Frančesku. „Možemo to priuštiti, zar ne?”
„O, da!” odgovorila je kroz smeh, i sama uzbuđena na pomisao o
putovanju. Porodice su leti imale običaj da krajem nedelje pohrle iz
varošica i gradova na izlete, ili na zabave u seoske krčme kada je
vreme bilo hladnije. U prošlosti su i oni kao porodica kretali u
mnogobrojne takve pohode, ali nijednom otkako je Ana umrla.
Hendrik nije mogao podneti nijednu priliku u kojoj se naglašeno
osećalo Anino odsustvo, samo ako je mogao da ih izbegne.
Frančeska je bila uverena da će mu ovaj izlet prijati, kao i svima
njima. Ni ona, a ni njene sestre, nikada nisu bile u Harlemu, iako je
bio udaljen svega dvadesetak kilometara.
„Idemo na izlet!”
„Postaraj se da pored hrane poneseš i bocu vina”, veselo je
zahtevao Hendrik.
Frančeska je imala nešto drugo na umu. Ostao im je samo još
jedan neisplaćen dug za domaćinstvo, i to za lukovice. „Znaš li
slučajno gde bih u blizini Harlema mogla naći imanje uzgajivača lala
Van Dornea, koji nam je isporučio nove lukovice?”

Hendrik odmahnu glavom, zbunjen što ga to pita. „Poručio sam
ih ovde na pijaci u Amsterdamu. Treba li ti još?”

„Ne, imamo ih dovoljno, ali volela bih da mu platim.”
Hendrik odmahnu rukom na tako nebitnu stvar. „Doći će on
uskoro po svoj novac.”
Upravo se nadala da će to izbeći. Kada bi platila izravno na Van
Dorneovom imanju, činilo joj se da bi izbrisala sva ona nesrećna
vremena kada su i ona i svi ostali ukućani, osim Hendrika, koji je
obično uspevao da se izgubi, bili uznemiravani zbog novca.
Uostalom, neće biti teško otkriti Van Dorneovo prebivalište čim
stignu u Harlem.
Marija uzdahnu. „Moje stare kosti mi neće dozvoliti da krenem
na taj izlet.”
Frančeski bi žao a onda i Aleta progovori, braneći se. „Ni ja neću
ići.”
Svi je iznenađeno pogledaše. „Zašto?” upita Hendrik.
„Hoću da završim sliku mosta na Amstelu.”
„Biće još dana.”
„Ne.” U očima joj se videla tvrdoglavost. „Ako želim da budem
ozbiljna slikarka, ne mogu ostaviti sve zbog neke lakoumnosti.”
Sibila je sažaljivo pogleda. Aleta je svojim staračkim ponašanjem
počela da liči na Mariju. Ni nju nije zanimala poseta Halsovom
grobu, ali želela je da obiđe prodavnice i vidi sve ostalo što Harlem
ima da ponudi, naročito mlade momke. Marija ju je previše brižljivo
čuvala kod kuće i bilo bi divno da je se nakratko oslobodi.
„Svaki dan postaješ sve dosadnija, Aleta”, podsmevala joj se.
„Bolje i to nego da ne mislim ni o čemu drugom osim da
očijukam sa svakim ko prođe ulicom u pantalonama!” žestoko
uzvrati Aleta.
Usled osećaja krivice, Sibilino lice buknu grimiznocrvenom
bojom. „Slušaj samo taj pogani jezik! Jesam li ja kriva što muškarci
gledaju mene, a ne tebe?”
To nije bila potpuna istina, jer je Aletine udvarače odbijala samo
njena urođena oholost. Na trenutak joj se obrazi zarumeneše od

besa. „Ne zanima me ološ, Sibila!”
Hendrik se naljutio. Nije podnosio svađe koje nije sam izazvao.

„Obe da ste ućutale! Aleta će ostati kod kuće, ako tako želi. Neću
nikoga odvraćati od posla.” Njegov blago pobožan ton mogao je
navesti stranca da pomisli kako se ni sam ne udaljava od štafelaja.
„Bar će Aleta biti ovde ako Vilem konačno reši da dođe po sliku.”

Odlučili su da krenu rano. Uprkos tome, Aleta je ujutru ustala
pre svih i već je započela rad u ateljeu kad je poslužen doručak.

„Zar nećeš doći da jedeš?” upita Sibila, provirujući kroz vrata.
Od Hendrika je nasledila osobinu da se nikada ne duri i, opet kao i
on, prilično je uživala u sukobljavanju naravi. To ju je samo bodrilo.
I tog jutra bi rado zagrlila sestru u znak pomirenja, ali Aleta je već
zaboravila na njihovu nesuglasicu.

„Već sam jela.” Aleta nije skidala pogled s platna, već je i dalje
postojano slikala. „Rekla sam ti juče da želim da završim ovu sliku.”

Sibila primeti napola pojedenu krišku hleba i sira na tanjiru, koji
je morao da se izbori za mesto na pretrpanom stolu. Kakvo god da
je piće ostalo u šolji, sada je već bilo hladno i upilo se u nemarno
odbačenu slikarsku krpicu koja je pala preko njega. „Nije važno,
doneću ti svež napitak. Jutros imamo toplu čokoladu.” Ušla je da
pokupi šolju a zatim zastala da pogleda sliku mosta i okolnih kuća.
„Zašto ti je ova slika toliko bitna? Čemu žurba? Jesi li joj našla
kupca?” Samo se šalila, ali Aleta je delovala tako preplašeno da je
Sibila zastala, i pobednički joj se nacerila. „Dakle, o tome se radi!”

Aleta požuri do vrata i zatvori ih da neko ne bi čuo njihov
razgovor, a zatim se vrati do sestre. „Mislim da jesam. Onog dana
kad sam crtala most obuhvatila sam i red kuća sa pekarom u prvom
planu. Naišla je pekarova žena, pogledala preko mog ramena, kao
što ljudi to već rade, i ponudila mi da kupi crtež. Objasnila sam joj
da je to nacrt za sliku, a ona se prilično zainteresovala i rekla kako bi
je kupila ako ispadne dobra, kao iznenađenje mužu za njegov
pedeseti rođendan. Bio bi ponosan da ima takvu sliku na zidu u
radnji.”

„Šta!” Sibila se razbesnela baš kao što bi to učinio i otac.

„Toliko smo puta bili u novčanim neprilikama da ne volim ni da
se setim, ali nikada nijedna slika, crtež ili bakrorez potpisan
prezimenom Fiser nije visio iznad pulta u prodavnici!”

„Da jeste, možda bi mami život bio lakši i ne bi morala da
sastavlja kraj s krajem, što sada Frančeska čini!” Aletine oči zasijaše
kao udar munje. „Nemam lažni ponos. Treba mi novac iz nekih
ličnih razloga i ni najmanje me nije briga hoće li mi slika biti
prekrivena brašnom i suvim grožđem, sve dok ne počne da liči na
zemičku.”

Sibila se zakikoče. „Mislim da bi te ipak bilo briga!”
Aletine usne se nevoljno izviše u osmeh i ona nakrivi glavu u
znak slaganja. „U pravu si”, rekla je smirenije, „ali svejedno želim
da je prodam. Tražila sam dobru cenu i morala sam da sakrijem
iznenađenje kad je žena bez oklevanja pristala da plati.” Odjednom
je zgrabila Sibilu za ruku. „Nemoj reći ocu ili Frančeski za ovo,
dobro?”
Sibila se prvi put u životu suzdržala od zadirkivanja, što je inače
činila kad god bi joj se ukazala prilika. Iz ličnog iskustva je znala
koliko je novac važan onima koji ga nikada nisu imali, jer je i sebe
ubrajala među takve. „Neču ništa reči”, obećala je, „ali zar nije
pravilo Esnafa da sve što učenici u studiju naslikaju pripada
njihovom učitelju?”
„Da, jeste, ali ja sebe više ne smatram očevom učenicom!”
plahovito izjavi Aleta. „Poslednje zapažanje o mom radu izrekao je
još pre mnogo nedelja, a ni to mi nije bilo od neke pomoći. Zato ću
rizikovati. On ne mora nikada da sazna.”
„Ali zašto to radiš? Želiš li da kupiš neku lepu odeću?”
Aleta se ponovo osmehnu. „Ništa slično! Želim nešto daleko
skuplje od haljine. Kad uštedim dovoljno, reći ću ti za šta mi treba.”
„Već dugo nismo imale zajedničku tajnu. Poslednji put je to bilo
kad sam ti rekla da Jakob želi da se oženi mnome.”
„A ja sam ti odgovorila da se ne nadaš previše.”
Sibila napravi bolnu grimasu. „Naravno, bila si u pravu. Ali ja
tebi neću odgovoriti na isti način, jer sam sigurna da će pekareva

žena biti zadovoljna tvojim radom. Doneću ti sad toplu čokoladu.”
„Ne, sačekaj!” Aleta skinu slikarsku košulju. „Poći ću s tobom.

Ako otac zaviri ovamo pre nego što krene za Harlem, videće da sam
skoro gotova i zahtevaće da i ja pođem.”

„Da, hoće.”
Dve devojke razdragano napustiše atelje. Pola sata kasnije, Aleta
je zajedno s Marijom mahala ocu i sestrama koji su kolima krenuli
na put. Ustala je i Grit, koja je klečeći ribala ulaz, i mahala im
takođe, u oblaku sapunice bele kao sneg.
Od nedavnog hladnog, suvog vremena izbrazdani put je
otvrdnuo i točkovi kola jurnuše po njemu. Frančeska i Sibila
vrisnuše i zagrliše se uz smeh. Povremeno su gotovo odskakivale od
sedišta. Oktobarsko sunce je bilo bledo na nebu prepunom oblaka, i
duvao je jak vetar, pa su se sva velika krila na vetrenjačama
okretala. Nije bilo važno što je zemlja bila potpuno ravna dokle god
je pogled dosezao, jer je priroda bila bujna i zelena, a povremeno bi
zasvetlucala voda kao da su na sve strane bili razbacani veliki opali.
S toliko zemlje ispod nivoa mora, vodila se neprekidna bitka da se
sačuva od poplava, a ogromne nasipe, sagrađene od zemlje i
kamenja, ponekad bi savladale izuzetno velike plime, što je dovodilo
do gubitka ljudskih života i stoke.
Ovde-onde mali mostovi su omogućavali prelaz preko kanala i
vodenih puteva, i svaki je imao drveni deo koji je mogao da se
podigne kako bi propustio natovarene dereglije i male čamce.
Bilo je toliko toga da se vidi i na samom putu. Ljudi su prolazili
pešice, a zaobilazili su i seoska kola natovarena proizvodima sa
farmi. S vremena na vreme, Hendrik bi skrenuo u stranu da
propusti blistave kočije bogataša koje su kloparale putem. Takođe je
morao da se sklanja kad god bi sreli putničke kočije, jer su se kočijaši
trudili da svaki put skrate vreme potrebno da pređu od jednog do
drugog odredišta, i nisu marili što se putnici unutra bacakaju kao
kocke u kutiji. Ova vozila bi razvila malo jedro čim izađu iz grada, i
ako je vetar duvao u odgovarajućem pravcu, to je pomagalo konjima
da jure punim galopom kao da je tovar koji vuku lagan kao pero. Na

grbavim putevima nisu bile retke ni nesreće. Vrhunac putovanja za
Sibilu je bio kad su njoj i Frančeski mahnula dvojica mladih oficira
Straže na konjima. Bili su zgodni, sa ogromnim crnim šeširima, u
somotu i čipki, a beli zubi blistali su im ispod brkova i brada oštrih
poput strela. Čežnjivo je gledala za njima dok su nestajali u daljini.

U Harlemu, Hendrik je provezao kola kroz kapiju iz četrnaestog
veka sa krovovima na četiri vode i osmougaonim kulama,
smeškajući se što ponovo ulazi na područje svoje mladosti.
Razgledao je oko sebe kad god mu je ulični promet dozvoljavao, dok
su mu navirala sećanja o jurnjavama za suknjama i pijančenjima.
Frans Hals je bio prilično strog u ateljeu, ali u mladosti je i sam patio
od takvih slabosti, pa je žmurio na vragolije svojih učenika sve dok
su jutrom dolazili na vreme i trezni u atelje i vredno radili pod
njegovim nadzorom.

Harlem je ličio na većinu holandskih varošica. Imao je veliki
središnji trg sa crkvom nasuprot Gradskoj kući. Na dve preostale
strane nalazile su se srednjovekovne građevine, a jarko obojeni
znakovi bili su obešeni na vrata onih koje su se koristile u trgovačke
svrhe. Užurbana pijaca je bila u jeku i Sibila je žudno posmatrala
gužvu, dok ih je Hendrik vozio prema staroj pijaci s povrćem pokraj
crkve svetog Bava, gde su male prodavnice bile smeštene uz njene
zidine. Kapci na radnjicama bih su spušteni da posluže kao tezge i
na njima su bile složene tkanine, čipka i druge lepe stvari koje su
privlačile poglede. Hendrik je privezao konja i pomogao kćerima da
siđu s kola. Sibila bi pojurila ka radnjicama da je Frančeska nije
zadržala, jer ih je Hendrik čekao da pođu za njim u crkvu. Skinuo je
šešir dok je ulazio.

Unutrašnjost je bila svetla sa duplim redovima neizmerno visokih
prozora s prozirnim staklom i gotovo svaka ploča velikog poda bila
je postavljena u spomen nekoga ko je ispod sahranjen.

Hendrik je pronašao počivalište Fransa Halsa u pevnici kraj
visokog pozlaćenog paravana. Dok je stajao s kćerima i posmatrao
običan crni kamen sa uklesanim imenom svog pokojnog učitelja,
sagnuo je glavu ispunjen poštovanjem, i preplavila su ga sećanja.

Sećao se tog veselog lica, crvenog od pića, srdačnog smeha od kojeg
mu se treslo čitavo glomazno telo i velikodušnih pohvala koje je
rado upućivao učeniku kad dobro odradi posao.

Najbogatiji i najugledniji građani Harlema poručivali su svoje
portrete od Halsa, čija dela su plamtela od života, oštroumnosti i,
ponekad, podsmeha. Za njega nisu bili mirni pejzaži ili istorijske
slike. Voleo je da slika ljude iz svih društvenih slojeva: pijance sa
kojima je pijančio, konobarice po krčmama koje su mu odgurivale
ruku sa svojih sukanja, šaljivdžije koji su pričali zabavne priče i sve
ostale koji su ga podsećali na to da život treba živeti punim plućima.
I ona veličanstvena i često samozadovoljna lica bogataša, od kojih
neki nisu ni sumnjali da ih je naslikao s porugom!

Hendrik obriše suzu iz oka i izvadi maramicu da snažno izduva
nos. Na kraju je taj genije od čoveka morao da moli za gradsku
milostinju, da u starosti spase sebe i svoju ženu da ne umru od gladi.
Konačno, troškovi njegove sahrane pali su na teret grada - jer
Harlemu je za svog života dao više od bilo kog drugog čoveka koji
se tamo rodio. Frančeska, koja je ponela mali buket zelenila i nešto
kasnog cveća od kuće, položila ga je na grob.

Čim su izašli iz crkve, Sibila se uputi pravo ka tezgama sa
đinđuvama. Hendrik je dobroćudno pratio kćeri, mada mu je lice
odražavalo dosadu, kao i većini muškaraca koji prate svoju žensku
čeljad u kupovini. Kupile su nekoliko stvari, uključujući i plavi šal za
Mariju i ogrlicu od šarenih perlica za Grit, kao poklone za Svetog
Nikolu. Jeli su na klupi kraj kanala i nakon toga Hendrik je kćerima
pokazao nekadašnju Halsovu kuću, gde je odslužio svoje školovanje,
i za dlaku je izbegao da ga ne pregaze konji i kola kad je zakoračio
na put, da pokaže prozore iza kojih se nekad nalazio atelje.

U blizini se nalazila kuća u kojoj je stanovao i sa izrazom punim
očekivanja je pokucao na njena vrata, dok su Frančeska i Sibila
stajale pokraj njega. Služavka je otvorila i uvela ih u gostinsku sobu.
Posle nekoliko trenutaka, pred njih je izašla sedokosa žena u
tamnocrvenoj svilenoj haljini. Bila je to najstarija kći bračnog para
kod kojeg je stanovao, a bila je njegovih godina.

„Džoun!”, uzviknu oduševljeno Hendrik.
Uprkos tolikim godinama koje su prošle, smesta ga je prepoznala.
„Blagi bože! Pa to je Hendrik Fiser!” Pozvala ih je da se raskomote i
poslužila im osveženje. Njen lepi sin je bio kod kuće i on i Sibila su
se odmah dopali jedno drugom. Jedini tužan trenutak je bio kad je
Hendrik saznao da su Džounini roditelji umrli. Primili su ga u svoj
dom kada su, nakon što se jednog dana upoznao s Halsom, čuli da
mu treba smeštaj.
Zatim je došao trenutak da pođu, ako su želeli da pri povratku
nakratko posete Van Dorneovo imanje pre mraka. Džoun im je
objasnila kojim putem da idu. Sibila i mladić su prisno razgovarali
sve do poslednjeg trenutka, i on ih je otpratio do mesta gde je
Hendrik ostavio konja i kola. Frančeska je primetila da se Sibila
zadovoljno osmehuje kad je zauzela svoje mesto na kolima. Nije bilo
teško pogoditi da je primila pregršt zavodljivih komplimenata. Putić
je vodio na jugozapad do Van Dorneovih polja lukovica, koja su
sada, u novembru, bila gola i nisu čak ni nagoveštavala divotu što ih
je prekrivala svakog proleća. Stigli su do neke građevine koja je
nekada sigurno bila seoska kuća, s kamenim zidovima i
tamnosmeđim slamnatim krovom, tako uredno podrezanim kao
kosa na glavi. Znak je obaveštavao da se radi o Van Dorneovoj
kancelariji. Hendrik i Sibila su ostali na kolima, dok je Frančeska
sišla da pokuca na vrata i uđe. Od stola je ustao sredovečan
muškarac sa guščijim perom zataknutim za uho i naklonio se.
„Dobar dan, gospođice.”
„Govorim li s gospodinom Van Dorneom?”
„Ne, ja sam njegov službenik. Ovde je, ako želite da razgovarate
s njim, bilo kod njega kući - odmah je tu iza ovog drveća, iako se ne
vidi ni iz kancelarije niti sa puta - ili negde drugde u blizini, kako
vam odgovara.”
„Ne, nema potrebe da razgovaram s njim. Samo sam došla da
platim račun.”
„Svakako. Takve namere su uvek dobrodošle.” Njegova
razdraganost joj je pokazala da mu nije prvi put da se ovako šali.

Frančeska je isplatila dug i odmah krenula, jer je Hendrik već
okrenuo zapregu i spremio se za polazak. Još jednom se osvrnula na
staru kuću pokrivenu slamom. Njen vekovima stari oblik i okruženje
predstavljali bi lep pejzaž. Zadržala je taj prizor u sećanju, pošto se
u tome toliko izveštila da je postala pravi stručnjak.

A onda joj drveće zakloni vidik i dok se okrenula na sedištu, već
su prolazili pored narandžišta. Istovremeno, visok mlad muškarac
se pojavi na vratima i on i Frančeska se pogledaše pravo u oči. U
jednom neverovatnom trenu, učinilo joj se da uzbuđenje koje je
naslutila u njemu protiče pravo kroz nju. U pogledu mu je spazila
iznenađenje i prepoznavanje, koje nije razumela, a bila je sigurna da
se u njenim očima mogla pročitati zbunjenost, jer koliko je ona
znala, nikada ga pre nije videla. Da jeste, setila bi ga se. Licem mu je
preleteo osmeh, koji je otkrio zube bele kao dirke na virginalu. Na
njeno još veće čuđenje, pojurio je prema njima, preskočio nisku
ogradu i sustigao ih u nekoliko trčećih koraka da bi zgrabio konja za
uzde i naterao Hendrika da stane.

„Oprostite!” doviknuo je Hendriku. „Ja sam Piter van Dorne.
Nisam želeo da odete bez reči. Vi ste gospodin Fiser iz
Amsterdama?”

„Jesam.”
„Nadam se da su lukovice koje sam vam isporučio
zadovoljavajuće.”
Hendrik ga podsmešljivo pogleda. „Ne bih umeo da vam kažem
dok ne procvetaju.”
Piter se nasmeja. „Nisam mislio da će pitanje zazvučati tako
glupo. Hteo sam da pitam da li je stanje samih lukovica ispunilo
vaša očekivanja?”
„Nema svrhe da to pitate mene. Nisam ja baštovan.” Hendrik
preko ramena pogleda na kola. „Frančeska, to ti treba da prosudiš.”
Ona se umirujuće osmehnu Piteru, koji ju je netremice
posmatrao. „Nemam nijednu zamerku. Jedva čekam da procvetaju.”
Oglasila se i Sibila, koja nije želela da je izostave iz ovog
razgovora. „Ja takođe. Svratili smo ovamo samo da vam platimo

nakon što smo proveli dan u Harlemu.”
Piter se ponovo okrenu Hendriku. „Pre nego što krenete kući,

dozvolite mi da vas pozovem u svoj dom i ponudim vam
osveženje.”

Hendrik odmahnu glavom. „Zahvaljujem vam, ali voleo bih da
pređem veći deo puta pre nego što se smrači. U ovo doba godine
mrak rano pada. Želim vam prijatan dan.”

Hendrik zamahnu bičem kroz vazduh i konj se pokrenu. Piter je
uporno gledao Frančesku pravo u oči. „Onda, drugi put”, govorio je
ocu, ali očima se obraćao njoj.

Konj je otkasao putem. Pre nego što su zamakli za krivinu,
Frančeska oseti kako je nešto primorava da se osvrne i ugleda Pitera
kako ih prati pogledom. Podigao je ruku i mahnuo joj. Ona mu
odgovori i tada ga izgubi iz vida.

Peto poglavlje

P ROŠLO JE TRI NEDELJE OD IZLETA U HARLEM KAD JE Hendrik primio
Vilema u atelje. Bio je zadovoljan što ga je trgovac slikama
zatekao u poslu. Na podijumu se nalazio suvonjavi prosjak u ritama,
koga je ugledao kako traži milostinju kraj stepenica Berze. Slikao ga
je u trenutku kad pruža ruku nalik na kandžu da dohvati veliki
dragulj koji je trebalo da naslika u žlebu ispunjenom vodom. Kao i
plave minđuše koje je Frančeska nosila na slici Flore, dragulj je bio
samo bezvredna đinđuva kupljena na vašaru, uzeta iz kutije u
skladištu.

Vilem zakorači unazad da osmotri sliku. Kao i Hals, Hendrik je
retko pravio pripremni crtež, već je odmah radio bojom na platnu, a
neodređeni potezi četkicom davali su njegovom radu dozu
spontanosti. Ova slika bi mogla biti dostojna naslednica Flore, iako
tema neće odgovarati svačijem ukusu.

„Srebrni florin bi bio uverljiviji od tako velikog dragulja”, primeti
Vilem. „Pola Amsterdama bi na kilometar primetilo tako gizdavu
dranguliju.”

„Zašto pretpostavljaš da će prizor sa moje slike biti smešten u
ovaj grad?” Hendrik ratoborno zareži. „Prosjaka ima svuda. Možda
se ovo nalazi u nekom londonskom sirotinjskom kraju.”

„Je li onda lopov ispustio dragulj? Osobe koje nose takve
dragulje, kakvo bi ovo parče stakla trebalo da predstavlja, obično ne
šetaju po sumnjivim četvrtima.”

Hendrik prekinu slikanje i sevnu očima. „Ne šali se sa mnom!
Vrlo dobro znaš da dragulj u ovakvom okruženju predstavlja
bogatstvo koje je svim siromasima ovog sveta van domašaja. A to se
odnosi i na slikare čije slike zastupnici nikada ne prodaju po dobrim
cenama!”

Vilem duboko uzdahnu i sačeka da se strasti smire. Niko nije bio
tvrdoglaviji od Hendrika kad se razljuti. Alegorijske slike i

simbolička značenja su bili veoma omiljeni, ali simboli su morali biti
prirodni deo slike, da bi dodatno pojačali priču ili temu. Dragulj na
Hendrikovoj slici je upadao u oko, kao i mnogobrojne pojedinosti
koje je godinama uporno dodavao svojim slikama, a on bi se uvek
iznenadio kad bi poneka slika postigla nepodnošljivo nisku cenu.
„Došao sam zbog Boginje proleća.”

Hendrik nastavi sa slikanjem. „Imaš li kupca?”
„I bolje od toga. Imam nekoliko mogućih kupaca, ali želim da o
tome porazgovaramo u četiri oka.”
Hendrik odloži paletu i četkice, dajući priliku prosjaku da se malo
odmori. Onda su Vilem i on izašli iz ateljea. U salonu mu je
prodavac umetnina objasnio kako je raširio vest da poseduje jednu
izuzetnu sliku, koju najradije ne bi prodao, delimično zato što je
smatra dobrim ulaganjem, ali više zbog lepote devojke koja je
pozirala za Floru. Već su se mnogi žarko raspitivali, ali on se
ponašao tajanstveno i neodređeno, ne izjašnjavajući se hoće li je
prikazati ili ne.
„Ne moram ni da kažem da su izvesni postali toliko radoznali da
to gotovo više ne mogu da podnesu. Već sam primio ponude na
neviđeno, a kada sam to objavio, pristiglo je još zahteva za
prvenstvo pri kupovini.”
„I, šta sad sledi?” Ovo lukavstvo se dopalo Hendriku.
„Prekriću je velom u sobi kod kuće i to će izazvati još veće
zanimanje. Kad budem imao pravog kupca i kada dođe pravi
trenutak, otkriću Frančeskinu sliku i ugovoriti posao.”
Hendrik se grohotom nasmeja. „Svaka čast, prijatelju stari!”
Vilem je zadržao smiren izraz lica. „Koliko ovo činim zbog tebe,
toliko i zbog Frančeske.”
Hendrik se namršti. „Kakve veze ima moja kći s tim?”
„Želim da se svota koju ćeš dobiti za ovu sliku iskoristi na najbolji
mogući način. Plati joj školarinu u studiju nekog umetnika koji će je
dobro podučiti i osloboditi njen dar koji samo što nije eksplodirao.”
Hendrikov pogled odluta i on se napola okrenu. „Misliš da ja
nisam razmišljao o tome? Mene je izdalo strpljenje, pa iako sam

pokušavao da nastavim s podučavanjem svojih kćeri, između nas
kao da se stvorio zid. Podučavanje mi nikada nije bilo jača strana, a
sad mi se čini da sam izgubio svaku sposobnost za tako nešto.”

„Onda učini onako kako ti kažem!”, navaljivao je Vilem. „Na tebi
je da Frančeski pružiš obuku kakvu zaslužuje.”

„Ali ma koliko da dobijem od prodaje portreta, neće biti dovoljno
da podmirim školarinu tako da potraje obaveznih šest godina.”

„Ne treba joj šest! Najviše dve godine zajedno s obukom koju je
već prošla kod tebe.”

Hendrik se ponovo okrenu prema njemu. „Nisam siguran da
shvataš kakve to teškoće podrazumeva. Ne znam ni jednog jedinog
slikara među svojim poznanicima koji bi uzeo ženu za učenicu. Ne
zbog predrasuda prema slabijem polu, već zbog čiste potrebe da za
sebe nađu neki drugi prostor da crtaju i slikaju gipsane skulpture
klasičnog porekla kada je na postolju nagi model. Moje kćeri su
vaspitane tako da prihvataju golotinju u studiju i imale su prve
lekcije crtanja aktova gotovo od samog početka, iako su moji muški
modeli na moje naređenje uvek pokrivali genitalije kada su
devojčice bile prisutne. Ne, neće biti lako naći majstora koji će rado
primiti Frančesku za učenicu.”

Vilemov samouvereni izraz se nije promenio. „Poznajem ja
jednog”, izjavio je odlučno. „On je iz delftske škole.”

Hendrik razmisli i zamišljeno protrlja bradu. Svaka od sedam
holandskih pokrajina imala je sopstvenu slikarsku školu povezanu
sa glavnim gradovima, i on bi za kćer najradije izabrao
amsterdamski esnaf. Morao je priznati da je i Delft bio dobar izbor,
jer je Rembrantov učenik Karel Fabricijus tamo stekao slavu pre
svoje prerane smrti, a mogao se pohvaliti i Janom Stenom, kao i
drugim slikarima.

„Kako se zove taj slikar na koga misliš?”
„Johanes Vermer.”
Hendrik bezizražajno pogleda Vilema. „Nikad nisam čuo za
njega.”
„Neka te to ne iznenadi. Malo je poznat van Delfta. Sve u svemu,

veoma malo slika a omiljeni model mu je njegova žena, kojoj je
veoma odan. Imaju i decu.”

„Kako ih onda izdržava?”
„Kratko vreme je vodio krčmu pokojnog oca, ali sada ju je dao u
zakup. Danas trguje slikama, i tako sam ga i upoznao.”
„Krčmar!” Hendrik je zvučao tako razjareno da bi stranac
pomislio kako nikada nije prekoračio prag mesta gde se prodaje
alkohol.
„Veoma ugledan umetnik”, ispravi ga Vilem. Nije bilo potrebe da
doda kako još nije upoznao nikoga izvan Delfta ko je delio njegovo
mišljenje. To je, jednostavno, bilo njegovo lično uverenje da je
Vermer veliki slikar. „Bio bi savršen izbor za Frančeskinog učitelja”,
nastavio je. „Blage je naravi, pošten čovek od trideset osam godina
koji nema druge učenike i posvetio bi joj sve svoje vreme. Ne moraš
da se plašiš da će biti nepristojan, zato što, kako sam ti već rekao,
ima oči samo za svoju ženu.”
„Hmm. U to niko ne može biti siguran.” Hendrik pomisli kako
nijedan muškarac ne može voleti ženu više nego što je on voleo
Anu, ali to ne znači da s vremena na vreme nije umeo da zastrani.
„Onda umesto njemu, možeš verovati Frančeski. Njoj nije lako
zavrteti glavu.”
„Dogovoreno.” Hendrik je govorio ponosno, a onda mu je glas
poprimio zajedljiv prizvuk. „Kakve kvalifikacije ima taj Vermer osim
što ume da puni krčage pivom?”
„Nemoj da gnjaviš zbog tog kratkog perioda njegovog života.
Majstor je Esnafa svetog Luke otkako je završio šestogodišnje
školovanje u Delftu, svom rodnom gradu.”
„Mogao sam pretpostaviti.”
Vilem ne obrati pažnju na podsmeh. „Tu su još dva važna
razloga zašto bi trebalo da razmisliš o Vermeru kao Frančeskinom
učitelju”, nastavljao je. „I ona i Aleta su razvile sopstvene stilove, i
to sve zahvaljujući tome što si ih podučavao od malih nogu, a ima
nešto u Frančeskinom radu što me svaki put podseti na Vermerov.
Uveren sam da bi se njih dvoje savršeno složili.”

„Kako znaš da bi on primio Frančesku za učenicu?”
Vilem se osmehnu stisnutih usana. „Već sam pripremio teren.
Ona bi mu bila jedina učenica. Pomisli kakva je to samo prednost za
nju.”
„Da, tako je.”
„Postoje još samo dve stvari. Trebaće mi nekoliko njenih novijih
crteža i barem jedna slika da ih pokažem odboru Esnafa. Takođe mi
treba potvrda o njenom prethodnom školovanju.”
„Ona to nema.”
Vilem je nekoliko trenutaka zurio u njega. „Ne mogu da verujem.
Hoćeš da kažeš kako nikada nisi s kćerima napravio ugovor o
školovanju?”
Hendrik nehajno odgovori: „Pretpostavljam da nikada nisam
razmišljao o tome. Tako su bile male kad su počele da rade u
ateljeu.”
Vilem gotovo zaškrguće zubima. „Je li ti jasno da to znači kako će
Frančeska morati da počne od nule? Moraće da se obučava punih
šest godina.”
„Ne mogu to da priuštim.”
Vilem lupi šakama o naslone za ruke na fotelji. „Razmišljaj onda!
Lupaj glavu! Imaš li ikakav dokaz da ona slika gotovo čitavog
života? Pismo? Neki zapis? Šta je s Aninim papirima? Da nije ona
nešto sačuvala? Ma šta da pronađeš, možda neće biti dovoljno, ali
moram da prikažem neku dokumentaciju.”
Hendrik se duboko zamisli, spustivši glavu. „Ne mogu ničeg da
se setim, osim ako moja svastika, Janetje, nije u svojim pismima
spominjala nešto što joj je Ana ispričala o napredovanju naših kćeri.
Ana je čuvala sva pisma, kao i Frančeska kasnije.”
„Onda pregledaj ta pisma! Sada! Danas! Daćeš mi šta god da
nađeš. To znači da Frančeska nipošto ne sme da nasluti šta mi to
pokušavamo da uradimo. Ne smemo dozvoliti da se ponada, pa da
joj se snovi ponovo rasprše. U svakom slučaju, Boginju proleća ćemo
prodati najranije oko Nove godine, a proći će i neko vreme pre nego
što se ponovo zaputim u Delft i pred članove Esnafa iznesem molbu

u njeno ime. Sada ću te ostaviti, a ti započni potragu.”
Kad je Vilem otišao, Hendrik se popeo do spavaće sobe, gde mu

Anin duh i dalje nije davao mira, i otvorio je lakovanu kutiju u kojoj
su bili samo njeni papiri. Morao je da ih pregleda nakon njene smrti
da pronađe tapiju koju je njen pokojni otac sastavio kad su sklopih
brak, starajući se da kuća i stvari u njoj ostanu njeni do kraja života,
što ih je više puta spaslo od rasprodaje svega što imaju, u trenucima
kad su poverioci postajali nasilni zbog neplaćenih dugova. Ana mu
je sve ostavila u nasledstvo, čemu se njen otac verovatno nikada nije
nadao, očekujući da imanje naslede njegove unuke. Kad je saznao
sadržaj njene oporuke, Hendrik je odmah odlučio da se nikada više
ne upušta u velike kockarske rizike kao što je to činio ranije, kad je
bio siguran da bi im, šta god se desilo, uvek ostao krov nad glavom.
Tast Moris Feldhajs nije bio bogataš, ali je izvršio mala poslovna
ulaganja za obe kćeri, obezbedivši i Ani i Janetje kamatu za čitav
život, a nakon njihove smrti, glavnica je trebaio da pripadne
njihovim potomcima. Hendrik s uzdahom pomisli koliko često je
Ana, umesto da troši taj novac, morala da podmiruje nagomilane
račune koje je napravio on zbog svoje sebičnosti.

Kad je prošli put morao da pregleda kutiju, bol ga je zaslepio, ali
sada je mogao jasno da vidi šta je to Ana čuvala i zaključavala. Tu su
bila pisma uvezana vrpcom koja joj je pisao dok joj se udvarao.
Pored njih, bila je tu i rana prepiska Morisa Feldhajsa i njegove žene
s kćerima, kad su Ana i Janetje bile poslate na selo kod tetke, jer je
kuga pomela čitav Amsterdam. Veliki deo prostora zauzeli su dečji
prvi crteži, zajedno s kasnijim pesmicama i rođendanskim
čestitkama. Onda je usledio deblji svežanj Janetjeinih pisama,
Frančeska je dodavala nova kako su pristizala, i on pomisli kako bi
to bio dug i dosadan posao kada bi baš svako pregledao. Čim ih je
podigao, primetio je da se među nekoliko manjih predmeta koji su
još ostali u kutiji, nalazi tanak svitak papira uvezan trakom. Izvadio
ga je, skinuo traku i odmotao ga, da bi otkrio kako se sastoji iz tri
lista hartije, tri ugovora o školovanju sve tri njihove kćeri kod njega,
ispisana Aninim urednim rukopisom i s njegovim svojeručnim