Zlatna lala - Rozalind Lejker

Primetila je da je mnogo veća od obične farme, sa dva sprata,
tavanom i krovom koji se nisko spuštao iznad gornjih prozora, od
kojih je jedan bio osvetljen svetlošću sveće. U drugom prozoru u
prizemlju goreo je još svetliji plamen. Pošla je stazom do ulaznih
vrata i zalupala zvekirom. Zakoraknula je unazad i primetila da je
svetlo na spratu nestalo dok ga je neko nosio sa sobom da otvori
vrata. Kad se vrata otvoriše, na njima je stajao Piter, sa svećnjakom
u ruci i vlažnom kosom kao da se sveže okupao posle napornog
radnog dana. Uvek će se sećati radosnog iznenađenja na njegovom
licu kad ju je ugledao.

„Frančeska, ljubavi! Uđi!”
„Ostaću neko vreme ovde!”
Ušla je i spustila ručni prtljag, sliku i fenjer dok je on ostavljao
sveću na kredenac. Sledećeg trenutka bacili su se jedno drugom u
zagrljaj i usne su im se spojile u poljubac strasnog sjedinjavanja. Kad
su se razdvojili, počeli su da se smeju i pričaju, istovremeno
postavljajući pitanja i odgovarajući na njih. Dok je on zatvarao i
ponovo zaključavao vrata, ona je skinula ogrtač i prešla preko
hodnika da zastane na pragu osvetljene sobe. Njeno slikarsko oko je
upijalo boje i razmere. Zidovi su bili okrečeni bež, a unutra su se
nalazili veliki ormar, bogato izrezbarena stara komoda i sto
prekriven orijentalnim ćilimom u bojama njene palete koja je
obuhvatala otvoreno crvenu i indigo plavu, limun žutu, ljubičastu i
veronski zelenu. Nekoliko starih slika na drvetu savršeno se
uklapalo u opšti sklad.
„Ovo je prelepa soba!”, uzviknula je, i dalje razgledajući oko
sebe.
„Kad je moj otac sagradio ovu kuću od zarade na lalomaniji,
usredsredio se na prostor. Da bi udovoljio mojoj majci, tada nevesti,
kupio je pomodan nameštaj, ali nije želeo da se rastane od onoga što
je imao u staroj kući, i sve je to sklonio u ambar. Kad je ovo mesto
postalo moje, odlučio sam da većinu stvari obnovim. Tokom godina
sam povremeno ponešto dodavao.”
Otišla je da ugreje ruke nad vatrom, ne zato što joj je bilo hladno,

već je jednostavno želela da uživa u svemu što se u sobi nalazilo.
„Sigurno si mnogo srećan ovde! Kuća je tako prijatna.”

„Mislim da je ova kuća čekala tebe.”
„Volela bih da verujem da je to istina.”
Prišao joj je i uhvatio je oko struka, nežno je okrećući prema sebi.
„Ovde pripadaš, ljubavi. Ovde sa mnom pod ovim krovom gde te
odavno priželjkujem. U severnom krilu kuće nalazi se sjajna soba
koju bismo mogli pretvoriti u odličan atelje. Ima tri velika prozora,
jedan s pogledom na istok i polje lukovica.” Primetio je kako joj u
očima treperi pogled koji nije mogao da odredi. „Šta je bilo?”
Zagnjurila je glavu i spustila mu čelo na rame. „Saznala sam da je
otac za mene potpisao bračni ugovor.”
Privio ju je uz sebe, mazeći je po kosi. „Kako si otkrila?”
Ispričala mu je šta se dogodilo. „Ludolf mi je jasno stavio do
znanja da će, ukoliko nestanem, istog časa odvesti Hendrika na sud.
Ne bih nikada mogla, po cenu sopstvene slobode, dozvoliti da mi
otac poludi vezan u tamnici. Čak je i bekstvo nemoguće.”
Podigao joj je bradu da je ponovo pogleda. „Neće, ako i on ode u
Firencu.”
„Zar bi to bilo moguće?” Želela je u to da veruje, terajući od sebe
mučno osećanje da se to nikada neće dogoditi. „Uvek se zaklinjao
da neće živeti ni na jednom drugom mestu osim u Amsterdamu i da
namerava tu i da umre, ali u ovim očajnim okolnostima sigurno će
prihvatiti da pođe!” Uhvatila se za tu zamisao. „Marija bi mogla da
se skući kod Sibile, a Grit će lako naći novo zaposlenje. Hendrik je
uvek govorio o Firenci kao o Mikelanđelovom gradu. Tamo bi
mogao da slika!”
„Rekao bih da nema sumnje što se toga tiče.”
Već je pravila planove, čvrsto se držeći za nadu. „Mogao bi
poneti sve što mu je najdragocenije iz kuće - slike moje majke,
Fransa Halsa i Rembrantovog Titusa. Mogli bismo sve da ih
izvadimo iz ramova i jednostavno spakujemo. Nikada ne bi iza sebe
ostavio omiljenu paletu i četkice, ali to ne bi zauzelo puno mesta i
lako bi putovao.”

„Mogla bi o tome s njim da porazgovaraš kad sledeći put odeš
kući.”

„To će biti za Sibilino venčanje, znači uskoro.” Blago se namrštila,
skupljajući usne. „Naravno, moram uzeti u obzir njegovu
nepredvidljivost.”

„Na koji način?”
„Možda će mi dugo trebati da ga ubedim da pokida svoje
korene.” Niko od nje nije bolje znao kako otac može biti tvrdoglav.
„Odugovlačiće, neprestano se nadajući da će iskrsnuti neko
jednostavnije rešenje. Sad ne bih mogla da uzmem dodatnu godinu
školovanja. Moram da steknem članstvo Esnafa kad mi isteknu dve
godine.”
„Zašto?”
Začudila se što je to pita. „Pomisli samo na očeve dugove. Ne bih
mu mogla nametnuti nove!”
„Dodatno vreme ti je već uplaćeno za svaki slučaj.”
Zbunila se. „Kako to misliš?”
Osmehnuo joj se. „Zar ne možeš da pogodiš?”
„Ti, Pitere?”
„Sad mogu da ti ispričam kako se sve odigralo, jer ranije nisam
smeo.”
Kad je čula sve pojedinosti, uzela ga je za ruku i pritisnula je na
usne. „Znači, sve što sam postigla, i nadam se da ću postići,
dogodilo se zahvaljujući tebi. Nisam mogla poželeti bolji način, jer
tako si postao sastavni deo mog posla i života. Mada, skoro da me
nisi ni poznavao kada si se tako obavezao.”
„Ali već sam te voleo.”
Nasmešila se i opet mu poljubila ruku pre nego što se odvojila od
njega da prošeta po sobi, razgledajući. Nagonski je osećala da ne
treba da izgubi ni trenutak od ovih dragocenih časova. Zato je došla.
Ludolf je predstavljao tako snažnu i zlu snagu u njenom životu da
joj se možda više nikada neće pružiti prilika da ovako bude sama s
Piterom, ma kakve god planove kovali.
„Sad ću moći da te zamislim ovde kad dobijem pismo iz ove

kuće. To me je podsetilo.” Otišla je do mesta gde je ostavila torbicu
na zelenoj tapaciranoj stolici postavljenoj uza zid. „Imam pismo za
tebe. Gospođa De Haut me je zamolila da ti ga donesem. Ne oklevaj
da ga pročitaš.”

Prepoznao je Nelijin rukopis i polomio pečat. Kad je pogledom
preleteo sadržaj, ponovo je presavio pisamce i spustio ga na policu
iznad kamina. „Na sreću, nije ništa hitno”, izjavio je.

„Gde sediš kad mi pišeš?” zanimalo ju je.
„Za stolom u susednoj prostoriji.”
„Mogu li da vidim?”
„Pođi sa mnom.”
Uzeo ju je za ruku. Sobe su se na uobičajeni način nadovezivale
jedna na drugu. U trpezariji, spojenoj s kuhinjom, bila mu je
postavljena hladna večera. To je učinila meštanka koja mu je
svakodnevno kuvala, čistila i pripremala obroke kad god je bio tu.
Frančeska je poželela da se osveži nakon puta pre jela i on ju je
odveo na sprat do spavaće sobe gde se nalazilo sve što joj je bilo
potrebno. Tu je takođe bio i lep stari zidni krevet, zatvoren s tri
strane, a on joj je objasnio da se u svim sobama na spratu nalazi po
jedan takav. Kako su Frančeski pričali, i u njenom domu je nekada
bilo zidnih kreveta, ali nedugo posle venčanja njenih roditelja,
Hendrik je, uživajući u prvim kockarskim dobicima, dao da se svi
iznesu i zamene krevetima sa stubovima, uključujući i onaj s
neobičnim pozlaćenim ukrasima koji je delio s majkom. Pitala se,
jesu li ti zidni kreveti imali iste izrezbarene kroviće kao ovaj u ovoj
sobi.
Piter je ponovo sišao u prizemlje, gde je za stolom postavio još
jedan pribor za nju i pripremio stolicu. Pre nego što se pojavila u
trpezariji, presvukla se u žućkastosmeđu somotsku haljinu koju je
nosila ranije tog dana na Gritinom venčanju, dok su joj trakice
zadržavale razigrane kovrdže iznad ušiju. Svečano joj je pridržao
stolicu.
„Da sam znao da ćeš večeras doći, pripremio bih gozbu”, rekao
joj je smešeći se.

„Ovo mi je dovoljna gozba”, izjavila je. Uklonili su uštirkane bele
salvete sa posuda i otkrili pripremljene jastoge, dimljeno meso,
salate, voće, hleb i pitu od badema sa lončićem pavlake. Piter im je
nasuo belo vino koje je doneo rashlađeno iz podruma.

„Inače, dobra žena koja mi je pripremila ovu večeru kuva jaku
hranu, ali ovih dana, dok radim sve do mraka, zamolim je da mi
ostavi nešto hladno na stolu ili toplo jelo kraj kuhinjske peći.”

„Ne bih želela nikoga drugog ovde, Pitere.” Susrela je njegov
pogled iznad salate koju joj je pridržavao a zatim ga je opet spustila
čim je izvadila malu količinu na svoj porcelanski tanjir.

„Ni ja”, rekao je nežno, prodorno je posmatrajući kad ga je
ponovo pogledala. „Nikada pre nismo bili sami. Uvek je neko bio u
blizini.”

Razgovarali su dok su obedovali, želeći da čuju jedno od drugog
sve što se događalo otkako su razmenili poslednja pisma. Obavestila
ga je o Aletinom teškom zadatku dvorenja Konstantejna, pričala mu
je o Gritinom venčanju i opisala Sibilino uzbuđenje zbog predstojeće
veridbe, koju je rešila da propusti, da bi došla pravo k njemu. On je
njoj pričao o knjigama koje je pročitao, predstavama koje je gledao,
partijama golfa i igri kaatsen s prijateljima, čime se bavio sve dok ga
poslovni zamah nije odvojio od takvih razonoda. Takođe ju je
obavestio o razgovoru s Neltje, s tim što joj je prećutao priču o
ubistvu i sumnji na ubistvo, jer nije želeo da na Frančeskino prvo
veče u njegovom domu padne senka.

„Slučajno je pismo koje si mi donela upravo od nje. Napisala mi
je da je među Ludolfovim papirima pronašla bračni ugovor između
njega i tvog oca.”

Frančeska se kiselo osmehnu. „Malo je zakasnila s tom vešću.”
Ponovo je skrenuo razgovor na lakše teme i ona mu je ispričala o
slici Gradske straže, zadirkujući ga što je videla njen napredak pre
njega, jer iako je bio član rezervnog sastava on neće biti na slici.
„Znači, dobro napreduje?”
„O, da”, veselo je odgovorila, „a na slici će biti i mali miš.”
Cerekao se zajedno s njom zbog smelosti Hansa Rumera i

pokušavali su da pogode gde će se mišić pojaviti. „Možda ispod
nečijeg čipkastog okovratnika!”

„Ili će viriti kroz kapetanovo perje!”
Sve vreme dok su razgovarali i smejali se, oboje su bili svesni
ogromne nežnosti koja između njih postoji i da vreme brzo klizi ka
trenutku koji je bio neizbežan još od njihovog prvog susreta.
Kad su ustali od stola i on vratio njenu stolicu na mesto, oči su im
bile ispunjene ljubavlju i ona zatraži:
„Pokaži mi atelje. Želim ovde da pustim korene koje nikada više
ništa neće iščupati.” Osećala je potrebu da učini nešto prkosno
protiv velike pretnje koja se nad njom nadvila.
Rukama joj je obuhvatio lice i nežno je poljubio. „Odvešću te
tamo. Delimično ćeš moći da vidiš i pogled.”
„Zar neće biti previše mračno?” upitala je dok je on uzimao veliki
svećnjak sa stola da im osvetli put.
Pružio joj je slobodnu ruku i ona je prihvati. „Prozorski kapci će
ostati otvoreni i mesec bi trebalo sad da izađe.”
Kad su stigli do sobe na severnom kraju dugačke kuće, on je ušao
prvi i visoko je podigao svećnjak. Soba je bila potpuno prazna, osim
velikog štafelaja postavljenog na sredini.
„Odakle se ovo tu stvorilo?” uzviknula je.
„Kupio sam ga za nekoliko guldena na harlemskoj pijaci. Je li
dobar?”
„Jao, jeste”, odgovorila je, razgledajući ga. „Veoma je star, ali to
nema veze, jer je čvrst i stabilan. Nije ni najmanje klimav kao što
neki umeju da budu posle dugogodišnjeg korišćenja. Na pijaci,
kažeš?”
„Pre oko dva meseca. Našao sam ga među gomilom odbačenog
nameštaja.”
S rukom spuštenom na srednju prečku štafelaja, posmatrala ga je
kroz konstrukciju, ozarenog lica. „Zamisli - o, samo zamisli - da je
na njemu Frans Hals slikao svoja platna!”
Osetio je čežnju u njenim rečima. „Možda i jeste”, odgovorio je,
udovoljavajući njenoj želji. „Ima li na njemu nekih inicijala?”

„Ne. Majstor to ne bi učinio, mada učenik možda i bi, ako ih je u
istom ateljeu bilo više a svaki je želeo da se zna koji je njegov
štafelaj.”

„Jesi li razočarana što nema nikakvih tragova?”
Ostavila je štafelaj i prišla najbližem prozoru. „U ovoj kući me
ništa ne može razočarati. Ugasi sveće da zajedno gledamo napolje.”
Soba je utonula u tamu čim je ugasio fitilj i spustio svećnjak na
pod. Stao je pored nje i čuo kako je tiho uzdahnula zadivljena
pogledom, koji mu je bio vrlo dobro poznat. Bio je to prizor
izvanredne lepote. S druge strane kanala na kraju bašte lale su se
srebrile nebeskim sjajem.
„Sutra ćeš na dnevnom svetlu videti kako su živopisne.”
„Hoće li se zlatiti kad izađe sunce kao što se sada srebre?”,
izustila je.
„Samo nekoliko trenutaka u zoru pre nego što latice zablistaju
sopstvenim bojama.”
„Volela bih da uhvatim taj prizor na platnu.” Zagledala mu se u
lice, osvetljeno mesečinom kao i njeno, a oči su im bile tamna
blistava jezera. Odjednom je postala svesna da daje svečano
obećanje. „Jednog dana ću slikati u ovom ateljeu čak i ako me od tog
trena deli mnogo teških godina i ako više ne budemo ovako mladi.”
„Daj bože da više vremena provedemo zajedno nego
razdvojeno.” Obgrlio ju je rukama.
„To bih i ja volela, ali ne znamo šta nam budućnost nosi.” Podigla
je ruku i zaljubljeno mu dodirnula lice. „Zato sam i došla pravo k
tebi, što sam brže mogla, nakon što sam saznala za ugovor. Šta god
da nam budućnost sprema, hajde da na najbolji mogući način
iskoristimo vreme koje imamo.”
Lagano su se poljubili. Zatim ju je podigao u naručje i proneo
kroz kuću okupanu mesečinom do spavaće sobe na spratu.
Skinuo joj je trake iz kose i razvezao odeću, koja je blistala kao i
lale malopre, jer nije bilo svetlosti sveće . Zadrhtala je, ne od straha
već od sreće dok joj je svlačio belu lanenu košulju s ramena i otkrio
joj grudi da ih miluje i prekrije poljupcima. Poljubio joj je struk. Tu

joj se zadržala košulja na odvezanoj traci donje podsuknje i on
kleknu i spusti joj ruke na kukove i povuče svu odeću koja joj je
spala do stopala. Izvila je leđa kad je zabacila glavu zatvorenih očiju,
i zagnjurila je prste u njegove guste kovrdže, dok su se njegovi
poljupci zarivali u nju budeći tako slatke osećaje da je jedva
uspevala da diše.

„Ljubavi moja. Draga moja Frančeska!” Lako ju je podigao i
položio na veliki zidni krevet. Nekoliko trenutka kasnije nadneo se
nad nju, bled i nag kao Bog meseca, s mišićavim telom po kojem se
čisto svetlo razlilo kao inje. Ali muškarac kojeg je prihvatila u
naručje bio je topao, ustreptao i snažan, tako ispunjen ljubavlju
prema njoj, da ju je milovalo čak i njegovo šaputanje. Uzdisala je od
zadovoljstva dok je on zaljubljeno istraživao njeno telo, sve dok ih
strast konačno nije oboje savladala. Kad je prodro u nju, osetila je
bol oštru kao ubod nožem, ali sve je istog časa zaboravila, jer joj
odjednom ništa više na svetu nije bilo važno osim činjenice da su
postali jedno. Pomerali su se u potpuno skladnom ritmu, srce joj je
mahnito lupalo uz njegovo kada su se zajedno vinuli u eksploziju
zadovoljstva iz koje joj se činilo da nikada neće izroniti.

Uskoro je ponovo postala svesna okoline. Ponovo je iznad glave
ugledala izrezbareni krović zidnog kreveta, tamni nameštaj u sobi je
opet dobio oblik nasuprot svetlih zidova a napolju je i dalje sijao
mesec.

Legao je preko nje, ali podigao je glavu i prebacio težinu na
laktove, da joj se zagleda u ozareno lice.

„Uvek ću te voleti”, izjavio je tiho, ali ispunjen dubokim
osećanjima.

Osmehnula se, zatvorila oči i ponovo ih otvorila kao da joj je bio
potreban trenutak da upije njegove nežne reči u svoj um i telo. „Kao
što ću i ja voleti tebe”, prošaputala je.

„Sad se niko ne može isprečiti između nas.”
„Niko”, složila se sanjivo, blaženo zaboravljajući na sve drugo
osim na blizinu svog voljenog.
I dalje oslonjen na laktove, provukao joj je podlaktice ispod leđa i

pridigao je. „Došla si u moj dom, Frančeska. Sada ćeš zauvek
pripadati ovde.”

To je želela čitavim srcem. Stavila mu je ruke iza glave i blago se
pridigla u susret njegovom poljupcu. Strast ih je ponovo spustila
duboko u meke perjane jastuke.

Devetnaesto poglavlje

N EŠTO PRE ZORE FRANČESKA JE OSETILA DA JU JE PITER poljubio i
ustao iz kreveta, a zatim otišao u susednu sobu da se opere i
obuče za predstojeći radni dan.

Upravo se spremala da ponovo utone u san, kad se setila lala.
Nebom se širila prva svetlost. Zbacivši sa sebe perjani prekrivač,
skočila je iz kreveta i protrčala kroz gostinsku sobu, gde je
prethodne večeri raspakovala lanenu spavaćicu. Prevukla ju je
preko glave i ugurala ruke, dok je bosonoga istrčavala iz sobe, a
zatim se sjurila stepenicama. Širio se miris kafe i titrava svetlost
sveće videla se kroz otvorena kuhinjska vrata. Piter, koji je za stolom
bio usred doručka, ugledao ju je kako je proletela, dok je bela odeća
lepršala oko nje a kosa, koja joj je plesala po leđima, crvenkasto se
presijavala na svetlosti sveće.

„Nadam se da nisam zakasnila”, uzviknula je.
Progutao je zalogaj hleba i sira i odgurnuo stolicu da pođe za
njom. Stigla je do ateljea i on je ušao da joj se pridruži kraj prozora
okrenutog ka istoku.
„Stigla si na vreme”, uveravao ju je. Obgrlio ju je oko struka i ona
se naslonila na njega dok su zajedno posmatrali kako zora širi svoju
lepezu preko nebeskog svoda. Poznavao je taj trenutak. „Sad će.”
Zadržala je dah dok su se sunčevi zraci širili i odjednom se čitavo
more lala zazlatilo na svojim elegantnim peteljkama. Čvrsto mu je
stisnula ruku zahvalna zbog prizora koji je posmatrala. Tada je, kako
je sunce jačalo, zlatna boja bledela i puštala cvetove da blesnu
veličanstvenim nijansama žute, narandžaste, grimizne, skerletne,
bele i bež boje.
Osmehnula mu se uz zadovoljan uzdah. „Kakva bi šteta bila da
sam propustila ovo samo zbog spavanja!”
„Odlično si učinila”, složio se. „Kasnije u toku dana sve će te
čašice, kako ih u zanatu nazivamo, biti skinute sa peteljki. Ali

dovoljno će ih ostati za prodaju i možeš nabrati čitave naramke ako
želiš.”

„Možda ću tako i učiniti, ali želim i da nacrtam svaki oblik,
paperjast ili gladak, koji uzgajaš ovde.”

Kad je izašao iz kuće, pošto su radnici počeli da pristižu,
napunila je bakarni krčag vrućom vodom i odnela ga na sprat do
gostinske spavaće sobe, gde je onako žurno na sebe navukla
spavaćicu. Tamo se okupala u kadi koju je spustila na pod, puštajući
da joj se iz sunđera potočići slivaju niz telo.

Bila je obučena i završila je s pričvršćivanjem kose, kad je začula
kloparanje kolskih točkova. Prišla je prozoru, koji je otvorila da
uživa u blagom jutru, i pogledala napolje. Kroz drveće je na izvesnoj
udaljenosti ugledala jedna, a zatim i druga kola koja su se kotrljala
na putu za pijacu natovarena sveže ubranim lalama. Pretpostavljala
je da je cveće za prodaju u Amsterdamu ubrano pod svetlošću lampi
i već odavno odneto.

Kad je sišla u prizemlje, zatekla je meštanku, gospođu Graf, kako
rasprema. Pozdravile su se.

„Znala sam da je neko tu”, rekla je žena i dalje iznenađena,
„zbog sudova koji su ostali posle doručka, ali do sada nijedna dama
nije boravila ovde sama.”

„Ja ću ostati još pet dana.”
„Onda možete očekivati lepo vreme. Ovo je potpuna promena u
odnosu na hladnoću kakvu smo imali i napolju miriše na pravo
letnje jutro.” Žena je bacila pogled na sat. „Ustali ste veoma rano za
nekoga ko nema obaveza.”
„Ne želim da proćerdam ni trenutak svog boravka ovde. Sada ću
krenuti u istraživanje, sve dok ne upoznam i poslednji komadić Van
Dorneovog imanja.”
„Onda ćete se prilično našetati. Najbolje bi bilo da odete do stare
farme i počnete odande.”
Frančeska je sledila dobijena uputstva i pošla stazom kojom su
prošla i kola, sve dok nije stigla do farme i grupe starih zgrada sa
sličnim krovovima, koje su nekada bile staje, ambari i skladišta.

Primetila je da postoji još jedno narandžište pored onog iz kojeg se
Piter pojavio prilikom njene prve posete. Prozori su bili otvoreni ka
unutrašnjosti, da propuste sunce i izbegnu senke, jer su stabla
narandži još bila unutra. Čula je da ih ne treba iznositi sve do kraja
aprila ili početka maja, što je značilo da će njihovom zimovanju
uskoro doći kraj. Otvorila je vrata i ušla.

Unutra je bilo toplo i užareno i osećao se miris voska od grejnih
lampi, koje su sada bile ugašene pošto se vreme promenilo i
temperatura porasla. Stabla narandži u četvrtastim hrastovim
sanducima bila su uredno poređana u redove, a visina im se kretala
od šezdesetak centimetara do jednog i po metra. Dugačko
narandžište je bilo ulepšano postoljima na kojima su se nalazile
saksije mirte, lovora i jasmina. Stari baštovan je rezao neželjene
izdanke sa stabala narandži, što je bio dugotrajan i zamoran posao i
bilo mu je drago što može sa njom da porazgovara. Ispričao joj je
kako je Piter odgajio svoje prvo narandžino drvo iz semena zrele
narandže, kao što se i dalje radi, jer jedino u toplijim oblastima
izdanci puštaju koren.

„Tada nije imao više od devet-deset godina, i potrebne podatke je
pronalazio u jednoj staroj knjizi. Još onda sam znao da mu nije
suđeno da se bavi prostom zemljoradnjom.”

Ponovo je izašla i nastavila obilazak ulazeći u drugu zgradu,
privučena žamorom ženskih glasova. Ovde su se lale slagale u
slojevima, kraj peteljke uz kraj peteljke, u plitke kutije napunjene
vlažnom mahovinom, i nijedan cvet nije ležao na drugom. Poželela
je ženama dobro jutro, i one su joj uzvratile, odmeravajući je
znatiželjno. Zatim su nastavile sa svojim razgovorom, dok ih je ona
posmatrala, zadivljena veštinom njihovih ruku. Zalihe su im
povremeno dopunjavane, jer su druge žene donosile nove lale u
dugim, plitkim korpama. Kad su se ispred zaustavila kola, kočijaš je
ušao da iznese kutije i natovari ih. Jedna žena je pripremala
poslednje narcise.

Kad je Frančeska izašla odatle, prošla je pored staja, gde su sve
pregrade bile prazne osim one sa Piterovim jahaćim konjima. Malo

dalje je zavirila u skladište ispunjeno kutijama, dok su u susednom
bile odložene sve vrste baštovanskih alatki. Zatim je krenula u
šetnju po stazama između polja. Veći deo branja je već bio završen
za taj dan, ali u toku je bilo plevljenje i otkidanje cvetova lala koje je
posmatrala u zoru. Ostalo je još mnogo polja na kojima je trebalo
poskidati cvetove a na udaljenom kraju jednog takvog polja stajao je
Piter koji ju je ugledao i mahnuo joj. Dok mu je prilazila, bila je
sigurna da će ovaj prizor jednog dana naslikati.

Radosno su se zagrlili. Uzeo ju je za ruku i prošetao s njom,
oduševljeno pričajući o svemu što se nalazilo oko njih od kakvoće
zemlje do važnosti boje.

„Prirodno, danas nijedan uzgajivač lala ne teži za tim da uzgoji
crnu, kao što su pokušavali tokom tri godine, koliko je trajala
lalomanija.”

„Sigurna sam da niko ne bi ni poželeo tako zlokobnu boju.”
„Slažem se, i baš si upotrebila dobar pridev. U tim ludim danima
su činjena mnoga zla dela da bi se dobile takve lukovice. Cilj mi je
da odgajim posebnu boju sasvim suprotnu toj zloslutnoj nijansi.”
„Mogu li da pitam kakvu?”
„Mogu samo da ti kažem jeste da ćeš kao slikarka biti
oduševljena. Ti ćeš je prva videti.”
Potisnula je neveselu misao da će u vreme kad ta lala konačno
procveta možda biti udata za čoveka koga prezire, odlučna da
ničemu ne dozvoli da joj pokvari ovih nekoliko dragocenih dana.

POSLE PODNE nakon one užasne večere Adrijan je svratio u

kratku posetu Ludolfu. Bio je to prijateljski susret, jer je Ludolf
dobroćudno pripisao Hendrikov ispad naletu umetničkog
temperamenta. Takođe mu je jasno stavio do znanja da potvrde o
dugu nisu na prodaju. Adrijan nije nastavio tu temu i razgovor je
skrenuo na druga pitanja od zajedničkog interesa. Ispili su drugu
čašu crvenog vina, a zatim je Adrijan proveden kroz baštu pre nego
što je konačno pošao kući.

Sad kad se upoznao sa svim okolnostima, otišao je pravo do svog

oca da s njim porazgovara o svemu. Gospodin Van Jans je odmah
istakao da je Van Deventer izuzetno važan klijent koji je kod njih
uložio čitavo bogatstvo, pored značajnih ulaganja u nekoliko
njihovih raznih poduhvata, pa bi bilo glupo uvrediti ga na bilo koji
način.

„Moraš shvatiti, Adrijane”, rekao mu je odlučno, „da time što ćeš
se veriti sa Sibilom, nećeš ni na koji način postati odgovoran za
njenu porodicu. Van Deventer ti je i sam rekao da nije
zainteresovan za prodaju Fiserovih dugova, i kad bismo slikaru
pozajmili tako veliku svotu da ih izmiri, to bi nam se osvetilo. Ne
samo da bi se Van Deventer razbesneo, već bi razglasio među
drugim bogatašima da bankari Van Jans ne oklevaju da potkopaju
klijenta kad god im to odgovara.”

Adrijan klimnu glavom. „Izgleda da je nevolja u tome, po onome
što sam rano jutros čuo od Sibile, što je Frančeska poklonila srce
nekom drugom.” Nije dao nikakvo čvrsto obećanje kad ga je Sibila
zamolila za uslugu u sestrino ime, govoreći da će sagledati okolnosti
i videti šta se može učiniti. Njegov otac pucnu prstima da naglasi
koliko je beznačajno to kad kćeri usmere svoja osećanja u
neželjenom pravcu.

„Mlade žene misle da su zaljubljene bar pet-šest puta. Pogledaj
svoju sestru, na primer. Da sam se povodio za njenim hirovima,
nikada se ne bi udala za sadašnjeg muža, i mi bismo tako izgubili
vezu koja nam je donela napredak u nekoliko poduhvata i konačno i
njoj samoj veliku korist. To liči na jednog slikara da ne razmišlja
razumno i da stavlja kćerine naklonosti ispred braka koji bi joj
najviše odgovarao. Zapamti ovaj moj savet kad budeš i sam imao
odrasle kćeri.”

„Hoću.”
Gospodin Van Jans se udobno zavalio na stolici. „Što se
Frančeska ne bi udala za Van Deventera? Pretpostavljam da misli
kako je prestar za nju, ali niko ne može očekivati od sredovečnog
udovca da izabere matoru koku kad može da dobije piletinu. Dakle,
ako on vrši blagi pritisak da bi se sve odvijalo po njegovim željama,

ko bi mogao da ga krivi? Čitav Amsterdam zna da je Van Deventer
bio ljubazan i pažljiv prema svojoj prvoj ženi, i Frančeska treba da
bude srećna što će dobiti tako dobrog i bogatog muža.” Sinu se
obraćao na poverljiv način kao muškarac muškarcu. „I tebi bi
koristilo da imaš razumnu svastiku u našem društvenom krugu da
pazi na Sibilu. Tvoja verenica je očaravajuća mlada žena, ali i dalje je
lakomislena. Frančesku sam sreo samo jednom za Van
Deventerovim stolom, ali na mene je ostavila utisak veoma razumne
osobe. Niko ne može da porekne s kakvim dostojanstvom i
suzdržanošću je primila neočekivanu Van Deventerovu objavu kako
polaže pravo na nju.”

„Siguran sam da si u pravu, oče. Ostaviću sve tako kako jeste.”
„Dobro kažeš.” Gospodin Van Jans s odobravanjem klimnu
glavom. „Frančeska će na kraju prihvatiti svoj položaj i tada će se
sve samo po sebi rešiti.”

SIBILU ZAHTEV FRANČESKE da prenese usmenu poruku Hansu

Rumeru nije oduševio. Ali, iako je mogla zamoliti Hendrika da on to
učini umesto nje, ipak je tu obavezu zadržala za sebe. Prethodnog
dana je jednom ili dvaput prošla pokraj crkve Zojder i nijednom nije
propustila priliku da pogleda u tom pravcu. A on, kao da je bio
svestan njene blizine, pa joj je slao zrake privlačnosti da je uznemiri
i uzruja. Već se dovoljno brinula zbog Frančeskine budućnosti, ako
ništa ne budu mogli da učine. Još nije mogla da vrši pravi pritisak na
Adrijana, ali nakon sutrašnje veridbe, zauzeće čvrst stav. Po očevim
rečima, Adrijan nije bio raspoložen da sarađuje, ali sve se odigralo
tako brzo. U međuvremenu, mora da čeka i nada se da će sve biti
drugačije kad budu imali vremena za razuman razgovor. Bolje da se
što pre vidi s Hansom i završi s tim poslom.

Slikao je kad je ušla u crkvu. Gotovo kao da joj je prepoznao
korake, jer je progovorio pre nego što je stigla do njega. „Znao sam
da ćete danas doći, gospođice Sibila.”

Osetila je kako se naježila. Kako je mogao znati? Zatim je rekla
samoj sebi da se on samo razmeće. „Zašto biste to pomislili?” upitala

ga je podrugljivo, zaobilazeći štafelaj tako da može da ga vidi.
Odgovorio je i ne gledajući je: „Zato što ćete sutra slaviti veridbu.

Jednom kad to ozvaničite, moraćete dva puta da razmislite pre nego
što svratite da me vidite. Vašem vereniku se to možda ne bi
dopalo.”

„Šta vi to pričate? Od sutra više neću svraćati ovamo. Došla sam
samo da vam prenesem Frančeskino izvinjenje, jer je morala da ode
i nije uspela još jednom da vidi sliku.”

„Ljubazno od nje. Obećao sam da ću joj nagovestiti gde ću sakriti
miša.”

„Možete reći meni umesto njoj.”
Pogledao ju je blistavih očiju. „Mislim da bi trebalo da ga
potražite.”
„Ali zašto Frančeska, a ne ja?” Bila je svesna da zvuči drsko, ali
osećala se uvređenom. Bio je tako opčinjen njenom sestrom, zašto
ne i njome?
„Zato što niste morali da odete.” Nastavio je sa slikanjem.
Razmišljala je kako da mu se osveti. „Moji i Adrijanovi venčani
portreti su naručeni kod Pitera de Hoha.”
Nije bio zadivljen. „Pogrešili ste. Ja bih to mnogo bolje uradio. De
Hoh nije trebalo da napušta Delft. Tamo je dostigao svoj vrhunac i
to ne u izradi portreta.”
„Pretpostavljam da biste voleli da porudžbinu prebacim vama?”,
rugala mu se.
„Ne. Nikad nikome nisam ukrao posao niti to hoću.”
Bila je svesna da ju je ponovo vešto postavio na njeno mesto.
„Zar ne biste voleli da me naslikate?” izazivala ga je.
Zastao je da okrene i uspravi četkicu a onda je ispružio ruku
prema njoj, zatvorivši jedno oko dok je merio oblik njenog lica u
vazduhu, prvo na jedan način a zatim na drugi. Tada je klimnuo
glavom. „Možete mi pozirati kad god poželite.”
Oči su joj zlurado zasvetlucale. „Mogla bih da podbočim rukom
obraz da pokažem Van Jansov verenički prsten koji ću sutra dobiti.”
„Mogli biste”, ljubazno se složio, ne hvatajući se za mamac.

Bilo joj je dosta. „Idem sad. Neću više dolaziti.”
Kad je gordo napustila crkvu, Hans se nasmešio dok je nastavljao
rad na barjaktarevoj ruci. Sibila će se uskoro vratiti. U
međuvremenu, on mora da obavi kupovinu.

DOK SE SPREMALA ZA VERIDBU, Sibila je shvatila da joj

Frančeska i Aleta nedostaju više nego ikad. Trebalo je da budu s
njom i pokajala se što ipak nije zamolila Frančesku da ostane, ali sad
je bilo kasno. Haljina je bila nova utoliko što je Marija izvadila kotur
široke čipke, napravljene pre mnogo godina i čuvane za posebne
prilike. Iskoristile su je da ukrase ružičastu svilenu haljinu sašivenu
pre više od godinu dana. Talasasta čipka je ležala u tananim
slojevima preko suknje i bila je našivena preko gornjeg dela, a u
vidu karnerića je padala i sa dekoltea koji je bio malo dublje izrezan,
kao i sa rukava. S ružičastom svilom koja se nazirala ispod nje bila je
prilično lepa i niko je ne bi mogao prepoznati. Ružičaste trake visile
su sa skupljenih Sibilinih kovrdža koje su joj padale preko ušiju i
sićušna srebrna mreža, nekada Anina, prekrivala je uvijenu punđicu
skupljenu visoko na potiljku.

Podigla je ručno ogledalo da se osmotri iz svakog ugla u zidnom
ogledalu i srećno se šepurila, jer je znala da izgleda najbolje što
može. Večeras svojom lepotom neće osvojiti samo Adrijana, već
svakog muškarca u prostoriji. Ponovo je pomislila na Hansa i iznova
ju je uvredilo što u njegovim očima još nije primetila želju, koju je
navikla da viđa u očima drugih muškaraca. Ali odakle joj to „još”,
kad ga neće ponovo videti? Nije razumela zašto ju je toliko mučilo
to što je očijukao s Frančeskom, a ne s njom.

Ali nije imala vremena da razmišlja o njemu. Upravo je trebalo da
se veri za najbogatijeg i najzgodnijeg muškarca u čitavom
Amsterdamu. Već sad ga je držala u šaci. Ništa joj ne bi odbio.
Ponosno je izašla iz sobe i sišla u hodnik. Marija je stajala s Grit i
Sejmonom, čekajući da je vidi i svi su joj uputili mnoštvo laskavih
reči i pohvala.

Hendrik, koji je nestrpljivo čekao kraj vrata da krenu, klimnuo je

glavom kad se zavrtela da je pogledaju od glave do pete. „Dođi,
oče”, rekla je važno, kao da je on nju zadržavao, i požurila je ispred
njega do Van Jansove kočije.

Usput je veselo čavrljala s njim. On je takođe bio odlično
raspoložen, pošto je, ma šta Adrijan juče rekao, bila uverena da će
se s vremenom povinovati njenoj želji i da će joj predati te potvrde. I
poslednji crvenkasti pramenovi kose su mu nedavno izgubili boju i
ona je postala snežno bela, što je ublažilo njegov rumeni ten i
doprinelo otmenom držanju koje je imao kad god se pristojno
ponašao. Sibila se nadala da će se večeras prikazati u najboljem
svetlu i da će mu Adrijanovi roditelji oprostiti graju koju je napravio
za Ludolfovim stolom.

Stigli su do Herenhrahta. Nekoliko posmatrača se okupilo ispred
Van Jansove kuće da vidi lepo odevene goste kako pristižu. Sišla je
obasjana svetlošću sveća sa ulaznih vrata. Dok se spremala da se
popne stepenicama, Hans se izdvojio iz grupe posmatrača i skinuo
šešir sa predivnim perjem, pa joj se duboko naklonio.

„Nisam mogao do dopustim da ovaj događaj prođe, a da vam ne
donesem poklon”, obratio joj se, pružajući joj mali paket.

Iako je to primila zapanjeno, bilo joj je drago što ju je video u ovoj
prekrasnoj odeći. „Najiskrenije vam zahvaljujem.”

Produžila je prema kući, dok je otac razmenio nekoliko veselih
reči s Hansom pre nego što je pošao za njom. U predvorju, još dok je
skidala čipkani šal s ramena, nije mogla odoleti a da ne pogleda šta
joj je Hans doneo. Odmotala je papir i ugledala malenog ružičastog
miša od šećera. To ju je neobjašnjivo duboko dirnulo, jer je poklon
bio od srca i to je bilo sve što je mogao da priušti. Brzo ga je ubacila
u malu svilenu torbicu koja joj je na vrpci visila sa ručnog zgloba i
pridružila se ocu na putu do balske dvorane osvetljene lusterima,
gde su gospodin i gospođa Van Jans dočekivali goste. Adrijan ju je
čekao.

Veče je prevazišlo njene najluđe snove. Ugađali su joj i divili joj se
i - kao što je dobro znala - sve prisutne mlade žene su joj zavidele.
Adrijan, u kaputu i pantalonama od zlatnog brokata, sa sjajnom

plavom kosom do ramena, plesao je sa njom češće nego što je
trebalo, ali to mu niko nije mogao zameriti u ovoj, za njih dvoje
posebnoj prilici.

Ponoć se brzo približila i Sibila i njen otac su, zajedno s
Adrijanom i njegovim roditeljima, prešli u susedni salon da
zvanično obave obred stavljanja vereničkog prstena. Pružila je
Adrijanu ruku, s nalakiranim noktima koji su sijali kao biseri, i on joj
se zaljubljeno smeškao dok je prste svoje leve ruke postavljao ispod
njene. Zatim je desnom rukom izvadio prsten iz male kutije koju mu
je majka pridržavala i rubin je zablistao kao hiljadu svetala, dok joj je
navlačio taj prelepi dragulj, optočen zlatom i dijamantima, na prst.
To je trebalo da bude najsrećniji događaj u njenom životu.
Zaprepašćena, uhvatila je samu sebe kako se priseća ružičastog
šećernog mišića, prvog poklona koji je dobila te večeri i, u uverenju
da joj je uzbuđenje sigurno pomutilo razum, nekoliko ludih
trenutaka nije bila sigurna šta joj je vrednije.

„Moja draga verenica i buduća supruga.” Adrijan joj je ljubio
ruku i ona zaneseno podiže usne na koje on spusti poljubac.

„Najdraži Adrijane!” Ponovo se pribrala. Kakav veličanstveni
prsten! Mahala je prstima u vazduhu. Sjaj prstena ju je zaslepio.
Kako je srećna! Čak je i gospođa Van Jans bila ljubazna prema njoj,
poljubila ju je u obraz i poželela joj dobrodošlicu u porodicu.
Adrijanov otac, koji nije bio ravnodušan na njene čari, što je gotovo
bila njihova zajednička tajna, posmatrao ju je sa uobičajenim iskrama
u očima i izjavio kako je zadovoljan što mu je sin izabrao tako ljupku
mladu ženu. Hendriku, koji je bio ganut kao i uvek, bilo je teško i da
progovori.

„Kada bi samo tvoja majka mogla da bude ovde”, izustio je
slomljenim glasom.

Klimnula je glavom, ali nekako je imala neprijatan osećaj da Ana
ovo ne bi odobravala. Kao da je majka ponovo mogla da vidi kroz
nju, kao u detinjstvu kada joj sva lukavstva nisu bila dovoljna da
Anu zavaraju. Oterala je tu misao, jer su se otvarala dupla vrata u
očekivanju da se mala povorka vrati u balsku dvoranu. Gospodin

Van Jans je pošao prvi, nakašljavajući se da bi obavio zvaničnu
objavu, a ona i Adrijan su ga sledili, njena ruka je počivala na
njegovom izdignutom zglobu. Iza njih je išao Hendrik koji je pratio
gospođu Van Jans. Ostatak večeri je bio ogroman uspeh.

Kad je Sibila došla kući, opijena svojim trijumfom, neprekidno je
čavrljala s Grit, koja je čekala da joj pomogne da se razodene. Ali
kad je obukla spavaćicu i ponovo ostala sama, izvadila je ružičastog
šećernog miša iz srebrne torbice i spustila ga je kraj svoje kutije s
nakitom. Bilo je nečeg smešnog u vezi s tim. Osmehivala se i nežno
ga mazila po glavi vrhom prsta pre nego što se setila kako joj je
upropastio sam trenutak veridbe. Ljutito ga je zgrabila i prišla
otvorenom prozoru da ga zavitla što dalje od kuće, ali nekako nije
mogla. Tako je dugo oklevala kraj prozora, da je zadrhtala od
hladnog noćnog vazduha. Nevoljno ga je vratila na njegovo mesto
kraj kutije s đinđuvama. Zatim mu je odlučno okrenula leđa i
uskočila u krevet.

FRANČESKIN BORAVAK U kući u Harlemu stigao je do poslednje

večeri. Imala je mnoštvo crteža koje je već spakovala i, kad se večera
završlia, Piter i ona su razgovarali sedeći na prozorskoj dasci.
Primetio je da je postala prilično zamišljena tokom poslednjih
nekoliko dana i sad je delovala skoro zabrinuto.

„Šta imaš da mi kažeš?”, navaljivao je.
Podigla je oči ispunjena osećanjima. „Tako smo lako pričali o
zajedničkom životu u Italiji, ali postoji velika prepreka koju još
nismo pomenuli.”
„Kakva?”
„Činjenica da ti pripadaš ovde i nigde drugde.” Vrhovima prstiju
mu je dodirnula usne kad je pokušao da se pobuni. „Saslušaj me.
Oboje znamo da bi iz materijalnih razloga morao da nastaviš s ovim
poslom, verujući u poštenje i sposobnost svog upravnika. Štaviše,
holandski zakon ti neće moći ništa zbog kršenja bračnog ugovora ili
bekstva mog oca od dugova, pa bi povremeno mogao slobodno da
dolaziš u Holandiju, ali ti se nikada time ne bi zadovoljio.”

„Kako možeš biti tako sigurna?”
„Zato što sam sad videla šta sve imaš ovde, tvoje baštovanske
oglede, narandžišta, polja lukovica i sve ostalo što te veže za ovu
zemlju, i znam da ćeš postati nespokojan kad budeš daleko od
toga.”
„Kao što si rekla, mogao bih povremeno da dolazim”, podsetio ju
je.
„Ali putovanje je tako naporno i opasno, uz ratove koji sve
dodatno otežavaju, lopove i ubice koji vrebaju iz zaseda, gusare na
moru i sijaset drugih opasnosti, da i ne spominjem koliko bi put
trajao. Okolnosti bi mogle da nas razdvoje na dve ili čak tri godine.
Tebi su žena i deca potrebni ovde - sin da nastavi tvoj posao.”
„Imaćemo sina.”
„Rođenog u stranoj zemlji, koji će Firencu smatrati svojim
domom a italijanski za maternji jezik?”
„Mogli bismo da ga naučimo da voli sve holandsko i da
Holandiju smatra pravim domom.”
„Ali zar ne shvataš šta bi to značilo? Došao bi dan kad bi
zahtevao da pođe u Holandiju s tobom. Tada se ni on ni ti ne biste
više nikada vratili!”
„Nemoj tako da govoriš!” Snažno ju je privukao sebi. „Obučio bih
ga da ovde preuzme posao, a ja bih se zatim vratio tebi. Nikad se
više ne bismo rastali.”
Otrgla se od njega. „Ali pomisli na sve rastrzane godine pre nego
što se to dogodi. Ne bismo imali nikakav brak. Samo čitav niz
prekida. Tvoj predlog da sa mnom u Firencu pođe i otac, razrešio te
obaveze da me oženiš. Čak i ako mi Ludolf uđe u trag, Hendrikovo
prisustvo će mi biti dovoljna zaštita. Holandski zakon tamo ne važi i
Ludolf ne bi mogao da ga izvede pred sud zbog duga. Hendrik bi,
oslobođen te pretnje, mogao u nedogled da okleva s odredivanjem
datuma venčanja. U međuvremenu, sigurna sam da bi tetka
Janetjein muž, koji je moćan čovek u Firenci, pronašao način da
jednom za svagda protera Ludolfa.”
Lice mu poprimi ljutiti izraz. „Znači, vraćaš se prvobitnoj odluci

da se nikada ne udaš!”
„Nije tako!” Skočila je i udaljila se od njega. „Mada, nije trebalo

da dopustim sebi da se pokolebam.”
Ustao je s prozorske klupice i progovorio sa ljutitom i plahovitom

gorčinom. „Znači, osudila bi me na život bez tebe! Zar ti nije palo na
pamet da bih radije prihvatio vreme s tobom, ma kako isprekidano
bilo, umesto da čitav život provedem s nekom drugom ženom?”

„Zar ne misliš da i ja isto osećam kad se radi o drugim
muškarcima, ali brinem se za tebe! Ne mogu ti dozvoliti da čitav
svoj život vežeš za mene!”

Zgrabio ju je za ruke i snažno je privukao. „Obavezao sam se još
kad sam te prvi put ugledao. Sad je prekasno da to menjam.
Pripadamo jedno drugom, Frančeska.”

Oborila je glavu i na trepavicama su joj zablistale suze. „Zar ne
razmišljaš o sopstvenom dobru?”, bespomoćno ga je upitala.

„Naravno da mislim. Zato i nemam nameru da te izgubim. Uvek
ćemo se voleti.”

Zatim je privukao njene usne na svoje i ona se privila uz njega.
Sutrašnji rastanak će im biti prvo razdvajanje od mnogih koji će
uslediti narednih godina, ali kad god budu zajedno, svaki trenutak
će im biti dragocen kao ovaj sada.

Kasnije, u krevetu, sanjiva nakon vođenja ljubavi, razumela je
roditelje koji su se posle svake svađe mirili radosno deleći postelju.
Sve je nekako dobilo novi smisao. Sklupčana u Piterovom
uspavanom zagrljaju, pomislila je na decu koju će možda nositi kad
više ne bude bilo potrebe da se čuva od začeća. Puštanje sina da
dođe u Holandiju neće smeti da smatra svojom žrtvom. Nikada
svom detetu ne bi uskratila pravo da sa Van Dorneove zemlje ubire
najdivnije plodove na svetu.

Ujutru, kad je Frančeska bila spremna da krene, Piter se dovezao
na pijačnim kolima. Umesto da je odveze do Harlema, da se tamo
ukrca u putničku kočiju, kao što je očekivala, saopštio joj je da će je
odvesti sve do Delfta.

Oboje su uživali u produženom zajedničkom vremenu a ona je

sedela pored njega na kočijaškom sedištu. Oko podne je počela da
pada kiša i potražili su sklonište u napuštenoj vodenici, gde su
obedovali ono što im je gospođa Graf pripremila. Posle toga su se
popeli drvenim stepenicama na sprat, odakle su posmatrali pejzaž.
Da je Vermer bio slikar netaknute prirode, ovaj prizor bi bio njegov,
jer kiša je prestala i pod sivoplavim svodom po mokroj travi i
drveću, živicama i kanalima, udaljenim vodenicama i jednoj sporoj
barži, ukrašenoj žutim i belim lalama, poigravalo se veličanstveno
svetlo. Prenela je svoje zapažanje Piteru.

„Majstor Vermer koristi toliko mnogo ovih hladnih boja, a ipak
na njegovim platnima ne deluju ledeno. Na njegovim slikama one
zaista greju srca.”

Kad je osetila da Piter više posmatra nju nego pejzaž, okrenula se
i susrela njegov pogled sa zenicama razneženim i raširenim od
ljubavi. Rado se spustila s njim na stari, zrnevljem posut daščani pod
i on je glasno zaječao od ogromne želje za njom.

Kad su napustili vodenicu, koja im je na neko vreme pružila
utočište, nastavili su s putovanjem, sve dok Piter, pošto je već
postajalo kasno, nije skrenuo do seoske gostionice gde su večerali.
Putovanje im se primicalo kraju. U daljini se video Delft kad su stigli
do mosta na kome je Konstantejn preživeo užasnu nesreću i
Frančeskine misli odlutaše njemu i Aleti. Verovala je da je Aleta,
mada toga još nije bila svesna, zaljubljena u Konstantejna. Možda je
njihov prvi susret na Berzi, ma koliko kratak i neobavezan bio, u
Aleti podstakao osećaj sudbinske povezanosti kad ga je ponovo
videla u onako tragičnim okolnostima i ona se nikada toga neće
osloboditi.

Kad su stigli u Delft, bio je mrak. Piter je ostavio konja i kola na
kraju ulice Kromstrat i pošto nije bilo nijedne lampe, iskoristio je
priliku da Frančesku otprati do vrata.

„Ne želim da te ostavim u ovoj kući”, rekao je zabrinuto.
„Misliš, ne želiš uopšte da me ostaviš”, šapnula mu je vragolasto.
„Istina je, ali čuvaj se.”
„Hoću. Sad stvarno moraš da kreneš.” Preuzela je od njega svoj

ručni prtljag. „Tako smo se savršeno proveli zajedno.”
„Biće još takvih trenutaka, draga.”
Razmenili su gorko-slatki poljubac u znak rastanka. On se zatim

povukao u tamu, dok je ona otvarala ulazna vrata i ulazila u
svećama osvetljeno predsoblje. Niko nije izašao da je dočeka.
Odnela je ručni prtljag u sobu, ali nije se odmah raspakovala. U
salonu na spratu je zatekla Klaru s nogom podignutom na stoličicu,
kako gladi iskrenuti članak.

„Imala sam tako glupu nezgodu”, uzviknula je Klara, trgnuvši se
dok je blago nameštala stopalo. „Zapela sam za pomerenu kamenu
ploču na kaldrmi i prosto sam poletela. Pogledaj!” dodala je i
zavrnula rukav da joj pokaže oderanu i poplavelu ruku. „Sva sam se
izudarala. Hetrajd se naljutila na mene što ne gledam kuda idem.”

„Gde je ona?”
„Otišla je na muzičko veče, pa smo zbog toga ranije večerale, ali
ostavile smo nešto i za tebe.”
„Nisam gladna, ali volela bih da popijem čaj. Hoćeš da donesem i
tebi jednu šolju?”
„To bi bilo baš ljubazno od tebe. Donesi i svoju, pa ćemo piti
zajedno.”
„Ima li ovde trenutno nekih gostiju?”
„Jedan. Ne volim kad dođu.”
„Zašto?” upita Frančeska.
Klara je imala spreman odgovor, važno mašući prstom da naglasi
svoje reči. „Hetrajd tada nikada nije pri sebi, uvek je napeta, i
praska na mene.”
Ponovo u prizemlju, Frančeska se uputila hodnikom ka kuhinji,
gde je zatekla Vejntje naslonjenu na dvorišna vrata, kako se kikoće
na nešto što joj je govorio mladić na odlasku. Čuvši njen korak,
služavka se preplašeno trgla, jer joj za vreme radnog vremena nije
bilo dopušteno nikakvo dangubljenje, ali Frančeska se nije na nju ni
osvrnula i pravila se da ne vidi na stolu ostatke hrane od njihove
večere. Mladić ode svojim putem i Vejntje odmah uđe da vidi šta
Frančeski treba.

„Da li bi skuvala lonče čaja za gospodicu Klaru i mene?” zamoli
je Frančeska. „Pripremiću poslužavnik.”

Vejntje se žurno baci na posao kao da svakog trenutka očekuje
strogi prekor, ali kad je čaj bio spreman, Frančeska joj se samo
zahvali i odnese poslužavnik.

Već je stigla skoro do stepeništa, kad se ulazna vrata otvoriše i u
kuću uđe putnik. Bio je u svojim tridesetim, mršav i prosečne visine.
Frančeska pomisli kako bi lako bilo nacrtati njegovo lice serijom
vodoravnih i uspravnih linija - ravna usta, obrve i oči, nos oštar kao
strela i četvrtasta brada. Oprezno ju je osmotrio, blago se klanjajući
u znak pozdrava, ali bez osmeha.

„Dobro veče”, obratila mu se. „Čaj je sveže skuvan. Da li biste
popili šoljicu?”

„Zahvaljujem vam, gospođice, ali ne.” Otključao je vrata svoje
sobe i ušao.

Frančeska i Klara su popile po dve šolje čaja. Kao i uvek, kad u
blizini nije bilo Hetrajd, Klara je čavrljala gotovo bez prestanka.
Zasipala je Frančesku pitanjima o boravku u Amsterdamu i
raspitivala se za veridbu. Frančeska, koja je to i očekivala, odmah se
upustila u opširno opisivanje Sibiline haljine i frizure. dok Klarino
zanimanje nije izbledelo, pa je počela da prepričava sve uobičajene
sitnice koje su se dogodile za vreme Frančeskinog odsustva. Skakala
je s jedne teme na drugu i ponovo se vratila na Hetrajdino
ponašanje prema njoj kad nešto ne bi išlo kako treba.

„Kad je pre dva dana stigao putnik koji sad ovde odseda, Hetrajd
je prema meni postala oštrija nego ikad, jer trenutno ne mogu ništa
da joj pomognem. Nije mi jasno zašto uopšte prima goste, osim tebe,
naravno, Frančeska, jer joj novac ne treba. Ima prihode iz nekih
drugih izvora, ali ne znam kojih i ne usuđujem se da je pitam.”

„Svakako voli najbolje od svega”, izjavi Frančeska, misleći na
dobra vina, hranu i Hetrajdinu odeću i obuću.

Klara je uživala. Obično nije imala prilike za poverljivo ćaskanje,
jer je zbog dugogodišnje pretnje njene dobrotvorke da će je poslati u
sirotište, ako bude torokala, neprestano ćutala i plašila se da sklapa

prijateljstva da se ne bi slučajno izrekla. Ali zbog činjenice da i
Frančeska živi pod sličnom senkom mogućeg utamničenja usled
najmanje nesmotrenosti, Klari se učinilo da među njima postoji neka
povezanost i da s njom može otvoreno da razgovara.

„Nisam glupa”, izjavila je buntovno, „mada Hetrajd tako misli.
Kad sam došla da živim ovde, punila je kuću sa svima koji su mogli
sebi da priušte udoban krevet i ukusnu hranu, ali svejedno je jedva
sastavljala kraj s krajem. Morale smo da štedimo na bezbroj načina.
Čak je uzgajivaču svinja prodavala otpatke iz kuhinje i mene bi
snašla teška nevolja da sam bacila samo običnu semenku jabuke.
Nismo dobro živele tih dana, ali nisam se žalila ni tada kao ni sada.
Učinila je za mene šta je mogla.” Klara saučesnički utiša glas, iako u
blizini nije bilo nikoga osim Frančeske. „Ako je Hetrajd samo
skromno preživljavala od kuće pune gostiju, kako je moguće da sad
živi lepo - čak razmetljivo - tako što povremeno izdaje sobe?”

„Mislim da to dokazuje tvoju izjavu kako ima neki drugi prihod.”
Klara je likujući pogleda. „Tačno tako! Verujem da je gospodin
Van Deventer ulagao za nju novac kad su se ponovo sreli nakon
nekoliko godina i sad joj se to naveliko isplaćuje.”
„Zašto se onda i dalje muči s primanjem stanara u kuću? Želi li
da zadrži masku otmenog siromaštva?”
„Pretpostavljam da je tako, ali ima tu još nešto. Voli da razgovara
s njima o njihovim putovanjima, ma koliko često dolazili. Verovatno
zato što sama nikada nije putovala.”
„Kako znaš?”
„Rekla mi je. Jednom sam se usudila da joj kažem kako je
nepristojno što se zadržava nasamo u razgovoru s muškarcima kad
im odnosi jelo. Naglasila mi je da vrata ostavlja uvek blago otvorena
i da svi mogu da čuju kako je reč o zanimljivom i pristojnom
predahu.”
Frančeska, koja se setila kako je jednom takvom prilikom Hetrajd
povisila glas, pomisli kako su u to vreme Klara i Vejntje bile u
krevetima i predaleko da to čuju. „Jesi li ikad upoznala nekoga od
tih putnika?”

„Nazvala bih im dobar dan ili poželela laku noć, i ništa više.”
Klara je nastojala da završi taj razgovor, zato što ju je odavno
pritiskalo pitanje za Frančesku. Nikada nije bila zaljubljena, mada joj
se to zamalo dogodilo s jednim tihim stolarom koji je na kući
popravljao prozore i zamenjivao propale kapke. Razgovarali su, ona
iz kuće, a on sa merdevina napolju. Tada je, međutim, napravio
grešku kad joj je jednog dana doneo buketić cveća iz svoje bašte i
pozvao je da izađu. Hetrajd ga je otpustila, uz objašnjenje da nije
dobro radio i uzela je drugog stolara da završi posao. Kao da to nije
bilo dovoljno, Hetrajd je Klaru zasula pogrdama, što se u svojoj
četrdesetoj ponaša kao zaljubljena devojka. Bacila je njeno cveće, ali
nije primetila da je jedna ljubičica pala na pod. Klara ju je uzela i
smestila je u svoju bibliju, između dva lista papira, gde ju je i dalje
čuvala. Stolar je preminuo od upale pluća osamnaest meseci kasnije
i ona je iskreno žalila što se nije udala za njega da ga brižno neguje
do kraja. Osetila je kako je to ljubavno razočaranje još jače povezuje
s Frančeskom. „Jesi li blla veoma tužna, Frančeska, kad su ti
zabranili da viđaš Pitera van Dornea?”
Frančeska spusti pogled, smešeči se u sebi. „To je bilo pre mnogo
meseci. Toliko se toga dogodllo od tada.” Postojao je samo jedan
načln da odvratl Klaru od postavljanja takvih pitanja. Opet je
podigla pogled. „Zar ti Hetrajd nije rekla ono što je sigurno čula od
Ludolfa van Deventera? Moj otac mu je obećao da ću se udati za
njega.”
„To ne može biti istina!” Klarino lice poprimi izraz preplašene
neverice.
„Jeste, ja blh volela najviše od svih da nije tako.”
„Ali Hetrajd će pobesneti ako sazna! Ne smeš joj to nikako reći
dok god boraviš ovde.” Klara je bila veoma potresena. „Ona očekuje
da će se udati za njega!”
Frančeska je s nevericom zurila u nju, ne zato što se pitala zašto
bi Hetrajd želela ponovo da se uda, već što je shvatila da je odnos
između Ludolfa i Hetrajd bio dovoljno prisan da žena razmatra tu
mogućnost. „Ona mu mnogo više odgovara od mene, ali odakle su ti

poznata njena osećanja?”
„Vrlo dobro je poznajem te su mi svi znaci jasni. Sećam se kako je

bila uzbuđena kad su se ponovo sreli nakon mnogo godina, koje je
on proveo putujući po svetu. Posle toga, ništa više nije bilo isto,
možda zato što se oženio nekom drugom, ali ona voli novac a on ga
ima u izobilju. Novac joj je veoma važan i nedavno, otkako je on
postao udovac, nesvesno su joj se omakle dve-tri reči o tome kako
uskoro očekuje da će živeti daleko odavde i to u raskoši.” Klara se
ponovo silno uznemiri. „Dakle, preklinjem te, nemoj joj reći za taj
ugovoreni brak. Zagorčaće ti ostatak boravka ovde raznoraznim
sitničarenjem. Tako se i prema meni ponaša kad god je napeta ili joj
se neko usprotivi.”

„Šta će biti s tobom kad odem odavde?”
Klara pomirljivo podiže i spusti ruke. „Potrebna sam joj u kući,
jer nikada ne voli da bude potpuno sama.” Trgla se kad je spustila
nogu sa stoličice na pod. „Hoćeš li mi pomoći sada do kreveta,
Frančeska? Toliko me boli da sam sasvim malaksala.”
Frančeska joj je pomogla da othrama do manjeg i slabije
korišćenog salona, gde joj je na divanu bila pripremljena privremena
postelja da bi bila pošteđena penjanja uz stepenice. Poželele su
jedna drugoj laku noć i Frančeska je otišla u svoju sobu. Klarin
sumoran život ju je ponovo rastužio. Kako krotki ljudi često dospeju
u šake nasilnika, u braku ili poslu, kao i u drugim oblastima. Oni su
im zauzvrat odani i žrtvuju se.
Pre nego što se skinula, Frančeska je nacrtala putnikovo lice. Uz
minimalan broj linija je postigla veliku sličnost pre nego što je crtež
sklonila sa ostalim radovima za atelje. Već je legla kad je čula Vejntje
kako se penje u svoju tavansku sobicu. Nedugo zatim, kući je stigla i
Hetrajd. Kao što je Frančeska i očekivala, otvorila je vrata da proveri
je li se vratila na dan kad su se dogovorile.
„Znači, bezbedno si se vratila iz Amsterdama, Frančeska. Jesi li
mi donela pismo od oca kojim povlači zahtev da te svuda pratimo?”
„Ne.”
„Eto! Šta sam ti rekla? Iskreno se brine za tvoje dobro i zna, baš

kao i ja, da je čvrsta ruka najvažnija dok se kći ne uda, bez obzira je
li neki mladić na vidiku ili ne. Sada ti želim laku noć.”

Ujutru je Vejntje otpratila Frančesku do Mehelena. Služavka je bila
veoma srdačna i činilo se da smatra kako treba na lep način da
uzvrati Frančeski što je prećutala njeno očijukanje prethodne večeri.

„Ako poželite da pošaljete neko pismo, ili ako želite s nekim da
se sastanete na putu do ateljea ili kada se budete vraćali, možete biti
sigurni da neću ništa reći.”

„To je veoma ljubazno od tebe, Vejntje, ali - ne.”
„Dobro, zapamtite šta sam vam rekla. Zauvek bih izgubila pravo
na slobodno vreme da ste ispričali gospođi Volf za mog ljubavnika.”
„Hoćeš li se udati za njega?”
„Nije me još zaprosio, ali nadam se.”
Jan i Katarina Vermer su Frančesku toplo dočekali a mlađa deca
su bila tako uzbuđena što je ponovo vide kao da je bila odsutna
mesecima. Jan je s njom pregledao sve njene crteže i zajedno su
odlučili koji će prerasti u slike. Vratila mu je portret neimenovanog
modela, i on je odneo „troni” u svoju galeriju. Pre nego što je
ponovo započela s poslom, proučila je njegovu sliku meštanke kraj
virginala i primetila je da je za vreme njenog odsustva završio samo
jedan mali deo teške čipke na ženinom rukavu, ali svaki potez je bio
veoma pažljivo i pedantno povučen da naglasi svilenkasto tkanje.
Tada je sa rolne platna odsekla parče za sebe i počela da ga širi na
drveni okvir.
Pošto Klara i dalje nije mogla da hoda, Vejntje je pratila
Frančesku kad je iskoristila prvu priliku da poseti Aletu nekoliko
dana nakon povratka u Delft. Sestra je otključala kapiju da je pusti
unutra, ali je odmahnula glavom na služavku.
„Oprosti, Vejntje”, obratila joj se Aleta, „ali dobila sam dozvolu
samo da uvedem sestru i nikoga više.”
„U redu je”, veselo je odvratila Vejntje. „Imam prijateije na farmi
samo pola kilometra dalje. Vratiću se kad god gospođica Frančeska
zatraži.”
Dogovorile su se da se vrati za tri sata i ona se udalji žustrim

korakom. Frančeska i Aleta se uhvatiše za ruke dok su zajedno
prelazile preko prednjeg dvorišta.

„Ovo je veliki ustupak, Aleta. Je li Konstantejn postao ljubazniji
prema tebi?”

„I dalje je izuzetno težak”, priznala je Aleta, „ali zapamtio je kad
sam rekla da ću jednom nedeljno odlaziti u Delft na čitav dan da
budem s tobom, ako mi ne dopusti da te uvedem kad sledeći put
svratiš. Ne može da podnese pomisao da odem iz kuće, jer se plaši
da se neću vratiti. Konačno je pristao da vidi svoje roditelje prvi put
otkako se ovde zatvorio.”

„Mislim da dobro napreduješ.”
„Na neke načine da, dok na druge ne. I dalje se napija koliko da
bi mene izazivao, toliko i da ublaži dosadu. Nekoliko puta sam mu
već pretražila celu sobu u potrazi za tajnim skladištem pića, ali
bezuspešno.”
„Možda je u susednoj sobi.”
Aleta odmahnu glavom. „Ništa ga ne bi nateralo da izađe iz tog
utočišta koje je za sebe stvorio. Neki njegovi prijatelji - oni s kojima
je nekada lovio i trkao se i plovio - dolaze redovno po dvojica-
trojica, nadajući se da će ga videti. Penju se na kapiju, ljute Josefusa i
pse, kad sklope ruke oko usta i dovikuju Konstantejnu da prestane
da glumi pustinjaka i slično. On ih ne čuje, jer mu se soba nalazi na
drugoj strani kuće, ali ništa se ne bi promenilo ni da ih čuje. Ima
nerazumne strahove. Plaši se da će se jednog dana njegovi
najodaniji i najuporniji prijatelji udružiti i izvršiti napad na kuću da
se probiju do njega.”
„Je li to moguće?”
„Ne. Već bi to uradili da su imali takve namere. Mislim da dolaze
samo da ga oraspolože i da mu pokažu da se ništa nije promenilo,
bar što se njih tiče, i nadaju se da će na kraju prevazići nepotrebni
stid zbog svoje obogaljenosti.”
„Dopada mi se njihov stav.”
„I meni, mada je uvek uznemiren kad zna da su na kapiji. Sedi s
durbinom na oku kao mornar, i pažljivo nadgleda park s prozora.

Jedne noći je uzbunio čitavu kuću vikom i povlačenjem zvona. Kad
smo stigli u njegovu sobu, rekao nam je kako se njegovi prijatelji
približavaju s lampama kroz udaljeno drveće, ali se, naravno, ništa
nije videlo. Od tada je to već dva puta uradio. Posle sam rekla Sari
da ostane u krevetu i samo Josefus i ja odlazimo do njega.”

„Je li se to desilo kad je pio?”
„Prvi put ne, ali drugi i treći put verovatno jeste.”
Stigle su do kuhinje. Sara je otišla u kupovinu u Delft i mogle su
nasamo da razgovaraju. Aleta je nasula mleko u dve čaše i obe su
pojele po parče sveže ispečene pite sa suvim kajsijama, grožđicama i
jabukama, prelivenu ušećerenim bademima. Frančeska joj je predala
zlatnu narukvicu od tetke Janetje, i Aleta ju je istog časa oduševljeno
isprobala.
„Prelepa je!”, Ispružila je ruku da joj se divi. „Je li tvoja ista
takva?”
„Ne.” Frančeska joj pokaza svoju. „Sve tri su različite.”
Aleta zadovoljno uzdahnu. „Tetka Janetje nam uvek šalje prelepe
poklone.” Pažljivo je skinula narukvicu sa ruke i odložila je u malu
kutiju. „Ne mogu da je nosim dok radim.”
„Desi li se ikad u ovoj kući da ti ne radiš?”
Aleta se nasmeja. „Samo kad spavam. Ispričaj mi sad o svemu što
se dešava kod kuće.”
Frančeska nije bila sigurna da li da ispriča Aleti čitavu tužnu
priču kad već i sama ima toliko teškoća s kojima mora da se bori, ali
mora saznati pre ili kasnije a sad je bio trenutak kad su sigurne da
su same. Počela je s dobrim vestima o tome kako se stanje
Hendrikovih ruku nije pogoršalo i s opisom Gritinog venčanja, a
zatim je nastavila s opisivanjem propale večere u Ludolfovoj kući,
otkrićem kako taj zli čovek drži njihovog oca u šaci bračnim
ugovorom koji je Hendrik bio prisiljen da potpiše i konačno
razlozima zbog kojih nije prisustvovala veridbi.
Aleta se zaprepastila i užasno potresla. Uzviknula je kad je čula
za očevu i sestrinu nesreću. „Ali... Piter”, konačno je izustila, „ti...
i... Piter. Zar ne može on nešto da učini?”

„Provela sam s njim pet predivnih dana u Harlem hajsu”, ispričala
joj je Frančeska, „i on je smislio način kako da nas izvuče iz ove
užasne neprilike.” Nije spominjala Italiju. Aleta je bila toliko
potresena da bi bilo okrutno da na svu njenu uznemirenost i tugu
doda još i mogućnost da se rastanu na mnogo godina.

Kad je zazvonilo Konstantejnovo zvono, Aleta je mehanički
ustala sa svog mesta. „Vratiću se za trenutak”, obećala je dok je
izlazila iz kuhinje.

Na putu do Konstantejnove sobe čula ga je kako svira lutnju.
Nedavno su počeli zajedno da improvizuju koncerte, tako što je ona
svirala klavikord u predsoblju a Konstantejn violu ili lutnju. Oba
instrumenta je svirao prilično dobro. Takođe je imao vrlo lep glas,
ali do sada je u njenom prisustvu pevao samo kad je bio pijan.

„Sedi i slušaj”, veselo joj se obratio čim je ušla u sobu.
„Komponovao sam novu melodiju i zabeležio sam je na papir.
Kasnije je možeš uredno prepisati.”

„Ovde mi je sestra i ne mogu da je ostavim, ali ako vrata sobe
ostanu otvorena, mogla bi da sluša sa stepeništa dok sam ovde.” Sve
je izgovorila u jednom dahu da je ne bi prekinuo.

Nezadovoljno se namrštio. „Koliko dugo će ostati?”
„Otprilike još dva sata.”
Kratko se dvoumio pre nego što je progovorio. „Mora ostati u
podnožju stepeništa.”
„Reći ću joj.”
Frančeska je u predsoblju stajala kraj priručnog stuba, i ponadala
se da muzika njenoj sestri pruža razonodu, kad su do nje doplovile
prijatne note melodije. Nakon što su odsvirali i poslednju notu,
Aleta nastavi melodiju na klavikordu i zatim se još jednom oglasi i
lutnja i isprati je do kraja.
U sobi na spratu Aleta je ustala sa svog mesta za klavikordom i
oduševljeno je zapljeskala Konstantejnovoj kompoziciji.
„Zašto ne napišete i stihove?” srdačno mu je predložila. „Ova
melodija je savršena za ljubavnu pesmu.”
„Je li tako?” gorko je uzvratio. Pre nego što je uspela da ga

zaustavi, pocepao je hartiju s muzikom koju je napisao i zgužvao je
parčiće u lopticu, koju je snažno zavitlao kroz prozor.

„Idem dole kod sestre”, tiho je prozborila.
Frančeska je odmah po njenom izrazu prepoznala da se nešto
dogodilo. „Jesam li ja bila uzrok?” zabrinuto je upitala.
Aleta odmahnu glavom. „Ne. Postoji hiljadu načina da bude
povređen a ja nabasam na većinu. Bacio je napisanu kompoziciju u
baštu i idem napolje da je pronađem.”
„Poći ću s tobom.”
„Ne, sačekaj ovde. Znam otprilike gde treba da tražim.”
Pronašla je parčiće razbacane po ružičnjaku i klečala je na zemlji
dok nije sakupila sve do poslednjeg. Vratila se u kuhinju i tiho
razgovarala s Frančeskom dok se Vejntje nije vratila. Kasnije je, u
svojoj sobi pre odlaska na spavanje, mukotrpno sastavila komadiće i
prepisala melodiju na čist list hartije. Kad se mastilo osušilo, sklonila
je papir u fioku s tetka Janetjeinom narukvicom i nekoliko drugih
dragih predmeta.
Uprkos šoku i bolu koji je nedavno pretrpela, brzo je zaspala, a
njena poslednja misao je bila da će Piter van Dorne sa svojom
ljubavlju i odlučnošću sigurno spasti njenu sestru od bednog života
na koji je bila osuđena.

Dvadeseto poglavlje

K AD JE DOSAO DAN POSETE GOSPODINA I GOSPOĐE DE
Fere, Konstantejn je zahtevao da Aleta ostane u sobi nakon što
ih uvede. Bio je mrzovoljan još otkako je bacio svoju muziku kroz
prozor, nepredvidljiv u hirovima i zahtevima.

„Ali želeće da nasamo razgovaraju s vama”, pobunila se.
„Želim da budeš prisutna. Jesmo li se razumeli?”
Nadala se da će njegovim roditeljima uspeti da da taktičan savet
kad stignu, ali nije joj se ukazala prilika. Majka je uletela u kuću, a
zatim pravo u njegovu sobu. Tamo je odmah briznula u plač čim ga
je ugledala, vičući kako je on njen siroti bespomoćni dečak. Kao da
to nije bilo dovoljno, njen muž je, jer ga je ona očigledno na to
nagovorila, pokušao da ga ubedi da dođe i živi u njihovoj seoskoj
kući, gde bi dobio potpunu negu kakvu i zaslužuje.
„Dali smo da ti se napravi paravan u visini struka i u obliku
propovedaonice”, ponosno mu je saopštila majka, „pa ćeš moći da
prisustvuješ društvenim događanjima u kući i da se ni najmanje ne
stidiš... ničega.”
„Gubitka nogu, majko?” upitao je ukočeno Konstantejn. „Jesi li to
mislila?”
„Pa, da. Zar ne misliš da je to sjajna zamisao?”
Aleta je tiho očajavala što su mu napravili tako obeshrabrujući
predmet i u sebi ga je upoređivala s poklonom koji je naručila od
Josefusa da mu napravi. Primetila je da Konstantejn postaje sve bleđi
i da mu oči sve jače sijaju kako se poseta otezala. Izraz mu je postao
očajan kad ga je otac obavestio da će se svakog časa dvojica slugu
popeti na sprat da ga odnesu dole do pripremljene kočije.
„Odabrao sam gde ću da živim i tačka!” Konstantejn se plašio da
će ga odvesti dobronamernom silom. Tada je primetio da se Aleta
premestila ispred vrata kao da želi da pokaže kako ona to nikada
neće dozvoliti i to ga je malo umirilo. Ubrzo nakon toga, roditelji su

napustili sobu, razočarani i pobeđeni. Aleta je pošla za njima da ih
isprati. Duboko ju je rastužilo što dvoje Konstantejnu najbližih ljudi
imaju najmanje razumevanja za njegove duševne muke. Kad su se
spremali da izađu iz kuće, iznela je svoj predlog.

„Ima nešto što biste mogli da učinite za svog sina.”
„Šta je to?”, preklinjala je gospođa De Fere suznih očiju, jer je
ponovo zaplakala kad ju je sin poljubio na odlasku.
„Sve ćemo učiniti”, potvrđivao je njen muž.
„Prošle nedelje sam zamolila Josefusa da u svojoj radionici
napravi dve drvene noge sa kaiševima za vašeg sina i on se rado
prihvatio posla. Namestiće na njih i dva drvena stopala i dala sam
mu par Konstantejnovih cipela tako da budu prave veličine i oblika,
pa da ih prekriju čarape i obuća. Šijem mekane umetke za ulegnuća
za butine, ali možda biste vi želeli da nabavite i par štaka?”
Gospođa De Fere je delovala uplašeno. „Videla sam da ljudi
hodaju na jednoj veštačkoj nozi, ali nikad na obe.” Rukom je
pritisnula grudi u mahnitoj uznemirenosti, odmahujući glavom.
„Smesta morate zaustaviti Josefusa u obavljanju tog zadatka! Moj sin
će pasti! Možda će i poginuti ako padne na nešto oštro! O, ne!”
Ali gospodin De Fere je prodorno posmatrao Aletu. „Dobiće te
štake. Kada će drvene noge biti završene?”
„Prilično brzo.” Aleta je znala da je Josefus već pripremio drvo i
za štake, ali bilo je bolje za Konstantejna, kao i za njegove roditelje,
da oni doprinesu poklonu. „Ali to ne važi i za vašeg sina. Njemu
treba još vremena. Neću mu predati noge dok ne dođe pravi
trenutak.”
Još dok je govorila, čudila se što gospodin De Fere prihvata njeno
preuzimanje glavne uloge, ali on nije dovodio u pitanje njen
zapovednički ton. „Prepustićemo sve tvom nahođenju, a u
međuvremenu ću se pobrinuti da vam se isporuče najbolje štake
koje se mogu napraviti. Koje su potrebne mere?”
„Imam ih ovde.” Iz džepa je izvadila parče papira i predala mu.
Zahvalio je a zatim utešno zagrlio ženu, dok ju je vodio, i dalje
uplakanu, ka kočiji.

Te noći Konstantejn se obeznanio od pića i bio je bolestan dva
dana. Razdražljiv i mrzovoljan, jer ga je poseta roditelja vratila u
stanje tuposti, nije imao strpljenja ni za karte ni za bekgemon[8].
Srušio je na pod šahovsku tablu i figure sa stola kad mu je predložila
da dovrše započetu partiju. Videla je da se opet povukao u sebe i
gotovo se vratio do tačke s koje je i krenuo, bar kad se to odnosilo
na zanimanje za ono što ga okružuje. Ovog puta će biti dvaput teže
ponovo ga vratiti u život, makar do tačke koju je ranije dosegao, ali
nije imala nameru da odustane.

Kada se mirisno proleće produžilo u leto, njene nade da će ga
izvući u baštu su se izjalovile. Sedeo je na balkonu, ali to je bilo sve,
jer je toliko bio obuzet stidom zbog svoje bespomoćnosti, da nije
želeo da ga vidi čak ni baštovan izdaleka. Pažnju su mu držale
jedino novine, i Josefus mu je svake nedelje kupovao pregršt raznih
izdanja. Aleta, koja ih je čitala nakon Konstantejna, razgovarala je i
raspravljala s njim o političkim temama.

To leto je bilo ispunjeno nemirima i širom Holandije su se
održavale brojne demonstracije u znak podrške princu od Orana da
preuzme vodstvo, što je podržavao i Konstantejn. Pošto je i sam bio
mlad, želeo je da zemlju predvodi mlad čovek, i Aleta se slagala s
njim. Činjenica da su oboje bili oranžisti ih je povezala. Ali u
drevnim zgradama Parlamenta u Hagu, De Vit i ostali političari
opirali su se pritisku javnosti i više su se brinuli kako da na miran
način udovolje preteranim zahtevima Luja XIV nego što su slušali
glas naroda.

Pošto Aleta nikada nije odlazila u grad, zatražila je od Josefusa da
joj kupi slikarski pribor. Zatim je rešila da sama napravi blok za
crtanje kao što je naučila još u detinjstvu u očevom ateljeu. Kad je
završila, sledećeg jutra ga je odnela u Konstantejnovu sobu, zajedno
s kompletom olovaka od trske i nekoliko bočica mastila u boji. Uvek
se kupao i oblačio pre doručka i još je bio za stolom kad je ušla,
ostavljajući sve što je ponela u predsoblju. Razgovarali su dok je
pospremala sto i bio je prilično ljubazan.

„Napravila sam nešto što bi vas moglo zanimati”, počela je,

iznoseći poslužavnik u predsoblje. Zatim se vratila s crtaćim
priborom i spustila ga ispred njega. „Znam da cenite umetnost i
imate oko za perspektivu, pa sam pomislila da biste možda voleli i
sami nešto da nacrtate.”

Nakrivio je glavu i pogledao je pomalo vragolasto. „Veoma
ljubazno. Neprestano se trudiš da mi oteraš dosadu. Prihvatam tvoj
poklon. Učićeš me da crtam.”

Uznemirila se, jer joj to uopšte nije bila namera. „Jednom ste mi
ispričali kako ste crtali u školi, znači da ste prošli određenu obuku.
Ne trebaju vam moji časovi.”

„Ali trebaju. Ti si stručnjak.”
„Kako to mislite?” usplahirila se.
„Tvog prvog dana ovde hvalila si mi se kako si jednom prilikom
u očevom ateljeu dobila zadatak da nacrtaš prosjaka bez nogu. Zar
treba da poverujem kako to nije bio uobičajeni deo obuke iz tehnike
crtanja i slikanja koju si imala? To svakako nije bila slučajno
odabrana tema, zar ne?”
„Pa, nije”, nerado je priznala. Mnogo puta tokom njihovih
razgovora ispitivao ju je o njenom domu i prošlosti, ali nikada mu
nije otkrila svoj nekadašnji san da i sama postane slikarka. Često je
nakon takvih razgovora provodila nemirne noći, sanjajući kako
ponovo slika, da bi se probudila okružena golim zidovima sobe i
životom sluškinje, i stare rane bi se opet otvorile. „Ali zaboravljate
da nemam vremena za podučavanje. To se ne može požurivati, a ja
ne mogu na Saru da prebacim teže poslove.”
Shvatio je da se uhvatila jedinog raspoloživog izgovora.
„Hoćeš li me bar posavetovati i oceniti moj rad?”
„To hoću. Što ne biste počeli s pogledom sa balkona?” Širom je
otvorila staklena vrata.
„Da, hoću.” Stolica mu je već bila okrenuta prema tom prizoru,
jer je voleo da obeduje gledajući park. Odabrao je olovku, otvorio
bočicu mastila a zatim se zagledao u otvoreni blok ispred sebe.
„Prazna stranica obeshrabruje.”
„Zato slikari na školovanju žure da što brže nanesu podlogu na

platno. Počnite s vidikom. Odlučite se hoće li biti visok ili nizak, ali
ne ravan preko sredine.”

Ostavila ga je novoj razonodi. Do podneva je napravio prihvatljiv
crtež, koji je pokazivao da je veštiji nego što se predstavljao. Od
tada, osim kad je bio zle volje i nije mu se ništa radilo, crtao je
prilično redovno, a ona mu je udešavala motive mrtve prirode. Kad
su Sara i Josefus imali vremena, smenjivali su se u poziranju. U
početku joj je bilo bolno da ispravlja i ukazuje mu na greške, jer je to
podrazumevalo uzimanje olovke u ruku, ali to je postepeno uminulo
i uspela je da ostane nepristrasna u odnosu na njegov rad, jer
nikada, ni jedan jedini put, nije zatražio da i sama nešto nacrta.
Zapitala se nije li mu, i pored svih prepirki i podsmevanja, ipak više
stalo do njenih osećanja nego što to stvarno pokazuje.

FRANČESKA NIJE VIDELA Pitera otkako su se rastali pred

Hetrajdinim vratima nakon što se s njim vratila iz Harlema. Avgust
je već odmakao i Ludolf je trenutno bio u Delftu, u trećoj poseti od
juna, i znala je da će čekati da je otprati do Kromstrata kad završi s
poslom. Otpratiće je umesto Vejntje, jer se Klarin članak nije nikako
oporavio, što je pokazalo da njena prvobitna povreda nije bila
obično uganuće, pa je sad hramala dok je hodala i mogla je da pređe
samo kraće razdaljine bez bola.

Jan je to poslepodne slikao pored Frančeske, i morao je da je
podseti kako slika duže nego što joj je određeno. „Jutros si počela u
pola osam i deset sati je više nego dovoljno za jedan dan.”

„Pravila sam predah u podne da ručam”, odvratila je, „i dva puta
sam pila čaj.”

„Čovek bi pomislio da ne želiš da se vratiš u Kromstrat”, našalio
se, jer je znao koliko joj nije prijalo društvo nadmene osobe koja je
pokušala da otkupi njeno školovanje.

Šaljivo se iskreveljila. „Ludolf se ujutru vraća u Amsterdam.”
„Znači, doći ćeš sutra na naše muzičko veče?”
„Hoću! Ponovo ću biti slobodna kao ptica!”
Napolju je zatekla Ludolfa kako šeta tamo-amo, jer nije želeo da

ulazi u kuću u kojoj ga je, po njegovom mišljenju, uvredio neuki
slikar. „Danas kasniš, Frančeska.”

„Zaboravim na sve kad radim.”
„Prirodno”, brzo se ispravio. „To zaslužuje pohvalu. U svakom
slučaju, zadovoljstvo je čekati te.”
Ljutila se u sebi. Zašto mora da joj se dodvorava? To joj je bilo
neprirodno i mučno. Prigušujući ogorčenje, podsetila ga je da još
mnogo toga ima da nauči tokom narednih devet meseci. „Moraću
da predam svoje radove Esnafu na zasedanju odbora, koje će se
verovatno održati u aprilu. Očekujem da ću primiti članstvo
sledećeg maja kad završim dvogodišnje školovanje kod Jana
Vermera.”
Izrazio je uverenje kako će lako steći članstvo, iako nije video
nijednu njenu sliku otkako mu je izradila portret. Tokom tih šetnji
bilo je nemoguće s njim razumno razgovarati. Bio je kao opijen
njenim prisustvom. Nikada mu nije lagala niti davala lažna obećanja
da sebi olakša beg, i nije htela to ni sada da čini, ali čudila ju je
njegova zaluđenost, jer u njenom društvu ničega drugog nije bio
svestan osim sopstvenih želja. Jednom ju je upitao zašto nije ništa
rekla Hetrajd o bračnom ugovoru.
„Ne mogu tako lako da pričam o nečemu što se toliko gnusno
kosi s čitavim mojim shvatanjem slobode.” Nije ga oduševio ovako
iskren odgovor, dok mu njena povučenost, izgleda, uopšte nije
smetala.
Tiho je uzdahnula kad je počeo da zahteva da odredi datum
venčanja. „Ne, Ludolfe. Nekoliko puta sam ti rekla da ne želim da
razgovaram ni o čemu drugom osim o onome što bi trebalo da
postignem u Delftu. Čak i kad steknem članstvo Esnafa, treba da
provedem neko vreme u Amsterdamu s ocem, pre nego što se
pozabavim promenama koje će mi se dogoditi u budućnosti.”
„Dobro. Učiš me strpljenju kakvo nikada pre nisam poznavao.”
Pogledala ga je krajičkom oka. Ranije joj nikada ne bi dao tako
pomirljiv odgovor, ali postao je izuzetno slab u svojoj opsednutosti.
Međutim, kad bi znao da će je izgubiti, ta ista opsesija bi ga

pretvorila u zaista opasnog čoveka. Ponekad kad bi je pogledao,
podsećao ju je na preplašenog psa koji puzi da bi dobio neki
zalogajčić sa stola, gladan ljubavi koju mu ona nikada neće dati.
Pošto je bio uveren da će ona zasigurno postati njegova supruga,
više mu to nije bilo dovoljno kao što verovatno nikada i nije bilo, i
tokom njegovih letnjih poseta je primetila postepene promene.
Umeo je da pokaže i nezadovoljstvo kad bi se ražestio. Da je mogla
da bira njegovo raspoloženje, uvek bi radije izabrala njegovo
uobičajeno nadmeno lice.

Kad su stigli do Hetrajdine kuće, znala je da će sad biti
podjednako pažljiv prema toj ženi baš kao i prema njoj. Nakon što je
čula Klarinu priču kako se Hetrajd nada da će se udati za njega,
Frančeska je videla da, iz nekih njegovih mračnih razloga, on
zavarava tu ženu komplimentima i poverljivim razgovorima kao da
je ona jedina koja ga zanima. Osim Hetrajdinog upornog praćenja,
Frančeska je osećala da je dodatno zaštićena od Ludolfa upravo
njegovim bezočnim ponašanjem prema toj ženi. Bila je sigurna da on
ipak ne bi želeo da Hetrajd sazna za bračni ugovor sve dok se ne
obavi venčanje koje je toliko iščekivao.

To veče su dva namesnika i namesnica neočekivano svratili da
vide Hetrajd nekim hitnim povodom. Pošto ih je povela u drugi
salon, očekivala je da će se Klara, koja je hramala hodnikom,
pridružiti Frančeski i Ludolfu u prostoriji iz koje je upravo izašla.
Umesto toga, pošto je Ludolf brzo zatvorio vrata, Klara je odšepala
dalje do malog salona koji joj je i dalje zamenjivao spavaću sobu, da
malo odmori članak.

Frančeska hitro skoči, jer se Ludolf uputio ka njoj. „Mislim da bi
Klara trebalo da bude ovde. Pozvaću je.”

„Ostavi je. Već sam pomislio da ni na trenutak nećemo ostati
sami!” Njegov izraz ju je uznemirio, jer je izgledao gotovo bolestan
od želje.

Kretala se brzo, ali on je bio brži, i ispružio je ruku da je ščepa
oko struka i zavrti u svoj zagrljaj. Spustio je usta na njena, na silu joj
razmaknuvši usne, i gotovo ju je ugušio jezikom. Osećala se kao da

će je živu pojesti i bila je bespomoćna kao lutka u njegovom stisku.
Preplavila ju je odvratnost kad joj je gurnuo ruku u košulju i počeo
da joj stiska grudi, sve dok nije pomislila da će se onesvestiti od bola.
Izgledao je kao da je potpuno izgubio razum, i svi oni meseci
suzdržavanja prelili su se u ovaj užasan napad. Divlje je zamahala
rukama, u nadi da će dohvatiti neki predmet kojim bi ga udarila.
Rukom je naletela na neku glatku površinu. Idućeg trena začula se
zvonka lomljava kad se delftski ćup razbio u paramparčad.

Pustio ju je kao pogođen. Nekoliko metara dalje odmah su se
otvorila vrata i Hetrajd se žurnim koracima uputila ka salonu.
Odmakao se od Frančeske sa oduševijenim izrazom na licu.
Opsednuti pogled u njegovim očima ju je preplašio. Nije izgledao
pri sebi.

„Ne mogu više da te čekam! Vrati se sa mnom u Amsterdam!”
Hetrajd je stigla do vrata i naglo ih je otvorila. Nije čula šta je
rekao, ali je samo jednim pogledom shvatila okolnosti. „Šta se
dogodilo mom najboljem ćupu?” uzviknula je gotovo van sebe.
Njen glas kao da ga je otreznio. „Isključivo moja greška”, nehajno
je odvratio. „Kupiću ti drugi.”
„Ali to je bio antikvitet i veoma sam ga volela.” Hetrajd je
odlučila da iskoristi priliku na najbolji mogući način. Treba da joj
plati daleko više nego što je bedni ćup vredeo, da bi izgladio odnose
s njom. Mirno je posmatrala Frančeskino napeto lice kao da nije
primetila razdrljeni izrez haljine i zgužvani okovratnik. „Idi i
proćaskaj s mojim gostima, hoćeš li? Moram smesta da počistim ovaj
nered, jer sam nameravala da ovde poslužim čaj.”
„Da, naravno.” Frančeska zahvalno napusti sobu, zatvarajući iza
sebe vrata.
Hetrajd se okrenula ka Ludolfu, podbočivši se. „Ponovo izvodiš
svoje budalaštine, razvratniče!”
Nacerio se, pribravši se i vragolasto ju je uštinuo za bradu.
„Treba da ti je drago što imaš tako muževnog ljubavnika. Kad bih
izgubio zanimanje za zavođenje lepih devojaka, to bi bio loš znak.”
Odgurnula mu je ruku. „Ono što radiš u Amsterdamu ili na

drugim mestima ne tiče me se, ali kao što sam ti i pre govorila, neću
ti dozvoliti da uznemiravaš nijednu devojku o kojoj ja vodim brigu.
Osim toga, taj ćup je bio veoma skup.”

Nije uspela da ga zavara, jer je odlično poznavao njenu pohlepnu
prirodu. „Rekao sam da ću ga platiti, ali pošto si se potresla zbog
gubitka, želim da ti poklonim bisernu ogrlicu ili možda dijamantski
privezak da to nadoknadim. Šta bi volela?”

Pogledala ga je pravo u oči. „I jedno i drugo”, izjavila je nabusito.
Kupio ih je od draguljara pre nego što je napustio Delft. U svojoj
spavaćoj sobi, Hetrajd je proučavala poklone s ogromnim
zadovoljstvom. Biseri su svetlucali a sjajni dijamantski privezak je
prelepo blistao, svaki iz sopstvene kutijice obložene somotom. Ako
izbije rat - a sve češće narodne pobune protiv Francuske su
nagoveštavale da bi se to moglo desiti - dragulji neće izgubiti
vrednost kao što bi se moglo dogoditi s novcem. Nije joj bilo važno
što ne može čak ni s vremena na vreme javno da nosi dragulje koje
joj je Ludolf poklonio, zato što je svaki komad bio vredniji od bilo
kakve obveznice.
Kad ih je sklonila na sigurno mesto, razmišljala je o događaju koji
joj je na kraju doneo ovaj poklon. Videla je već prilikom prve
Ludolfove posete za vreme Frančeskinog boravka kod nje da mu se
ta devojka veoma dopada. U tome nije bilo ničeg neobičnog i to je
mogla biti dugotrajna privlačnost, ali tokom kasnijih poseta
postepeno se razotkrivao i na kraju je otkrio da je potpuno zaluđen
njome. Ovog poslednjeg puta se ponašao kao da je bolestan. Gladno
je posmatrao otvaranje vrata svaki put kad su očekivali da Frančeska
uđe u prostoriju. Snuždio bi se kad bi ranije otišla na spavanje, i nije
uopšte primećivao da ona jedva podnosi njegovo prisustvo. Iza
hladne maske učtivosti, u stvari je vrištala od gađenja zbog njegovih
požudnih pogleda, nesposobnosti da se suzdrži od toga da je u
svakoj prilici dodirne po ruci, ili šaci, ili struku. Dok žena uvek
može da oseti stav druge žene, muškarci u svojoj razmetljivoj
uobraženosti ne umeju da prepoznaju signale. Osim toga, Ludolf je
bio muškarac koga je žensko odbijanje podsticalo na strast. Hetrajd

je iz ličnog iskustva znala da bi u krevetu bio najgrublji i
najushićeniji kad bi se suprotstavila nekom njegovom neprijatnom
prohtevu.

Odmeravala je svoj lik u ogledalu i vrhovima prstiju je nežno
prešla preko slepoočnica, pažljivo proveravajući da li joj je kosa
uredno očešljana. Sve donedavno, nijednom joj nije palo na pamet
da iza uputstava koje je dobila za čuvanje Frančeske stoji Ludolf.
Sad je shvatala da se Hendrik Fiser, u želji da udovolji bogatom
pokrovitelju, potpuno povinovao Ludolfovom predlogu kako da
sačuva Frančesku od opasnosti u novom gradu i okolini, daleko od
prijatelja i porodice. Možda je - ali to je samo pretpostavka - Ludolf
odavno odlučio da se oženi Frančeskom čim ona završi školovanje.
Ali devojka neće nikad pristati! Mada, kćerino neslaganje s odlukom
nije uopšte važno ukoliko se roditelji tako opredele. I sama je to
dobro znala iz sudbine devojaka koje je nadzirala, baš kao i iz
sopstvenog mladalačkog iskustva. Onda je ispravila ramena.
Dopustila je da je ta budalasta misao potpuno zaokupi. Ludolf se ni
najmanje nije promenio prema njoj i kad mu je iznela svoje
mišljenje, kako bi trebalo da se venčaju čim Francuska osvoji
Holandiju, nije je obeshrabrio. Naprotiv. Jednom ili dva puta su se
osećali kao kad su bili mladi i sve nade polagali u nasledstvo nakon
smrti njenog muža, jer su sada isto tako očekivali dobit od pobede
LujaXIV.

FRANČESKA JE PONOVO mogla da se posveti poslu bez senke

Ludolfove prisutnosti u Delftu koja se nadvijala nad njom. Piter se
spremao da joj dođe u posetu za vreme delftskog godišnjeg vašara u
septembru, kada se nedelju dana slavilo i ljudi iz svih društvenih
slojeva se mešali u opštem veselju. Prošle godine je dobila slobodan
dan u ateljeu da uživa u delftskom vašaru s Vermerovom decom, ali
ove godine će biti s voljenim čovekom. Jan joj je dozvolio da pozajmi
masku i crveni ogrtač iz sanduka u ateljeu, pa će uz kapuljaču preko
kose moći da šeta s Piterom bez straha da će je neko prepoznati.

Počela je da broji dane čim su otpočele pripreme za vašar. Na

pijačnom trgu i u ulicama postavljani su kiosci, šatori i tezge.
Održavaće se predstave i koncerti, nadmetanja u streljaštvu i
drugim sportovima, igre na sreću, povorke, plesovi i vatromet kao
posebna zabava za decu.

Na dan otvaranja ljudi su rano pohrlili u grad sa svih strana, sa
udaljenosti i od po nekoliko kilometara, i okupila se velika gomila da
isprati povorku Gradske straže do trga. Vermerovi su zauzeli
položaj pred svojom kućom, deca su se poređala ispred njih.
Frančeska je budno pazila na najmlađe a Rina ju je uhvatila za ruku
i stala pokraj nje. Katarina im je svima napravila zastavice za
mahanje, uključujući i Frančesku, a Beatriks je skakutala od
uzbuđenja čekajući da se povorka pojavi.

Frule i doboši, udruženi s jekom dugačkih truba, najavljivali su
približavanje Straže. Onda se pojavio barjaktar u narandžasto-žutom
brokatu, izvezenom zlatnim koncem, i opasan narandžastom
svilom, s belim perjem na neodoljivom šeširu. Barjak je nosio tako
da se uzbudljivo vijorio, iako je vazduh bio blag i još nije bilo
povetarca. Iza njega su koračali oficiri i vojnici u punoj opremi.
Razdragani uzvici su odzvanjali trgom i Beatriks potrča da se
pridruži deci koja su trčkarala pokraj povorke, a Frančeska i Rina
pojuriše da je stignu da se kasnije ne bi izgubila u naletu ljudi.

Nakon što su devojčice vratili pod majčino okrilje, Frančeska i Jan
uđoše u kuću. Proteklih nedelja je zatrpao galeriju slikama i
bakrorezima, pa je očekivao mnogo posla za vreme vašara, jer su
ljudi tada bili raspoloženi da troše. Ona će, kao učenica, slobodan
dan dobiti sutra.

Sledećeg jutra je vrhunac dana bila povorka Esnafa, u kojoj je
učestvovao i Jan. Izašao je u najboljem kaputu i pantalonama od
tamnoplavog somota da se pridruži ostalima u blizini Stare crkve.
Frančeska je u svom kostimu posmatrala sa prozora ateljea sve dok
nije ugledala Pitera kako se zaustavio kod Mehelen hajsa pored
drvoreda koji je razdvajao trg od okoline Nove crkve. Požurila je iz
kuće kroz galeriju i radosno potrčala u njegov zagrljaj. Niko u
razdraganoj, užurbanoj gomili nije na njih obratio pažnju. Bilo je

toliko toga da se vidi i uradi. Prodavci su glasno i u stihovima nudili
svoju robu ili najavljivali predstave, koje su često bile smešne i
izazivale grohotan smeh. Piter nije bio maskiran, ali mnogi su nosili
karnevalske kostime i Frančesku pod maskom niko nije dva puta
pogledao. Mogli su zajedno da se uključe u seoske plesove,
posmatraju predstave, jedu i piju, te isprobavaju sreću u raznim
nadmetanjima. Jednog trenutka su ugledali Klaru, usamljenu sitnu
priliku, koja je bolno hramala od Kromstrata da bi posmatrala
proslavu na trgu.

„Kad bismo samo mogli da je pozovemo da nam se pridruži,
makar nakratko”, izjavi Frančeska nakon što ju je pokazala Piteru.
„Vodi tako nesrećan život s Hetrajd, ali ne smem dozvoliti da me
prepozna.”

„Zaista izgleda tužno onako sama. Sačekaj me malo tu.”
Odjurio je do trgovca cvećem i kupio jedan buketić. Kada se
probio kroz gomilu do mesta na kome je stajala KJara, skinuo je
šešir, naklonio se i poljubio joj ruku. A onda, dok je ženica zurila u
njega sva rumena od zaprepašćenosti, poklonio joj je buketić, što je
bilo sasvim prirodno ponašanje na vašaru, kad je bilo prihvatljivo
ženama iskazati poštovanje. Dok se udaljavao, Klara ga je
ošamućeno posmatrala, i na licu joj se pojavio osmeh. Zagrlio je
Frančesku i povukao je dublje u gomilu.
„Drago mi je što si to uradio”, rekla je srećno. „Ulepšao si Klari
dan. Sad će biti srećna baš kao što smo i mi.”
Posle podne su se udaljih od proslave i odšetali u prirodu, gde je
nakratko mogla da skine masku i spusti kapuljaču. Legli su u visoku
travu i obnovili svoju ljubav.
„Kada ćemo se ponovo sresti?” pitao ju je dok su se vraćali
prema gradu.
„U Amsterdamu za Božić. Tada je zakazano Sibilino i Adrijanovo
venčanje.”
„To je dugo za čekanje.”
„Nedelje će brzo proći. Sad moram biti opreznija nego ikad da
Hetrajd ne posumnja da se viđamo.”

„Da, bilo bi užasno da te zatvori i u ovako odmakloj etapi spreči
da se učlaniš u Esnaf.”

„Nije samo to razlog!” Zastala je i priljubila se uz njega, obgrlivši
ga oko vrata. „Za nas bi čuo i Ludoif i veoma se plašim da bi te
mogao ubiti!”

Spustio joj je ruke na bokove i pažljivo joj se zagledao u lice. „Šta
te navodi na pomisao da bi mogao da preduzme tako preterane
mere?”

„Toliko je lud za mnom da bi ga ljubomora mogla navesti na
očajničko delo. Nijedan normalan čovek se ne bi poslužio takvim
sredstvima kao on, da me uhvati u klopku i natera da se udam za
njega. Neprestano ga odbijam, jasno sam mu stavila do znanja da se
protivim tom ugovoru i želim jedino da ga se oslobodim, ali on i
dalje ne želi da me pusti. To je bolesno. Tako je opsednut da se
ponekad pitam, vidi li me on uopšte kao osobu, ili pak kao neku
nagradu za koju bi nekoga i mučio i ubio, ako se ukaže potreba!”

Glava joj pade na njegove grudi i vrhovima prstiju joj je mazio
vrat, razmišljajući kako je, sasvim nesvesno, tačno opisala ličnost
čoveka koji je jednom već ubio, a najverovatnije i dva puta. „Ne
smeš se nikada plašiti za mene. Zapamti, ja sam član rezervnog
sastava Straže i obučen sam i da napadnem i da se branim mačem i
pištoljem. Ne brini za mene.”

Ponovo ga je usplahireno pogledala. „Bez obzira, ne smemo se
više izlagati opasnosti. Ne bih se usudila da se danas sastanem s
tobom da nisam bila maskirana.”

„Onda je ovo oproštaj do decembra”, rekao je snuždeno.
„Jeste, ljubavi moja najdraža.”
Kad su stigli do grada, rastali su se na mestu gde su se i sreli,
pokraj drvoreda. Vratila je masku i ogrtač u sanduk u ateljeu pre
nego što je ponovo otišla u Kromstrat s Vejntje kroz vesele vašarske
ukrase, gde su raznobojne lampe i blistave baklje doprinosile opštoj
čarolij prizora. Misli su joj odlutale Piteru koji je jahao kući kroz noć,
jer je prodajna sezona lukovica bila u punom zamahu i njegovo
prisustvu o Harlem hajsu je bilo neophodno, a njegova zemlja će ga

uvek vući sebi.
Klara joj je pokazala buket, pričajući kako ga je dobila na poklon

od naočitog stranca. „Da si samo mogla da ga vidiš, Frančeska.”
„Tako mi je drago što te je primetio.”
Hetrajd, koja je bila dovoljno blizu da čuje, prezrivo je frknula.

„Pretpostavljam da su sve ostale žene na vašaru odbile taj buket.”
Klarine oči se ispuniše suzama na tako zlobno podsmevanje.
„Nije istina! Bio je ljubazan prema meni zato što sam bila sama, to

je bio jedini razlog. Mogao je pokloniti buketić bilo kojoj lepoj
devojci i ona ga ne bi odbila. U stvari, bio je sa svojom dragom.
Videla sam ih zajedno i mogao je buket dati njoj da je želeo, ali njoj
je kupio nešto drugo. Videla sam ih pre toga za nekom tezgom.”

„Kako si ih zapazila?” nežno je upita Frančeska.
„Zbog načina na koji su se ljubili, kao da su sami na ostrvu, a ne
usred stotine ljudi.” U Klarinom glasu se osećala čežnja.
Hetrajd joj je prišla. „Nisi imala ništa pametnije da radiš nego da
posmatraš takvo raskalašno ponašanje u javnosti!”
„Bilo je mnogo zaljubljenih parova koji su se ljubili i grlili”,
neobično žustro je uzvratila Klara. „To se uvek dešava na vašaru.”
„Zato i ne odobravam takve terevenke. Vašar je tradicija koju
treba ukinuti.” Sevanjem očima je ućutkala Klarino dalje iznošenje
sopstvenog mišljenja, i ona poslušno ode u svoju sobu, da vrati
buketić u vazu s vodom.
Frančeska je takođe otišla u sobu. Tamo se ponovo zagledala u
prsten koji joj je Piter kupio na tezgi. Bila je to obična lepa tričarija,
ali za nju je imala duboko značenje.

KONSTANTEJN JE POGLEDAO Aletu ispod obrva dok je delila

karte za igru. „Zašto nisi bila na vašaru?”
„Nisam želela da idem bez vas”, jetko je odgovorila.
Zapanjio se. „Kako to misliš?”
„Uživala bih samo da ste vi imali hrabrosti da me pratite.” Sad je

promenila pristup i probala je da ga podbada, u nadi da će to dati
dobre rezultate. Sve te nedelje nakon posete njegovih roditelja bile

su krajnje bolne.
„Ha!” podsmešljivo je uzviknuo, slažući svoje karte. „Kakva bi to

predstava bila! Mogla si da me staviš u šator za nakaze i odeš da
uživaš u plesu i igrama.”

Spustila je karte složene u lepezu da ga ljutito pogleda preko
stola. „Ko bi želeo vas da gleda? Vi ste samo čovek bez nogu. Zašto
stalno uobražavate da ste nešto posebno?”

„Prokleto si bezobrazna za jednu služavku!”
„A vi ste užasno neuljudni za gospodara!”
Otvorio je igru izbacujući na sto žandara. Sviđalo mu se to što je
uvek imala šta da kaže, čak i kad bi je naveo na ovakvu svadljivu
prepirku. „A kako si mislila da bih ja mogao da posmatram vašarske
predstave? Tako što bih virio kroz spuštene zastore na zatvorenoj
nosiljci?” S gorčinom se sećao mnogih vašara kad je uživao u
neobuzdanim nestašlucima, sportovima i jurenju za devojkama.
„Mogli biste da idete na drvenim nogama.” Pažljivo je proučavala
karte u rukama. Tada mu je prvi put nagovestila mogućnost
upotrebe drvenih nogu, koje su već odavno bile spremne, zajedno
sa štakama, isporučenm kao što je bilo i obećano.
„Što ne na štulama?”, rugao se. „To bi bilo još bolje.”
„Savladali biste vi i to uz dovoljno dugačke štake.”
Po njenom ozbiljnom držanju shvatio je da je zaista mislila to što
je rekla o drvenim nogama, ali poslednja dva dana je bio očajan, jer
su ga udaljeni zvuci muzike i vašarska buka, koji su dopirali do
njega kroz otvoren prozor, samo podsećali da više nikada neće
učestvovati u opasnim nadmetanjima u bilo kojoj sportskoj veštini.
„Znam da si dobronamerna, Aleta”, počeo je tiho, „ali nije
problem samo hodanje. Nekada mi je život bio toliko ispunjen, a sad
je to sve za mene nepovratno izgubljeno.”
„Ali...”
„Nećemo više o tome. Hajde da nastavimo s igrom.”
Kad su produžili s kartanjem, znala je da se nimalo nije približio
onome što mu je najviše želela. Još nije zaboravio ženu koju je voleo.
Možda je Isabela, prekidajući veridbu u trenutku kad mu je najviše

bila potrebna, zauvek prekinula i njegovu želju za životom.

U HARLEM HAJSU, Piter je s čuđenjem čitao poruku od Herarda

koju je te večeri primio. Molio ga je da se nađu na određenom
mestu u harlemskoj Crkvi svetog Bava sutra rano posle podne, ali
mu nije naveo razlog. U trenutku se ponadao da bi tamo mogao
videti Frančesku, ali je odmah shvatio da je tako nešto malo
verovatno.

Naredno popodne je odjahao do Harlema. Na raspolaganju je
imao desetak minuta. Privezao je konja za stub kraj Mesarske kuće i
skinuo šešir kad je ušao u ogromnu crkvu, čija tišina ga je prekrila
kao ogrtač. Jedna starica u crnom je sedela u pobožnom razmišljanju
na udaljenoj klupi a druga se nalazila u maloj kapeli Goniča pasa,
nazvanoj po pripadnicima tog zanata, koji su je u prošlosti prisvojili
kad ih je crkva zaposlila da iz nje teraju dosadne pse. Ni te dve
žene, a ni stranac koji je stajao i posmatrao nadgrobnu ploču Fransa
Halsa, nisu obratili pažnju na njega kad je ušao. Trudio se da bude
što tiši, ali pete na njegovim jahaćim čizmama su neizbežno stvarale
zvuk.

Na drugom kraju crkve je došao do Pekarske klupe, kod koje mu
je rečeno da čeka. Nekada davno tu su sedeli pripadnici tog esnafa i
odatle su posle službe siromašnima delili hleb. Prekraćivao je vreme
proučavajući rezbariju, koja je bila remek-delo srednjovekovne
umešnosti. Kad je čuo kako mu se lagano približavaju nečiji koraci,
očekivao je da ugleda Herarda, ali umesto njega prišao mu je
stranac, koga je ranije primetio, da pogleda istorijsku klupu.
Klimnuli su jedan drugom glavom, kao što je zahtevalo pristojno
ponašanje.

„Kakvo blago ima ova crkva”, rekao je stranac, spuštajući ruku
na staro drvo. Bio je Piterove visine, podjednako snažne građe,
riđokos, s tankim brčićima i imao je malu isturenu bradu. „Slažete li
se, gospodine Van Dorne?”

Piter iznenađeno izvi obrve. „Poznajete me?”
„Na moj zahtev vas je Herard Meverden pozvao da dođete

ovamo.” Čovek mu je dao znak da pričaju tiho, što su do izvesne
mere već i činili, pošto su se nalazili na svetom mestu. „Hajde da
zajedno prošetamo po crkvi dok razgovaramo. Neka izgleda kao da
razgledamo zanimljivosti. Zovem se Paulus van Ros.”

„Šta želite od mene?”
„Ne ja. Ja sam samo glasnik. Poverena mi je dužnost da vam
postavim dva pitanja. Prvo, da li biste rizikovali svoj život za našeg
princa i slobodu naše zemlje?”
„Već sam se posvetio tom cilju kad sam položio zakletvu kao
rezervista Gradske straže. Pre nego što mi postavite sledeće pitanje,
imam pravo da znam ko vas šalje i iz kog razloga.”
Van Ros je zastao kao da proučava izloženo špansko topovsko
đule, ostatak iz opsade Harlema za vreme rata sa Španijom.
„Ah! Ne daj bože da nam se vrate ti dani.”
„Ne moramo više da se plašimo Španije, već Francuske!”,
odlučno je izjavio Piter.
„Tačno!” Van Ros se prodorno zagledao u njega. „Čuo sam zvuk
roga koji poziva na delanje u glasu koga su predugo ućutkivali.”
Piter lagano ispusti vazduh. Znači, dvadesetdvogodišnji princ
Vilem od Orana se spremao da se konačno suprotstavi onima koji su
dugo vladali holandskom politikom. „Postavite mi drugo pitanje.”
„Možete li sutra uveče biti u Amsterdamu?”
„Mogu.”
„Onda u sumrak otiđite do mosta Marhere. Tamo će vas čekati
čamac.”
„Kako ću znati koji je pravi?”
„Ja ću se pobrinuti za vas. Sad vam želim prijatan dan.”
Van Ros se udalji i kad je Piter procenio da je izašao iz crkve,
pošao je i on. Nije odjahao pravo kući, već se prvo uputio do
Herarda, gde je saznao da mu je prijatelj tog jutra otišao na poslovni
put i niko nije znao kad će se vratiti, pošto je mnogo putovao.
Dok je jahao kući, Piter je razmišljao o princu, koji je poslušao
želje svog naroda i mudro sačekao da dođe pravi trenutak. Rođen
mesec dana nakon smrti svog oca, bio je poznat po mudrosti i