Zlatna lala - Rozalind Lejker

naterao ga da skoči sa naslonjače, lica iskrivljenog od krajnjeg očaja i
visoko stisnutih pesnica. Urliknuo je i lupio pesnicama o kamin tako
snažno da je zbog žestokog bola u zglavcima, jačeg nego što je
osetio ikad pre, izgubio ravnotežu i batrgajući se pao na pod. Tamo
se okrenuo na bok, obraz je spustio na hladne mermerne pločice i
ispružio raskrvavljene ruke. Nije plakao zbog fizičkog bola, već
zbog bola u duši.

„Ana!” zajecao je njeno ime. Akustikom kuće upravljale su
zavojite stepenice, čudno oblikovani hodnici i debela vrata. Nikakav
zvuk nije dopro do spavaćih soba i oni koji bi mu sigurno pritrčali,
nastavili su da spavaju.

KAD JE GRIT OPRALA pod gostinske sobe, što joj je bio prvi

zadatak nakon loženja svakog jutra, primetila je mrlje od krvi.
Odmah je pomislila kako je neko razbio čašu tokom sinoćne partije
karata i posekao ruku. Pogledom je oprezno potražila svetlucave
krhotine, ali nije ih našla. Nije ličilo na gospodara da čisti iza sebe ili
svojih gostiju, ali ovog puta je izgleda bio pažljiv sa staklom.

Nešto kasnije za doručkom primetila je da su mu obe šake bile
zamotane čistom tkaninom a vrhovi prstiju, koji su bili sve što se
dalo videti, bili su mu otekli i kašasti. Frančeska je morala da mu
reže sir i maže puter. Bio je potpuno klonuo i tih, ni nalik na sebe, a
zabrinutim kćerima je objasnio da je šake povredio tako što je
nezgodno pao.

„Opet se napio”, promrmljala je Marija sebi u bradu. Postajala je
sve gluvlja i nije shvatala kako su njene jetke primedbe bivale sve
glasnije.

Ali rekla je samo ono što svu svi mislili, mada je samo Grit otkrila
dokaze u prozoru koji su zaboravili da zatvore i kartama
razbacanim svuda po podu. Brzo je sve počistila da se ne vidi,
zahvalna što neki lopov nije iskoristio priliku i lako se ušunjao, a nije
želela ni da Marija ili devojke vide dokaze pijane terevenke. Zašto je
prikrivala gospodara nije znala, ali bila je zadovoljna što je to
učinila.

Kad su završili s doručkom, Frančeska, spremna da krene do
Ludolfove kuće, stavi ruku na očevo rame. „Zašto ne bi pošao sa
mnom danas? Ne možeš slikati s takvim rukama a Ludolf će te rado
primiti. Veoma je gostoljubiv. Rekla sam ti da je juče pozvao Pitera
da ostane na ručku.”

„Ne!” Progovorio je oštrije nego što je nameravao, ali njegov
pokrovitelj je bio poslednja osoba koju je želeo da vidi. Pokušao je
da potisne sećanje na tu kobnu partiju karata, koja ga je dovela do
tako sramotnih i ponižavajućih okolnosti. Dovoljno mu je što je
suočen s groznim dugom koji ga je progutao. Nije imao vremena za
gubljenje i kukanje što se to dogodilo. Tokom neprospavane noći,
odlučio je da taj dan provede u potrazi za zajmom po celom gradu.
Bilo je ipak mnogo ljudi od kojih nikada pre nije tražio novac. Bledi
trzaji njegovog nekadašnjeg poleta probudili su mu nadu da će ga,
tu i tamo, velikodušno saslušati. Nije znao hoće li prihvatiti njegove
slike kao jemstvo. Trgovci su ponekad uzimali slike umesto plaćanja
neizmirenih računa, ali nije bio siguran kako će proći s poslovnim
ljudima koje će danas posetiti, ponizno preklinjući za novac. Nikada
pre nije morao da prosjači, do čega je sada sebe doveo, i razbijeni
ponos ga je izjedao.

„Imaću prilično posla.” Nije bio u stanju da unese ni najslabiji
prizvuk veselosti u svoj glas. „Danas se održava aukcija stranih
umetničkih dela. Otići ću da pogledam.”

Grit je provirila u prostoriju. „Stigla je kočija.”
„Idem”, odgovori Frančeska. Kad je Grit ponovo izašla, zagrlila je
oca i poljubila ga u obraz. „Nemoj biti utučen. Ruke će ti brzo
ozdraviti. Ali ako poslušaš moj savet, pokazaćeš ih danas lekaru.
Možda će ti preporučiti kako da lečiš te otekle zglavke, jer to nije
samo posledica posekotina koje si zadobio.”
Pogledao ju je u oči. „Znači, primetila si?”
Nežno mu se osmehnula. „Naravno da jesam, ali to je moja i
tvoja tajna. Niko drugi ne sumnja. Dakle, hoćeš li učiniti to što te
molim?”
U sebi je pomislio kako ona i ne sluti da sada više nemaju novca

za lečenje ili - što je još gore - školovanje. Ako danas ne uspe,
moraće da joj kaže, ali kako će joj saopštiti tu vest nije znao. Bila je
tako srećna i uzbuđena što odlazi u Delft, koferi su joj napola već
bih spakovani a nova odeća skoro gotova. Mora pronaći negde
novac! „Mogao bih svratiti do doktorove kuće na putu do aukcije.”

„Da. Učini tako, molim te.”
Dok je odlazila, nadala se da će održati reč. Muškarci su tako
teški pacijenti; misle da umiru ako su jače prehlađeni, ali ako je
nešto zaista ozbiljno, onda su odlučni i blesavo odvažni, i po svaku
cenu žele da izbegnu lečenje. Zatekla je mlađu sestru kako već sedi
u kočiji.
„Nedostajaće mi sva ova raskoš kad završiš portret, Frančeska”,
rekla je mrzovoljno Sibila dok su se točkovi kočije kotrljali napred.
„Zar nisi rekla da ćeš i dalje posećivati Amaliju?”
„Hoću. Tako se lepo slažemo. Nekako uvek uspem da zabavim
ljude.”
Frančeska se nasmeši. „To ti je veliki dar.”
„Je li? Nikada na to nisam tako gledala. Ali te posete i odlasci
pravo u Amalijinu sobu neće mi biti isti kao sada. Volim da
zamišljam da je to moja kuća i da zaista tamo živim.”
„Nisam sigurna da je takvo maštanje mudro. Mogla bi da
zaboraviš na prave vrednosti.”
Sibila se okrenu prema njoj na somotom presvučenom sedištu.
„Ne potcenjujem naš dom! Znam da kod nas ima više ljubavi nego
što će njihova kuća ikada videti, ali s novcem je mnogo lakše živeti.”
Povremeno je zastajkivala kao da nije sigurna da li da nastavi, a
onda odluči da učini tako. „Imam još jedan san. Ali ne smeš mi se
smejati ako ti ga ispričam.”
„Neću.”
„Pa, od prvog dana se nadam da ću tamo upoznati mladog,
bogatog i zgodnog muškarca, kakvog nikada ne bih našla u našim
krugovima, i koji će se zaljubiti u mene i ponuditi mi brak.”
„Tamo nisam videla nikog ko odgovara tom opisu!”
„Nisam ni ja”, Sibila teško uzdahnu, krajnje nezadovoljna. „Ljudi

neprestano dolaze i odlaze. Službenici i trgovci i prijatelji gospođe
Van Deventer, ali nijedan samac koji bi mi odgovarao.”

Frančeska spusti ruku na sestrinu. „Nemoj gubiti nadu”, rekla je,
napola ozbiljno, „još uvek nas čeka velika gozba.”

„Tako je!” razvedrila se Sibila.
„Trebalo bi tog jutra da dodam poslednje pojedinosti portretu”,
doda Frančeska. „Onda bi Ludolf mogao da ga okači za tu priliku,
što i želi.”
Iskreno je želela da mu udovolji, jer nije imala nijednu zamerku
na njegovo ponašanje otkako mu je jasno iznela svoj stav. Njen
osećaj za pravdu joj je govorio da niko ne bi bio pažljiviji od njega.
Svakog dana je odvajao vreme za poziranje, često je dolazio dva ili
čak tri puta, povremeno spreman da sedi i pola sata bez odmora, što
je bilo odlično za nekoga ko nije bio profesionalni model. Stoga je
neprestano napredovala s radom i nije videla razloga zašto se tako
ne bi nastavilo. On još nije video kako ga je naslikala, i, koliko juče,
odbio je kad ga je pozvala da priđe štafelaju.
„Ne, sačekaću dok ne bude gotova. Ja sam strpljiv čovek.”
To je verovatno istina, pomislila je. Dok je slikala svojim
unutrašnjim okom usmerenim na svoj objekat, nije primetila znake
nestrpljive prirode, više je u njemu videla čoveka koji ceni svoje
vreme, zbog čega verovatno i jeste tako uspešan u poslu. Pohlepa je
bila prisutna, nesmotreno ju je izražavao očima, ali spušteni kapci i
guste trepavice su je dovoljno prikrivali da se ne pokaže na njenom
portretu, mada, kada bi gledao pravo u nju umesto na drugu stranu,
njene četkice bi je zabeležile. Ništa nije moglo sakriti mesnatu
punoću usana, koje su odavale pohotnu prirodu, pa tako ni njena
slika, jer i nije bila zamišljena da se dodvorava njegovoj
uobraženosti. Jedna od prvih Hendrikovih lekcija bila je da ono što
vidi verno prikaže.
„Hoće li ti biti drago kad završiš portret?”, upita Sibila.
„Kakvo pitanje!” veselo se nasmeja Frančeska. „Veoma sam
zainteresovana zato što je to moja prva porudžbina, ali znam da ću
kad nanesem poslednji potez četkice, biti jedan dan bliže odlasku na

školovanje.”
Sibila se blago namršti, jer nije mogla da zamisli ništa sumornije

od odlaska na trogodišnji naporan rad.
Kad su stigli do kuće, Frančeska je zatekla Ludolfa, blistavog u

crno-zlatnoj odeći, kako je čeka. „Ovog jutra nemam nikakvih
obaveza”, rekao je, „pa ti se stavljam na raspolaganje.”

„Odlično! Danas sam baš želela da vam nacrtam šake i prstenje.”
Pričao je i više nego obično s podijuma. Za užinu su im doneli
toplu čokoladu. Pošla je s njim da uzme jednu stolicu, od kojih je
svaka imala svileno somotsko jastuče prekrasne boje, a bile su
postavljene sa obe strane kamina koji je sobi davao postojanu
toplotu. U ovoj kući se nije ložio ugalj. Plamen je neprestano
održavan skupocenim cepanicama, s brodskog tovara drva
uvezenih iz Norveške, zemlje s kojom je Holandija najviše trgovala.
Mladi sluga je bio naročito zadužen da vodi računa o vatri, a ova u
studiju je podešena tako da najlepše gori kad im donesu osveženje.
Pošto je prethodnih sati neprestano pričao, Ludolf je sada ćutao
dok je držao porcelansku šolju i gledao u plamen. Čulo se samo
cvrčanje i pucketanje brezovih cepanica. Onda ju je pogledao.
„Nadam se da si za vreme koje smo ovde zajedno proveli uspela
da me dobro upoznaš.”
„Istina je da se stvori veza između slikara i modela”, priznala je.
„To je neizbežno.”
„Jesi li mi oprostila zbog moje nepromišljenosti?”
„Naravno da jesam”, odgovorila je velikodušno.
Ponovo je pogledao u plamen. „I sama si videla da sam usamljen.
Amalija mi je već četiri godine samo zvanično žena. Iz sažaljenja
sam joj uvek bio veran i posvećen. Činim sve što je u mojoj moći da
joj obezbedim sve što je potrebno da joj olakšam teret bolesti, ali
moram da priznam da mi je život prazan. Ne treba da te čudi što se
potpuno zaboravim kad sam nasamo s tobom.” Oči je ponovo
molećivo uperio u nju.
Zdrav razum joj je govorio da bude oprezna i da se ne zavarava.
Predugo mu je gledala u oči i izbliza mu proučavala lice, a da u

njemu ne prepozna pohotnog čoveka koji se ne miri lako s
celibatom, ali ko zna, možda je ipak govorio istinu; muškarci koji
iskreno vole, mogu ostati verni i u najtežim okolnostima. U
Amalijinim odajama bilo je mnogo prelepih stvari koje joj je
poklonio Ludolf, ne samo za rođendane i posebne prilike, već i kad
god bi video nešto za šta je mislio da će joj se dopasti. Čak i slika
Pitera de Hoha je trebalo da visi na nekom istaknutom mestu u kući,
ali sama Amalija je rekla da ju je Ludolf smestio u njenu dnevnu
sobu samo da bi joj udovoljio. Svakog dana su joj po njegovoj
naredbi donosili prolećno cveće, odaje su joj uvek bile ispunjene
bledim nijansama prekrasnih cvetova, a bilo je i lala svih boja. Sibila
joj je više puta rekla da ga je videla kako dolazi kući s novim
buketom. Sporadični pokloni bi mogli biti znak smirivanja nečiste
savesti oženjenog muškarca, ali toliko mnogo poklona izraz su
nežne brige. U svakom slučaju, Frančeska nije verovala da ga muče
sumnje u vezi s bilo kakvom nepromišljenošću.

„Rekla sam vam”, reče blago Frančeska, odlučna da bude
pravedna prema njemu, „da taj događaj nije između nas stvorio
nikakvu prepreku.”

„Zaljubljen sam u tebe. Ali”, brzo je dodao, ugledavši njenu
zaprepašćenost, „od tebe ne tražim ništa zauzvrat.”

Ubrzano je disala, strahujući da će skočiti sa stolice u pokušaju da
je zagrli, ali nije se ni pomakao, osim da spusti šolju i raširi ruke kao
čovek koji želi da pokaže da je nenaoružan.

„Hajde da o tome više nikada ne razgovaramo”, izjavila je, i dalje
na oprezu.

„Ipak, kao pokrovitelj tvog oca i zbog osećanja koja gajim prema
tebi, želim da preuzmem određeni teret odgovornosti za njegovo
blagostanje kao i dobrobit njegove porodice.”

„To nije potrebno!” Bila je nepokolebljiva. „To što kupujete očeve
slike vas ne obavezuje ni na šta drugo.”

„Ali želim da zna, ako se ikada nađe u nekoj nevolji ili neprilici,
neka se prvo obrati meni. Hoćeš li mu preneti to?” Kad nije
odgovorila i odlučno se okrenula od njega, nastavio je: „Mislim da bi

trebalo. Ko zna u šta se može uvaliti kad ti odeš u Delft i ne bude
nikoga da vodi računa o domaćinstvu?”

To ju je prestrašilo. „To sam sve sredila.”
„Ne sumnjam, ali dobro sam upoznao tvog oca i uvideo sam da
ima svoje slabosti.”
Obuze je osećaj kćerinske odanosti. „Kako se usuđujete da ga
kudite preda mnom?” ljutito je uzvratila.
„Nisam imao takvu nameru. Govorim o njemu kao prijatelj.
Koliko ga ti poznaješ, drži li on uvek svoju reč?”
Stegnula je vilicu. „Ne želim da nastavim ovaj razgovor. Otac mi
je obećao da će sve biti u redu u mom odsustvu i ja mu verujem.”
„Ako ne bude tako, budi sigurna da ću mu pomoći. Tako ćeš biti
mirnija u Delftu.”
„Znam da imate dobre namere...”
„Tako je,i molim te da to zapamtiš, Frančeska. Ma šta da se
dogodi, i ukoliko vas zadesi neka nesreća, uložiću svu snagu i moć
da vas ponovo rešim brige.”
Vatrenost njegove izjave ju je uznemirila. Bio je skoro mahnit.
Odlučila je da istog časa smiri strasti. „Zapamtiću šta ste mi rekli.
Da biste bili zadovoljni, preneću poruku ocu. Mislim da bi sada
trebalo da se vratim poslu.”
Njene uverljive reči su imale željeno dejstvo. Poljubio joj je ruku u
znak zahvalnosti pre nego što je ponovo zauzeo pozu. Kasnije, kad
je ostao sam, pokušao je da proceni koliko će trebati Hendriku da
dođe i zatraži novac na zajam. Znao je od ranije da nema nikoga u
gradu ko bi bio spreman da pozajmi Hendriku - ili bilo kom drugom
slikaru - potrebnu svotu. Od početka je bio siguran da će mu se
Hendrik obratiti, ali nije prošlo mnogo vremena i nije želeo da se
uzrujava zbog toga.
Kratak razgovor s Frančeskom je, bez sumnje, protekao i bolje
nego što se nadao. Bio je siguran da ju je sada pridobio. Čitav
Amsterdam je znao za pažnju kojom je obasipao Amaliju, brigu za
njenu udobnost, kao i za lekare koje je dovodio izdaleka da vide
može li se nešto novo učiniti za nju. Kada umre - što i hoće, čim

konačno ostane bez snage koju postepeno gubi, prema svim
medicinskim mišljenjima - želeo je da svi vide i znaju da su mu ruke
čiste. Njena smrt mora biti prirodna i u svoje vreme.

Zato je i želeo da Amalija ima ličnu služavku koja bi je pazila
danju i bila blizu noću, na pomoćnom krevetu u dnu njene velike
postelje sa četiri stuba. Kad je potrošio veći deo Amalijinog
bogatstva i nije mu više bila ni od kakve koristi u krevetu, ne bi mu
bilo teško da unajmi nekog da je se otarasi, ali nije želeo da iko
ponovo posumnja na njega, kao što mu se već dogodilo. Uostalom,
nije mu bilo važno koliko će Amalija živeti. Radio je šta je hteo i ona
u to nije mogla da se meša. Pošto je bila dama u pravom smislu te
reči, nikada nije govorila o njihovoj otuđenosti, čak ni najbližim
prijateljima.

Samo je Neltje, brinući o njoj i danju i noću, znala koliko je
prazan njihov odnos, ali čak ni ona nije mogla poreći njegovu
brižnost. Nadao se da će od Frančeske načiniti poslušnu ljubavnicu.
Želeo je da mu priđe željno raširenih ruku i dopusti mu da joj radi
sve što poželi. Nije mu bilo lako da bude pokraj nje iz dana u dan
dok je radila za štafelajem a samo ih je kineski paravan delio od
bračnog kreveta. Da ga je onog prvog dana ohrabrila, bacio bi je na
krevet i uzeo je tada i još mnogo puta svakog dana nakon toga.

HENDRIK JE PONOVO sedeo sa glavom oslonjenom na ruke.

Pored njega na salonskom stolu nalazila se boca rakije od grožda i
čaša, koju je punio i praznio nekoliko puta. Imao je užasan dan i
svuda su ga loše primili. Razgovori koji su počinjali prijatno, brzo bi
se promenili čim bi izneo svrhu svoje posete. Nekoliko puta su mu
bučno pokazali vrata, a na drugim mestima tanušan privid učtivosti
nije mogao ublažiti još jedno razočaranje. Obećanje od nekoliko
stotina florina od jednog starog prijatelja i kolege slikara koji je to
najmanje sebi mogao priuštiti, bilo je sve čime se mogao pohvaliti
tog dana.

„Gospodaru”, ponovila je Grit kad joj nije odgovorio na prvo
dozivanje, „imate posetioca.”

Pogledao ju je tupo. „Šta?”
„Gospodin Van Dorne je došao da vas vidi. Dolazio je juče posle
podne, ali bih ste u ateljeu.” Učinilo joj se da ne razume šta mu
govori. „Model vam je pozirao. Čovek koji pozira za poreznika, pa
vas nisam htela uznemiravati.”
Hendrik pređe zavijenom rukom preko čela. Juče? Zar je tako
malo vremena prošlo otkako je tamo bezbrižno slikao? Izgledalo mu
je kao da je prošao čitav vek. Nije želeo nikoga da vidi. „Zar
Frančeska nije kod kuće?”
„Ne još, gospodaru. Mada, čak i da su vam sve tri kćeri kod kuće,
on ipak želi da vidi vas.”
Hendrik prigušeno zareži. „Uvedi ga, onda.”
Kad je Piter ušao u salon, zaprepastio se pri pogledu na sivkasto
bledilo Hendrikovog lica. „Nije vam dobro, gospodine?”
„Dobro mi je.” Hendrik pokaza Piteru rukom da sedne. „Ako si
došao radi razgovora, bojim se da danas nisam dobro društvo.”
„Zamoliću vas samo jednu stvar i onda idem.”
„O čemu se radi?”
„Da li biste mi dozvolili da se udvaram Frančeski i da je ponekad
posetim u Delftu?”
Hendrik je zurio u njega zakrvavljenih očiju. Delft? Frančeska?
Ali, s tim je gotovo. Nameravao je da joj to kasnije saopšti i moraće
da se napije gotovo do obamrlosti pre nego što smogne snage da to
učini. „Zar nisi znao da po njenoj želji ne dopuštam prosiocima da je
posećuju?”
Piter se nije obeshrabrio. „To važi za druge. Ne za mene.”
„Zašto bi o tebi imala drugačije mišljenje?”
„Ne mogu vam navesti razlog, ali siguran sam da ima.”
Hendriku je bilo dosta ovog upornog mladića. Želeo je da bude
sam da bi u svom iznurenom mozgu smislio najbolji način kako da
kćeri slomi srce, jer na to su se stvari svodile. Trenutno su ga
opsedala tužna sećanja na vreme kad je Anu dovodio do suza.
Nikada nije ni pomislio da će i svom prvorođenom detetu zadati jad,
i to ga je kidalo. Nestrpljivo je odmahnuo, dok mu je kajanje

nakazno krivilo usta.
„Ako Frančeska pristaje, nemam ništa protiv. Brak bi joj dobro

došao, jer od školovanja neće biti ništa.”
„Ne razumem. Mislio sam da je sve dogovoreno.”
Hendrik odmahnu glavom, klateći se kao da je smrtno ranjen.

„Nemamo više novca. Bio sam budala, Pitere. Zaneo sam se u partiji
karata koja me je uništila.”

„Ne može biti baš tako loše. Banka...”
„Bio sam tamo. U stvari, danas sam bio na svim mestima kojih
sam se mogao setiti. Ova kuća će morati da se proda. Moraću
iznajmiti neki mali stan.” Hendriku se glas potpuno slomi.
Drhtavom rukom je poklopio oči i rukom pokazao Piteru da ode, jer
se tako zagrcnuo da nije mogao dalje da govori.
Piter privuče stolicu bliže Hendriku. „Pozajmiću vam novac za
Frančeskino školovanje. Bez kamate. Vratićete mi kad budete mogli.
Ako ne bude nikada, i to je u redu. Njoj se mora pružiti prilika.”
Hendrik lagano ponovo podiže glavu. Delovao je preneraženo,
kao da ne shvata šta mu je rečeno. „Jesi li ti rekao...?”
„Da. Recite mi koliko vam je potrebno.”
Hendrik s mukom razbistri glavu. Nešto važno se dešavalo i on
to mora da reši bez ikakve zabune. „Prvi deo je uplatio Vilem de
Hartoh kad je sklopio ugovor. To smo dobili od prodaje
Frančeskinog portreta, ali tu nije kraj. Ostatak novca za školarinu i
materijal mora da se uplaćuje na svakih pola godine, a tu je i njen
smeštaj.”
„Kao što sam već rekao, recite mi koliko vam je potrebno za nju.”
Hendrik ga je podozrivo posmatrao, i dalje neodlučan. „Ne mogu
tvrditi da će te hteti kad se sve završi.”
Piterovo Lice se zacrveni od besa. „I ne nameravam da je osvojim
tako što ću je obavezati dugom. Daleko od toga! Nećete joj ništa reći
o ovom našem dogovoru!” U glavi mu je odzvanjalo sve što se
dogovorio s Aletom, a što je isto tako trebalo da se izvrši bez
Frančeskinog znanja. Osećao je da ponovo kvari odnos koji je želeo
da ima s njom, ali opet su se nametnule vanredne okolnosti.

„U tom slučaju ću prihvatiti tvoju ljubaznu pozajmicu.”
Hendrik ugleda prvi zračak nade. Možda se na kraju ipak sve
dobro završi. Ne samo da je mogao iščeprkati još neki izvor, već su
mu sredstva za rešenje najhitnijeg problema došla sama, pravo u
njegov dom, a da ih nije ni tražio. Užasna zebnja da će morati da
razbije Frančeskine snove, sada je bila raspršena. To je značilo da
neće morati da joj kaže za trenutne strašne neprilike i ona će otići u
Delft u blaženom neznanju. Ako činjenice izađu na svetlost dana,
pokušaće da ih sakrije od nje što je duže moguće. Ali sme li se
usuditi da poveruje kako će mu se sreća ponovo osmehnuti?
„Kad bi Frančeska trebalo da se vrati?”, želeo je da zna Piter.
Hendrik zaškilji na sat. „Oko šest sati. Sa slikanjem završava oko
pet, ali uvek poseti i gospođu Van Deventer nakratko pre nego što
pođe.”
„Onda ću otići pre nego što stigne. Hajde sada da se
usredsredimo na činjenice i brojke.” Piter iz džepa izvadi beležnicu i
olovku. „Srediću da se novac uloži u banku i da ga podiže neko
drugi - predlažem mog advokata - kad god dospe vreme plaćanja.”
Hendrik ratoborno isturi bradu. „Zar nemaš poverenja u mene?
Misliš da bih ponovo ugrozio kćerkinu budućnost?”
Odgovor na to pitanje bio je očigledan, ali Piter oćuta.
„Pretpostavimo da niste u stanju, u ovako nesrećnim okolnostima,
da držite poverioce na odstojanju. Ne želim da zatraže ono što je
namenjeno Frančeski.”
„To ima smisla, rekao bih”, morao je da se složi Hendrik.
Tokom narednih četvrt sata on i Piter su izračunah cifru.Tada je
Piter prihvatio piće i ubrzo nakon toga otišao. Kad je izašao,
Hendrik je shvatio da nije pitao sve što bi čovek trebalo da pita
mogućeg zeta, ali bar je znao da mladić vodi dobar posao i ima
dovoljno sredstava da podmiri neočekivani izdatak.
Frančeska i Sibila su zajedno stigle kočijom, neposredno posle
Alete. Sve tri su primetile da je otac malo vedriji nego što je bio tog
jutra. Kad je Frančeska kasnije te večeri ostala nasamo s njim, dok
mu je menjala platnene zavoje na šakama, pitala ga je za posetu koju

je obećao.
„Šta je rekao lekar?”
Na trenutak, glava mu se činila praznom. Dobra večera je

oslabila dejstvo rakije od grožđa, ali pominjanje lekara ga je zbunilo,
sve dok se nije setio da ga je tog jutra, pre čitave večnosti, zamolila
da potraži lekarski savet. „Rekao je da nije ništa ozbiljno ako
povedem računa”, glatko je slagao. Zatim ga je ponela moć mašte.
„Na primer, da nosim rukavice kad slikam zimi.”

„Svejedno to radiš kad je vreme izuzetno hladno. Kakvo lečenje
ti je predložio?”

Zbunio se i nije znao kako da joj odgovori. Tada se setio kako je
kao dete video majku da leči bakine čvornovate stare prste.
„Potapanje šaka u toplo ulje, da mi se opuste žile.”

Klimnula je glavom, i dalje ga previjajući. „Čula sam za to i lako
se radi. Počećemo s lečenjem kad ti zacele ove posekotine.”

Razdražljivo je pomislio na neugodnost koju će mu to doneti, i na
gubljenje vremena dok bude potapao prste u činije.

„Lekar je rekao da će biti dovoljno i jednom nedeljno.”
Namrgodila se, zbunjena. „To ne može biti dovoljno. Sigurno ga
nisi dobro razumeo.”
„Nisam gluv”, grubo je uzvratio, ponosan na svoj oštar sluh.
„Rekao je da mogu malo držati ruke i u vrućoj vodi svaki put kad ih
perem.” Pošto je video da će ga i dalje ispitivati, presekao ju je s
nečim za šta je znao da će je ućutkati. „Danas me je posetio Piter
van Dorne da zatraži moje dopuštenje da ti se udvara.”
Prsti joj na tren zastadoše s vezivanjem čvora na zavoju, ali to
beše jedini znak da je ova vest imala neki uticaj na nju. „Šta si
rekao?” pitala je ravnim glasom.
„Odgovorio sam na uobičajeni način, ali nije želeo to da
prihvati.”
„Pa?”
„Izgledalo je da je ubeđen da se nećeš protiviti njegovom
udvaranju. Ni slučajno ne želi da te požuruje na udaju. Važno mu je
da završiš školovanje.”

„Tri godine je dugačak period i možda ću želeti i nešto drugo da
radim kad se sve završi. Znaš da želim jednom da odem u Italiju.
Renesansa je izvor veličanstvene umetnosti i moram svojim očima
da vidim sva ta izuzetna dela i budem slobodna tamo da slikam.”

„Piter ne želi da te obavezuje. Sve što traži jeste da te povremeno
posećuje za vreme tvog školovanja.”

Nije ponovo progovorila sve dok nije smotala višak platna i
uredno ga spustila zajedno s makazama u malu korpu na krilu.
Onda je polako klimnula. „Volela bih da me posećuje tamo, ali ne i
da mi se udvara. Ako to prihvati, nemam ništa protiv.”

„Hoću li mu ja reći ili ti?”
„Ja ću. Imam i ja tebi nešto da prenesem.” Zastala je. „Danas smo
Ludolf i ja vodili veoma neobičan razgovor. Time što ti je postao
pokrovitelj, oseća se kao zaštitnik čitave porodice.”
„Za to nikada pre nisam čuo.”
„Nisam ni ja, ali oseća naklonost prema tebi, oče.”
„Veoma ljubazno od njega. Veoma je obziran.” Hendrikove oči se
zamutiše iako su mu misli divlje bežale, gotovo užasnuto, od
traženja pozajmice na toj strani. Bilo bi to krajnje, najniže poniženje
s kojim nije mogao da se suoči. Predstavio se kao čovek pristojnih
novčanih prilika, uspešan slikar, naviknut da za svoja dela dobija
cenu kakvu je postigao Frančeskin portret. Ludolf je, na osnovu
onoga koliko je platio prvi put, kupio dodatne slike iz ateljea po
cenama znatno višim od onih koje bi tražio čak i ugledniji umetnik.
Hendrik je znao da će, ako ponizno priđe svom pokrovitelju i prizna
mu da ga je zanela bedna ludost, ne samo uništiti svoj ugled u
Ludolfovim očima, već će istovremeno umanjiti vrednost svojih dela
i u umetničkom i u novčanom pogledu. Možda više nikada neće
kupovati od njega.
Naredno veče, dok je lagano i bezvoljno koračao kući, Hendrik
zastade na mostu preko reke Amstel i pogleda u svetlucavu vodu.
Snažno je razmišljao o samoubistvu i naslonio je ruke na ogradu
obuzet najcrnjom nesrećom. Niko osim Pitera mu nije ponudio ni
jedan jedini novčić tokom čitavog dana. Kada bi mogao zatražiti

pozajmicu od Janetje, ali kratko poznanstvo s njenim mužem mu je
reklo da on nije čovek koji bi zaboravio na obećanje koje je izvukao
Hendriku, i Janetje se tu ne bi ništa pitala. Isto tako nije se mogao
obratiti ni gospodinu Korveru, pošto su mu susedovi strogi stavovi u
vezi s kockanjem bili dobro poznati. Hendrik je čvrsto stegao
ogradu u najdubljem očajanju. Kako bi bilo dobro osetiti reku kako
mu se sklapa iznad glave i odnosi sve njegove nevolje. Setio se kad
je pijan upao u kanal u gluvo doba noći i spasao se, a usput još
pronašao i vreću s novcem. To se neće ponoviti iako su njegove
potrebe, kao i potrebe njegovih kćeri, sada veće nego... Njegove
kćeri! Stravično saznanje mu proleti kroz glavu. Blagi bože, ako se
ubije, dugovi će se svaliti na njih! To je bilo nepodnošljivo! Stresao se
i odmakao od ograde.

„Usoljene haringe! Najbolje u Amsterdamu!” Ulični prodavac s
buretom srebrnih ribica nudio je svoju robu u blizini mosta. Hendrik
odveže vreću i kupi šest fileta. Držeći svaku za rep, zabacio je glavu
i spustio jeftinu uličnu poslasticu u usta. Začinjene i slane, raspalile
su mu žed i korak mu je postao lakši kad je skrenuo u najbližu
krčmu i počeo da je gasi sve dok nije zaboravio na svoju nesreću baš
kao da se udavio u Amstelu.

Frančeska je očekivala da će Piter ponovo navratiti u njihov dom
da čuje kakvu odluku je donela, ali nije se pojavio. Nije došao ni u
Ludolfovu kuću, gde ga još nisu ni očekivali. Kada preda svoje
nacrte, oni neće prikazivati samo nov izgled bašte; u njima će se
takođe nalaziti i skice važnih područja, i spiskovi sveg cveća, grmlja
i novog drveća.

I Ludolf je očekivao posetioca. Svakog dana je čekao da ugleda
Hendrika kako stoji pred njim sa šeširom u ruci. Čuo je od doušnika
da se slikar nalazi u stalnom stanju polupijanstva dok obilazi sve
kod kojih je postojala i najslabija mogućnost da dobije pozajmicu.
Jednog dana je išao u Roterdam, gde je imao neke poznanike, ali to
je očigledno prošlo neuspešno, jer se već sledećeg dana ponovo
upustio u istu misiju u Amsterdamu. Ludolf je procenio da je slučaj
dostigao tačku kada je Hendriku ostala još samo mogućnost da se

obrati nekom ozloglašenom zelenašu, čije kamate su prevazilazile
sve druge u gradu, ili da dođe do čoveka od koga je najmanje želeo
išta da traži. Nije sa sigurnošću mogao tvrditi na koju će stranu
tegovi prevagnuti, ali bilo je teško poverovati da slikar, ma koliko
razmetijiv i sujetan bio, neće na kraju ipak shvatiti da u izboru
između dva zla treba prvo da se obrati pokrovitelju, bez obzira na
posledice.

Hendrikove ruke bi zacelile mnogo brže da ih ponovo nije udario
dok je posrtao od vrata do vrata i jednom se okliznuo niz stepenice
na pristaništu. Ova bujica pijanstava uznemirila je sve tri njegove
kćeri i među sobom su došle do zaključka da je to posledica nemoći,
jer nije mogao da slika dok god su mu posekotine sveže. Jednog
jutra, kad ga je Frančeska ponovo pozvala da provede dan u
Ludolfovoj kući, pristao je da pođe s njom, ali tako oporim i
nesrećnim glasom da su mu se zacrvenele oči svetlucale od suza.
Sibila je odmah briznula u plač, dirnuta njegovom nesrećom koju
nije razumela, i zagnjurila mu je lice na grudi.

„Nemoj da plačeš, malena”, rekao je, mehanički joj spuštajući
ruku na glavu da je utešno pomiluje. „Samo sam još pomalo pijan od
sinoć.”

I Frančeska joj se obratila. „Što ne doneseš očeve omiljene četke i
paletu. Možda će hteti da doda neke ispravke na moj portret
Ludolfa dok bude posmatrao današnje poziranje.”

Sibila oberučke prihvati ovu priliku da učini nešto što će oterati
očevu neobičnu potištenost. Čim se vratila sa stvarima po koje su je
poslah, pošla je sama kočijom dok su Hendrik i Frančeska prošetali
do Van Deventerove kuće.

„Potreban mi je svež vazduh”, objasnio je.
I ona je uživala dok su šetali ruku podruku. Da Sibili vožnja nije
pričinjavala toliko zadovoljstvo, šetala bi svakog jutra. Samo uveče,
kad je bila umorna od celodnevnog rada, bilo joj je drago što ih
kočija čeka, naročito kad je pljuštala kiša.
Kad je Ludolf ušao u studio i ugledao Hendrika kako s
Frančeskom raspravlja o slici, znao je da je slikar konačno popustio

pred jedinim stvarnim izlazom iz svojih novčanih poteškoća. Teška
napetost proteklih dana ostavila je traga na tom ispijenom licu i
izgledalo je kao da se umetnikovo telo nekako skupilo. Alkohol i
očajanje su svakako uzeli svoj danak.

„Izuzetno mi je drago što te vidim, Hendriče!” Prešli su na ti od
prve večeri koju su proveli igrajući karte. „Ostaćeš da jedeš s nama,
naravno. Šta misliš o radu tvoje kćeri? Ja ga još nisam video.”

„Dobro radi”, odgovori Hendrik. „Što ne pogledaš sada? U
završnoj je fazi kad dozvoljavam modelu da pogleda sliku.”

“O, ne!” Ludolf se dobroćudno nasmejao i odmahnuo rukom na
tu ponudu, a zatim je seo. „Čekam dok mi Frančeska ne kaže da je
potpuno završena.”

Hendrik je dodao nekoliko poteza na sliku, premda je jedva
držao četkicu pomoću slikarskog štapa. U njemu se probudila čežnja
da se vrati svom radu na slici poreznika, ali trenutak kada će morati
da se ponizi pred svojim pokroviteljom pritiskao ga je kao teg na
mozgu. Odlučio je da mu se obrati posle jela.

Došao je čas kad su ustali od stola. Čim se Frančeska vratila u
studio, a Sibila zajedno s njom izašla iz prostorije, Hendrik pročisti
grlo: „Da li bih mogao da razgovaram nasamo s tobom?”

„Ne sada, bojim se, dragi moj prijatelju.” Ludolf baci pogled na
sat, a zatim izvadi džepni sat iz svog vezenog omota da proveri
vreme. „Moram da budem u svom skladištu za dvadeset minuta.”

„Stvar je krajnje hitna.”
Ludolf se iznenadi. „Nameravaš li da me pripremiš na
mogućnost da mi se moj portret neće dopasti?”
„Ne. Ništa takvo.”
Ludolf ponovo napadno pogleda na sat. „Stvarno moram da
idem. Sutra sam zauzet, ali kad prođe gozba, sledećeg dana u
podne...”
„To je skoro tri dana!” Pribojavao se susreta s Otom ili Klaudijem
na gozbi, pošto dug po potpisanoj priznanici još nije isplatio. A nije
smeo ni da uvredi Ludolfa svojim nedolaskom. „Ne mogu tako dugo
da čekam!”

Činilo se kao da je Ludolf tada prvi put primetio Hendrikov očaj.
„Hmm. Vidim da te nešto muči. Provozaj se sa mnom kočijom i
porazgovaraćemo usput.”

U kočiji Hendrik pomisli kako, taman da se i neko naročito trudio
da okolnosti napravi što je moguće neprijatnijim za njega, ne bi
uspeo da nadmaši ove u kojima se našao. Kako da čoveka kome se
žuri moli za ogromnu pozajmicu, uz sve ovo ometanje sa prometne
ulice kroz koju su prolazili? Da stvari budu još gore, Ludolf je držao
i svežanj naizgled važnih papira, na koje je neprestano bacao pogled
i za koje se očigledno veoma zanimao.

„Ludolfe”, počeo je, pa zastao.
Ludolf ga pogleda sa sedišta preko puta. „Da? Govori, prijatelju
moj. O čemu se radi?”
Prijateljska učtivost nije mogla sakriti blago nestrpljenje.
Hendrik nekako dođe do glasa. „Prvo želim da ti zahvalim što
danas za ručkom nisi spominjao moju nesreću, kao ni za vreme
poziranja pred Frančeskom.” Smatrao je to dobrim početkom, ali
sada više ni u šta nije bio siguran.
„Znam da većina žena ima odbojan stav prema kockarskim
dugovima”, odgovori Ludolf, sležući ramenima. „Najbolje je ništa
im ne govoriti o povremenim napadima loše sreće.” Nastavio je da
čavrlja o tome kako se trudi da od svoje bolesne žene sakrije sve što
bi je moglo uznemiriti. Hendrik je očajno čekao novu priliku da
progovori. Da nije znao svog pokrovitelja kao veoma ljubaznog
čoveka, pomislio bi da je ovo odlaganje daljeg razgovora namerno.
Možda i jeste! Neko bogat kao Ludolf godinama se verovatno
izveštio u odbijanju molbi za novac. Tada, kad se već Hendriku
učinilo nemogućim da iskaže ono što je nameravao, Ludolf mu da
ohrabrujući znak rukom.
„Previše pričam. Molim te da mi oprostiš. Rekao bih da si već
primetio”, dodao je pomalo šaljivo, „da je jedino vreme kad ćutim
onda kad pratim igru za kartaroškim stolom. Zaista se ubrzo
moramo ponovo okupiti na partiji karata - ne samo to veče kad bude
gozba, kada će se u sobi za kartanje naći odabrano društvo, već nas

četvorica vatrenih igrača ponovo sami. To će ti dati priliku da
povratiš svoje gubitke.”

„Ne mogu ja imati takvu priliku.” Hendrik sklopi drhtave ruke.
Njegov umetnički um stvori sliku sebe kako tog trenutka izgleda i
uz nju je odmah išao i odgovarajući naziv. Bedni uzajmljivač. „Ja sam
u najstrašnijim neprilikama. Još nisam izmirio dugove prema našim
saigračima i plašim se da to neću ni moći u bliskoj budućnosti!”

Ludolf je izgledao krajnje ozbiljan i spustio je svežanj papira na
sedište pokraj sebe dok se naginjao napred. „Strašno mi je da slušam
takvo priznanje. Nisam ni pretpostavljao da o tome želiš da
razgovaramo. Mislio sam... dobro, to sad nije važno. Kako se to
dogodilo?”

Iako mu je Hendrik objasnio najbolje što je mogao kako ga je
zanelo uzbuđenje zbog igre, zvučao je slabašno i neubedljivo čak i
samom sebi. Šta god da kaže, ništa nije moglo ublažiti činjenicu da je
njegovo igranje za uloge koji su prevazilazili njegove mogućnosti
bilo ravno krađi. Štaviše, brzo podmirivanje kockarskih dugova bilo
je pitanje časti, a ko tako ne učini, postaje ozloglašen i osramoćen u
kartaroškim krugovima. I dalje se batrgao, i kad je konačno uspeo
da izusti zahtev za pozajmicu, zapao je u ošamućeno stanje
ožalošćenosti, pošto je video koliko je duboko zapanjio svog
pokrovitelja, koji mu to, verovatno, više neće biti.

Ludolf se naslonio na naslon sedišta, lagano vrteći glavom kao da
mu nedostaju reči za ovo kukavno otkriće. Kad je konačno
progovorio, glas mu je bio spor i ozbiljan.

„Potpuno je protiv mojih principa da pozajmljujem novac za
kockarske dugove. Niko ko je porodičan čovek kao ti ne bi trebalo
da dovodi u opasnost svoje imovinsko stanje na tako nepromišljen -
rekao bih zlikovački - način. I za tako ogromnu svotu! Bogatstvo,
gospodine moj”, naglasio je, kao da Hendrik možda toga nije
svestan.

U Hendriku se probudila buntovnička crta i on požele da kaže
kako to za Ludolfa, koji je plivao u novcu, nije bilo bogatstvo, mada
za njega samog jeste. „Znam”, graknuo je, i zažmurio da odagna

crnu provaliju koja se otvarala da ga uvuče u sebe. U svakoj
Ludolfovoj reči odzvanjalo je odbijanje. „Izgubljen sam ako mi ne
pomogneš.”

Činilo mu se da je tišina trajala beskrajno dugo pre nego što je
Ludolf ponovo progovorio, ovaj put malo popustljivije. „Postupio si
glupo, ali izneo si mi svoju nevolju i kao tvoj zaštitnik moram da
smislim najbolji način da ti pomognem.” Gladio je svoju šiljastu
bradu dok je neodređeno gledao kroz prozor, kao da je duboko
zamišljen, potpuno svestan napetog iščekivanja izbezumljenog
slikara. „Prvo moram da otkupim tvoje priznanice. To će te
osloboditi hitne potrebe da prodaš kuću i daće ti vremena da
predahneš.”

Hendrik gotovo zaplače od zahvalnosti. „Šta da kažem? Ovo...”
„Čekaj!” Ludolf se ozbiljno namrštio na njega. „Ne možemo biti
sigurni da će ih Klaudijus ili Oto prodati. Možda će poželeti da tvoj
slučaj posluži kao primer i odvuku te pred dužnički sud. Ako uspem
da preuzmem tvoje dugove”, dodao je nakon kraćeg razmišljanja,
„postaviću ti svoje uslove i očekivaću zalog.”
„Sve što imam je tvoje.”
„Sve?”
„Da, zaklinjem se! Sve što tražim jeste da zadržim Anine slike.”
Ludolf klimnu glavom. „Dajem ti reč da ću i poslednji kamen
prevrnuti da pomognem tebi i tvojoj porodici. Naročito mislim na
Frančesku, koja pre svih treba da ti je na pameti usred svih tvojih
nevolja. Kad nameravaš da joj kažeš da neće biti njenog
školovanja?”
Hendrik je bio zadovoljan što može da saopšti i nešto dobro.
„Toga sam pošteđen. Za njen boravak u Delftu novac je već
obezbeđen. Šta god da mi se dogodi, to neće uticati na nju.”
Ludolf zaprepašćeno shvati kako njegov zamišljeni stisak oko
Frančeske popušta. „Kako se to dogodilo?”, oštro je zarežao.
Hendrik skrušeno pomisli kako mu se ponos već dovoljno srozao.
Nije bilo potrebe da Ludolf sazna za pravi izvor, a u svakom slučaju
i Piter je želeo da to ostane između njih dvojice.

„Ana je za sve tri naše kćeri ostavila nešto novca koji je bio lično
njen”, odgovorio je, što je bila istina. „Tako Frančeska ne mora ništa
saznati o mojim trenutnim neprilikama, a trudiću se da tako i ostane
što duže mogu. Kad jednom započne obuku u Vermerovom ateljeu,
zakon o školovanju će je primorati da svoje obaveze ispuni do kraja,
ma koliko želela da dođe kući i bude uz mene u teškim danima.”

U neko drugo doba Hendrik bi primetio kako je ovo što je
izrekao delovalo na Ludolfa, po oštrom širenju nozdrva i ružnom
krivljenju usta, ali u ovako napetom i nespokojnom stanju u kakvom
je bio nije sasvim vladao ni svojim vidom ni razumom. Trzajem ruke
nalik na pokret drvenog lutka, Ludolf zgrabi svežanj papira i kratko
reče: „Stigli smo do skladišta. Najbolje da siđeš ovde kod kapije.”
Snažno je pokucao štapom da zaustavi kočiju.

„Kada ću saznati jesi li uspeo?” upita Hendrik, koji nije bio
spreman da odmah siđe, iako je video da njegov pokrovitelj to
nestrpljivo čeka.

„Poslaću glasnika do tvoje kuće kad budem spreman da te
primim.”

„A dug, ako sve prođe kako treba? Kako ću ti se ikada odužiti?”
„Sve moramo rešavati korak po korak.” Ludolfovo lice beše tvrdo
i bezizražajno. „Razgovaraćemo o našem sledećem koraku - bez
obzira na ishod - nakon što pokušam da te izvučem iz ove propasti.
A sada ti želim prijatan dan.”
Hendrik siđe s kočije. Kad su se vrata zatvorila i Ludolf odvezao
u popločano dvorište skladišta, zavitlao je papire iz ruke. Dok su
lepršali oko njega, pesnicom je udario o dlan druge šake i opako
opsovao. Sve je smislio do poslednje pojedinosti, ali nije predvideo
da postoje neočekivana sredstva koja će ga onemogućiti da stvari u
potpunosti drži u šaci.

ZA VREME ČESTIH POZIRANJA Ludolf je imao dovoljno vremena

da razradi strategiju prema Frančeski u svetlu ovog neočekivanog
pomaka. Pošto nije mogao učiniti ništa da spreči njen odlazak u
Delft, morao je da se postara da bude smeštena negde gde će mu

biti dostupna kad dođe vreme. U stvari, ovakav obrt događaja bi mu
na kraju mogao ići i u prilog, jer će ona u početku neizbežno osećati
nostalgiju, a on će je posećivati kao prijatelj koji želi da je uteši, sve
dok je ne privoli da mu bude ljubavnica. Na sreću, imao je
poznanike u Delftu, koje je s vremena na vreme posećivao poslom, i
zato niko neće posumnjati što posećuje kćer slikara čiji je pokrovitelj,
a ponajmanje Amalija. Poznavajući svoju ženu, bio je siguran da će
ona želeti da čuje vesti o Frančeski, i biće bezazleno zadovoljna što
on odvaja svoje vreme da poseti tu devojku.

Pogled mu kliznu ispod kapaka u Frančeskinom pravcu. Kao i
uvek, čudio se sam sebi s kakvim je strpljenjem lovi, ali želeo ju je
više od bilo koje druge žene. Jednom kad mu postane ljubavnica,
sumnjao je da će njegova opsesija nestati. Gotovo da ju je mrzeo što
mu je tako divlje razbudila čula i krv otrovala ludilom, i podjednako
je uživao razmišljajući o tome kako će je kazniti, kao i kako će je
zadovoljiti.

Ponovo je usmerio svoj prodorni pogled u dogovorenom pravcu.
Nije mu prigovorila što ga je na tren skrenuo i pretpostavljao je da je
zaokupljena slikanjem perike, skupocene lanene mašne oko vrata ili
nekog drugog komada odeće. Znak na koji je računao da mu ide u
prilog u tom tvrdoglavom lovu na nju, bio je što ga, na njegov
zahtev, odnedavno zove imenom.

„Možeš se sada odmoriti ako želiš, Ludolfe.”
Nasmešio joj se, razmišljajući kako će mu možda te iste reči
šaputati uskoro i noću

Deseto poglavlje

V EČE UOČI GOZBE FRANČESKA SE ODMAKNU OD LUDOLFOVOG
portreta i podrobno ga pogleda. Uočila je greške, koje će se
truditi da ispravi tokom školovanja, ali biće zadovoljan sveukupnom
sličnošću koju je pogodila. Tokom časova koje su zajedno proveli
upoznala ga je dovoljno dobro da shvati kako mu neće smetati što je
prikazala njegovu okrutnost, jer joj je kroz razgovor jasno stavio do
znanja da uživa u moći i poslovnim spletkama. Na slici je takođe
otkrila i njegovu hladnu visprenost, dok je podmuklo treperenje u
gnevnim očima odavalo sklonost poroku. Čitav portret joj je na više
načina bio izazov i osećala je olakšanje što ga je završila. Poželela je
da pozove Ludolfa da ga vidi sada, što bi je poštedelo sutrašnjeg
dolaska, ali pošto je bio odsutan to poslepodne, rekao joj je da će ga
pogledati sutra ujutru.

Kad je oprala četkice i skinula košulju, dovela je odeću u red i
napustila studio. Obično bi provela prijatnih pola sata s Amalijom
pre odlaska kući, pijući čaj s njom, ali danas ju je Neltje čekala u
podnožju stepenica.

„Moja gospodarica vas moli da joj oprostite, ali danas neće moći
da vas primi.”

„Je li joj mnogo loše?”
„Ne”, odgovori Neltje. „Skuplja snagu da se sutra uveče pojavi za
stolom.”
„Pametno. Prenesi joj moje najbolje želje.”
Kad je Frančeska izašla iz kuće, pomislila je kako je dobro što
Sibila danas nije tu, već je kod kuće zauzeta pripremanjem odeće za
gozbu. Tako je Amalija dobila čitav dan da čuva snagu. Lila je kiša i
ona strča niz mokre stepenice do kočije koja ju je čekala i hitro
uskoči u nju. Vrata se za njom još nisu dobro ni zatvorila kad se
napolju stvorio neki metež. Nagnula se i ugledala kočijaša kako
pridržava vrata i pokušava da odgura Pitera.

„U redu je”, brzo je uzviknula. „Poznajem gospodina. Ali izaći ću
da prošetam s njim.”

Kočijaš je delovao zabrinuto. „Oprostite mi, gospođice. Vaši
poznanici imaju pravo da se voze s vama.”

„Znam.” Silazila je dok joj je Piter pružao ruku. „Samo ste
obavljali svoju dužnost, i ovo nema veze s tim.” Bilo je očigledno
zbog čega je Piter došao i nije želela da razgovara s njim u
Ludolfovoj kočiji, kao da bi im to na neki način zaprljalo razgovor.

Taj osećaj je podseti na njen prvi utisak o Ludolfu. Propali su joj
svi napori koje je uložila proteklih nedelja da prevaziđe početnu
odbojnost prema njemu i shvatila je da se nije oslobodila straha od
njega. Primakla se Piteru bliže nego što je nameravala i on ju je
ogrnuo svojim ogrtačem kako bi je dodatno zaštitio. Kiša mu se
slivala sa širokog oboda šešira, ali bila mu je dovoljno blizu da
izbegne kapi.

„Imao sam sreće da te pronađem sada”, rekao je, „jer tvoj otac mi
je rekao da obično izlaziš malo kasnije.” Kočija zaklopara pored njih.

„Tako je. Danas je došlo do male izmene rasporeda.”
„Bio sam daleko dole niz ulicu kad sam te ugledao kako izlaziš iz
kuće, pa sam pretrčao čitav put. Morao sam s tobom nasamo da
razgovaram. Pre pola sata sam svratio do tvoje kuće i gospodin Fiser
mi je rekao da ćeš mi lično saopštiti svoju odluku u vezi s mojim
posetama Delftu. Odvešću te u gostionicu da se sklonimo s kiše.”
„Ne, ne možemo razgovarati u prisustvu drugih ljudi. Hajde da
prošetamo.”
„Ne želim da pokisneš. Pođi sa mnom kući.”
Pristala je. Požurili su, spuštenih glava pred sve jačim pljuskom, a
preostali deo ulice su pretrčali i tako konačno stigli do njegove kuće.
Gospođa De Haut im je žurno prišla da preuzme mokre ogrtače,
srećna što ponovo vidi Frančesku, i pružila je Piteru par cipela s
kopčama da se preobuje. Odjurila je i nekoliko trenutaka kasnije
vratila se s parom kućnih papuča za Frančesku iz ormara u kakvom
se gotovo u svakoj kući držala takva obuća za goste.
Piter je odveo Frančesku do istog salona u kome je sedela nakon

što ju je spasao od gomile. Zavese su navučene s prvim sumrakom i
gorela je lepa vatrica. Ovog puta nije sela, jer ju je Piter, nakon što je
iza njih zatvorio vrata, blago držao uz sebe, na domašaj ruku. Njeno
lice, okrenuto prema njemu, imalo je veoma ozbiljan izraz.

„Kako da počnem?” rekla je, više za sebe.
„Budi potpuno iskrena sa mnom.”
„Želim da tako bude i sada i uvek.” Poželela je da joj se nije tako
duboko zagledao u oči i da nije toliko svesna njegovog tela blizu
svog. „Veoma cenim tvoje prijateljstvo, čak ću reći da mi je
dragoceno, ali trenutno nemam vremena za udvaranje i u mom
životu nema mesta za bilo kakve obaveze, osim one koje su
povezane sa slikanjem. Imam cilj pred sobom, koji me prati još
otkako sam bila dete i ne mogu od toga da odustanem.”
„Ja to razumem a takođe mi je poznata i tvoja želja da neko
vreme živiš u Italiji.”
„Ne sećam se da sam ti to spominjala.”
„I nisi. Ali onog dana kad sam vam doneo lukovice i video te prvi
put u ateljeu tvog oca, pričala si mu o svojim snovima da jednog
dana posetiš Firencu. Nisam zaboravio s kakvim si oduševljenjem
govorila o tome.”
Blago je raširila ruke a zatim sklopila dlanove. „Ali ako mi se
ikada pruži takva prilika, mogla bih odlučiti da tamo ostanem
zauvek.”
„Koliko te ja poznajem, ne verujem da bi ikada mogla da se
odvojiš od svojih holandskih korena. Ali ne tražim obećanja, ni sada
ni sutra niti bilo kog određenog datuma u budućnosti. Nikada ne
bih zatvorio pticu u kavez. Zar misliš da bih za ženu koju volim
učinio manje od toga?”
Ostala je bez daha na te nežne reči i odmakla se od njega.
„Ne spominji ljubav!”
Prodorno ju je gledao. „Zašto bi te to plašilo?”
„Zato što je prijateljstvo jedino o čemu želim da razgovaram i o
čemu razmišljam. Ništa više.”
„Nisam protiv toga, ali zašto ne bih pokušao da te uverim kako

nikada ne bih dozvolio sebi da budem prepreka tvom slikanju?”
„Ne razumeš kako stvari stoje!” Bila je ogorčena. „Zar ne

shvataš? Moj rad bi nas razdvojio, ne ti! Moja potreba za slikanjem
bi nam oduzela sate i sate od zajedničkog života! Atelje bi uvek imao
prednost u odnosu na kuhinju. Drobljenje pigmenata bi mi bilo
važnije od izigravanja domaćice na društvenim okupljanjima. Kako
da stvaram na platnu kad jedino stvaranje koje ti očekuješ od žene,
kao uostalom i svi hrišćanski muškarci, jeste začeće dece!”

Nije ga iznenadila njena iskrenost, jer je to od nje i tražio, ali izvio
je obrvu i čudno iskrivio usta. „Kakav razlog! Mora da si mnogo
razmišljala o ovoj temi.”

„I jesam poslednje tri ili četiri godine - mnogo pre nego što smo
se upoznali. Odlučila sam da ne bi bilo pošteno prema nekom
muškarcu da se udam za njega. To bi samo donelo nevolju i nesreću.
Ako možeš da prihvatiš moju odluku - i samo ako si siguran u vezi s
tim - možemo se ponekad sastati u Delftu i tada bi mi bilo drago da
te vidim.”

Skrušeno je slegao ramenima. „Onda ću prihvatiti tvoje uslove.
Bićemo prijatelji. Vreme će pokazati svoje. Nijedno od nas ne zna šta
će nam ono doneti, ali smatraj da smo se dogovorili.”

Jednom rukom ju je obgrlio oko struka i na usne joj spustio brz,
nežan poljubac. Osetila je olakšanje što je sve tako dobro prošlo i
htela je nešto da kaže, kad ju je zagrlio i drugom rukom i gotovo
podigao od zemlje privijajući je uz sebe i svojim usnama razdvajajući
njene. Osetila je kako joj se u dnu stomaka naglo i neočekivano
razgoreo plamen žudnje i priljubila se uz njega, dok su se njegove
tople usne stapale s njenim u dubokom strasnom poljupcu kakav
nikad pre nije doživela. Za nju je to bilo buđenje, oslobađanje
čuvstvenih i fizičkih želja koje je dugo potiskivala. Opijena
trenutkom, predala se neobuzdanom zadovoljstvu njegovih usana
na svojima.

Kad se poljubac završio, u zanosu je otvorila oči i odmah shvatila
da se i dalje nalazi u njegovom zagrljaju. Promuklo je izustila:
„Nisam znala da će to biti tako posebna vrsta prijateljstva.”

Osmeh mu je bio ozbiljan. „Ne plaši se. Nećemo tako postati
ljubavnici.”

Klimnula je glavom, svesna da nema razloga za zabrinutost.
„Moram sad krenuti kući ili će svi početi da se brinu za mene.”

Kao i prethodnog puta kad je bila kod njega, otpratio ju je kući.
Kiša je prestala i nebo se razvedrilo. Pred njenim vratima se
povukao, naglašavajući razdvojenost koju je postavila između njih.
Kad ga je pozdravila i ušla u kuću, imala je osećaj gubitka, gotovo
kao da je sa sobom odneo i deo nje. Odlučno je odbacila takvu
pomisao. Niko je nije ispitivao zašto nije došla kući Van
Deventerovom kočijom, jer nisu videli Pitera.

Kasnije te večeri kad je ostala sama s Hendrikom, ispričala mu je
za dogovor koji su sklopili. Odsutno joj je klimnuo glavom i
potapšao je po ruci. Njegova neprekidna utučenost tištila je čitavo
domaćinstvo i zabrinjavala je Aletu i Sibilu podjednako kao i
Frančesku. Nadale su se da će mu se raspoloženje popraviti kad
ponovo počne da slika, ali to se nije dogodilo. Frančesku je sve to
previše podsećalo na njegovo stanje nakon majčine smrti. Pokušala
je da razgovara s njim o toj strašnoj potištenosti.

„Trgni se, oče”, molila ga je. „Znam da su ti povrede šaka i bolno
oticanje prstiju bih zastrašujuće iskustvo, ali rane su ti zacelile i
svakog dana ruke su ti sve pokretnije. Verujem da će ti posebna
mešavina lekovitog bilja, koju je Marija napravila da piješ svakog
jutra, više koristiti od lečenja toplim uljem.”

On tromo klimnu glavom. „Znam.”
„Pomisli samo na to da trenutno nemamo nikakvih briga. Svi su
dobro, što je najvažnije, i nismo nikome dužni. U Ludolfu si našao
srdačnog pokrovitelja a i sam si mi rekao da su i dva gospodina s
kojima si se kartao pokazali zanimanje za tvoj rad. Sve liči na
početak nove etape u tvom životu.”
Nije ni slutila da ga je ranila svaka reč koju je izgovorila. Uspeo
je, činilo mu se, pomalo jezivo da se osmehne, ali ona nije ništa
primetila. „Ne dozvoli da ti moje loše raspoloženje pokvari
uzbuđenje zbog odlaska u Dellt”, zahtevao je, i dalje se osmehujući.

„Radujem se što ćeš dobiti tako divnu priliku. Trenutno sam malo
snužden, ali uskoro će sve ponovo biti u redu.”

„Naravno da hoće!” Učinilo joj se da mu je u glasu prepoznala
iskru nekadašnjeg poleta i shvatila je to kao dobar znak. Još jednom
se potrudio da se nasmeši, pa makar i lažno.

Laknulo mu je kad ga je, nakon kračeg razgovora, ostavila
samog. Bilo je toliko stvari o kojima je morao da razmisli. Ludolf mu
još ništa nije javljao. Iz časa u čas je očekivao da mu stignu vesti, ali
ništa se nije dešavalo. Čitav dan je radio na slici poreznika, ali svaki
potez četkicom nanosio je gotovo mehanički, jer je neprestano
osluškivao kucanje na vratima, iako je Griti naredio da mu prenese
sve poruke istog časa kad stignu.

Krišom je pogledao na sat. Sutra u ovo doba naći će se usred
gozbe u Ludolfovoj kući i bio je uveren da će i Oto i Klaudijus
iskoristiti priliku da ga upitaju za novac koji im duguje. Čitava
budućnost mu je visila u vazduhu. Zagledao se u vatru u kaminu.
Zašto mu se Ludolf ne javlja?

LUDOLF SE ODUŠEVLJAVAO svojim portretom pred Frančeskom

i živo je pljeskao kao da mu je otkriven negde na javnom mestu.
„Tvoj rad treba da bude izložen u najboljoj javnoj galeriji u
Amsterdamu!”

“O, ne!” pobunila se, odmahujući glavom.
„Ali tako si me verno prikazala. Tu su i moje loše, baš kao i dobre
strane, i ne bih ni želeo da je drugačije.” Iskoračio je napred i sa
štafelaja podigao portret u novom rezbarenom i pozlaćenom ramu.
„Sad ćeš videti gde nameravam da ga okačim.”
Zajedno su sišli do predvorja, gde su se pored mermerom
natkrivenog kamina nalazile male sobne stepenice. Francuski
pejzaž, koji je prethodno visio na tom mestu, već je bio skinut i
naslonjen na zid. Ludolf se uspe na stepenice i okači portret.
„Je li ravan?”, upitao ju je.
„Ne sasvim. Podesi gornji desni ugao. Da! Tako je!”
Ponovo je sišao i stao pored nje, pa su se zajedno zagledali. „Šta

misliš?”
Nije bilo sumnje da je ostavljao snažan utisak. Jednostavna

kompozicija i Ludolfova poza u obliku široko postavljenog trougla,
dali su portretu dramatičan izgled. To lice nesavršene lepote bilo je
tim privlačnije što je naslikano bez povlađivanja, a dodatno je
naglašeno crnim perjanim šeširom i bujnom vlasuljom, belim
čipkanim okovratnikom, presijavanjem somota, svetlucanjem pojasa,
prstenja s dragulja, u odnosu na grimiznu draperiju. Čitava slika se
isticala na zidu predvorja presvučenom tamnozelenom svilom, s
belim mermernim krovom nad kaminom ispod nje i snežnobelim
gipsom na tavanici iznad.

Hendrik joj je dopustio da se potpiše pod uslovom da potpis bude
neupadljiv. U donjem desnom uglu bio je jedva primetan. Samo ako
bi se pogledalo izbliza, bilo je moguće videti da se slovo „r” u
prezimenu Fiser spuštalo i na kraju uvijalo u sićušnu bež lalu.

„Činiš mi veliku čast time što si moj rad izložio na tako važnom
mestu. Videće ga svi koji uđu u tvoju kuću”, izjavila je.

„To i želim. Naročito mi je drago što će ga tako mnogo ljudi
videti večeras.”

Prišla je francuskom pejzažu. „Gde ćeš okačiti ovu sliku?”
„Pomozi mi da se odlučim.” Podigao ju je. „Hajdemo od sobe do
sobe dok joj ne pronađemo pravo mesto.”
Iako je kuća bila novija, u mnogim stvarima je sledila stil starijih
kuća, s velikim brojem malih soba u koje se ulazilo iz hodnika, često
na različitim nivoima na istom spratu, i povezanih stepenicama.
Nalazili su zamerke svakom mestu na koje su pokušali da okače
sliku. On ju je držao naslonjenu na zid, sve dok nisu počeli zajedno
da se šale. Poneta sopstvenom srećom zbog toga što je završila
posao, što ju je od početka školovanja delilo svega nekoliko sati i,
njoj podjednako važno, što će ona i Piter nastaviti da se viđaju i
sačuvati svoje prijateljstvo, smejala se iskreno i rado, zaboravljajući
tog jutra da joj se taj čovek, čije lice je tako dobro upoznala, nimalo
ne dopada. Prisetila se kako se u detinjstvu igrala žmurke dok su
trčali gore-dole stepenicama i po sobama u krug. Konačno su rešili

da okače pejzaž u biblioteci, isprobavajući drugo mesto koje su
ranije prevideli.

„Da! Sad je dobro”, izjavila je, proučavajući položaj slike, i
odmakla se da je pogleda sa udaljenosti. Nije znala da Ludolf stoji
blizu iza nje i petom mu je stala na stopalo. Za njega je to bilo više
nego što je mogao podneti nakon toliko nedelja suzdržavanja. Miris
njene kose i kože uvukao mu se u nozdrve i u glavi kao da mu je
nešto puklo. Pre nego što je, i dalje se smejući, uspela da se okrene i
izvini, zgrabio ju je za ruke kao da želi da je pridrži i povukao je
prema sebi. Kičma joj se ukočila, veselje joj se ugasilo od ogromnog
straha pred ovim čovekom čije lice nije mogla da vidi, ali je bila
svesna njegovog ubrzanog daha.

„Nadam se da ti nisam povredila prst”, izustila je naglašeno
smireno u pokušaju da se izvuče iz neugodnog položaja. „Možeš me
sada pustiti.”

Ali njegove ruke nisu popustile stisak. „Frančeska”, disao joj je u
kosu, „neću te nikada pustiti.”

Uznemirila se. Ovo je zvučalo kao zavet. Biblioteka joj je
odjednom izgledala kao klopka, jer je tu bila zatvorena s njim,
daleko od ostalih ukućana. Pomisao da će je poljubiti bila joj je
gnusna, ali u njoj je rastao još veći užas, bojazan da će upotrebiti
snagu da joj spusti ruke na telo, pomešan s drugim strahovima,
neizrecivim i nezamislivim, od kojih joj se ledilo čitavo biće.

„Gužvaš mi rukave”, pobunila se, iznova pokušavajući da ga
smiri, uverena da će je, ako pokuša da se oslobodi, naglo okrenuti u
svoj zagrljaj. Ako zadrži razboritost, to bi se nioglo izbeći. „I ostaće
mi modrice na rukama od tvog stiska. Hajde da završimo ovu igru.”

Na njeno olakšanje, poslušao ju je, ali iako se brzo odmakla od
njega, uhvatio ju je za grudi i spustio joj strastan poljubac na vrat.

„Ne!” viknula je izbezumljeno, očajnički mu odgurujući ruke.
Nijedno nije čulo kad su se vrata biblioteke otvorila i nisu znali da je
tu Neltje, sve do trenutka kad je progovorila: „Gospodarica želi da
vas vidi, gospodaru.”

Frančeska oseti da mu je telo zadrhtalo kao da mu je, čak i u

trenutku kad je otkriven u nedoličnom položaju, teško da popusti
svoj snažni stisak. Oslobođena, žurno se odmakla i videla ga kako se
naglo okreće ka Neltje kao visoki džin pomahnitalog izgleda od
kojeg bi se i najodvažniji prepali, dok mu se čitavo telo treslo.

„Ovo nije soba tvoje gospodarice”, preteći je zaurlao. „Kako se
usuđuješ da se uvlačiš ovamo?”

Frančeska brzo iskorači napred, jer nije bila potpuno sigurna da
neće sirotu ženu tresnuti o pod. „Hoćeš li mi doneti ogrtač, molim
te, Neltje? Idem sada.”

„Da, gospođice. Hoćete li poći sa mnom?” Ponašala se kao da
ništa neprilično nije ni videla niti prekinula.

Ludolf oštro viknu: „Frančeska! Čekaj!”
Zastala je na vratima i hladno ga pogledala. „Zar nisi čuo šta je
Neltje rekla? Amalija te čeka. Nikada i ni u kom slučaju ne bih stala
između muža i žene!”
Neltje pođe napred, u mekim kućnim cipelama koje nisu stvarale
nikakav zvuk na mermernom podu. Frančeski se učini čudnim što
se žena pojavila u biblioteci baš u pravi čas, gotovo kao da je do
poslednje sekunde sve isplanirala. Nisu razmenile nijednu reč sve
dok Neltje nije spustila ogrtač na Frančeskina ramena.
„Vratićete se večeras na gozbu, je li tako, gospođice?”
„Ne znam.” Frančeska je vezala vrpce na ogrtaču. Ogroman
strah od Ludolfa je nije prošao i jedva je čekala da što pre izađe iz
ove kuće. Još je na sebi osećala njegove ruke kako je stiskaju.
„Morate, gospođice. To jest, ako vam je bar malo stalo do moje
gospodarice.”
Frančeska je zurila u ženu. „Kako to misliš?”
„Ako večeras ne dođete na gozbu, vi koji ste naslikali portret
izložen da ga vide gospodarevi najugledniji prijatelji, šta će gospođa
Van Deventer pomisliti? Zar mislite da ne zna koliko njenog muža
privlače druge žene? Ona misli da sve dobro prikriva i ja inače ne
bih s vama razgovarala na ovakav način, ali ne želim da se u njoj
probudi i najmanja sumnja u vezi s onim što se danas desilo između
vas i gospodara.”

„Zahvalna sam ti što si naišla.”
„Nisam slučajno stigla baš tada. Poznajem njegovu prirodu. U
ovoj kući je bilo mladih sluškinja koje su morale da odu, a razlog se
uvek krio od moje gospodarice. Dugujem vam izvinjenje što nisam
došla ranije, ali morala sam da podsetim gospođu Van Deventer na
nešto o čemu je želela da razgovara s mužem, što mi je dalo uverljiv
izgovor da se umešam.”
„Uvek ću ti biti zahvalna za brigu.”
„Učinila sam to i za svoju gospodaricu isto koliko i za vas.”
„Shvatam, ali to ništa ne menja. S obzirom na ovo što si mi rekla,
doći ću večeras na gozbu, ali preklinjem te da mi odrediš mesto za
stolom što dalje od čela.”
„Potrudiću se, gospođice.”
S ogrtačem oko ramena, Frančeska prođe kroz predvorje i
zakorači prema ulaznim vratima, koja su joj proteklih nedelja
mnogo puta otvarana. Kad je gotovo stigla do njih, a sluga spremno
čekao da joj ih širom otvori, za njom se zaorio Ludolfov glas.
„Frančeska! Molim te nemoj da kasniš večeras. Ti si mi počasna
gošća.”
Nije se okrenula, već je podigla bradu, suzdržavajući se da mu
išta kaže. „Doći ću na vreme”, obećala je odsečno. Zatim je izjurila
iz kuće.
Nasmešio se sam za sebe. Znači, ponovo je bila spremna da mu
oprosti više nego što je očekivao. Sav obzir i ljubaznost koju joj je
pokazivao za vreme boravka u kući, po previsokoj ceni za njegova
osećanja, sve se isplatilo. Kao kći slikara, pokazala se savremenijom
od većine devojaka svojih godina, jer je očigledno bila u stanju da
shvati kako u određenim trenucima muškarac nije u stanju da vlada
sobom, izazvan blizinom prelepe žene. Žudnja za njom mu je i dalje
gorela u venama.
Krenuo je ka stepenicama i usput se tiho obratio sluzi na
dužnosti, pružajući mu poziv za osobu od koje je zahtevao da se
odazove. Dok je čovek kretao na zadatak, Ludolf produži ka
stepeništu a zatim uđe u studio. Frančeskin štafelaj je i dalje stajao

na svom mestu, spreman da bude vraćen dobavljaču, kako je bilo
dogovoreno. Prethodne večeri je spakovala sav materijal i uredno ga
složila, prethodno očistivši četkice. Osećao ju je svuda oko sebe,
video njeno lice, vitak stas i lepršanje njenih sukanja gde god bi se
okrenuo. Opsednutost njome mu je pulsirala u glavi i stezala mu
slabine. Koračao je tamo-amo sve dok odabrana služavka, jedra i
zgodnija od ostalih, nije ušla u sobu. Iz navike je iza sebe zaključala
vrata, iako se to nikada pre nije dešavalo u ovoj prostoriji. Zadigla je
suknje i pogledala ga upitno, nadajući se da nije zle volje, jer
modrice nije uvek bilo lako sakriti. Odgurnuo je paravan u stranu i
pokazao joj na krevet. Zatim joj se pridružio. Razgovoru tu nije bilo
mesta. Umesto toga, služio se skarednim pokretima.

AMALIJA POČE te večeri rano da se oblači. Neltje je morala da radi

sve umesto nje, od toga da joj stavi dijamantske minđuše u uši do
toga da joj klečeći obuje satenske cipele, jer sama nije imala snage ni
za šta. Kako će izdržati da dočeka sve goste nije znala, mada joj je
Ludolf dopustio da sedi umesto da stoji pokraj njega u predvorju.
Kad dođe vreme da ustane i pođe, čvrsto će je pridržati snažnom
rukom i odvesti do njenog mesta na pročelju stola. Za vreme večere,
pretvaraće se da je nežno gleda, povremeno dižući čašu i
nazdravljajući tiho samo njoj, i sve to vreme ona će istrpeti
maskaradu, jer će je njen odgoj i vaspitanje, kao i urođena
pristojnost, sprečiti da uznemirava druge naznakama da nije sve
tako kako izgleda.

„Kako se osećate sada, gospojo?”, brižno upita Neltje.
„Jesam li spremna?” Amalija je sedela ispred ogledala zatvorenih
očiju, kao da će joj biti bolje samo ako se usredsredi na to.
„Da, gospojo. Da vam sad pomognem da ustanete?”
„Sačekaj trenutak. Koliko još imam vremena?”
„Samo još malo i onda morate izaći iz sobe. Mislila sam da vas
prvo ispratim do divana u vašoj dnevnoj sobi.”
„Tako ćemo smanjiti razdaljinu koju moram da pređem do vrata
kad dođe vreme”, rekla je, šaleći se pomalo.

Neltje joj je pomogla da ustane i ona osmotri celu svoju figuru u
velikom ogledalu. Njena krojačica je nedavno dobila model ispleten
od pruća po kome joj je šila odeću, tako da je bila pošteđena mučnog
stajanja. Sada je prvi put videla sebe u novoj haljini. Ludolf je ovaj
put pri izboru prevazišao samog sebe. Haljina je bila od
narandžasto-ružičastog tafta, čija se toplina prelivala i na njenu
kožu, i razdvajala se od struka do poruba, izrezana tako da otkrije
podsuknju boje slonovače, ukrašena širokim trakama pozlaćenih
pletenica koje su se spuštale sredinom i oko poruba. Čarobno je
šuškala. Samo kad bi ta haljina bila poklon ljubavi, umesto lažne
predstave za druge o njegovoj velikodušnosti prema bolesnoj ženi.
Koliko je samo puta čula šapatom izgovorene epitete „odan” i
„obožavana”, kojima su ljudi opisivali njegovo ponašanje prema
njoj.

„Korak po korak, gospojo”, brižno joj je govorila Neltje.
Koračala je sporo i činilo joj se kao da je divan, koji se nalazio iza
otvorenih dvostrukih vrata spavaće sobe, bio hiljadu kilometara
daleko. Kako uopšte da stigne do njega? Znala je da prolazi kroz
težak period kad joj je i najmanji napor bio zaista prevelik, ali Ludolf
je zahtevao da bude prisutna a njen osećaj dužnosti ju je navodio da
ga posluša.
Konačno su stigli do divana. Utonula je u jastučiće dok joj je
Neltje nameštala rukave i suknje da izbegne nepotrebno gužvanje.
„Hvala ti, Neltje. Šta bih ja bez tebe?”
„Da vas ostavim sad, dok ne dođe vreme, gospojo?”
„Da, ali dođi ipak četvrt sata ranije da me odvedeš do predvorja.
Tvoj gospodar voli da sedim u svojoj stolici uveliko pre nego što
gosti počnu da pristižu, a ne želim da žurim.”
Dok je Neltje otišla da pospremi spavaću sobu, da vrati poklopce
na kozmetičke teglice i skloni na mesto odbačene delove odeće,
Amalija je ležala zureći u sliku Pitera de Hoha koja ju je uvek
vraćala u rodni dom. To joj je svakog dana bio sve veći izvor utehe,
dok je zamišljala kako je majka vodi hodnikom za ruku ka sunčanoj
ulici koja je sijala na njegovom kraju.

Ali to je sve bila prošlost i sad se mora vratiti sadašnjosti i
napornoj gozbi koja ju je čekala. Kad bi samo mogla ležati tu do
jutra, imala bi ponovo više snage. Poboljšanje i pogoršanje njenog
stanja odvijalo se po nekom neobičnom obrascu. Da je htela, mogli
su je nositi po kući u zatvorenoj nosiljci. Ludolf je naručio da joj se
napravi jedna kad se prvi put razbolela, ali lekar joj je savetovao da
šeta kad god može, da ne bi izgubila sposobnost hodanja. Možda bi
večeras trebalo da popije dozu napitka koji joj je prepisao za ovakve
hitne slučajeve. Nije volela da ga pije, a ni lekar je nije podsticao, jer
je od njega dobijala neku čudnovatu vrtoglavicu, ali je u njoj budio
unutrašnju snagu, navodeći je da veruje kako bi mogla preći svaku
razdaljinu, čak i trčati, mada je to bilo puko zavaravanje.

Posegnula je za kutijom s lekovima, ali pazeći da ne pokvari
rukave, nije je dobro uhvatila, što joj se već desilo nekoliko puta.
Kriknula je kad je kutija pala a sadržaj joj se rasuo po podu. Dok je
Nelije žurila iz spavaće sobe, Amalija primeti da se bočica s
napitkom razbila a tečnost izlila u tamnu mrlju.

Ludolf je na spratu završio s pripremama uz pomoć sluge, veoma
zadovoljan svojim izgledom. Novo odelo, naručeno posebno za ovu
priliku, savršeno mu je odgovaralo. Dugačak kaput od teške žute
svile bio je blago zasečen u struku, punije se šireći u visini kolena, a
zakopčavao se sa dvadeset zlatnih dugmadi. Zlatna dugmad su se
nalazila i na dubokim, zavrnutim manžetama, a slapovi flamanske
čipke na vratu bili su moderniji od širokih okovratnika koje su
mnogi muškarci i dalje nosili. Pantalone su mu bile od somota i u
istoj boji kao i kaput, a na cipelama je imao velike zlatne kopče s
dragim kamenjem. Bio je ponosan na svoj očuvan stas, pa iako mu je
stomak bio čvršći u mladosti, barem nije imao trbušinu. Vlasuljar mu
je saopštio da je nova vlasulja, koja mu je sad prekrivala ramena,
napravljena od kose jedne device, što mu je bilo zabavno, pa je
izrekao masnu šalu i prenerazio čoveka, koga nije privlačio
suprotan pol.

U prizemlju je obišao sve radi provere. Sluge su se užurbale u
poslednji čas, ali sve je izgledalo spremno. Na stolu za gozbu,

postavljenom za četrdesetoro, nalazilo se deset srebrnih svećnjaka
koji su oko sebe širili svetlost, dopunjujući kristalne lustere obešene
na oslikanoj tavanici. Zastao je ispred slike Frančeske kao Flore, i na
trenutak je gotovo osetio mržnju prema njoj što ga je dovela do
ludila u njegovoj opsednutosti. Gde god da boravi i šta god da radi,
neprestano je mislio na nju. Pa, večeras će se sve rešiti. Nameravao
je da od Hendrika zatraži otkup, a cena koju će platiti bila je
Frančeska.

Odšetao je do prijemne dvorane, očekujući da ugleda Amaliju na
brokatnoj stolici koju su za nju pripremili, ali tamo je nije bilo. To ga
je iznenadilo, jer je obično volela da se dobro odmori nakon što je
iscrpi izlazak iz njenih odaja i pre nego što se napolju zaustavi prva
kočija. Svoju kočiju je poslao po Fiserove, ali kad smesti Frančesku u
kuću po njenom izboru - gde može da slika do mile volje kad njega
nema - trebalo bi da dobije sopstvenu. Za vreme njenog boravka u
Delftu, lako bi se mogao rešiti po mračnoj noći svakog ozbiljnog
suparnika koji bi joj se udvarao. Neće joj se pružiti prilika ni za tajno
venčanje, jer se nijedan sin niti kći mlađi od trideset godina nisu
mogli venčati bez pristanka roditelja, a Hendriku će biti zabranjeno
da takav pristanak da.

Ludolfove misli se ponovo okrenuše Amaliji. Gde li je ona?
Nestrpljivo je pogledao niz hodnik kojim je trebalo da stigne, ali
nigde je nije bilo. Ostalo je još dvadeset minuta do dolaska prvih
gostiju a ipak su samo sluge stajale na svojim mestima u predvorju
koje je vodilo do trpezarije. Obično, kad ju je u nosiljci trebalo
preneti iz njenih odaja do predvorja, Neltje bi došla da ga obavesti,
ali to dosadno stvorenje, koje se tako nezvano pojavilo u biblioteci,
sigurno je još sa svojom gospodaricom. Inače, nikada nije odlazio u
Amalijine odaje u ovakvim prilikama, pošto je znao da je i običan
napor oko oblačenja bio dovoljan da je natera da se ponovo odmara.
Do sada nikada nije propustila svoje dužnosti domaćice, osim kada
je bila potpuno vezana za krevet pod lekarskom negom.

Koračao je gore-dole. Bilo je važno da ga Frančeska, kad stigne
na ovaj veličanstveni događaj, vidi kao dobro građenog, još krepkog

muškarca, kome ni najmanje ne pristaje ta mršava, slabašna žena
pored njega, koja će uprkos skupocenoj odeći izgledati kao siroče.
Frančeski neće preostati ništa drugo već da mu oprosti ponašanje
toga jutra i žaliće ga što je vezan za tu jadnicu koja mu nije mogla
podariti ni seksualno zadovoljstvo niti decu. Jedno je bilo videti
Amaliju kao bolesnicu, a drugo kao ženu nesposobnu da parira
mužu i domaćinu njegovog položaja.

Toliko se naljutio da je osetio potrebu da se rastereti, pa se uputio
od predvorja do hodnika, paralelnog s onim koji je vodio ka
Amalijinim odajama. Usput je sreo četiri služavke koje su žurile da
zauzmu mesta gde će gostima pridržavati kapute.

„Požurite!”, osorno se obrecnuo pre nego što je ušao u toalet.
Kad je izašao, bacio je kratak pogled na predvorje i ugledao
služavke kako se tiho zajedno kikoću, njemu okrenute leđima, i
praznu Amalijinu stolicu. Kipteći od besa, rešio je da je dovede, ili
bar da otkrije razlog njenog kašnjenja. Krenuo je prečicom kroz
biblioteku, što ga je dovelo pred ženine odaje. Čim je širom otvorio
vrata, začudio se što je vidi kako još leži ispružena na divanu i čak i
ne pokušava da ustane. Pošto je bila sama, dozvolio je sebi da izlije
sav svoj bes.

„Do vraga, zašto nisi u predvorju umesto što ovde ležiš?”
Strah joj navali u napeto, belo lice na njegov razjareni ton.
„Nemam snage da se pomerim, Ludolfe. Noge me trenutno ne
slušaju.”
Prišao je i nagnuo se nad divan na kom je ležala. „Gde je Neltje?”
zahtevao je da zna. „Zašto nije poslala po tvoju zatvorenu nosiljku?”
„Zabrinula se za mene i otišla je do kuće doktora Mateusa.”
Video je da zaista izgleda veoma loše, što se dešavalo kad bi joj se
zdravstveno stanje pogoršalo. Bio je van sebe od besa što se to
moralo dogoditi baš večeras od svih večeri. „Šta je s onim posebnim
napitkom? Uvek ti pomogne da izdržiš polovinu večeri, a druge
polovine te oslobodim.”
„Bila sam nespretna, pa sam ga prosula. Zato sam poslala Neltje
da mi donese još.”

„Kad je Neltje otišla?”
„Pre samo desetak minuta.”
Ni slutila nije da će mu njeno jednostavno objašnjenje doći kao
otkrovenje. Užasno se razveselio kad je shvatio kako mu je, bez
upozorenja ili bilo kakvog predumišljaja, sudbina pružila
jedinstvenu i potpuno neočekivanu priliku da se otarasi glavne
prepreke koja je stajala između njega i Frančeske. Svi ostali
podmukli načini koje je smišljao da to ostvari mogli su biti odbačeni.
Sluge su bile zauzete. Niko ga nije video da ulazi ovamo. Niti se
Neltje mogla vratiti pre nego što prođe još četvrt sata.
„Nema veze, Amalija”, izustio je brzo i opasno nežno. „Dobro si
učinila što si je poslala po napitak. Veoma mi je drago što si to
učinila.”
To su bile poslednje reči koje je čula. Istog trena kad ju je
preplavio strah od iznenadnog ubilačkog bleska u njegovim očima,
zgrabio je satensko jastuče ispod njene glave i sekund kasnije već ga
je pritisnuo preko njenog lica. Bespomoćno je zamlatarala rukama i
prigušeno zavikala.
Borila se duže nego što je očekivao. Onda je naglo klonula, dok
joj se mršava ruka oklembesila. Lagano je podigao jastuk. Izgledala
je kao da spava. Osim blage razbarušenosti kose i razmazanog traga
karmina sa njenih usana na jastuku nije bilo drugih znakova nasilja.
Podigao joj je glavu i namestio jastuk na mesto. Zatim joj je lice
okrenuo na stranu, tako da mrlju od karmina podesi tačno u nivou
njenih usana. Zagladio joj je nekoliko pramenova kose, poravnao
suknju na mestima gde se uvrnula usled borbe i onda se odmakao
od divana. Bio je uzbuđen i rasterećen, opijen slobodom, ali morao
je još da se vrati u predvorje, a da ga niko ne primeti.
Žurno je otišao do vrata i odškrinuo ih da proviri. Hodnik je bio
pust. Odmah se išunjao iz sobe i tiho zatvorio vrata iza sebe. Za
samo nekoliko trenutaka našao se u biblioteci, gde je duboko
udahnuo i dlanom prešao preko čela. I pre je ubijao i mačem je
usmrtio više ljudi nego što je mogao da se seti, tokom godina kad je
boravio van Holandije, ali nesumnjivo nijednu smrt nije manje

planirao od smrti sopstvene žene. Učinio je jednu stvar za koju se
zakleo da nikada neće, ali nikada nije ni pretpostavio da će mu je
tako savršene okolnosti isporučiti pravo u šake.

Po izlasku iz biblioteke, požurio je nazad u toalet. Kad je ušao,
osluškivao je sve dok nije čuo lupkanje nečijih peta. Tada je izašao,
nameštajući kaput. Svedoci su ga videli kad je ušao tamo, a ovaj
svedok koji ga je video kako izlazi, bila je upravo služavka koja ga je
na poseban način opsluživala. Imala je svežu posekotinu na usni gde
ju je verovatno ugrizao a jedno oko joj je bilo oteklo i zatvoreno,
modro poput šljive, i kuhinjska odeća joj je nalagala da se skloni
daleko od očiju gostiju. Zastala je da ga propusti, ali pogled joj je bio
pun prekora. Skinuo je biserni prsten s malog prsta i spustio ga niz
njen dekolte. Zatim ju je značajno potapšao po obrazu pre nego što
se udaljio ka predvorju. Gotovo istog trenutka stigli su i prvi gosti a
on je bio tu da ih dočeka.

Polovina očekivanih gostiju je već pristigla kad se pojavio
Hendrik s kćerima. Slikarevo lice je bilo tako utučeno i puno
strepnje da se Ludolf gotovo nasmejao. Brzo je prišao da pljesne
Hendrika po ramenu i da mu šapne nešto u uho.

„Priberi se, prijatelju. Nije sve izgubljeno. Priznanice su moje.”
Hendrikovo izbavljenje bilo je poput izlaska sunca. Nakon
tromog koračanja, sad se činilo kao da skakuće na prstima.
Ludolfovi spušteni kapci prikrili su njegov začuđeni pogled na takvu
promenu. Hendrik je i dalje bio duboko zaglibljen u blato, ali
činjenica da je verovao kako je sada zadužen kod popustljivije
osobe, neverovatno mu je popravila raspoloženje. No, Ludolf nije
imao vremena da dalje razmišlja o ocu kad je trebalo da pozdravi
njegove kćeri, naročito Frančesku. Od samog ulaska njena privlačna
lepota ga je pogodila kao i uvek. Bila je odevena u plišanu haljinu
boje ribizle koju do sada nije nosila u njegovom prisustvu. Utisak
koji je ostavljala, sa sjajnom kosom, ukrašenom za tu priliku sitnim
biserima i uvijenom u punđu, bio je zaslepljujući. Iz opreznosti je
prvo pozdravio njene sestre, pre nego što se okrenuo prema njoj.
„Draga moja Frančeska, činiš mi veću čast svojim dolaskom

večeras nego što možeš zamisliti.”
U njegovim rečima je pročitala izvinjenje, ali to je nije smekšalo.

Sam događaj je bio beznačajan. Plahi mladići su je grlili i pokušavali
da je poljube već mnogo puta i taj slučaj se nije previše razlikovao
od prethodnih, ali razlike je ipak bilo, i to u samom Ludolfu. Bilo ju
je nemoguće imenovati i tačno odrediti, osim što je bila uverena da
je on suviše podmukao i nemilosrdan da bi lako odustao od onoga
što želi.

„Gde je Amalija? Nigde je ne vidim, a jedva čekam da je
upoznam s Aletom.”

Ludolf pogleda okolo i podiže obrve kao da je iznenađen što mu
žena nije tu. „Zar Amalija još nije došla? Ne, vidim da su joj stolicu
pomerili do zida. Kad se ne pojavi do određenog trenutka, to znači
da je odlučila da uopšte ne prisustvuje.”

Frančeska se uznemirila. „Znači da se ne oseća tako dobro kao
što se nadala?”

„Bojim se da ne.”
Aleta, koja je zajedno sa Sibilom i dalje stajala pored Frančeske,
odmahnula je glavom sa žaljenjem. „Toliko sam toga čula o vašoj
ženi”, rekla je Ludolfu, „i bila sam sigurna da ću je konačno
upoznati.”
Nagnuo se ka sestrama da ga drugi gosti ne bi čuli. „Verovatno bi
volela da vidi vas tri nasamo malo kasnije. Njen nedolazak obično
znači da ne želi da razgovara s toliko ljudi čitave večeri.”
Frančeska se dvoumila. „Ne želimo da je još više izmorimo.”
„Amalija mi je ispričala da je tvoje i Sibilino društvo uvek
zasigurno oraspoloži.” Pogledao je Aletu. „I uveren sam da bi tebe
prihvatila kao i tvoje sestre.” Žustro se odmakao uz teatralan
pokret. „Mnogo ljudi večeras želi da vas upozna. Dozvolite mi da
vam sad predstavim neke od njih.”
Odveo ih je do jedne grupe i zatim ih ostavio s drugom, a sam se
vratio da dočeka nove pridošlice. Baš kad su dočekani i poslednji
gosti, Ludolf primeti da se nekolicina skupila ispred upečatljivog
kamina gde su se divili portretu. „Ah, prijatelji”, obratio im se,

„vidim da ste otkrili ovaj izvanredan dodatak mojoj zbirci slika.
Dozvolite mi da vam predstavim veoma nadarenu mladu slikarku
koja je nedavno dovršila ovo izuzetno delo - Frančeska Fiser, kći
gospodina Fisera, koji vam je svakako svima poznat i čije
sposobnosti je ona nesumnjivo nasledila.”

Hteo je da uhvati Frančesku za ruku i izvede je napred, ali žustro
se izmakla da izbegne njegov dodir. Nastalo je opšte pljeskanje,
povici i čestitanja, koje je prihvatila uz ljupki naklon. Ludolf je
poželeo da povede Frančesku u trpezariju, ali razum je nadvladao
pred neočekivanim razvojem događaja te večeri. Ako sa sobom ne
povede gradonačelnikovu ženu, to će biti shvaćeno kao uvreda. Kad
su svi posedali za sto, video je da je Frančeska mnogo dalje nego što
bi on želeo, ali možda je tako i bolje u trenutnim okolnostima.

Od tada pa nadalje, počeo je da obraća pažnju na vreme, pošto je
procenio da bi Neltje do sada već trebalo da se vrati. Neprestano je
očekivao da mu sluga nenametljivo priđe ili, ako je lekar odlučio da
lično proveri stanje svoje pacijentkinje, da se iz hodnika pojavi taj
čovečuljak. Možda će čak i Neltje histerično utrčati, vrišteći sva
uplakana. Bio je prilično zadovoljan što će ga svi posmatrati kad mu
na kraju poruče da dođe u Amalijinu sobu. Namestiće ozbiljan izraz
lica zbog poziva ili će se pretvarati da je zaprepašćen, zavisno od
toga kako će mu vest saopštiti, ali bio je sasvim spreman. Mnogo je
toga učinio u životu, a to što je kao momčić učio glumu u trupi
lutajućih glumaca, veoma mu je koristilo tokom svih ovih godina.

U početku je bio ushićen. Amalijino prazno mesto na drugom
kraju stola bi za svakog drugog muškarca možda bilo kao tiha
optužba, ali Ludolfu je bilo dovoljno da podigne pogled ka Boginji
proleća koja je visila na zidu iza upražnjene stolice i od same pomisli
na to ko će je zameniti, krv bi mu zaigrala. Nakon prvog jela,
naredio je da se Amalijina stolica ukloni zajedno s priborom, čime je
okupljenima stavio do znanja da se sve do tog trena nadao da će mu
se žena pojaviti u poslednji čas.

Frančeska je sedela preko puta sestara i nisu bile dovoljno blizu
da razgovaraju, ali sve tri su se čudile promeni raspoloženja svog

oca. Bio je veseo preko svake mere, jeo je bolje nego ikad otkako je
isekao ruke, bezočno se udvarao ženama sa svoje leve i desne
strane, a obe su mu uzvraćale, dok su njegovi napadi glasnog smeha
na svaku šalu često prekidali sveopšti žamor razgovora.

Ludolf je spazio poglede koje su sestre upućivale ka ocu a zatim
jedna drugoj, uz osmehe i zbunjeno podizanje obrva. On im je
mogao sve objasniti. Njegov plaćenik Klaudijus je bio prisutan
večeras i ponašao se veoma srdačno prema Hendriku, što mu nije
teško palo, jer je već kao prepredeni lupež odslužio zatvorsku
kaznu, nakon čega je Ludolf odlučio da mu ta hulja može biti
korisna, jer je došao iz Antverpena i u Amsterdamu ga niko nije
poznavao. I Oto je bio na spisku gostiju, jer i nakon tolikih godina,
Amalija bi ga možda prepoznala kao takozvanog trgovca koji joj je
predstavljen za vreme Ludolfovog udvaranja.

Frančeska je bila srećna što otac uživa. Možda ga je ovaj
društveni događaj tako oraspoložio da će ponovo postati onaj stari.
Videla je da joj se i sestre lepo zabavljaju. Aleta je vodila živ
razgovor s gospodinom s leve strane. Večeras joj je kosa bila
pokrivena kapom sa zlatnim perlicama a iz profila joj se videlo samo
malo, sjajno V oblikovano od pletenica začešljanih s čela, i koralne
minđuše koje su joj krasile elegantan vrat. Što se tiče Sibile, koja je
sedela nešto dalje, bila je uobičajeno razmetljiva, mada nisu bili
prisutni mladići kakve se nadala da će upoznati. Stariji čovek s
tamnom vlasuljom, od nekih četrdeset pet godina, sedeo je do nje sa
onim poznatim zaluđenim pogledom koji je Sibila izazivala kod
muškaraca kad god bi se potrudila.

Frančeska je pogledala Ludolfa i primetila kako brzo, krišom,
gleda na sat. Smesta ga je ostavio i nastavio da jede i razgovara. Ne
bi dalje razmišljala o tome, da ga nedugo zatim nije videla kako se
okreće na stolici i posmatra sat pored zida. Nemoguće da mu se žuri
da završi s gozbom, jer je bio nenadmašan u svojoj ulozi domaćina i
veoma dobro raspoložen. Pretpostavila je da i dalje pomalo očekuje
Amaliju iako je naredio da se njena stolica ukloni. Kako nije želela
da im se pogledi slučajno sretnu, ponovo je usmerila pažnju na

susede za stolom, koji su bili veoma pričljivi sagovornici.
Kako su se jela smenjivala, Ludolf je postajao sve napetiji. Zašto

se niko ne pojavljuje? Možda Amalija i nije bila mrtva kad ju je
ostavio? Ali to je nemoguće, jer proverio joj je puls dva puta i ništa
nije osetio. Prošlo je gotovo dva sata otkako je izašao odande. Da li
je Neltje u samoći oplakuje i čeka da se veče završi pre nego što mu
saopšti vest? Goreo je u svom nespokoju.

Na drugom kraju grada Neltje je dolazila svesti na tapaciranoj
klupi u sobi koju nikada ranije nije videla. Čitava glava ju je bolela i
osećala je grozan bol u boku. Stavila bi ruku na čelo, ali neko ju je
blago uhvatio za ručni zglob.

„Lezi mirno. Napali su te na ulici.”
Prepoznala je glas doktora Mateusa i zajecala: „Pokušavala sam
da vas nađem. Moja gospodarica...”
„Da, rekla si mi kad sam te našao ispred vrata da joj je potreban
onaj poseban napitak da se pridruži mužu na gozbi.” Po njegovom
mišljenju, Amaliju van Deventer bi trebalo poštedeti velikih
društvenih okupljanja i bilo mu je drago što će se bez njegovog
napitka mirno odmarati, kao što i treba. U svakom slučaju, proslava
je do sada verovatno već završena. „Potrebna ti je hitna medicinska
nega i to mi je sada na prvom mestu. „Osim rane na glavi,
polomljena su ti i dva rebra, koja sam previo.”
Preplavi je talas užasa i ona zgrabi doktorovu ruku. „Jesam li...?”
„Ne, Neltje, nisi silovana. Napadač je želeo samo tvog konja i
ništa više.”
Neltje ponovo zažmuri. Taj mrski konj. Bila je nervozna jahačica i
konj je to znao, zabacivao je glavu i pokušavao da je zbaci. Koristio
je svaki izgovor, od pijanog povika do prolaznika koji pretrčava
ulicu, da je natera da ga povuče za uzde, u strahu da će joj životinja
pobeći. Da su joj konjušari odabrali konja, bila bi to blaga i mirna
životinja, ali svi su bili obučeni u najlepše livreje i dočekivali
gostinske kočije i konje, pa je izbor morala da prepusti štalskom
momku. Sada se sećala da je to bio onaj kome je jednom izvukla uši
zbog bezobrazluka, pa je pretpostavila da je ovo bio njegov način da

joj se osveti. Opet će mu uši brideti prvi put kad ga uhvati u štalama!
„Moram stići kući. Gospodarica će se brinuti za mene.”
„Ne još, čini mi se. Pretpostaviće da sam izašao negde po pozivu

i da ovde čekaš na moj povratak. Odvešću te kući kad se još malo
odmoriš. Tako ću odmah proveriti i kako je gospođa Van Deventer.”

Neltje ponovo zahvalno sklopi oči. Sada je bolje razumela zašto
se njena gospodarica plaši da ustane sa divana kad se ne oseća
dovoljno dobro. Ali izvestan nespokoj je ostao. Zašto? Tada joj je
sinulo. Pod slabim uličnim osvetljenjem pogrešno je skrenula, pa je
sa zakašnjenjem stigla do doktorove kuće. Sve pojedinosti su joj se
sada vraćale. Blizu njenog odredišta iz senke je na nju skočio neki
čovek, zgrabio uzde i ogromnom šakom je zbacio sa sedla, tako da je
tresnula na kaldrmu. Zapanjena i raskrvavljena, čula je kako
napadač odlazi na konju i, preplašena da će je u mraku zgaziti
kočija, otpuzala je sa ulice do kućnog praga. Nekako se pružila da
dohvati zvekir i srušila se od bola kad su se vrata otvorila. Nije se
mogla setiti ko je stajao na vratima niti šta je rekao pre nego što se
onesvestila. Ali mora da je sad već veoma dugo odsutna od kuće!

„Moram da se vratim!”, viknula je i pokušala da se uspravi. „U
mraku mi je trebalo duže nego što sam očekivala da stignem ovamo,
a moja gospodarica se osećala zaista loše kad sam krenula.”

Tad ju je pažljivije saslušao i uskoro su joj pomogli da siđe niz
stepenice, lekar ju je pridržavao s jedne, a sluga s druge strane.
Osećala je nesvesticu i teško je disala, za šta je krivila čvrst zavoj oko
rebara, ali uskoro će gospodarici laknuti, kad je vidi i ona će leći u
sopstveni krevet.

Kad su stigli do Van Deventerove kuće, doktor Mateus je još u
predvorju čuo da je bal u punom zamahu. Muzika je plovila noćnim
vazduhom i on pomisli da bi bilo mudrije narediti kočijašu da kočiju
odveze do zadnjeg ulaza. Spadao je među mnogobrojne građane
koji nisu odobravali ples, jer su verovali da budi strasti koje vode ka
nemoralu, ali nije želeo ni da prekida zabavu pojavljivanjem s ovom
povređenom ženom u okrvavljenoj odeći. Nije bio zlurad prema
onima koji su uživali u plesanju. Došao je u ovu kuću da se pobrine

za pacijentkinju koju je doveo i da obiđe onu što ga je čekala.
„Moram do svoje gospodarice”, bila je uporna Neltje kad su joj

pomogli da siđe s kočije, ali gotovo se onesvestila od bola i doktor joj
je zabranio.

„Idi pravo u krevet. Ja ću joj sve objasniti i druga služavka može
večeras ostati uz gospođu Van Deventer.”

Neltje je oklevala, ali morala je da posluša. Ludolf je plesao spori
kurant sa Sibilom, ruke su spojili u visini ramena a koraci su im bili
lagani i graciozni. Zbog ljubomore na Frančesku ovom prilikom nije
pozvao mlade neženje, i jedini prisutni muškarci bez partnerki bili
su udovci, dvojica u četrdesetim a ostali stariji i od njega samog. Sve
tri Fiserove kćeri su odlično plesale, i Aleta ga je obavestila prilikom
prethodnog plesa da je Sibila učila i nju i Frančesku svim novim
plesovima. Još nije igrao s Frančeskom, pazeći da ne izazove ni
najbezazlenije ogovaranje, ali plesao je s pet drugih žena pored
njenih sestara.

„Šta li ste to rekli ocu kad je tako veseo?”, pitala je Sibila kikoćući
se. „Pogledajte ga tamo.” Pokazala je na Hendrika koji je sav
nasmejan plesao.

„Što ga sama ne pitaš?” predložio je Ludolf, jer je znao da, šta
god Hendrik odgovori, neće joj reći pravi razlog.

Pogledala ga je šaljivo. „Aleta ga je pitala i rekao joj je da ćete
kupiti njegovu sliku poreznika.”

„Pa?”
„To mi ni najmanje ne zvuči uverljivo.” Pogledala je gore i
unaokolo po raskošnoj prostoriji. „Zašto biste želeli da okačite sliku
na kojoj je predstavnik zanimanja koje vam se sigurno ne dopada?”
Srdačno se nasmejao i odlučio da će podupreti Hendrikovu laž
tako što će sliku zaista i kupiti. „Možda je to baš pravi razlog.
Mogao bih da stavim sliku naspram đubrišta ili najskupljeg
predmeta koji posedujem u kući. Tako bih se dobro našalio.”
Zakikotala se. „Vi ste zaista nečuveni!”
„Priznaj da ti se zato još više sviđam!”
Oči joj zasijaše, ali nije zagrizla mamac. „Mislite da Amalija može

da spava uz ovu muziku i glasno čavrljanje?”
Pretpostavio je šta sledi. Aleta je probala da ga podseti na

njegovo poluobećanje, ali on je prešao preko toga. „Ona gotovo
nikad ne spava dobro. Zašto pitaš?”

„Rekli ste kad smo sestre i ja večeras stigle, da ćemo kasnije moći
da obiđemo Amaliju. Bilo bi tako žalosno, nakon što se toliko trudila
da prikupi snagu za večeras i u tome nije uspela, da je baš niko ne
poseti.”

Sibila je bila dovoljno poštena prema samoj sebi da prizna kako bi
verovatno potpuno zaboravila na Amaliju da je na balu bilo zgodnih
mladića. Ali iskreno je volela svoju novu prijateljicu i bilo joj je drago
što je se setila kako leži sama u sobi, odvojena od ove uzbudljive
proslave i sa Neltje kao jedinim društvom.

Ludolf je brzo razmišljao. Šta bi bilo kad bi zaista odveo ove tri
devojke u Amalijine odaje? Bio je ubeđen da smrt njegove žene ne bi
bila shvaćena kao podvala, pa zašto onda ne bi učvrstio svoju
očiglednu nevinost tako što bi tamo otišao dobrovoljno, i očigledno
ništa ne sumnjajući, da zatekne ženu kako je konačno izdahnula od
bolesti. Mogao je računati na Sibilinu histeriju, kojoj bi on dodao
sopstvenu suzdržanu predstavu hrabrog podnošenja bola.
Najvažnije od svega, mogao bi da zadovolji svoju radoznalost zašto
ga još nisu pozvali u njenu sobu.

„Onda pozovi sestre kad se završi ovaj ples i videćemo hoće li
vas Amalija primiti. Ako bude htela, ja ću morati da se vratim plesu,
a vi same procenite koliko ćete kod nje ostati.”

Čim je muzika stala, Sibila se udaljila od njega da pozove
Frančesku i Aletu. Međutim, pre nego što se Ludolf i pomerio,
Hendrik mu se isprečio na putu.

„Nadao sam se da bismo mogli malo nasamo da proćaskamo
nekoliko minuta”, reče značajno.

Ludolf se borio da uguši ljutnju što mu je slikar prišao baš u tom
trenutku. „Shvatam da si nestrpljiv da saznaš pojedinosti, ali o njima
ne možemo raspravljati na brzinu.”

„Na raspolaganju sam ti. Da te posetim?”

„Da. Ne želimo da nas čuju ili uznemiravaju. Dođi sutra u tri
sata. To mi nije baš najzgodniji trenutak, ali otkazaću drugi
sastanak.”

Hendrik veselo prihvati dogovor. Zatim mu kćeri odoše s
njegovim pokroviteljem do bolesničine sobe, a on odšeta da
posmatra partije karata za stolovima u salonu. Žudeo je za tim da
ponovo igra, ali čovek praznih džepova i s dugovima dubljim od
Amstela može biti samo čežnjivi posmatrač.

Ludolf je otvorio vrata Amalijine sobe, a sestre su bile iza njega.
Obuzela ga je stravična zebnja kad je video da je divan prazan, a
jastuče umazano karminom palo na pod.

„Kao što sam i očekivao”, izjavio je nakon neznatne pauze, „moja
žena se povukla. Prvo ću sam otići u njenu spavaću sobu.”

Devojke su čekale, dok se on krupnim koracima uputio ka
duplim vratima, koja su se otvorila i pre nego što je stigao do njih. I
Frančeska i Sibila prepoznaše niskog čoveka u crnom odelu s belom
vlasuljom koji je tamo stajao, a koga su im predstavili kao doktora
Mateusa kad je jednog dana posetio Amaliju.

„Gospodine Van Deventere”, obratio mu se lekar ozbiljnim
tonom, „stigao sam tek pre nekoliko minuta i upravo sam krenuo da
vas nađem. Žao mi je što vam moram saopštiti najtužniju vest.”

„Šta se dogodilo?”, Ludolfovo pitanje je bilo gotovo nečujno.
Doktor pogleda devojke, a zatim ponovo Ludolfa. „Želite li da
vam saopštim to što imam u prisustvu drugih?”
Ludolf klimnu glavom, a olakšanje zbog onoga što će očigledno
čuti dalo mu je neopisivi osećaj moći, jer mu je ponovo pošlo za
rukom da događaje podesi u svoju korist. „Verujem da ste nas već
pripremili. Dve od ovih mladih dama su se nedavno veoma zbližile
s mojom dragom Amalijom.”
„Onda vam s velikim žaljenjem moram saopštiti da je vaša žena
večeras ovde preminula sama, nakon što je poslala služavku da od
mene donese napitak. Nažalost, ženu su divljački napali i povredili
baš kad je stigla do moje kuće, pa se onesvestila upravo kad sam
otvorio vrata. Tek kad se osvestila, saznao sam da je vašoj ženi

veoma loše, pa sam odlučio da je posetim i u isto vreme dovedem
povređenu služavku kući.”

Ludolf zajeca kako to obično čine ljudi slomljenog srca i sagnu
glavu, a sestre mu priđoše, Frančeska i Sibila blede od
zaprepašćenja i sa suzama u očima. Jedino je Aleta progovorila:

„Sirota gospođa!”
Doktor je zakoračio napred i, pošto je bio prenizak da povede
Ludolfa za rame, spustio mu je ruku na leđa. „Dođite sad da je
vidite. Ona počiva u miru.”
Ludolf je spustio ruke i, kao čovek koji je ostao bez svega što je
voleo, krenuo je polako ka spavaćoj sobi. Doktor mu se nije
pridružio već je ostao u dnevnoj sobi, zatvarajući vrata da bi ga
ostavio samog sa pokojnicom. Tada, pošto je video da su dve sestre
duboko potresene, dok ih je treća utešno obgrlila, doktor Mateus im
priđe.
„Možda će vas utešiti kad čujete da gospođa Van Deventer nije
patila” rekao je ljubazno.
Sibila, koja se nije ponašala onako kako je Ludolf očekivao,
gledala je omalenog doktora suznih očiju. „Tako je strašno što je bila
sama! Kad samo pomislim da smo svi bili u trpezariji a zatim i
plesali, dok je ona...” Glas joj se prekinu i ona pokri lice rukama.
Aleta ju je tešila i pomislila, kao i mnogo puta ranije, kako Sibila, i
pored sve svoje površnosti, ima nežno srce. „Pošto je gospođa Van
Deventer ležala u krevetu, gotovo je sigurno da je otišla u snu.”
„To je sasvim moguće”, potvrdi doktor. Nije bilo potrebno da ove
mlade žene znaju kako je Amaliju zatekao napola na podu. Satensko
jastuče ispod nje je skliznulo, i povuklo je za sobom. S obzirom da ju
je poznavao kao ženu koja je uvek vodila računa o svom izgledu,
pretpostavio je da ne bi volela da je zateknu u neumesnom položaju,
pa ju je, iz samilosti, podigao i odneo do njenog kreveta. Lično je
žalio što zbog zadržavanja oko Neltje nije uspeo da stigne do
Amalije na vreme da pozove njenog muža do postelje da s njom
provede poslednje trenutke.
Vrata spavaće sobe ponovo se otvoriše i pojavi se Ludolf. Doktor

je primetio da izgleda vrlo tužan, ali ne i potpuno slomljen, i
pretpostavio je da je tako pošto je Amalija veoma dugo bila slaba, pa
je njen odani muž delimično bio pripremljen za njenu smrt.

„Da li biste bili tako ljubazni da vest objavite mojim gostima,
doktore Mateuse?”, zatraži Ludolf slomljeno.

„Naravno, gospodine. Odmah ću to učiniti.” Muzika je parala
doktorove uši, jer ovo je sada bila kuća žalosti. Žurno je napustio
sobu. Frančeska za njim povede i sestre, dok su sve tri tiho
izgovarale izraze saučešća. Ludolf im zahvali naklonom. Nešto dalje
u predvorju muzika prestade i nastupi tišina. Dok su išle po svoje
ogrtače, Frančeska se iznova seti svoje užasne borbe u biblioteci.
Kad samo pomisli da se to desilo gotovo pred Amalijine poslednje
sate. Ako se Ludolf bar malo kajao, to mu se nije videlo u očima kad
ju je pogledao. Od odvratnosti prema njemu, naježilo joj se čitavo
telo. Kad je sa sestrama stigla do predvorja, na svim licima su mogle
prepoznati isti žalostan izraz. Hendrik im je istog časa prišao i
saosećajno im se obratio. Frančeski, srca prepunog bola zbog
Amalijine samotne smrti, prijao je njegov utešni zagrljaj i ona
primeti kako se i Sibila skupila uz njega s druge strane, baš kao da
su ponovo male devojčice.

Dok su svi gosti odlazili, Ludolf je ostao sam u Amalijinim
odajama. I dalje ga je brinulo ko je to ušao i premestio Amalijino telo
sa divana u spavaću sobu. Laknulo mu je tek kad se doktor Mateus
vratio i objasnio šta je učinio.

„Znao sam da ćete biti zbunjeni, pošto vam je ženina služavka
rekla da je svoju gospodaricu ostavila na divanu u veoma lošem
stanju, nesposobnu da se sama premesti u spavaću sobu.”

Ludolf je bio vrlo zahvalan. „Veoma ste ljubazni, doktore.
Zahvaljujem vam svim srcem. Osim toga, kako bi se moja draga
žena osećala da je znala, bilo bi strašno da su one tri devojke ušle u
sobu i zatekle je mrtvu. Takav prizor bi ih veoma uznemirio.”

Čim je ponovo ostao sam, Ludolf, s rukama na kukovima, pređe
pogledom preko Amalijinog dnevnog boravka. Kad prođe dovoljno
vremena, potpuno će preurediti ovu sobu i ponovo ove prostorije

povezati sa glavnim delom kuće, umesto da budu odvojen stan.
Pažnju mu privuče slika Pitera de Hoha. Kakva šteta što je visila tu.
Ponovo će je okačiti u salonu, gde će biti bolje izložena. Naravno da
će dugo morati da igra ulogu ožalošćenog udovca. Ipak, znao je
tačno koliko taj period treba da traje i, pošto su već nastupili rani
sati novog dana, počeće s tom ulogom od sutra.

HENDRIK JE OSEĆAO IZVESNU NELAGODU što će se sastanak

odigrati u kući koju je tako iznenada obavila žalost, ali nije primio
poruku o otkazivanju, pa je na vreme krenuo do Van Deventera.
Sluga koji mu je otvorio imao je snopove crne trake na ramenima
livreje a dve služavke, koje su žurno prolazile kroz predvorje, nosile
su crne čipkane kecelje. Ovo mesto prigušenih glasova bilo je sušta
suprotnost njegovom domu, gde su prijatelji i susedi neprestano
navraćali da Frančeski požele sreću na školovanju i predaju joj sitne
poklone.

Ludolf ga je čekao u sobi gde su se prvi put kartali s Klaudijusom
i Otom. Hendriku se nije dopalo mesto sastanka, s obzirom na
razlog dolaska, ali možda ga je on baš zato, namerno, izabrao.
Novopečeni udovac je bio odeven u crninu, čak je i na cipelama
imao obične crne kopče.

„Zaista ljubazno od tebe što me primaš na ovako žalostan dan”,
poče Hendrik nakon što je izrekao redovne izraze saučešća
svečanim tonom uobičajenim za takve prilike. Prihvatio je
ponuđenu stolicu, iako je Ludolf odabrao da stoji, držeći ruku na
ružičastom mermernom kroviću iznad kamina s delftskim
pločicama, kao da od samog početka namerava sagovorniku da stavi
do znanja ko će u ovom razgovoru voditi glavnu reč.

„O nekim stvarima moramo razgovarati bez odlaganja”, poče bez
ikakvog uvoda. „Želim da se oženim Frančeskom.”

Hendrik se strese od zapanjenosti i gađenja. „Usuđuješ se da
stojiš tu odeven u crninu, pokojna žena ti se još nije ni ohladila...”

„Nemam vremena za preteranu osetljivost”, prasnu Ludolf,
tvrdog izraza lica. „Odlučio sam da će mi period ožalošćenosti trajati

najmanje šest meseci. Nakon toga, počinjem s udvaranjem
Frančeski.”

„Uzimaš stvari zdravo za gotovo!” frknu Hendrik razjareno.
Ludolf nastavi kao da ga niko nije ni prekinuo. „Tokom prvih
meseci neću je uopšte viđati, osim kada dođe kući u posetu, a tada
ćeš me ti svaki put pozvati i tako mi omogućiti da joj budem blizu, a
da ne izazovem javno ogovaranje.”
„To neće biti često”, uzvrati Hendrik s jetkim zadovoljstvom.
„Učenicima je dozvoljeno da posećuju porodice samo na Božić ili
u hitnim slučajevima.”
Ludolf zadovoljno pucnu prstima kao da se ti uslovi lako mogu
prevazići. „Neću ometati njeno školovanje, pošto znam koliko joj je
to važno, a moj jedini cilj je njena sreća, ali kad se to završi, postaće
moja žena.”
„Neću na to pristati!”
Ludolf ga osmotri blago iznenađen, baš kao da se sićušna buba
usudila da ga bocne. „Zašto se protiviš? Je li obećana nekom
drugom?”
„Ne.”
„Je li ona izrazila želju da se uda za nekog drugog?”
„Ne. Naprotiv.”
„Pa, onda?”
Hendrik nelagodno protrlja ruke o naslone stolice. „Želi da
napusti Holandiju čim postane član Esnafa Svetog Luke. Namerava
da ode u Italiju.”
„Ja ću je odvesti.”
Hendrik tvrdoglavo odmahnu glavom, a čitav ovaj razgovor mu
je daleko teže pao nego onaj koji je vodio s Piterom, u kome nije bilo
sebičnih zahteva. Nije došao pripremljen za ovako nenadani razvoj
događaja. Što ga pre saseče, tim bolje, jer došao je da razgovara o
svojim dugovima i želeo je da s tim brzo završi. „Frančeska se
protivi udaji. Želi pre svega da bude slikarka bez ikakvog ometanja,
ne želi da je sputavaju ni osećanja niti bilo šta drugo.”
Ludolf se odmaknu od kamina, odšeta do najbližeg prozora i