Zlatna lala - Rozalind Lejker

uvede nju i njenu saputnicu u široko dvorište ispred zamka,
okruženog rovom. Na njeno razočaranje, nije mogao da ih uveze
pravo unutra. Počasna straža je stajala postrojena ispred pokretnog
mosta, sprečavala im prolaz i raščišćavala ga za velikodostojnike koji
su pristizali. Umesto toga, narednik uputi kočijaša da se odveze u
udaljeni ugao dvorišta, gde on i njegove putnice neće smetati. Pošto
je poslušao, Frančeska i gospođa Freburh u prolazu primetiše
nekoliko žena, od kojih je jedna bila u poodmakloj trudnoći, kako
stoje iza ulaza u zamak da posmatraju dešavanja. Neke su plakale
zbog onoga što je trebalo da usledi.

„Videla sam svoju kćer!” uzviknu gospođa Freburh s olakšanjem.
„Ali čudim se zašto moj zet nije s počasnom stražom. Ipak je on
zapovednik.”

Kočija se zaustavila. Frančeska istog trena iskoči i potrča preko
dvorišta, dovikujući vojnicima čim im se dovoljno približila da je
čuju.

„Nemojte da se predate! Ako to učinite, Francuzi će preuzeti
potpuni nadzor nad branama. Amsterdam je već u opasnosti od
neprijatelja! Potrebno nam je more da im pomognemo u odbrani!”

Narednik, krupan čovek s ispupčenim pivskim stomakom, sevao
je očima. Uživao je u svom lagodnom položaju u zamku i
nameravao je da ga zadrži pod Francuzima. Njegov nadređeni oficir
se nije slagao s njim, ali trenutno je bio vezan za krevet u dvorcu
zbog jake groznice i nije bio u stanju da dočeka velikodostojnike i
versajskog predstavnika. Predaja će se izvršiti bez ikakvih smetnji i
narednik nije imao nameru da dozvoli ovoj devojci da izazove
nevolju.

„Šta je sad ovo?” zagrmeo je i preprečio joj put.
„Branite zamak! Povucite svoje ljude unutra dok još ima vremena
i po svaku cenu ga branite od Francuza! To su prinčeva naređenja!”
Narednikjoj oštro i izravno odgovori: „Sklonite se! Smesta!
Vratite se u kočiju i začepite usta ili odlazite! Mi ovde danas imamo
važna posla.”
„Slušajte me”, molila je očajnički sklopivši ruke. „Putovala sam sa

našim vojnicima koje predvodi moj muž u odbrani zamka, ali
zadržao ih je napad francuskog odreda. Zamak Mejden ne sme pasti
neprijatelju u ruke!”

Narednik ugleda stariju ženu kako u žurbi izlazi iz kočije. Jedna
žena koja diže graju mu je bila više nego dovoljna, a kamoli dve.
Žustrim pogledom preko ramena ustanovio je da se francuski
konjanici pojavljuju iz široke ulice, a iza njih je pristizala i
velikodostojnička kočija. Oštro je naredio trojici stražara: „Strpajte
ovu mladu ženu i onu drugu u kočiju i neka tamo i ostanu! Naterajte
kočijaša da se odveze dalje iz vidnog polja.”

Frančeska se otimala, ali dvojica stražara je ščepaše. Šutirala ih je,
pokušavajući da se istrgne i ponovo vičući stražarima da se
suprotstave Francuzima, ali nijedan se nije ni pomakao. Odjednom
postade svesna da je sad vide i žene okupljene blizu ulaza, pa im
doviknu iz sveg glasa, dok su je odvlačili, tako da su joj nabrekle žile
na vratu:

„Podignite most!”
Videla je jednu ženu kako se istog časa pokrenula, ali jesu li i
druge sledile njen primer nije znala, jer su je brzo odveli. Gotovo joj
je pozlilo kad je shvatila da, ma kako neke od tih žena bile odlučne,
neće imati dovoljno snage da podignu teški pokretni most. Primetila
je da treći stražar gura gospođu Freburh, koja ju je zgrabila za ruku,
i ona se žestoko opirala, ali uzalud.
Frančeska začu narednika kako komanduje svojim ljudima stav
mirno i oni zalupaše petama i zazveckaše puškama. Kad je čula
jednog izdvojenog konja, kako se kasom približava ispred grupe
velikodostojnika, u očajanju je nakratko zatvorila oči, jer je znala čiji
će glas čuti.
„Pustite tu devojku!” naredi Ludolf. „Ja ću je preuzeti.”
Vojnici je pustiše i odmaknuše se, dok je Ludolf silazio s konja.
Okrenula se ka njemu, skamenjenog izraza i plamtećeg pogleda.
„Izdajniče!” prosiktala je.
Bio je ubeđen da je i dalje zatočena u Delftu, siguran da će još biti
tamo kad on bude spreman da ode po nju, pa iako se oštro namrštio

na njenu jarost, ništa mu nije moglo pokvariti zadovoljstvo što je
tako neočekivano na nju naišao. „Hajde da ne upotrebljavamo grube
reči. Pođi sa mnom u zamak, najdraža moja, i ispričaj mi otkud ti
ovde.”

Posegnuo je za njom s jasnom namerom da je prvo poljubi,
razdvojenih usana i ushićenog izraza. Podigla je obe šake stisnute u
pesnice kao da želi da ga udari u grudi, ali se zatim okrenula da
pobegne. Vojnik koji ju je pre toga držao, primeti šta se dešava i
udario je u leđa dok je prolazila pokraj njega. Pala je licem na
zemlju, ostavši bez vazduha, širom raširenih ruku. Teško dišući,
pokušala je da se podigne, ali Ludolf joj čizmom nagazi ručni zglob,
pritiskajući ga o kaldrmu.

„Šta je to?”, besno je zahtevao da zna.
Na raširenoj ruci blistala joj je zlatna burma. Iako joj je lice
posivelo od bola, i plašeći se da joj je zglob polomljen, pobednički je
preko ramena pogledala u njegovo svirepo lice.
„Ja sam žena Pitera van Dornea! Juče smo se venčali!”
Još jače joj je pritisnuo ruku o kameno tlo, a lice mu je poprimilo
neku ružnu boju, izobličeno od ljubomore. Istog trena podigla se
nenadana graja od pomešanih uzvika, škripanja i klepetanja.
Mehanički je pogledala u tom pravcu, baš kao i on. U povorci
velikodostojnika nastala je zabuna. Konjički oficir na čelu kolone je
pokušavao da zauzda svog konja, koji se preplašio kad je ispred
njega počeo da se diže pokretni most! Frančeska ponovo spusti
obraz na zemlju uz jecaj olakšanja. Pokretni most se podizao i niko
sa ove strane jarka nije mogao to da spreči!
„Zaustavite taj most!” zaurla Ludolf, preskačući je i trčeći prema
mestu odakle su velikodostojnici, preplašeni i uznemireni ovim
neočekivanim obrtom, ljutito dovikivali onima u zamku kroz
prozore kočije. U svojoj jarosti, Ludolf je izgledao kao da će nekoga
da ubije čim se suoči sa odgovornima za ovaj buntovnički čin i
prolio je čitavu bujicu uvreda na narednika i gradske zvaničnike, što
su dozvolili da se to desi.
Frančeska, koja je gladila zglob, više i ne sumnjajući da je sasvim

slomljen i drhteći od razdirućeg bola, bila je zahvalna kad joj je
jedan od počasnih stražara, koji su svi bili rastrojeni, prišao i
pomogao da ustane.

„Čestitam vam”, obratio joj se uz poverljivo namigivanje. „Sad
mogu da vam kažem da je podjednak broj ljudi u malom garnizonu
u zamku bio protiv predaje koliko ih je bilo za nju, ali svi koji su
progovorili, bačeni su u lance.”

„Mislite li da su neki vaši saborci u zamku pomogli ženama da
podignu most?”

„Možete biti sigurni u to. Kako se osećate sad kad znate da ste
zapalili iskru?”

„Drago mi je zbog toga!”
Poveo ju je ka kočiji, sporim korakom, jer joj je svaki pokret
povređivao zglob. „Toj vašoj povredi je potrebna udlaga”, rekao je.
„Čim vas smestim, potražiću odgovarajuće parče drveta.”
„Veoma ste ljubazni.” Ponovo je morala da predahne, duboko
dišući da suzbije bol zbog slomljenih kostiju. Čim je opet bila
spremna da nastavi, začuo se prasak puščane paljbe. Ona i vojnik se
okrenuše. Svi vojnici potrčaše u zaklon a velikodostojnici polegaše u
kočiji, dok je Ludolf izvukao pištolje i uzvratio vatru ka otvorima na
zamku. Francuski konjanici, koji su sjahali s konja, zapucaše iz
svojih dugačkih pušaka s fitiljem. Konji upregnuti u
velikodostojničku kočiju bili su preplašeni i uznemireni, a uzde je
držao kočijaš, koji je skočio sa svog mesta i zaklonio se iza točka.
Narednik je na sav glas dovikivao svojim ljudima da pucaju, ali bilo
je očigledno da ga je samo polovina poslušala. Nastalo je zatišje, jer
iz zamka nisu uzvraćali vatru.
Ludolf doviknu onima unutra. „Predajte se sada! Nećete uspeti
da sačuvate ovu tvrđavu! Pašće u ruke francuske vojske, ne
sumnjajte u to! Zapaliće Mejden! Krv će teći potocima kroz ulice i
ovaj jarak će se zacrveneti!”
Sa jednog otvora na zamku, sa kojeg su vekovima ranije
ispaljivane strele, mladi vojnik je pogledao niz cev svoje puške i
uzeo je Holanđanina, versajskog izaslanika, na nišan. Nikada pre

nije ciljao u čoveka, i mada je njegov zemljak bio izdajnik najgore
vrste, ipak je ovo bilo drugačije od pucanja na divljač u šumi. Ruka
mu je zadrhtala dok mu je prst pritiskao oroz. Nisu ga zaglušujući
zvuk ispaljenog zrna i reski miris baruta naterali da se naglo okrene
u stranu i povrati. Samo, nije znao da čovek u trenutku smrti može
da izgleda iznenađeno.

Ludolf je pao, ali nije bio mrtav. Dvojica stražara ga odvukoše
van dometa i narednik Ideknu da mu pregleda ranu. Metak se zario
u levu nadlakticu. Ranjeni Ludolf je bio pun želje za osvetom u
svojoj nemoći.

„Vojnik koji je počinio ovo nedelo mora biti pogubljen! Ovde sam
kao izaslanik francuskog kralja, a ne vojnik.” Nije se obazirao na
činjenicu da je pucao iz oba pištolja.

Narednik je previjao ranu Ludolfovim pojasom. „Smesta vas
moramo odneti doktoru, gospodine. Metak se izgleda zaglavio u
kosti. Možete li da ustanete?”

„Da, pomozite mi da se uspravim.”
Narednik ga podiže i pridrži. Velikodostojnici su jedva čekali da
pobegnu, i pružili su ruke iz kočije da pomognu naredniku i popnu
Ludolfa unutra. Ali Ludolf se opirao, zureći u Frančesku.
„Hoću da ona žena pođe sa mnom. Dovedite je ovamo!”
Frančeska je preplašeno stajala, jer je znala da će se onesvestiti od
bola koji ju je preplavio, ako samo pokuša da pobegne.
„Ostavite me”, obratila se vojniku kraj sebe. „Ovo je nešto što
sama moram da rešim.” Tada je, čim se vojnik odmakao, bolno
iskoračila, naslanjajući zglob na grudi, i doviknula Ludolfu preko
razdaljine koja ih je delila. „Samo ovoliko mogu preći bez tude
pomoći. Ili dođi lično po mene ili zauvek nestani iz mog života!”
Ludolf se oslobodi narednika, koji se pobuni zbog njegovog
bezumlja. „Gospodine! Ne idite! Uđite u kočiju, a ja ću je dovesti.
Ponovo ćete se naći na dometu pušaka sa zamka!”
„Neće se usuditi da pucaju na mene po drugi put”, zareža
Ludolf. Zdravom rukom se odgurnuo od kočije, ali nije mu
preostalo vremena ni za šta drugo. Iz ulice se razlegao uzvik, dok je

stražar dotrčavao odande, oduševljeno vičući kroz skupljene ruke:
„Stiže naša vojska!”

Ludolf zgrabi narednika za rukav. „Pomozi mi da se popnem na
konja!”

Narednik otrča da ga dovede. Ludolf se tek popeo u sedlo, kad
su holandski oficiri na čelu svojih trčećih trupa banuli iz ulice.
Ludolf okrenu konja i odjuri u suprotnom pravcu. Dok je prolazio
pored Frančeske, doviknuo joj je:

„Ništa još nije završeno! Budi sigurna da ću se obračunati s tim
tvojim takozvanim mužem!”

Posmatrala ga je kako galopira sve dok nije nestao između drveća
i naterao konja da zagazi u vodu i pređe na drugu obalu.

Nekoliko časova kasnije, slab od gubitka krvi, Ludolf je ležao kraj
kukuruznog polja. Pre nekog vremena je pao s konja, koji je odjurio
sam. Video je farmu nedaleko odatle, ali nije imao snage da se tamo
odvuče. Pre ili kasnije neko će naići i spaziti ga. Bio je užasno žedan,
a grlo mu je bilo toliko suvo da nije mogao da viče. Potonuo je u
crnilo. Kad je ponovo otvorio oči, bilo je veče i prve zvezde su se
pojavile na sve tamnijem nebu, ali nije video svetlo na farmi. Ranije
nije bilo nikoga, ali mislio je da su svi radnici u polju. Da nije to
mesto napušteno? Palo mu je na pamet u nekoliko svesnih trenutaka
da nije čuo ni kravu, ni blejanje ovaca, ni lavež pasa, niti bilo koji
drugi zvuk uobičajen za farmu. U stvari, nije video stoku nekoliko
kilometara unazad pre nego što se srušio na ovom mestu, previše
ošamućen da razmišlja o tome.

Kad je sledeći put izronio iz čudnog zaborava koji je počeo da ga
povlači u svoje dubine, sunce je ponovo izašlo i sijalo na njega kao i
dan ranije. Znojio se od vrućine i groznice. Negde u daljini se začula
neobična grmljavina i tlo na kojem je ležao kao da je podrhtavalo.
Činilo mu se da vidi svetlucanje na nebu iznad kukuruza. Užasnuto
je shvatio. Bio je to mlaz morske vode. Sigurno su otvorili brane kod
Mejdena i voda plavi zemlju.

To mu je bila poslednja svesna misao pre nego što mu se smrt
smilovala. Nije ni znao da ga je gromoglasna bujica odnela kao

komadić olupine kroz popadalo drveće, srušene zgrade i delove
trščanih krovova.

U AMSTERDAMU, Frančeska se nije popela na zidine da posmatra

kako se približava more, kao što je to učinilo na stotine njenih
sugrađana. Pozirala je Hendriku u ateljeu, sedeći na stolici, sa šalom
koji joj je sakrivao zavoj na ruci, pričvršćenoj udlagom. Tako je imala
vremena napretek da razmišlja o događajima od nekoliko
prethodnih dana.

Piter nije stigao s prvim holandskim trupama do Mejdena, ali je
sa preživelim ljudima došao do zamka na vreme da pomogne u
odbijanju francuskog napada, koji je ubrzo usledio. Zamak Mejden
su obezbedili garnizonom od šest stotina ljudi, nakon čega je poveo
Frančesku nazad u Amsterdam, dok je još moglo da se prođe pre
nego što je podizanje brana počelo da deluje na okolinu.

Bila je iscrpljena od žurnog putovanja kući, a zglob ju je užasno
boleo, iako ga je namestio vojni hirurg. Uprkos telesnoj patnji,
osetila je ogromno olakšanje kad joj je Piter preneo poruku koju je
primio nakon ulaska u grad. Žurili su Hendriku s dobrim vestima.

„Vašim nevoljama je došao kraj, gospodine Fiser”, izjavio je Piter.
„Ludolf van Deventer je mrtav, verovatno se udavio. Njegovo telo,
nasukano na obalu, našle su čamdžije, koje su ga donele u grad. Kao
dokazani izdajnik bio bi pogubljen da smo ga uhvatIli. Sada će, po
običaju, njegovo imanje prisvojiti država, dok će svi dugovi prema
njemu biti proglašeni za ništavne i nevažeće.”

„Teško mi je da poverujem u takvu vest nakon sveg ovog
vremena”, odgovori Hendrik, gotovo opijen ovim neočekivanim
oslobađanjem od noćne more koja mu je toliko dugo visila nad
glavom.

Frančeska se priseti kratkog oproštaja s Piterom u predvorju.
Gledali su se očiju punih ljubavi.

„Vrati mi se nepovređen”, šapnula mu je strasno.
„Doći će dan kad se više nećemo rastajati”, obećao je vatreno.
Poljubili su se, i njegove ruke su je čvrsto grlile. Zatim se otrgao i

ona polete ka vratima da ga isprati dok se nije popeo na konja i
odjahao. Na kraju ulice se osvrnuo i skinuo šešir da joj mahne u
znak pozdrava, a narandžasto perje se presijavalo na suncu. Zatim
joj se izgubio iz vida, i odjahao da se opet pridruži prinčevim
snagama.

„Znaš, oče”, obratila mu se s podijuma, „mislim da je vreme da
mi daš neku zanimljivu sliku da je gledam na zidu kad ti poziram.”

„Koju želiš?”
„Rembrantov portret Titusa.”
„Videćemo”, odvratio je, usredsređen na rad.
Iz njegovog odgovora je shvatila da nema nameru da premešta
sliku sa mesta na kojem je tolike godine visila. Odlučila je da to reši
sama, jer je znala da će on očekivati od nje da mu pozira mnogo
puta pre nego što se ovaj rat završi. Zdrav razum joj je govorio da
ljudi u Amsterdamu neće rasipati novac na dragocenosti kao što su
slike, sve dok ponovo ne zavlada mir. Hendrik neće moći da priušti
profesionalne modele.
„Naslikaću sopstvenu sliku da je tamo okačim, čim mi zglob
zaceli”, izjavila je. „Naslikaću Pitera, mog uzgajivača lala, onako
kako je izgledao onog jutra kad sam ga ugledala na cvetnom polju.
Sve sam zapamtila - sunce, blago talasanje lala pod nežnim
povetarcem, radnike kako se povijaju dok skupljaju cvetne čašice u
korpe, a zatim i sebe u prvom planu.”
Jedini zvuk u ateljeu bilo je tiho šljapkanje Hendrikove četkice po
platnu, prijatan i dobro poznat zvuk. Frančeska je zaboravila da mu
je poslednji put pozirala za Floru, koju je na njenu nesreću kupio
Ludolf. To je sad bila prošlost. Zbog Pitera misli su joj hrlile ka
budućnosti, u nadi da će slika koju namerava da uradi jednog dana
postati stvarnost. Tada će on ponovo, kroz okean lala, doći do nje.

Epilog

F RANČESKA JE SLIKALA U SVOM ATELJEU U HARLEM HAJSU jednog
januarskog dana 1689. godine, kad je princ od Orana napustio
Holandiju da postane Vilijam III od Engleske i vlada zajedno sa
svojom engleskom suprugom Meri. Nije napustio upravljanje nad
sopstvenom zemljom i Frančeski je bilo drago što će te veze opstati.
On i njegovi ljudi su prošli kroz mnoga iskušenja i nevolje od onog
februarskog dana pre sedamnaest godina kad je preuzeo vladavinu.

Rat je bio težak za sve i doneo je glad, nesreću i stečaj mnogima. I
ona je trpela glad i hladnoću dok je Amsterdam bio okružen vodom.
Nikada nije zaboravila kako im je bilo tih dana, a ko god im je
gladan došao na vrata, dobio bi hranu i novac. Amsterdam je bio
pod opsadom gotovo dve godine, ali trebalo je da produ još tri
užasne godine sukoba pre nego što je Luj XIV konačno povukao
svoju vojsku bez ikakvih ustupaka, i Holanđani su zadržali potpunu
slobodu. Ipak, blagostanje Holandije i njenih provincija bilo je
uništeno, veći deo zemlje više nije bio pogodan za zemljoradnju
zbog plavljenja mora, i mnoga polja lukovica su bila uništena. Dobar
deo prekomorske trgovine je zauvek izgubljen. Oporavak je bio spor
i ništa više nije bilo kao pre.

Frančeska je na paleti mešala žutu s olovnobelom. Pre nekoliko
godina, za vreme opsade, naslikala je Uzgajivača lala. Sada je slikala
jednu jedinu lalu. Prošlog leta, nakon mnogo godina teškog rada u
kojima je Piter pokušavao da oporavi svoju zemlju, konačno je
postigao svoj cilj i stvorio je novu lalu. Latice su iz čašice iznikle
kremasto bele, prelivajući se od bledožute do najzagasitije zlatne i
podsećajući je na onu lalu koju je odavno uvrstila u svoj potpis.
Napravila je pripremne crteže čim je procvetala, bez Piterovog
znanja, jer u to doba godine, kad je posla bilo preko glave, nije bilo
prilike da mu naslika cvet kao poklon iznenađenja, ali ovako slika će
uskoro biti spremna za njegov rođendan. On je pretpostavljao da

Frančeska radi na autoportretu koji je započela pre Božića.
Stavljala je za lišće više žute na plavu nego što je bilo uobičajeno

za nju i nadala se da će dobiti odgovarajuću zelenu. Nedavno je
jedna slika Jana Vermera ponuđena na dražbi u Harlemu. Bila je to
Uličica u Delftu i na njoj je zeleno lišće postalo izrazito plave boje,
mada to ni najmanje nije umanjilo jedinstvenu lepotu i spokojstvo
dela. Piter, koji je znao koliko bi joj značilo da je poseduje, nadmetao
se za sliku, dok je ona sedela pokraj njega u sali za aukcije i
zadržavala dah od neizvesnosti. Slika je postigla veoma nisku cenu.
Niko drugi nije bio zainteresovan, a Frančeskinoj sreći nije bilo kraja
kad je postala njena.

Napravila je predah i pogledala delftsku sliku na zidu svog
ateljea. Njeno predosećanje da više nikada neće videti Jana,
pokazalo se tačno. Alegorija vere mu je bila jedno od poslednjih dela.
Nedugo posle njenog odlaska uhvatio je prehladu koja mu se
spustila na pluća. Tri godine kasnije, kad je osiromašio usled
nedostatka posla tokom rata, on i njegova porodica su morali da se
presele u kuću njegove tašte, gde je i umro u četrdeset trećoj godini
života. Katarina se našla u velikim novčanim neprilikama. Iako je
majka i njoj i deci pružila krov nad glavom, morala je da proda sve
što je imala da izmiri ogromne dugove. Dve Janove slike su otišle
pekaru za isplatu samo jednog velikog računa. Najtužnija od svega
bila je činjenica da joj je sud oduzeo najdražu Janovu sliku, Umetnik
u svom ateljeu, zbog bankrotstva, iako je učinila sve što je bilo u
njenoj moći da je zadrži.

Aleta se obučavala kod Jana sve dok ga pogoršanje zdravlja nije
sprečilo da nastavi, pa je njeno školovanje prepustio drugom
delftskom slikaru. Stekla je majstorsko zvanje, ali zbog mnoštva
dece, čak desetoro, nije joj ostajalo mnogo vremena za slikanje.
Maslinova grančica koju je pružila Hendriku bila je prvih troje
mališana, jedno još novorođenče u naručju, koje je odvela u
Amsterdam čim se rat završio. Razdor između oca i kćeri je zacelio
čim su se ugledali.

Aleta nikada nije prodala svoje slike, a povremeno je slikala radi

sopstvenog zadovoljstva. Konji su joj postali omiljena tema, što se i
očekivalo kad je Konstantejn počeo da uzgaja one čistokrvne. Sva
deca su naučila da jašu čim su za to bila dovoljno stara, a skoro od
samog početka, i Konstantejn je počeo ponovo da jaše, na posebno
izrađenom sedlu i na konjima koje je lično obučavao. Najbolje
životinje je prodavao u Engleskoj, gde je uvek postojala potražnja,
više nego svojim zemljacima, jer čak ni najbogatiji, kao što je bila
porodica Van Jans, koja je za dlaku izbegla bankrotstvo za vreme
rata, nisu nikada povratili nekadašnje veliko bogatstvo usled teškoća
koje su nastupile posle.

U Amsterdamu, Hendrik je i dalje slikao, iako su mu šake bile
čvornovate, nalik na korenje drveća, i bilo mu je veoma bolno da
drži četkicu. Neobično, ali uticaj njegovog starog učitelja se
primećivao više nego ikad na ovim poslednjim slikama, i jedna je
umalo prodata kao slika Fransa Halsa pre nego što je greška
otkrivena. Mada je Hendrik jedva pronalazio više od jednog ili dva
kupca godišnje, on i njegovi ukućani su živeli skromno, ali udobno,
od prihoda koje su im zajednički uplaćivala njegova dva zeta.

Marija je umrla, ali ne pre nego što je opet videla Sibilu po
završetku rata. Nažalost, Sibila se vratila kući kao udovica i život joj
nije bio lak, jer je Hendrik s godinama postao još mrzovoljniji. Sibila
se ipak nikada nije žalila. Mnogo puta je mogla ponovo da se uda,
ali njena nekadašnja lakomislena zavodljivost je sasvim nestala i o
tome nije htela ni da razmišlja. Gubitak Hansa, koji je poginuo u
odbrani grada u kojem su živeli nakon preseljenja iz Roterdama,
mnogo ju je promenio, jer ga je volela svim srcem, i pošto nije mogla
imati njega, nije želela nijednog drugog. Međutim, bio je tu jedan
udovac, njen vršnjak, čije društvo joj je prijalo, i oni koji su je voleli,
nadali su se da će s vremenom njih dvoje naći zajedničku sreću.

Njena šesnaestogodišnja kćer, iz razloga poznatog jedino Sibili,
zvana Miš od rođenja, uprkos tome što joj je kršteno ime bilo Ana,
bila je zenica Hendrikovog oka. Učio ju je da slika i pri tom
pokazivao takvo strpljenje kakvo nikada nije imao za svoje kćeri.
Rođake su je zvale Ana-Miš, što je bila ljupka kombinacija, ali iako je

slikala prilično dobro mrtvu prirodu, nikada neće dostići nivo
potreban za članstvo u Esnafu, što nije ni želela, jer je već bila
zaljubljena i želela je da se uda.

Frančeska je razmišljala o učinku sopstvenog rada. Davno su
prošli dani kad je Jan Vermer mogao lako da proda njene učeničke
slike iz svoje galerije po prilično dobroj ceni, jer su slikari tih dana
veoma retko uspevali da prodaju svoja dela. Povremeno bi nešto
otkupili trgovci slikama a postojao je i kolekcionar njenih slika koji je
ponekad dolazio iz Gauda, ali slikanjem se nije ništa više obogatila
od bilo kog drugog slikara koga je poznavala. Na svu sreću, Piter je
uspešno izdržavao nju i decu. Ulaganja u kolonijama, ali i u
Holandiji, još pre rata, pokazala su se kao pametna, bar kad je reč o
tri artikla za kojima će uvek postojati potražnja među njegovim
zemljacima - pivu, zemlji i lalama.

Okolnosti su sprečile Pitera da odvede Frančesku u tako davno
obećanu posetu Italiji, ali mladalački san da vidi renesansnu
umetnost Firence, Venecije i Rima uskoro će joj se ostvariti.
Najmlađi od trojice njihovih sinova, koji su svi rođeni u razmaku od
osamnaest meseci, pokazivao je istinske i nepogrešive znake da će
postati slikar, dok su druga dvojica naginjali zemlji. Imao je pravo
slikarsko ime, Johanes, bilo mu je dvanaest godina i uz Frančeskina
pomešana osećanja ponosa, zadovoljstva i bola zbog rastanka,
dogovorili su se da će ga, čim navrši četrnaest, ona i Piter odvesti u
Firencu i dati na školovanje kod vrlo uglednog italijanskog slikara.
Holandsko slikarstvo je dostiglo vrhunac u zlatnom razdoblju koje je
dalo Rembranta, Halsa, De Hoha i Vermera. Sada je vladala
nestašica svega što je Holandiju nekad činilo velikom. Ali to nije
značilo da takav genije neće ponovo procvetati. Frančeska je bila
sigurna, kao i mnogi drugi, da će jednog dana ponovo zasijati
njegov svetao plamen. Možda čak i u njenom detetu?

Tetka Janetjeino zdravlje je sad bilo suviše krhko da bi joj
nametnuli odgovornost za Johanesa tokom njegovog školovanja u
Italiji, ali njen najstariji sin i njegova žena, koji su samo nekoliko
meseci ranije posetili Holandiju, bili su spremni da dečaku budu

staratelji, pošto su i sami imali dece.
„Majko!”
Frančeska podiže pogled kad se vrata ateljea naglo otvoriše i

Johanes utrča u prostoriju. Zbacio je sa sebe kaput, ali na njegovom
živahnom licu obrazi su i dalje bih crveni i sjajni kao jabuke od
klizanja napolju.

„Šta je bilo?”, upitala ga je zainteresovano podigavši obrve. Bio je
plahovite naravi i ćutao je samo kad je spavao ili slikao.

„Kad ćemo ponovo ići u Amsterdam? Hoću da pokažem dedi
njegov novi portret koji sam naslikao.”

„Mislim da se tvoj otac nada da će te povesti sa sobom kad
sledeći put pođe na Berzu.”

„Hoćeš li i ti ići s nama?”
„Da. Volim da posetim tvog dedu i tetku Sibilu kad god mogu.”
„Dobro.” Primakao joj se i zabacio je glavu dok je ocenjivački
proučavao njenu sliku, jer je njemu i njegovoj braći poverila tajnu da
je radi za njihovog oca. „Misliš li da ću ikada naučiti da se
poigravam svetlom kao ti, majko?”
„Sigurna sam da hoćeš.”
Kad je ponovo izašao iz sobe, u sebi je pomislila kako svetlo na
njegovim slikama neće biti kristalno jasno kakvo je prožimalo
Vermerove i njene slike, pošto je ono dolazilo od svetlucanja kanala
i nežne osunčane izmaglice holandskih pejzaža. Svetlo koje će on
učiti da slika imaće toplinu i raskoš firentinskog sunca koje se odbija
od tamnocrvenih krovova, drevnog kamena koga je išibalo vreme i
safirnog svetlucanja reke Arno. Čekala ga je čitava nova paleta.
S četkicom u ruci, Frančeska je posmatrala vrata ateljea kad su se
ponovo otvorila. Ovog puta ušao je Piter. „Prekidam li slikanje
remek-dela?”, pitao je uz širok osmeh, naslanjajući se na dovratak.
„Ne!”, nasmejala se. „Ne danas.”
„Došao sam da vidim imaš li vremena da pođeš sa mnom u
kućicu za lukovice. Voleo bih da ti pokažem nacrte za proširenje
koje bih započeo na proleće.”
Spustila je paletu i četkicu i odmah ustala sa stoličice.

Razdvojenost od njega tokom teških ratnih godina naučila ju je
pravim vrednostima u životu. Nikada nije uzimala zdravo za gotovo
nijedan jedini trenutak koji je provodila s voljenim čovekom.

O autorki

ROZALIND LEJKER je rođena u Velikoj Britaniji. Njeno pravo ime je
Barbara Ovstedal. Udata je za Norvežanina. Ubrzo pošto su im sin i
ćerka porasli, shvatila je da je konačno došlo vreme da počne da
piše. Kupila je staru pisaću mašinu i napisala prvi članak Country life
šezdesetih godina XX veka. Potom je počela da piše i ljubavne
romane. Studirala je tri godine umetnost i za to vreme posebno
proučavala istoriju kostima. Stoga su njeni likovi uvek u odeći koja
pripada pravom periodu. Autorka je brojnih romana u svojoj
plodnoj karijeri među kojima su najpoznatiji Garlands of Gold, To
Dance with Kings i The Venetian Mask. Njeni romani su prevedeni na
preko dvadeset jezika. Živi sa suprugom u Engleskoj.

[1] Westerkerk - protestantska crkva u Amsterdamu u kojoj je
sahranjen i Rembrant. (Prim. prev.)

[2] Impasto vrsta slikarske tehnike pri čemu se gusti sloj boje
nanosi na deo ili čitavu površinu platna. (Prim. prev.)

[3] Daniel Seghers (1590 - 1661) - flamanski slikar poznat po
motivima cveća. (Prim. prev.)

[4] Hol.: huis - kuća. (Prim. prev.)
[5] Sport nalik rukometu. (Prim. prev.)
[6] Baltasar, kralj Vavilona, tema uzeta iz Knjige Danijelove, Stari
Zavet. (Prim. prev.)
[7] Jan Steen - holandski slikar iz XVII veka. (Prim. prev.)
[8] Igra na tabli u kojoj učestvuju dva igrača. (Prim. prev.)
[9] Kandilica ili aquilegia - višegodišnja biljka visine do 30 cm.
(Prim. prev.)