Zlatna lala - Rozalind Lejker

potpisom, kao i potpisima sve tri devojke. Ana je na svaki ugovor
potpisala sebe kao svedoka s jasno ispisanim datumom.

Nije imao pojma kako je to izvedeno, pošto se nije sećao da su tu
temu ikad spominjali, osim u retkim prilikama, a i tada samo u
prolazu. Koliko je on znao, Ana, baš kao i on, nikada nije ni
pomišljala da devojke i zvanično postanu njegove učenice. Ipak,
izuzetno smotreno se pobrinula za svoje kćeri.

Prineo je njen potpis usnama i poljubio ga. Zatim je prekrio oči
rukom i tako sedeo neko vreme, dozvoljavajući sećanjima na Anu
da ga preplave. Kad se ponovo pokrenuo, vratio je Aletin i Sibilin
ugovor u kutiju sa ostalim stvarima, i sa sobom je poneo samo
Frančeskin.

Zapečaćenu kovertu, zajedno s pismom objašnjenja, predao je
Griti da je smesta odnese do Vilemove kuće. Čim ona odjuri, pade
mu na pamet neprijatna misao: Kako da jednu kćer pošalje na
školovanje, a drugu ne? Možda bi trebalo da naslika Aletu kao
Arijadnu, kćer kritskog kralja Minosa, ali odmah je odbacio tu
zamisao. Aleta je bila skromna, povučena devojka i nikada ne bi
pristala da skine kapu i otkrije svoju prelepu kosu, koja je imala
izuzetnu boju, tako svetlu a ipak punu sjaja. Ona toga uopšte nije
bila svesna ako bi se noću ili jutrom sreli na stepeništu, kada joj je
slobodno padala niz leđa, ali bilo je očigledno da nije zaboravila
užasan događaj na ulici, pa se u javnosti i dalje osećala sigurnije s
kapom na glavi.

„Pustićemo je”, rekla mu je Ana. „S vremenom će shvatiti da joj
je samo zla sreća donela tu patnju i da ne mora čitavog života da
strahuje kako će se to ponoviti.”

S obzirom da Aleta nije nameravala da pogazi zavet da će
pokrivati kosu, koji je očigledno dala samoj sebi, istorijska slika s
njom kao modelom nije dolazila u obzir. U svakom slučaju, ovih
dana je bila retko u ateljeu, uvek je izlazila negde sama, kad je
trebalo da bude pri ruci, kao što je to činila Frančeska, u takvim
trenucima kad on odlučuje kome da pokloni školarinu. Aletina
prilika za školovanje će morati da sačeka. Nisu morali da žure, jer je

bila godinu dana mlađa. Jednog dana, u budućnosti, ako opet budu
imali sredstava, proceniće i njen rad i još jednom razmisliti o svemu.

Kad je tako umirio savest, Hendrik se vrati u atelje, gde ga
zapahnu smrad prosjakovih rita. Primetio je da je čova uzeo
narandžu iz Frančeskinog nedavnog aranžmana za sliku mrtve
prirode, da je sok iz nje kapao po podu, a kora bila razbacana okolo.
Hendrik ode do prozora i širom ga otvori da pluća napuni svežim
vazduhom.

„Promaja je”, progunđa prosjak.
„Trebalo bi da si navikao na to”, odgovori bezdušno Hendrik,
mada je prozor malčice pritvorio. „Zauzmi svoju pozu.”
Ponovo je uzeo paletu i četkicu, kao i štap sa zaobljenim vrhom,
na kojem slikar odmara svoju ruku. Bilo je trenutaka kad ga je bol u
zglavcima sprečavao da slika bez štapa.

ALETA JE svakog dana, osim nedeljom, izlazila u grad da crta.

Premda je često pokazivala crteže Frančeski, više je volela da slika
na spratu u sobičku iz kojeg su vrata vodila do spavaće sobe koju je
delila sa Sibilom. Ranije je to bio salon gde su njih dve čitale ili se
zabavljale s prijateljima. Aleta je prenela sav materijal iz ateljea koji
je mogla, a Sibila i Grit su joj pomogle da unese i rezervni štafelaj.
Nije bilo ničeg neobičnog u želji da radi sama, zato što su svi znali
da Aleta voli samoću i nikada nije mogla da se usredsredi u ateljeu
kad je bio prisutan i Hendrik. Drugačije je bilo kada je radila u
Frančeskinom prisustvu.

„Zašto nikada nikome, osim Sibile, ne pokazuješ završene slike?”
upita je jednom Frančeska. „Imaš tako dobro oko za perspektivu.
Volela bih da ih vidim.”

„Nisu dorasle tvojoj umešnosti i otac bi ih raskomadao svojim
primedbama. Kad naslikam jednu kojom ću biti zadovoljna,
pokazaću ti je.”

„Obećavaš?”
„Obećavam.”
Frančeska se umirila. Znala je kako izgleda sumnjati u ono što

radiš i ponekad je bilo potrebno da sam razrešiš poteškoće.
Na Dan svetog Martina u novembru, Hendrik povede sve tri

kćeri da gledaju velike godišnje jedriličarske trke na reci Ij u
Amsterdamu. Aleta se, kao i obično, ponovo izgovarala poslom, ali
Hendrik izgovore nije prihvatio.

„Ovo je dan kad članovi porodice treba da budu zajedno i
uživaju”, zahtevao je. „U ovo doba godine, ništa ne sme biti važnije
od trka.”

Nije imala izbora već da posluša a onda se rado prepustila
uživanju u događaju, shvatajući koliko dugo nije dopustila sebi da se
opusti. Ogromne gomile ljudi skupile su se na obalama, ali pošto su
Fiserovi stigli rano, obezbedili su dobra mesta u prednjim redovima
u blizini pobedničkih stubova, čija udaljenost se razlikovala, zavisno
od vrste trke. Dan je bio hladan, ali devojke su bile umotane u tople
ogrtače i zaštitile su se kapuljačama. Široki obod Hendrikovog šešira
lepršao je na vetru, ali dobro ga je pričvrstio pre nego što je izašao iz
kuće. Prizor je bio prekrasan. Stotine malih jedrilica i čamaca
okupljenih na takmičenju. Svi su bili razdragani i trgovci su dobro
zarađivali prodajom slatkiša, drangulija i zastavica za mahanje.
Vladalo je snažno sportsko suparništvo među takmičarima i to je
dodatno začinilo sveopšte raspoloženje. Svi su bili uzbuđeni a
mnogi gledaoci su se kladili.

Pucanj iz pištolja je označio početak prve trke. Prolomili su se
radosni povici kad se mnoštvo smeđih, žutih i mlečnožutih jedara
zatalasalo na snažnom vetru i lagana plovila počela da klize po vodi,
sa pramcima prekrivenim grančicama.

Među takmičarima je bio i Piter van Dorne, ali nije primetio
Fiserove sve dok, nekoliko časova kasnije, on i prijatelj nisu započeli
veslačku trku i prvi prošli kroz cilj. Dok su se naslanjali na vesla,
pokušavajući da dođu do daha, slučajno je podigao pogled i kroz
zamršenu kosu ugledao porodicu kako mu tapše i bodri ga.
Frančeskino vedro lice, uokvireno kapuljačom, bilo je nasmejano,
obrazi su joj se zarumeneli od štipanja hladnog vazduha, i on oseti
istu privlačnost kao kad ju je prvi put ugledao u njenom domu, a

zatim i onog dana kada mu je platila račun. Jasno mu je stavila do
znanja da se ona i njena porodica raduju zbog njegove pobede.
Plješćući podignutim rukama, čestitala mu je. Bio je predaleko da
čuje šta mu govori, a to bi ionako bilo nemoguće u toj galami, ali
razabrao je da viče: „Svaka čast!”

Frančeska je objasnila Aleti ko je on, a zatim ga zaboravila, jer je
već počela sledeća trka, i probijala se sa ostalima da vidi ko je na
čelu. Mada, mora da joj se u sećanje urezao njegov lik, jer se
narednog jutra probudila, prisećajući se kako je krajnje vreme da
raširi uobičajene slamnate prostirke preko leja sa lukovicama lala, da
ih zaštiti od jakih mrazeva koji su sada svako jutro počeli da se sjaje
po tlu. Dok je obavljala taj zadatak, ponovo je pomislila na njega.
Činilo joj se kao da pogledom prodire kroz nju.

Dva dana pre proslave Svetog Nikole pao je prvi sneg i prekrio je
sve nedostatke u gradu. U kući Fiserovih sve je bilo veselo dok su
privodili kraju pečenje kolača i kupovali posiednje poklone, ili ih
pakovali u platnene vreće, ako su ih sami šili. Aleta i Sibila su vršile
poslednje probe za koncert koji su spremale za taj sveti dan.
Sviranje virginala uz svetlost sveća, nakon zalaska sunca, kada je
bilo nemoguće slikati, postalo je Aletina jedina razbibriga. Dok su
bile deca, ona i sestre su verovale da im sveti Nikola puni klompe
slatkišima i novim stvarima. Sada, kad su odrasle, same su
pripremile par velikih drvenih klompi, na kojima je bio oslikan znak
sveca, i stavile u njih ušećereno voće i druge poslastice na uživanje
svih ukućana.

Očekivani dan je osvanuo s novim slojem rastresitog snega.
Nakon razmene poklona, čitava porodica Fiser, zajedno s Marijom i
Gritom, otišla je da vidi uličnu lutkarsku predstavu, šatore gde su se
na tezgama prodavale lutke i sveće raznih oblika a žongleri i
akrobate i ulični svirači su zabavljali masu, uz veselu buku lutnji,
doboša, flauta i raspevanih glasova. Zatim su se Frančeska i Grit
vratile kući pre svih, da pripreme posebnu večeru za porodicu.

Posle toga su usledile poslednje pripreme za večernju zabavu.
Kad je došlo vreme za oblačenje, Frančeska je izabrala somotsku

haljinu boje crvene ribizle. Raskošna boja joj je isticala kosu, koju je
uredila po poslednjoj modi. Bila je glatko začešljana sa čela u punđu
na potiljku, ostavljajući vrat ljupko otkriven, sa uvojcima koji su joj
padali preko ušiju. Te večeri je u punđu uplela niz sitnih, sjajnih
perlica, što joj je davalo blistav izgled.

U sedam sati, Hendrik je bio spreman da dočeka goste uz
Marijino domaće vino i bure piva. Počeli su da stižu u bujicama, ali
su srećom pripremili mnoštvo slatkih kolača i drugih poslastica.
Najbolja od svega je bila dugačka kifla punjena paštetom od badema
u obliku slova „S” za svetog Nikolu, sa lagano zapečenom koricom,
koja je poslužena isečena na tanke kolutiće.

Predvorje i salon, u koji se iz njega ulazilo, pružali su veseo
prizor. Svi su sedeli obučeni u najbolji somot ili svilu i ćaskali ili
stajali u grupicama, a razdragano zujanje je potkrepljivalo zveckanje
čaša i bokala. Svaki svećnjak je bio upaljen a na bronzanom lusteru
u sredini, obešenom o belu gipsanu tavanicu ispresecanu gredama,
bleštalo je trideset sveća.

Kada su posle sat ili nešto malo više svi koje su očekivali bili u
kući, ponovo se oglasilo kucanje na ulaznim vratima. Grit, kikoćući
se od vina, ode da otvori. Na njeno zaprepašćenje, bio je to neko za
koga je mislila da ga više nikada neće videti. Zaboravivši na
izvežbano ponašanje, viknula je preko ramena, tako da je čuju
uprkos sveopštem razgovoru: „Došao je uzgajivač lala iz Harlema!
Gospodin Van Dorne!”

Hendrik, uvek gostoljubiv, doviknuo je dobrodošlicu mladiću
ispred vrata u snegu: „Uđite, gospodine! Grit, jače otvori vrata.
Niko ne stoji na pragu na Svetog Nikolu!”

Svi pogledaše prema vratima. Frančeska se začuđeno osmehnu
na ovako neočekivano iznenađenje. Tada Piter uđe, nenamerno
dramatično u vihoru pahulja, zakoračivši na persijski tepih koji je za
to veče prostrt na ulazu. Pojavio se u sobi, a njegov visoki crni šešir,
prekriven snegom, samo je pridodao njegovoj već znatnoj visini.
Pahuljice su se zadržale i na ogrtaču boje šljive, koji mu je dopirao
do članaka u belim dokolenicama, dok je na nogama imao cipele sa

srebrnom kopčom. Čim Grit brzo zatvori vrata iza njega, da spreči
ulazak hladnoće, skinuo je šešir i prvo se poklonio Hendriku, a
zatim i ostatku društva, dok je prodornim pogledom tražio mesto
gde je sedela Frančeska.

„Moje poštovanje, gospodine Fiser”, obratio se Hendriku, „i
svima ostalima.”

Hendrik, koji je ustajao sa stolice da dočeka svakog gosta, sada
učini isto i priđe mu. „Pozdravljam vas u ime svih prisutnih i želim
vam dobrodošlicu u moj dom.”

Zatim Piter ispod ogrtača, koji je Grit čekala da prihvati, izvadi
delftsku saksiju napunjenu crnom zemljom iz koje je izbijao visoki i
snažni blistavo zeleni izdanak. „Pošto ste mi nova mušterija”, rekao
je Hendriku, „koristim priliku na praznik svetog Nikole da vam u
kuću donesem zumbul. Trebalo bi da procveta na Božić.”

Na sve strane se začuše uzvici, gosti iz salona pohrliše da vide
biljku, zaprepašćeni ovom greškom prirode. Niko nije pomišljao na
vradžbine niti se uplašio. Samo, zumbul je pripadao proleću i sada
mu tu nije bilo mesto. U svakom slučaju, šta očekivati od ovog
izdanka, ma kako zdravo izgledao, u vreme kada su lukovice još
uspavane?

Ali Hendrik se uvek radovao dobrom iznenađenju. Visoko je
podigao biljku u saksiji da je svi vide.

„Pogledajte ovo čudo, prijatelji! Godišnja doba su se izmešala!”
Aleta zahvalno klimnu glavom a Sibila požuri ka njemu, plješćući
rukama oduševljena poklonom. Frančeska, koja je ostala na klupi,
osećala je da je Piter svestan njenog prisustva koliko i ona njegovog.
Neverovatno, ali kao da je neko zapalio fitilj čiji plamen je strujao
među njima tiho i nevidljivo.
Osmehivao se i očima i usnama dok je razgledao prostoriju. Duga
zelena jakna mu je dobro pristajala na širokim ramenima, dok mu se
kosa, čije kovrdže su bile previše razbarušene da bi ih ukrotio bilo
kakav češalj, svetlucala od kapljica otopljenog snega.
„Sada se moraš sa svima upoznati, prijatelju moj”, izjavi Hendrik,
okrećući se ponovo prema njemu. I dalje razmetljivo pokazujući

biljku, poveo je Pitera po dugačkoj sobi i predstavio ga ostalima. A
onda stigoše do Frančeske, i Piter i ona se odjednom nađoše licem u
lice, dok joj je prihvatao ruku i klanjao se nad njom.

„Čast mi je što vas ponovo vidim, gospođice Fiser”, obratio joj se
zvanično, iako ni u njegovom zadovoljnom osmehu, ni u pogledu
koji joj je uputio, nije bilo ničeg izveštačenog.

„Neka vam vreme provedeno u ovoj kući bude blagosloveno”,
odgovorila mu je istim uštogljenim tonom, „i najiskrenije vam
zahvaljujem na poklonu koji ste nam doneli.” Obrazi su joj se
zarumeneli, jer se istog trena uznemirila zbog snažne veze koja je
izgleda među njima postojala, ali nadala se da on neće ništa
primetiti. Tolikim ljudima su se crveneli obrazi od vina i vrućine
usled velike gužve. Hendrik ga je već odvlačio dalje i ona krajičkom
oka isprati čitav njegov obilazak prostorije. Jedan bračni par već ga
je od ranije poznavao i, nakon što je upoznao i druge, upustio se s
njima u razgovor. Zašto onda, zapita se Frančeska, ona i dalje oseća
kako joj iz svojih misli i tela šalje nevidljive zrake?

Neko ju je potapšao po ramenu da privuče pažnju i Sibila se
nagnu prema njoj da joj šapne nešto u uho. „Što je ovo zabavno!
Uverena sam da je Piter van Dorne došao pre svega da vidi tebe.”

„Kakva glupost!” pobunila se Frančeska.
„Ni najmanje. Videla sam kako te gleda na kolima i ponovo na
reci.” Sibila se uz smeh udalji, njišući kukovima, da njemu i
njegovim poznanicima ponudi poslastice od badema. Sve troje se
poslužiše i Pitera je izgleda zabavilo ono što mu je rekla, a njegov
brzi odgovor ju je očigledno oduševio. Za njihovo upoznavanje,
činilo se, nije bilo prepreka. Frančeska se okrenula i uključila u
razgovor o vezenju čipke sa dve žene na svojoj levoj strani. Bio je
dovoljno dosadan da joj odvrati misli od Sibilinih smešnih
pretpostavki.
Zato nije ni videla kad joj je Piter prišao, sve dok nije progovorio,
nateravši je da ga žustro pogleda. Držao je biljku. „Vaš otac mi je
ovo upravo dao da vam predam. Kao i za lukovice, kaže da ste vi
zaduženi za baštu i treba da se pobrinete za ovakvu retkost.”

„Daću sve od sebe”, odgovorila je, prihvatajući delftsku saksiju.
Kao što je i očekivala, seo joj je s desne strane, na upražnjeno mesto.

„Uvek mi je zadovoljstvo da razgovaram s nekim ko se bavi
baštovanstvom”, reče, mada je, po načinu na koji se smeškao,
izgledalo je da mu je baštovanstvo trenutno poslednje na pameti.

„Ne bih se svrstala u vašu kategoriju. U našoj bašti ima svega
nekoliko cvetnih leja.”

„Znam. Video sam ih kad sam početkom oktobra isporučio
lukovice. Ali nedostatak prostora ne znači da te cvetne leje ne
mogu, u manjim količinama, dati cvetove podjednako lepe kao što
su oni koje ja uzgajam.”

„Volela bih da poverujem u to. Baštovanstvo mi je hobi”, priznala
je, „i volim da uzgajam cveće da bih ga potom slikala.”

„I vi ste slikarka?”
„I moja sestra Aleta. Pod ovim krovom živi troje slikara, ali samo
jedan majstor.”
On joj klimnu glavom, ohrabrujući je: „Možda će ih jednog dana
biti troje.”
„Tome se Aleta i ja nadamo najviše od svega.”
„Iskreno vam obema želim sve najbolje.”
„Zahvaljujem.” Verovala je da zaista tako i misli. „Naslikaću
zumbul kad procveta.”
Delovao je zadovoljno. „Kakva bi mi to bila čast!”
Začuše Aletin glas kad im se približila, u jednoj ruci držeći bokal
za vino sa srebrnim poklopcem i čašu za njega u drugoj. „Ima i piva,
ako želite.”
„Hvala vam, ali uzeću vino.”
Ustao je da pridrži čašu, dok mu je ona sipala. „Veoma je jako”,
ozbiljno ga je upozorila.
„Zapamtiću to, gospođice Aleta.”
Gledala ga je pravo u oči dok joj se obraćao i uzvratila mu je
osmehom. Sibila je na svoju ruku pretpostavila razlog njegove
posete, i već ga je saopštila Aleti. Je li to bila istina ili ne, Aleti je bilo
svejedno, pošto ona nije bila predmet njegovog zanimanja. Uvek su

Frančeska i Sibila privlačile muške poglede, a njoj je to odgovaralo.
Ipak, ovaj mladić joj se dopadao zbog svoje ljubaznosti. Naročito je
bio učtiv kad ga je Hendrik predstavljao, i bilo joj je prirodno da mu
se i ona zahvali za poklon koji im je doneo.

„Vratiću se kasnije da vam dopunim čašu”, obećala je.
„Veoma ljubazno od vas.”
Aleta upitno podiže bokal ka Frančeski, a ona joj pokaza da već
ima punu čašu na polici iza sebe. Kad je Aleta otišla, Frančeska
htede da se okrene i podigne čašu, ali Piter je preduhitri, dok je
ponovo sedao pored nje. Podigao je svoje vino koje se crvenelo kao
rubin u blistavoj čaši.
„U vaše ime, gospođice.”
Za vreme njene posete Harlemu, sa zadovoljstvom je primetio da
su joj izbliza oči bile zelene i sjajne. Sa haljine boje ribizle koju je
nosila večeras, prelivalo se uzbudljivo svetlucanje na njenu bakarnu
kosu. U ušima je imala zlatne minđuše koje su se presijavale na
njenoj mlečno beloj koži. Bacila je u senku obe svoje lepe sestre,
mada je najmlađa bila tako zrela za branje da bi na prvi dodir otpala
s grane.
„Za vaše dobro zdravlje”, odgovori Frančeska na njegovu
zdravicu.
„Vaš otac je bio veoma ljubazan što me je pozvao da večeras
ostanem.” Pogledao je preko ramena i nasmešio se na glasan izliv
smeha koji je propratio šalu izgovorenu na drugom kraju prostorije.
„Jeste li ranije u toku dana proslavili sa svojom porodicom?”,
upitala je.
On se namršti. „Žao mi je što moram da kažem da više nemam
blisku porodicu. Imao sam dva mlađa brata, ali umrli su zajedno s
roditeljima u roku od četiri dana, jedno za drugim.”
„Kakva užasna tragedija!” Glas joj je ispunilo duboko saosećanje.
Vilica mu se iskrivila. „Sve ih je odnela kuga pre sedam godina.
U to vreme sam bio na univerzitetu.”
„Jeste li nastavili sa studijama?”
Odmahnuo je glavom. „Nije bilo moguće. Nasledio sam

porodičnu kuću i farmu, koju sam vodio nekoliko nedelja pre nego
što sam skovao sopstvene planove i razmislio o svojoj budućnosti.
Na univerzitetu sam studirao botaniku, a baštovanstvo me je
zanimalo od detinjstva. Otac mi je uvek dozvoljavao da imam
narandžište. Postepeno sam promenio izgled zemljišta i pretvorio
seoske zgrade u staklenike, a podigao sam i nekoliko novih. Takođe
sam podigao i novo narandžište, videli ste ga onog dana kad ste me
posetili.”

„Mora da ste uložili mnogo truda da sve dovedete u red.”
Slegao je ramenima uz osmeh. „Sav trud mi se isplatio. Zemlja je
dobra i svakog proleća se pretvara u beskrajne pruge lala i zumbula.
Uzgajam i drugo cveće, ali manje.”
Videla je takve cvetne ćilime, čije boje gotovo oduzimaju dah.
„Uvek mi je nekako tužno kad vidim kako barže prevoze ogromne
planine prekrasnih cvetova lala da ih bace.”
„Prve godine moraju biti odsečene sa stabljika ako će se trgovati
lukovicama. Jeste li ikad nizali te cvetove kad ste bili dete?”
„Da, jesam”, odgovorila je oduševljeno. „Prijateljica moje pokojne
majke nam je donosila lale u ogromnoj korpi. Sestre i ja bismo
sedele u dvorištu i uzimale od svake boje da napravimo vence i
nosimo ih na glavi, ili smo ih vešale oko vrata. I sad volim da vidim
te venčiće od lala kako vise na vratima i ukrašavaju kola i
jedrenjake.” Nasmejala se. „Sećam se da sam uvek želela da ležim
na krevetu od tih cvetova!”
Njene nevine reči mu pred očima stvoriše tako zavodljivu sliku
da je morao promeniti temu. „Još čuvate taj zumbul u krilu. Dajte da
ga sklonim.”
„Ne želim da ga ispustim iz vida sad kad mi je poveren na
čuvanje”, izjavila je vedro, ali ozbiljno. „Mora da ste svim novim
mušterijama uveličali praznik svetog Nikole, donoseći im ovakav
dar.”
Pre nego što joj je odgovorio, oklevao je možda samo nekoliko
sekundi, ali za to vreme pogledi su im se sreli i ona odjednom shvati
da nijedna druga mušterija nije dobila poklon. Njegov neodređeni

odgovor posredno je potvrdio ono što joj je Sibila već bila
došapnula.

„Većina mojih mušterija već duže vreme posluje sa mnom.”
Ponovo se okrenula biljci, da sakrije uzburkane misli, spuštajući
trepavice. „Koliko često treba zalivati zemlju u ovoj saksiji?” brzo je
upitala. „I koje mesto u kući bi joj najviše odgovaralo?”
Za nju je bilo nešto potpuno novo da ima biljku u kući, a to je bilo
i opšte pravilo. Cvetne leje, javne i privatne, mogu bujati i cvetati
svuda u sezoni, na zadovoljstvo oka, ali cvetovi su se retko unosili
unutra. Prefinjene holandske domaćice nisu trpele pokrivač od
prašnjavog polena ili opale latice na besprekornim površinama. Zato
su slike sa cvećem bile tako omiljene, jer su pružale lepotu bez
stvaranja nereda, a uz to birano cveće je bilo neizmerno skupo.
Kada joj je dao sve potrebne savete, Frančeska ugrabi priliku koju
joj je omogućio zumbul da prekine razgovor. „Idem da stavim ovo
cveće na odgovarajuće mesto.”
On ustade zajedno s njom sa klupe. „Mogu li da pođem s vama:
Pre nego što je uspela da mu odgovori, prišli su im Hendrik i još
dva muškarca i započeli s njim razgovor o uređenju bašte. Čula je
kako govori da se u tome posebno usavršavao, pre nego što je
saksiju s biljkom odnela daleko od razgovora i smeha, u tišinu druge
sobe. Sveća je širila blago svetlo a vatra je svetlucala iza rešetke
kamina.
Frančeska je pažljivo spustila delftsku saksiju na stočić kraj zida
ispod prozora, gde će dobiti dovoljno svetla a neće biti na promaji.
Jedva je čekala da procveta. Kakav motiv za slikanje za ovo doba
godine! A onda se zamislila dok je stajala kraj stola, vrhovima prstiju
dodirujući stranice delftske saksije sa plavo-belom šarom. Sibila je
bila u pravu. Frančeska je sada pouzdano znala, baš kao da joj je
Piter lično rekao, da je ova biljka samo lukavstvo da bude pozvan u
njen dom i upozna se s njom malo bliže. U sebi ga je hvalila zbog
preduzimljivosti, mada, uprkos tome što ju je privlačio, bio je u
zabludi. Je li ga njeno oduševljenje njegovom pobedom u trci na reci
navelo da poveruje kako će se ona obradovati ovakvom potezu?

Okrenula je glavu prema venecijanskom ogledalu koje je visilo na
bočnom zidu i sopstveni odraz u pozlaćenom ramu izgledao joj je
kao slika obasjana svetlošću sveće. Lice devojke koju je tamo videla
nije bilo naročito zabrinuto, ali pokazivalo je nespokoj. Po
Marijinom mišljenju, već odavno je sazrela za udvaranje i poljupce,
ali ona je donela odluku. Rad i samo rad je odličan lek za telesne
žudnje.

Nedavno se, iz njoj nepoznatih razloga, Hendrik ponovo
zainteresovao za njeno slikanje, iako je znala da mu to predstavlja
napor, i održao joj je nekoliko veoma korisnih časova. Držao ih je
sporadično i to samo kad je bio dobro raspoložen, ali bila mu je
zahvalna i osećala je da je napredovala. Nije želela da je Piter van
Dorne ometa u njenom sređenom bitisanju, s njegovom odlučnom
bradom i prodornim očima. Još večeras mora raspršiti sve namere
koje bi mogao imati u vezi s njom i njenim vremenom, jer ga nije
imala na bacanje. Biće ljubazna, ali suzdržanija. Na isti način je već
obeshrabrila jednog prosca prošle godine i taj mladić se večeras
nalazio među gostima u salonu, sa novom verenicom. Okrenula se
uz šuštanje crvenog somota i čipkom opšivenih sukanja da se vrati
veselju, ali Piter je stajao na vratima.

„Sibila mi je rekla gde vas mogu naći.”
Frančeska pomisli kako tako nešto i liči na njenu nestašnu sestru.
Pokazala je na biljku na komodi. „Našla sam dobro mesto za
zumbul, kao što vidite.”
Otišao je do njega i njoj se učini kako to nije učinio da proveri
odgovara li zumbulu mesto, već da je što duže zadrži u sobi. Kao što
je i očekivala, okrenuo se i oslonio leđima o ivicu komode, više nego
spreman da produži vreme provedeno s njom.
„Moram nešto da vam priznam”, rekao je sasvim ozbiljno.
Dakle, spremao se da potvrdi ono što je već znala. „O? Šta bi to
moglo biti?”
„Iskoristio sam ovaj zumbul kao izgovor da se ponovo sretnemo.
Nisam imao prilike da razgovaram s vama prošli put, a još manje
tokom prethodna dva susreta.”

„Jednog prethodnog susreta, rekla bih.”
On odmahnu glavom, smeškajući se. „Ne. Prvi put sam vas video
kad sam doneo lukovice. Ugledao sam vas pravo kroz otvorena
vrata ateljea. Bili ste u kostimu sa venčićem cveća na kosi. Uspeo
sam samo da bacim pogled i tada je vaš otac zatvorio vrata.”
Ona se kratko nasmejala, podigavši obrve. „Puni ste iznenađenja,
gospodine Van Dorne!”
„Zovite me Piter, molim vas. Smem li ja vas zvati Frančeska?”
Ona blago slegnu ramenima. „Ako želiš.”
„Reci mi nešto više o svom slikanju, Frančeska.” Razgledao je
prostoriju. „Siguran sam da nijedna od ovih slika nije tvoja. Znam
da je ona tamo Sehersova[3].”
„Tako je.” Setila se koliko je majka bila nesrećna zbog
Hendrikove rasipnosti kad je tu sliku doneo s neke aukcije. Ranije
mu njegova posesivna priroda nije dozvoljavala da okrene leđa
onome što želi i kuća je bila prepuna slika, savremenih, ali i drugih,
kojima nije mogao da odoli. Ta Sehersova slika je dovela do oštre
svađe između njenih roditelja, koja se završila kao i obično, na
spratu. Sada, kao odrasla, potpuno je razumela koliko je njena
majka volela oca, pa njeno plemenito, velikodušno srce nije moglo
da se odupre njegovim ujdurmama. „Jedina moja slika u ovoj kući
visi u Marijinoj spavaćoj sobi. Ni u snu ne bih dozvolila da se neka
od mojih slika nađe pored dela koja vise na ovim zidovima, čak i
kad bi moj otac to dozvolio.”
„Ali doći će i taj dan.”
Posmatrala ga je sa zanimanjem. „Kako bi ti to mogao da znaš?”
Odvojio se od komode i prišao joj. „Ne znam, ali uveren sam u
to. Hoćeš li mi pokazati sliku zumbula kad bude gotova?”
Takav zahtev nije mogla da odbije. „Hoću, naravno”, spremno je
odgovorila.
Primakao se za korak bliže. „Voleo bih često da te viđam,
Frančeska.”
Sad je imala priliku da prekine ovo poznanstvo pre nego što se
dalje razvije. „Nemam mnogo slobodnog vremena. Kad ne slikam,

zauzeta sam kućnim poslovima.”
„Ali uvek postoji slobodno vreme. Svakome je potreban odmor.

Mogli bismo u pozorište - u Amsterdamu je veliki izbor - i na
koncerte. Mogli bismo da razgovaramo i šetamo, i da se bolje
upoznamo.”

Nikada nije bila u većem iskušenju. Njegova visina, osmeh i
istinski privlačna spoljašnost pretila je da joj pomuti sve što je
zamislila. „Mislim da ne”, uspela je da izgovori a od dalje rasprave
su je spasle note virginala koje su melodično zasvirale iz salona.
„Počeo je koncert mojih sestara. Hajdemo, brzo!”

Ona pođe napred i, gledajući kroz lučni ulaz u salon iz predvorja,
videla je da svi već sede i pažljivo slušaju. Nije želela nikoga da
uznemirava kašnjenjem, pa mu je pokazala na stepenice.

„Hajde da sednemo ovde”, šapnula je Piteru.
Očekivala je da će sesti na stepenik iznad nje, ali on je odabrao da
se stisne uz nju, priljubivši se uz njen kuk i butinu. Dvoje gostiju je
već pogledalo u njihovom pravcu i ona odluči da ostane gde je, da
ne bi dalje privlačili pažnju. Rešila je da se usredsredi na Aletinu
solističku deonicu i skrene misli sa ovog snažnog mladića.
Aleta je završila svoju tačku i začuo se oduševljeni pljesak. Zatim
su ona i Sibila počele da sviraju zajedno. Sibilina viola je stvarala
nežnu melodiju a takav instrument je više odgovarao Aletinoj naravi
nego njenoj, jer čak i kad je muzika bila brza, zvučala je blaženo.
Možda se zato i sviđao Sibili, koja nije umela da smiri svoja osećanja,
ali u duši je bila pravi muzičar. Svirala je zatvorenih očiju,
izgubljena u muzici, gudalo je držala u ruci, odozdo, prstima
dodirujući dršku, a svaka nota je počinjala i završavala blagošću.
Frančeskino umetničko oko je opčinio prizor koji su pružale
njene sestre i prsti su joj žudeli za papirom i olovkom. Večeras će,
bez obzira u koje vreme se gosti raziđu, napraviti skicu dok joj je
ova slika još sveža u sećanju. Zatim će ih, u narednih nekoliko dana,
preneti na platno. Aleta će sedeti za virginalom, obojenim u zeleno i
ukrašenim holandskim prizorima na podignutom poklopcu. Čipka
na leđima njene ustručene svilene haljine bila je ravna kao i njena

kičma, a ovalno lice joj se odražavalo u ogledalu koje se spuštalo sa
eksera na zidu iznad instrumenta. Sibila, iako nije dobila ništa novo,
kako se nadala, pojavila se sa čipkastim okovratnikom jarke boje koji
joj je poklonila Marija, i koji je dodala na svoju ružičastu svilenu
haljinu, neposredno pre nego što su stigli gosti. Prianjao joj je uz
ramena, nežan kao inje.

A onda, da joj privuče pažnju, Piter je uze za ruku. Mora da je
osetio kako joj se čitavo telo trglo od iznenađenja, jer kad je
pokušala da je izvuče, njegov miran, snažan stisak se pojačao i ruka
joj beše zarobljena u njegovoj, dlan uz dlan, isprepletenih prstiju.
Osetila je kako je posmatra, ali ona je nepokolebljivo gledala u
sestre, ne želeći da pokaže kako je na nju delovao dodir njihovih
ruku. Nije imala pojma koliko držanje za ruke može biti čulno i tako
neobično prisno, naročito zbog senke u kojoj su sedeli i male
udaljenosti koja ih je razdvajala od ostatka skupa. Čak je i muzika
davala svoj doprinos, jer kao da je svirana posebno za njih dvoje.
Srce joj je ubrzano kucalo i kad je malo pomerio ruku, pretvarajući
stisak u milovanje, postala je svesna više nego ikad neke neopipljive
veze kojom je on želeo da je u potpunosti privuče sebi.

Pustio joj je ruku tek toliko da joj omogući da zapljeska, a zatim ju
je ponovo prihvatio, iako je pokušala da je drži van njegovog
domašaja. Kad ju je uzeo iz njenog krila, odustala je od borbe.

Čim se koncert završio, skočila je na noge. „Sada se moram
pobrinuti da svi dobiju piće.”

Nasmešio se dok se udaljavala da se pozabavi gostima. Sibila je
ustala sa stolice na kojoj je svirala i on se spusti na nju da razgovara
s Aletom, koja je sedela pored virginala i zahvaljivala ljudima na
čestitkama. Kad se oni udaljiše, i on je pohvali.

„Tako lepo svirate. Divim se takvim muzičkim talentima.”
„Zahvaljujem”, odgovorila je stidljivo. „Večeras putujete nazad u
Harlem?”
„Ne. Imam kuću ovde u Amsterdamu”, odvratio je, „kupio sam
je pre dve godine. Prespavaću tamo.”
„Znači, u tom slučaju imate dva doma. Provirila sam kroz prozor

pre nego što smo Sibila i ja sele da sviramo i nameravala sam da vas
upozorim da jako pada sneg. Još uvek sam zadivljena zumbulom
koji ste nam doneli.”

„Bio je to ogled u uzgajanju i ukrštanju koji neću više iznositi u
javnost. Nekoliko ljudi ovde se svesrdno trudilo da mi objasni kako
kuća nije mesto za biljke - ni za ogledne, niti za neke druge.”

„I pored toga, moja porodica će brinuti o zumbulu. Slikaću ga pre
nego što uvene.”

„I Frančeska namerava to isto.”
„Tako sam i mislila, zato što obožava cveće.”
„Obećala je da ću videti sliku kad je završi. Mogu li videti i
vašu?”
„Da, naravno da možete. Molim vas, pričajte mi o vašim
biljkama, lukovicama i cveću. Imate li i na nekim drugim mestima
tezge osim ove u Amsterdamu na kojoj je moj otac poručio
lukovice?”
„Da, imam još jednu u Harlemu i u još nekoliko gradova u blizini.
Koristim sva prodajna mesta koja mogu.” Polako se nasmešio,
skupljajući oči. „I ja sam isto tako ambiciozan kao vi i Frančeska.
Činim sve što mogu da mi se ime pročuje.”
Sibila se vratila, privukla drugu stolicu i sela mu s druge strane.
„Želite da se obogatite, zar ne?” pitala ga je, kikoćući se, uhvativši
samo kraj rečenice koju je prethodno izrekao.
Vragolasto ju je pogledao. „Nameravam da budem uspešan, a
ako s uspehom dođe i bogatstvo, biću veoma zadovoljan.”
Izazivački je zabacila glavu. „Meni je to predugo da čekam. Biljke
i cveće ne možeš požurivati da izniknu iz zemlje.”
„Znači, vi ne biste uložili novac u moj posao, Sibila?” našalio se.
„Ne!” vrisnula je oduševljeno. „Ne bih se ni udala za vas. Koja
god devojka se uda za vas moraće da vam pomaže, da plevi i seje i
kida glavice lala. Ja želim dokon život u kojem će me držati kao
malo vode na dlanu.”
Nasmejao se, zabavljen. Aleta bi inače sestru strogo prekorela
zbog njenog ponašanja, ali nešto što je Piter rekao moglo je biti

rešenje za jednu poteškoću koju je morala da reši. Učinilo joj se kao
zračak svetlosti, ali nije o tome mogla da razgovara ovde.

„Koliko često držite tezgu u Amsterdamu?”, raspitivala se.
„Neće raditi sve do proleća.” Licem joj prelete razočaranje i on se
zapita zašto ju je to zanimalo, ali nije mu ništa nagovestila i
dozvolila je sestri da vodi razgovor.
Gosti su počeli da ustaju i odlaze, i Piter učini isto. Donosili su se
i oblačili kaputi. Aleta ugrabi priliku da nasamo porazgovara s
Piterom.
„Postoji li neko mesto u Amsterdamu gde bih mogla uskoro da
vas pronađem? Ne mogu vam reći ništa više od ovoga. Volela bih da
mi kažete vaše mišljenje u vezi s jednim poslovnim poduhvatom.”
Znatiželjno ju je pogledao. Pošto je očigledno nameravala da
dođe sama, nije je mogao pozvati u svoj dom, već je sastanak morao
zakazati na nekom javnom mestu. „Odlazim na Berzu u podne
svake poslednje srede u mesecu.”
Ona zahvalno klimnu. „Zapamtiću to.”
Frančeska je stajala pored Hendrika da svakom gostu poželi laku
noć. Svi su se brzo pozdravljali i niko se nije zadržavao ispred kuće,
jer svaki put kad bi se vrata otvorila, unutra je uletao sneg. Piter je
stajao spreman da pođe.
„Neka ovo veče bude samo prvo od mnogih koje ćemo provesti
zajedno u razgovoru, Frančeska.”
Ona blago odmahnu glavom. „Iako će mi uvek biti drago da te
vidim u svom domu, moram ti ponovo reći da uopšte nemam
slobodnog vremena.”
„Ipak, i dalje ću se nadati. Želim ti laku noć.” Zahvalio je
Hendriku na gostoprimstvu i uputio još jedan dug pogled u
Frančeskinom pravcu pre nego što je lako udario po šeširu i izašao u
snežni kovitlac.
Kad su se vrata konačno zatvorila za poslednjim gostom,
Frančeska poče da razmišlja o raspremanju kuće, ali za to veče su u
kuhinji zaposlili Gritinu udatu sestru i čim su čaše pokupljene sa
stolova i polica, nije ostalo mnogo posla. Mariju su ubedili da ode

pravo na spavanje a nedugo zatim to je učinio i Hendrik, malčice
posrćući i s mukom se penjući stepeništem. Kad je Gritin zet došao
da otprati svoju suprugu kući, gotovo da se nije ni primećivalo da je
tu održana zabava. Frančeska je zaključavala vrata, dok su joj sestre
i Grit odlazile na spavanje, zevajući.

Sama u toploj kuhinji, s blokom za crtanje i olovkama koje je
donela iz ateljea, Frančeska se namestila da crta kraj ružičastog
svetla sa ognjišta. Nije osećala umor, previše uzbuđena svim onim
što joj se večeras dogodilo. Piterov lik se uporno umetao između nje
i crteža, kao da je i mentalno i fizički ovladao njome. Na kraju,
prestade s onim što je pokušavala da uradi i poče da crta njega.
Olovka kao da se oslobodila, gotovo kao da sopstvenom voljom sledi
poznate joj linije, a ishod je bila zapanjujuća sličnost. Brzo je prekrila
crtež, jer je znala da nikada neće moći da ga završi onako kako bi
želela. Na crtežu je izgledao čak i življe nego u njenim mislima.
Tada je zadovoljno shvatila, nakon što je tu sliku koja ju je
proganjala izbacila iz glave, da je ponovo u stanju da dovrši crtež
svojih sestara.

Odjednom se osetila umorno. Ugasila je sveću u kuhinji i uzela
drugi svećnjak koji su joj ostavili da osvetli put do sobe. U podnožju
stepeništa je malčice oklevala, osećajući kako je nešto vuče da
ponovo pogleda biljku čiji rast je ubrzan samo zbog nje. Vratila se
do sobe u uglu. Ovaj put je obratila pažnju na šaru delftske saksije.
Videla je jedrenjake i čamce na reci.

Šesto poglavlje

D ANI SU PROLAZILI A FRANČESKA JE NEGOVALA BILJKU i pozivala je
sve u kuću, da vide svaku fazu njenog napredovanja kad je
pupoljak počeo snažno da se probija kroz meko lišće. Marija je od
početka bila nepoverljiva.

„To je pagansko delo”, mrmljala je, ali svaki dan ga je i dalje
radoznalo posmatrala. Ni Grit nikada ništa nije propuštala, jer ju je
posao ionako svakodnevno dovodio u tu sobu. Kad je bila sama,
čežnjivo je posmatrala biljku, žaleći što nije poklonjena lično njoj, a
ne čitavoj porodici. Imala je dovoljno mladića, ali jedini za koga je
marila bio je na moru i nije se znalo kada će se vratiti.

Nije bilo nekih posebnih priprema za Božić, osim temeljnog
čišćenja kuće od podruma do tavana, pri čemu je sveže oprana
svaka zavesa, kao i svi krevetski zastori. Uz sve veselje i razmenu
poklona na Svetog Nikolu, Božić se proslavljao tiho, u krugu
porodice, uz odlazak u crkvu i čitanje Biblije kod kuće.

Zumbul je potpuno procvetao na Božić. Bio je nizak i slabo
rascvetan, ali predivnog mirisa i plavlji nego što je to iko očekivao.
Mariju je osvojio uprkos svemu.

„Moram priznati da ga je lepo videti”, rekla je, udišući miris.
Odlučila je da se prikazivanjem svoje lepote na Sveti dan,
oslobodio svake neprirodnosti. Na njen predlog premešten je u
predvorje, da bi tu, na počasnom mestu, svi mogli da mu se dive.
Frančeska je započela sliku svojih sestara ujutro nakon što je
napravila crtež, ali odložila ju je i dala prednost slikanju zumbula
čim prođe Božić. Trebalo ga je naslikati dok je u punom cvatu.
Stavila ga je na postolje u ateljeu, dok je Aleta iza njega postavila
zeleno-sivu draperiju. Snežnobelo svetlo koje je dopiralo kroz
prozor, pojačavalo je njegov safirni sjaj. Obe devojke, počele su da
slikaju u tišini.
Sada je već vladala ciča zima. Led je još pre Božića okovao reku.

Mali čamci su se pod čudnim uglovima odmarali na obalama,
ušuškani u sneg, i jedrima i opremom ukrašavali obzorje. Zvončići
na sankama su zvonili na sve strane, a ljudi svih doba su se klizali
na dugim drvenim klizaljkama, dvostruko dužim od njihovih
stopala, s metalnim postoljem koje se napred uvrtalo kao brodski
pramci. Klizaljke su pretvorile mnoge kanale u brze drumove, dok
su mirnije oblasti birali oni željni hokeja na ledu i drugih sličnih
sportova.

Sibila je grabila svaku priliku za klizanje. Veselilo ju je da
pobegne od Marijinog oštrog oka, iako je i tada morala biti sa
odabranim prijateljima. Ponekad bi im se pridružila i Frančeska, pa
bi napravili zmiju, jedni iza drugih, i lepo bi se zabavili. Aleta
nikada nije išla s njima. Često je bila satima odsutna, noseći platnenu
vreću punu materijala za crtanje, ali kada bi joj se ruke u
rukavicama bez prstiju tako smrzle da je jedva mogla držati olovku,
brzo i naglo bi prekinula crtanje napolju i vratila se kući, da slika u
toploti svog studija. Pošto Hendrik nikada nije ulazio u privatne
odaje svojih kćeri i zahtevao je da ga ne uznemiravaju domaćim
pojedinostima, ništa nije znao o Aletinom načinu rada.

Frančeska se jednog dana klizala sama, na povratku s riblje
pijace, i odjednom je ugledala Aletu kako izlazi iz prodavnice
umetničkog pribora s rolnom platna ispod miške. Kada je nešto
kasnije Aleta stigla kući, zatekla je Frančesku kako je čeka, spremna
da joj prigovara.

„Zašto kupuješ sopstveno platno? Ovih dana ja nabavljam sve što
nam je potrebno za rad i uvek si mogla uzeti sve što poželiš za svoj
studio na spratu.”

„Želim da budem nezavisna”, prkosno je odgovorila Aleta. „Ako
je platno lično moje, mogu ga koristiti po sopstvenoj želji i moje slike
mogu biti velike koliko želim.”

„Volela bih da mi pokažeš tvoje novije radove. Zaključaš se u svoj
studio u koji niko drugi nikada ne ulazi, čak ni Grit otkako si
čišćenje preuzela na sebe. Poštujem tvoju želju da imaš utočište, ali
zašto si toliko tajanstvena? Slikala si zumbul pored mene u ateljeu, i

šta god da tamo slikaš, otvoreno govoriš o tome. Jednostavno ne
razumem.”

Aleta nežno zagrli Frančesku, a zatim se ponovo odmače.
„Molim te, budi strpljiva sa mnom. Krenula sam sopstvenim putem
koji mi trenutno odgovara. Podeliću to s tobom čim budem mogla.”

„Drago mi je što to čujem. Ne bih želela da tvoje odvajanje
dovede do nekog jaza među nama.”

„Neće nikada”, obeća vatreno Aleta. „Imaš moju reč.”
„Tako mi je drago što to čujem.”
Dok se penjala na sprat, Aleta je osećala olakšanje što je tako
dobro prošla sestrino ispitivanje. Nije želela da svoju dragocenu
uštedevinu troši na platna, ali pošto je već imala poručenih slika,
bilo bi samo pitanje vremena kad bi neko primetio kako se brzo
smanjuju rolne u ateljeu. Smatrala se srećnom što nije probudila
Frančeskinu sumnju, i što je uspela da se sakrije iza istinski
napornog rada.
Potražnja za njenim slikama se za kratko vreme proširila više
nego što je mislila da je to moguće. Domaćice su jedna drugoj
govorile za nju i vest se pronela. Naslikala je mnoge kuće i radnjice,
i sada se, iscrpljena od crtanja napolju po ovako hladnom vremenu,
uglavnom usredsredila na unutrašnjost domova. Otkrila je da su
ljudi koji su naručivali njene radove oduševljeno tražili slike svojih
soba. Vrlo često bi se porodica ili par skupio u kuhinji ili salonu, da
bi ih unela na sliku. Takve slike su joj donosile najveću zaradu, jer je
naplaćivala po glavi pored osnovne cene slike, što je bio običaj za
grupne portrete.
Kako je poslovala samo sa strancima, u delovima grada gde
nikoga nije poznavala, koristila je majčino devojačko prezime
Feldhajs, kao dodatnu meru opreza da je ne otkriju i ne dovedu u
vezu s ocem.
Njeni pokrovitelji, sve marljivi ljudi nižeg staleža, ali s
novčanicima punim teško zarađenog novca, gledali su je gotovo kao
prosjakinju s umetničkim darom. Osećala se poniženom, jer to je i
bio njen stvaran položaj, a znala je i da slikama koje je prodavala

nedostaje istinska vrednost, kakvu bi imale samo da zbog isporuke
nije morala toliko da žuri. Kada bi je zamolili da sliku potpiše,
koristila je monogram „AF” u krivudavom obliku, što bi zadivilo
njene pokrovitelje, koji nikada nisu prigovarali. Mrzela je obmanu i
što ne može da se predstavi pod svojim imenom, ali tešila se da će
jednom doći dan kada će, kao majstor Esnafa, moći da stavi puni
potpis na svoje delo.

VILEM DE HARTOH je svratio sredinom februara, dva dana posle

Sibilinog rođendana, da preuzme sliku Prosjak i dragulj. U ateljeu je
slučajno primetio sliku na kojoj Frančeskine sestre sviraju virginal i
violu. Bila je naslonjena na zid, gde ju je Frančeska smestila kada je
dovršena. Pošto ju je proučio, izašao je iz ateljea da potraži
Frančesku i, kad ju je pronašao u kuhinji, raspitao se za njen rad.

„Napravila sam skicu nakon što sam gledala sestre kako sviraju
pod svetlom sveća, na Dan svetog Nikole”, rekla mu je. „Kasnije
sam odlučila da ih naslikam na dnevnom svetlu. Pozirale su mi za
sliku.”

„Kako si je nazvala?”
Osmehnula se. „Nisam razmišljala o tome. To je bila samo
vežba.”
„Što se ne bi zvala Sestrinski koncert?”
Ona klimnu glavom. „Sviđa mi se.”
Pohvalio je sliku, što joj je godilo, dok je u sebi opet pomislio kako
je čudno što joj rad povremeno toliko podseća na Vermerov, koji
nikada nije videla i o kome ništa nije znala. Upotrebljavala je isto
prelivanje jasnog svetla i ženske prilike u mirnom domaćem
okruženju, nedostajala joj je njegova izbrušena veština, ali ishod je
svejedno bio očaravajući i izvanredan.
Hendrik, koji je merio dužinu platna, osvrnuo se kad je Vilem
ponovo ušao u atelje, hvaleći Frančeskin rad.
„Mogao bih lako da prodam ovu sliku!”, izjavi Vilem
oduševljeno, potpuno nespreman za Hendrikov napad ljutite
zajedljivosti.

„Prodao bi ti svakakvu brljotinu!”
Vilem ga ozbiljno osmotri. „Budi pravedan prema slikanju svoje
kćeri. Prirodno, sve njene slike i dalje pripadaju tebi, ali ne vidim
ništa loše u tome da ih i u ovoj fazi pogleda neko ko ume da
prepozna buduća dostignuća, naročito neko ko prati rad mladih i
nadarenih slikara.”
„Je li čuveni Vilem de Hartoh spao na to da se sa
drugorazrednim umetničkim delima grebe za florin-dva gde god
može?”
Vilem se razbesneo. „Frančeskin rad je izuzetan i ti to znaš! Zašto
bi inače pristao da je šalješ na školovanje kad si priznao da joj nisi
pružio nikakvu poduku?”
„Proklet da si!” Hendrik mu ote sliku. „Da! Potrebno joj je
podučavanje! Zato joj nikada nisam dozvolio ni četkicu da spusti na
moje slike, čak ni pozadinu ili zastore da popunjava!”
„Pih! I ona i Aleta su odavno mogle da obave tako jednostavne
zadatke, ali sve što ti radiš mora biti u potpunosti tvoje. Takav si bio
i kada si ovde imao redovne učenike. Niko na tvoj rad ne sme ni
četkicu da spusti, čak ni u najmanjoj meri. Rembrant je to dopuštao
svojim učenicima, kao i drugi ugledni slikari, ali ti ne! Ne dozvoljava
ti tvoja uobraženost! Ili se plašiš da će doći dan kad će slikati bolje
od tebe? Nemoj meni kuditi rad svoje kćeri!”
Hendrik užasno potamni u licu i razjareno prasnu: „Nijedna slika
sa imenom Fiser neće izaći iz ovog ateljea, a da ne dostigne moja
merila vrednosti! Tvoja mogu da idu do davola!” Onda zavitla sliku
u ugao sobe.
Vilem ode da je podigne i proveri je li oštećena. Na sreću, nije
bila. Bio je uzrujan, ali je pokušavao da se smiri. „Poneću ovu sliku
da je pokažem Esnafu svetog Luke u Delftu. Jesu li Frančeski
nedostajali oni crteži koje sam već odneo?”
„Ne. Ali ovaj hoće”, mrštio se i dalje Hendrik.
„Možeš joj reći da sam ga odneo da čujem još jedno mišljenje o
napretku njenog rada, što i jeste istina.” Zatim, bez ijedne reči više,
Vilem uze sliku prosjaka, koja je već bila spremna, i odnese oba rada

do svojih saonica. Bio je besan, ali i začuđen zbog pomisli kako
tolike godine poznaje Hendrika, a nikada nije shvatio koliko je u
dubini duše ljubomoran. Hendrik je bio ljubomoran i na Anu, ali to
je bilo razumljivo, jer ju je ludo voleo, no, ovaj ispad je bio u sasvim
drugačijem raspoloženju. Vilem očajno odmahnu glavom. Zašto su
slikari tako naporni?

FRANČESKA NIŠTA NIJE ZNALA O sukobu između oca i Vilema,

jer u to vreme nije bila kod kuće. Bilo joj je drago što je trgovac
slikama uzeo njenu sliku i odneo je nekome koga poznaje da je
pogleda. Hendrik ju je upozorio da bi moglo proći prilično vremena
pre nego što sazna nešto o tome, ali zbunilo ju je što joj Vilem nije
saopštio svoje mišljenje. Mada, zvučalo je obećavajuće. Je li moguće
da će je uskoro i prodati? Najiskrenije se nadala da bi se to moglo
dogoditi, jer je to poslepodne morala da se suoči s mesarom sa svega
nekoliko novčića u novčaniku i dok ne prodaju Boginju proleća i
Prosjaka i dragulj, nikakav drugi novac im neće pristići. „Oče, kutija
sa novcem za domaćinstvo je prazna. Koliko mi možeš dati?”

Ispostavilo se da je prethodne noći ostvario mali dobitak na
kartama i nešto kasnije ona izađe s dovoljno novca da isplati dug
mesaru i da kupi parče usoljene govedine. Upravo se spremala da
napusti radnju sa korpom preko ruke, kada se stvori metež na
drugom kraju ulice i mesar priđe vratima da pogleda šta se događa,
zajedno s njom. Ugledali su neke ljude kako trče i viču, neki su
zamahivali štapovima, pre nego što su zamakli za ugao u drugu
ulicu.

„Još jedan izlivbesa zbog Francuza”, reče mesar ravnodušno.
„Otkako je Luj XIV umarširao u Špansko Nizozemlje i pokorio ga,
imamo nevolja. Običan svet stavlja građanima i trgovcima na znanje
kako nećemo dozvoliti Francuzima da nam ovde gospodare.”

„To se nikada neće dogoditi!” pobunila se. „Setite se kako je
Španija osamdeset godina uzalud pokušavala da nas pokori!”

Odmahnuo je glavom. „Onda su vremena bila drugačija. Nismo
želeli špansku inkviziciju na našem blagorodnom protestantskom

tlu, niti da nam oduzmu našu nezavisnost, kada smo se tako
mukotrpno borili protiv mora za našu niziju. Svaki čovek ili žena,
protestantske, katoličke ili jevrejske veroispovesti, može bez straha
da se kreće po čitavoj Holandiji. Treba li Luj da dođe, to je druga
stvar.”

„To mišljenje sam čula i u sopstvenom domu.”
„Tako je pravedno. Ipak, idite kući zaobilaznim putem, što dalje
od protesta. U svakoj gomili ima usijanih glava i nevini posmatrači
mogu biti uvučeni u takve događaje.”
Prihvatila je njegov savet i pošla sporednom ulicom kojom obično
nije išla. Razmišljala je o onom što je čula. Ona, njen otac i sestre,
kao i mnogi prijatelji bili su na strani onih koji su želeli da zemlju
sačuvaju od strane vladavine. Nekada su malobrojni imali primedbe
na račun upravljanja državom Holandijom od strane penzionera,
Johana de Vita, koji je preuzeo taj teret kad je Vilem II umro mesec
dana pre nego što mu se rodio naslednik. Ali s vremenom je postalo
očigledno da se De Vit ne suprotstavlja pokušajima Luja XIV od
Francuske onako čvrsto kao što je to želeo čitav narod, osim važnih
građana i moćnih trgovaca, koji su se piašili za svoje bogatstvo u
slučaju rata. Nade da će dvadesetogodišnji princ, Vilem III, možda
progovoriti u ime naroda, nisu se ostvarile, mada su govorili da
nema poverenja u Luja, koga je video kao najopasnijeg neprijatelja
Holandije.
Frančesku je put vodio kroz neku usku uličicu. Našla se negde na
sredini kad je začula trčeći bat koraka i galamu uzbuđenih glasova,
što je značilo da je gomila sigurno promenila pravac i bila joj negde
u blizini. Oklevala je, u nedoumici da li da produži ili da se okrene,
jer je usled neke čudne zvučnosti uličice izgledalo kako buka dolazi
sa obe strane prolaza. A onda je videla da i jeste tako. Ispred nje,
urlajuća gomila jurila je za prestravljenim mladićem u iscepanom
kaputu, raščupane kose, koji je trčao ka njoj, dok je preko ramena
ugledala pripadnike Gradske straže u sivim uniformama, sa šeširima
širokih oboda i širokim opasačima, koji su se brzo približavali.
Uprkos metežu, čula je povike iz gomile, pa joj postade jasno šta je

uzrok begunčevog straha.
„Uhvatite francuskog špijuna! Bacite ga u kanal! Hvataj ga!”
Kad je mladić prošao pored nje, ona se ponovo okrenu i shvati da

on traži zaštitu Straže. Našla se u klopci, usred nečega što će se
pretvoriti u silovit i krvav okršaj! Preplašena gotovo isto koliko i
begunac, pojurila je prema ulazu u skladište. Vrata su bila
zaključana i ona se pribi uz njih, stiskajući korpu. Videla je kako su
se stražari razmaknuli da propuste mladića i onda su ponovo zbili
redove. Kapetan je iz pištolja ispalio metak u vazduh, vičući na
gomilu da stane. Nekolicina iz prednjih redova je nakratko zastala,
ali oni iz pozadine su ih gurali i navala se nastavljala, jer gomila je
želela da se dočepa svog plena. U uskoj uličici se stvorio tako veliki
pritisak da je Frančeski izbijena korpa iz ruke, kad je razjarena rulja
prošla pored nje, a sama je bila uhvaćena kao olupina na moru,
prisiljena da trči s njima ili da je izgaze. Čula je kako odzvanjaju
pucnji iz pištolja, ali izgleda da se i dalje pucalo u vazduh, jer niko
se iz gomile nije srušio. Zatim se našla u vrtlogu borbe između
građana i stražara, u metežu povika i psovki, i sopstvenih vrisaka.
Odjednom se čovek, oboren batinom, zatetura na nju. Ona ponovo
vrisnu kad oseti kako pada zajedno s njim. Tada je snažna ruka
zgrabi za zglavak, gotovo joj istrgnuvši ruku iz ramena, i gradski
stražar je privuče uz svoju debelu kožnu jaknu. Podiže je sa zemlje i
pronese kroz redove stražara na sigurno, van uličice. Samo trenutak
kasnije, ona shvati da je čovek koji ju je spasao Piter.

„Jesi li dobro?”, upitao ju je gotovo ljutito.
Ona klimnu glavom, nesposobna da progovori. Nečiji lakat ju je
udario u grudi dok ju je vukao kroz opštu tučnjavu i gotovo joj je
pozlilo od bola. Piter joj nežno skloni razbarušenu kosu s lica i
primeti krv na čelu. „Slušaj me. Moja kuća je u ulici naporedo s
ovom. Ima crvene kapke na prozorima i hrastova vrata s bronzanim
zvekirom. Idi tamo! Moja domaćica će se pobrinuti za tebe.”
Tada je otrčao nazad u okršaj, a ona primeti kako u nju zure ljudi
koji su se ubrzo okupili da sa bezbedne udaljenosti posmatraju šta se
događa. Žena majčinskog izgleda joj priđe i zagrli je: „Ja ću te

otpratiti.”
Nešto kasnije zalupa zvekirom po vratima kuće i preda je u

sigurne ruke i na brigu domaćice, koja se ni najmanje nije
uznemirila. Kao da joj se svaki dan na pragu pojavljuju devojke s
pokidanim rukavima, krvavim čelom i raspletenim pletenicama.

„Ja sam gospođa De Haut”, rekla je dok je Frančeski skidala
ogrtač i smeštala je na stolicu pored kamina u udobnom salonu, koji
je bio veoma svetao i blistav, sa crvenim zavesama na prozoru i
crno-belim pločicama na podu. „Doneću vode da ti operem ranu a
onda ćemo videti treba li je previti.”

Krv je zaustavljena čistom krpom, jer se radilo samo o dubokoj
ogrebotini od nečijeg dugmeta na rukavu. Bol u grudima joj se
smanjio, mada je pretpostavljala da će joj ostati modrica. Dobila je
četku i češalj da uredi kosu. A šolja tople čokolade je dopunila
ugodaj. Za sve to vreme, gospođa De Haut, sredovečna žena
veselog izgleda, ćaskala je, objašnjavajući joj da je udovica i kako joj
ovaj položaj domaćice veoma odgovara, jer joj obe udate kćeri žive u
Amsterdamu, pa tako može često da viđa unuke. Kad ju je
Frančeska pitala za Piterovu službu u Gradskoj straži, gospođa De
Haut je objasnila da on pripada rezervnom sastavu i da mnogo
časova godišnje provodi na toj dužnosti.

„Pridružio im se na tri godine, kada je kupio ovu kuću. To je
društvena služba a on uživa u druženju. Pravilo je da oficiri bilo kog
stražarskog odreda ne prave u svom sedištu više od jedne gozbe
mesečno, ali tada se jede i pije dva ili tri dana. A ne bi ni mogao da
praznuje više od jedanput u dva meseca, jer često boravi u Harlemu,
ili - da budem preciznija - u svojoj kući i na polju lukovica, nedaleko
od tog grada.”

„Znam. Bila sam tamo u poseti prošle jeseni.”
„Ja nisam išla. Kako se sad osećaš?”
„Mnogo bolje i odmorno.” U sebi je žalila što je izgubila
dragoceno parče usoljene govedine, koje bi porodici obezbedilo dve
večere a još bi se za dva ili tri obroka mogla napraviti dobra supa.
„Mislim da bi trebalo da sačekaš da se vrati gospodin Van

Dorne”, reče joj gospođa De Haut prilično odlučno. „Pogledaću ide
li.”

Frančeska nije žurila. Nadala se da Piter nije povređen, ali je
želela da se u to i lično uveri, a i da mu zahvali što ju je spasao u
pravi čas. Gospođa De Haut se vratila u salon. „Možemo još malo
razgovarati”, izjavila je i privukla stolicu bliže vatri. „Moj salon je na
spratu, imam gotovo čitav mali stan samo za sebe. Volela bih da ti
ga pokažem jednom kad se budeš bolje osećala.”

„Ni najmanje se ne osećam slabo, uveravam vas. Našla sam se u
zastrašujućim okolnostima, ali sada sam se oporavila.”

„Zaista si se srećno izvukla.”
„Nadam se da niko nije ozbiljno povređen.”
Gospođa De Haut pogleda prema prozoru kad preko njega pređe
senka. „Ubrzo ćemo saznati. Čini mi se da stiže gospodin Van
Dorne.”
Požurila je prema ulaznim vratima i Frančeska začu Piterov glas.
Ustala je sa stolice i okrenula se prema vratima. Ušao je u sobu i
nasmešio se kad ju je ugledao na nogama. Izgubio je šešir, ali je
delovao nepovređeno.
„Drago mi je što si se oporavila, Frančeska!”
„A meni što te vidim bezbednog. Šta je bio razlog napada na tog
mladića?”
„Francuz je, pio je u krčmi i hvalio se veličinom vojske svoga
kralja. Nekoliko Holanđana se uvredilo i jedan ga je optužio da je
Lujev špijun. Smešan nagoveštaj, naravno, jer nijedan pravi špijun
ne bi otvoreno izjavljivao kome služi, ali zbog trenutnog
raspoloženja u narodu bilo je to kao dolivanje ulja na vatru, i nakon
koškanja, Francuz je pobegao. Neko je povikao: „Francuski špijun!”
pa su se poteri pridružili i drugi. On se sad oporavlja u sigurnoj kući
i predosećam da će u sumrak napustiti Amsterdam.”
Ponovo je sela, a on je zauzeo mesto koje je domaćica napustila.
Nije se vratila u prostoriju nakon što ga je dočekala da uđe u kuću.
„Ne mogu ti dovoljno zahvaliti što si me spasao.”
„Moram priznati da nisam mogao očima da poverujem kad sam

te video usred te ratoborne gomile.”
„Je li mnogo ljudi ozbiljno povređeno?”
„Nekoliko razbijenih glava i polomljenih ruku ili nogu, ali niko

nije smrtno stradao.”
„Koliko sati provodiš na dužnosti?”
„Raspored je prilično povoljan za nekoga kao što sam ja ko ima

poslovne obaveze u drugom gradu. Ovakvi odredi Straže su
stvoreni iz ozbiljnih razloga, u danima kad su naši preci ratovali
protiv Španaca, ali sada smo čuvari mira u okruženju i ima malo
posla za našu vojsku. Molim se bogu da tako i ostane.”

„Shvataš li francuske pretnje ozbiljno?”
„Bojim se da je tako. Po mom mišljenju, Luj je previše rešen da
proširi svoje granice da bi slušao pomirljive reči De Vita. Ipak,
nijednog Francuza ne sme linčovati gomila na ulicama naših
gradova i ovo danas je bio prvi takav slučaj sa kojim smo morali da
se pozabavimo.”
„Nadam se da je i poslednji.”
„I ja.” Široko joj se osmehnuo. „Naročito ako postoji opasnost da
ti opet budeš uvučena u tako nešto. Drugi put ti se možda neću naći
pri ruci.”
Ponovo je ustao. „Odvešću te. Sačekaj me samo trenutak da
donesem šešir.”
Kad su stigli do njene kuće, odmah ga je odvela do oca, pošto je
znala da će i on želeti da mu zahvali. Hendrik se užasnuo kad je čuo
kakvoj je opasnosti bila izložena njegova kći i bio je zahvalan Piteru
što ju je spasao. Poslao bi po vino, ali Piter je morao smesta da
podnese izveštaj u sedište Straže. Hendrik ga je ispratio do vrata, i
dalje se zahvaljujući, dok se Piter klanjao u znak pozdrava, uputivši
Frančeski jedan dubok pogled na odlasku.
Pošto je saopštila Mariji da te večeri neće biti usoljene govedine
za večeru i videla Grit, koja je takođe bila u kuhinji, kako bez reči
odlazi da umesto toga donese iz podruma povrće za supu,
Frančeska je otišla do spavaće sobe da presvuče pokidanu odeću.
Uzdrmalo ju je saznanje da ne razmišlja o tome kako se spasla od

gaženja gomile, već o pogledu koji joj je Piter uputio dok se spremao
da izađe na ulicu.

Kao što je Vilem i predvideo, bilo je teško naći kupca za sliku
Prosjak i dragulj. Bilo je to jedno od najboljih Hendrikovih dela,
ravno Boginji proleća, jedan od onih mučeničkih susreta s genijem
koji je potaknuo Hendrikovu karijeru. Ali slika nije ni najmanje bila
po ukusu javnosti. Prosjakova patnja bila je previše upadljiva,
veličina njegove bede budila je nelagodu čak i kod najneosetljivijih
posmatrača. I sam Vilem je bio svestan koliko je slika uznemirujuća.
Bila je previše neprijatna da bi neko s njom živeo, i mada je nekoliko
ozbiljnih kolekcionara razmišljalo o njoj, ipak su odustali, ne
iznoseći ponudu. Drugi su prikrivali svoje unutrašnje reakcije,
iznoseći primedbe na račun veličine dragulja, kao što je i
pretpostavljao, ali Vilem je morao priznati da je ovog puta Hendrik
bio u pravu. Razmetljivost dragog kamena naglašavala je muke
izgladnelog čoveka, nemoćnog da ga dohvati. Konačno je prodao
sliku za tričavih šezdeset florina, svestan da je grdno potcenjena, ali
u sebi je bio zahvalan što ju je izbacio iz svoje kuće.

Boginja proleća se i dalje nalazila prekrivena u njegovoj galeriji.
Premestio je sve prethodno izložene slike u drugu prostoriju, gde su
ih podjednako dobro mogli razgledati. Izdvajanjem Hendrikove
slike od ostalih, povećala se tajanstvenost i naglašen joj je značaj.
Ipak, nije smeo dozvoliti da mu ova smicalica predugo traje i
procenio je tačno vreme kada će šestoro najboljih ponuđača, jednog
po jednog, pustiti u galeriju. Ako bude imao sreće, pokazaće je samo
prvom. Poslao je pozivnicu prvome na spisku, gospodinu koji je
živeo u najvećoj stambenoj oblasti u Amsterdamu, na Herenhrahtu,
Gospodskom kanalu, koji je takođe bio poznat i kao Zlatna okuka, i
simbol bogatstva onih koji su tamo živeli.

U SENCI Vilemove galerije lepo odeven čovek sa šeširom širokog

oboda, širokim plavim ogrtačem i modernim dugačkim štapom,
nestrpljivo je čekao da prvi put pogleda sliku koja je bila prekrivena
zastorom na drugoj strani prostorije, kao što je obično bio slučaj s

vrednim delima kad bi se ukazala potreba da se zaštite u osunčanoj
sobi. Danas su u galeriji kapci na prozorima bili zatvoreni, i prostor
su osvetljavale samo sveće, jer je trgovac slikama nameravao da
otkrije sliku pod punom svetlošću dana, uz svu moguću dramu.

„Molim vas, sedite, gospodine”, pozva ga Vilem, koji je dobro
znao kako da produži neizvesnost.

Ludolf van Deventer je seo na veliku stolicu postavljenu pravo
ispred prekrivenog umetničkog dela, posmatrao je trgovca slikama
kako lagano odlazi do prvog kapka i u sebi se pušio zbog tog
namernog odugovlačenja. Nedeljama ga već kopkaju priče o ovom
delu koje će se možda prodavati, a možda i neće. Poželeo je da bude
njegovo, čim je čuo prva govorkanja. Pohlepa mu je bila u prirodi a
posedovanje najvažnije od svega, što je često slučaj sa onima koji su
u životu krenuli ni od čega. Njegove ponude da sliku kupi na
neviđeno su svaki put odbijene, što je samo povećavalo njegovu
odlučnost da je poseduje. Pošto su svi učeni ljudi u Amsterdamu
mudrovali o toj novoj Flori, ugled bi mu porastao kad bi postao njen
vlasnik, uz važnu činjenicu da ju je naslikao umetnik iz istog grada a
trebalo je pokazati i zanimanje za sve što je holandsko. Nije bilo
vreme da on, rođeni Holanđanin, na bilo koji način otkrije svoju
prikrivenu odanost Francuskoj. Bez obzira što je sve francusko bilo
izuzetno moderno, a on je to pratio više od ostalih, previše bi se
izložio opasnosti kad bi se otkrilo da nije odani patriota. U tajnosti je
čak pokušavao da pronađe zbirku starih holandskih slika koje je vrlo
nepromišljeno prodao pre deset godina.

Istovremeno je nastavljao da održava veze sa bogatim građanima
i trgovcima koji su radije birali prijateljstvo s Lujem XIV. Oni su se,
prirodno, plašili rata, u želji da po svaku cenu sačuvaju svoje
bogatstvo. Mada, bili su budale! Zar su zamišljali kako ih katolički
kralj, tako moćan i vlastodrživ kao Luj, neće opteretiti porezima ili
da će im dozvoliti da slobodno zadrže svoj protestantski način
života? Obični Holanđani, ljubomorni na svoju slobodu i spremni da
se za nju bore, otvoreno su govorili o opasnosti od Francuza, ali nisu
imali nikoga na vlasti ko bi ih zastupao, pa je i njihova pretnja Luju

bila neznatna.
On je bio na pravom putu. Radeći tajno za Francuze, neće

izgubiti ništa, a dobiće sve kad Luj zagospodari Holandijom. Dobiće
blistavo ministarsko mesto i neizmerne nagrade. Moć je sve! Nadao
se da će ga Luj na kraju izabrati za potkralja, koji će vladati iz palate
u Hagu. Ali sve je to još budućnost. Trenutno mora da se pozabavi
kupovinom ove slike koju će mu upravo pokazati.

„Hajde, hajde, gospodine De Hartoh!” nestrpljivo je prasnuo.
„Dovoljno sam dugo čekao.”

Vilem je otvorio i kapke na drugom prozoru i zlatni kožni zidovi
galerije počeše da sijaju i svetlucaju na dodir svetla, stvarajući
savršeno okruženje za tako važnu sliku.

„Vi ste prvi koji će videti sliku otkako je dospela u moje ruke”,
reče Vilem laskavo i uputi se do naređnog prozora.

„Veoma ljubazno od vas”, odgovori hladno Ludolf. Nakon svote
koju je već ponudio za delo, nije ni čudo što je dobio prednost.

Poslednji prozor je upotpunio naviranje svetla u galeriju. Vilem
priđe maloj svilenoj zavesi koja je prekrivala sliku i svuče je uz
poslednje šepurenje. „Predstavljam vam Floru, Boginju proleća.”

Dugogodišnja navika pomagala je Ludolfu da mu izraz lica uvek
ostane pribran, ali rukom grčevito stegnu štap. U sebi je bio
zapanjen, ne samo velelepnim izgledom slike, već i izuzetnom
lepotom same Flore. Nije se tu radilo o klasičoj simetriji crta lica
uobičajenih za ideal ženske lepote, već o neverovatnoj mešavini
putenog i anđeoskog koja mu je zapalila čula.

„Ko je ona?” pitao je grleno.
„To ću otkriti samo kupcu”, uzvrati ravnodušno Vilem.
„Prokleti bili! Znate da ću uzeti sliku!” skoči Ludolf i približi se
da prouči Floru.
„Dobio sam višu ponudu od poslednje koju ste izneli.”
Ludolf mu uputi tvrd svetlucavi pogled. „Recite cenu.”
Vilem se osmehnu za sebe. Ovo je najbolji posao koji je sklopio za
mnogo godina.

KAD JE VILEM sledećeg dana otišao da poseti Hendrika, na umu

su mu prvenstveno bile ljutite reči koje su razmenili pri poslednjem
susretu. Ali slikar je ovog puta bio priseban i pozdravio ga je bez i
najmanjeg neprijateljstva, mada se ogorčeno žalio na bednu svotu
koju je dobio za sliku prosjaka.

„Ova prodaja će ti to više nego nadoknaditi”, odgovori Vilem.
Nalazili su se u porodičnom salonu, gde je zatekao Hendrika
ispruženog na naslonjači kraj kamina. Previše poznat prizor koji je
govorio da je rad zamenio bujicom kartanja i kockanja.

„Boginja proleća?” Hendrikove oči živnuše od radoznalosti.
„Da. Biće ti drago kad čuješ da sam nakon tolikog napornog rada
upecao kupca koji bi se mogao pokazati kao zaista krupna riba.”
Hendrik se nagnu napred u naslonjači. „Koliko?”
Vilem odluči da ga podseti na školovanje njegove kćeri.
„Dovoljno za Frančeskinu dvogodišnju školarinu u Delftu, s
prenoćištem i hranom, kao i sandukom nove odeće. Pored toga,
ostaje ti svota, sama po sebi dvaput veća od ijedne koju sam uspeo
da dobijem za bilo koju tvoju sliku ranije.”
Hendrik zabaci glavu i ispusti glasan urlik pobedničkog smeha,
pljeskajući dlanovima po širokim kolenima. Gospođa Sudbina mu se
ponovo osmehnula. U poslednje vreme imao je sreće u kartama a
sada će mu se i ova nagrada sliti u kasu. „Sjajno si obavio posao,
Vileme! Možda smo nekad imali razmirica, ali skidam ti kapu. Kad
upotrebiš svoju domišljatost, umeš da prodaš dela velikih majstora!”
Vilemove usne se suvo zgrčiše na Hendrikov preterani izliv
samozadovoljstva, ali takođe je u sebi veoma žalio što ovaj odličan
slikar ne može da se svrsta u tu izuzetnu kategoriju. „Imam još
dobrih vesti za tebe.”
„Zaista?”
„Da, kupac je bogati posrednik u kupovini brodova. Ime mu je
Ludolf van Deventer. Naručio je da mu naslikaš portret.”
Hendrikovo preterivanje malo splasnu. Spustio je glavu i
nelagodno se promeškoljio u naslonjači, podsećajuci svog prijatelja
na bika iza pregrade u štali. „Nisam siguran. Znaš da nikada nisam

voleo da slikam naručene portrete.”
Vilem je to suviše dobro znao. Koliko je samo porudžbina

propalo, jer je Hendrik vređao modele, vičući na njih - ili zbog
vrpoljenja ili zato što bi mu njihova lica toliko dosadila da posao ne
bi ni završio. „Ako se ovaj put posebno potrudiš, mislim da ćeš dugo
moći da računaš na pokroviteljstvo ovog čoveka. Kupio je i onu
tvoju malu sliku glave trojanskog ratnika koju sam imao izloženu.
Zanima ga tvoj rad.”

„Hmm.” Hendrik spusti lakat na ručku naslonjače i protrlja
bradu. „Kakav je to čovek?”

„Čovek koji je morao sam sebi da krči put kroz život i sad je u
godinama kad želi da uživa u teško zarađenom novcu. Zašto ga ne
bi pozvao na večeru? Žena mu se ne bi pridružila, jer je veoma
slabog zdravlja i nikada ne izlazi. Ako provedeš s njim jedno veče,
moći ćeš sam da prosudiš jesi li u stanju da prihvatiš porudžbinu ili
ne.”

„Čini mi se da je to dobra zamisao.” Hendrik je i dalje delovao
nesigurno. „Bogat je, kažeš?”

„Veoma bogat.”
Hendrik ispusti uzdah. „Pa, pomislio sam nekoliko puta da bi
trebalo i Aleti da pružim priliku za školovanje - u stvari, ako to njen
rad zaslužuje. Trenutno se ponaša kao usamljenica sa svojim
slikanjem, ali sad je u takvim, budalastim godinama.”
„Meni je Aleta uvek delovala razumno. Oduvek mi se dopadao
njen rad. Kada ti novčane prilike to dozvole, i nju bi trebalo poslati
u atelje.”
„Onda ću pozvati Van Deventera ovamo.”
„Samo još nešto. Uskoro ću započeti obilazak ateljea po
pokrajinama, pa ću se zadržati u Delftu da dogovorim Frančeskino
šegrtovanje sa Vermerom i esnafskim odborom. I dalje nemoj nikom
ništa da govoriš o tome. Ne smem dozvoliti da se pojave nikakve
nepredviđene smetnje.”
„Veoma mudro.” Hendrik je prstom tapkao po nosu. „Ni reč dok
se ne vratiš iz Delfta s dobrim vestima.”

Kad je Vilem napustio kuću, bio je uveren da su sve dogovorili
najbolje što su umeli.

Sedmo poglavlje

A LETA JE U PREDVORJU BERZE ČEKALA DA VIDI PITERA. Ostala je bez
daha, pošto je pola puta pretrčala da stigne do zgrade pre
zatvaranja. Iz kuće je izašla u povoljan čas, ali nije daleko odmakla
kad je ugledala trudnu susetku kako se okliznula i pala na ulici, koja
je zbog otapanja snega bila prekrivena varljivim blatom. Požurila je
da joj pomogne da ustane, ali kad je videla da se gospođa Zegers
veoma potresla, lagano ju je otpratila kući. Pošto su im kuće bile
jedna uz drugu, Aleta krenu ponovo, ali sad je imala upola manje
vremena. Međutim, uspela je da stigne čak petnaest minuta ranije.

Pogledala je porube suknje. Kao što je i strahovala, bilo je blata na
njima, tamo gde su se vukle po vlažnom putu. Uprkos svemu,
otapanje koje je dovelo do ovakvog stanja, bilo je dobrodošlo. Stiglo
je rano, puštajući šafran da niče u vidu ljubičastih jastučića pre kraja
februara i vodeni saobraćaj je ponovo krenuo putevima koji nisu bili
prohodni za vreme surove zime. Ipak, zime danas nisu bile tako
oštre kao tokom proteklih stotinu godina, kad su kanali ponekad
ostajali zamrznuti sve do kraja marta. Vreme je još bilo daleko od
toplog, ali sunce je svakog dana postajalo sve jače, kao da je rešilo
da spremno dočeka prvi dan proleća.

Aleta je bila jedina u čekaonici, ali gromoglasan žamor muških
glasova dopirao je negde iz unutrašnjosti Berze. Poslala je slugu da
dovede Pitera. Pogled joj je odlutao do visokog unutrašnjeg prozora
i zapitala se šta se dešava u tom muškom svetilištu. Nadvladala ju je
radoznalost. Ozbiljno prekorevajući sebe da se ponaša kao Sibila,
popela se na klupu ispod prozora.

Pre nego što je uspela da se podigne na prste i proviri, vrata
čekaonice se naglo otvoriše i snažan, lepo obučen, zgodan crnokosi
mladić s crvenim šeširom ukrašenim perjem zakorači unutra. Lice
joj buknu rumenilom što je zatečena u tako neprijatnom položaju i
požele da se sklupča od sramote, ali on se ljubazno nasmeši, dok su

mu se zelenkaste oči sjajile.
„Kakva odlična zamisao!” uzviknu oduševljeno i skoči pored nje

na klupu. „Video sam vas kroz staklo na vratima i odlučio da sledim
vaš primer.” Pošto je bio visok, mogao je s lakoćom da pogleda kroz
prozor. „Ovako čovek ima prednost, zar ne? Želim da se uverim je li
neko danas ovde, a ne bih da ulazim u tu gužvu da ga tražim. Da!
Došao je. Tu je moj bankar, stari Van Jans, obavlja za mene sav taj
naporan posao!”

Činilo se da i ne primečuje kako ništa nije dodala bujici reči koje
je izgovorio, a na njeno olakšanje, više i nije imala prilike za to, kad
grupa od pet-šest mladića i devojaka, u svili i somotu i perju
raskošnih boja, uđe u čekaonicu kroz vrata koja je ostavio otvorena.
Kad su ga ugledali kako stoji na klupi, glasno povikaše, u znak
negodovanja:

„Šta radiš tamo gore? Zar nema kraja tvojim nestašlucima,
Konstantejne? Rekao si da ćeš se pridružiti grupi, a ne da ćeš se
ovde zabavljati! Gubiš vreme! Hoćemo da krenemo!”

Nasmejao im se s mesta na kojem je stajao i podsmešljivo se
naklonio. „Smirite se! Obavio sam šta sam imao. Spreman sam da
krenem.”

Skočio je s klupe, obgrlio rukom struk najlepše devojke u grupi i
poveo ih napolje. Nestali su kao jato papagaja, zalupivši vrata za
sobom.

Sve vreme Aleta je stajala kao zaleđena. Sada se malo opustila i,
uz opasnost da je ponovo otkriju, nije mogla odoleti, a da ne
pogleda kroz prozor nakon što je čula kako Konstantejn opisuje
skup unutra kao gomilu i gužvu. Pitala se kako bi mu moglo biti
prezime.

Na vrhovima prstiju, pridržavajući se za prozorsku dasku,
gledala je pravo u srce Berze. Bilo je to ogromno četvrtasto dvorište,
otvoreno prema nebu, po kojem se kreće gomila bučnih muškaraca,
pri čemu neki viču ili se svađaju, ili jednostavno stoje, spuštenih
glava, udubljeni u privatne razgovore sa drugim ulagačima.
Nekolicina je izvodila izvanredne glumačke predstave. Skidali su

šešire i perike i pobednički mahali njima, ili ih bacali na zemlju i
gazili, zavisno od toga jesu li primili dobru ili lošu vest. Bila je
naviknuta na Hendrikove i Sibiline ćudljive ispade u sopstvenom
domu, što bi obično uznemirilo čitavo domaćinstvo, ali ovako, s
potpuno nepristrasnog stanovišta, bilo je veoma zabavno gledati
takve predstave. Trebalo bi strancima, koji njene zemljake smatraju
dosadnima i mirnima, dopustiti da zavire kroz ovaj prozor baš kao
što je ona to učinila. Vrlo brzo bi promenili mišljenje!

Ugledala je Pitera kako se probija kroz gužvu. Skočila je s klupe,
petom zakačila porub podsuknje i pala na pod koliko je dugačka.
Tek što je uspela da se uspravi, kad se vrata otvoriše i Piter uđe u
čekaonicu, široko se osmehujući.

„Konačno ste došli”, pozdravio ju je. „Već sam pomislio kako ste
zaključili da vam ipak ne mogu biti ni od kakve pomoći.” Pogledom
je preleteo preko oskudnog nameštaja u čekaonici. „Ovde nije
naročito udobno. Predlažem da razgovaramo na nekom drugom
mestu.”

Oklevala je. „Jesam li vas omela u nekom važnom poslu?”
„Ne, uopšte. Moj posao ovde za danas je završen.” Rame uz
rame napustiše Berzu i siđoše stepenicama na ulicu. Raspitivao se za
zdravlje njenog oca i sestara.
„Dobro su. Nisam nikome rekla da se danas nalazim s vama,
inače bi vas sigurno pozdravili.”
Ubrzo su stigli do krčme u kojoj je preduzimljivi vlasnik pretvorio
jednu od prostorija u kafanu za oba pola, za razliku od zasebnih
klubova za ispijanje kafe, što je bila najnovija pomod-kineskom čaju.
Ovde, kao i u svakoj kafani u koju je zalazilo mešano društvo, radile
su samo žene. Mesto je bilo krcato, ali konobarica pokaza Piteru i
Aleti na separe sa sedištima visokih naslona. Odatle su imali odličan
pogled na velike bakarne džezve iz kojih je kroz male slavine sipana
kafa, začinjena karanfilićem, cimetom ili đumbirom. Aleta nikada
pre nije bila u kafani, jer je bilo jeftinije piti kafu kod kuće.
Spustila je kapuljaču ogrtača. Uobičajena kapa koja joj je prianjala
uz glavu i strogo pokrivala kosu, danas je bila od bež platna

opšivena skromnom čipkom. Piter pomisli kako bi više odgovarala
nekoj starijoj ženi. Bila je premlada da naružuje lepe crte svog lica
tako ozbiljnom kapom. Da je kapa bila od somota ili svile, s
perlicama ili vezom koji bi je ulepšali, to bi bila druga stvar.

„Želela bih kafu s ukusom cimeta”, odgovorila je Aleta kada ju je
upitao šta je njen izbor.

„Zaslađenu šećerom ili medom?”
Ona je izabrala med, a sebi je poručio običnu crnu nezaslađenu.
Takođe je zamolio konobaricu da donese kolačiće od đumbira i
kekse koje su tu pravili. Dok su čekali da im se donese poručeno,
osmelila se da zapita:
„Kako ste odlučili da kupite kuću u Amsterdamu?”
„Zbog posla sam želeo da budem blizu Berze, i možda ćete se
iznenaditi kad vam kažem da zimi imam veoma mnogo posla. To je
vreme kad se upoznajem s ljudima koji žele da preurede svoje bašte
i pripreme ih za proleće, a pošto mnogo posla pronalazim upravo u
Amsterdamu, činilo mi se razumnim da mi tu bude drugi dom.”
Nasmešila mu se. „Na neki svoj način i vi ste umetnik, ali sa
zemljom i drvećem i cvećem umesto s pigmentima i bojama. Sviđa li
vam se ta strana baštovanstva?”
„Neizmerno. Ljudima ponekad treba vremena da se odluče, i
traže da im se na papiru napravi više različitih nacrta nego što im je
potrebno, ali sve je to deo posla.”
Dok su čavrljali, trudio se da ne otkrije kako na njoj primećuje
sličnost s Frančeskom. Pojavljivala se i nestajala u izrazima lica, tako
brzo da ju je bilo teško uočiti i u načinu na koji su joj se usne blago
izvijale pre nego što se razvuku u osmeh. Ali u Aletinim
sivozelenim očima nije bilo ni traga privlačnosti koju je spazio u
Frančeskinim. Devojka koja je sedela nasuprot njemu bila je
zatvorena u sebe, sitna i naoružana nekom unutrašnjom odbranom
koja ju je čuvala od uzburkanih osećanja kakva su obično mučila
mlade žene. Zbog ukočenog držanja delovala je neosvojivo. Kako je
moguće da su isti roditelji stvorili i nju i Sibilu? Razlikovale su se kao
nebo i zemlja. Frančeska je pomalo ličila na obe sestre, jer je

posedovala smirenost jedne i strast druge. Kako bilo da bilo, sada je
bio siguran da je ona žena njegovog života.

Kafa je stigla s keksom i kolačićima od đumbira, još toplim od
rerne. „Dobro”, reče Piter, kad otpiše prve gutljaje kafe i pojedoše
po kolač, „a sad mi recite zašto ste me danas potražili.”

Počela je da mu priča o svojoj nameri da postane slikarka i članica
Esnafa. Kako i kada će to postići nije znala, ali nekako će ostvariti
svoj san. U međuvremenu, želela je da pohađa časove. Dok je
govorila, pomislio je da je neoprostivo što se Hendrik Fiser nije
potrudio da pomogne svojim kćerima tako što bi ih zvanično
proglasio svojim učenicama i nadgledao ih tokom čitave obuke. To
mu je otkrilo potpunu sebičnost tog čoveka koja se krila iza njegove
veselosti.

„Primam porudžbine bez očevog znanja”, nastavi Aleta, „i služim
se majčinim devojačkim prezimenom Feldhajs, da sakrijem svoj
identitet. Sumnjam da je iko od mojih pokrovitelja čuo za Hendrika
Fisera, jer nisu u mogućnosti da kupuju od njegovog zastupnika, ali
htela sam da se osiguram da me ne oda neki slučajan susret. Otac
razgovara sa svim i svakim gde god da je.” Ispričala mu je i o
slikama kuća, radionica, prostorija, čak i o tezgi s ribom koju je
izradila.

Izgledao je začuđeno. „Imate li uopšte slobodnog vremena?”
„Gotovo nimalo, zato što koristim svaki slobodan trenutak da
stvorim zalihu slika koje prodajem kad god mi se pruži prilika. S tim
novcem ću moći da pohađam one časove crtanja i slikanja koje sam
vam već spomenula.”
„Gde se prodaju takvi radovi? U prodavnicama slika?”
„Ne. Zaista sam obišla nekoliko takvih mesta, ali svuda je bilo
isto. Zatrpani su zalihama i moje radove niko nije ni pogledao.”
„Gde onda? U mnogim krčmama su izložene slike na prodaju.”
„To bi bilo previše opasno. Moj otac ima poznanike s kojima pije
u svakoj krčmi u Amsterdamu. Neki nam dolaze i u kuću, i kad bih
odlazila na takva mesta, prepoznali bi me.”
„Shvatam u kakvoj ste nevolji. Šta vam Frančeska savetuje?”

„Ona ne zna i ne sme da posumnja, zato što bi mi rekla da nikada
neću postati slikarka, ako se ne posvetim ozbiljnom radu.”

„Je li u pravu, Aleta?” Počeli su da se oslovljavaju imenima, a da
to nisu ni primetili.

„Ovo što radim je meni dovoljno ozbiljno, ali rad na kakav ona
misli očekuje me u izobilju na tim časovima. U međuvremenu učim i
napredujem makar i na ovako težak način kakav sam izabrala. Kad
god slikam u ateljeu, vidim da sam veštija nego pre. Čak je i otac
pohvalio moju sliku zumbula. Ali Frančeska sve više napreduje iz
dana u dan. U poslednje vreme predivno slika. Izgleda da je
preskočila nedostatak koji ju je kočio.”

„Šta bi moglo biti uzrok tome?”
„Otac pripisuje zasluge sebi zato što je ponovo podučava, ali ja
sam uverena da se radi o prirodnom napretku. Kao kad ptiče dobije
krila.”
„Ceni li on njen rad?”
„Da, ali veoma je osetljiv na svoj sopstveni. Frančeska mu nikada
ne sme postati takmac, bar ne u njegovom ateljeu.”
„Da li bi se to moglo dogoditi, šta misliš?”
„Verujem da je predodređena da postane sjajna slikarka. Tako je
izvrsno naslikala mene i Sibilu, da je očev zastupnik, Vilem de
Hartoh, odneo sliku na nezavisnu procenu.” Ponovo je otpila gutljaj
kafe, uživajući u posluženim poslasticama.
„Ako je tvoj otac nastavio da podučava Frančesku, kako to da i ti
nemaš koristi od toga?” čudio se.
„Nisam često u njegovom ateljeu, jer imam sopstveni na spratu,
već se dovoljno ljuti što mora da podučava Frančesku i kad bi morao
da radi sa obe, to bi bilo previše za njegovu narav. Nakon što nam je
umrla majka, shrvan bolom, počeo je da radi samo ono što želi, i
tako je i ostalo. Ja to razumem. Nema to nikakve veze s njegovom
ljubavlju prema Frančeski ili meni.”
„Veoma ste popustljive.” Posmatrao ju je prijateljski i
ohrabrujuće. „Možda bi sada trebalo da mi objasniš pravu svrhu
ovog sastanka. Još nismo stigli do toga a pretpostavljam da si mi

dodelila neku ulogu u tvom naumu da pohađaš te časove.” Vedro
joj se smeškao. „Treba li umesto tebe da prodajem tvoje slike?”

Rekao je to u šali, jer je bio ubeđen da će zatražiti zajam koji bi joj
omogućio da pohađa časove, i u sebi je već odlučio da joj izađe u
susret. Na njegovo zaprepašćenje, ona se željno uhvati za tu
primedbu i njen uobičajen smireni izraz se promeni u oduševljeno i
ogromno olakšanje.

„O, da! Nisam uopšte očekivala da mi to ponudiš. Plašila sam se
da te pitam. Samo po nekoliko odjednom, zajedno s lukovicama i
cvećem na tvojim tezgama u Amsterdamu ili na drugim mestima.”
Reči su joj razdragano letele. Gotovo da je ostala bez daha.
„Uzimaćeš proviziju za svaku prodaju kao pravi trgovac slikama.
Neće biti mnogo, ali s vremenom će rasti, baš kao i moj deo.” Glas
joj se utiša i pogled ukoči kad on podiže ruke i žalosno zavrti
glavom.

„Mnogo mi je žao, Aleta. Plašim se da sam te obmanuo
nepromišljenom šalom. Pojma nisam imao da si to želela da me
zamoliš.”

„Šta si očekivao?”, upita tiho.
„Da ćeš tražiti zajam. Dao bih ti ga.”
Odmahnula je glavom. „To ne dolazi u obzir. Kad počnem s
obukom, neću imati vremena da slikam za prodaju, tako da ga ne
bih mogla vratiti. Prvo moram zaraditi novac.”
Uzdahnuo je i spustio obe ruke na sto. „Nemam vremena da
prodajem slike, a nemaju ga ni moji radnici. Znaš kakva je gužva na
tezgama na pijačni dan. Zašto ne iznajmiš sama tezgu na jedan dan?
Verovatno bi sve rasprodala. Viđao sam da tezge sa slikama dobro
posluju.”
„Ne mogu to da uradim.” Tuga zbog razočaranja joj je stegla grlo.
„Bila bih izložena oku javnosti. Moj otac retko odlazi na cvetnu
pijacu, ali dolaze ljudi koji me poznaju i vrlo brzo bih upala u velike
neprilike. Najgore od svega, morala bih da se oprostim s časovima.”
On saosećajno klimnu glavom. „Shvatam u čemu je nevolja.
Poznaješ li nekog drugog ko bi se prihvatio prodaje za proviziju?”

„Pretpostavljam da bi služavkina sestra pristala. Znam da bi joj
dobro došla dodatna zarada. Ali, kao što rekoh, tezga ne dolazi u
obzir.”

„A šta ako ti neko ustupi malo prostora na kraju svoje tezge ovde
u Amsterdamu? Da li bi ti to bilo dovoljno?”

Čitavo lice joj ponovo preplavi nada. „Poznaješ li nekoga ko bi na
to pristao?” Kad joj njegov osmeh pruži nagoveštaj, ona pljesnu
rukama i položi ih na grudi. „Ti, Pitere! Kako da ti zahvalim?”

„Čekaj malo”, zahtevao je ozbiljnim tonom. „Ako zaista odlučiš
da zaposliš služavkinu sestru, napominjem da tvoje slike ne smeju
zauzeti više mesta nego što ti dodelim.”

„Neće!”
„Dobro, ali još nisam završio. Moraćeš pristati na jedan poseban
uslov.”
Izraz lica mu je bio tako neumoljiv da ona ponovo spusti ruke u
krilo. „Koji?”
„Reći ćeš Frančeski za naš dogovor. Neću ništa da joj radim iza
leđa.”
Dugo ga je gledala, tražeći mu u očima razlog. „Ne ponosim se
time što joj bilo šta tajim, ali bojim se da se ona nikada neće s tim
složiti. Ne bi me odala ocu, ali zahtevala bi da se vratim u atelje,
iako zna da mi je uvek bilo teško da radim pored njega.” Zatim se
snažno ugrize za donju usnu, koja joj odjednom zadrhta. „Čak i da
je ubedim da prihvati moj naum, sad shvatam da ne mogu prihvatiti
tvoju ponudu. Baš sam glupa što sam te uopšte uznemiravala.”
Nagnuo se prema njoj. „Misliš da nećeš moći platiti zakup za deo
tezge i da nećeš moći obezbediti proviziju za nekog drugog, zato što
nećeš ništa zaraditi. Ali ako želiš, uzeću sliku zumbula u zamenu za
najam.”
Ponovo je podigla glavu u neverici. „Nisi još ni video sliku.”
„Rizikovaću.”
Prvi put joj u očima zablistaše suze. Buđenje i gubljenje nade nije
je rasplakalo, ali sada ju je njegova velikodušnost dirnula.
„Ti si najljubaznija osoba koju sam upoznala u životu.”

Nasmešio se i podigao činiju s kolačima. „Uzmi još jedan i ne
preteruj. Poručiću nam još kafe.”

Uzela je kolač da bi sebi dala vremena da se pribere.
„Razgovaraću s Frančeskom čim mi se ukaže prva povoljna prilika.”

„Možda ćeš otkriti da nije tako tvrdoglava kao što se plašiš.”
Žalosno je stisnula usne. „Ne znaš kakva je kad se nečemu
protivi. Ništa je neće pokolebati.”
„Da li bi pomoglo kad bih ja popričao s njom?”
„Ne.” Aleta je bila odlučna. „Ovo moram da obavim sama.”
„Hajde onda da se opet nađemo ovde sledećeg petka. Do tada
ćeš imati vremena da popričaš s Frančeskom.”
„Pođi danas sa mnom kući da vidiš slike s cvećem. Ako sve dobro
prođe, ne želim da pomisliš kako si sklopio loš posao.”
„Toga se ne plašim, a i ne mogu danas s tobom.”
„Onda, sledeće nedelje?”
„To bi mi baš odgovaralo.” Nadao se da će videti i Frančesku, ali
nije pitao.
Tog dana Aleta nije imala prilike da razgovara sa sestrom. Čim se
vratila kući, presrela ju je Grit s vešću da je trudna susetka, kojoj je
tog jutra pomogla da ustane s leda, počela da se porađa. Marija se
odgegala do prvih suseda da bude kraj nje, dok je Frančeska odjurila
po babicu a zatim i da dovede njenog muža s posla. Tu su takođe
bila i mala deca, koju je trebalo nahraniti i pričuvati.
Bilo je kasno kad su se Frančeska i Marija konačno vratile. Aleta
u spavaćici pogleda preko ograde stepeništa.
„Šta se dogodilo?”
Frančeska podiže uniorno lice. „Devojčica je. Veoma je sićušna i
molimo se da preživi.”
„O, da! Ko je sad sa gospođom Zegers?”
„Njena majka i udata sestra su stigle sa sela.”
Marija potapša Frančesku po ramenu. „Idi sad na spavanje, dete.
Od jutros je prošlo mnogo vremena.”
Pet dana se nije znalo hoće li dete preživeti. Za to vreme
Frančeska je odlazila i dolazila iz susedne kuće, i pomagala koliko je

mogla. A onda je, nekim čudom, beba počela pravilno da se hrani i
sve se dobro završilo.

Tek što je ta opasnost prošla, u dvodnevnu posetu im je stigla
Hendrikova rođaka zbog neke svadbe. Hendrik je nije voleo, a ni
ona nije imala strpljenja za njega, pa je raspoloženje bilo napeto.
Aleta je sve vreme čekala priliku da nasamo porazgovara s
Frančeskom, ali nikako da se ukaže pravi trenutak.

Za vreme posete te rođake, Sibila se opasno približila
prevremenom razotkrivanju Aletine tajne. Rođaka, čija odeća je bila
sašivena od najboljih tkanina, sa ukusom i stilom, imala je vredan
nakit koji je oprezno redom nosila. Pošto je sačekala da ode na
venčanje iznajmljenim saonicama, Sibila je prezrivo progovorila:
„Zašto je stavila samo one minđuše s topazom i običan broš? Da sam
ja na njenom mestu, stavila bih danas sav nakit na sebe da svi vide.
Kakva je svrha imati lepe stvari, ako ih ne pokazuješ i ne praviš
druge ljubomornim! To ću ja raditi kad se obogatim.”

Aleta se, napetih živaca, okrenu prema njoj: „Zar ne možeš da
razmišljaš ni o čemu drugom osim o bogatstvu i kako da se
razmećeš?”

Sibila se razljuti. „Kako možeš to da kažeš? Niko nije pohlepniji
od tebe!” Tada je iznenadni iscrpljeni izraz Aletinog lica spreči da
izusti ono ostalo što je još želela da kaže.

„Ne pričaj gluposti, Sibila”, javi se Frančeska od stola za kojim je
popunjavala knjigu s računima domaćinstva. Pogled nije dizala, jer
bi inače primetila napetost između svojih sestara. „Aleta je poslednja
koju treba za to da optužuješ.”

Kasnije, kad su se popele u spavaću sobu, Sibila se izvinila Aleti,
koja joj strpljivo odgovori:

„I ja sam pogrešila. Zahvalna sam ti što nikome ne pričaš o
ovome što imam ovde.” Otvorila je vrata svog studija. Štafelaj joj je
stajao pored prozora, a na preostala tri zida su bile naslagane njene
slike. Stvarala je zalihu. Većina je bila rađena na drvetu, koje su
mnogi umetnici više voleli, jer je bilo čvršće od platna, naročito ako
je slike trebalo grubo prenositi po pijacama i aukcijama pre prodaje.

Neočekivano je došla do drveta kada je slikala kuću jednog stolara a
on je imao zalihe običnih panel ploča koje je poskidao s neke stare
kuće. Bile su previše tanke da bi se ponovo upotrebile za istu svrhu,
pa joj je sve prodao za gulden, a uz to ih isekao na delove kao deo
pogodbe. U podrumu mu je ostalo još ploča, da ih pokupi kad joj
bude odgovaralo, pošto nije imala ostavu i svaki put je mogla poneti
samo po nekoliko. On je želeo da joj isporuči sve, ali ona je žustro
odbila tu ljubaznu ponudu. Nije se usuđivala da bilo kome otkriva
svoju adresu.

„Samo je pitanje vremena kada će te otkriti”, nabusito ju je
upozorila Sibila. „Zamisli da Frančeska jednog dana uđe u ovu sobu
kad zaboraviš da zaključaš ta vrata. Na prvi pogled će videti da
ovde ne slikaš na uobičajenom nivou, kao što to činiš u ateljeu.
Zatim, pomisli samo, kakvim će te pitanjima zasuti!”

„Već sam o svemu tome razmišljala. Prošle nedelje sam odlučila
da joj kažem, ali toliko je zauzeta da mi se nije pružila prilika. Sada
sastavlja jelovnik za večeru gospodina Van Deventera. Znam da se
neće složiti s ovim što radim.”

„Istina je. Ne bih joj ništa govorila dok rođaka Lajsbet ne ode
danas posle podne.”

Aleta je bila očajna. Sa Van Deventerom koji im dolazi na večeru,
ostao joj je još samo jedan dan pre nego što se narednog jutra
sastane s Piterom. Ko bi pomislio da će biti tako teško obaviti
jednostavan iskren razgovor s rođenom sestrom?

Nakon doručka tog jutra kad su pripremali večeru za gosta,
Frančeska je otišla do velikog hrastovog ormara u predvorju. Imali
su tri takva u kući, jer sve holandske žene su se dičile velikom
zalihom platnenog rublja, pa ni Ana nije bila izuzetak. U ovom
ormaru, koji je bio i najveći, držali su najbolje rublje, dok je drugi u
susednoj prostoriji čuvao platna srednje kakvoće, a ono što se
najviše koristilo nalazilo se na spratu i na njemu je Sibila vežbala
krpljenje i popravljanje. Frančeska uze sa srednje police najbolji
damastni stolnjak i salvete. Aleta joj priđe i žurno joj se obrati:

„Mogu li danas da razgovaram s tobom?”

Frančeska je nežno pogleda. „Nešto se dogodilo?”
„Ne. Samo sam želela nešto da te pitam.”
„Danas ću biti prilično zauzeta. Što ne bismo sačekale večeras
pred spavanje?”
To im je bilo uobičajeno vreme za razgovor nakon Anine smrti,
kad bi se sklupčale jedna pored druge na jastucima.
„Da”, odgovori Aleta, zadovoljna. „Tako će biti najbolje.”
U sedam sati te iste večeri Frančeska je otišla do trpezarije da se
uveri da li je trpezarijski sto u savršenom redu. Na vratima se pojavi
Hendrik. Izgleda da ga je pismo koje je tog jutra primio, izuzetno
oraspoložilo, iako nikome nije otkrio njegov sadržaj.
„Kako izgledam?” Ani je postavljao to pitanje pre svakog
društvenog događaja, jer ona bi brzo uočila trag boje na njegovoj
kosi i proverila je li mu okovratnik na ramenima gladak. Nakon
njene smrti, iz navike, prepustio je Frančeski da po potrebi
proverava njegov izgled.
„Izgledaš sjajno”, izjavi Frančeska. Ispeglala mu je i očetkala
odeću od ljubičastog somota, koja je, u paru sa dubokim
pantalonama, laskala njegovom gojaznom stasu, a nosio je i
tamnocrvene čarape koje mu je Aleta isplela za Svetog Nikolu.
„I ti lepo izgledaš”, dodao je, ne prepoznavši svilenu haljinu boje
kajsije, koju je ponovo prepravila, dodavši joj nove trake. „Mogao
bih te jednom naslikati u toj odeći.” Tada se ponovo setio svrhe
predstojeće večere i izraz lica mu se promeni, postajući odjednom
izuzetno napet. „Prokletstvo! Ovo će biti čisto gubljenje vremena!
Ne želim da slikam tog bednog brodskog posrednika!”
„Sačekaj da ga upoznaš”, smireno ga je savetovala Frančeska.
„Možda u toku večeri otkriješ da ti se gospodin Van Deventer
ipak dopada.”
„Dopadanje nema s tim nikakve veze! Slikao bih i najgoreg
neprijatelja kada bi pristao da mi pozira svaki put kad osetim
potrebu da slikam. Ne želim da se vežem za određene sate.”
„Ne, oče.” Provukla je ruku kroz njegovu, a uglovi usana su joj
podrhtavali od želje da se nasmeje, i ona mu zagnjuri lice u rame da

prikrije osmeh. Osetio je u kakvom je raspoloženju, pa ju je uhvatio
za bradu i pogledao u lice. Razdraganost u njenim očima mu, i
protiv volje, izmami smeh.

„Ja sam jedan stari medved, zar ne? Kako to da me se ne bojiš?”
„Mene nije lako uplašiti.” Nasmejala se zajedno s njim. „Ali
možda ćeš uspeti da zaplašiš novog pokrovitelja, pa da igra kako ti
sviraš.”
Uzdahnuo je. „Sumnjam.”
Otišla je do stola da poravna viljušku. „Zašto nisi pozvao i Vilema
na večeru? Ipak je on zaslužan za ovaj susret i možda bi ti bilo lakše
da je tu.”
„Pozvao bih ga da trenutno nije odsutan.”
Začu se lupanje zvekira na ulaznim vratima. Ona mu hitro dade
znak glavom. „Ovo je sada naš gost.”
Hendrik uzdahnu još jače i pompezno podiže oči prema tavanici.
„Neka mi Gospod podari strpljenje.” Zatim izađe iz trpezarije i
ozlojeđeno zastade dok je Grit žurila da dočeka gosta. U isto vreme,
Aleta i Sibila siđoše niz stepenice.
Frančeska na brzinu odjuri do kuhinje da proveri je li sve
spremno. Kada se vratila u predvorje, videla je ulazna vrata širom
otvorena i sestre kako čekaju pored Hendrika. Livrejisani sluga, u
ogrtaču i s naherenim šeširom, pokucao je da najavi svog gospodara
i sada se vratio do velelepne kočije. Ludolf van Deventer zakoračio
je iz kočije na blatnjavu kaldrmu. Bio je to krupan, snažan, debeo
čovek, malo iznad prosečne visine, odeven u lisičje crvenu i sivu
odeću, sa izobiljem belog nojevog perja na šeširu. Grit se nespretno
pokloni kad je ušao i žurno zatvori vrata. Frančeska proceni da je
očevih godina.
Ljubazno je pozdravio Hendrika. „Jedva sam čekao da vas
upoznam, gospodine Fiser. Postao sam obožavalac vašeg rada.
Zaista mi je zadovoljstvo.”
„Čast mi je! Želim vam iskrenu dobrodošlicu, gospodine.
Dozvolite da vam predstavim svoje kćeri.” S iznenađenjem primeti
da Frančeska još nije stigla, pa predstavi njene sestre.

Frančeska zadrhta, neprijatno svesna užasa koji joj se primiče, ali
pripisujući to hladnom vazduhu koji se uvukao u kuću. Istog trena
shvati da je isti osećaj imala nekoliko trenutaka pre nego što je
ugledala sebe kao Floru. Zatim odlučno ispravi ramena da otera tu
mračnu obmanu. Ali i dalje je stajala kao prikovana za pod
predvorja.

Grit prođe pored Frančeske, s namerom da na putu do kuhinje
odloži posetiočev ogrtač. Gorela je od gneva. Ne samo da ga je
nemarno bacio, gotovo je ugušivši njime, već ni cipele nije obrisao!
Kad bi samo bila snažna kao sluškinja iz susedstva, koja je jednog
Engleza odigla od tla da bi mu skinula blatnjave cipele kad je počeo
da ostavlja tragove svuda po njenom čistom podu! Nema sumnje da
je gospodin Van Deventer mnogo putovao i prihvatio drsko
ponašanje koje je viđao u drugim zemljama.

Aleta i Sibila su pošle za Gritom i napustile predvorje. Krenule su
da joj pomognu oko predjela. Marija je mogla da nadgleda poslove u
kuhinji, ali sama više nije imala snage da radi. Frančeska nije
obraćala pažnju na upitne poglede svojih sestara dok su prolazile,
ali načula je Sibilino šaputanje.

„Frančeska želi da ostavi utisak veličanstvenim ulaskom. Što se ja
nisam toga setila!”

Kako je samo Sibila bila daleko od istine! Njeno šaputanje mora
da je doprlo i do Ludolfovih ušiju, jer je brzo okrenuo glavu i
pogledao prema predvorju. Kad ju je spazio, Frančeska nehotično
nasloni ruku na staru hrastovinu lučnog prolaza. Usne su mu se
polako razvlačile u osmeh, otkrivajući široke, četvrtaste zube, koji su
odlično odgovarali obliku njegovog lica. Nije bio neprivlačan čovek,
ali crte njegovog lica su odavale neku surovost. Obrve su mu bile
boje peska, kao i tanki brčiči i mala šiljasta brada, i slagale su se sa
gustom kovrdžavom perikom koja mu je padala preko ramena i niz
leđa. Kapci na oštrim, opreznim očima bili su duboki, nos širok, baš
kao i nozdrve i usta, a brada isturena i ratoborna. Tog čoveka nije
trebalo ljutiti.

„Ah! Boginja proleća lično!”, uzviknuo je. „Gospodine Fiser,

moliću vas da me predstavite ovoj prekrasnoj Flori.”
Frančeska duboko udahnu pre nego što je krenula da se upozna i

nakloni najbolje što ume. Ludolf joj prihvati ruku i zadržao bi stisak
oko njenih prstiju i duže, da ih ona nije izvukla dok je odgovarala na
njegov pozdrav na uobičajen način. „Pridružujem se ocu i želim
strancu dobrodošlicu u naš dom.”

„Ali više vam neću biti stranac, nadam se.” Zadržao je pogled na
njoj dok se obraćao Hendriku. „Imate lepe kćeri, gospodine Fiseru.
Biće mi zadovoljstvo da vašu najstariju kćer zovem po imenu, bez
formalnosti, ne iz loših namera, uveravam vas, već zato što
Frančeska kao Flora ukrašava moju blagovaonicu kao da oduvek
tamo pripada. Toj slici nalazim samo jednu manu. Ne prikazuje je u
najboljem svetlu. Ona je još mnogo lepša.”

Dve crvene mrlje pojaviše se na Frančeskinim obrazima, ne zbog
licemernog laskanja, već zato što priča o njoj kao da je izložena roba
bez jezika u glavi. U njihovoj kući žene su uvek iznosile svoje
mišljenje, i veoma se naljutila. Primetila je da je i Hendrika ozlojedilo
prikriveno prigovaranje njegovoj slici. Bilo je vreme da se umeša.
Načinila je dražestan pokret.

„Uđite da večeramo, moliću. Sve je spremno.”
Raspoloženje za stolom bilo je vedrije nego što je Frančeska
očekivala. Ludolf je bio veoma rečit a na svojim putovanjima po
inostranstvu stekao je široko znanje o svetu. Oprezno je potisnula
odbojnost koju je prema njemu osetila na prvi pogled, u želji da
bude pravična prema gostu. Bio je krajnje učtiv, podstičući nju i
sestre da izraze mišljenje, jer takođe je bio i dobar slušalac, a to je
odgovaralo Hendrikovoj brbljivoj prirodi. Bilo je očigledno da je oca
potpuno osvojio. Hendrik je zaboravio svoju raniju bojazan i bio je
opušten i veseo. Pretpostavljala je da je razlog tome Ludolfov
odlučan zahtev da uskoro pogleda sve Hendrikove slike, ukoliko je
Vilem neku prevideo. Znala je da Hendrika ne bi ništa više
oduševilo od činjenice da ovom pokrovitelju proda slike koje je
njegov zastupnik odbio da preuzme.
Izvrsna večera se završila činijama ušećerenog voća i đumbira.