Peta Profesija - Dejvid Morel

 
Dejvid Morel
 

Peta Profesija

 

 

 

 
Naslov originala:
David Morrell
The Fifth Profession
 

Preveli s engleskog

Mirjana i Zoran Živković
 
 

 

Posvećeno Sari, kćeri, prijatelju.

 
 

 
- Ne razumem - reče Alisa - Sve me to strašno zbunjuje.
- Tako ti je to kada živiš unatraške - ljubazno primeti
Kraljica. - Svima se u početku malo vrti u glavi.
- Živeti unatraške! - ponovi Alisa krajnje zaprepašćeno.
- Nikada nisam čula za tako nešto!
- Ima to i jednu veliku prednost, sećanje ti radi u oba
smera.
- Sigurna sam da moje radi samo u jednom - primeti
Alisa. - Ne mogu da se setim nečega što se još nije dogodilo.
- Jadno je ono sećanje koje radi samo unazad - primeti
Kraljica

Luis Kerol

Alisa u svetu ogledala
 
 
Put telohranitelja sastoji se u odvažnom prihvatanju
smrti.
 

Mijamoto Musaši

samuraj iz sedamnaestog veka
 

PROLOG

Akira na trenutak sklopi oči. - Japan su često pustošili
tajfuni, plimski talasi i zemlјotresi tako da je fatalizam
nacionalno raspoloženje a sigurnost nacionalna opsesija.
Otad mi je govorio da ako ne možemo da utičemo na
nesreće kojima nas svet obasipa, možemo bar da utičemo na
disciplinu i dostojanstvo kojima se suočavamo sa tim
nesrećama. Zato me je poslao kod senseia koji je najviše
tražio u dođo koji je najviše zahtevao, a koje je uspeo da
pronađe. Naučio sam džudo, džijudžicu, aikido, razne
japanske oblike karatea, i razume se da baratam mačem.

 

 

ZALOG VERNOSTI

 
PETA PROFESIJA
 
Nikakav istorijski događaj ne obeležava poreklo Sevidžove
profesije. Veština kojoj se on posvetio potiče još iz
nepoznatog nam vremena, zadire u magle mita. U početku
bejahu lovci, zatim seljaci, potom se do stvari dolazilo
razmenom, prostitucijom i bavljenjem politikom. Iako
mišljenja nisu usaglašena oko toga koje od njih je najstarije,
to su četiri prva ljudska preduzetništva.
Ali čim se nešto može zadobiti, to takođe treba i
zaštititi. Tako je nastala Sevidžova - peta - profesija. Mada ne
postoje zapisi o počecima njegovog zanata, dva nemila
događaja ilustruju njegovu junačku tradiciju.
 

KOMITATUSI
 
Kada su Anglosaksonci zauzeli Britaniju u četvrtom veku
naše ere, doneli su sa sobom germanski kod ponašanja koji
je od podanika zahtevao da budu apsolutno odani
plemenskom vođi. Glavni zahtev ovoga koda sastojao se u
tome da vazali ili komitatusi moraju po cenu života braniti
svoga vođu. Jedan od najupečatljivijih primera kada su
ratnici iskazali takvu potpunu odanost svome gospodaru
potiče iz 991. godine; događaj o kome je reč zbio se na obali
reke Blekvoter u blizini grada Maldona u Eseksu.

Skandinavski gusari, koji su harali lukama duž istočne
obale Britanije, ulogorili su se na ostrvu koje je za vreme
oseke bilo povezano sa obalom uskim nasipom. Lokalni

britanski poglavar, Bertnot, poveo je svoje odane komitatuse
do nasipa i zabranio Vikinzima da ga pređu. Neprijatelj se

oglušio o njegovo naređenje.

Sevnuli su mačevi. Krv je natopila nasip. Kada se bitka

rasplamsala, jedan od Bertnotovih novopečenih vojnika

kukavički se okrenuo i pobegao. Ostali, pretpostavivši da je

vojnik koji se povlači glavom Bertnot, takođe umakoše.

Ostali su samo Bertnot i njegovi telohranitelji.

Pogodilo ga je koplje. Istrgao ga je i probo svog

napadača. Vikinška sekira mu je odsekla ruku kojom je držao

mač. Tako bespomoćnog, sasekli su ga na komade. Mada
Bertnot više nije vladao, njegovi odani komitatusi nisu se
povukli. Kako bi zaštitili njegovo telo i osvetili njegovu smrt,

još su žešće napali. Zadesila ih je strašna smrt, ali bili su
srećni jer komitatusi drže do svog koda odanosti.

Originalni anglosaksonski dokument koji opisuje njihov

junački poraz završava se ovim rečima:

 
Godrik je često bacao koplje, uperivši njegov
pogubni vrh prema Vikinzima. Hrabro je
napredovao među svojom braćom, dok nije
oboren i izdahnuo u borbi. To nije bio onaj Godrik
koji je pobegao iz bitke.
 

Ta dva Godrika predstavljaju osnovu sukoba u
Sevidžovoj profesiji. Od komitatusa se očekivalo da štite. Ali
ako je stvar beznadežna, ako je vođa mrtav, da li

telohranitelj treba sebe da zaštiti? Uvek kada je Sevidž

razgovarao s nekim o ovom pitanju morala, setio se Akire i

jednog nemilog događaja iz sasvim drugačije kulture koji
ilustruje ekstreme tradicije pete i najuzvišenije profesije.

 
ČETRDESET SEDAM RONINA

 
U Japanu su ekvivalenti komitatusa bili samuraji. Ovi ratnici -
zaštitnici dobili su istaknuto mesto u jedanaestom veku

kada su provincijskim vođama, poznatim pod nazivom
daimioi, zatrebali potpuno odani telohranitelji da nadziru

njihove posede. Vekovima je centralni vojni vladar, koga su
nazivali šogun; imao vlast nad svim daimioima. Pa ipak, svaki
samuraj daimioa osećao je veću obavezu prema lokalnom

gospodaru. Godine 1701. došlo je do jednog tragičnog

događaja koji je, uprkos ovim složenim odnosima, uslovio

nastanak jedne od najpoznatijih japanskih legendi.
Tri daimioa bila su pozvana na šogunov sud u Edu

(današnjem Tokiju) sa naređenjem da se zakunu na vernost.
Međutim, ovi daimioi nisu znali kako se treba ponašati na

dvoru. Dvojica od trojice potražila su pomoć kod stručnjaka

za dvorsku etikeciju. Podmitili su ga poklonima i zauzvrat

dobili savet.
Ali treći daimio, gospodar Asano, bio je suviše naivan da

bi podmitio učitelja etikecije, gospodara Kiru. Kira se uvredio
i ismejao Asana u šogunovom prisustvu. Ponižen Asano nije

imao druge do da brani svoju čast. Potegao je mač i ranio

Kira.
Izvući mač u šogunovom prisustvu predstavljalo je težak

zločin. Šogun je naredio Asanu da se iskupi tako što će sam
sebe rasporiti. Daimio je izvršio naređenje. Ipak, njegova

smrt nije izgladila nesuglasice. Sada su Asanovi samuraji bili
obavezni prema strogom kodu điria, što u slobodnom

prevodu znači ”teret obaveze”, da osvete smrt svoga

gospodara tako što će uništiti čoveka koji je počeo taj niz

uvreda, gospodara Kira.
Kod điria morao se poštovati po svaku cenu, tako da je

šogun pretpostavio kako će još krvi biti proliveno. Kako bi

okončao neprijateljstvo, poslao je svoje ratnike da opkole

Asanov zamak i pozovu Asanove samuraje na predaju.

Unutar zidina zamka Oiši Jošio, kapetan Asanovih samuraja,

održao je veće sa svojim ljudima. Neki su bili za to da se
suprotstave šogunovim ratnicima. Drugi su zagovarali

obredno samoubistvo kakvo je počinio i njihov gospodar.

Međutim, Oiši je osetio da većina smatra da su njihove

obaveze prema gospodaru prestale sa njegovom smrću. Da

bi ih proverio, ponudio im je mogućnost da među sobom

razdele Asanovo bogatstvo. Mnogi nedostojni ratnici jedva

su to dočekali. Oiši ih je isplatio i žurno otpremio. Od preko

tri stotine samuraja ostalo je njih samo četrdeset sedam. S
njima je Oiši sklopio pakt; svaki je zasekao prst posle čega su

se rukovali, zapečativši dogovor svojom krvlju.
Njih četrdeset sedam predali su se šogunovim

ratnicima, tvrdeći da ne priznaju više nikakvu obavezu
prema điriu i svom mrtvom gospodaru. Pretvarali su se da
prihvataju sudbinu da budu ronini, samuraji bez gospodara,

lutalice. Svaki je otišao svojim putem.
Međutim, šogun im nije baš poverovao, pa je poslao

uhode da ih prate, kako bi bio siguran da je sukob okončan.
Kako bi prevarili uhode, svaki ronin ponaosob zdušno se

prihvatio nekog nečasnog posla. Neki su postali pijanice,

neki bludnici. Jedan je prodao ženu u prostitutke. Drugi je

ubio tasta. A jedan je čak sredio da mu sestra postane

ljubavnica omraženog gospodara Kira. Pustivši da im mačevi

zarđaju, a njih da pljuju, svi su naizgled ogrezli u grehu.
Konačno, posle dve godine, šogunove uhode bile su ubeđene
da je sukob okončan. Šogun je prestao da nadzire ronine.

Godine 1703. četrdeset sedam ronina se ponovo sastalo

i napalo Kirov zamak. S dugo potiskivanim besom, pogubili

su stražare svoga neprijatelja, koji njega nisu podozrevali, i

krenuli za čovekom koga su toliko prezirali i odsekli mu

glavu, zatim su je oprali i krenuli na hodočašće do grobnice

svoga sada osvećenog gospodara.

Ali još nije bio kraj lancu obaveza. Izvršivši ono na šta
ih je obavezivao điri, ronini su prekršili šogunovu naredbu da

prekinu osvetu. Jedan kod časti sukobljavao se s drugim.
Samo jedno rešenje bilo je prihvatljivo. Šogun je zapovedio.
Ronini su izvršili zapovest. Trijumfalno su prosuli svaki svoju

utrobu, mačevima rasporivši stomake s leva nadesno, a

zatim snažno trgnuvši naviše, kako je nalagao plemeniti
obred samoubistva koje se naziva sepuku. Grobovi četrdeset

sedam ronina poštuju se i danas i predstavljaju jedan od
japanskih svetih spomenika.

Komitatusi. Četrdeset sedmorica ronina. Sevidž i Akira.
Kodovi i obaveze. Čast i odanost. Štititi i, ako to dužnost

zahteva, osvetiti...čak i po cenu vlastite smrti. Peta i

najplemenitija profesija.

 

KNJIGA PRVA

 
 

POVRATAK MRTVIH

 
 

 

LAVIRINT

 
 

 

1.

 
 
Držeći se profesionalnih navika, Sevidž je pritisnuo dugme
za sprat ispod onoga na koji je išao. Razume se, neki
nepozvani posetilac morao bi da zaustavi lift na
pretposlednjem spratu, bez obzira na sve. U prorez na
kontrolnoj tabli lifta trebalo je gurnuti kompjuterski kodiranu
karticu da bi se lift popeo do poslednjeg sprata. Sevidžu je
data takva jedna kartica, ali on je odbio da je upotrebi. U
načelu je mrzeo liftove. Boravak u njima bio je opasan.
Nikada nije znao s čim se može suočiti kada se vrata otvore.
Ovom prilikom nije očekivao nikakve nevolje, ali ako jednom
odstupi od uobičajenih metoda, učiniće to ponovo, tako da
kada dođe do nevolje, neće biti spreman da odgovori na
pravi način.

Pored toga, ovog toplog septembarskog popodneva u
Atini zanimalo ga je za kakve mere sigurnosti se pobrinula
osoba s kojom je pristao da se sastane. Iako je navikao da
ima posla sa bogatima i moćnima, to su uglavnom bili
političari i industrijalci. Nije svakog dana bio u prilici da
sretne nekoga ko ne samo što je imao veze sa obe ove
arene, već je bio i filmska legenda.

Sevidž koraknu u stranu kada se lift zaustavio i vrata se
otvorila. Provirio je napolje budnih čula; nigde nikoga;
opustio se i krenuo prema vratima na kojima je na grčkom
pisalo POŽARNE STEPENICE. U skladu sa tim natpisom, vrata
nisu bila zaključana.

Sevidž je oprezno ušao i našao se na stepeništu.
Ðonovi od krep-gume prigušivali su mu korake na
betonskom odmorištu. Na dvadeset sedam donjih nivoa
vladala je tišina. Krenuo je prema vratima s desne strane,
uhvatio ručku, ali nije uspeo da ih otvori. Dobro. Vrata su

bila zaključana, kao što i treba da budu. Reza sa druge
strane bi, bez sumnje, omogućila ulaz na ovo stepenište... u
slučaju opasnosti. Ali s ove strane, neovlašćeni posetioci bili
su sprečeni da dopru na gornje spratove. Sevidž gurnu dva
tanka metalna šiljka u deo za ključ... jedan šiljak trebalo je
da poslu ži kao poluga, drugi da poklopi proreze koji će
osloboditi rezu. Posle sedam sekundi, otvorio je vrata,
uznemiren što je brava bila tako jednostavna. Trebalo je da
upotrebi dvostruko duže vreme da je sredi.

Provukao se kroz vrata, polako ih za sobom zatvorio i
pomno stao da proučava stepenice koje su vodile naviše.
Nije bilo interne televizije. Svetlost je bila prigušena i
pružala mu je senku u kojoj je mogao da se sakrije dok se
penjao ka odmorištu, a zatim skrenuo ka nastavku
stepeništa. Nije video stražara. Namrštio se kada se na vrhu
uhvatio za kvaku... vrata nisu bila zaključana... A što je bilo
još gore, ni kada ih je otvorio, nije ugledao stražara.

Nastavio je duž hodnika preko tepiha koji je gotovo
potpuno prigušivao korake. Prateći opadajući niz brojeva na
vratima krenuo je prema dobijenom broju. Neposredno pre
no što je stigao do jednog poprečnog hodnika, nozdrve
stade da mu pecka duvanski dim. Liftovi su mu bili s desne
strane, a on je skrenuo nalevo u hodnik i ugledao ih.

Na suprotnom kraju hodnika, ispred jednih vrata stajala
su na okupu trojica muškaraca. Prvi je držao šake u
džepovima. Drugi je povlačio dim. Treći je pijuckao kafu.

Amateri, pomisli Sevidž.
Nikada ne blokiraj šake.
Kada su stražari primetili Sevidža, nespretno su svu
pažnju usmerili na njega. Bili su građeni poput ragbista,
odela su im stezala bikovske vratove i prsa. Možda su i bili
krajnje neprofesionalni, međutim, usled svoje pojave,
isuviše su upadali u oči, tako da ih je teško bilo zameniti sa
običnom skupinom ljudi; bili su suviše nabijeni da bi
blagovremeno mogli da reaguju na kakvu nepredviđenu
situaciju.

Sevidž dopusti da mu se crte lica opuste, kako ne bi
delovale zastrašujuće. Bio je šest stopa visok, pa je malo
pogrbio svoje žilavo telo, tako da je delovao nekoliko inča
niži. Dok je koračao hodnikom pretvarao se da je zadivljen
izgledom stražara, koji se isprsiše u arogantnom trijumfu.

Priredili su pravu predstavu dok su mu pregledali ličnu
kartu, lažnu ličnu kartu, na ime kojim se ovog meseca služio.
Pretražili su ga, ali nisu upotrebili ručni detektor metala, te
tako nisu pronašli nožić ispod revera.

- Aha, očekuju vas - primeti prvi. - Zašto niste došli
liftom?

- Kompjuterska kartica je neispravna. - Sevidž mu je
pruži. - Morao sam da iziđem na spratu niže i poslužim se
stepenicama.

- Ali vrata koja vode na stepenište su zaključana -
primeti drugi.

- Mora da ih je neko iz hotela ostavio otvorena.
- Ko god je zaboravio da ih zaključa, ima slamu umesto
mozga - reče treći.
- Jasno mi je šta hoćete da kažete, ni ja ne trpim
nemar.
Sva trojica klimnuše, začkiljiše, ispraviše ramena i
otpratiše ga u stan.
Pogrešno, pomisli Sevidž. Pravilo glasi, nikada ne
napuštaj svoje mesto.

 

2.

 
 
Dnevna soba u stanu bila je prilično velika i ukusno
nameštena. Međutim, Sevidžu se nije dopao zid naspram
njega sa razmaknutim draperijama koje su otkrivale
ogroman prozor koji se protezao od poda do tavanice i kroz
koji se pružao spektakularan pogled na akropoljski Partenon.
Iako je vazduh u Atini obično bio pun smoga, povetarac ga
je pročistio, tako da su se ruševine na stubovima presijavale
na popodnevnom suncu. Sevidž je dopustio sebi da se divi
prizoru, ali samo sa mesta na kome se zaustavio čim je ušao
u sobu, budući da je mrzeo ogromne prozore sa
razmaknutim draperijama, pružali su neprijatelju
nepotrebnu prednost, pozivajući na laku invaziju
teleskopima, sondama za prisluškivanje sa mikrotalasnim
zracima i, najvažnije od svega, snajperskim mecima.

Potencijalni klijent kod koga je pozvan nije bio prisutan,
pa je Sevidž odmerio vrata s njegove leve strane. Možda je
to bila garderoba, kupatilo ili spavaća soba. Usredsredio je
pažnju na prigušeni ženski glas iza vrata s njegove desne
strane, a ta su vrata, bio je sada siguran, vodila u spavaću
sobu. Kako nije čuo nijedan drugi glas, pretpostavio je da
žena razgovara s nekim telefonom. Bila je uporna, kao da
nema nameru skoro da prekine.

S disciplinovanim strpljenjem Sevidž je zatim odmerio
drugi deo zida pored vrata kroz koja je ušao. Prepoznao je
dva Monea i tri Van Goga.

Snagatori koji su ga dopratili počeli su da se dosađuju
kada su shvatili da njihova poslodavka nije prisutna. Neće
dobiti dodatne poene, neće biti primljeni u audijenciju sa
svojim klijentom, neće dobiti pohvale što valjano obavljaju
svoju dužnost. Razočarani, dvojica zastrugaše nogama,

popraviše kravate i vratiše se na svoja mesta u hodniku,
nema sumnje kako bi popili još malo kafe

i popušili još koju cigaretu. Treći je zatvorio vrata i
oslonio se o njih, prekrstivši ruke i pokušavajući da deluje
marljivo, mada je delovao kao da ga muči žgaravica, ako je
suditi po tome koliko je stezao grudi.

Uređaj za klimatizaciju je preo; Sevidž odvrati pogled
od slika i zagleda se u vitrinu sa kineskim vazama.

Preostali stražar se ispravi.
Vrata s desne strane se otvoriše.
Iz spavaće sobe iziđe jedna žena, legenda.

 

3.

 
 
Prema službenoj biografiji bilo joj je četrdeset pet godina. Ali
bez obzira na to izgledala je isto kao i pre deset godina kada
se poslednji put pojavila u jednom filmu, zapanjujuće.
Visoka, vitka, formalna.

Prodorne plave oči. Izrazito ovalno lice, čije je
senzualne krivine isticala linija ramena, kosa posvetlela od
sunca. Glatka, preplanula koža. San svakog fotografa.

Pre deset godina, na konferenciji za štampu u Los
Anđelesu, pošto je primila Oskara kao najbolja glumica te
godine, iznenadila je svet objavivši da se povlači. Njena
udaja mesec dana kasnije... za vladara malog ali bogatog
ostrva - kraljevstva na francuskoj rivijeri... izazvala je isto
toliko iznenađenje. Kada je zdravlje njenog muža oslabilo,
preuzela je njegove poslove, udvostručivši prihod od turizma
i kazina na kome se zasnivalo bogatstvo ostrva.

Vladala je isto onako kao što je glumila. Filmski kritičari
su to nazivali stilom ”vatre i leda”. Silno, ali i odmereno.
Strastveno, ali i odgovorno. U ljubavnim scenama uvek je
ona bila ta koja se isticala. Scena u kojoj konačno uspeva da
zavede harizmatskog kradljivca dragulja, čije je pokušaje
sistematski osujećivala, ušla je u klasiku seksualne
napetosti. Znala je šta želi, ali uzimala je ono što želi samo
onda kada je te njene želje nisu izlagale riziku, tako da se
činilo da se njeno zadovoljstvo zasniva na tome da daje više
nego što je uzimala, kao što je milostivo podarila kradljivcu
dragulja noć koju nikada neće zaboraviti.

Tako su i njeni ostrvski podanici udvaranjem pokušavali
da privuku njenu pažnju. Odgovarala im je mahanjem i
držala se na odstojanju do kakvog neočekivanog trenutka
kada bi preovladavala njena velikodušnost prema

bolesnima, beskućnicima i očajnicima. Činilo se da je
samilost njena jedina slabost, vatra koja je pretila da otopi
njenu ledenu kontrolu. Ali kada su politički korisna, osećanja
se mogu dozvoliti, odista dopustiti i to u povećim
količinama. Sve dok je ne ugrožavaju. Sve dok je zbog
njihovog iskazivanja podanici vole.

Osmehnula se i prišla Sevidžu. Zračila je. Film u
stvarnom životu. Što se Sevidža tiče, divio se njenom
umetničkom ulasku, znajući da je bila potpuno svesna utiska
koji je stvorila.

Na sebi je imala crne ručno izrađene sandale, nabrane
pantalone boje burgundca, svilenu bluzu boje jajeta
crvendaća (tri gornja dugmeta bila su otkopčana i otkrivala
su joj gornji deo preplanulih prsa, a svetloplavu bluzu je
nema sumnje odabrala kako bi još više istakla tamno
plavetnilo svojih očiju), Kartijeov sat i dijamantsku ogrlicu sa
odgovarajućim naušnicama (njihov sjaj takođe joj je isticao
oči kao i kosu posvetlelu od sunca).

Zastala je pred Sevidžom, a zatim odmerila preostalog
telohranitelja i otpustila ga rekavši jednostavno ”Hvala.”

Snagator se udalji, nezadovoljan što neće prisustvovati
razgovoru.

- Izvinjavam se što sam vas pustila da čekate - reče,
napravivši još nekoliko koraka prema njemu i dozvolivši
Sevidžu da udahne njen prefinjeni parfem. Glas joj je bio
promukao, stisak šake čvrst.

- Zbog pet minuta? Ne morate se uopšte izvinjavati. -
Sevidž slegnu ramenima. - Baveći se ovom profesijom,
navikao sam i mnogo duže da čekam. Pored toga, pružila mi
se prilika da se divim vašoj kolekciji. - On pokaza prema
vazama u staklenoj vitrini. - Bar pretpostavljam da je to vaša
zbirka. Sumnjam da ijedan hotel, pa čak i Kralj Džordž II,
omogućava svojim gostima da uživaju u neprocenjivim
umetničkim delima.

- Nosim ih na sva svoja putovanja. Nešto od doma.
Cenite li kinesku keramiku?

- Da li je cenim? Da, mada ne znam ništa o njoj.
Međutim, uživam u lepoti, vaša visosti. A to se... ako
dopuštate da vam dam kompliment... odnosi i na vas. Čast
mi je što sam vas upoznao.

- Kao člana kraljevske porodice, ili zato što sam nekada
bila ličnost sa filma?

- Bivša glumica.
Sevnula je očima i klimnula. - Vrlo ste ljubazni. Možda
biste se osećali prijatnije ako odbacimo formalnosti. Molim
vas zovite me mojim prethodnim imenom. Džojs Stoun.
Sevidž se graciozno nakloni, imitirajući je. - Gospođo
Stoun.
- Imate zelene oči.
- Nisu baš toliko upadljive - primeti Sevidž.
- Naprotiv. Veoma su upadljive. Kameleonska boja. Boja
očiju vam zavisi od boje odeće. Sivi sako. Plava košulja.
Nepažljivi promatrač bi opisao vaše oči kao...
- Sivoplave, ne zelene. Imate dobar dar zapažanja.
- A vama su poznati trikovi osvetljenja. Prilagodljivi ste.
- To je veoma korisno u mom poslu. - Sevidž se okrenu
prema slikama. - Predivno. Ako se ne varam. Van Gogovi
Čempresi nedavno su kupljeni na aukciji kod Sotbija.
Nepoznati kupac dao je za sliku poveću sumu novca.
- Sećate li se koliko?
- Petnaest miliona dolara.
- A sada ste otkrili i ko je taj tajanstveni kupac.
- Gospođo Stoun, baratam obaveštenjima koja nisu
svima dostupna. Sutra bih ostao bez posla da ne umem da
čuvam tajnu. Sve što kažete za mene predstavlja ispovest.
Ja sam vam kao sveštenik.
- Ispovest? Nadam se da to ne znači da vas ne smem
ponuditi pićem.
- Možete sve dok ne počnem da radim za vas.
- Ali pretpostavila sam da ste zbog toga došli.
- Da porazgovaramo o problemu koji vas muči - odvrati
Sevidž. - Još me niste unajmili.

- Sa preporukama kao što su vaše? Već sam odlučila da
vas unajmim.

- Izvinite, gospođe Stoun, ali vaš sam poziv prihvatio da
bih proverio želim li da vi mene unajmite.

Ta senzualna žena ga je odmeravala. - Vidi, vidi. - Nije
skretala svoj prodorni pogled. - Ljudi obično jedva čekaju da
im se ukaže prilika da rade za mene.

- Nije mi namera bila da vas uvredim.
- To se podrazumeva. - Koraknula je prema sofi.
- Ako nemate ništa protiv, gospođo Stoun.
Upitno je izvila obrvu.
- Bilo bi mi milije da sednete na ovu stolicu ovde. Ta
sofa se nalazi suviše blizu prozora.
- Prozora?
- Ili mi bar dozvolite da namaknem draperije.
- Ah, da, razumem. - Činilo se da je sve to zabavlja. -
Pošto uživam u suncu, sešću tamo gde ste predložili. Kažite
mi, da li se uvek toliko brinete o ljudima za koje još ne znate
dali ćete raditi?
- Moć navike.
- Zanimljiva navika, gospodine.... bojim se da sam vam
zaboravila ime.
Sevidž je sumnjao u to. Ostavljala je utisak osobe koja
ništa ne zaboravlja. - Nije važno. Ime kojim sam se poslužio
nije moje. Obično se služim pseudonimom.
- Kako ću onda da vas predstavljam?
- Nikako. Ako se sporazumemo, nikada nemojte skretati
pažnju na mene.
- Na javnim mestima. Ali kako ću vas oslovljavati kada
budemo sami?
- Sevidž.
- Molim?
- Nadimak. Njime se služim u svojoj profesiji.
- Da li ste ga dobili dok ste bili u SEAL-u?
Sevidž je uspeo da prikrije iznenađenje.
- Naziv vaše bivše jedinice je akronim, je li tako? More,

vazduh, kopno. Komandosi US. mornarice.
Sevidž potisnu želju da se namršti.
- Već sam vam kazala kako smatram da su vaše

preporuke izuzetne - nastavi ona. - To što se koristite
pseudonimima daje jasno do znanja da cenite vlastitu
privatnost. Ali bila sam uporna i uspela sam da otkrijem
nekoliko pojedinosti iz vaše prošlosti. U slučaju da sam vas
uznemirila, dozvolite da naglasim kako ništa od onoga što
mi je rečeno ni na koji način ne ugrožava vašu anonimnost.
Pa ipak, pronose se glasine. Pomoć koju ste pružili izvesnom
članu britanskog parlamenta... protiv terorista IRA-e...
verujem da je naišla na veliko poštovanje. Zamolio me je da
vam se ponovo zahvalim na tome što ste mu spasli život.
Jedan italijanski finansijer vam je isto tako zahvalan što ste
mu vešto vratili otetog sina. Zapadnonemački industrijalac
smatra da bi njegova korporacija bankrotirala da niste otkrili
protivnika koji mu je krao formule.

Sevidž je i dalje ćutao.
- Čemu skromnost - završi ona.
- Ni vi nemate razloga da budete skromni. Imate
izvrsne izvore.
- To je jedna od mnogih prednosti kada se udate za
nekoga iz kraljevske porodice. Naročito je bila dirljiva
zahvalnost italijanskog finansijera. Stoga sam ga upitala
kako bih mogla da stupim u vezu s vama. Dao mi je broj
telefona... pretpostavljam da bih u životu koji sam ranije
vodila upotrebila reč agent... vašeg agenta.
- Nadam se da niste saznali njegovo ime?
- Nikada nisam razgovarala lično s njim, samo preko
posrednika.'
- Dobro.
- I tako stigosmo do mog problema.
- Gospođo Stoun, još jedna moja navika. U ovoj
prostoriji govorite samo o opštim stvarima.
- Niko ne može da nas čuje. Nema skrivenih mikrofona.
- Kako možete biti sigurni u to?

- Moji telohranitelji su je jutros proverili.
- U tom slučaju, ponavljam...
- U ovoj sobi govorite samo o opštim stvarima? Moji
telohranitelji nisu ostavili na vas neki naročiti utisak?
- Jesu, i te kako.
- Ali ne onakav kakav bi trebalo?
- Pokušavam da ne kritikujem.
- Još jedna hvale vredna navika. Pa dobro, Sevidže. -
Osmehnula se iskričavo, kao što su joj zasvetlucale
dijamantske naušnice. Nagnula se napred u stolici i
dodirnula mu šaku. - Da li biste voleli da vidite neke
ruševine?

 

4.

 
 
Crni Rols-Rojs izdvojio se iz saobraćajne gužve i zaustavio na
ovalnom parkiralištu. Sevidž i dvojica telohranitelja iziđoše...
treći je ostao u hotelu da motri na apartman. Pošto su
stražari odmerili prolaznike, klimnuli su prema unutrašnjosti
kola.

Džojs Stoun je skliznula napolje, okružena stražarima. -
Kružite unaokolo, vratićemo se za jedan sat - rekla je
vozaču, koji se ponovo uključio Rolsom u saobraćaj.

Okrenula se prema Sevidžu i nasmešila kao da je sve
ovo zabavlja. Ne prestajete da me iznenađujete.

- Oh?
- Tamo u hotelu, protivili ste se čak i tome da sednem
blizu prozora, ali ništa niste imali protiv da iziđem među
svet.
- To što ste slavni ne znači da morate živeti kao
pustinjak. Sve dok ne udarate na velika zvona raspored svog
kretanja, vešt vozač će lako da zagorča život svakome ko bi
eventualno pokušao da vas sledi. - Sevidž pokaza prema
saobraćajnoj gužvi. - Naročito u Atini. Pored toga, znate kako
treba da se obučete da biste se uklopili u okolinu. Uzvraćam
vam kompliment koji ste vi meni malopre dali, prilagodljivi
ste.
- Taj sam trik naučila dok sam bila glumica. Jedna od
najtežih uloga je... izgledati prosečno.
Presvukla se pre no što su napustili hotel. Umesto
unikatnih pantalona i bluze, na sebi je imala izbledele
farmerke i široku sivu rolku. Nigde ni traga od dijamanata. I
sat je promenila, sada je imala ”Tajmeks”. Na nogama je
nosila prašnjave patike. Upadljivu kosu izbledelu od sunca
gurnula je pod opušteni slamnati šešir. Naočari za sunce

skrivale su joj prodorne plave oči.
Iako su pešaci zastajkivali da pogledaju Rols, uopšte

nisu obraćali pažnju na ženu koja je izišla iz njega.
- Uspešno igrate tu ulogu - primeti Sevidž. - Nijedan

producent ne bi vas ovakvu uzeo, čak ni kao statiskinju.
Rugajući se, napravila je naklon.
- Imam predlog - reče on.
- Znala sam.
- Prestanite da se vozikate u Rolsu.
- Ali to mi pričinjava zadovoljstvo.
- Ne možete imati sve što poželite. Čuvajte Rols za

izuzetne prilike. Kupite neki dobar auto koji ne upada u oči
svojim izgledom. Razume se, moraćete ga malo preurediti.

- Razume se.
- Pojačani prozori. Zatamnjeno stražnje staklo. Šasija
otporna na metke.
- Razume se.
- Ne podsmevajte mi se, gospođo Stoun.
- Ne podsmevam se. Naprosto volim ljude koji uživaju u
svom poslu.
- Uživaju? Ne radim to zabave radi. Onim čime se
bavim spasavam živote.
- I nikada niste zakazali?
Sevidž je oklevao. Uhvatila ga je nespremnog, tako da
su ga odjednom preplavila mučna sećanja. Fijuk mača. Mlaz
krvi. - Jesam - odvrati on. - Jednom.
- Zapanjena sam vašim poštenjem.
- Samo jednom. Zato sam toliko pedantan, kako mi se
to ne bi ponovo dogodilo. Međutim, ako ste zbog moje
iskrenosti počeli da sumnjate u moje...
- Naprotiv. Moj treći film bio je promašaj. Mogla sam da
se pravim luda, ali sam priznala da je tako. I mnogo sam iz
toga naučila. Osvojila sam Oskara zato što sam se posle
toga još više trudila, mada mi je bilo potrebno da snimim još
sedam filmova.
- Film nije isto što i život.

- Ili smrt? Trebalo je da vidite kritike koje je dobio taj
moj treći film. Pokopali su me.

- Sve će nas jednog dana.
- Pokopati? Ne budite tako depresivni, Sevidže.
- Zar vas niko nije naučio osnovnim činjenicama u
životu?
- Seks? Rano sam se upoznala s tim. Smrt? Zbog nje
postoje ljudi kao što ste vi. Da je odlože koliko god je to
moguće.
- Da, smrt - primeti Sevidž. - Neprijatelj.

 

5.

 
 
Krenuli su za jednom turističkom grupom prema zapadnoj
padini Akropolja; bio je to tradicionalni prilaz ruševinama,
pošto su ostali brežuljci bili suviše strmi da bi se na njima
napravile podesne staze. Idući pored jela, stigli su do
drevnog kamenog ulaza, poznatog kao Kapija Beule.

- Jeste li već bili ovde?
- Nekoliko puta - odvrati Sevidž.
- I ja. Pa ipak, sumnjam da ste ovamo dolazili iz istog
razloga kao ja.
Sevidž je čekao da objasni šta je time htela da kaže.
- Ruševine nas podučavaju. Ništa... bogatstvo, slava,
moć... ništa nije večno.
- ”Osvrni se na moja dela, ti Svemoćni, i očajavaj.”
Okrenula se ka njemu, zadivljena. - To je iz Šelijevog
”Ozimandijasa”.
- Pohađao sam dobru osnovnu školu.
- Čije mi ime niste rekli. Anonimna kao i sve ostalo.
Sećate li se kako ide dalje?
Sevidž slegnu ramenima.
 
... Oko ruševine, Te goleme olupine, beskrajne i ogoljene,

Pusti i jednoliki pesak pruža se u nedogled.
 
Šeli je razumeo preciznost. Da je bio Japanac, pisao bi
odlične haikue.
- Telohranitelj koji recituje poeziju?
- Ja nisam baš telohranitelj, gospođo Stoun. Moj posao
zahteva i nešto više od pukog otklanjanja smetnji.
- Šta ste vi, onda?
- Izvršni zaštitnik. Znate, ako izuzmemo pesak,

ruševine koje Šeli opisuje podsećaju me na...
Sevidž pokaza na stepenice kojima su se peli. Mermer

je od starosti, upotrebe, usled napada raznih osvajača i,
najgore od svega, od izduvnih gasova, postao iskrzan.

Prošli su kroz spomenik zvan Propileji, čiji je dragoceni
pod, koji je propadao, bio zaštićen drvenim podom. Pet
prolaza od stubova postali su širi i viši, odvevši ih do staze
koja se račvala levo i desno.

Posle gadne letnje žege, septembarske umerene
temperature označile su početak turističke sezone. Posetioci
su se gurkali oko njih, neki od njih ostali su bez daha
savlađujući uspon, drugi su slikali spomenike sa obe strane i
nešto manje upečatljivu Kuću.

- Recite svojim čuvarima da idu iza nas - naloži Sevidž.
- Ja ću gledati napred.

Skrenuvši desno, nastavili su ka ogromnom
četvorougaonom Partenonu. Godine 1687. sukob među
napadačima imao je za posledicu to da jedna venecijanska
bomba zapali skladište turskog baruta smešteno u
Partenonu, koji je u drevnim vremenima bio hram posvećen
grčkoj boginji čistote, Ateni. U eksploziji je oštećen dobar
deo spomenika, oboreni su stubovi i nastradao je veliki deo
krova. Restauracija je još trajala. Skele su skrivale
veličanstvene preostale dorske stubove. Ograda je
sprečavala posetioce da nanose daljnju štetu unutrašnjosti
hrama.

Sevidž se odvojio od grupe turista i prišao do strmog
južnog grebena Akropolisa. Oslonio se o oboreni stub. Ispod
njega prostirala se Atina. Povetarac koji je nešto ranije
ćarlijao više se nije osećao. Uprkos savršeno jasnom nebu,
smog je počeo da se gomila.

- Ovde možemo razgovarati bez bojazni da će nas iko
čuti - reče Sevidž. - Gospođo Stoun, nisam siguran da želim
da radim za vas, jer...

- Ali još niste ni čuli zbog čega ste mi potrebni.
-...je taj takozvani izvršni zaštitnik ujedno i sluga i

gospodar. Vi upravljate svojim životom... kuda idete i šta
radite... međutim vaš zaštitnik određuje kako ćete tamo stići
i pod kojim uslovim ćete to uraditi. Reč je o finoj ravnoteži. A
vas bije glas da ste samovoljni. Nisam siguran da ste
spremni da primate naređenja od nekog ko kod vas radi.

Uzdahnula je i sela pored njega. - Ako vas samo to
brine, slobodno zaboravite na taj problem.

- Ne razumem.
- Nisam ja u nevolji. Već moja sestra.
- Objasnite.
- Znate li išta o njoj.
- Rejčel Stoun. Deset godina mlađa od vas. Sada joj je
trideset pet. Udala se za senatora Nove Engleske, koji se
kandidovao za predsednika. Ostala je udovica zbog metka
nepoznatog ubice. Usled veza koje je imala sa politikom i
pored sestre filmske legende postala je veoma poželjna.
Novi pratilac postao joj je grčki magnat-brodovlasnik.
Venčali su se prošle godine.
- Stekla sam poverenje u vas. Ne zaboravljate da
uradite domaći zadatak.
- Isto kao i vi.
- Njihov brak nalikuje na Partenon. Prava ruševina. -
Džojs Stoun stade da pretura po svojoj torbici od grubog
platna. Pošto je pronašla paklo cigareta, stala je da se muči
oko upaljača.
- Niste džentlmen - odbrusi ona.
- Zato što vam nisam pripalio cigaretu? Upravo sam
vam objasnio, kada je reč o zaštiti, vi ste sluga, a ja
gospodar.
- To nema smisla.
- Ima, ako shvatite da mi ruke moraju biti slobodne
kako bih vas zaštitio ako vas neko napadne. Zašto ste želeli
da se vidite sa mnom.?
- Moja sestra želi da se razvede.
- Zato joj nisam ja potreban. Već advokat.
- Ono kopile od njenog muža ne želi da joj da razvod.

Ostaće njegov zatvorenik dok se on ne predomisli.
- Zatvorenik?
- Nije u lancima, ako ste na to pomislili. Ali svejedno je

zatvorenik. Niti je muči. - Uspela je da zapali cigaretu. -
Osim ako u to ne ubrajate silovanje triput na dan, ujutro, u
podne i uveče. Kaže da je time podseća na ono čega bi se
lišila. Kaže da joj je potreban pravi muškarac. A njemu treba
prosvirati metak kroz taj njegov opsceni mozak. Nosite li
pištolj? - upita ona, odbivši dim.

- Retko.
- Kakva korist od vas onda?
Sevidž se odvoji od stuba. - Pogrešili ste, gospođo
Stoun. Ako želite ubicu...
- Ne! Želim svoju sestru!
Ponovo se opustio, oslonivši se o stub. - Mislite na
vraćanje.
- Nazovite to kako vam drago.
- Ako odlučim da prihvatim ovaj zadatak, moj honorar...
- Platiću vam milion dolara.
- Niste nikakav pregovarač. Možda bih pristao i na
manje.
- Ali ja toliko nudim.
- Pod pretpostavkom da pristanem, tražiću da položite
polovinu odmah na početku na račun treće osobe, a drugu
polovinu po isporuci. Plus troškovi.
- Što se mene tiče, možete odsedati po najboljim
hotelima. Trošite koliko vam drago na jelo. Nekoliko hiljada
pride neće predstavljati problem.
- Ne razumete. Kada kažem ”troškovi”, mislim na
otprilike nekoliko stotina hiljada.
- Molim?
- Tražite od mene da se suprotstavim jednom od
najmoćnijih ljudi u Grčkoj. Koliko je težak? Pedeset milijardi?
Njegovo obezbeđenje mora da je prvoklasno; koštaće te
koliko da se probije. Recite mi gde se nalazi vaša sestra.
Ispitaću koliki je rizik. Kroz nedelju dana saopštiću vam da li

mogu da je izvučem.
Ugasila je cigaretu i polako se okrenula. - Zašto?
- Nisam siguran na šta mislite.
- Stekla sam utisak da vam je ovaj posao važniji od

novca. Zašto ćete razmotriti moju ponudu?
U jednom obeshrabrujućem trenutku, Sevidžu se pred

očima pojavi slika metala koji svetluca i šikljanja krvi.
Potisnuo je to sećanje, izbegavši da joj odgovori. - Rekli ste
vozaču za ”jedan sat”. Vreme je. Hajdemo - reče on. - Kada
se vratimo u auto, kažite mu da krene zaobilaznim putem ka
hotelu.

 

6.

 
 
Držeći se vlastitog saveta, Sevidž se zaobilaznim putem
vratio do Akropolja, to jest do oblasti severno od njega... do
Plake, najvažnije turističke trgovačke oblasti u Atini. Uputio
se u uske, pretrpane ulice čijom dužinom su se nizali
bezbrojni štandovi i prodavnice.

Uprkos ljutom smogu koji se ponovo nadneo nad grad,
osetio je aromu šiš-kebaba koji se pušio ali je nju ubrzo
zamenio miomiris sveže ubranog cveća. Glasni prodavci,
živo gestikulirajući, pokazivali su na rukom izrađene tepihe,
proizvode od kože, grnčariju, bakrene urne i srebrne
narukvice. Stigao je do lavirinta aleja, zastao u jednoj niši,
zadovoljno zaključio da nije pod pritiskom, i nastavio pored
jedne taverne do obližnje radnje u kojoj su se prodavali
vinski mehovi.

Unutra su vinski mehovi visili u gomilama sa kuka
pribitih za grede, a miris kože bio je jak, ali prijatan. Sevidž
se sagnuo kako bi prošao ispod njih, prišavši jednoj
predebeloj ženi iza tezge.

Znao je nešto malo grčki. Stao je da izgovara
upamćene fraze. Potreban mi je naročiti proizvod. Vinski
meh drugačijeg tipa. Ako bi vaš uvaženi poslodavac mogao
da odvoji nekoliko trenutaka da me primi..

- Vaše ime? - upita žena.
- Recite mu molim vas da moje ime ima suprotno
značenje od nežan.
Ona klimnu s puno uvažavanja i okrenu se kako bi se
popela uz stepenice. Vratila se nekoliko sekundi kasnije,
davši mu znak da se popne.
Prošavši pored niše iz koje ga je odmerio muškarac
čekinjave brade sa puškom u ruci, Sevidž krenu uz

stepenice. Na vrhu su bila otvorena jedna vrata. Sevidž je
kroz njih ugledao sobu... praznu osim radnog stola iza koga
je jedan mišićavi muškarac u crnom odelu sipao bistri liker u
čašu.

Kada je Sevidž ušao, čovek se iznenađeno zagledao u
njega, kao da nije obavešten da mu dolazi posetilac. - Da li
ja to vidim duha? - Bio je Grk, ali je govorio engleski.

Sevidž se osmehnu. - Priznajem da sam se otuđio.
- Nezahvalniče jedan, nisi našao za shodno da ostaneš
sa mnom u vezi i održiš naše prijateljstvo.
- Posao mi to nije dozvoljavao.
- Taj takozvani posao mora da je odista krajnje
tajanstven.
- Bio je važan. Ali sada ću ti nadoknaditi za sve vreme
što sam bio odsutan.
Sevidž spusti na sto grčke novčanice u vrednosti od
deset hiljada američkih dolara. Raširivši ih, prekrio je kružne
mrlje od čaše koja je svakog dana obavezno punjena uzom.
Miris likera, koji je poticao od semena anisa u uzu, ispuni
prostoriju.
Sredovečni Grk primeti da Sevidž posmatra piće. -
Smem li te dovesti u napast?
- Kao što znaš, veoma retko pijem.
- Karakterna mana koju ti opraštam.
Grk se isprsi i duboko zakikota. Ničim nije pokazivao da
je pijan. Uzo je izgleda, kao da je reč o formaldehidu,
konzervirao njegovo telo. Sveže obrijan, sjajne, savršeno
podšišane crne kose, otpio je malo iz čaše, spustio je na sto i
zagledao se u novac. Njegova tamna koža zračila je toplotu.
Ipak je izgledao zabrinuto dok je prebrojavao novac. -
Suviše si velikodušan. Neumeren. Brineš me.
- Pobrinuo sam se i za poklon. Kroz jedan sat, ako
pristaneš da me snabdeš obaveštenjem koje mi je potrebno,
biće ti isporučen sanduk najboljeg uza.
- Stvarno najboljeg? Ti znaš moj ukus.
- Svakako. Ali bio sam tako slobodan da izaberem jednu

ređu marku.
- Koliko retku?
Sevidž mu reče ime.
- Krajnje velikodušno od tebe.
- Nagrada za tvoje umeće - primeti Sevidž.
- Kao što kažete u tvojoj zemlji - muškarac otpi iz čaše -

ti si oficir i džentlmen.
- Bivši oficir - ispravi ga Sevidž. Sigurno ne bi

dobrovoljno otkrio ovu pojedinost iz svog života, da je Grk
već nije znao. - A u tebe čovek može imati poverenja kada
su u pitanju obaveštenja. Koliko je vremena prošlo od kada
smo prvi put pregovarali?

Grk se zamislio. - Šest predivnih godina. Moje bivše
žene i mnogobrojna deca zahvaljuju ti što si mi bio česta
mušterija.

- Zahvaljivaće mi još više kada utrostručim sumu koju
sam položio na tvoj sto.

- Znao sam. Osetio sam. Kada sam se jutros probudio,
rekoh sam sebi da će se danas dogoditi nešto izuzetno.

- Ali nije baš bez rizika.
Grk spusti čašu. - Nema dana bez rizika.
- Jesi li spreman za izazov?
- Čim se okrepim. - Grk isprazni čašu.
- Ime - poče Sevidž.
- Kao što najveći engleski bard reče, šta je u...
- Imenu? Mislim da ti se neće dopasti. - Sevidž izvuče
bocu najboljeg uza, koje je bilo krajnje teško nabaviti, ispod
stražnjeg dela sakoa.
Grk se isceri. - To ime mi se dopada. A drugo?
- Stavros Papadropolis.
Grk lupi čašom o sto. - Sveta majko jebačka. - Odmah
je nalio još uza i ispio ga u jednom gutljaju. - Kakva ludost te
nagoni da se upuštaš u takav rizik, da se o njemu
raspituješ?
Sevidž se osvrnu po gotovo praznoj prostoriji. -
Pretpostavljam da si oprezan kao i dosad. Nadam se da zbog

svog poroka nisi zanemario svakodnevno čišćenje.
Grk je izgledao povređen. - Onog dana kada u ovoj

prostoriji budeš video još nameštaja osim stolice i stola,
znaćeš da nisam dostojan poverenja.

Sevidž klimnu. Ne samo da je Grk sveo količinu
nameštaja na minimum, već se odrekao i tepiha. Na
zidovima nije bilo slika. Nije čak imao ni telefon. U ovako
jednostavno nameštenoj sobi teško da bi iko uspeo da
sakrije mikrofon. Pa ipak, svakog jutra, Grk je upotrebljavao
dva različita tipa istančanih uređaja za elektronsko
skeniranje. Jednim je proveravao svaki inč sobe tražeći radio
signale i mikrotalase kako bi utvrdio da li ”buba” emituje
zvuke iz sobe. Međutim, taj tip uređaja za skeniranje mogao
je da otkrije jedino aktivan mikrofon koji sve vreme emituje
signale.

Da bi otkrio pasivan mikrofon... koji je pauzirao ako se u
prostoriji nije čuo nikakav zvuk i koji se mogao isključiti
putem daljinskog upravljača ako bi onaj ko prisluškuje
posumnjao da je otpočelo čišćenje... morao je upotrebiti
drugi skener. Zvao se nelinearni spojni detektor. Kroz
dodatak koji je podsećao na glavu portabl usisivača,
ispuštao je mikrotalase koji su otkrivali diode u kolima
skrivenih magnetofona i odašiljača. Iako je rad ovog drugog
uređaja duže trajao, Grk ga je uvek uključivao, čak i u onim
retkim prilikama kada bi prvi uređaj otkrio mikrofon... pošto
je vešti prisluškivač uvek ostavljao i aktivan i pasivan
monitor, u slučaju da manje vešt tragač odustane od
daljnjeg traganja pošto pronađe samo aktivan mikrofon.

Svojstvenim smislom za humor, Grk je ovu
svakodnevnu potragu za bubama nazivao ”raskuživanje”.

- Izvini što se raspitujem - reče Sevidž. - Nije mi namera
bila da budem neučtiv, već samo oprezan.

- Da nisi pitao, ja bih se zamislio da li još mogu da
imam poverenja u tebe.

- Pun si razumevanja, kao i uvek.
Grk srknu piće i mahnu šakom u znak pristanka. -

Čemu inače prijateljstvo. - pritisnuo je dlanove na sto. - Ali
još mi nisi odgovorio na pitanje. Papadropolis?

- Zanima me njegov dom.
- Ne poslovi? Hvala budi Zevsu, baš si me zabrinuo. Ta
hulja ima dve stotine brodova. Skromno zarađuju na
prevozu žita, mašina i nafte. Međutim, obogatio se
švercujući oružje i drogu. Svako ko počne da se raspituje o
njegovom unosnom krijumčarenju završi kao hrana za ribe u
Egejskom moru.
- Verovatno isto tako vodi računa i o svom porodičnom
životu - primeti Sevidž.
- Bez sumnje. Grk će ubiti ako treba da bi zaštitio čast
svoje porodice, čak ako i ne mari za nju. Međutim, posao
znači opstanak. Tajne posla se pomno čuvaju, dok se za
porodične tajne smatra da će sigurno postati predmet
neizbežnog ogovaranja, sve dok se neko ne usudi da ponovi
ono što se priča pred glavom porodice.
- Saznaj onda šta se priča - reče Sevidž.
- Budi malo određeniji.
- O Papadropolisu i njegovoj ženi.
- Čuo sam neke pojedinosti.
- Saznaj ih još - reče Sevidž. - Gde se ona nalazi i kako
se prema njoj postupa. Želim da uporedim ono što ćeš mi ti
reći sa onim što mi je već rečeno.
- Smem li te upitati s kojim ciljem?
Sevidž odmahnu glavom. - Što manje znaš to si
bezbedniji.
- Kao i ti. Ako ne znam za tvoje namere, ne mogu ih
otkriti ukoliko neko počne da me ispituje uz upotrebu sile
kojoj ne mogu da odolim.
- Ali to se neće dogoditi - primeti Sevidž. - Sve dok
budeš oprezan.
- Uvek sam oprezan. Kao i ti, koristim se posrednicima,
a često i glasnicima između posrednika. Direktno
razgovaram samo sa klijentima i nekolicinom pomoćnika s
kojima sam povezan. Izgledaš mi zabrinut, prijatelju.

- Pre šest meseci mi se nešto dogodilo. Od tada sam
dvostruko oprezniji. - Setivši se toga, Sevidž oseti grčeve u
stomaku.

- To je hvale vredno. Međutim, primećujem da mi nisi
otkrio pojedinosti.

Sevidž potisnu želju da nastavi. - Radi se o ličnoj stvari.
Nije važno.

- Nisam baš ubeđen da nije važno, ali poštujem tvoju
diskreciju.

- Samo otkrij ono što me zanima - Sevidž krenu prema
vratima. - Papadropolis i njegova žena. Dva dana. Samo
toliko vremena mogu da ti dam. Kada se vratim, želim da
me podrobno o svemu obavestiš.

 

7.

 
 
Kikladi su skupina malih ostrva u Egejskom moru
jugoistočno od Atine. Njihovo ime potiče od grčke reči kuloz
ili ”krug” i odnosi se na drevno grčko verovanje da ta ostrva
okružuju Delos, na kome se navodno rodio Apolon, bog
sunca i istine. U stvari, Delos se ne nalazi u središtu te
skupine ostrva već blizu istočnog oboda. Nekoliko
kilometara istočnije od njega, na ivici Kiklada, leži Mikonos,
jedno od glavnih grčkih letovališta, gde se turisti klanjaju
vlastitom bogu sunca.

Sevidž je upravljao dvomotornom Cesnom sa
propelerom u pravcu Mikonosa, vodeći računa o tome da
ostrvu priđe zaobilaznim putem. Uzletevši iz Atine, najpre je
krenuo na istok, zatim je skrenuo na jug iznad Egejskog
mora i zadržao taj kurs dok mu se odredište nije našlo bočno
prema istoku. Pozvao je aerodrom u Mikonosu i obavestio
kontrolora da nema nameru da sleti. Objasnio je da leti
samo radi vežbe i uživanja i zamolio kontrolora da ga
upozori ako treba da izbegava neki vazdušni koridor,
stavivši mu do znanja da će sa zahvalnošću poslušati njegov
savet.

Kontrolor mu je učinio tu uslugu.
Podalje od ostrva i na visini od pola kilometra, Sevidž je
uključio automatskog pilota i počeo da fotografiše. Baušova
i Lombova telefoto sočiva na njegovom Nikonu zapanjujuće
su uvećavali stvari. Fotografije će još jednom povećati kada
razvije film. Najvažnije je bilo, znao je to zahvaljujući obuci,
da snimi dosta fotografija, is samo cilja već i okoline.
Pojedinosti koje trenutno mogu izgledati nevažne, često se
pokažu od izuzetne važnosti kada kasnije razrađuje plan.
Da, mnoštvo slika.

Često je pravio pauzu da preusmeri automatskog pilota
u Cesni, a zatim bi se ponovo vraćao snimanju. Nebo je bilo
plavo, vreme mirno. Cesna kao da je klizila po autoputu od
svile. Šake su mu bile potpuno mirne. Osim manjeg
podrhtavanja aviona, uslovi su bili savršeni za pravljenje
jasnih fotografija.

Njegov prvobitni cilj bio je grad Mikonos na zapadnoj ,
strani ostrva. Grad se prostirao oko dva mala zaliva; kuće su
se prostirale do poluostrva koje je odvajalo te dve luke. Kuće
su imale oblik ispresecanih kocki, sve su bile bleštavo bele.
Tu i tamo, pokoja crvena kupola... ponekad i koja plava...
označavale su crkve. Vetrenjače su se nizale duž mola.

Sevidžovu pažnju privukao je plan grada, a ne njegova
lepota. U starini, Mikonos je bio česta meta gusara. Kako bi
lakše štitilo svoje domove, lokalno stanovništvo sagradilo je
ulice koje su podsećale na lavirint. Gusari koji bi ih napali
bez po muke bi ušli u grad, ali ubrzo bi otkrili, dok su
pljačkajući ulazili dublje u grad i peli se sve više uz njegove
obronke, da složeni lavirint prolaza nepovoljno utiče na
njihovu moć orijentacije. Gusari su mogli da vide-svoj brod u
luci ispod njih, ali da bi stigli do njega, morali su da probaju
mnoge puteve, sve vreme nailazeći na zasede koje su im
postavljali meštani. Na kraju, posle nekoliko poraza, gusari
su ostavili Mikonos na miru i okrenuli se lakom plenu na
drugim ostrvima.

Da, lavirint, pomisli Sevidž. Možda ću moći da ga
iskoristim.

Nastavivši da kruži oko ostrva i sve vreme fotografišući,
stigao je i do duboke struje koja je išla na sever... možda bi
to bilo dobro mesto da ih pokupe?... zatim je proučio
zabranjeni rt na istoku... koji treba izbegavati osim u nuždi...
i na kraju je stigao do svog glavnog cilja Papadropolisovo
ograđeno imanje sa zgradama iznad zaliva Ana na
jugoistočnoj strani ostrva.

Od susreta sa Grkom, koji je trebalo da mu pribavi
obaveštenja, pre dva dana, Sevidž je imao pune ruke posla i

na svoje uzdržano zadovoljstvo mnogo toga je saznao.
Odleteo je do veza u Cirihu i Briselu, do dva evropska
najpouzdanija izvora obaveštenja kada je u. pitanju bila crna
berza oružja i bezbedonosni sistemi ljudi koji su krijumčarili
oružje.

Tokom naizgled bezazlenog ćaskanja sa ”prijateljima”
prema kojima se pokazao krajnje darežljiv i pred kojima je
odglumio oduševljenje kada se uverio da su neistinite
glasine koje tvrde da su ubijeni... Sevidž je otkrio ono što je
već nagađao. Papadropolis se oslanjao samo na svoju
aroganciju. Grčkom multimilioneru je moć toliko ušla u uši
da je odbijao da unajmi zaštitnike dovoljno profesionalne da
zahtevaju od svog gazde da izvršava njihova naređenja.

Sevidž je takođe saznao da se Papadropolis
oduševljavao spravicama i tehnologijom. Pošto je pomorski
magnat bio strastveno zainteresovan za kompjutere i video
igre, unajmio je stručnjaka za sigurnosne sisteme da postavi
mrežu prepreka protiv uljeza oko svojih mnogobrojnih
imanja u Evropi.

Sevidža je zanimalo samo imanje na Mikonosu. Onog
trenutka kada je otkrio ko je projektovao odbrambeni
sistem, znao je... isto onako kao što bi istoričar umetnosti
prepoznao renesansni stil:.. pred kakvim preprekama će se
naći.

Njegova dugogodišnja i poverljiva grčka veza potvrdila
mu je tvrdnje Džojs Stoun. Sestru filmske legende držali su u
zarobljeništvu na raskošnom imanju njenog muža milijardera
na Mikonosu.

Hoćeš da se razvedeš, kučko? Ni jedna žena me nikada
nije napustila. Bio bih predmet podsmeha. Nezahvalna žena
zaslužuje samo jedno. Na leđa. Naučiću te ja pameti.

Ali leto je preraslo u septembar. Početak turističke
sezone u Atini predstavljao je kraj turističke sezone na
Mikonosu... zbog pada temperature. Papadropolis je
nameravao da nastavi da je vređa tako što će je primorati
da provede jesen pa možda i zimu na ostrvu.

Sevidž spusti kameru, isključi automatskog pilota i
čvrsto steže upravljač Cesne. Šest meseci od nesreće, koju
umalo nije opisao svojoj grčkoj vezi, proveo je u samoći,
oporavljajući se. Ruke, noge, glava i leđa još su ga boleli od
zadobijenih povreda. I dalje su ga progonila košmarna
sećanja.

Međutim, prošlost nije mogla dase izmeni, uporno je
podsećao sam sebe. Jedino je sadašnjost bila važna.

I njegov posao.
Morao je ponovo da počne da radi.
Kako bi se dokazao pred samim sobom.
Udaljio se od Mikonosa, krenuvši put severa iznad
legendarnog Egejskog mora boje vina, milujući fotoaparat.
Prijalo mu je što je ponovo na zadatku.
Osećao se kao da se vratio iz mrtvih.

 

8.

 
 
Sevidž je izronio iznad talasa i stao da puzi prema obali.
Njegovo crno gumeno odelo stapalo se sa pomrčinom.
Puzao je držeći se stena i zureći u mračnu liticu pred sobom,
a zatim se osvrnuo prema moru. Pilotu glisera, britanskom
plaćeniku čijim se uslugama Sevidž često koristio, rečeno je
da se što pre udalji iz tog područja čim se Sevidž spusti u
vodu kilometar i po od ostrva. Pilot nije palio nikakva svetla.
Po noći, bez mesečine i sa olujnim oblacima koji su se
približavali i zaklanjali zvezde, stražar nije mogao videti
čamac. Nije mogao ni da ga čuje od buke talasa koji su
zapljuskivali stenje, mada se Sevidž postarao da preko
motora glisera stavi kućište koje upija zvuk.

Zadovoljan što je dotle stigao neprimećen... osim ako
stražari nisu imali noćne vizire... Sevidž povuče jak najlonski
konopac zavezan oko pasa. Osetio je otpor, povukao jače i
uskoro iz vode izvukao mali gumeni splav. Iza stene koja ga
je štitila od pene talasa povukao je zatvarač odeljka
zaštićenog od vode i izvukao nabrekli ranac. Gumeno odelo
ga je štitilo od ledene vode dok je plivao vukući splav prema
obali, tako da mu je telesna temperatura ostala ista i nije
dobio hipotermiju.

Sada se tresao dok je svlačio sa sebe gumeno odelo.
Onako nag, žurno je posegao za crnom vunenom odećom u
rancu. Odabrao je vunu pošto je ona bila izuzetni izolator,
čak i mokra. Sokne i kapa bili su mu od istog tamnog
materijala. Navukao je nepropustljive visoke cipele sa
đonom u obliku rešetke i čvrsto ih svezao. Pošto mu je
ponovo bilo toplo, namazao je lice crnom mašću radi
kamuflaže, zatim je i šake zaštitio tamnim vunenim
rukavicama, dovoljno tankim da mu ne sputavaju prste.

U rancu su ostali još razni metalni uređaji koji će mu
biti potrebni, ponaosob zamotani u tkaninu kako pri
sudaranju ne bi zveckali. Pritegao je kaiš ranca i zabacio ga
na leđa. Bio je težak, aline kao oprema na koju je navikao
kada je bio u SEAL-u, tako da su njegova snažna pleća sa
zadovoljstvom prihvatila teret. Gumeno odelo, cev za
disanje, naočare i peraje smestio je u odeljak na splavu,
povukao zatvarač do kraja i čvrsto svezao splav za stenu.
Nije znao da li će biti primoran da se vrati na ovo mesto, ali
želeo je da može da računa na splav ako mu bude potreban.
Papadropolisovi stražari ga neće primetiti do jutra, a ako se
Sevidž do tada ne vrati, biće svejedno nađu li ga ili ne.

Prišao je do stene. Vetar je postajao sve jači, a olujni
oblaci su sasvim zaklanjali nebo. Vazduh je mirisao na skoru
kišu. Odlično, pomisli Sevidž. Njegov plan zavisio je od oluje.
Zato je i izabrao upravo ovo veče da se uvuče na
Papadropolisovo imanje. Sve vremenske prognoze su se
slagale... oko ponoći će pasti prva jesenja kiša.

Međutim, Sevidž je morao stići na vrh stene pre-no što
mu oluja oteža penjanje. Podigao je ruku, pronašao oslonac,
gurnuo vrh jedne čizme u udubljenje i počeo da se penje.

Stena jeste bila visoka dve stotine stopa, ali i puna
pukotina i ispupčenja. Pošto je Sevidž imao veliko iskustvo u
penjanju, neće mu biti teško da se po mraku popne uz nju.

Vetar je postajao sve snažniji. Vodene kapi talasa koji
su zapljuskivali stenu peckale su ga po licu i ovlažile kamen
tako da je sada bio klizav. Prstima u rukavicama jače se
hvatao za ispupčenja, a čizme gurao dublje u udubljenja i
nastavljao odlučnije da se penje. Na pola puta do vrha
stigao je do rascepa. Setivši se tog rascepa sa fotografija
koje je proučio, i znajući da će ga on dovesti do vrha,
uvukao se unutra, odupro se čizmama o naspramne strane,
potražio uporišta za šake iznad glave i s naporom krenuo
naviše. Časovnik u glavi mu je govorio da se penje već skoro
deset minuta, ali njemu je bila važna samo svaka sekunda
opreza. Rascep ga je štitio od vetra, ali iznenadni pljusak

zamenio je talase čije su ga kapi do tada zapljuskivale, tako
da je jedva odolevao želji da se brže penje. Ispružio je ruku,
ničeg nije bilo, i odahnuo, shvativši da je stigao do vrha
stene.

Kiša je sve jače padala, natapajući mu odeću. I pored
toga, bio joj je zahvalan jer mu je omogućavala da se lakše
sakrje u noći. Ispuzao je iz procepa, hitno se prebacio preko
ivice i otpuzao u grmlje. Blato mu je natopilo kolena. U
stomaku je osećao nervozu kao i uvek na početku zadatka.

Ali razdirao ga je i strah da bi uprkos podrobnim
pripremama mogao omanuti kao i pre šest meseci.

Samo je na jedan način mogao saznati da li se
oporavio.

Duboko je udahnuo, usredsredio se na prepreke pred
sobom i potisnuo osećanja koja su mu odvraćala pažnju.

Osmotrivši olujnu noć i ne uočivši nijednog stražara,
ispuzao je iz grmlja.

 

9.

 
 
Fotografije koje je snimio otkrile su mu prvu prepreku na
koju će naići... žičanu ogradu koja je opasivala imanje. Na
osnovu fotografija nije mogao da odredi visinu ograde, ali
obično su bile visoke sedam stopa. Kada je uvećao
fotografije, otkrio je na vrhu ograde nekoliko slojeva
bodljikave žice zakačene za podupirače koja se pružala i
prema unutra i prema spolja u obliku slova V.

Pomrčina je usled kiše bila tako snažna da Sevidž nije
mogao da vidi ogradu. Bez obzira na to, proučavajući
fotografije i upoređujući pretpostavljenu visinu ograde sa
razdaljinom između ograde i ovog žbunja, proračunao je da
se ta prepreka nalazi na udaljenosti od dvadeset stopa
ispred njega. Na fotografijama se nisu videle kućne kamere
na ogradi, tako da se nije brinuo da li će ga otkriti daljinski
kontrolirana noćna sočiva. Pa ipak je, iz čiste navike, puzao.
Kišom natopljeno tle pod njim bilo je kašasto.

Kod ograde je zastao da skine ranac. Izvadio je
infracrvenu baterijsku lampu i par infracrvenih naočara.
Snop ove baterijske lampe bio je nevidljiv svakome ko ne bi
imao i naočari; međutim, Sevidž je kroz njih video zelenkast
sjaj. Usmerio je snop prema metalnim stubovima ograde,
prelazeći njime naviše do metalnih držača koji su
obezbeđivali bodljikavu žicu.

Tražio je senzore za vibracije.
Nije pronašao ni jednog. Kao što je i očekivao, ova
ograda predstavljala je samo demarkacionu liniju, prepreku,
ali bez detektora koji bi otkrivali uljeze. Sprečavala je
pešake da nenamerno povrede granice imanja. Bodljikava
žica na vrhu obeshrabrivala je nevešte uljeze. Ako bi kakva
životinja... psi lutalice, na primer... naleteli na nju, alarm ne

bi nepotrebno uznemirio stražare.
Sevidž je vratio baterijsku lampu i naočari u ranac,

zabacio ga na leđa i privezao. Dok je kiša postajala sve jača,
on se udaljio malo od ograde, zauzeo trkački položaj i bacio
se napred.

I već je bio na pola ograde. Posegao je za metalnim
držačem koji je štrčao sa vrha, zabacio telo na nizove
bodljikave žice, dohvatio metalni držač s druge strane slova
V, prebacio se preko drugog niza bodljikave žice i s lakoćom
se prizemio, povijenih kolena, s druge strane ograde.
Vunena odeća i rukavice bili su mu u poderotinama;
bodljikava žica zaderala mu je kožu na rukama i nogama na
nekoliko mesta što mu je smetalo. Međutim, te povrede su
bile tako nebitne da na njih nije ni obratio pažnju. Bodljikava
žica mogla je da obeshrabri samo amatere.

Držeći se tla, otro je kišu iz očiju i stao da proučava
mračni predeo pred sobom. Njegov mentor Britanac, koji ga
je obučio za izvršnog zaštitnika, voleo je da ponavlja kako je
život trka sa preprekama i strvinarski lov.

E, pa sada će da počne trka sa preprekama.