Peta Profesija - Dejvid Morel

je išao iza njega, a Akira za njim, bez sumnje se često
osvrćući unaokolo.

Istog trenutka kada je Sevidž ugledao svog principala,
podigao je desnu šaku do spoljašnjeg dela cepa na sakou i
pritisnuo odašiljač na baterije. Upućen je signal do
prijemnika u vozilu koje je jedan od Sevidžovih saradnika
parkirao kod aerodromske rampe. Čim je saradnik začuo
signal, krenuo je od rampe da se nađe sa Sevidžom.

Skupina je stigla do kraja čekaonice i stepenica koje su
vodile nadole ka gužvi što je vladala u oblasti gde se uzimao
prtljag. Umorni bivši putnici podizali su kofere sa pokretne
trake, nestrpljivi da iziđu napolje i sednu u taksi.

Sevidž je odmerio užurbanu gomilu, ali se nije približio
rizičnoj zbrci. Ponovo je dao znak, ovaj put prema pokretnim
vratima. Kamiči i Akira krenuše za njim, ne uzbuđujući se
oko svog prtljaga.

Odlično, pomisli Sevidž. Njegov prvobitni utisak bio je
tačan. Ova dvojica su bila upoznata sa pravilnom
procedurom.

Izišli su na pretrpani trotoar ispod betonske
nastrešnice. I dalje je uporno sipilo. Temperatura, visoka za
april, iznosila je šezdeset stepeni Farenhajta. Vlažni
povetarac bio je mlak.

Sevidž pogleda ulevo prema kolima koja su dolazila,
zadovoljan što vidi tamnoplavi plimut kako pristaje uz rub
trotoara. Iz njega iziđe riđokosi muškarac, žurno zaobiđe
kola i otvori stražnja vrata. Pre no što je ušao, Kamiči mu
predade nekoliko priznanica za prtljag. Sevidžu se svidelo
što je principal dovoljno iskusan da sam to obavi umesto da
je tražio da to učini Akira, što bi značilo da mu mora oslabiti
nadzor dok bi posezao u džep vetrovke radi priznanica.

Sevidž se uvuče na vozačevo mesto, pritisnu dugme
koje je zatvaralo sva vrata, a zatim se zaveza. Riđokosi je u
međuvremenu otišao po prtljag. Pošto su Kamiči i Akira
mudro pustili prvo da svi iziđu iz aviona, njihovi koferi će
gotovo sigurno već biti na pokretnoj traci. Bezbedan,

efikasan dolazak.
Minut kasnije, riđokosi je završio sa ubacivanjem kofera

u prtljažnik plimuta i spustio poklopac. Sevidž je istog časa
krenuo, pogledavši prethodno u retrovizor i primetivši da
njegov pomoćnik odlazi prema jednom taksiju. Sevidž mu je
već ranije platio. Čovek je znao da Sevidž nije smeo sebi da
dozvoli da mu zahvali, jer bi to predstavljalo distrakciju.

Sevidž je, pak, sa svoje strane uzeo zdravo za gotovo
da su dva Japanca, pošto su do sada pokazala da su
upoznata sa pravilima sigurnosti, razumela zašto je odabrao
neupadljiva kola koja nije lako slediti. Nije to bilo stoga što je
Sevidž očekivao da će ih neko pratiti. Kao što je Grejem
kazao, nivo rizika na ovom zadatku bio je krajnje mali. I
pored toga, Sevidž nikada nije odstupao od osnovne
procedure, a plimut... koji je na prvi pogled izgledao kao i
svaki drugi... bio je bolje opremljen staklom protiv metaka,
bio je oklopljen, imao pojačane amortizere i supersnažan
motor V-8.

Dok su brisači šetali i gume šištale u dodiru sa vlažnim
kolovozom, Sevidž se s lakoćom probijao kroz saobraćaj,
napustio kompleks aerodroma i uputio se na zapad na Veliko
centralno parkiralište. Koverat koji mu je Grejem dao nalazio
mu se u sakou, ali on nije zavisio od onoga što je u njemu
pisalo, pošto je napamet naučio uputstva. Nije prestajao da
se pita zašto je Kamiči odbio da sleti na aerodrom Njuark,
već je više voleo da se spusti na La Gvardiju. Kraće bi
putovali kolima, sve bi bilo manje komplikovano, jer iako je
Sevidž trebalo prvo da se uputi ka Menhetnu, njegovo
krajnje odredište iziskivalo je da pređe preko severnog vrha
ostrva, zatim da skrene na zapad kroz Nju Džerzi do
Pensilvanije. Zbunjivala ga je Kamičijeva logika, potreba za
lavirintskim intinererom.

 

6.

 
 
Kiša je prestala da sipi u pet. Sevidž je prešao preko mosta
Džordža Vašingtona upravo u vreme kada su ljudi izlazili s
posla, to jest u doba neopisive gužve. Upitao je principala da
li bi mu bilo po volji malo sakea, koji je zagrejan držao u
termosu; temperatura mu je, premda ne idealna, bila
podnošljiva.

Kamiči je odbio.
Sevidž objasni da je plimut opremljen telefonom, ako
Kamiči-sanu bude potreban.
Kamiči je ponovo odbio.
Razgovor se završio na tome.
Nastavili su ga Kamiči i Akira dvadeset milja zapadno
od međudržavnog puta 80, kada su razmenili nekoliko reči.
Na japanskom.
Sevidž je govorio nekoliko evropskih jezika, jer je to
zahtevao njegov posao, međutim japanski je bio suviše
težak za njega, zbunjivao ga je složeni sistem sufiksa i
prefiksa. Sevidž se pitao zašto je principal odlučio da ga
isključi iz razgovora kada je znao engleski. Kako je mogao
da obavlja svoj posao kada nije razumeo šta govori čovek
kome je dao reč da će ga štititi?
Akira se nagnu napred. - Kod narednog izlaza
ugledaćete kompleks restoran-hotel. Mislim da ga zovete
”Kod Hauarda Džonsona”. Zaustavite, molim vas, levo od
bazena.
Sevidž se namrštio iz dva razloga. Prvo, Akira je
izuzetno dobro poznavao put ispred njih. Drugo, Akira je
savršeno dobro izgovarao engleski. Japanci ne prave razliku
između r i l. Akira, međutim, nije kazao ”morim vas” niti
”Hauald Džonson”. Naglasak mu je bio besprekoran.

Sevidž klimnu i posluša: sišao je sa autoputa. Levo od
bazena, kod znaka na kome je pisalo ZATVORENO, pojavi se
jedan ćelavi muškarac u trenerci, došavši iza zgrade za
održavanje; osmotrio je dvojicu Japanaca na stražnjem
sedištu plimuta i podigao poslovnu tašnu.

Ta poslovna tašna... metalna, sa šifriranom bravom...
bila je ista kao ona koju je Kamiči izneo iz aviona.

- Molim vas - oglasi se Akira - uzmite poslovnu tašnu
mog gospodara, iziđite iz kola i razmenite tašne.

Sevidž izvrši ono što mu je rečeno.
Kada se vratio u kola, predao je svom poslodavcu tašnu
koja je bila ista kao i ona koju je izneo.
- Moj vam se gospodar zahvaljuje - reče Akira.
Sevidž se nakloni, zbunjen ovom razmenom poslovnih
tašni. - Moja svrha je da služim. Arigato.
- ”Hvala” kao odgovor na njegovo ”hvala”? Moj
gospodar pohvaljuje vašu učtivost.

 

7.

 
 
Vrativši se na međudržavni put 80, Sevidž pogleda u
retrovizor da li ga ko prati. Vozila iza njega neprestano su
menjala položaj. Dobro je.

Bio je već mrak kada je prešao granicu između Nju
Džerzija i Pensilvanije, čijim bokom su se protezale planine.
Farovi koji su mu dolazili u susret omogućili su mu da u
retrovizoru osmotri putnike.

Činilo se da sedokosi principal spava, glava mu je bila
zabačena unazad, vilice opuštene i oči zatvorene, a možda
je i meditirao.

Ali zato je Akira sedeo kao da je progutao kolac, na
straži. Ni njegovo lice, kao ni gospodarevo, nije otkrivalo ono
šta misli. Crte lica bile su mu stoičke, ravnodušne.

Akirine oči, međutim, izražavale su najveću tugu koju je
Sevidž ikada video. Nekome ko poznaje japansku kulturu
Sevidžov zaključak mogao se učiniti naivan, jer 6u Japanci
po prirodi naginjali melanholiji. Sevidž je to znao. Krute
obaveze koje su im nametale složene tradicionalne
vrednosti činile su Japance opreznim i rezervisanim, kako ne
bi koga nesmotreno uvredili ili doveli sebe u situaciju da
budu nečiji dužnici. Čitao je da su Japanci u premodernim
vremenima oklevali da kažu prolazniku da mu je ispao
novčanik.... jer bi prolaznika tada čast obavezivala da
uzvrati uslugu koja premašuje vrednost onoga što se
nalazilo u novčaniku. Slično tome, Sevidž je čitao drevne
zapise o tome kako su se ljudi sa obale pravili da ne vide
osobu koja je ispala iz čamca u reku i koja se davila... jer ako
bi žrtvu spasili, to bi značilo da joj nameću obavezu da se
spasiocu odužuje i odužuje, do kraja ovog efemernog
zemaljskog postojanja, sve dok spašena žrtva ne bi bila

darivana mogućnošću da spasi svog spasioca ili bila
oslobođena obaveze tako što bi umrla, a to su joj bogovi
namenili još tamo na reci pre no što se umešao spasilac.

Karakterima Japanaca upravljali su sram i dužnost.
Držanje do časti bilo je prinudno i često ih je iscrpljivalo. Mir
je mogao biti varljiv, umor duha neizbežan. Obredno
samoubistvo... sepuku... povremeno jedino rešenje.

Istražujući, Sevidž je shvatio da su te vrednosti važile
samo za nepodmitljive, nepozapadnjačene Japance, one koji
su odbili da se priviknu na kulturnu zarazu koju su im doneli
Amerikanci za vreme vojne okupacije posle rata. Akira je
ostavljao utisak kao da je istovremeno i nepodmitljiv i,
uprkos svom poznavanju američkog načina života,
nepopustljiv patriota Zemlje Bogova. Bez obzira na sve,
izraz njegovih očiju bio je neobično melanholičan čak i za
jednog Japanca. Njegova tuga dolazila je iz dubine njegove
duše. Bila je tako mračna, tako duboka, tako crna, tako
bezdana. Šireći zid od ebanovine koja je gušila Sevidž ju je
osećao. Ispunjavala je plimut.

 

8.

 
 
U jedanaest sati, seoski put je krivudao kroz planine
prekrivene mrakom, vodeći ih ka gradu po imenu Medfordski
Klanac. Kamiči i Akira su ponovo izmenili nekoliko reči na
japanskom. Akira se nagnu napred. - Na glavnoj raskrsnici u
gradu, molim vas, skrenite levo.

Sevidž posluša. Udaljujući se od svetala Medfordskog
Klanca, vozio je po uskom, krivudavom putu nadajući se da
mu u susret neće doći nikakva kola. Bilo je malo mesta na
kojima bi mogao da parkira, a i ona su bila blatnjava od
snega koji je kopnio.

Kola su prolazila kroz špalir od gustog drveća. Put je
zavijao naviše, menjajući smer oštro napred-nazad. Snopovi
farova plimuta odbijali su se o sneg koji se zadržao pored
puta. Deset minuta kasnije put je postao ravan, a oštre
okuke zamenili su blagi zavoji. Ispred njih, iznad ogromnog
drveća, Sevidž je primetio neki sjaj. Prošao je kroz otvorenu
kapiju, zaokrenuo oko gomile kamenja i izbio na ogromnu
čistinu. I levo i desno od njega protezali su se neobrađeni
vrtovi. Pri svetlosti farova ugledao je staze, klupe i živice.
Međutim, Sevidžovu pažnju privukla je sablasna zgrada koja
se pojavila pred njim.

U prvi mah je pomislio da je reč o nekoliko zgrada, da su
neke sagrađene od cigle, druge od kamena, a neke pak od
drveta. Razlikovale su se i po visini, pet spratova, tri, četiri.
Svaka je bila podignuta u drugačijem stilu gradska kuća,
pagoda, zamak, švajcarska planinska kuća. Pojedine su
imale prave zidove; druge okrugle. Odžaci, tornjići, zabati i
balkoni samo su doprinosili uvrnutoj arhitektonskoj zbrci.

Međutim, kada je Sevidž dovezao kola bliže, shvatio je
da su sva ova očigledno razdvojena ustrojstva bila povezana

tako da su obrazovala jednu ogromnu zbunjujuću strukturu.

Blagi Bože, pomisli on. Koliko li je dugačka? Petinu milje?
Bila je ogromna.

Nijedan od ovih delova nije imao vrata; put je vodio do

jedinih u sredini sa širokim drvenim stepeništem i tremom

na kome je čekao čovek u uniformi. Ta uniforma, sa

epoletama i zlatnim kićankama, podsetila je Sevidža na one

kakve nose telali u luksuznim hotelima. Iznenada je uočio

natpis na tremu PLANINSKO SKLONIŠTE ”MED- FORDOV

KLANAC”... na osnovu čega je zaključio da je ova neobična

zgrada u stvari bila hotel.

Kada je Sevidž zaustavio kola pri dnu stepeništa, čovek

u uniformi pošao je prema kolima.

Sevidžovi mišići se napeše.

Zašto moja uputstva nisu potpuna, do đavola? Trebalo

je da mi kažu gde ćemo odsesti. Ovo mesto... na vrhu
planine, potpuno izolovano, a Kamičija nema ko drugi da
štiti osim Akire i mene, niko ništa ne govori zašto smo došli

ovamo, nema načina da kontrolišemo ko ulazi i izlazi iz

jedne ovako velike zgrade... pravi košmar za obezbeđivanje.

Prisetivši se tajanstvene razmene poslovnih tašni,
Sevidž se okrenu ka Kamičiju da mu kaže kako su ura,
privatne misli, možda divna stvar u Japanu, ali ovde one

zadaju Tantalove muke zaštitnicima i šta se sve to, do

đavola, dešava?

Umešao se Akira. - Moj gospodar ceni vašu zabrinutost.

On dopušta da zbog osećanja obaveze imate pravo da

protestvujete zbog ovih očigledno rizičnih dogovora. Ali

treba da shvatite da će u hotelu biti još svega nekoliko
gostiju, inače će on biti prazan, a ti gosti takođe imaju
pratioce. Put će biti pod prismotrom. Ne očekuje se ništa

nepredviđeno.
- Ja nisam glavni pratilac - primeti Sevidž. Vi ste.

Međutim, uz svo uvažavanje, da, uznemiren sam. - Slažete li
se vi sa ovim?

Akira pognu glavu, ošinuvši svojim neobično tužnim

očima Kamičija. - Ja ispunjavam želje svoga gospodara.
- Što je i moja dužnost. Ali da se zna, ovo mi se ne

dopada.
- Vaš prigovor je primljen k znanju. Moj gospodar vas

oslobađa svake odgovornosti.
- Bar vi znate kako stoje stvari. Sve dok sam pod

obavezom, nema skidanja krivice.
Akira se ponovo nakloni. - Svakako. Proučio sam vaše

preporuke. Zadovoljile su me. Zato sam se složio sa
gospodarem kada je odlučio da vas unajmi.

- Onda vam je jasno da ovaj razgovor nikuda ne vodi.
Učiniću ono što treba da učinim - odvrati Sevidž. Ali nikada
više neću raditi s vama niti za vašeg gospodara.

- Biće dovoljno i ovaj put.
- Nastavimo onda.
Čovek u uniformi čekao je ispred kola. Sevidž pritisnu
dugmad koja su otvarala vrata i prtljažnik. Izišao je iz kola i
rekao čoveku da unese torbe unutra. Živci su mu poigravali
dok se osvrtao unaokolo po gustoj tami, a zatim je ispred
Kamičija i Akire krenuo uz stepenice.

 

9.

 
 
Predvorje je izgledalo kao da potiče iz poslednje decenije
prošlog veka. Zidovi su bili obloženi drevnom borovinom.
Točkovi zaprežnih kola služili su kao lusteri. Jedan jedini
primitivni lift nalazio se pored prelepog starog stepeništa
koje se pelo unakrst naviše. Međutim, uprkos svom svojem
istorijskom šarmu, ovo mesto se osećalo na plesan,
zaudaralo je na raspadanje. Hotel je dušu dao za duhove.

Sevidž je sve vreme leđima bio okrenut Kamičiju,
motreći na prazno predvorje. Akira je činio isto, dok je njihov
principal nešto mrmljao postarijoj ženi s kosom poput
paučine koja se nalazila za recepcijom.

- Nećemo koristiti lift - reče Akira.
- Svim svojim principalima savetujem da ih izbegavaju
kada god je to moguće.
- Ovde je reč o tome da se mom gospodaru više
dopada ovo jedinstveno stepenište.
Kao da je Kamiči ranije već bio ovde.
Treći sprat. Pri svakom pokretu dok su se peli naviše
Sevidž je čuo poslužitelja kako se muči sa torbama. Jadnik,
pomisli Sevidž. Bilo bi ti lakše liftom. Ali lift je zamka, a sve
mi se čini da ovde važe neka drugačija pravila.
Čovek u uniformi zaustavi se ispred jednih vrata.
- Hvala. Ostavite torbe ovde napolju - reče Sevidž.
- Ako tako želite, gospodine.
- Vaša napojnica...
- Sređeno je, gospodine.
Tri ključa koja je držao čovek nije pružio ni Sevidžu ni
Akiri već Kamičiju. Sevidž ga je ispratio pogledom sve dok
se nije izgubio na stepeništu. Da li je taj čovek prošao obuku
iz obezbeđenja? Znao je da ne sme ničim opteretiti ruke

pratilaca.
Kamiči otključa vrata i skloni se u stranu, propustivši

Akiru da ispita sobu.
Kada se Akira vratio, klimnuo je Kamičiju, pogledao u

Sevidža i podigao obrve. - Da li biste i vi želeli da...?
- Svakako.
Ne samo prema standardima hotela koji su imali

bogatu klijentelu, nego i po svim standardima, ova soba bila
je primitivna. Neobojeni radijator. Na stropu gola slaba
sijalica, jednokrilni prozor bio je zastrt jednostavnim
draperijama. God je bio od izlizane borovine, nezastrt.
Krevet uzak, udubljen, prekriven veoma starim, ručno
izrađenim prekrivačem. U kupatilu je iznad oguljene slavine
bio zakačen ručni tuš. Prevladavao je miris plesni. Nije bilo
televizora, mada je soba imala telefon, staromodni, crni i
glomazni, sa brojčanikom umesto dugmadi.

Sevidž otvori jedini orman. Zapahnu ga miris plesni.
Orman je bio plitak. Koraknu o je prema narednim vratima,
koja su se nalazila pored prozora i radijatora. Kada je
provirio napolje, ugledao je mali balkon. Svetlost iz stražnjeg
dela kuće odbijala se sa ovalnog jezera pravo ispod njega. S
desne strane su ga oivičavale stene. Sa leve se pružao gat.
S druge strane vode, trag u senci vodio je do borova u visini,
posle čega je sve prerastalo u neprozirnu tamu. Sevidž se
žacnu.

Izišao je iz sobe.
- Da li su odaje mog gospodara naišle na vaše
odobravanje? - upita Akira.
- Ako želi da se oseća kao u letnjem kampu.
- Letnjem kampu?
- Šala.
- Da. Dobro. - Akira istisnu osmeh.
- Hteo sam da kažem, da soba nije baš luksuzna.
Većina mojih klijenata bi odbila da je prihvati.
- Moj gospodar voli jednostavnost.
- Svakako , želje Kamiči-sana su neprikosnovene.

Sevidž se pokloni u pravcu svog poslodavca. - Brine me
balkon... i ostali balkoni. Neko bi lako mogao, prelazeći s
jednog na drugi, da uđe u sobu.

- Balkoni sa obe strane pripadaju našim sobama, a kao
što sam već objasnio, u hotelu se nalazi još samo nekoliko
gostiju - odvrati Akira. - Oni i njihovi pratioci su pouzdani. Ti
principali su saradnici mog gospodara. Ne očekuje se ništa
nepredviđeno.

- Takođe me brine drveće s druge strane jezera. Ne
vidim kroz njega, ali noću, kada je hotel osvetljen, neko bi
odlično odande video Kamiči-sana na prozoru.

- Neko sa puškom? - Akira odmahnu glavom.
- Tako sam obučen da razmišljam.
- Moj gospodar odobrava predostrožnost, ali nema
razloga da se plaši za svoj život. Krajnje mere opreza neće
biti neophodne.
- Ali...
- Moj gospodar će sada poći na kupanje.
Obred kupanja bio je jedno od najvećih japanskih
zadovoljstava, i Sevidž je to znao. Međutim, za njih cilj
kupanja nije bio samo da se očiste, to je bilo nešto više.
Kamiči će prvo napuniti kadu i ostrugati telo. Zatim će
ispustiti vodu, izribati je, ponovo napuniti, i ući unutra da se
moči; ovaj proces će možda ponoviti nekoliko puta.
- Kako god on želi - reče Sevidž - mada voda ovde nije
onako topla kao ona na kakvu je navikao u Japanu. - Rekao
je to, znajući da Japanci vole vrelu vodu koju većina
Zapadnjaka nije u stanju da podnese.
Akira slegnu ramenima - Čovek mora računati s tim da
na putu neće imati sve pogodnosti kao kod kuće. A vi
morate naučiti da uživate u uzvišenosti ove spokojne
okoline. Dok se moj gospodar bude kupao, naručiću mu jelo.
Kada bude spreman da pođe u krevet, vratiću se i dozvoliti
vam da se odmorite.
Kamiči podiže torbe kako bi Akirine ruke ostale
slobodne. Naklonivši se Sevidžu, Akira uđe za svojim

gospodarem u sobu i zatvori vrata.
Sevidž je stražario. Ostavši sam, postao je osetljiviji na

mir u hotelu. Pogledao je svoj i Akirin kofer. Skrenuo je
pogled prema vratima duž hodnika iza kojih se nije čuo
nikakav zvuk, primetivši fotografije na zidovima bile su to
stare, izbledele slike jezera okruženog stenama pre no što je
hotel sagrađen, slike muškaraca sa bradama i žena sa
šeširima u lakim kočijama na dva točka iz prošlog veka, slike
odavno mrtvih porodica koje su piknikovale pored jezera.

Ponovo ga je obuzela briga. Okrenuvši se nalevo, stao
je da proučava vrh veličanstvenog stepeništa. Dalje s leve
strane, prazni hodnik protezao se najmanje još stotinu jardi.
Okrenuvši se nadesno, osmotrio je i drugi deo hodnika. U
tom pravcu je hodnik vodio do udubljenja ispunjenog
starinskim stolicama za ljuljanje, i nastavljao se dalje.

Sevidž se oprezno približio ovom prekidu koji mu je
ugrožavao povoljan položaj na kome se nalazio. Našavši se
kod niše, video je da hodnik jednom oštro skreće prema
ulazu u hotel, a zatim pravi još jedan oštar zaokret i
nastavlja se stotinu jardi celom dužinom hotela. Ovaj deo
hodnika delovao je još usamljenije, ne samo zbog
nagomilane prošlosti koja je gušila, već i zbog nelagodnog
osećaja da si zarobljen u vremenu, u nekoj drugoj dimenziji.
Nestvarno.

Sevidža podiđe jeza.

 

10.

 
 
Dva sata kasnije, ležao je na ulegnutom dušeku u svojoj
sobi, čitajući pamflet koji je našao na stoliću pored kreveta.

Otkrio je da je Planinsko utočište Medfordski klanac
imalo neverovatnu istoriju koja je donekle objašnjavala
nerealni utisak koji je ostavljalo ovo mesto. Godine 1870.
bračni par Menonito koji je imao farmu tu blizu u nizini
krstario je planinom Medford; otkrili su da se na vrhu nalazi
udubljenje sa ovalnim jezerom, koje se punilo vodom iz
jednog potoka, i ostali zadivljeni. To mesto kao da je
dodirnuo sam prst božji.

Sagradili su kolibu na mestu gde se danas nalazi
hotelsko predvorje i pozvali ostale porodice Menonita da
štuju ovaj raj na zemlji. Toliko je vernika prihvatilo njihovu
ponudu da su morali da dograde kolibu, a kada su i drugi
čuli za ovo utočište, zajednica je odlučila da dogradi još
jedan deo, pa još jedan, kako bi pružili smeštaj umornim
posetiocima iz celog sveta kojima je bio potreban oporavak i
koji bi mogli pronaći utehu u menonitskoj veri.

Godine 1990. na neobjašnjiv način izbio je požar u
kome su izgoreli prvobitna koliba i njeni dodaci. Tada je već
par koji je pronašao jezero počivao u miru. Njihovi sinovi i
kćeri, u znak sećanja na svoje roditelje, smesta su počeli da
ponovo podižu utočište. Ali kako su u suštini bili farmeri,
shvatili su da im je potrebna pomoć. Dali su oglas u kome su
tražili menadžera i unajmili su jednog arhitektu iz Njujorka,
koji je napustio svoju profesiju jer više nije mogao da
podnese pritiske s kojima je morao da se suočava u gradu.
Arhitekta je prešao u menonitsku veru i posvetio se planini.

Ali intuicija čoveka iz velikog grada koju je posedovao
govorila mu je da ovo utočište mora biti različito od ostalih,

jedinstveno tako da može prinuditi nepreobraćene da
napuste čađ i očaj svojih života, da doputuju u
pensilvanijsku veličanstvenu divljinu i plate da bi nastavili
do vrha planine i uživali u jezeru koje je oslikavalo božju
veličinu.

Svaki dodatak podigao je u drugačijem stilu, a kako je
posao cvetao, zgrada je rasla u dužinu dok nije dostigla
gotovo dve stotine pedeset jardi. Bilo je posetilaca čak i iz
San Franciska; mnogi od njih tražili su istu sobu svake
godine. Tek 1962. potomci osnivača hotela nevoljno su
pristali da se uvedu telefoni u svaku sobu. Inače, držeći se
strogih menonitskih običaja, radio-aparati i televizori i dalje
su bili zabranjeni. Priroda koju je Bog umetnički oblikovao
trebalo je da pruža dovoljno zabave. Takođe su bili
zabranjeni ples i kartanje, što se, razume se, odnosilo i na
alkohol i duvan.

 

11.

 
 
Poslednja zabrana bila je na neobjašnjiv način zaobiđena
ovom prilikom, jer je Sevidž, kada je narednog jutra pratio
Kamičija do prizemlja, video dvojicu od trojice muškaraca
koji su čekali u prostranom salonu, kako puše.

U salonu su ogromni drveni stubovi podupirali masivne
grede. Prozori su ispunjavali zidove s leve i desne strane,
kao i onaj središnji zid, otkrivajući tremove, jezero i
pošumljene strmine. Unutra je prodiralo sunce. Trupci su
goreli u velikom ognjištu, ublažujući jutarnju svežinu. U
jednom uglu stajao je veliki klavir. Po sobi su bile
razmeštene stolice za ljuljanje. Međutim, Sevidž je najviše
pažnje obratio na dugački sto za konferencije u sredini, za
kojim su stajala ona trojica dok im je Kamiči prilazio.

Kao i Kamiči, i oni su bili pedesetogodišnjaci. Na sebi su
imali skupa odela i odlikovali su se sračunatim pogledima
pripadnika viših ešalona biznismena ili diplomata. Jedan je
bio Amerikanac, ostala dvojica Španac i Italijan. Ili nisu
poznavali japanske običaje ili su rešili da insistiraju na
zapadnjačkim običajima, jer su se rukovali sa Kamičijem
umesto da se naklone. Posle nekoliko razmenjenih
uljudnosti, seli su po dvojica sa svake strane stola. Iznuđeni
osmesi su iščezli. Započeli su mirni razgovor.

Sevidž je ostao na ulazu u salon, suviše daleko da bi
mogao da čuje suštinu razgovora; do njega su dopirali samo
njihovi prigušeni glasovi. Prešao je pogledom duž zidova sa
svoje desne i leve strane, primetivši italijanskog pratioca
kod jednog, a španskog kod drugog; obojica su bila na
oprezu, leđima okrenuta svojim principalima, pažnje
usredsređene na prozore i tremove koji su se nalazili bočno
od salona. U stražnjem delu salona pratilac Amerikanca

motrio je na prozore kroz koje se pružao pogled na jezero.
Profesionalno. I Sevidž se okrenuo leđima prema salonu

i pažnju usredsredio na prazno predvorje hotela; pazio je da
se ne pojavi kakav uljez. Pretpostavio je da su ova trojica sa
kojom je Kamiči razgovarao imali još ponekog pratioca. Neki
su možda patrolirali unaokolo dok su drugi spavali, kao i
Akira koji je čuvao stražu pred Kamičijevim vratima od dva
po ponoći do svanuća kada ga je Sevidž odmenio.

Sastanak je počeo u osam l\ trideset. Povremeno su
prigušeni glasovi postajali uzbuđeni. Onda bi se opet
primirili, do naredne nestrpljive primedbe, posle čega bi
usledilo žurno razuveravanje. U jedanaest i trideset razgovor
je dostigao vrhunac i jačini i okončao se.

Kamiči je ustao i napustio salon, a za njim su krenula i
ostala trojica sa svojim pratiocima. Svi su izgledali u toj meri
nezadovoljni da je Sevidž pretpostavio da će uskoro
napustiti ovo mesto. Uspeo je da prikrije iznenađenje kada
mu je Kamiči kazao - Moram poći u sobu da se presvučem. U
podne ćemo, moje kolege i ja, igrati tenis.

Akira se do tada već probudio i odmenio je Sevidža dok
su Kamiči i Španac igrali u dublu protiv Amerikanca i
Italijana. Nebo je bilo jasno, temperatura se ponovo popela
na šezdeset stepeni. Energični igrači uskoro su morali
peškirima da brišu znojava lica.

Sevidž je odlučio da krene u obilazak okoline kako bi
razradio mišiće. Pored toga, zanimalo ga je da li postoje i
dodatne mere obezbeđenja.

Uskoro je i to saznao. Kada je stigao do traga koji je
vodio između bezlisnog drveća, pored kamenih gromada, uz
padinu koja se dizala oko jezera, osmotrio je strminu i
ugledao čoveka sa puškom i voki-tokijem. Stražar je
primetio Sevidža; očigledno je znao da pripada timu, jer nije
obratio pažnju na njega, nastavivši da osmatra put koji je
vodio od nizine do hotela.

Sevidž je nastavio duž krivudave staze koja je vodila
naviše, stigavši do ostataka leda i snega između drveća, i na

kraju je zastao na obodu stene sa koje se pružao pogled na
obradivu zemlju u dolini koju su okruživale druge planine;
bio je to prizor od koga je čoveku zastajao dah.

Drvene stepenice jednim delom su vodile niz stenu do
ispusta, gde je stajao natpis SAMO ZA ISKUSNE PLANINARE.

Okrenuvši se s namerom da se vrati u hotel, Sevidž
primeti još jednog čoveka sa puškom i voki-tokijem
skrivenog među borovima na ivici stene. Čovek opazi
Sevidža, klimnu i nastavi da stražari.

Partija tenisa se okončala kada je Sevidž stigao do
hotela. Kamiči je pobednički otišao u svoju sobu, okupao se i
ručao, dok je Sevidž čuvao stražu u hodniku, a Akira
obedovao sa gospodarem. Sastanak se nastavio u dva. U
pet je bio prekinut; principali su i ovog puta izišli
nezadovoljni, naročito Amerikanac čije se lice zajapurilo od
besa.

Svi su se uputili u veliku trpezariju na drugom spratu,
gde su se smestili među stotinu praznih stolova, i ne samo
da su pušili već su prekršili još jedno pravilo, ispijajući
koktele. Njihova malopređašnja mrzovolja pretvorila se u
neočekivanu druželjubivost; smehom su se završavale
bučne i razuzdane primedbe. Posle večere i konjaka pošli su
u šetnju, razmenjujući šale, dok su pratioci išli za njima. U
osam su se vratili u sobe.

Sevidž je ostao na straži do ponoći. Akira ga je zamenio
do zore. U osam i trideset počeo je još jedan napet, ljutiti
sastanak, kao da se sinoć nisu onako prijateljski ophodili.

 

12.

 
 
Na kraju trećeg popodneva skupina je ustala od stola u
salonu i rukovala se; umesto da odu u trpezariju, međutim,
krenuše prema svojim sobama. Svi su izgledali neizmerno
zadovoljno.

- Akira će spakovati moje torbe - reče Kamiči kada su
on i Sevidž stigli do trećeg sprata. - Večeras odlazimo.

- U redu, Kamiči-sane.
Sevidžu se srce sledilo od zvuka koji je čuo. Jedva čujno
škripanje kvake.
Iz sobe koja se nalazila preko puta Kamičijeve u hodnik
izleteše četvorica. Mišićavi. Oko trideset pet godina. Japanci.
Na sebi su imali tamna odela. Trojica od njih držala su
mačeve, ali su im sečiva bila od drveta, a ne čelika; bili su to
mačevi koji se zovu boken.
Kamiči je duboko udahnuo vazduh.
Sevidž ga je gurnuo u stranu i povikao - Bežite!
Sevidž se automatski bacio između svog principala i
napadača. Uopšte nije dolazilo u obzir da se i on da u beg.
Nije smeo sebi dozvoliti da strahuje za vlastitu bezbednost.
Najbliži napadač zavitla svojim bokenom.
Sevidž mu je parirao udarcem kojim je pogodio zglavak
napadača, skrenuvši drveni mač. Okrenuo se, podigao brid
šake i uputio udarac prema vratu drugog napadača.
Udarac nije završio.
Boken ga je opalio po laktu. Od udarca mu je ruka
postala neosetljiva i ostala priljubljena uz bok. Kost je
kvrcnula. Refleksno je zastenjao.
Mada mu je ruka bila neupotrebljiva, ponovo se
zaleteo, izbegao boken i udario zdravom šakom. Ovog puta
je uspeo da slomi napadaču nos.

Odjednom je osetio prisustvo nekoga ko nije trebalo da

bude tu.

Kamičija.

- Ne! - povika Sevidž.

Kamiči ritnu nogom u pravcu napadača.

- Bežite! - povika Sevidž.
Boken se stušti na Sevidžovu drugu ruku. Ponovo je
zastenjao kada mu je pod udarcem prsla kost. Prošle su

četiri sekunde.

S treskom se otvoriše neka vrata i Akira izlete iz svoje

sobe.

Drveni mačevi se okrenuše.

Akira je sekao i udarao.
Boken pogodi Sevidža po rebrima. On se presamiti, jer
nije mogao da diše. Trudeći se da ustane, video je kako

Akira izbacuje napadača iz ravnoteže.

Kamiči vrisnu kada ga udari drveni mač.

Pošto su mu obe ruke bile beskorisne, Sevidž je morao

da se osloni na udarce nogama, ali je uspeo da zada samo

jedan.

Pogodio je napadača u prepone. Drugi napadač udari
bokenom Sevidža po ko lenu. Noga mu pokleknu, ali čak i
dok je padao, Sevidž se trgnu od bola primivši udarac po
drugom kolenu, zatim po kičmi i po potiljku.

Sevidž licem udari o pod; iz nosa mu je curila krv.

Bespomoćno se skvrčio. Napregao se da pogleda

naviše i očima zamagljenim od bo la video je Akiru kako se

okreće sa strahopoštovanja vrednim koordiniranim

pokretima nogu i ruku.
Samo su trojica od četiri napadača koristila boken.

Četvrti Japanac je ostao iza njih, očigledno praznih šaka. Ali

sada, krećući se tako brzo da ga je nemoguće bilo pratiti

pogledom, posegnuo je prema boku i u ruci mu se istog časa
stvorio katana, dugački zakrivljeni mač samuraja. Njegovo
uglačano čelično sečivo je zablistalo.

Prolajao je neko naređenje na japanskom. Ostala trojica

se povukoše iza njega. Četvrti čovek zamahnu katanom.
Njegova kao žilet oštra ivica fijuknu, pogodi Kamičija preko
pasa i nastavi istom brzinom kao da prolazi kroz vazduh,
presekavši ga napola. Gornji i donji deo Kamičijevog torza
padoše u suprotnim pravcima.

Šiknu krv. Po podu se prosuše unutrašnji organi.
Akira ljutito zaurla, hitajući da pogodi čoveka u dušnik
pre no što ubica dođe u priliku da se ponovo okrene.
Suviše kasno. Ubica se usredsredi na drugi cilj, obema
šakama stežući katanu.
Iz Sevidžove mučne perspektive na podu izgledalo je
kao da je Akira skočio unazad u vremenu kako bi izbegao
sečivo. Međutim, čovek sa mačem nije ponovo zamahnuo.
Umesto da to učini, ravnodušno je promatrao kako Akirina
glava pada sa ramena.
Krv šiknu iz Akirinog presečenog vrata.
Akirin torzo ostao je da stoji još tri groteskne sekunde
pre no što se strovalio.
Akirina glava pogodila je pod, odjeknuvši poput tikve,
otkotrljala se i zaustavila ispred Sevidža. Glava je ostala da
stoji na patrljku, dok su oči bile u istom nivou sa Sevidžovim.
Oči su bile otvorene.
Zatreptale su.
Sevidž je vrisnuo, jedva svestan koraka koji su mu se
približavali. Odjednom je osetio kao da mu je neko
raspolutio potiljak.
Svest mu se zacrvenela.
Pa ga je zabolela.
A onda više nije bilo ničega.

 

13.

 
 
Sevidžovi kapci su bili otežali, kao da je neko spustio
novčiće na njih. Pokušavao je da ih otvori. Činilo mu se da je
to najteže što je ikada probao da uradi. Konačno je uspeo da
ih podigne. Morao je da trepne zbog svetlosti. Čvrsto je
zatvorio oči. Čak i tada sjaj se probijao kroz njegove kapke,
pa je poželeo da podigne šaku i zakloni ih, ali nije mogao da
pomakne ruke. Imao je osećaj da ih pritiskaju nakovnji.

I to ne samo ruke. Već i noge. Ni njih nije mogao da
pomeri!

Pokušao je da razmišlja, da se razabere, ali um mu je
ispunjavala uzburkana magla.

Uhvatila ga je panika jer je bio bespomoćan. Od užasa
je osetio grčeve u stomaku. Pošto nije bio u stanju da
pokrene telo, mahao je glavom s jedne na drugu stranu,
usled čega je osetio da mu je lobanja obložena nečim
mekim i debelim.

Užas je postao još jači.
- Ne - začu glas. - Budite mirni. - Muški glas.
Sevidž primora sebe da ponovo otvori oči.
Sada je bio u senci koja je zadržavala prodornu
svetlost. Muškarac koji je do tada sedeo na stolici okretao je
i zavrtao šipku koja je zatvarala prorez žaluzina na prozoru.
Magla u Sevidžovoj glavi poče da se razilazi. Razabrao
je da leži na leđima, u krevetu. Pokušao je da se podigne.
Nije uspeo. Teško je disao.
- Molim vas - poče čovek. - Budite mirni. - Zakoračio je
prema krevetu. - Imali ste nesreću.
Dok mu je puls divlje udarao, Sevidž razdvoji usne i
udahnu vazduh kako bi mogao da progovori. Grlo kao da mu
je bilo ispunjeno betonom. - Nesreću? Glas mu je bio sličan

zvuku mešalice za beton.
- Ne sećate se?
Sevidž odmahnu glavom i iznenada zastenja usled

probadajućeg bola.
- Molim vas - i dalje je bio uporan čovek. - Ne

pomerajte glavu. Povređeni ste.
Sevidž razrogači oči.
- Ne smete se uzbuđivati. Imali ste ozbiljnu nezgodu.

Čini se da ste van opasnosti, ali ne želim da rizikujem.
- Čovek je imao naočari. I beli mantil. Oko vrata mu je

visio stetoskop. - Znam da ste zbunjeni. I to vas plaši. To je
trebalo i očekivati, ali pokušajte da se savladate. Ponekada
dolazi do kratkotrajnog gubitka pamćenja posle zadobijanja
teških telesnih povreda, naročito povreda lobanje. - On
pritisnu stetoskop na Sevidžova prsa. - Ja sam dr Hamilton.

Doktor je izgovorio toliko toga, tako brzo, i sve je to bilo
krajnje zamršeno, tako da Sevidž ništa nije shvatio. Morao je
da se vrati unazad, prvo da pohvata pojedinosti
najjednostavnijih stvari.

- Gde? - promrmlja Sevidž.
Doktorov glas je i dalje bio smirujući. - U bolnici.
Prihvatite svoju zbunjenost. Znam da ste dezorijentisani. To
će proći. U međuvremenu, najbolje ćete doprineti svom
ozdravljenju ako se potrudite da ostanete mirni.
- Nisam na to mislio. - Sevidž je osećao da su mu usne
utrnule. - Gde?
- Ne razumem. Ah, da, naravno, Zanima vas gde se
bolnica nalazi.
- Da - Sevidž odahnu.
- Harisburg, Pensilvanija. Prva pomoć vam je ukazana
stotinu milja severno odavde; međutim, lokalna klinika nije
imala posebnu opremu koja vam je potrebna, pa vas je
jedna od naših šok-ekipa u najkraćem roku prebacila ovamo
helikopterom.
- Da. - Sevidžovi kapci zatreperiše. - Šok. - Izmaglica se
vratila. - Helikopter.

Tama.

 

14.

 
 
Probudio ga je bol. Svaki živac u telu treperio mu je u
najtežoj agoniji koju je ikada doživeo. Nešto mu povuče
desnu ruku. Sevidž sevnu uspaničenim očima prema
bolničarki koja je upravo izvukla iglu iz otvora u
intravenoznoj cevi pričvršćenoj za venu na poleđini njegove
šake.

- Sredstvo za ublažavanje bolova. - Pored kreveta se
pojavi i dr Hamilton. - Demerol.

Sevidž zatreperi kapcima u znak da je shvatio, dovoljno
svestan da uvidi da bi mu klimaj glavom zadao samo još
više bola. Ali bol je imao i svojih dobrih strana. Omogućio
mu je da sve oko sebe sagleda s užasnom jasnoćom.

Krevet je imao ogradu. S njegove desne strane, na
metalnoj šipci, visila je intravenozna pumpa. Tečnost u boci
bila je žuta.

- Šta je to? - upita Sevidž.
- Tako vas hranimo - objasni lekar. - Konačno, ovde ste
već pet dana, a nismo mogli da vam dajemo hranu na
usta...
- Pet dana? - Sevidžu se zavrti u glavi.
Bol koji ga je držao u svesnom stanju omogući mu da
postane svestan još nekih stvari. Ne samo da mu je lobanja
bila obmotana zavojima, već su mu noge i ruke bile u gipsu.
A lekar je... zašto su mu se ove pojedinosti učinile
važnim?... imao oko četrdeset godina, plavu kosu i pegice
ispod naočara.
- U kakvom sam stanju? - Sevidžovo lice orosi znoj.
Lekar je oklevao. - Obe ruke i noge su vam slomljene
na nekoliko mesta. Zato vam intravenoznu dajemo preko
poleđine šake. Pošto su vam ekstremiteti u gipsu, nismo

mogli da dođemo do vena na rukama.
- Zavoji oko glave?
- Imate frakturu lobanje na potiljku. Polomljena su vam

i, četvrto, peto i šesto rebro s desne strane.
Sevidž odjednom postade svestan da mu slojevi

čvrstog zavoja stežu grudi. Sada mu je bilo jasno zašto je
imao poteškoća sa disanjem, zašto je osećao probadajući
bol kada bi udahnuo vazduh.

Demerol je počeo da deluje. Agonija je oslabila.
Međutim, pored toga što mu je lek smanjio bol,
zamaglio mu je i misli. Ne! Želeo je da postavi još toliko
pitanja!
Pokušavao je da se usredsredi. - Jesu li to najgore
povrede koje sam zadobio?
- Pa, bojim se da nisu. Nagnječeni bubrezi. Oštećeno
slepo crevo i slezina. Unutrašnje krvarenje. Morali smo da
vas operišemo.
Uprkos sve većoj otupelosti prouzrokovanoj
demerolom, Sevidž postade svestan još nečega, kroz penis
mu je bio uvučen katetar do bešike, sprovodeći urin do
nevidljivog kontejnera koji je visio u dnu kreveta.
- Ostale povrede su, hvala Bogu, lakše prirode...
mnogobrojne površinske modrice - dodade lekar.
- Jednom reči, sav sam sjeban.
- Odlično. Spremnost na šalu je znak ozdravljenja.
- Voleo bih da mogu da kažem da me boli samo kada
pokušam da se nasmejem. - Sevidž se napinjao da sredi
misli. - Nesrećni slučaj?
- I dalje se ne sećate? - Lekar se namršti.
- Kao da pokušavam nešto da nazrem kroz maglu. Pre
izvesnog vremena... Da. Sećam se da sam bio na
Bahamima.
- Kada? - Istog časa ga upita lekar. - Sećate li se kog
meseca je to bilo?
Sevidž pokuša da se usredsredi na pitanje. - Rani april.
- Otprilike pre dve nedelje. Znate li kako se zovete?

Sevidža umalo da ponovo nije uhvatila panika. Kojim se
imenom koristio? - Rodžer Forsajt. - Da li je pogodio?

- To ime stoji i na vozačkoj dozvoli koju smo pronašli u
vašem novčaniku. A adresa?

Sevidž se usredsredi. Dao je adresu sa vozačke
dozvole, adresu jedne farme u okolini Aleksandrije, u
Virdžiniji. Vlasnik je bio Grejem, ali nije glasila na njegovo
pravo ime, tako da su Sevidž i razni drugi zaštitnici mogli da
je navedu kao svoje prebivalište.

Grejem? Sevidžu puls brže zakuca. Da. Sećao se i
Grejema.

Lekar klimnu. - To je adresa sa vaše vozačke dozvole.,
Telefonski broj dobili smo od informacija. Zovemo bez
prestanka. Niko se ne javlja. Državna policija Virdžinije
poslala je jednog policajca, ali on nikoga nije zatekao kod
kuće.

- I nije trebalo nikog da bude. Živim sam.
- Imate li prijatelja ili rođaka koje biste želeli da
obavestimo?
Sevidž je od demerola postajao sve omamljeniji. Plašio
se da na neko pitanje ne odgovori pogrešno. - Nisam
oženjen.
- Roditelji?
- Mrtvi. Braće i sestara nemam. - Sevidžu se sada već
strašno spavalo; zatvorio je oči. - Ne želim da uznemiravam
prijatelje.
- Jeste li sigurni?
- Jesam. Sasvim.
- U redu, bar se vaši odgovori poklapaju sa
obaveštenjima koje smo pronašli u vašem novčaniku. To ide
u prilog onome što sam vam juče kazao. Patite od
kratkotrajnog gubitka pamćenja. Do toga ne dolazi uvek
posle povrede lobanje, ali nije ni neuobičajeno. I biće
privremeno.
Sevidž se naprezao da ostane budan. - Ali vi mi još
niste odgovorili na pitanje. Kakvu sam to nesreću doživeo?

- Sećate li se planinskog utočišta Medfordski klanac?
Uprkos tome što mu je izmaglica ponovo prekrivala um,
Sevidž oseti šok kada prepoznade to ime. - Medfordski
klanac? Da. Hotel. Čudan...
- Odlično. Već vam se vraća. - Dr Hamilton priđe bliže. -
Boravili ste tamo. Pošli ste u šetnju.
Sevidž se sećao šetnje kroz šumu.
- Pali ste sa stene.
- Šta?
- Upravnik hotela uporno tvrdi da na vrhu stepenica
koje vode niz stenu jasno piše. SAMO ZA ISKUSNE
PLANINARE. Pošli ste niz te stepenice. Izgleda da ste se
okliznuli na led koji se ponegde još zadržao. Da nije bilo
ispusta trideset stopa ispod, pali biste hiljadu stopa u
dubinu. Baš ste imali sreće. Kada se niste vratili u hotel na
večeru, osoblje je pošlo da vas traži. Uspeli su da vas
pronađu negde pred zalazak sunca i mogu dodati, da biste
inače vrlo brzo nasmrt iskrvarili ili umrli od hipotermije.
Lekarev lik postade nejasan.
Sevidž se naprezao da razbistri um. Pao sam sa...? Ali
to nije.. - Sav zbunjen i u panici, znao je, osećao je, da to
nije bila istina, da mu se dogodilo nešto mnogo gore. Krv. U
svom zamagljenom sećanju video je krv.
Sjaj metala oštrog poput žileta. Nešto je palo.
Isto kao što je on sada pao u tamu.

 

15.

 
 
Delovi Kamičijevog presečenog tela padoše u različitim
pravcima. Iz Akirinog tela bez glave kapljala je krv. Glava je
lupila o podi dokotrljala se do Sevidža.

Akirine oči zatreptaše
Sevidž se probudio vrišteći.
Celo njegovo telo, čak i koža pod zavojima i gipsom,
bilo je lepljivo od znoja. Stao je ubrzano da diše uprkos bolu
u rebrima koji bi ga prostrelio svaki put kada bi mu se
podigao grudni koš.
Sestra utrča u sobu. - Gospodine Forsjat? Kako ste? -
Žurno mu je opipala puls i izmerila pritisak. - Uznemirili ste
se. Doneću demerol.
- Ne.
- Molim?
- Ne želim da me drogirate.
- Ali to je po naređenju dr Hamiltona. - Sva se zbunila. -
Moram vam dati demerol.
- Ne. Recite mu da želim da mi se um razbistri. Recite
mu da mi demerol blokira sećanje. Recite mu da sam počeo
da...
- Dovršite rečenicu, gospodine Forsajt? - Plavokosi lekar
uđe u sobu. - Počeli ste šta?
- Da se sećam.
- Setili ste se nečeg u vezi sa nesrećom?
- Da - slaga Sevidž. Instinkti su ga upozoravali kaži
samo ono što se od tebe očekuje da kažeš. - Upravnik hotela
je bio u pravu. Na vrhu stepenica koje vode niz stenu stajalo
je jasno upozorenje. Ali nekada sam bio planinar. Mrsko mi
je što moram da priznam... bio sam suviše samouveren.
Pokušao sam da pređem preko zaleđenog kamena. Izgubio

sam ravnotežu i...
- Pao.
- Meni je izgledalo kao da ispust hita ka meni.
Dr Hamilton napravi grimasu. - Loša procena. Ali bar

ste preživeli.
- Odbija demerol - primeti sestra.
- Oh? - Dr Hamilton je bio u nedoumici. - Ali on vam

pomaže da se prijatnije osećate, gospodine Forsajt. Bez
sedativa, bol bi...

- Bol bi bio užasan. To mi je jasno. Ali demerol mi
zamagljuje misli. Ne znam šta je gore.

- Shvatam da vam je važno da se prisetite događaja
koji su prethodili nesreći. Ali imajući u vidu težinu vaših
povreda, mislim da niste svesni bola koji...

- Kada će prestati dejstvo demerola? - Sevidž je želeo
da doda da mu je trpljenje bola uža specijalnost. Međutim,
bol se pojačao, pa je kazao: - Hajde da se nagodimo. Pola
doze. Videćemo kako će ići. Uvek se možemo vratiti na
količinu koju ste preporučili.

- Pacijent se pogađa sa lekarom? Nisam navikao na... -
Oči dr Hamiltona se skupiše. - Videćemo kako ćete podneti.
Ako sam u pravu...

- Otporan sam.
- Bez sumnje. Pošto ste postali agresivni, možda biste i
ne1pto pojeli.
- Krekere i pileću supu.
- Upravo to sam hteo da predložim - odvrati lekar.
- Ako ne povratim, onda više nećete morati da me
hranite intravenozno.
- Tačno. Naredna moja odluka biće da uklonim bocu.
- A pošto demerol tera na mokrenje, primajući manju
količinu sedativa trebalo bi da budem u stanju da sam
piškim bez ovog prokletog katetra uvučenog kroz...
- Suviše tražite, gospodine Forsajt. Prerano je za to. Ako
se priviknete na pola doze demerola i ako ne povratite
krekere i supu, ukloniću intravenozno i katetar. Videćemo da

li vam, da upotrebim vaše reči, nije potrebna pomoć -...
lekareve oči se ponovo skupiše... - da piškite.

 

16.

 
 
- Želite još soka od jabuke?
- Da, molim vas.
Sevidža je nerviralo to što nije mogao da se služi
rukama. Pijuckao je polako sok na slamku, zahvalan
bolničarki na pomoći.
- Moram priznati da sam zadivljen - reče dr Hamilton. -
Pošto ste uspeli da zadržite i ručak i večeru, sutra ćemo
pokušati da vam damo nešto čvršće. Komadiće mesa.
Možda puding.
Sevidž se borio protiv bola od koga mu se zgrčilo celo
telo.
- Svakako. Puding. Odlično.
Lekar se namršti. - Želite li da povećam dozu
demerola?
- Ne. - Sevidž trepnu. - Dobro mi je.
- Svakako da jeste. Uvek ste sivi poput betona i grizete
usnu zabave radi.
- Nek’ ostane na najmanjoj dozi demerola. Potreban mi
je bistar um. - Ponovo mu se, sa užasavajućom jasnoćom,
pred očima pojavila slika katane u trenutku kada preseca
Kamičija napola, slika Akirine glave koja udara o pod, krvi
koja šiklja.
Toliko krvi.
Zar sam pao sa stene? Ko je izmislio tu priču za
javnost? Šta se dogodilo sa Akirinim i Kamičijevim telima?
Moram ostati na oprezu. Ne smem počiniti grešku i bilo
šta reći što se ne bi slagalo sa izmišljenom pričom. Moram
otkriti šta se to događa.
Razapinjući nalet bola prekinu njegove očajničke misli.
Zadržao j$ dah, oduprevši se želji da zastenje.

Lekar priđe bliže i još se više namršti.
Bol je dovoljno popustio dozvolivši Sevidžu da dođe do
daha. Zatvorio je oči, zatim ih otvorio i rekao bolničarki -
Molim vas, još malo soka.
Lekar je odahnuo. - Vi ste najuporniji pacijent koga sam
ikada imao.
- To dugujem meditaciji. Kada ćete me osloboditi
intravenozne i katetra?
- Možda sutra.
- Ujutro?
- Videćemo. U međuvremenu, imam jedno iznenađenje
za vas.
- Oh? - Sevidž se ukoči.
- Rekli ste da ne želite da obavestite nijednog prijatelja
o onome što vam se dogodilo. Ali jedan od njih je to nekako
otkrio. Stigao je pre izvesnog vremena. Čeka napolju. Nisam
hteo da ga pustim unutra dok ne proverim kako se
prilagođavate i dok mi, razume se, ne dozvolite da pustim
posetioca.
- Prijatelj?
- Filip Hejli.
- Šalite se. Dobri stari Fil. - Sevidž nikada nije čuo za
njega. - Pošaljite ga unutra. Ako nemate ništa protiv, voleo
bih da ostanemo nasamo.
- Svakako. Ali posle posete...
- Nešto nije u redu?
- Pa, prošlo je nekoliko dana. Moraćete da razmrdate
creva, a kako su vam i ruke i noge u gipsu, nećete to moći
sami.
- Oduševljen sam.
Lekar je izišao sa osmehom na usnama. Uskoro se
udaljila i bolničarka.
Sevidž je zabrinuto čekao.

 

17.

 
 
Vrata se otvoriše.

Iako Sevidž nikada nije čuo za Filipa Hejlija, um mu je
bio dovoljno razbistren da je odmah prepoznao čoveka koji
je ušao u sobu.

Amerikanac. Od pedeset i nekoliko godina. U skupom
odelu. Sa proračunatim pogledom pripadnika viših ešalona
biznismena ili diplomata.

Jedan od principala sa sastanka održanog u
Medfordskom klancu.

Sevidž je znao da će na kraju neko doći. To je bio jedan
od razloga zbog kojih je želeo da mu um bude što bistriji.
Um je bio bistar, ali zato mu je telo bilo zarobljeno gipsom,
trakama, zavojima. Bio je stručnjak za odbranu, a osećao se
bespomoćno. Filip Hejli ga je mogao ubiti uloživši u to
minimum napora. Pomoću jedne brze injekcije. Kapi tečnosti
sipane u Sevidžova usta. Sprejom prinetim blizu nosa.

Posetilac je u jednoj ruci držao ruže, a u drugoj
bombonjeru. I jedno i drugo moglo je biti oružje. Čovek je
imao brkove, bore oko očiju i prsten koji je mogao kriti čiodu
umočenu u hemikaliju što je trenutno delovala i nije se
mogla otkriti.

- Nadam se Da ti od mirisa ruža neće biti muka -
primeti čovek.

- Ako tebi ne smeta, neće ni meni - odvrati Sevidž.
- Sumnjičav? - Čovek spusti ruže i bombonjeru na
stolicu.
- Navika.
- Dobra.
- Filip Hejli?
- Ime kao i svako drugo. Anonimno. Pravo američko.

Isto kao i Rodžer Forsajt.
- Priznajem da je moj alijas bljutav. Ali kao što reče, u

tome i jeste stvar.
- Tako je. Međutim, čovek koji se služi alijasom ne sme

biti bljutav. Ti imaš karakter.
- Možda ga i nemam. Očigledno sam postao nepažljiv,

pao sam - odvrati Sevidž.
- Strašna tragedija.
- Aha, zaustavio sam se tek na podu hodnika u hotelu

Medfordski klanac.
- Bolje nego da si pao sa stene. Pa ipak, i to je dosta

strašno.
- Izvesno vreme se ničega nisam sećao. A kada mi se

sećanje vratilo, ni reč nisam zucnuo o onome što se doista
dogodilo. Držao sam se izmišljene priče za javnost -
odrecitova Sevidž.

- Što smo i očekivali, imajući u vidu tvoju reputaciju.
Ipak, moram da ti postavim nekoliko pitanja. Da bih se
uverio.

Sevidž ponovo trepnu, jer je bol postao jači. - Kamiči i
Akira? Šta se dogodilo s njihovim telima?

- Brzo su sklonjena. Bez brige... pokopani su uz dužne
počasti. Držali smo se strogo određenih japanskih obreda.
Pepeo tvog principala i njegovog pratioca počiva s njihovim
uvaženim precima.

- A policija? Kako ste objasnili...
- Nismo - prekide ga Filip Hejli.
Sevidžu je dobovalo u glavi. - Ne razumem.
- U stvari, sve je krajnje jednostavno. Vlasti uopšte
nismo mešali u to.
- Ali sigurno ih je pozvalo hotelsko osoblje.
Filip Hejli odmahnu glavom. - Dogovorili smo se.
Jedan tako brutalan događaj uništio bi reputaciju
hotela. Pošto je tada u njemu bilo svega nekoliko gostiju,
osoblje je svedeno na minimum. Svaki od njih primio je lepu
nadoknadu da drži jezik za zubima. Pošto su je prihvatili, čak

i da su počeli da se kolebaju, ne bi se usudili da obaveste
vlasti iz straha da ih ne optuže radi prikrivanja teškog
krivičnog dela. Štaviše, policija ne bi pronašla nikakav
dokaz.

- Ali krv. Bilo je toliko krvi.
- Taj hotelski hodnik se upravo renovira - odvrati Filip
Hejli. - Kao što znaš, talentovana laboratorijska ekipa u
stanju je da pronađe krv bez obzira na to kako podrobno
misliš da si sve očistio, pa smo stoga zamenili ne samo
tepih, već i pod, zidove, vrata, pa čak i tavanicu. Sve što je
izneto je spaljeno. Apsolutno nigde nema krvi.
- Čini mi se da mi onda preostaju samo još dva pitanja.
- Sevidžov glas bio je prigušen. - Ko ih je ubio, do vraga, i
zašto?
- I mi ostali smo isto tako zaprepašćeni i besni kao i ti.
Žao mi je što ne mogu da ti odgovorim na poslednje pitanje.
Motiv ubica očigledno je povezan sa ciljem održanog
sastanka. Međutim, cilj sastanka te se ne tiče, te stoga
nisam ovlašćen da s tobom razgovaram o tome zbog čega je
tvoj principal bio ubijen. Mogu ti reći samo ovo... moji
saradnici nj ja imamo dosta protivnika. Istraga je odmah
pokrenuta. Očekujemo da ćemo uskoro pronaći i kazniti
onoga ko je za to odgovoran.
- O čemu to govoriš? Poslovi? Obaveštajne agencije?
Teroristi?
- Ne želim ništa više da kažem.
- Ubice su bili Japanci.
- To mi je jasno. Videli su ih kako beže. Ali Japance -
ubice mogao je unajmiti i neko ko nije Japanac. Nacionalnost
ubica ništa ne znači.
- Osim što su Kamiči i Akira takođe bili Japanci.
- I Akira je bio upućen u borilačke veštine, pa se
nekome moglo učiniti da mu mora suprotstaviti protivnika
takođe upućenog u njihove tajne - primeti Filip Hejli. - To i
dalje ne dokazuje da je poslodavac bio Japanac. Smatraj
slučaj okončanim. Molim te. Svrha mog dolaska ovamo bila

je da ti izrazim naše žaljenje zbog svega što te je snašlo i da
te uverim kako su preduzete sve moguće mere da se to
okrutno delo osveti.

- Drugim rečima, drži se podalje.
- S obzirom na povrede, imaš li drugog izbora? Ali
kasnije, da, smatramo da treba da zaključiš kako je tvoja
obaveza prestala. - Filip Hej li posegnu u unutrašnji džep
sakoa i izvadi debeo koverat. Pokazao je Sevidžu gomilu
novčanica od po sto dolara, zalepio koverat i gurnuo ga pod
Sevidžovu desnu šaku.
- Zar misliš da mogu prihvatiti novac kada nisam uspeo
da zaštitim svog principala?
- Tvoje povrede su dokaz da si ga junački branio.
- Ali nedovoljno.
- Nenaoružan? Protiv četvorice stručnjaka za borbu
mačevima? Nisi ostavio svog principala na cedilu. Poneo si
se dostojanstveno, što te umalo nije koštalo života. Moji
saradnici te hvale. Prihvati novac kao nadoknadu. Takođe
smo platiti i sve račune za lečenje. U znak naše dobre volje.
Zauzvrat, računamo na tvoju dobru volju. Nemoj nas
razočarati.
Sevidž se zagleda u tog čoveka,
Dr Hamilton otvori vrata. - Izvinite, ali moram vas
zamoliti da završite posetu, gospodine Hejli. Vaš prijatelj
mora na pregled.
Filip Hejli se ispravi. - Upravo sam nameravao da se
pozdravim. Okrenuo se prema Sevidžu. - Nadam se da sam
te malo razveselio. Uživaj u ružama i bombonama, Rodžere.
Doći ću ponovo čim budem mogao.
- Jedva čekam, File.
- Kada ti bude bolje, trebalo bi da pođeš na odmor.
- Poruka primljena. I hvala - odvrati Sevidž. - Cenim
tvoju brigu.
- Zato služe prijatelji. - Filip Hejli je otišao.
Dr Hamilton se nasmeši. - Osećate se bolje?
- Presrećan sam. Možete li mi doneti telefon?

- Želite da nazovete još nekog prijatelja? Odlično.
Brinulo me je to što ste odbijali da zavisite od društvenih

kontakata.

- Više ne treba to da vas brine.

Sevidž mu reče koje brojeve da pritisne. - Stavite mi,

molim vas, slušalicu ispod brade.

Dr Hamilton posluša.

Dok mu je puls snažno kucao, Sevidž je slušao kako na

drugom kraju zvoni telefon.
Računamo na tvoju dobru volju. Nemoj nas razočarati;

rskao je Filip Hejli.
Stari dobri Fil nije morao da doda Ako ne budeš

sarađivao, ako se ne budeš klonio naših poslova,
pomešaćemo tvoj pepeo sa Kamičijevim i Akirinim.

Sevidž začu jedno klik kada se uključila sekretarica.

Nije mu prethodila nikakva poruka. Kasetofon će sada biti

zauzet.

- Ovde Sevidž. Nalazim se u bolnici u Harisburgu,
Pensilvanija. Dolazi brzo ovamo!

 

18.

 
 
Sevidž nije nazvao Grejemov stan na Menhetnu, već službu
za primanje poruka. Grejem je koristio tu službu pošto su
klijenti ponekad smatrali da nije pametno zvati ga direktno.
Imao je razne klijente čiji su neprijatelji bili tako moćni da je
Grejem pristajao da s njima ima samo posredne veze, kako
neprijatelji ne bi saznali koja agencija za zaštitu im se
suprotstavila, posle čega bi mogli da mu se osvete. Grejem
je svakog dana jedanput iz kakve javne govornice nazivao
broj koji je za njega bio rezervisan kod službe za primanje
poruka. Prineo bi daljinski upravljač mikrofonu, pritisnuo
dugmad i emitovao niz tonova koji su aktivirali magnetofon,
posle čega bi saslušao sve poruke koje je ovaj snimio. Niko
nije mogao da mu uđe u trag.

Da je Sevidž mogao da se kreće, poslužio bi se javnim
telefonom u predvorju bolnice i nazvao Grejema direktno na
kuću, a ne preko službe za primanje poruka. Sevidž,
međutim, nije mogao da se služi rukama. Bio je primoran da
zamoli dr Hamiltona da obavi pritiskanje brojeva, ne
usuđujući se da ugrozi Grejemovu sigurnost rekavši dr
Hamiltonu njegov privatni broj.

Vreme! Šta ako je Grejem danas već nazvao službu?
Šta ako se Filip Hejli, pre no što Grejem ponovo proveri
poruke, predomisli i posumnja da će Sevidž držati jezik za
zubima? Šta ako je Grejem van zemlje i bude mu potrebno
nekoliko dana da stigne ovamo 1Vreme!

Znojeći se od bola, Sevidž je žudeo za još demerola, ali
morao je ostati budan. Filip Hejli bi mogao poslati
predstavnika koji bi doneo smrt umesto čokolada i ruža.
Konačno, kakve je veze uopšte imalo to da li je Sevidž
budan ili ne, kada mu je i noge i ruke sputavao gips? Ne bi

mogao da se brani.
Ne mogu se jednostavno predati! Ne mogu naprosto

ležati i nadati se da me neće ubiti!
Sevidž nikada nije bio u Harisburgu. Ovde nije imao

veza. Ali je zato Filadelfija bila na manje od stotinu milja
odavde.

Kada se dr Hamilton ponovo pojavio u sobi da vidi da li
je Sevidž završio razgovor, on ga zamoli da pozove još jedan
broj.

- Želite da popričate sa još jednim prijateljem?
- Odjednom sam se uželeo društva.
Pošto je lekar stavio slušalicu Sevidžu pod bradu i
ostavio ga samog, Sevidž je nestrpljivo čekao da neko
podigne slušalicu na drugom kraju.
Začu se režanje - Halo.
- Toni?
- Zavisi.
- Glas iz prošlosti, staro momče. Spasao sam ti život u
Grenadi.
- Sevidž?
- Potrebna mi je tvoja pomoć, prijatelju. Zaštita. Mislim
da sam u strašnim govnima.
- Zaštita? Od kada to pa tebi treba...?
- Od sada. Ako si slobodan...
- Za tebe? Čak i da ševim Rakel Velč, rekao bih joj da
imam preča posla. - Toni se zakikota na ovu svoju šalu. -
Kada ću ti biti potreban?
- Pre pet minuta.
- Tako je loše?
- Možda još gore. - Sevidž zastade, opipavši prstima
koverat koji mu je Filip Hejli gurnuo pod desnu šaku. - Imam
kod sebe svežanj od otprilike petnaest hiljada dolara za tvoj
trud.
- Zaboravi na to čoveče. Da nije bilo tebe, bio bih
odavno mrtav. Plaćam svoje dugove. Pomoći ću ti besplatno.
- Nije u pitanju usluga, Toni. Već posao. Možda ćeš

morati da zaradiš svaki dolar. Dovedi i nekog prijatelja. I ne

dolazi bez opreme.

- Oprema nije problem. Ali prijatelja je malo.
- Zar to nije uvek tako? Dolazi ovamo.

 

19.

 
 
Tri sata«.nervozna sata... kasnije, Toni i još jedan Italijan
uđoše u sobu. Obojica su bila neobrijana i imala mišićava
prsa. - Baš lepo, Sevidže. Dopada mi se tvoj gips. Izgledaš
isto kao ja posle Grenade. Šta se dogodilo? Ko...?

- Bez pitanja. Motrite na vrata. Plavokosi lekar je u
redu... sestre se menjaju. Proverite ih. Svi ostali...

- Shvatio sam.
Bezbedan, Sevidž je konačno dozvolio dr Hamiltonu...
koji se namrštio kada je ugledao Sevidžovu pratnju... da mu
pojača dozu demerola. Uskoro je otplovio, blagosloveno
oslobođen bola. Ali čak i u prisustvu telohranitelja, i u
nesvesti, nije mogao da izbegne užas. Akirina odsečena
glava dokotrljala se do njega i zatreptala očima.
Sevidž se ponovo probudio vrišteći. Strah je prodro kroz
njegovu otupelost, omogućivši mu da postane svestan četiri
stvari. Toni i njegov drugar su skočili. Uklonjena mu je boca
za intravenozno hranjenje. Kao i katetar. A ispred sobe,
jedan ozlojeđeni glas sa engleskim naglaskom reče - Tražite
da ugasim kubansku cigaru ?
Grejem! Konačno!
Ćelavi, dostojanstveni, dobro obučeni mentor uđe u
sobu.
- Oh - izusti on, videvši Sevidžove povrede.
- Da - javi se Sevidž. - Pošlo je naopako.
- Tvoji drugari su...?
- Pouzdani.
- Došao sam što sam pre mogao.
- Verujem - odvrati Sevidž. - A sada me još brže vadi
odavde.

 

20.

 
 
Koliba, južno od Anapolisa, bila je podignuta na
pošumljenom obronku i iz nje se pružao veličanstven pogled
na zaliv Čispik. Sevidžov krevet se nalazio pored prozora, i
kada bi podigao glavu mogao je da vidi kako vetar tera
zapenušane talase. Voleo je da posmatra jedrilice, kojih je
bilo sve više kako se bližio kraj aprila i primicao početak
maja. Zarobljen gipsom, zamišljao je kako stoji na
popločanoj palubi jednog od ovih brodića, sa šakama na
kormilu, dok mu kosu nosi vetar. Zamišljao je slankasti ukus
pene i promukle krike galebova. Odjednom bi se setio
Akirine glave kako se kotrlja prema njemu. Jedrilice bi
nestale, zamenilo bi ih groteskno sećanje na tela koja
padaju i krvi koja šiklja. Gips bi ga ponovo sputavao.

Imao je dva telohranitelja, ali ga je stalno mučila ironija
situacije, bio je zaštitnik kome je bila potrebna zaštita. Ti
stražari nisu bili Toni i njegov drugar. Pošto je Sevidž morao
da se posluži bolničkim telefonom da ih pozove, negde je
bio uveden broj koji je nazvao. Neprijatelj je lako mogao doći
do tog broja i možda slediti trag njih dvojice koji bi ga doveo
do Sevidža i ove kolibe. Grejem je sredio da stražu preuzmu
druga dvojica. Istovremeno je promenio i službu za primanje
poruka, jer bolnica je imala broj kojim se Sevidž poslužio da
ga pozove.

Grejem je uz to još platio i proverenog lekara, da
jednom dnevno obilazi Sevidža, i isto tako pouzdanu
bolničarku, koja je sve vreme bila na raspolaganju. Svakog
petka, Sevidža su prebacivali u stražnji deo kombija i vozili
do obližnjeg radiologa koji je proveravao da li mu naprsle i
polomljene kosti zarastaju bez komplikacija.

Grejem ga je posećivao svake subote. Donosio je

ostrige, beluga kavijar ili jastoge. Iako nije hteo da se
odrekne cigara, uviđavno je otvarao prozor, kako bi topli
majski povetarac ostao sladak.

- Ova koliba, posluga, mora da te sve to staje čitavo
bogatstvo - reče Sevidž.

Grejem je pijuckao rashlađeni Dom Perinjon i pušio
cigaru. - Zaslužuješ. Najbolji si zaštitnik koga sam ikada
trenirao. Moji troškovi su ništavni, tek manja investicija u
poređenju sa honorarima koje ću od tebe i dalje dobijati kao
tvoj agent. A u pitanju je i odanost. Nastavnika prema
učeniku. Prijatelja prema prijatelju. Mogao bih čak reći među
jednakima. Nikada me nisi razočarao. Ni ja ne nameravam
da razočaram tebe.

-... Možda odlučim da se povučem.
Grejem se zagrcnuo Dom Perinjonom. - Upropastićeš
ovo savršeno poslepodne.
- Kada mi skinu gips, niko mi ne garantuje da ću biti isti
kao pre. Pretpostavimo da budem sporiji. Ili ostanem sakat.
Ili... - Sevidž zastade... - šta ako više ne budem imao petlje
da rizikujem svoj život.
- To je budući problem.
- Pitam se. Kada sam video Kamičijevo telo
raspolućeno...
- Mora da si u SEAL-u video i gore stvari.
- Jesam, raznete prijatelje koje nisam mogao da
prepoznam. Ali zavetovali smo se da ćemo se suprotstaviti
neprijatelju. Ako se moglo, branili smo jedne druge. Ali to
nije bio naš glavni cilj.
- Da branite? Razumem. Prvi put nisi uspeo da zaštitiš
principala.
- Da sam bio budniji...
- Reč ”da” u ovom smislu koriste kockari. Činjenica je
da su te savladali brojniji. Čak i najbolji zaštitnik ponekada
ne uspe.
- Ali to mi je bila obaveza.
- Dokaz da si se svojski trudio je tvoje izubijano telo.

Vidim dokaze. Učinio si šta si mogao.
- Pa ipak, Kamiči je mrtav. - Sevidž ućuta. - Kao i Akira.
- Što ti je stalo do pratioca tvog principala? I on se

obavezao isto kao i ti. Onog trenutka kada se zakleo
Kamičiju, prihvatio je sve posledice.

- Zašto mi je stalo do Akire? - bludeo je Sevidž u
mislima. - Pretpostavljam da sam osetio da pripadamo istom
čoporu.

- To je sasvim prirodno. Poštuj ga. Ali ne napuštaj svoju
profesiju zbog njega.

Moraću da porazmislim o tome.
- Razmišljanje je hazard. Usredsredi se na to da što pre
ozdraviš. Razmišljaj o sledećem petku. Narednog dana ću ti
ponovo doći u posetu i biće mi zadovoljstvo da te vidim bez
gipsa.
- Da. A onda, neka mi je Bog na pomoći, počeće pravi
bol.

 

21.

 
 
Da je Sevidžu, bila polomljena samo jedna noga ili ruka,
mogao bi da nastavi sa aktivnostima, mogao bi da održava
u formi ostale udove. Ali kako mu je telo u toj meri bilo
onesposobljeno, i posle skidanja gipsa ostao je bespomoćan.
Ruke i noge su mu se smežurale, njihovi nekada čvrsti mišići
sada su mlitavo visili. Nije imao snage da podigne udove. A
tek da pokuša da ih savije, predstavljalo je pravu agoniju.

Jedan sat svakog jutra i poslepodneva sestra mu je
okretala ruke i noge, a zatim ih polako podizala dok se
Sevidž ne bi sav skupio. Nemoć ga je dovodila do očajanja.

Kada je Grejem došao da ga poseti, saosećajno je
zavrteo glavom. - Doneo sam ti poklon.

- Dve gumene lopte?
- Počni da ih stiskaš. Ojačaće ti mišiće podlaktica. -
Grejem zakači jednu tablu za podnožje kreveta. - Pritiskaj
stopalima o nju. Ojačaće ti listovi i bu gine.
Sevidž se znojio od napora, zadahtavši svaki put kad bi
ispustio vazduh.
- Strpljenja - reče Grejem.
Sevidž je kroz otvoreni prozor začuo glasove. Udar.
- Isuse. Šta to...?
- Ne uzbuđuj se. Još jedan poklon. Unajmio sam ekipu
da instalira napolju toplu kupku za tebe. Ne znaju da si
ovde. Čak i da znaju, često su radili za mene. Imam
poverenja u njih. Kada ima ugrađen uređaj za stvaranje
vrtloga. Posle dnevnih vežbi, kovitlanje tople vode
blagotvorno će delovati na tvoje napete mišiće.
Sevidž... koji je još razmišljao o Kamičiju i Akiri... priseti
se da Japanci vole da se namaču u gotovo vreloj vodi. -
Hvala, Grejeme.

- Nije vredno pomena, vodena terapija će ti pomoći da
ponovo osposobiš udove.

- Baš umeš da manipulišeš ljudima.
- Nastavi da stiskaš te balone.
Sevidž se nasmeja.
- Dobro je - primeti Grejem. - Nisi izgubio smisao za
šalu.
- Osim što baš nemam puno razloga za smeh.
- Misliš, zbog bola ili zbog Kamičija i Akire?
- Mislim na oboje.
- Nadam se da više ne razmišljaš o povlačenju.
- Ko ih je napao, Grejeme? Zašto? Uvek si mi govorio da
zaštitnikova obaveza ne prestaje s klijentovom smrću.
- Ali čovek koji se predstavlja kao Filip Hejli te je
oslobodio te obaveze. Obećao je da će njegovi istražitelji
utvrditi ko je naručio Kamičijevu smrt. Garantovao je da će
tvoj principal biti osvećen. Štaviše, stavio ti je do znanja da
bi im samo smetao ako bi se umešao.
- Ali šta ako Hejli ne bude ima uspeha?
- Onda će to biti njegova sramota. Tvoja jedina briga
trebalo bi da bude ozdravljenje. Odmaraj se. Spavaj. Nadam
se da mirno spavaš.
- Daleko od toga.

 

22.

 
 
Lagano, disciplinovano i prolazeći kroz grozne muke, Sevidž
je naučio da savija kolena i laktove. Posle dana punih
agonije, bio je u stanju da podigne noge i ruke i čak da
sedne. Njegovi prvi pokušaji da hoda pomoću štaka završili
su se patetično, sestra ga je hvatala da ne padne.

Zamolio je stražara da zakači par gimnastičkih krugova
za tavanicu, pa je pružao šake prema njima u želji da ih
dohvati, naprežući se da odigne telo sa kreveta. Sve veća
snaga u rukama omogućila mu je da bolje vlada štakama.
Na kraju je ponovo počeo da oseća i noge, više nisu bile
drvene. Prve noći kada nije morao da pozove sestru da mu
pomogne do kupatila, prosto je cvao od ponosa.

Na kraju svakog dana blagosiljao je Grejema što mu je
poklonio toplu kupku. Dok se namakao u kovitlacima vode
koja se pušila, trudio se da oslobodi um od svih briga,
tragajući za unutrašnjim mirom. Ali stalno mu se vraćalo
sećanje na Kamičija i Akiru, posle čega bi ga preplavio sram,
ali i bes prema onima koji 'su ubili njegovog principala. Bol
koju je trpeo od napada u planinskom utočištu izgleda da
nije bio dovoljna kazna za njegovo neispunjavanje zakletve
koju je položio kao zaštitnik. Odlučio je da kazni svoje telo u
najvećoj mogućoj meri, da još poveća bol i uloži još veći
trud.

Grejem mu je ponovo došao u posetu, spustio je svoje
snažno telo u ligeštul pored tople kupke i natakao na nos
Rejbenove naočari za sunce; njegovo trodelno odelo nije se
uklapalo u ovu ruralnu sredinu. - Znači, tvoj je otac radio za
CIA-u.

Sevidž se trgnu i okrenu prema Grejemu. - Nikada ti to
nisam kazao.

- Tačno. Pri našem prvom susretu izbegavao si da
odgovoriš na pitanja o njemu. Nisi valjda pomislio da ću tek
tako zaboraviti na to. Morao sam da te proverim radi
bezbednosti pre no što sam te primio za učenika.

- Sada si me prvi put, Grejeme, izneverio.
- Jasno ti je da nisam morao da ti kažem šta sam
uradio. Da nemam razloga, sigurno ne bih rizikovao da me
se odrekneš.
Sevidž ustade iz kade.
- Čekaj. Dodaću ti štake.
- Do đavola, ne trudi se. - Sevidž se čvrsto uhvati za
ogradu. Njegove nesigurne noge zaklecaše. Praveći sitne,
oprezne korake, prešao je preko dasaka i stigao do stolice
pored one u kojoj je sedeo Grejem.
- Zadivljen sam. Nisam znao da si toliko napredovao.
Sevidž se zagleda u njega.
- Pomenuo sam tvog oca, jer on ima veze sa tvojom
pretnjom da ćeš se povući. Hiljadu devetsto šezdeset prva.
Kuba.
- Šta s tim?
- Propast akcije u Zalivu svinja.
- Šta s tim?
- Tvoj otac je tada radio za CIA-u i bio je jedan od
organizatora. Međutim, Kenedijeva administracija bila je
nervozna i sumnjičava. Izmenili su plan. Invazija... zaglibila
se u močvari... i pretvorila se u katastrofu. Bela Kuća nije
mogla da prizna svoje greške. Trebalo je nekoga okriviti.
Nekog iz CIA-e. ”Žrtveno jagnje” moralo je biti u toj meri
odano da se neće buniti i neće obelodaniti prave krivce.
- Moj otac.
- Pred javnošću je bio izložen preziru. Privatno, dobio je
nagradu što je podneo ostavku i prihvatio da se izvrgne
ruglu.
- Moj divni otac. - Sevidžov glas postade promukao. -
Kako je samo voleo svoju zemlju. Kako je poštovao svoje
obaveze. Bio sam još mali. Nisam shvatao zašto je

odjednom prestao da ide na posao. Uvek je bio toliko
zaposlen. Često je izbivao. Odlazio na tolike neobjašnjive
puteve. Moraš shvatiti, kada je bio kod kuće, nadoknađivao
mi je propušteno. Igrali smo lopte. Išli u bioskop. Vodio me
na picu. Ponašao se prema meni kao da sam princ. ”Volim
tvoju majku”, govorio bi, ”ali ti si ponos mog života.” A onda
se sve izmenilo. Sve češće i češće, pošto nije imao kuda da
ide niti šta da radi, ispijao je jedno pivo za drugim i gledao
televiziju. Pivo je zamenio viskijem. Prestao je da gleda
televiziju. I na kraju se upucao.

- Izvinjavam se - reče Grejem. To su bolne uspomene.
Ali nisam imao izbora. Morao sam te podsetiti na njih.

- Morao si? Grejeme, ne osećam se samo izneveren.
Počinjem da te mrzim.

- Imao sam dobar razlog za to.
- Nadam se da jesi.
- Tvoj se otac jednostavno predao. Ne mislim da ga
kritikujem. Nema sumnje da je pažljivo odmerio mogućnosti.
Ali očajanje je prevladalo. U Japanu je samoubistvo
plemenito rešenje naizgled nepodnošljivih problema. Ali u
Americi se smatra sramotnim. Ne želim da budem neučtiv.
Pa ipak, pre dosta godina, kada sam saznao iz kakve
porodice potičeš, zabrinulo me je to što si se u znak
odgovora na očevo samoubistvo prijavio u najtežu granu
američke vojske. U BEA-i. koji postavlja najveće zahteve.
Zapitao sam se zašto si to učinio. I zaključio... molim te da
mi oprostiš... da pokušavaš da okaješ to što ti otac nije
ustrajao, što se pomirio sa porazom.
- Dovoljno sam čuo.
- Ne, nisi. Kada sam sve to saznao, zapitao sam se ”Da
li je ovaj kandidat, bez obzira na svoj talenat, vredan toga
da postane zaštitnik?” Zaključio sam da je tvoja odlučnost
da uspeš, da prikriješ očev poraz, najjači motiv s kojim sam
se do tada sreo. I tako sam te primio za učenika. A sada ti
mogu reći da sam se nedavno uplašio da ne pođeš očevim
stopama i ubiješ se jer si i sam doživeo neuspeh. Bodrio sam