Peta Profesija - Dejvid Morel

Što je padina bila blaža, to su hoteli izgledali veći, viši.

Sevidž je zastao zajedno sa Akirom i Rejčel iza zgrade za

održavanje u blizini palmi i bazena. Niz padinu nije pristizao

nijedan progonitelј.

Ali Sevidž se zbunio kada je ugledao razbacanka kako

teško dišući, i posrćući stiže do njih.

- Isuse, umalo vas nisam izgubio. Hvala vam što ste me

sačekali.

- Nismo zastali da bi nam se ti pridružio - reče Akira. -
Pokušavamo da odlučimo šta ćemo sad. Ali jedno je jasno.

Čovek obrisa znojavo lice. - Aha? Brzo, recite mi. Šta

to?

- Ne želimo da ostaneš s nama. U bilo kom pravcu da
mi krenemo, ti pođi u suprotnom.

- Hajde, prestanite da se šalite. Zajedno smo u ovome.

- Nismo - odvrati Akira.

- Vrh padine - reče Sevidž.

Akira pogleda u istom pravcu u kome je i Sevidž

gledao..., prema progonitelјima koji su hitali naniže.
- Ne, nismo zajedno u ovome. - Akira zgrabi čoveka za

vrat i pritisnu mu prst iza uveta.

Čovek se presamitio od bola. Stenjao je i uvijao se,

otimajući se iz Akirinog stiska.
Akira pritisnu snažnije. - Nećeš nas slediti.
Čovekovo lice je prebledelo od jačine Akirinog stiska. -

U redu, gubim se odavde.

- Briši. - Akira ga gurnu.

Čovek po poslednji put preplašeno pogleda Akiru i

posrćući krenu prema naspramnom hotelu.

U dalјini se čulo zavijanje sirena.
- Biće bolјe da i mi krenemo - reče Sevidž. On pokaza
prema progonitelјima koji su već prešli četvrtinu razdalјine

niz padinu, zatim ščepa Rejčel za ruku i potrča s njom.
- Kuda? - dahćući upita Rejčel.
Prošli su između dva hotela i stigli na bučnu u licu koja

se protezala paraleno sa morem. Sevidž mahnu taksiju. Ovaj

stade. Žurno se uvukoše unutra.
Sevidž poput odjeka ponovi Rejčelino pitanje. - Kuda?

Radio sam u ovoj oblasti pre godinu i po dana. Jedan čovek
koga sam upoznao duguje mi uslugu.

On se okrenu prema vozaču i dade mu uputstva na
francuskom. - Zakasnili smo na žurku. Plaćam dvostruko ako
nas odbacite do tamo za pet minuta.

- Bien entendu, monsieur. - Dok je vozio prema
Antibima, pokazao je prema dimu na gornjem putu. -
Qu’estse que c’est?

- Un accident d’automobile.
- Serieux?
- Je pense.
- Quel dommage.
- Trop de gens ne regardent pas la route.
- C’est vrai, monsieur. C’est vrai. - Vozač ce okrenu
od Sevidža, trgnu se, i cimnu volan kako bi izbegao kamion.
Sevidž je sa stražnjeg sedišta gledao kroz prozor iza
sebe. Progonitelјi još nisu izbili između hotela na palmama
oivičenu ulicu. Kada konačno stignu, više neće biti u stanju
da pročitaju brojeve s tablice njihovog taksija.
Antibe je naselјavalo više od šezdeset hilјada lјudi. Iako
je već bio oktobar i turistička sezona odavno prošla, još je
bilo dovolјno posetilaca koji su zakrčili uske ulice. Kada je
taksi počeo da se kreće strašno sporo, Sevidž reče vozaču
da stane, isplati mu obećanu sumu i iziđe sa Rejčel i Akirom.
Izgubili su se u prolazu iznad koga se klatilo rublјe sa
konopaca. S njegove desne strane, Sevidž je čuo kako tala-
si zaplјuskuju plažu. S leve strane, iznad prolaza, na
trenutak je ugledao nekoliko vekova star zamak sa kulom.
Rejčel je žurila duž zidova uskog prolaza koji je bio još
uži zbog nagomilanog đubreta. Namrštila se i pogledala
Sevidža. - Dao si vozaču adresu. Ako lјudi moga muža budu
ispitivali vozača, saznaće kuda smo otišli.
- Adresa je bila lažna - odvrati Sevidž.
- Uobičajena praksa - primeti Akira.

Stigli su do kraja prolaza.
Rejčel stade da povrati dah. - Znači sve je laž?
- Nije - odvrati Sevidž. - Naše obećanje da ćemo te
štititi nije laž.
- Sve dok vredim para.
- Već sam ti kazao, novac mi nije važan. Ti jesi. - Sevidž
je povuče prema naspramnom prolazu.
- Vaš muž ima uhode na ostrvu vaše sestre - reče Akira.
- Ako pokušamo da vas odvedemo tamo, naći ćemo se pred
novom klopkom, a zatim pred još jednom. Na kraju će vas
uhvatiti.
- Što znači da nema nade - reče Rejčel.
- Nije tako - usprotivi se Sevidž. - Moraš mi i dalјe
verovati.
Prešli su preko jedne ulice, pomešali se među lјude i
ušli u drugi prolaz.
- Pre godinu i po dana - poče Sevidž - kada sam radio u
ovoj oblasti, bili su mi potrebni neki naročiti dodaci na
kolima. Pronašao sam čoveka u Antibima koji je mogao to da
obavi. Međutim, njemu nije bilo važno koliko ću mu platiti.
Novac mu, kako je rekao, ništa nije značio ako njime nije
mogao da kupi ono što je želeo. Bilo mu je potrebno nešto
drugo. Šta? upitao sam ga. Pogodite šta je želeo? Video je
neke postere za filmove koje je moj klijent ostavio u kolima i
uzeo je zdravo za gotovo da ja imam veze sa festivalom u
Kanu. Želeo je da sretne svog najvećeg idola. Arnolda
Švarcenegera. Da, rekao sam mu, to bi se moglo srediti. Ali
ako do tog dođe, nećeš biti u prilici da razgovaraš s njim,
već samo da se rukuješ. A onda ću se jednog dana vratiti i
zatražiti od tebe neku uslugu. Svakako, rekao je. Usluga za
uslugu. Znam da ćeš je zavrediti, rekao je.
- I tako ćeš sada od njega zatražiti uslugu - reče Akira.
- Kola.
- I šta onda? - upita Rejčel.
- Zavisi od slučaja - odvrati Sevidž. - Mi imamo naš
košmar, ali ti si naša obaveza. I tako ispada da će ti se

ispuniti želјa; u avionu si pokušala da me navučeš da ti to

obećam.

- Povešćete me sa sobom? - Rejčel je ostala bez daha. -

U Nјujork?

- Kod Grejema - reče Akira. - Ali i ja moram s tim da se

prvo složim.
- Zašto? - upita Sevidž.
- Jer više ne štitimo samo ovu ženu - poče da

objašnjava Akira. - Već štitimo i sebe. Rešavamo zajednički
košmar. Tvoju i moju smrt. Ako nam se ova žena ispreči na
putu...

- Ti ćeš je braniti - prekinu ga Sevidž.
- Razume se - odvrati Akira tužnih ožiju. - Arigato što si
me podsetio. Nas troje smo povezani. Ali naši putevi se

sudaraju.

- Nemamo izbora - reče Sevidž.

 

 

ČIN KOJI NESTAJE

 

 

1.

 
 
Trideset šest časova kasnije stigli su u Nјujork, na aerodrom
Kenedi. U međuvremenu su se odvezli do Marseja i odatle
odleteli za Pariz, gde je Sevidž zaklјučio da su Rejčeline
modrice dovolјno izbledele, tako da je uz pomoć kozmetičkih
sredstava, mogla da se slika za prihvatlјivu pasošku sliku.
Više se nije usuđivala da privlači pažnju izdajući se za svoju
sestru. Posluživši se proverenom vezom u Parizu, Sevidž je
sredio da dobije sve potrebne dokumente, prvorazredne
izrade, na ime Suzan Porter. Ako bi iko... a naročito službenik
na pasoškoj kontroli... rekao nešto na račun njene sličnosti
sa Džojs Stoun, Rejčel je samo trebalo da izjavi - Hvala na
komplimentu. - Ispalo je da su ona i Sevidž bez ikakvih
problema prošli pasošku i carinsku kontrolu na Kenediju.

Akira, koji je zaostao za njima u redu kako niko ne bi
stekao utisak da putuju zajedno, ubrzo im se pridružio. -
Osmotrio sam gomilu. Niko nije bio zainteresovan za nas.

- Upravo onako kao što smo se nadali. Papadropolis
nema načina da sazna kuda je Rejčel otišla. Verovatno
pretpostavlјa da smo još u južnoj Francuskoj i da
pokušavamo da se prebacimo na ostrvo njene sestre.

Prošli su kroz bučnu, pretrpanu čekaonicu.
- Znači da sam slobodna? - upita Rejčel.
- Nazovimo to ”odmorom” - ispravi je Sevidž. - Moram
biti iskren prema tebi. Tvoj problem još nije rešen, samo je
odgođen.
- Zadovolјiću se onim što mogu da dobijem. Trenutno je
zamene pravo olakšanje što ne moram stalno da se
osvrćem.
- Ali moramo napred - reče Akira. - Moramo da
raščistimo neke stvari sa Grejemom.

- Razumem. Ja vas zadržavam. Izvinite. ali da nije bilo

vas dvojice... Ne znam kako da... Sve mi zvuči nedovolјno.
Hvala.

Zagrlila ih je obojicu.

 

 

2.

 
 
Uzeli su taksi koji ih je odvezao do stanice Grand Central,
ušli su u Četrdeset drugu ulicu, izbili na Leksington aveniju,
pa se drugim taksijem odvezli do Central parka, odakle su
dva bloka prepešačili do hotela u jednoj sporednoj ulici Pete
avenije.

Apartman koji je Sevidž unapred rezervisao bio je
prostran.

- Rejčel, spavaća soba je tvoja - reče Sevidž. - Akira i ja
ćemo na smenu spavati na sofi.

Raspakovali su putne torbe koje su kupili pre odlaska iz
Pariza.

- Je li neko gladan? - Sevidž pokupi njihove narudžbine
pa naruči sendviče od dimlјenog lososa, salate, voće i bocu
vode da im donesu u sobu.

Nekoliko narednih časova, odmarali su se, kupali i jeli.
Iako su spavali u avionu i dalјe su osećali posledice promene
vremenskih zona. Pozvali su još jednom recepciju i naručili
kafu i čaj. Ovi stimulansi su im pomogli, kao i promena
odeće. Nešto pre pet sati, Sevidž ode do obližnje radnje da
kupi kapute i rukavice, jer je spiker u vestima najavio da će
noć biti sveža i vlažna.

Sačekali su do devet.
- Spremni? - upita Sevidž.
- Ne još - reče Akira. - Moramo porazgovarati još o
nekim stvarima. Odgovor znam već unapred, ali ne možemo
se praviti kao da se to pitanje ne nameće. Zar ne bi bilo
bolјe da Rejčel ostavimo ovde?
- Mislimo da nas niko nije pratio, ali ne možemo biti
potpuno sigurni u to - reče Sevidž. - Ako je ostavimo bez
zaštite, mogla bi biti u opasnosti.

- Mogla bi.
- Neprihvatlјiv rizik.

- Slažem se - reče Akira.

- Pa u čemu je onda problem?

- U nečem što je trebalo odavno da mi postane jasno. U

nečem što mi je iznenada palo na pamet. U tvom zadatku

da izbaviš Rejčel - reče Akira.

- Šta je s njim?
- Moj zadatak bio je da štitim njenog muža. Stigao sam
na Mikonos dan pre tebe. Grejem je ugovorio moj honorar.

Grejem je takođe poslao tebe po Rejčel. Zar ti ne

izgleda čudno da je čovek koji nam je obojici sredio da

štitimo Kamičija, takođe sredio, obojici, da pođemo na

Mikonos, na naš prvi zadatak pošto smo se oporavili od

povreda?
- Sredio je da se sretnemo? - Sevidž oseti jezu duž

kičme.

- Nije bilo sigurno da ćemo videti jedan drugoga. Ali ja

bih krenuo za tobom.
- Isto kao što bih ja krenuo za tobom da su uloge bile

obrnute - reče Sevidž. - Grejem je znao da može računati na

naše osećanje obaveze.

- I na moju umešnost. Bez obzira koliko mi vremena

bilo potrebno, na kraju bih te ipak pronašao.

- Malo je onih kojima odajem to priznanje, da, dovolјno

si dobar, na kraju bi me pronašao. Trebalo je da se nađemo

licem u lice - reče Sevidž.

- I suočimo naše košmare.
- Košmare koji se nisu dogodili. Ali zašto mislimo da
jesu? Zašto je Grejem sredio da se sretnemo pre šest
meseci, i sada ponovo?
- Zato sam morao da pitam. Pošto ne znamo s čime

ćemo se suočiti, da li Rejčel treba da bude deo toga? Mogli

bismo je uvući u goru opasnost od one u kojoj se već nalazi.

- I šta ćemo sada? Ostati ovde?

- Moram saznati zašto se družim sa mrtvacem.

- I ja - reče Sevidž.
- Znači idete - reče Rejčel.
Iznenađeno se okrenuše prema njoj.
-I ja idem s vama.
 

 

3.

 
 
Vremenska prognoza pokazala se tačnom. Hladni, vlažni
vetar duvao je Petom avenijom, terajući Sevidžu suze na oči.
Protrlјao ih je, zakopčao prvo dugme na kaputu

i ispratio je pogledom stražnja svetla taksija iz koga je
izišao u pravcu Grinvič Vilidža.

Rejčel je stajala pored njega, a s njene druge strane
Akira.

- Još jednom - reče Sevidž. - Ako dođe do gužve, beži.
Ne brini za Akiru i mene. Vrati se u hotel. Ako se ne javimo
do podneva, odjavi se. Napusti grad. Dao sam ti deset
hilјada dolara. To će ti biti dovolјno za početak. Rekao sam ti
kako da stupiš u vezu sa roditelјima i sestro i dođeš do
novca tako da muž ne može da ti uđe u trag. Grad izaberi
nasumice. Započni novi život.

- Nasumice? Ali kako ćete me pronaći?
- Nećemo, ali zato neće niti iko drugi. U tome i jeste
stvar. Sve dok se budeš držala podalјe od svih s kojima si
bila u vezi u svom prethodnom životu i od svega što te
vezivalo za njega, muž neće moći da ti uđe u trag. Bićeš
bezbedna.
- Zvuči tako -... Rejčel se strese... - usamlјeno.
- Druga mogućnost je još gora.
Nјih troje koračali su Petom avenijom.
Tri bloka dalјe, u blizini Vašington Skvera, stigli su do
uličice između ulica. Na ulazu se nalazila kapija od kovanog
gvožđa, čije su šipke na vrhu bile zašilјene. Ispod kvake
nalazila se klјučaonica. Kada je Sevidž pritisnuo kvaku i
gurnu4o, otkrio je da je kapija zaklјučana. To ga nije
iznenadilo.

Stao je da zagleda šipke. Bile su visoke. Mnogobrojna
vozila i pešaci koji su tuda prolazili neosporno će videti
dvojicu muškaraca i ženu kako se penju preko ograde.

Uprkos pričama da Nјujorčani gledaju svoja posla, neko
bi sasvim sigurno pozvao policiju.

- Učini mi čast, Akira.
Na putu ovamo, svratili su u jednu kafanu na Istočnoj .
strani, gde im je vlasnik... jedna od Sevidžovih veza...
prodao komplet kalauza.
Akira je otvorio vrata tako lako kao da je imao klјuč.
Pošto su ovde bili česti gosti, obojica su znali da kapija nije
povezana sa alarmom. Akira je gurnuo vrata, sačekao da
Sevidž i Rejčel prođu, a zatim ih prislonio nazad. Nije ih
ponovo zaklјučao ako slučajno budu primorani da na brzinu
brišu odavde. Svako ko je stanovao duž ove uličice pomisliće
da je neki sused bio nepažlјiv, ako nađe kapiju otklјučanu.
Zastali su licima okrenuti prema uličici. Jedan vek
ranije, duž n»e su se protezale štale i kuće za kočije.
Spolјašnjost zgrada pažlјivo je prilagođena, tako da je
sačuvana njihova istorijska pojava. Uski ulazi smenjivali su
se sa džinovskim dvostrukim-vratima kroz koja se nekada
davno ulazilo u štale. Uličica je i dan danas bila popločana
kaldrmom. Električne svetilјke, u obliku fenjera, pojačavale
su utisak da je vreme ovde stalo.
Ekskluzivna i skupa lokacija.
Uličica je bila široka. Nekada namenjena prolasku lakih
kočija koje su vukli konji, danas je omogućavala stanarima
da ulaze kolima u preuređene garaže. Kroz prozore je
dopirala svetlost. Međutim, jedina svetlost koja je zanimala
Sevidža bila je ona koja je dopirala iz četvrte kuće s leve
strane.
Krenuo je sa Rejčel i Akirom prema njoj. Zastavši kod
ulaza, pritisnuo je dugme ispod interkoma.
Hrastova vrata bila su optočena gvožđem, i Sevidž je to
znao. Pa ipak, začuo je slabu zvonjavu. Deset sekundi
kasnije ponovo je pozvonio. Čekao je dazačuje Grejemov

glas kroz interkom.
Odgovora nije bilo.
- Spava? - upita se Sevidž.
- U deset sati uveče? Sa upalјenim svetlima?
- Onda ne želi da ga iko uznemirava, ili nije kod kuće.
- To možemo utvrditi - reče Akira. - Ako je kod kuće,

sigurno je vrata obezbedio i šipkom pored toga što ih je
zaklјučao.

Vrata su imala dve brave. Akira ih otvori jednu za
drugom u tren oka. Probao je vrata. Otvorila su se.

Sevidž brzo uđe unutra. Bio je ovde toliko puta da je
znao sve o Grejemovim odbrambenim uređajima. Ne samo
da su se na prozorima nalazile šipke, već su oni bili
opremlјeni i senzorima protiv provalnika. Isti slučaj bio je i
sa vratima Grejemove garaže. I ovim vratima. Čim su brave
bile otklјučane, svako ko je ulazio morao je da otvori
ormanić s leve strane i pritisne čitav niz dugmadi kako bi
sprečio oglašavanje alarma koji bi probudio ceo komšiluk i
što je bilo još važnije, sprečio policiju da pošalјe patrolna
kola kao odgovor na treperenje svetilјkice na monitoru toga
kvarta. To je trebalo uraditi u roku od petnaest sekundi.

Sevidž trgnu vrata ormanića. Pre godinu dana, posle
nekoliko pokušaja, iz čiste profesionalne navike, uspeo je na
trenutak da vidi brojeve koje je Grejem pritisnuo.

Sada je i sam pritisnuo tu dugmad. Crvena svetilјkica
se ugasila.

Nije se oglasila nikakva sirena.
Sevidž se osloni o zid na kome je bio ormanić.
Akirin obris ispuni dovratak. - Proverio sam ovaj sprat.
Nema ga.
Sevidž je toliko bio zaokuplјen drugim stvarima da nije
obratio pažnju na preglasnu muziku koju je začuo čim je
ušao. - Hevi metal?
- Radio - reče Akira. - Grejem mora da ga je ostavio
upalјenog kada je izišao. Ako bi neko pokušao da provali,
začuo bi muziku zaklјučio da u kući nekoga ima, i potražio

novu metu.
- Ali zašto bi Grejem to uradio? Ako bi neko zakačio

senzor, sirene bi preplašile ulјeza mnogo efikasnije od
muzike. Pored toga, dok smo stajali napolјu, jedva da sam
čuo zvonjavu, a muziku uopšte nisam čuo. Teško da mu je
radio služio kao varka.

- Ne liči na Grejema da iziđe i zaboravi da isklјuči. Hevi
metal? Grejem mrzi električnu muziku. Ljubitelј je isklјučivo
klasične muzike.

- Nešto nije u redu. Proveri gornje spratove. Ja ću
podrum, Rejčel, ostani ovde.

Dok se Akira peo stepenicama s leve strane, Sevidž
oseti grč u stomaku. Prešao je preko velike sobe koja se
prostirala na ovom nivou. Služila je Grejemu kao kancelarija,
mada se njena namena mogla naslutiti jedino po radnom
stolu od stakla i hroma u stražnjem delu. Inače je izgledala
kao dnevna soba. S desne strane, police sa knjigama
protezale su se sa obe strane kamina. S leve, stereo oprema
ispunjavala je vitrinu; sa strane su se nalazili zvučnici
Boston Akustika, iz kojih je dopirala mučna muzika. U
sredini, niski stočić... od stakla i hroma tako da se slagao sa
Grejemovim radnim stolom... razdvajao je dve kožne sofe.
Avganistanski tepih ispod njih prekrivao je najveći deo poda
koji se pomalјao oko njega; bio je od tvrdog, sjajno
uglačanog drveta. U svim uglovima nalazile su se velike
saksije sa paprati. Sjajno beli zidovi... na kojima je visilo
svega nekoliko slika, sve od Monea... pojačavali su osećanje
prostornosti stvoreno već i samim tim što je bilo malo
nameštaja.

Stranac nije mogao znati, a Sevidž je s time bio
upoznat, da je Grejem krio poslovne dokumente u
udublјenjima iza polica sa knjigama, i da je svrha sterea bila
da obezbedi potpunu privatnost nekolicini klijenata kojima je
dovolјno verovao da ih pozove ovamo; bujne kadence
Betovenove veličanstvene Eroike onemogućavali su
eventualnim neotkrivenim mikrofonima da hvataju njihov

tihi razgovor.
Dok je Sevidž pro lazio pored niskog stočića, primetio je

tri prazne boce šampanjca. Prilazeći radnom stolu u
stražnjem delu, video je pepelјaru punu opušaka cigara i
jednu čašu na visokoj nožici u kojoj je još bilo pri dnu malo
pića.

S leve strane od stola, pružio je ruku prema jednim
vratima i oprezno ih otvorio. Stepenište u senci vodilo je do
mračnog podruma. Raskopčao je kaput i izvukao pištolј
kalibra .45 koji mu je prodao vlasnik bara na Istočnoj strani
zajedno sa kalauzima. I Akira je kupio jedan.

Stegnuvši pištolј desnom šakom u kožnoj rukavici,
levom je stao da pipa po zidu tražeći prekidač, našao ga i
upalio svetlo u podrumu. Koraknuo je niz stepenik dok ga je
znoj oblivao. Spustio se na naredni. Pa još za jedan.

Zadržao je dah, skočio na pod podruma i napeto
nacilјao.

Tri stola. Prekrivali su ih uredno složeni koturovi žice,
baterije, i predmeti u obliku diska; bilo je tu i raznih odličnih
uređaja za prisluškivanje u poodmaklim stepenima montaže.

Peć. Držeći .45, Sevidž zaviri iza nje nije bilo nikoga. Sa
čela mu je kapao znoj. Tu više nije postojalo nijedno mesto
na koje se čovek mogao sakriti. Popeo se stepenicama.

Ali nije mu laknulo.
 

 

4.

 
 
Kada mu se Akira pridružio pošto je pretražio gornje
spratove i prijavio da nema ničeg neuobičajenog, Sevidž
ipak nije osetio olakšanje.

Rejčel se spusti na sofu.
Akira vrati pištolј u futrolu. Električne gitare su
nastavile da zavijaju.
- Možda preterujemo. Možda postoji neko jednostavno
objašnjenje za Grejemov neobičan izbor muzike.
- Ne zvučiš baš ubedlјivo.
Rejčel pritisnu šakama uši. - Možda voli da muči sam
sebe.
- Učinimo sebi uslugu. - Sevidž pritisnu dugme na
stereo tjuneru, i stanica koja je emitovala hevi-metal muziku
blaženo umuknu.
- Hvala Bogu - reče Rejčel. Zagledala se u stolić. - Jeste
li primetili ove prazne boce?
Akira klimnu. - Šampanjac. Grejem ga voli.
- Zar u toj meri? Tri boce za jedno veče?
- Grejem je dovolјno obiman da podnese veliku količinu
alkohola - primeti Sevidž. - Ali ti si u pravu, ovo jeste čudno.
Nikada ga nisam video da je preterao.
- Možda je imao društvo - primeti Akira.
- Ovde je samo jedna čaša - odvrati Rejčel. - Ako je
imao goste i sklonio njihove čaše, zašto nije sklonio i svoju,
kao i prazne boce? I još nešto. Da li ste pogledali nalepnice
na bocama?
- Nisam - reče Sevidž. - Šta je s njima?
- Na imanju izvan Atine, kada ste vas dvojica
razgovarali o Grejemu, rekli ste da pije Dom Perinjon.
- Jedino tu marku pristaje da pije - reče Akira.

- E pa, dve boce od ove tri su od Dom Perinjona, a treća
je od Asti Spumantea.

- Šta? - Sevidž se ispravi.
- I kakva je to buka? - upita Rejčel.
Sevidž se oipro osvrnu unaokolo. Uši su mu se sporo
privikavale na tišinu posle zaglušujuće muzike. Ali sada je
čuo prigušeno brundanje.
- Možda je peć upalјena - reče Sevidž.
Akira spusti šaku prema ventilatoru. - Ne izbacuje
vazduh.
- Šta je onda...?
- Kao da dolazi iza -... Rejčel se namršti, prođe pored
Sevidža... - ovih vrata pored police za knjige.
Ona otvori vrata i odskoči unazad kada je zapahnu
gusti sivi dim. Prigušeno brundanje pretvorilo se u tutnjavu.
Rejčel se zakašlјa usled lјutog dima.
Samo što to nije bio dim, shvati Sevidž.
Grejemova garaža! Sevidž prolete kroz vrata. Garaža je
bila u mraku, ali je svetlo iz dnevne sobe uspelo darazbije
guste izduvne gasove koji su kulјali pored njega. Ugledao je
Grejemov kadilak, čiji je motor radio, i ćelavu, predebelu
priliku presamićenu iza volana.
Brzo se provukao kroz otvoreni prozor kola i okrenuo
klјuč. Motor je prestao da radi. Trudeći se da ne diše, snažno
je povukao vozačeva vrata, zgrabio Grejema i stao da ga
vuče preko betonskog poda garaže prema dnevnoj sobi.
Rejčel brzo zatvori vrata kako bi onemogućila dalјe
ulaženje izduvnih gasova, ali već je dovolјna količina prodrla
u dnevnu sobu tako da se Sevidž, istog časa kada je
konačno odlučio da udahne vazduh, presamitio od kašlјa.
Akira kleknu pored Grejema i opipa mu puls.
- Lice mu je modro - reče Rejčel.
- Karbon monoksid. - Akira oslušnu Grejemove grudi. -
Srce mu ne kuca.
Sevidž kleknu nasuprot Akiri, tako da se Grejem našao
između njih. - Ti mu daj disanje usta na usta, a ja ću da mu

masiram srce.
Dok je Akira otvorio Grejemova usta i dunuo u njih,

Sevidž ga je jednom udario po grudima, zatim mu obe šake
stavio na srce, pojačavajući i smanjujući pritisak.

Rejčel, pozovi devet jedanaest - izgovori brzo Sevidž,
pritisnuvši ponovo Grejamove grudi, nagnuvši se nazad,
pritisnuvši još jednom.

- Nemoj, Rejčel. - Akiri kao da je bilo slabo. - Pusti to.
- Zurio je u Grejema i polako počeo da ustaje.
- Nastavi! - reče Sevidž.
Akira odmahnu glavom u očajanju. - Pipni ga da vidiš
kako je hladan. Pogledaj mu noge. Kada si ga položio na pod
ostale su povijene... kao da i dalјe sedi u kolima. Već je duže
vreme mrtav. Ništa ga ne može oživeti.
Sevidž pogleda u Grejemova povijena kolena, proguta
knedlu, i prestade da mu pritiska grudi.
Rejčel spusti slušalicu.
Nekoliko sekundi niko se nije pomerio.
- Isuse. - Sevidžu su se tresle šake. S teškom mukom je
uspevao da održi ravnotežu.
Mišići na Akirinom vratu bili su tako napeti da su
podsećali na konopce.
Rejčel im priđe pokušavajući da ne gleda u Grejemov
leš.
Sevidž odjednom primeti da je strašno bleda. Stigao je
do nje trenutak pre no što su je noge izdale. Pomogao joj je
da ode do sofe, izabravši onu na kojoj je mogla da se smesti
leđima okrenuta Grejemu. - Stavi glavu među kolena.
- Samo sam na trenutak izgubila ravnotežu.
- Svakako.
- Već mi je bolјe.
- Razume se. Doneću ti vode - reče Akira.
- Ne treba, stvarno, mislim da je sada sve u redu sa
mnom. - Boja joj se vraćala. - Na trenutak mi se zamaglilo
pred očima. Sada.... Da. - Povratila je snagu. - Biće sve u
redu. Ne brinite. Neću se onesvestiti. Zarekla sam se sama

sebi da vam neću smetati. Neću vas zadržavati. - Plave oči
joj zasijaše, tvrdoglavo, ponosno.

- Da nam smetaš? Naprotiv - poče Sevidž. - Da nije bilo
tebe, verovatno ne bismo otkrili... - Ugrizao se za donju usnu
i okrenuo prema Grejemovom lešu. - Jadno kopile. Došao
sam ovamo rešen da ga zadavim. Sada bih ga zagrlio samo
da je živ. Bože, koliko će mi nedostajati. - On gurnu šake što
je više mogao prema podu, kao da potiskuje osećanja. - Šta
se to, do đavola, ovde dogodilo?

- Hoćeš da pitaš šta se to naizgled ovde dogodilo -
ispravi ga Akira.

- Upravo to.
Rejčel je bila zbunjena.
- Tri prazne boce od vina - poče da navodi Akira.
- Tačno. Pijani čovek odluči da iziđe uveče. Pali kola, ali
pre no što uspe da otvori garažu, pada u nesvest. Izduvni
gasovi ga ubijaju.
- Istražitelј bi odbacio takvo objašnjenje.
- Svakako - složi se Sevidž.
- Ne razumem - javi se Rejčel.
- Garaža je bila u mraku, a vrata koja vode iz dnevne
sobe zatvorena - nastavi Akira. - Čak bi i mrtav pijan čovek
shvatio da garaža nije otvorena kad bi počeo da baulјa po
mraku. Instinktivno bi prvo pošao da otvori vrata koja vode
napolјe.
- Osim ako se ona ne otvaraju automatski, pa je
pretpostavio da će uspeti da pritisne dugme na dalјinskom u
kolima dok bude palio motor.
- Ali Grejemova garaža ima, u stvari dvoja vrata. Kao i
štalska vrata na koja treba da liče, ona se otvaraju prema
napolјe, oboja, i to se mora obaviti ručno.
- Znači vrata na garaži su namerno ostavlјena
zatvorena.
- Nešto mi je promaklo - poče Rejčel. - Sve mi to zvuči
kao da je... Grejem izvršio samoubistvo?
- Sedeo je ovde sam, stereo je urlao dok je on pušio,

pio i razmišlјao. Kada se dovolјno napio i skupio hrabrost,
otišao je do kola. Nije se potrudio da ugasi stereo. O tome
više nije imalo smisla voditi računa. Ali se potrudio da
zatvori vrata od dnevne sobe kako bi garaža bila
zapečaćena. Okrenuo je klјuč. Miris izduvnih gasova bio je
užasan, ali već posle nekoliko udisaja kapci su mu otežali.
Onesvestio se. Umro. Sve je čisto, sve je jasno. Aha - reče
Sevidž - istražitelј će to progutati.

- Upravo tako bi Grejem to i obavio. Suviše drži do svog
izgleda da bi si prosvirao metak kroz glavu. Sva ta krv bi mu
uništila trodelno odelo - dodade Akira.

Rejčel ih je uznemireno gledala.
- Morao je imati razloga da se ubije - nastavi Sevidž.
- Problemi sa zdravlјem?
Sevidž slegnu ramenima. - Kada sam ga poslednji put
video pre tri nedelјe bio je u redu. Predebeo, razume se, ali
oran kao i uvek. Čak i da je saznao da ima rak, on je takav
tip da bi prvo pokušao sve do čega bi mogao da dođe dok se
ne bi pokazalo da mu medicina više ke može pomoći i da
mu je kucnuo poslednji čas. Možda bi se tek onda ubio. Ali
ne ranije.
- Znači poslovni problemi.
- To je već bolјe - složi se Sevidž.
- I dalјe me zbunjujete - javi se ponovo Rejčel.
- To ne bi smelo da ima nikakve veze s novcem -
dodade Akira. - Grejem je bio bogat. Mudro je investirao.
Znači mora da se neki klijent okrenuo protiv njega, ili
klijentov neprijatelј koji je otkrio da je Grejem sredio da
bude napadnut.
Sevidž stade da razmišlјa o tome. - Odlično. To će da
upali. U mladosti, dok je Grejem pripadao britanskim
komandosima, izazov ga je uzbuđivao. Ali pošto se povukao,
ugojio i smekšao od previše šampanjca i kavijara, shvatio je
da je izgubio sposobnost da podnosi bol. Obučio me je, ali
sve to na osnovu veština kojih se sećao iz mladosti. Jednom
mi je priznao da danas, kada bi se našao sam protiv

obučenog protivnika ne bi imao nikakve šanse. Ako je znao
da ga progone, ako je bio siguran da ga čeka bolna smrt,
mogao je izabrati mirno samoubistvo.

- Naročito da smo ga mi progonili - reče Akira.
- Osim što je Grejem morao pretpostaviti da ćemo,
pošto nas je poslao na Mikonos, na kraju doći ovamo po
neke odgovore, a poznavao nas je dovolјno dobro da
pretpostavi da ga, bez obzira koliko bili lјuti, nikada ne bi
ubili. Pored toga, istražitelј ne zna za nas. Mislim da ni ne bi
trebalo da bude svestan našeg postojanja.
- Slažem se - reče Akira. - Pa ipak, istražitelј će morati
da poveruje kako neko progoni Grejema, jer scenario inače
ne vredi. Negde... a verovatno iza tih polica sa knjigama,
među Grejemovim skrivenim dosjeima... policija će pronaći
dokaz da se Grejem plašio za svoj život.
- I da je znao da će patiti.
- Pa je odabrao da se dostojanstveno sam ubije. Akira
podiže obrve. - vrlo japanski.
- Da li biste vas dvojica bili tako lјubazni da mi
objasnite o čemu govorite? - zamoli ih Rejčel.
- Grejem se nije ubio - izjavi Akira.
- Ali upravo ste rekli...
- Pretvaramo se da smo istražitelјi - reče Sevidž.
Presuda glasi: samoubistvo. Međutim, istražitelј ne zna da
Grejem nikada ne bi izabrao da sluša radio stanicu koja
emituje hevi-metal muziku. Istražitelј, takođe, ne zna da
Grejem nikada ne bi pomešao Dom Perinjon sa Asti
Spumanteom. Grejem je bio ubijen. Primorali su ga...
pretpostavlјam da ih je bilo nekoliko... da popije svoju zalihu
šampanjca. Ali dve boce nisu bile dovolјne. Stoga su poslali
čoveka da kupi još jednu. On je kupio šampanjac po svom
izboru, ne Grejemovom. Kada se Grejem onesvestio, smestili
su ga u kola, uklјučili motor da radi, zatvorili vrata dnevne
sobe, sačekali dok nije umro, a onda otišli.
- Ali ne pre no što su uklјučili radio kako bi ubili vreme -
dodade Ažira. - Izbor stanice je opet bio po njihovom ukusu.

Verovatno su pretpostavili kako će upalјen radio celom
scenariju dati potrebnu realističnost, pa ga nisu isklјučili pre
no što su aktivirali alarm na ulaznim vratima i otišli.

- Gotovo savršeno - reče Sevidž. - Kopilad. Nateraću
ih...

- Da plate za ovo? - Akirine tužne oči sevnuše. - To se
podrazumeva.

 

 

5.

 
 
Sevidž podiže Grejemove ruke, a Akira noge. Rejčel otvori
vrata dnevne sobe, okrenuvši glavu pred oblakom izduvnih
gasova dok ,su njih dvojica iznosili leš u garažu.

Smestili su telo iza volana kadilaka. Otrovna isparenja
bila su i dalјe tako gusta da je Sevidž zadržavao dah dok je
proveravao da li su smestili Grejema u istovetan položaj u
kome su ga zatekli. Konačno, čim je krv prestala da mu
kruži, sila teže primorala je krv da se zadrži u raznim
džepovima u njegovom stomaku, bedrima i nogama,
stvarajući purpurno-crvene mrlјe u tim oblastima. Ako bi na
lešu pronašao pomenute mrlјe u višim delovima tela,
istražitelј bi znao da je telo pomerano.

Leš jeste bio pomeren, međutim Grejemovo telo nije
ležalo u dnevnoj sobi dovolјno dugo da se krv ponovo
premesti i tako stvori mrlјe na leđima. Istražitelј neće ništa
posumnjati.

Sevidž okrenu klјuč, i začu kako kadilakov motor
smesta poče da brunda. Zalupio je vozačeva vrata i otrčao
sa Akirom u dnevnu sobu.

Soba je bila ispunjena plavičastim dimom. Sevidž
zakašlјa kada ču kako Rejčel zatvara vrata.

- Prozori - reče Akira.
Pohitaše prema suprotnim krajevima sobe, pritisnuše
dugmad koja su isklјučivala alarme, podigoše prozore i
stadoše da udišu svež vazduh.
Hladni vetar zaleprša draperije, napavši isparenja. Sivi
pramenovi uvijajući su stali da se penju prema tavanici, gde
su se raspršili i istekli kroz gornje delove otvorenih prozora.
Vetar je tiho šuštao, a Sevidž je osluškivao prigušeno
brujanje motora kadilaka. Okrenuo se prema vratima

dnevne sobe iza kojih se nalazila garaža. - Žao mi je,
prijatelјu.

- Ali da li je bio prijatelј? - upita Akira. - Prijatelј nas ne
bi prevario. Zašto je to uradio?

Bes se sukoblјavao sa bolom od čega je Sevidžov glas
zazvučao promuklo. - Hajde da saznamo. - Prešao je preko
sobe i povukao police sa knjigama.

Zid se pomerio prema njemu otkrivši nove police.
Metalni sanduci. Grejemovi dokumenti.

Sevidž i Akira brzo stadoše da ih prelistavaju.
Rejčel je stajala iza njih. - Rekli ste da smatrate kako
istražitelј ne bi trebalo da zna za vas. Šta ste time mislili?
- Suviše slučajnosti. Grejemovo ubistvo. Naš dolazak
ovamo da mu postavlјamo pitanja. To je povezano. - Sevidž
je pogledom preletao preko stranica.
- Možete to da dokažete.
- Da - reče Akira - možemo. Stao je da pregledava
drugu kutiju sa dosjeima. - Grejem čuva ova dokumenta
samo iz jednog razloga... kako bi mogao da objasni svoj
prihod 1Kb-u. Da nije poreza, opsednutost diskrecijom
sprečila bi ga da čuva poslovnu dokumentaciju. Razume se,
preduzimao je potrebne mere opreza tako da je koristio
pseudonime za svoje operativce i klijente, kako neprijatelј
ne bi saznao ništa od životne važnosti čak i kada bi
pronašao ove dosjee. Šifra za pseudonime nalazi se
pohranjena u sefu. Sa bankom je dogovorio da i on i njegov
advokat moraju biti prisutni kod otvaranja, tako da znamo
da je šifra na sigurnom. Ali Sevidžu i meni nije potrebna šifra
da bismo znali koje je pseudonime koristio za nas. Sami smo
ih izabrali. U stvari, imena pod kojima nas ti znaš su naši
pseudonimi.
Pretražili su i preostale kutije.
- Šta tražite? - upita Rejčel.
- Grejem je čuvao dve skupine dokumenata, koje su se
međusobno preplitale, jednu za operativce i poslove koje su
obavlјali, drugu za klijente koji su naručivali poslove. Jesi li ih

pronašao?
Akira je završavao pregledavanje poslednje kutije.
- Ne.
- Nisam ni ja.
- Da li je pronašao šta? - upita Rejčel.
- Naše dosjee - reče Sevidž. - Nestali su.
- Ne znamo pseudonim koji je Grejem dao Kamičiju, ili

onaj koji je dao tvojoj sestri i tvom mužu - reče Akira. - Ali
pošto naši dosjei nisu ovde, pretpostavlјam da su i drugi
sklonjeni. To je dokaz koji sam malopre pominjao. Ko god da
je ubio Grejema mora da je uzeo i dokumente. Istražitelј ne
treba da sazna za nas, čak ni za naše pseudonime. Grejem
je ubijen kako nam ne bi kazao zašto smo videli jedan
drugoga kako umiremo.

- A evo i oproštajnog pisma koje je Akira predvideo da
ćemo pronaći. Otkucano je, razume se. Jer ga Grejem nije
sastavio.

- Ostavile su ga ubice. Jasno mi je - reče Rejčel. Ubedi li
ste me. Ali kako mogu biti sigurni da će policija zaviriti iza
ovih polica?

- Police nisu bile zatvorene do kraja.
- Biće bolјe da se gubimo odavde - reče Akira. - Komšija
koji stanuje s druge strane Grejemove garaže može da se
zapita kakvo to prigušeno brujanje dopire kroz zid i pozove
policiju.
Vratili su dosjee na mesto i metalne kontejnere po
ređali kako su ih našli.
Sevidž je zatvorio police, ostavivši tanak prorez isto
onako kako su to učinile Grejemove ubice.
Akira upali radio. Gitare su brundale i zavijale.
- Soba se dovolјno provetrila. Ne osećam više izduvne
gasove. - Rejčel zatvori prozore.
Sevidž se osvrnu unaokolo. - Je li sve onako kako smo
našli? Svi smo imali rukavice. Nismo ostavili otiske prstiju. U
redu.
Akira iziđe napolјe, proveri uličicu i mahnu Rejčel da

krene.
Sevidž je aktivirao alarmne uređaje u ormaniću,

zatvorio vratašca, izišao napolјe, zatvorio ulazna vrata, i
sačekao Akiru da kalauzima zatvori dve brave na ulaznim
vratima.

Sevidž je držao Rejčel za ruku dok su išli uličicom.
Drhtala je. - Nemojte zaboraviti da zaklјučate kapiju
kada iziđemo.
- Ne brini. Ne bismo zaboravili. Ali hvala ti što si ‘Nas
podsetila - reče Akira. - Zadivlјen sam. Učiš, Rejčel.
- Kako su stvari krenule, kada sve konačno bude
gotovo... pod pretpostavkom da se ikada okonča... slutim da
ću biti pravi stručnjak.
 

 

6.

 
 
Koračali su po mraku Petom avenijom, pored uličnih svetilјki,
približavajući se senkama Vašington skvera. I dalјe je duvao
hladni, vlažni vazduh koji je ponovo naterao Sevidžu suze u
oči. - Da li su ubice već otišle odavde?

- Pretpostavlјam da jesu. Obavili su posao - reče Akira.
- Ali da li su ga do kraja obavili? Ako im je cilј bio da
ućutkaju Grejema, onda mora da su pretpostavili da ćemo
doći ovamo.
- Otkud bi oni mogli znati za nas?
- Jedino objašnjenje koje mi pada na pamet...
- Kaži.
- ...jeste da je Grejem radio sa onima i verovatno za one
koji su ga ubili - reče Sevidž.
- Ali zašto bi on pristao da im pomogne na prvom
mestu? Novac mu nije bio potreban. Cenio je odanost. Zašto
se okrenuo protiv nas?
- Hej - umeša se Rejčel. - Pomozite mi da shvatim ovo.
Da li ste upravo kazali da nas promatraju Grejemove ubice?
- Osvrnula se. - I da će pokušati i nas da ubiju?
- Pratiće nas - reče Akira. - Ali da li će pokušati da nas
ubiju? Mislim da neće. Neko se bogme dobro pomučio da
ubedi Sevidža i mene da smo jedan drugoga videli kako
umiremo. Zašto, to ne znam. Ali nekome smo nas dvojica
veoma važni. Kogod da je to trudiće se da zaštiti svoju
investiciju.
Sevidž zaustavi taksi koji im se približavao. Utrpaše se
unutra.
- Tajms skver.
- Narednih sat vremena, prelazili su iz jednog taksija i
drugi, vozili se i podzemnom železnicom, ponovo uzimali

taksi, na kraju prošetali kroz Central park.
Rejčel se iznenadila što ima tako mnogo džogera. -

Mislila sam da je opasno noću šetati parkom...
- Trče u grupama. Narkomani ih ne diraju.
Ponovo se iznenadila kada je primetila da Akire nema

pored nje. Gde...?
- Među drvećem, iznad stenja, vraća se putem kojim

smo stigli dovde. Ako nas neko prati, srediće ih.
- Ali nije ništa rekao kuda će.
- Nije ni morao - reče Sevidž.
- Vas dvojica čitate jedan drugome misli?
- Znamo šta treba uraditi.
Deset minuta kasnije, Akira se pojavi iz žbunja. - Ako

nas je neko i pratio, nije bio toliko lud da krene za nama kroz
Central park u ponoć.

Senovita staza se račvala.
- Ovuda, Rejčel. - Sevidž je povede nadesno. - Sada
možemo da se vratimo u hotel.
 

 

7.

 
 

Četvrti čovek je zamahnuo katanom. Oštrica je
fijuknula, pogodila Kamičija posred pasa, nastavila da
prolazi kao kroz vazduh, i prepolovila ga. Kamičijevi gornji i
donji deo pali su u suprotnim pravcima.

Krv je šiknula. Presečeni organi prosuli su se po podu.
Akira je besno zaurlao, pohitavši da preseče čovekov
grklјan pre no što ubica uspe ponovo da zamahne.
Prekasno. Ubica se usredsredio na novi cilј, obema
šakama stežući katanu.
Iz Sevidžove perspektive sa poda dodatno iskrivlјene
od bola, izgledalo je kao da je Akira odskočio unazad na
vreme i izbegao oštricu. Međutim, čovek sa mačem nije
zamahnuo po treći put. Već je ravnodušno posmatrao kako
Akiri glava pada s ramena.
Kako krv šiklјa iz Akirinog presečenog vrata.
Kako Akirin torzo stoji još tri groteskne sekunde pre
nego što se srušio. Akirina glava lupila je o pod poput tikve,
otkotrlјala se i zaustavila ispred Sevidža. Glava se zaustavila
na svom patrlјku, oči u istoj ravni sa Sevidžovim.
Oči su bile otvorene.
Trepnule su.
Sevidž je vrisnuo.
Kao pomahnitao trudio se da prevaziđe bol u
slomlјenim rukama i nogama, da ih primora da se pokrenu,
da se digne sa poda. Nije uspeo da zaštiti Kamičija niti da
pomogne Akiri. Ali bio je i dalјe obavezan da osveti njihovu
smrt pre no što ubice i njega ubiju.
Prinudio je svoje bolne udove da se povinuju, izvio se
napred, osetio nečije šake kako ga guraju, i počeo da se
bori. Šake su postale ruke koje su ga obujmile. Priklјeštili su

mu ruke, stisle ih na leđa, izbivši mu vazduh iz pluća.
- Ne - reče Akira.
Sevidž stade da se otima.
- Ne - ponovi Akira.
Sevidž iznenada prestade. Trepnu. Iako mu je sa čela

kapao znoj, koža mu je bila strašno hladna. Tresao se.
Akira...
Nemoguće!
... divlјe ga je zagrlio.
Ne! Ti si mrtav!
Akirino lice ocrtavalo se na svega nekoliko inča, od

njegovog, njegove tužne oči suzile su se u znak uzbune, oči
koje je Sevidž upravo video kako trepću na odsečenoj glavi
koja je uspravlјena počivala na podu.

Akira ponovi još jednom, ovog puta šapatom - Ne. -
Sevidž lagano proviri i osvrnu se unaokolo. Slika hodnika
poprskanog krvlјu u planinskom utočištu Medforski klanac
polako je bledela i rastakala se, dok je nije zamenio ukusan
nameštaj u sobi, apartmanu, hotelu Pete avenije.

Soba je bila uglavnom u mraku, osim blede svetlosti
pored sto lice u uglu levo od vrata koja su vodila u hodnik.
Akira je spavao dok je Sevidž stražario, a zatim ga zamenio.

Sevidž duboko dišući reče - U redu. - Opustio se.
- Jesi li siguran? - Akira ga je i dalјe stezao.
- Košmar.
- Bez sumnje isti kao moj. Obgrli noge.
Sevidž klimnu.
Akira popusti stisak.
Sevidž se sklјoka na sofu.
Vrata spavaće sobe se širom otvoriše. Na njima se
pojavi Rejčel, usredsredi pogled na Sevidža i Akiru, udahnu i
hitro im priđe. Na sebi je imala majicu za spavanje koja joj je
dopirala do butina. Pamučni materijal joj je prianjao za
grudi. Nјeni žustri koraci podizali su porub.
Uopšte joj nije bilo neugodno. Sevidž i Akira nisu na to
obraćali pažnju. Bila je član ekipe.

- Vrisnuo si - reče Rejčel. - Šta se dogodilo?

- Košmar - odvrati Sevidž.
- Onaj košmar?
Sevidž klimnu, a zatim se okrenu i zagleda u Akiru.

- I ja ih imam - reče Akira. - Svake noći.

Sevidž je posmatrao Akiru s bolnom zbunjenošću. -

Mislio sam da će sada kada smo se sreli po drugi put,

konačno proći.

- I ja sam mislio da će se to desiti. Ali nije.

- Pokušavao sam da ne govorim o tome. - Sevidž

napravi očajnički pokret rukom. - Još ne mogu da odbacim
činjenicu da sam video kako gineš. Gledam te! Čujem te!
Mogu da te dodirnem! Ali sve to nema nikakve veze. Već
smo nekoliko dana zajedno. Pa ipak i dalјe sam ubeđen da
sam te video kako umireš.

- Kao što sam i ja tebe video - reče Akira. - Svaki put
kada posumnjam u samog sebe, počnem da mislim na onih

šest meseci agonije dok sam prezdravlјao. Na rukama i

nogama imam ožilјke da me podsećaju na to.

Sevidž otkopča košulјu i otkri dva hirurška ožilјka, jedan

ispod rebara s leve strane, drugi blizu desne karlične kosti. -

Morali su da mi izvade slezinu i slepo crevo jer su bili

oštećeni dok su me tukli.

- Iste organe su i meni uklonili. - Akira razgoliti svoje

mišičave grudi i stomak, pokazavši im dva ožilјka ista kao

kod Sevidža.

- Znači znamo... možemo dokazati... da ste obojica bili

pretučeni - reče Rejčel. - Ali vaše ”smrti” očigledno su... taj

deo vaših košmara... je upravo to košmar.

- Zar ne shvataš da to nije važno? - upita Sevidž. -

Činjenica da je Akira živ ne menja ono u šta sam siguran da
sam video. Ovo je gore od deja vi, gore od jezovitog
osećanja da sam nešto već proživeo. To je više kao

suprotnost toga. Ne znam kako da to nazovem. Ja ipak imam

osećanje da se ono što sam video nikada nije dogodilo. Pa

ipak jeste, tako da ono što sada vidim nije moguće. Moram

saznati zašto pred sobom imam duha.
- Obojca ga imamo - reče Akira.
- Ali Grejem je mrtav. Ko bi još mogao objasniti šta se

dogodilo? Kako da dođemo do odgovora? Odakle da
počnemo?

- Zašto ne biste...? Rejčel zastade.
- Da? Nastavi - podstaknu je Sevidž.
- To je samo predlog.
- Do sada si imala dobre predloge - primeti Akira.
- Pa očigledno je. - Rejčel slegnu ramenima. - Koliko
znam, vas dvojica ste već razmišlјali o tome i odbacili ste tu
ideju.
- Koju? - upita Akira.
- Počnite od mesta na kome je začet vaš problem. Pre
šest meseci. Stalno ga pominjete.
- Planinsko utočište Medfordski klanac.
 

 

8.

 
 
Pojeli su doručak u sobi i odjavili se iz hotela odmah posle
sedam sati. Zavaravajući trag, stigli su do agencije za
iznajmlјivanje automobila sat kasnije, odmah po njenom
otvaranju. Sevidž je razmišlјao o tome da od neke veze
zatraži da mu nabavi kola, ali bio je toliko nervozan da je
smatrao kako će biti bolјe da što manje lјudi zna da je u
gradu. Naročito sada pošto je Grejem ubijen.

Rejčel je priznala da je i ona imala košmar, videla je
Grejema oslonjenog o volan kadilaka, obavijenog izduvnim
gasovima, kako se vozi u večnost. Ali kadilak će u jednom
trenutku ipak ostati bez goriva, objasni ona. Ako komšija ne
čuje do tada slabo brundanje motora, moguće je da će
Grejem presedeti u kolima nekoliko dana, nadimajući se i
raspadajući se dok ga crvi budu dubili, i dok na kraju smrad
iz garaže konačno nekoga ne podstakne da pozove policiju.
Klimaks njenog košmara predstavlјala je slika Grejemovih
nozdrva ispunjenih crvima; to ju je probudilo.

- Zašto nismo mogli da pozovemo policiju i predstavimo
se kao dobronamerni komšija zabrinut zbog zvukova koji
dopiru iz Grejemove garaže? - upita ona.

- Zato što policija pomoću automatskog i
kompjuterizovanog tragača ulazi u trag svim pozivima.
Stalno je uklјučen kako bi policija znala gde da interveniše u
slučaju da neko prijavi hitan slučaj, a ne ostavi broj. Da smo
ih pozvali iz Grejemove kuće ili iz telefonske kabine, policija
bi znala da ih nije pozvao nikakav komšija. Pošto ne znamo
šta smeraju Grejemove ubice, najbolјe je da pustimo da se
scenario odvija onako kako su to oni zamislili.

Dok je Sevidž unajmlјenim taurusom napuštao grad,
Rejčel je zamišlјeno ćutala, a Akira spavao pozadi.

Pokušavši da sve uradi kao i prošli put, Sevidž je izišao
iz Menhetna preko mosta Džordža Vašingtona i ušao u Nјu
Džersi, nastavivši dalјe međudržavnim putem broj 80.
Dvadeset minuta kasnije, počeo je da osmatra motele u
blizini izlaznih rampi.

Holidej in. Najbolјi Zapadnjak.
- Eno tamo - reče Sevidž. - Hauard Džonsonov motel.
Tamo je Kamiči zamenio poslovne tašne. To me je zbunilo.
Taj oktobarski dan bio je veličanstveno jasan, sunce je
odagnalo hladnoću prethodne večeri. Kada su napustili Nјu
Džersi i ušli u Pensilvaniju, međunarodni put broj 80
oivičavale su stene. Posle pola sata, te stene su prerasle u
planine.
Rejčel je počela da se opušta. - Uvek sam volela jesen.
Vreme kada lišće menja boju.
- Poslednji put kada sam se ovuda vozio, drveće još nije
bilo ni propupelo. Bilo je i nešto snega. Prljavog snega. Bio je
sumrak. Oblaci su podsećali na uglјenu prašinu. Akira,
probudi se. Uskoro silazimo sa auto-puta.
Sevidž skrenu ka izlaznoj rampi. Sledio je uputstva koja
je upamtio pre šest meseci, pronašao je pravi put među
pravim lavirintom od uzanih puteva i na kraju ugledao znak
MEDFORSKI KLANAC.
Bio je to mali grad. Osiromašen. Saobraćaja gotovo da
nije bilo. Svega nekoliko pešaka. Preko mnogih izloga bile su
zakucane daske.
- Akira, je li ovo put koga se sećaš?
- Stigli smo pošto se već smračilo. Osim uličnih svetilјki
gotovo da ništa drugo nisam video. Na glavnoj gradskoj
raskrsnici skrenuli smo levo.
- Poslednja ulica ispred nas. - Sevidž ukoči i okrenu,
nastavivši planinskim putem sa tri trake. Put je skrenuo i
doveo ga ponovo do Medofrskog klanca.
- Ono očigledno nije bila glavna raskrsnica. - Krenuo je
dalјe. - Evo je. Da. To je.
Skrenuo je levo davši migavac i zavio uz strmi

krivudavi put. Pre šest meseci, blato i sneg sa strane nagnali
su ga da se zabrine šta bi se desilo da odozgo naiđu neka
kola koja bi morao da zaobiđe. Put je bio tako uzak da ne bi
mogao da prođe pored farova koji naiđu i morao bi da
rizikuje da se zaglavi u jarku blizu drveća.

Ni sada, kao ni onda, nisu naišla nikakva kola. Hvala
Bogu, za razliku od prethodne njihove posete, sada je
prašnjavi put bio suv i čvrst. Bio je takođe dan pa je mogao
da vidi kuda će da se skloni ako bi se pojavila neka kola.

Provukao se kroz okuku poput ušice igle, vozeći pored
osamlјenih koliba okruženih gustom šumom. - Čekaj samo
da vidiš to zdanje, Rejčel. To je najčudnija zgrada. Toliko
stilova. Cela je dugačka petinu milјe.

Ispeo se na vrh, zaokrenuo oko jedne stene, i zakočio
tako da mu je kaiš stegnuo grudni koš. Taurus je zaškripao.

- Šta?
- Pogrešio si put - reče Akira.
- Nisam. Došli smo ovim putem.
- Dan nasuprot noći. Ne možeš biti siguran. Pokušaj
ponovo.
Sevidž ga posluša.
Kada je isprobao sve puteve koji su iz Medfordskog
klanca vodili levo, zaustavio je kola ispred krčme.
Pored ulaza stajala je skupina muškaraca; nameštali su
kape i plјuvali duvanski sok.
- Planinsko utočište Medfordski klanac. Kako da
stignem donde? - upita Sevidž.
- Planinsko utočište? - Žmirnu jedan mršavko. - Nikad
čuo za to jebeno mesto.
 

 

9.

 
 
Sevidž dade gas, nesposoban da kontroliše potrebu da
pobegne odatle. Tunelskim vidom zurio je u isprekidanu crtu
po sredini uskog puta, ne primećujući predivne narandžaste,
crvene i žute tonove drveća koje je prekrivalo padine koje su
se nadnosile nad putem.

- Ali bila je tamo! - Sevidž još jače pritisnu papučicu za
gas. - I Akira i ja smo je videli. Spavali smo tamo. Jeli smo
tamo. Čuvali smo Kamičija dok je prolazio tamošnjim
hodnicima! Tri noći! Tri dana!

- Bila je tako stara - reče Akira - Lusteri od karavanskih
točkova. Drevno stepenište. U nozdrvama mi je još memla
hodnika. I dim iz kamina u salonu.

- Ali tamo je nema - reče Rejčel.
Taurus zavi za okuku uz škripu guma. Boreći se da
obuzda volan. Sevidž odjednom postade svestan toga da
vozi sedamdeset. Polako podiže nogu sa gasa. Iza ogolele
ivice... na znaku je pisalo PAŽNJA ODRON KAMENJA...
ugledao je napuštenu pumpu sa koje se klatio natpis, a
prozori bili razbijeni, pa je skrenuo s puta, i zaustavio se na
betonskim pločama gde su nekada stajale pumpe za benzin.
- Pitali smo desetak različitih lјudi. - Iako više nije vozio
Sevidž je i dalјe stezao volan. - Niko od njih nije imao pojma
o čemu govorimo.
Imao je osećaj da će se ugušiti. Naglo je otvorio vrata
kola iskočio napolјe i stao duboko da udiše svež vazduh.
Akira i Rejčel mu se pridružiše.
- Nije u pitanju neki mali hotel toliko udalјen od
Medfordskog klanca da meštani nisu čuli za njega. - Sevidž
je zurio prema strminama iza benzinske pumpe, međutim
bio je toliko zaokuplјen vlastitim mislima da ih nije

primećivao. - To je najveća turistička atrakcija, tako blizu da
u svom imenu sadrži i ime obližnjeg mesta... Medfordski
klanac.

- Proverili smo sve puteve koji vode do vrha planine -
primeti Akira.

- Čak smo se ponovo odvezli i onim putem koji si
ubeđen da si koristio pre šest meseci - reče Rejčel. -
Pretražili smo drveće da proverimo nije li bilo požara. Ali
nismo našli nijednu nagorelu dasku. Pola godine je suviše
malo vremena da bi šuma mogla zamesti trag celoj jednoj
zgradi.

- Ne - javi se Sevidž. Šuma ne bi mogla da skrije ni
izgorelu kolibu a kamoli ogroman hotel. A i požar bi bio
spektakularan. Lokalno stanovništvo ga sigurno ne bi tako
brzo zaboravilo. Čak i da je bio požar, on ne bi uništio jezero
pored hotela. Ali ni jezera nema!

- A opet, sigurni smo da su se i hotel i jezero tamo
nalazili - reče Akira.

- Sigurni? - upita Sevidž. - Isto kao što smo bili sigurni
da smo jedan drugoga videli kako umiremo? A nismo.

I Akira je oklevao...
- Planinsko utočište nikada nije postojalo.
Sevidž ispusti vazduh, klimnu. - Osećam se kao... Kao
što sam to sinoć opisao u hotelu. Ništa više ne izgleda
stvarno. Ne mogu da se oslanjam na svoja čula. Kao da
gubim razum.
- Šta se to dogodilo s nama? - upita Akira...
- I gde? - Sevidž se namršti. - I zašto?
- Nastavite da sledite put - predloži Rejčel. - Kuda ste
pošli odavde?
- U bolnicu - odvrati Sevidž.
- Moja se nalazila u Harisburgu - reče Akira. - Stotinu
milјa na jug. Mora da su me prebacili helikopterom.
- Harisburg? - Sevidž oseti kako mu se šake i stopala
koče. - Nikada nisi pomenuo...
- Nisam se setio. Zašto me tako gledaš? Nemoj mi reći

da su i tebe tamo prebacili helikopterom?
- Da li je tvoj lekar imao plavu kosu?
- Da.
- I pegice?
- I naočari?
- I zvao se...?
- Hamilton.
- Sranje - reče Sevidž
Pojuriše prema kolima.
 

 

10.

 
 
- Gde li se zadržala? - upita Akira.
- Prošlo je tek deset minuta. - Sevidž je pustio Rejčel da
iziđe jer nije mogao da nađe mesto za parkiranje. Nastavio
je da kruži oko bloka. Pa ipak, i protiv uveravanja Akire da će
sve biti u redu, Sevidž je usled potrebe da je štiti... koja se
mešala sa sve većom naklonošću koju je osećao prema
njoj... postajao sve nervozniji što je duže nije bilo.
Sredina popodneva. Saobraćaj je postajao sve gušći.
Sevidž stiže do raskrsnice, skrenu desno i ispravi se na
sedištu, pokazavši prstom.
- Da - Akira reče. - Dobro je. Eno je.
Osetivši olakšanje, Sevidž nastavi da je promatra kako
žurno izlazi iz javne biblioteke u Harisburgu; primetila je
taurus i brzo uskočila unutra. Nastavio je da vozi.
- Proverila sam u telefonskom imeniku - poče ona. - Evo
fotokopije plana grada. I popis bolnica u ovoj oblasti. Ali to
će potrajati duže no što ste mislili. Ima ih nekoliko. Sigurno
se ne sećate imena bolnice?
- Niko ga nije pomenuo - odvrati Akira.
- Ali mora da je bilo otisnuto na čaršavima i ogrtačima.
- Bio sam omamlјen od Demerola - reče Sevidž. - Ako je
ime bolnice uopšte bilo otisnuto na čaršavima, nisam to
primetio.
Akira je proučavao popis koji je zatim pročitao Sevidžu.
- Društvena opšta osteopatska bolnica. Harisburška bolnica.
Harisburška državna bolnica.
- Osteopatska? - ponovi Sevidž upitno. - Nije li to nešto
kao kiropraktika?
- Ne, osteopatska medicina zasniva se na teoriji da
bolesti izaziva pritisak uzrokovan iščašenjem kostiju - reče

Akira.
Sevidž odmahnu glavom. - Mi smo bili podvrgnuti uo

bičajenom lečenju. Pokušajmo u...
 

 

11.

 
 
- Žao mi je, gospodine - reče postarija žena na
informacijama u Harisburškoj bolnici. - Kod nas ne radi
nijedan dr Hamilton.
- Molim vas - poče napeto Akira - proverite još jednom.
- Ali već sam tri puta proveravala. U kompjuteru nema
podataka ni o kakvom dr Hamiltonu.
- Možda nije stalni član osoblјa - napomenu Akira. -
Možda ima privatnu praksu i šalјe ovamo svoje pacijente.
- To je, razume se, moguće, - odvrati žena iza pulta.
- Ne - umeša se Rejčel.
Sevidž i Akira se okrenuše prema njoj.
- Kada sam ga tražila u telefonskom imeniku, gledala
sam i u rubrici privatni lekari. Tamo ga nema.
- Onda radi za neku drugu bolnicu - reče Akira. Prošli su
kroz zakrčeno predvorje i uputili se prema izlazu.
- Muči me to - poče Rejčel - što ni na belim stranicama
nije bilo nijednog dr Hamiltona.
- Broj koji nije na spisku.
- Koji lekar ima privatni broj koji nije na spisku? Vrata
predvorja se uz šištanje otvoriše.
 

 

12.

 
 
Jedan predebeo muškarac na informacijama u Harisburškoj
državnoj bolnici odmahnu glavom, pritisnu još nekoliko dirki
na tabli, zagleda se u ekran kompjutera, i napući usne.

- Jok. Nema dr Hamiltona. Žao mi je.
- Ali to nije moguće - reče Sevidž.
- Posle Medfordskog klanca, ništa više nije nemoguće -
primeti Akira.
- Mora postojati neko objašnjenje - Sevidžu odjednom
jedno pade na pamet. - To se dogodilo pre šest meseci.
Koliko znamo, dao je otkaz i preselio se u neki drugi grad da
radi za neku drugu instituciju.
- Kako da dođemo do tog obaveštenja? - upita Rejčel
muškarca na informacijama.
- Moraćete da se obratite personalnom. - Ali biće bolјe
da požurite. Još malo pa će pet. Uskoro zatvaraju.
- Ja ću to obaviti - brzo reče Akira. - Sevidže, pozovi
personalno iz druge bolnice.
Akira pohita niz hodnik.
Pokušavajući da se ne sudara sa ostalim posetiocima,
Sevidž pojuri prema nizu telefona s jedne strane predvorja.
- Naći ćemo se ovde - reče Rejčel.
- Kuda...?
- Imam ideju.
Nastavivši prema telefonima, Sevidž ču kako žurno pita
čoveka na informacijama - kako da dođem do
računovodstva? - Sevidž se pitao šta će joj to. Ali onda mu je
odjednom postalo važno samo to da su svi telefoni zauzeti.
Bacio je pogled na sat. Šest minuta do pet. Onako nestrplјiv,
izvukao je novčiće iz džepa, pogledao popis bolnica, adrese,
i telefonske brojeve koje mu je Rejčel dala, a onda ugledao

ženu koja je završila razgovor, i zaleteo se prema telefonu.
Dok je uspostavlјao vezu, pogledao je po predvorju. Rejčel
nigde nije bilo.

 

 

13.

 
 
Sedeli su u bolničkom restoranu i pili kafu zureći u plastične
čaše.

- Personalno nema na spisku nikakvog dr Hamiltona
unazad pet godina - reče Akira.

- U onoj drugoj bolnici su imali dr Hamiltona - dodade
Sevidž.

Akira se ispravi.
- Pre tri godine - dovrši Sevidž rečenicu. - Žena.
Postarija. Umrla od srčanog udara.
Akira lupi leđima o naslon stolice.
- Sve mi to miriše na sindrom Planinskog utočišta
Medforski klanac ni ono ni naš dr Hamilton nikada nisu
postojali - reče Sevidž.
- A to nije sve što nije postojalo - dopuni ga Rejčel. - Vas
dvojica možda mislite da ste stvarni, ali niste.
- O čemu ti to pričaš? - upita Akira.
- Bar što se tiče bolnica u Harisburgu. Otišla sam u
računovodstvo. Dok su oni tražili ono što me je zanimalo,
telefonirala sam drugoj bolnici kako bih dobila njihovo
računovodstvo pre no što prestanu sa radom. Zatražila sam
isto obaveštenje.
- Kakvo obaveštenje? - upita Akira.
- Računovodstvo je mesto sa koga se pacijentima
upućuju računi. Ranije ste mi kazali imena koja ste koristili
za vreme boravka u bolnici. Predstavila sam se kao agent
osiguranja. Rekla sam da je moja kompanija platila vaše
lečenje pre nekoliko meseci. Ali vi ste nam uputili prigovor.
Zapitala sam obe bolnice zašto vam šalјu upozorenja zbog
neplaćenih računa. Ljudi s kojima sam razgovarala bili su
veoma susretlјivi. Rekli su da ćemo problem lako rešiti.

Proverili su podatke u kompjuterima. Nikad nećete pogoditi
šta sam otkrila. Ekrani kompjutera su ostali prazni. Ni u
jednoj bolnici nije zabeležen vaš boravak.

Sevidž stisnu plastičnu čašu i umalo je ne slomi.

- Pa gde smo onda, do đavola, bili?

- Možda u Osteopatskoj bolnici - reče Rejčel. Ali kada

sutra tamo odemo u toku radnog vremena, čisto sumnjam...

- Dobićemo iste odgovore - završi Akira. - Ne postoji

nikakvo planinsko utočište Medfordski klanac. Nismo videli

jedan drugoga kako umiremo. Nikada nismo sreli dr
Hamiltona. Nismo bili u harisburškoj bolnici. Šta se još nije
dogodilo?

Sevidž naglo ustade i ode.

- Kuda ćeš? - Pohita Rejčel da mu se pridruži, a za njom

i Akira.

- Do informacija.

- Ali zašto? - Rejčel je pokušala da drži korak sa

Sevidžom koji je uleteo u predvorje. - Postavili smo sva

pitanja kojih smo mogli da se setimo.
- Nismo. Postoji još nešto što nismo pitali. Kuda se ide

do prokletog odelenja za hitne slučajeve.

 

 

14.

 
 
U jarko osvetlјenom predvorju, jedna umorna bolničarka
proviri iza šaltera.

- Izvolite, gospodine? Mogu li...
Čim je primetila Sevidžovo napeto lice, odmah se
namrštila. Zatim je svojim zabrinutim pogledom odmeri la i
Rejčel i Akiru.
- Želim kod doktora - reče Sevidž.
- Je li posredi neka nesreća? - Ustala je. - Ne izgledate
povređeni. Da li nekom drugom treba...?
- Rekao sam da želim do lekara.
Bolničarka zaprepašćeno trepnu. - Svakako, gospodine.
- Nervozno se povukla. - Molim vas sačekajte me tu. Nestala
je niz hodnik.
- Smiri se - opomenu ga Akira.
- Pokušavam, ali ne vredi. Moram saznati.
Bolničarka se brzo vratila, u pratnji jednog visokog
muškarca u zelenoj bolničkoj odeći.
- Izvolite gospodine? - Mladi čovek je usporio kada a
našao blizu Sevidža. - Ja sam dr Rejnolds. Stariji lekar na
specijalizaciji. Nešto nije...
- Želim na rendgen.
- Zašto? - Lekar na specijalizaciji ga je promatrao. -
Nešto vas boli?
- I te kako.
- Ali gde? U grudima? Ruka?
- Posvuda.
- Molim?
- Želim... potreban mi je... rendgentski snimak celog
tela.
- Celog tela...? Zašto vam..? Opišite simptome.

- Sve me boli od glave do pete. Više ne mogu da
podnesem bol. Moram saznati šta nije u redu sa mnom. Vi
me samo lepo pošalјite na rendgen.

- Ali ne možemo tek tako...
- Platiću.
- Ipak ne možemo... Da li je vaš porodični lekar upoznat
sa vašim patnjama?
- Mnogo putujem. Nemam porodičnog lekara.
- Ali bez dijagnoze...
- Rekao sam da sam spreman da platim.
- Nije u pitanju novac. Ne možemo nepotrebno slati
lјude na rendgen. Ako osećate tako jak bol, biće bolјe da
ostanete na odelenju. Dozvolite da vas pregledam.
- Vaše ime, molim vas - reče mlada žena.
Sevidž se okrenu prema ženi-civilu koja je zamenila
bolničarku za pultom.
- I ime vašeg osiguravajućeg društva.
- Predomislio sam se - reče Sevidž.
Lekar na specijalizaciji se namršti. - Ne želite da vas
pregledam?
Sevidž odmahnu glavom. Smetao mu je podozriv
pogled lekara.
- Mislio sam ako zatražim... Moj prijatelј je bio u pravu.
Treba da se smirim.
- Ali nešto ipak nije u redu s vama.
- Tu ste u pravu. Pitanje je samo šta. Ali ne brinite.
Poslušaću vaš savet. Potreban mi je porodični lekar.
 

 

15.

 
 
Postariji lekar, sedih brkova, i sa tregerima, nije imao ništa
protiv da uradi rendgentske snimke celog te la svakome ko
je bio spreman da mu plati za to pet hilјada dolara; upravo
je izlazio kroz vrata na kojima je stajao natpis SAMO ZA
TEHNIČARE. Umesto da šalјe svoje pacijente u neku od
bolnica, izabrao je privatnu Radiološku kliniku. Dok je
prelazio preko čekaonice, Sevidž, Akirai Rejčel ustadoše.

- I? - upita Sevidž.
- Snimci su odlični. Nećemo morati da ponovimo.
Pažlјivo sam ih pregledao.
Sevidž nije mogao da se suzdrži - Ali šta ste otkrili?
- Pošto ste tako izdašno platili za te slike, pođite sa
mnom i sami pogledajte.
Lekar ih povede kroz jedna vrata. Brzo uđoše u
polumračnu prostoriju. S desne strane nalazila se radna
ploča sa ormanićima i ispod i iznad. S leve strane nalazio se
zid na kome je visio niz rendgenskih snimaka pričvršćenih
štipalјkama, naspram fluorescentnog osvetlјenja.
Nazirale su se sivkaste senke raznih delova skeleta.
- Ovo su vaši - reče lekar, pokazavši prema Sevidžu. - A
oni tamo dalјe su vaši - obavesti Akiru.
Nagnuše se prema snimcima. Posle trideset sekundi,
Akira odmahnu glavom i pogleda lekara.
- Ne znam šta treba da gledam.
- Tražili ste od mene da pogledam da li su vam povrede
dobro zarasle. A ja vas sada pitam, koje povrede?
- Isuse - izusti Sevidž. - Bio sam u pravu.
- Ne znam o čemu govorite, ali ovo znam zasigurno. -
Lekar poče da izvlači olovkom konture kostiju na raznim
snimcima. - Poštedeću vas medicinske terminologije. Ovo je

gornji deo vaše desne noge. Ovo donji. Leva noga, gornji i

donji deo. Rebra s desne strane. Rebra s leve strane.

Lobanja snimlјena iz raznih uglova.

Lekar se okrenu zatim prema Akirinim snimcima i

upotrebi ponovo olovku kako bi im skrenuo pažnju na

njegove kosti. - Nigde nijednog preloma. Nema tragova

kalcijumskih naslaga na mestima na kojima su kosti tobože

zarasle. Zašto ste mi kazali da ste obojca imali slomlјene
noge, ruke, rebra i povrede lobanje, kada ni do jedne od tih
povreda očigledno nikada nije došlo?

- Mislili smo da jeste - odvrati Akira.
- Mislili? Traume te jačine ne ostavlјaju mesta sumnji.
Imali biste neverovatne bolove.
- Imali smo ih - reče Sevidž.

Stresao se. Rejčel ga uhvati za ruku.
- Kako ste mogli da imate bolove? - upita lekar. - Ako
niste bili povređeni?

- To je vraški dobro pitanje. Možete me držati za reč da

nameravam to da saznam.

- Dok to budete radili, potrudite se da saznate još nešto

- reče lekar. - Ne volim slučajnosti. Obojica tvrdite da ste

imali istovetne povrede, iako ni do jedne nije došlo. Obojica
imate ožilјke od operacija - on pokaza olovkom prema dva
rendgenska snimka... - koji nisu bili posledica slomlјenih

kostiju.

- Da, i obojici su nam izvađene slezine i slepa creva -

dodade Akira.

- Pokazali ste mi i te ožilјke - primeti lekar. - Izgledaju

upravo onako kako bi trebalo da izgledaju da su vam ti

organi stvarno izvađeni. Vaši rendgenski snimci nisu

dovolјno precizni da potvrde moje zaklјučke, razume se. To

bi se moglo dokazati samo novom hirurškom intervencijom.

Ali nisam o tome hteo. Hirurški zahvat na koji mislim nije
urađen na grudima niti na donjem delu torza. Već na
lobanjama.

- Molim? - upita Sevidž.

- Pa, razume se. Zbog fraktura - reče Akira.
- Ne. - Lekar ponovo pokaza prema odvojenim
rendgenskim snimcima. - Ovi sićušni krugovi? Po jedan iznad
levog uveta kod obojice? Predstavlјaju nepogrešivi dokaz.
- Čega?
- Ulaženja u levu polovinu mozga kod obojice. - Lekar
se okrenu prvo prema Sevidžu, a onda prema Akiri. - Nijedan
od vas dvojice ne zna za tu operaciju?
Sevidž je oklevao.
- Nešto sam vas pitao.
- Ne - odvrati Sevidž - nismo znali.
- U to je teško poverovati.
- Ne bi vam bilo da ste proveli sa nama nekoliko
prethodnih dana. Molim vas. - Sevidž proguta plјuvačku. -
Pomozite nam.
- Kako? Učinio sam šta sam mogao.
- Recite nam, kome treba da se obratimo? Kod koga
treba da se raspitamo o svemu ovome?
- Jedino vam mogu reći -... lekar se okrenu prema
snimcima... - da je hirurg bio genije. Ja sam samo
pensilvanijski lekar opšte prakse pred penzijom. Ali i dalјe
pratim najnovije tekstove iz oblasti medicine. Nikada nisam
čuo ni za jednu tako prefinjeno izvedenu operaciju. Spojevi
između vađenih delova lobanja i samih lobanja gotovo su
savršeno zakamuflirani. Postupak je veličanstven. Kuda da
pođete odavde? Tamo gde novac kupuje filmske zvezde.
Nekom od najbolјih neurohirurga u nekoj od najvećih
institucija.