Peta Profesija - Dejvid Morel

te da ne očajavaš. Pre više godina si mi kazao ”Toliko je
patnje u svetu.” Da... Toliko ima žrtava. Potrebna im je tvoja
pomoć.

- Šta će se dogoditi ako meni bude potrebna pomoć?
- Pružio sam ti je. Nadam se da ćeš do naredne subote
u mnogome promeniti stav.
 

 

23.

 
 
Sevidž se još više trudio, ne da bi ublažio svoj očaj već da bi
kaznio sebe zbog onoga zbog čega je bio očajan zbog
neispunjenja svoje dužnosti prema Kamičiju. Bol i
iscrpljenost su mu takođe pomagali da potisne sve misli na
oca.

Nisam se ja prijavio u SEAL i na kraju postao zaštitnik
da bih nadoknadio ono što je on propustio da učini,
razmišljao je Sevidž. To sam uradio da bih sebe stavio na
probu, da bi se otac mogao ponositi mnome, čak i mrtav.
Želeo sam da pokažem onim kopilanima koji su ga saterali u
ugao da me je otac naučio da budem karakterna osoba.

Ili je to možda isto ono na šta je Grejem mislio, da
pokušavam da iskupim očev poraz. I ja sam, kao i moj otac,
doživeo neuspeh.

Podizanje u sedeći položaj. Za početak pet puta. A
onda svaki dan po jedan više. Gimnastički kolutovi iznad
kreveta ojačali su mu ruke, omogućivši mu da ponovo radi
sklekove čiji je broj postepeno povećavao. Koristeći se
štakama, uspeo je da se spusti niz travnatu padinu do zaliva
Česapik. Lekar je prestao da ga obilazi. Ni sestra mu više
nije bila potrebna, pa je otišla, prepustivši Sevidža brizi
dvojice stražara.

Već je bio jun; Grejem je svake subote hvalio Sevidžov
napredak. I dalje ga je izazivao svojim primedbama, ali
Sevidž je odlučio da pred Grejemom prikriva svoju
potištenost i da ga - što bolje ume - razuverava, jer mu je
upravo to bilo potrebno da čuje.

Četvrtog jula Grejem je doneo vatromet. Kada je palo
veče, učitelj i učenik su se smejali, palili rakete, damine
prste i topovske krekere. Iz pravca udaljenih koliba videli su

svetlucanje točkova i iskrice. Uz zaglušujući prasak, iznad
Zaliva se rasprsnula veličanstvena vatrometna raketa.

Grejem je obuzdao smeh, uz prasak otvorio novu bocu
Dom Perinjona i seo na travnjak, ne obraćajući pažnju na
rosu zbog koje je umazao pantalone. - Oduševljen sam.

- Zašto? - upita Sevidž. - Možda zato što ovaj vatromet
nije predstavljao samo poklon već i probu?

Grejem se namršti. - Ne znam o čemu govoriš.
- Prasak vatrometa podseća na pucnjeve. Hteo si da
proveriš kako stojim sa živcima.
Grejem se ponovo nasmeja. - Dobro sam te obučio.

- A ti i dalje voliš da manipulišeš ljudima.

- Šta je u tome loše?
- Ništa. Sve dok se razumemo.
Morao sam se uveriti.
- Svakako. Učitelj mora testirati svog učenika. Ali ti si
ujedno stavio na probu i naše prijateljstvo.
- Prijatelji uvek proveravaju jedni druge. Samo to ne
priznaju.
- Nisi morao da se trudiš. Zar ti stražari nisu prijavili da
vežbam streljaštvo.
- Jesu. Na obližnjem poligonu.
- Onda si sigurno obavešten i o tome da sam gotovo
isto onako precizan kao i nekada.
- Gotovo. Ali ne i dovoljno dobar.
- Popraviću se.
- Da li te još brine mogućnost da se Kamičijeve ubice ili
Hejlijevi momci mogu okomiti na tebe?
Sevidž odmahnu glavom. - Da su hteli, napali bi me dok
sam bio bespomoćan.
- Da su te pronašli. Možda te još traže.
Sevidž slegnu ramenima. - Stvar je u tome što sam se
dovoljno oporavio da sada mogu da se branim.
- To još preostaje da vidimo. Sutra letim za Evropu.
Moraćemo da prekinemo ove nedeljne posete za izvesno

vreme. A bojim se da su i tvoji stražari neophodni na
drugom mestu. Moraju sa mnom u Evropu. Žao mi je što
moram to da kažem, ali od danas ćeš biti prepušten sam
sebi.

- Snaći ću se.
- Moraćeš. - Grejem ustade sa travnjaka i očetka
pantalone. - Nadam se da nećeš biti usamljen.
- Iscrpljenost ublažuje usamljenost. Pored toga, leti bi
zaliv Česapik trebalo da bude predivan, da se samo poželeti
može. Baš se radujem tome. Mir.
- Kada bi svi isto osećali, ostao bih bez posla.
- Mir. To je nešto o čemu Treba razmisliti.
- Upozoravam te. Nemoj suviše da se naprežeš pri tom.
 
 
 

24.

 
Sredinom jula Sevidž je već bio u stanju da prevali deset
milјa svakog jutra. U avgustu je počeo da trči. Po stotinu
puta je mogao da se digne u sedeći položaj i uradi isto toliko
sklekova. Mišići su mu ponovo postali savitlјivi i čvrsti. Plivao
je u zalivu, boreći se protiv njegovih struja. Kupio je čamac
na vesla i veslajući istezao ruke i noge. Svake večeri je
odlazio na poligon.

Preostalo je još samo jedno... da proveri koliko je još
vešt u borilačkim veštinama. Duhovna disciplina postala je
isto onoliko važna kao i fizička snaga. Prvi pokušaji neslavno
su se završili. Sram i bes mešali su se sa jasnoćom njegove
duše. Osećanja su ga razdirala, misli mu odvlačile pažnju.
Morao je ponovo da uspostavi mir duha i ujedini ga sa
svojim telom. Instinkt, a ne intelekt, će ga tada voditi
napred. Razmišlјati za vreme borbe značilo je sigurnu smrt.
Ako je želeo da preživi morao je da reaguje refleksno.

Udarao je bridovima dlanova po betonskim blokovima
kako bi ponovo zadobio žulјeve. Treće nedelјe septembra bio
je spreman.

 

25.

 
 
Veslao je po zalivu, uživajući u naporu, osećajući prve
nagoveštaje kiše po sivim oblacima koji su se približavali,
kada je primetio gliser na udalјenosti od nekih stotinu jardi i
dvojicu kako ga posmatraju.

Narednog jutra, dok je trčao kroz šumu, video je isti
plavi pontijak koji je uočio i prethodnog dana parkiran na
obližnjem seoskom putu, i drugu dvojicu kako ga
posmatraju.

To veče obavio je sve što je i inače činio, isklјučio svetla
u deset i trideset...

I iskrao se iz kolibe.
Oblaci su prekrivali nebo. Noć je bila neobično mračna
jer nije bilo zvezda na nebu. Odeven u crno, šaka i lica
premazanih za kamuflažu, Sevidž skliznu sa trema, prođe
pored tople kupke, pa preko travnjaka, prema tamnom
drveću.
Ostao je da čeka skriven među žbunjem. Cvrčci su
cvrčali. Talasi zaplјuskivali obalu. Grančice su se trale jedna
o drugu na povetarcu.
Jedna grančica kvrcnu. Ali ne na drveću. Na tlu. Levo od
Sevidža.
Žbunje zašušta. Međutim, šuštanje se nije poklapalo sa
naletima povetarca. S desne strane.
Dvojica izroniše između drveća. Pridružiše se drugoj
dvojici koji se pojaviše pored kolibe.
Otvoriše vrata kolibe.
Deset minuta kasnije trojica iziđoše i nestaše u mraku
među drvećem.
Sevidž dohvati pištolј i ostade da čeka.
U zoru, iziđe muškarac u trodelnom odelu, smesti se u

stolicu pored tople kupke i pripali cigaru.
Grejem.
Kopile jedno, pomisli Sevidž.
Ustao je iz zaklona i pošao prema kolibi.
- Kakvo prijatno jutro - reče Grejem.
- Smestio si mi.
- Na žalost.
- Za Boga miloga, da bi proverio da li ću primetiti one

kretene u čamcu i kolima?
- Morao sam se uveriti da li si se oporavio.
- Bili su tako upadlјivi.
- Samo za nekoga ko je izvežban da primećuje takve

stvari.
- A ti nisi bio siguran...
- Da li si i dalјe sposoban? Ponavlјam ti, morao sam se

uveriti.
- Hvala na poverenju.
- Da li ti imaš poverenja u samog sebe? Jesi li spreman

za novi zadatak?
 

 

STALKER

 
 

 

1.

 
 
Sevidž se upinjao da upravlјa jahtom po oluji. Jaka kiša u
kombinaciji sa mrakom, gotovo da mu je onemogućavala da
nazre izlaz iz luke. Upravlјao se jedino prema povremenom
blesku munja. Žurno se osvrnuvši iza sebe, namrštio se u
pravcu vetrom šibanih belih zgrada Mikonosa i tamnom luku
svetlosti na kraju seoskog doka. Stražari koji su progonili
njega i Rejčel još od Papadropolisovog imanja i dalјe su
zurili, bespomoćni, besni, u pravcu jahte koja se udalјavala
preko uzburkane vode, plašeći se da pripucaju kako ne bi
pogodili gospodarevu ženu.

Uprkos udalјenosti zbog koje nije jasno video,
Sevidžovu naročitu pažnju privlačio je jedan određeni
stražar. Zgodan, žilav, tamnoput, sa najtužnijim očima koje
je Sevidž ikada video. Japanac.

- Sevidže? - zavikao je čovek, zaustavivši se na kraju
doka.

- Akira?
Nemoguće.
Stražari su stali trkom da se vraćaju duž doka. Japanac
je ostao da zuri prema Sevidžu, a zatim pohitao za
stražarima. Progutala ih je tama.
Jahta se propela, nošena vetrom. Talasi je zaplјusnuše s
boka.
Ležeći na palubi, Rejčel malo podiže glavu. - Poznajete
tog čoveka? - Munja obasja njeno natečeno lice svo u
modricama. Mokre farmerke i džemper prianjali su joj uz telo
istaknutih oblina.
Sevidž se zagleda u osvetlјene kontrolne uređaje. Grom
protrese izbočinu. Pripala mu je muka. Ali ne zbog u
zburkanog mora. Progonio ga je Akirin lik.

- Da li ga poznajem? Nek’ mi je Bog na pomoći, da.
- Vetar. Ne čujem vas!
- Video sam ga kako umire pre šest meseci! - Talas mu
zapuši usta.
- Ne mogu da vas...! - Rejčel stade da puzi prema
njemu, uhvati se za konzolu i s mukom se uspravi. - Učinilo
mi se da kažete...!
- Nemam sada vremena da vam objašnjavam! - Sevidž
je drhtao, ali ne od zime. - Nisam siguran da mogu da
objasnim! Pođite dole! Obucite suvu odeću!
Jedan ogromni talas poklopi jahtu, umalo ih ne
prevrnuvši.
- Proverite svaki poklopac tamo dole! Pobrinite se da
ništa ne ostane napolјu što može da leti! Vežite se za
stolicu!
Još jedan talas pogodi jahtu.
- A vi?
- Ne mogu napustiti most! Poslušajte me! Pođite dole!
Zagledao se kroz prozor iznad kontrolnih uređaja niz
koji je curela kiša.
Naprežući se da bilo šta razabere u mraku, osetio je
pored sebe neko kretanje, pogledao nadesno i video kako
Rejčel nestaje u potpalublјu.
Kiša je i dalјe dobovala po prozoru. Strašan i iznenadni
blesak munje otkri mu da je prošao izlaz iz luke. Ispred sebe
je video samo crno, pobesnelo more. Od udara groma
zatresoše se prozori. Odjednom ga obavi tama.
Potpuno je bilo nevažno koji je bok broda desni, a koji
levi. Krma i pramac takođe su izgubili svaku važnost u
potpunom haosu oko njega. Bio je sasvim dezorijentisan.
- Šta sada? - pomisli on. Kuda si se uputio? Pregledao je
konzolu brodića, ali nije mogao da pronađe navigacijske
mape. Nije se usuđivao da se odvoji od kontrolnih uređaja
kako bi ih potražio, iznenada shvativši da i kada bi ih našao,
ne bi smeo da se udubi u njihovo proučavanje.
Lišen drugih pokazatelјa, morao je da se osloni na

prethodno izvršena proučavanja. Najbliže ostrvo bilo je
Delos, koliko se sećao prema jugu, i tamo gaje čekao
helikopter koji je trebalo da ih pokupi u slučaju da ne uspe
prvobitni plan za evakuaciju i njemu i Rejčel zatreba
vazdušni prevoz sa Mikonosa .

Delos je bio blizu. Šest milјa S druge, pak, strane,
ostrvo je bilo malo, površine jedne i po kvadratne milјe.
Lako je mogao da ga promaši i izloži se riziku da završi u
vodi pre no što stigne do narednog ostrva prema jugu na
udalјenosti od dvadeset pet milјa Mogao je upraviti čamac i
na jugozapad prema ostrvu pored Delosa. To ostrvo, Rienija,
bilo je veće od Delosa, a samo četvrt milјe udalјenije. Učinilo
mu se da bi to bio mudriji izbor.

A šta ako ga promašim? Ako se vreme ne popravi,
potonućemo i udaviti se.

Stao je da proučava osvetlјeni brojčanik kompasa,
posle čega je okrenuo kormilo, boreći se protiv talasa i
napredujući na jugozapad kroz haos.

Jahta se nađe na vrhu talasa i sunovrati se u dubinu.
Od jačine udara Sevidž umalo 'nije ispustio kormilo i odleteo
na palubu. Odoleo je i ispravio se, u istom trenutku
primetivši neku svetlost koja se probila kroz tamu s njegove
desne strane.

Poklopac se podigao. Rejčel se popela stepenicama iz
kabine ispod palube. Na sebi je imala žutu nepromočivu
jaknu. Očigledno je poslušala Sevidža i presvukla se. Ne
vodeći računa o sebi, zabrinuo se da joj odeća natoplјena
hladnom kišom ne izvuče svu toplinu iz tela i da ne zaradi
hipotermiju. Kestenjasta kosa do ramena lepila joj se za
obraze.

- Rekao sam vam da ostanete dole!
- Umuknite i uzmite ovo! - pružila mu je nepromočivu
jaknu.
Pri svetlosti table sa instrumentima Sevidž primeti
odlučni blesak njenih očiju.
- Navucite suvu košulјu i džemper! Ne budite

tvrdoglavi. Znam šta je to hipotermija!
Sevidž začkilјi prema odeći i nepromočivoj jakni, a onda

se zagleda u njeno napeto lice svo u modricama. - U redu,
pristajem.

- Ne bunite se? Iznenađena sam!
- I ja sam iznenađen. Vama. Možete li da preuzmete
kormilo? Jeste li već nekada pilotirali jahtom?
- Odmah ću vam pokazati. - Zgrabila je kormilo.
Oklevao je trenutak, ali ga je hladnoća koja mu se već
uvlačila u kosti naterala da popusti stisak.
- Neka kompas ostane u istom položaju. Idemo na
jugozapad.
U uglu ispod nastrešnice, delimično zaklonjen od kiše i
talasa, žurno se presvlačio, odjednom osetivši novu snagu,
zahvalan što mu je ponovo toplo i što je suv. Zaštićen
nepromočivom jaknom, preuzeo je kormilo i proverio
kompas.
Nije skrenula s kursa.
Odlično. Planirao je da je pohvali, ali novi talas pogodi
jahtu, zasuvši ih vodom. Rejčel poče da pada. Sevidž je
ščepa za ruku i pridrža.
Ubrzo je došla do daha. - Šta ste hteli da kažete time
da sam vas iznenadila?
- Bogataši za koje sam radio obično su bili razmaženi.
Očekivali su od mene da im budem sluga. Oni ne shvataju...
- U kojoj meri njihovi životi zavise od vas? Hej, moje
dostojanstvo zavisi od vas. Da nije bilo vas još bih se
nalazila u onom zatvoru, preklinjući muža da me ponovo ne
siluje. Da me niste spasili još bih bila njegova vreća za boks.
Pri svetlosti munje Sevidž je ponovo ugledao naduvene
modrice na Rejčelinom licu i stresao se od besa. - Znam da
vam moje reči ne mogu pomoći, ali žao mi je zbog svega
kroz šta ste prošli.
- Samo me sklonite što dalјe od njega.
Ako budem mogao, pomisli Sevidž. Zagledao se u
uzburkano more.

- Ljudi moga muža?
- Sumnjam da bi pošli naslepo u poteru za nama po
oluji. Da sam na njihovom mestu, sačekao bih da prestane,
a onda upotrebio helikoptere.
- Kuda smo se uputili?
- Prema Delosu ili Rineji. Pod pretpostavkom da je
kompas ispravan. Zavisi od struje.
- A kuda ćemo posle...
- Tiho.
- Molim?
- Pustite me da oslušnem.
- Šta? Ja čujem samo grmlјavinu.
- Ne - odvrati Sevidž. - Nije to grmlјavina.
Ona nakrivi glavu i odjednom zastenja. - Oh, Isuse.
Ispred njih je nešto zatutnjalo.
- Talasi - reče Sevidž. Udaraju o stenje.
 

 

2.

 
 
Tutnjava je postajala sve jača. I bliža. Zaglušujuća rika.
Sevidž očajnički stegnu kormilo. Oči su ga bolele od napora
da prodre pogledom kroz tamu. U ušima mu je odzvanjalo
od udara sličnih bombama. Usmerio je jahtu prema severu,
što dalјe od razornih talasa. Ali vetar i talasi gurali su jahtu
postrance, nemilosrdno prema neprekidnoj tutnjavi koju se
upinjao da izbegne.

Jahta se nagnula na zapad, odgurnuta strujom koja je
tekla prema istoku. Voda je pokulјala na palubu.

- Plašim se da ćemo se prevrnuti! - reče Sevidž. - Veži
se!

Međutim, Rejčel se stuštila prema kabini pod palubom.
- Ne! - vrisnu on.
- Ne razumeš! Videla sam negde pojaseve za
spasavanje!
- Šta? Trebalo je već ranije to da mi kažeš! To je prvo
što je trebalo da...
Naglo se pojavila kroz otvor, dodavši mu jedan pojas,
dok je drugi sebi vezivala.
Jahta se jače nagnula, dublјe, prema zapadu, prema
tutnjavi. Voda je stala da se preliva preko leve ivice broda,
prekrivajući palubu, doprinoseći da se brodić nagne još više
prema zapadu.
- Uhvatite se za mene! - povika Sevidž.
Naredni talas pogodio ih je poput rakete. Ono što je bilo
gore sada je bilo dole. Jahta se prevrnula.
Sevidž duboko udahnu, izgubi ravnotežu, udari o
palubu, zgrabi Rejčel, skliznu i prelete preko ograde.
Prekri ga talas. Uvrtao se i stenjao, gutajući vodu.
Rejčel se čvrsto držala za njegov pojas za spasavanje.

Sevidž cimnu glavu naviše, pomahnitalo dišući. -
Mlataraj nogama! - uspeo je da joj dovikne pre no što ga je
naredni talas poklopio.

Moramo se što više udalјiti od jahte. Ne smemo
dozvoliti da nas udari. Ne smemo dozvoliti da nas povuče za
sobom.

- Mlataraj!
Rejčel mu pusti ruku. On pojača stisak kojim je držao
njen pojas za spasavanje.
Mlatara! - pomisli on.
Ponovo je nestao ispod površine.
Prokletstvo, mlataraj! S naporom je uspeo da izbaci
glavu iznad površine, udahne, proguta vodu, i jako se
zakašlјe. Tama oko, njega bila je potpuna, košmar crnila,
podivlјala ludost.
Sevnula je munja, zaslepila ga. Pri njenom bolnom sjaju
video je kako se nad njim nadnose talasi koji su pretili da ga
smrskaju, a iza njih još više talase, nepojmlјivo ogromne.
Ne! Odjednom mu je postalo jasno.
Ti masivni oblaci nisu bili talasi!
To su bila brda!
Čvršće stegnuvši Rejčel, oseti kako mu se stomak
spustio kada ga je talas pokupio, i na njegovom vrhu,
trenutak pre no što je blesak munje uminuo, ugledao je
kamene gromade u podnožju brda, o koje su se razbijali
talasi.
Tama ga je ponovo zaslepila. Oluja je prikuplјala snagu i
izbacila ga prema razornim talasima.
Rejčel vrisnu. Kada je Sevidž udario u stenu i sam je
počeo da vrišti, ali se zagrcnuo.
Potonuo je.
Učinilo mu se da se ponovo nalazi u bolnici u
Harisburgu, obavijen tamom demerola.
Učinilo mu se da je ponovo u planinskom utočištu
Medfordski klanac i da ga obavija tama posle niza udaraca
zadatih japanskim drvenim mačevima.

Ugledao je sjajni metalni mač, brida oštrog poput
žileta, samurajsku katanu koji je presekao Akirin vrat.

Video je kako šiklјa krv...

Video je kako Akirina glava udara o pod.

Video ju je kako se kotrlјa, zaustavlјa se, oči kako

trepću.
- Sevidže?
- Akira?
Ludost!

Haos!

Talasi razbijači ga poklopiše.

 

 

 

3.

 
 
- Šššš - prošaputa Sevidž. - Tiho.
Ali Rejčel je nastavila da stenje.
Pokrio joj je šakom usta. Trgla se i razbudila, pokazala
prema njegovoj šaci, razrogačivši oči kao da se uplašila pri
pomisli da je on Papadropolis koji je došao ponovo da je
tuče.
Prepoznala ga je i smirila se. Uzdahnula je. Prestala je
da se opire. Opustila se.
Sklonio je šaku s njenih usta, ali je nastavio da je lјulјa
na grudima. Bili su prilјublјeni uz stražnji zid plitkog
udublјenja u. steni. Kamenje se nalazilo duž otvora. Jutarnje
sunce bilo je već dovolјno visoko, tako da je obasjavalo
unutrašnjost iza kamenja, grejući Sevidža, sušeći mu odeću.
Na nebu gotovo da nije bilo oblaka. Preko njih je pirio nežni
povetarac.
- Sanjali ste nešto ružno - nastavio je da šapuće. -
Počeli ste da vrištite. Morao sam vas zaustaviti, nisam smeo
dozvoliti da vas čuju.
- Ko?
Pokazao je prstom kroz otvor u kamenju. Stotinu jardi
niz strmu granitnu padinu, talasi su i dalјe udarali o obalu.
Oluja je navukla jahtu na stenje i ona se raspala. Duž
vodene linije ležali su krupni ostaci. Dva krupna muškarca...
Grci, u ribarskoj odeći... stajali su iznad talasa, podbočeni,
zagledani u olupinu.
- Isuse, poslao ih je moj muž?
- Mislim da nije. Iako to što su odeveni kao ribari ništa
ne znači. Ljudi vašeg muža su mogli da obuku odeću kakva
se ovde nosi da bi se lakše pomešali sa lokalnim
stanovništvom. Ali ne vidim pištolјe, a što je isto tako važno,

nemaju ni toki-vokije da bi mogli da jave šta su pronašli. -
Sevidž malo promisli. - Uvek je dobro biti oprezan. Dok ne
odlučim šta ćemo, ne želim da svima obznanim naše
prisustvo.

- Gde smo?
- Ne bih umeo da vam kažem. Talas nas je odbacio na
stenje. Kada smo udarili o obalu, onesvestili ste se. - Sevidž
se upirao da ne ispusti njen pojas za spasavanje jer je znao
da je nikada neće pronaći u oluji ako se razdvoje. Podzemna
struja je pokušala da ga povuče nazad. Uspeo je da se održi.
Talasi su mu udarali o bokove. Izgubio je ravnotežu,
potonuo, ponovo se ispravio, nastavio da se bori, izvlačeći je
iz vode. - Izneo sam vas ovamo gore i pronašao zaklon.
Oluja se smirila tek pred zoru. zabrinuli ste me, nisam bio
siguran da li ćete se uopšte probuditi.
Podigla je glavu s njegovih grudi, pokušala da sedne i
zastenjala.
- Gde vas boli?
- Bolјe me pitajte gde me ne boli.
- Opipao sam vam ruke i noge. Mislim da ništa nije
slomlјeno.
Lagano ih je pomerila i trgnula se. - Ukočene su. Ali bar
rade.
Sevidž podignu prst, pa stade da ga pomera napred-
nazad, a onda i gore-dole, pred njenim očima.
Sledila ga je pogledom.
Podigao je tri prsta. - Koliko?
Odgovorila je tačno.
- A sada?
- Jedan.
- Da li osećate mučninu u stomaku?
Rejčel odmahnu glavom. - Ne osećam se baš najbolјe,
ali čini mi se da neću da povraćam.
- Ako vam pripadne muka, ili vid počne da vam se
zamaglјuje, odmah mi kažite.
- Plašite se da nisam zadobila potres mozga.

- I jeste. Inače ne biste tako dugo bili u nesvesti.
Preostaje nam samo da se nadamo da nije bio opasan.

I da vam lobanja nije naprsla, pomisli on.
- Ona dvojica rade nešto tamo dole - primeti Rejčel.
Sevidž pogleda kroz pukotinu između kamenja.
Gacali su kroz talase prema velikom komadu olupine
zaglavlјenom između kamenja. Ali talasi su ih stalno gurali
nazad. Muškarci se okrenuše jedan prema drugome i
stadoše živo da se raspravlјaju, naglašavajući svoje reči
pokretima ruku.
Jedan od njih klimnu i potrča nadesno duž obale.
Uskoro nestade iza zavoja padine. Onaj koji je ostao
zagledao se ponovo u olupinu, zatim pogledao nalevo duž
obale, pa se okrenuo prema padini.
- Pita se ima li preživelih - reče Sevidž. - Ako su moje
pretpostavke tačne i oni ne rade za vašeg muža, onaj drugi
je najverovatnije otišao do sela po pomoć. Najveći deo jahte
suviše je daleko za njih da bi mogli sami stići do njega. A
vabi ih da ga izvuku. Ko zna? Možda misle da će pronaći sef
pun novca i dragulјa.
- Ali ako se čovek koji je otišao po pomoć vrati sa...
- Pretražiće okolinu. - Sevidžu puls poče brže da kuca. -
Moramo brzo odavde.
Čučnuo je. Rejčel se trgnu i kleknu pored njega.
- Jeste li sigurni da ćete moći? - upita Sevidž.
- Samo vi meni kažite šta da radim.
- Čim prestane da gleda u ovom pravcu, krenite za
mnom. G lavu dole. Nije dovolјno da samo puzite. Izigravajte
zmiju.
- Radiću sve što i vi.
- Krećite se polako. Stopite se s padinom.
Rejčel pokaza - Okreće se prema olupini.
- Sada. - Sevidž se prilјubi uz dno pećine i skliznu
između dva kamena.
Rejčel ga je sledila.
- Ne gledajte prema njemu - prošaputa Sevidž. - Ljudi

ponekad mogu da osete kada ih neko promatra.
- Gledam samo vas.
Sevidž se poput crva peo uz padinu. Jedan inč. Pa

drugi. Bolno pažlјivo.
Iako mu je sunce grejalo leđa, osećao je hladnoću duž

kičme. Svakog trenutka imao je utisak da će začuti povik
čoveka na obali.

Međutim, sekunde su se pretvorile u minute i nikakav
povik ga nije naterao da se skupi. Kod stopala je osećao
Rejčeline šake kojima se hvatala za kamenje. Prešao je
preko vrha padine, skliznuo u udublјenje, sačekao da se ona
nađe pored njega, a zatim okrenuo lice put neba i odahnuo s
olakšanjem.

Dopustio je sebi samo trenutak predaha. Odmah potom
je otro znoj sa očiju i okrenuo se prema ivici, lagano izvirivši.
Dok je pogledom pretraživao obalu začuo je glasove. Čovek
koji je žurno malopre otišao, vraćao se praćen ženama,
decom i drugim ribarima.

Posmatrali su olupinu s mešavinom zavisti i uzbuđenja.
Dok su deca odmah otrčala da pregledaju odvalјene daske
izbačene na obalu, žene su čavrlјale. Nekolicina muškaraca
donela je motke i konopce. Zavezavši konopce oko pasa,
odgacali su u penu talasa, gurajući motke u delove jahte i
pokušavajući da ih oslobode od stenja, dok su ostali držali
drugi kraj konopca, spremni da povuku svoje prijatelјe nazad
na obalu ako ih talasi potope.

Muškarac koji je ostao dok je njegov drug otišao po
pomoć, izdavao je naređenja ženama i deci, pokazujući
prema padini iza njih. Žene i deca se hitro raštrkaše i
stadoše da zaviruju iza stenja i da se penju.

- Uskoro će pronaći mesto na kome smo se krili.
Prevrnuvši se unazad, Sevidž odjednom zastade.
- Šta se desilo? - upita Rejčel.
Sevidž pokaza prema pučini. Iz ograničene perspektive
pećine nije imao pregled celog obzorja. Sa vrha brda videlo
se malo ostrvo četvrt milјe istočno odavde. - Sada znam gde

smo. Rineja. Zapadno od Delosa.
- Je li to dobro ili loše?
- Na Delosu nas čeka helikopter. Unajmio sam ga da

nas pokupi u slučaju da ne budemo u stanju da napustimo
Mikonos čamcem. Oluja je bila suviše jaka tako da nije
mogao poleteti. Ako uspemo da pređemo kanal...

- Ali šta ako nas pilot ne čeka.
- Dobio je naređenje da ostane na Delosu četrdeset
osam časova, u slučaju da ne budem u stanju da stupim u
vezu. Izgubio sam opremu na jahti. Ne mogu da ga pozovem
preko radija i kažem da dolazimo. Moramo se prebaciti tamo
do sutra.
- Kako!
- Na jedini mogući način. Delos je suviše daleko da
bismo preplivali. Moramo ukrasti čamac.
Ponovo ga je nešto nateralo da se zaustavi kada se
sklonio sa vrha.
Udalјeno brujanje.
Sevidž se trgnu.
Brujanje postade glasnije. Usredsredio je pažnju,
pokušavši da odredi iz kog pravca dolazi zvuk. Brujanje je
preraslo u grmlјavinu. Iznad vode pojavila se mrlјa koja je
brzo rasla, dobijajući oblik grotesknog vilinog konjica.
Sunčevi zraci odbijali su se o elise koje su se okretale.
Helikopter se zaleteo prema ostrvu.
- Ni ne treba da se zapitamo ko je to - reče Sevidž. -
Ispitaće obalu. Kada ugledaju sve ove lјude... kada pronađu
olupinu... Požuri.
Udalјili su se puzeći; ustali su i potrčali tek kada ih je
prevoj brda zaklonio od pogleda onih u helikopteru. Ostrvo
je bilo gotovo golo. Osim mestimičnih traka zakržlјale trave i
sparušenog cveta, Sevidž je video samo nagrižene ivice
granita. Verući se preko kamenja, pokušavao je da se priseti
svog istraživanja, ali obaveštenja su mu bila ograničena.
Nјegov cilј bio je Mikonos, dok su obližnja ostrva za njega
bila od drugostepenog značaja.

Ono što je, međutim, znao, nije ga utešilo. Rineja je bila
mala imala je površinu od pet kvadratnih milјa. Na njoj je
živelo malo lјudi. Turisti su je retko posećivali. Ostrvo je bilo
jedino privlačno zbog svoje reputacije da je u davnini služilo
kao groblјe, ali mnogobrojni sarkofazi, drvene grobnice i
pogrebni oltari nisu mogli da se mere sa veličinom i sjajem
ruševina u Delosu.

Ljudi u helikopteru videće selјane i pronaći olupinu,
pomisli Sevidž dok je trčao. Poslaće po pomoć i pretražiti
ostrvo. Ostrvo je tako malo da će ga za kratko vreme
pročešlјati!

Pogledao je prema Rejčel da vidi može li da drži korak s
njim.

Šta ako se usled zadobijenog potresa mozga onesvesti?
I gde ćemo se, do đavola, sakriti?
 

 

4.

 
 
Kada se Rejčel saplela, Sevidž se okrenuo i zgrabio je pre no
što je pala.

Nјene grudi su se užurbano podizale i spuštale
oslonjene o njegove. - Dobro sam. Samo sam zapela.

- Govorite istinu?
- Čak ste se i vi malopre sapleli. - Znoj joj se cedio niz
izubijano lice. Užasnuto se osvrnula.
- Hajdemo.
Gromoglasno brujanje helikoptera prestalo je pre pet
minuta; zavijanje njegovih rotora sada je odzvanjalo iznad
prevoja brda povrh obale. Pilot mora da lebdi iznad olupine,
pomisli Sevidž. Uskoro će u čamcima i drugim helikopterima
stići pojačanje.
Sunce se popelo još više, bleštalo je. Pred njim su se
protezala brda.
Rejčel se pružila.
Isuse.
Sevidž se uzvera nazad do nje.
Gurnula je ruke napred i tako ublažila pad. Uprkos
tome, dahtala je od iscrplјenosti. - Bili ste u pravu.
- Niste se samo sapleli malopre?
- Vrti mi se.
- Možda nije od potresa. Nekoliko minuta odmora moglo
bi...
- Ne. Jako mi se vrti.
Sranje. Pomisli Sevidž.
- Povraća mi se.
- Muka vam je od straha. Morate mi verovati. Zavisite
od mene. Izvući ću vas odavde.
- Nadam se da hoćete.

- Udahnite duboko. Trebaće im vremena da se
organizuju. Još izvesno vreme neće krenuti u potragu.

- A posle toga?
Sevidž je želeo da i sam zna odgovor.
- Izvinite - reče ona.
- Što ste pali? Hej, pa to se događa.
- Ne. Što sam vas uvalila u sve ovo.
- Niste me vi uvalili. Niko me nije primoravao. Bio sam
upoznat sa rizikom. - Sevidž joj pomože da ustane. - Samo
nemojte da se predate. Vaš muž nije još pobedio.
Rejčel se osmehnu; videlo se da ju je ohrabrio, iako joj
je lice delovalo patetično.
Sevidž pogleda napred.
Šta ćeš sada?
Duboko dišući, pogledom je pretraživao teren ne bi li
pronašao neko sklonište.
Celo granitno brdo bilo je prošarano malim ruševinama.
Bile su kružnog oblika, napravlјene od ravnog kamenja.
Krovovi su se urušili, ako su oblici preostalih zidova
nagoveštavali da su te strukture nekada nalikovale na
košnice.
Grobnice.
Možda bismo mogli da se sakrijemo u...
Ne, upadlјive su! Svako bi prvo tu pogledao!
Ali ne možemo ostati ovde da stojimo!
Rejčel mu stisnu šaku. - Spremna sam...
Sevidž zakorači napred pridržavajući je.
 

 

5.

 
 
Tlo se iznenada pomerilo. Noge mu poleteše uvis. Bokom je
udario o granit. Propao je.

Šok od prizemlјenja bio je tako neočekivan da nije
došao u priliku da se zakotrlјa i tako u blaži udar. Ležao je na
leđima u tami, boreći se da povrati dah. Rejčel bubnu pored
njega, zastenjavši. Prašina se slegla, prekrivši Sevidžu usne i
oči koje počeše da ga peku. Usredsredio je pogled.

Nalazili su se u nekoj jami.
Šest stopa iznad njih prodirali su zraci sunca kroz
iskošeni otvor.
Sevidž se zakašlјa i nagnu prema Rejčel. - Je li sve u
redu?
- Mislim da jeste. Sačekajte dok pokušam da... - Uspela
je da sedne. - Da. Ja... šta se dogodilo?
- Nalazimo se u otvoru groba.
- Šta?
Zastao je da udahne i počeo da objašnjava. Drevni Grci
su sahranjivali svoje mrtve na razne načine. Ruševine iznad
njih nazivali su talas grobnice; pridev je objašnjavao njihov
oblik košnice. Ali ponekada su koristili i postojeće jame čije
su zidove podupirali kamenjem, a otvor zatvarali granitnom
pločom. Leš su postavlјali da sedi sa skuplјenim kolenima i
povijenom glavom u mermerne kovčege na dnu otvora.
Oružje, hranu, nakit i odeću ostavlјali su oko sarkofaga.
Kada je to bilo moguće, ispunili bi rupu zemlјom. Kako je
Rineija uglavnom kamenita, ovu rupu nisu ispunili. Dok ju je
Sevidž zagledao, počeo je da podozreva da je izabrana za
grobnicu zbog raspukline u površini granita. Samo pri vrhu,
gde se pukotina širila, nalazilo se ravno kamenje, uglavlјeno
tako da pridržava ploču koja je prekrivala jamu.

Ili ju je nekada prekrivala.
- Plјačkaši grobova - primeti Sevidž. - Mora da su
podigli ploču, pokrali dragocenosti i vratili poklopac na
mesto kako niko ne bi posumnjao. Ali čini se da su se žurili i
tralјavo obavili posao. Ugao na koji smo nagazili nije imao
na šta da se osloni.
Sevidž pokaza prema poklopcu nagnutom nadole.
- Zalјulјao se pod našom težinom. Ivica je zahvatila zid
jame. Kada se zalјulјao, otvorio se poput zaklopnih vratašca.
Rejčel je nervozno čučnula. - Mogao bi ponovo da se
zalјulјa. Da mu je ivica skliznula...
- Poklopac bi pao u otvor i smrskao nas. - Sevidž se
osvrnu unaokolo, privikavajući se na tamu u otvoru, uz
pomoć uskog snopa sunčeve svetlosti. - Ili bi ga možda
zaustavio sarkofag.
Pali su pored mermernog kovčega. Osnova mu je bila
prekrivena prašinom, bila je to kocka ivice tri stope,
postavlјena u sredinu otvora s dovolјno prostora unaokolo
da ucvelјeni rođaci smeste dragocenosti preminulog.
Stranice su bile ukrašene relјefima koji su prikazivali vojnike
i konje.
Sevidž se ponovo zagleda u nakrivlјeni poklopac jame.
- Mislim da smo pronašli sklonište.
- Sklonište? Meni to više liči na zamku. Primetiće otvor i
ugledati nas ovde dole.
- Ali šta ako ne bude otvora?
Sevidž ustade i pogura malo poklopac.
Pokrenuo se, kao da je na šarkama.
- Pažljivo. - Rejčel se zatetura unazad.
Čučnuvši ispod njega, Sevidž podiže niži kraj. Poklopac
poče da se vraća na mesto, a snop sunčeve svetlosti da se
stanjuje. Srce mu je sišlo u pete kada je kroz otvor začuo
helikopter. Poklopac se tada uz škripu vratio na mesto, i u
nastaloj tami jedini zvuk bilo je Rejčelino napeto disanje.
 

 

6.

 
 
- Nadam se da ne patite od klaustrofobije. - Stade da
odzvanja Sevidžov šapat.
- Zar mislite da mi uopšte smeta što sam zatvorena u
grobnici, posle svega kroz šta sam prošla?
Sevidž je morao da se osmehne. - Sada bar možete da
se odmorite. Sedite pored mene. - Zagrlio ju je. - Da li vam
se još vrti?
- Ne. - Rejčel mu položi glavu na rame.
- Da li vam je još muka?
- Jeste. Ali mislim... Možda mi se magli pred očima jer
nisam jela.
- To možemo ispraviti.
- Otvorio je zip na džepu pantalona i izvadio paketić u
zapečaćenoj kesi.
- Šta je to? - upita Rejčel.
- Isečena govedina. Sušeno voće.
Odgrizla je komadić govedine. - Mora da sam stvarno
gladna. Ima odličan ukus. Ni nalik onome što sam očekivala.
- Nikada ranije niste to jeli?
- Ja sam bogata i razmažena.
On se nasmeja i sam zagrize svoj komad govedine. -
Znam da ste žedni, ali tu nema pomoći.
- Koliko dugo možemo izdržati bez vode?
- Ako se ne naprežemo? Nekoliko dana. Što ne znači da
se nećete sparušiti. Ali najkasnije večeras izlazimo odavde.
Lagao je da bi je razuverio. U otvoru je bilo toplo jer
nije bilo ventilacije. Znoj mu se cedio niz obraze. Voda bi im
već uskoro mogla postati preko potrebna.
Vazduh je bio ustajao.
- Moram da....

- Šta?
- Moram da piškim - reče Rejčel.
- Niste jedini.
- Ali neugodno mi je.
- Nema potrebe. Otpužite iza sarkofaga. Dok sve ovo
ne preturimo preko glave, više nećemo imati tajni jedno
pred drugim.
Malo je oklevala, ali je ipak potom otpuzala.
Sevidž je u tami pokušao da ne obraća pažnju na
intimni zvuk koji je proizvodila. S grčem u grudima,
analizirao je probleme koji ih očekuju.
Papadropolisovi lјudi moraće da prekinu potragu čim
padne mrak. Osim ako ne upotrebe baterijske lampe i rakete
za osvetlјavanje. Ili farove helikoptera.
Ali čak i pre smrkavanja, uspeće da prečešlјaju celo
ostrvo koje je zaista bilo malo. Ili će zaklјučiti da su nas
promašili, da smo se udavili, ili će se uplašiti da smo umakli.
I šta onda očekuješ? - pomisli Sevidž.
Plaše se Papadropolisa. Neće odustati.
A Akira?
Ako je ono bio Akira.
Međutim, Sevidž nimalo nije sumnjao da jeste.
Akira...
Koji je tužno i sav u šoku zurio za Sevidžom dok se ovaj
udalјavao jahtom...
Koji je snažnim glasom izgovorio Sevidžovo ime na
doku...
Čija se odrublјena glava dokotrlјala i zaustavila ispred
Sevidža pre šest meseci...
I zatreptala....
Akira će doći. On nikad neće prekinuti lov.
Jer mi se sve čini da mu ovo mnogo više znači nego
samo vraćanje Rejčel.
Poginuo je. A sada me progoni.
Pre šest meseci nešto se dogodilo. Ali Isuse, šta?
 

 

7.

 
 
Znojeći se, Sevidž je pogledao svetlucave kazalјke na satu
kakav nose ronioci. Devet četrdeset sedam. Sunce bi trebalo
da je do sada već zašlo. Gonioci će morati da se okupe i
porazgovaraju o tome šta im dalјe valјa činiti. Usta su mu
bila suva, a mozak otupeo od teškog vazduha u rupi.
Gurnuvši laktom Rejčel, on se uspravi, zatetura, pa povrati
ravnotežu. - Vreme je.

Osim kratkog razgovora koji su vodili pošto je zatvorio
poklopac na jami, skoro sve vreme su ćutali, izmenjujući
samo prigušene rečenice kada je hteo da čuje da li se i dalјe
dobro oseća. Čak su i te povremene primedbe bile rizične,
jer nije mogao znati da li će jama pojačati zvuke koji bi mogli
da se provuku napolјe i upozore nekoga ko ih u blizini traži.

Uglavnom su dremali. A sada je Rejčel odbijala da se
probudi.

Sevidž ju je ponovo gurnuo laktom, manje nežno,
osetio je olakšanje kada se pomerila, iako su joj pokreti bili
mlitavi. Zabrinuo se da joj se ne pogorša stanje usled
zadobijenog potresa mozga.

- Hajdemo - reče on. - Osećaćete se mnogo bolјe kada
udahnete malo svežeg vazduha.

To ju je ohrabrilo. Uspela je da se uspravi.
Sevidž se polako i oprezno uspravi pod poklopcem,
dosegnu suprotni kraj i gurnu ga naviše.
Poklopac se ne pomeri.
Gurnuo je jače, napevši se.
Osetio je kako mu se srce steže.
Šta ako je poklopac skliznuo dok sam ga zatvarao? Šta
ako više nije u ravnoteži?
Isuse, ako je legao, nas dvoje zajedno nismo u stanju

da podignemo toliku težinu! Ugušićemo se!
Drhtavim rukama Sevidž gurnu svom snagom.
Znoj mu je kulјao kroz pore. Gotovo pomahnitao,

izgovorio je nemu molitvu zahvalnosti kada je začuo
grebanje.

Poklopac se pomerio četvrt inča i njegova ivica se
okrenu na stranicama jame.

Nastavio je da gura, a onda se odjednom poklopac
zalјulјao isto onako snažno kao i kada su upali u grobnicu.

Kroz pukotinu široku tri stope ugledao je mesec i
zvezde. A što je još važnije, kroz otvor je počeo da ulazi
povetarac, hladeći mu lice. Pohlepno je počeo da udiše
vazduh.

Rejčel se stisnula uz njega, puneći pluća. - Ovo je
tako...

Sevidž joj šakom pokri usta, zagleda se u noć i napeto
oslušnu.

Da li ju je iko čuo?
Noć je i dalјe bila tiha. Nisu se čuli nikakvi užurbani
šapati, nikakvi potajni koraci.
Sevidž ispruži ruku preko ivice, pronađe kamen i
podupru njime poklopac kako ploča ne bi pala na njih dok se
budu izvlačili napolјe. Izgurao je Rejčel kroz otvor, sačekao
dok se nije našla napolјu, a zatim i da se uveri da li će ostati
prilјublјena uz tle. Potom je ščepao obod otvora i izvukao se
napolјe, poput crva pored teške ploče nagnute nad njim.
Ležeći na stomaku, stao je da osmatra okolinu.
Nikakvih neprirodnih obrisa. Niti pomičnih senki.
Klimnuvši zadovolјno, sklonio je kamen koji je iskoristio
da podupre poklopac iznad otvora i gurnuo ploču nazad na
mesto. Ako se tragači sutra vrate, nije imalo smisla staviti
im do znanja da im je plen bio ovde sve vreme i da nije u
velikoj prednosti.
Ako ostvarimo bilo kakvu prednost.
Okrenuvši se prema Rejčel, on pokaza prema stazi
kojom su juče došli. Poći će nazad. Razumela je i klimnula.

Nije dugo puzao pre no što je stao. Napipao je šakom
vodu koja se zadržala u granitnom udublјenju posle
jučerašnje oluje. Olizao je prste, voda je bila mlaka, ali
mogla se piti. Objasnio je Rejčel šta je pronašao tako što je
prste ponovo zaronio u udublјenje s vodom i dodirnuo joj
usne.

Trgnula je glavu. A onda je shvatila šta je to probala i
njene usne istog časa ponovo potražiše njegove prste. Stala
je da ih liže, dosetila se odakle mu voda i pohitala pored
njega da uroni lice u bazen s vodom.

Kada se Sevidž pobojao da će popiti previše, pa će joj
pripasti muka, nežno ju je povukao. Namrštila se, ali ga je
poslušala. Tada je on počeo poput kučeta da pije peščanu
vodu. Obrisavši usta, osmotrio je tamna brda i poterao je
napred.

 

 

8.

 
 
Pola sata kasnije, zaustavili su se na prevoju brda sa
koga se videlo more. Mesečina se odbijala o talase. Obala,
blizu koje se jahta nasukala i ribari okupili, sada je bila
prazna.
Sevidž krenu ivicu nadesno. Juče su selјani došli odatle.
Pretpostavio je da im se i domovi nalaze u tom pravcu.
Nešto kasnije uverio se da mu je pretpostavka tačna.
Svetlost se probijala kroz prozore skupine od nekoliko
desetina brvnara čija je stražnja strana bila prilјublјena uz
stenu. Sa Sevidžove desne strane dva helikoptera počivala
su na ravnom potezu obale, tako da ih talasi nisu mogli
dotaći. Snažni muškarci, u najlonskim jaknama i sa
automatskim oružjem, šetali su od kuće do kuće,
patrolirajući. Poneki bi podigao toki-voki, glasno
razgovarajući.
Sevidž je nastavio da osmatra selo. S njegove leve
strane, sa obe strane primitivnog doka stajalo je usidreno
šest motornih čamaca u koje je moglo stati po dvanaest
lјudi. Dalje s leve strane, na šlјunkovitoj plaži ležalo je
izvučeno osam ribarskih čamaca sa jednim jedrom. Ovi
ribarski čamci izgledaju baš primamlјivo, pomisli Sevidž.
U tome i jeste stvar, zaklјuči on.
Helikoptere čuvaju.
Ribarske čamce ne.
Ribarski čamci su zamka.
Pa kako onda da se izgubimo s ostrva?
Pet minuta kasnije odlučio je kako. Koristeći se
mimikom i rukama pokušao je da objasni Rejčel šta treba da
uradi, ali ga nije razumela. Posle nekoliko pokušaja, bio je
primoran da joj šapne na uvo svoj plan.

- Krenite ovom strminom udesno. Kada prođete selo...
pedeset jardi... stanite i čekajte me. Mogao bih se poduže
zadržati. Čućete pucnjavu. Ne dozvolite da vas uhvati
panika.

- Ali...
- Obećali ste da ćete me slušati.
Bila je uplašena.
Zurio je u nju s negodovanjem, uporno joj pokazujući
da krene.
Oklevajući, počela je da puzi udesno.
Žalio ju je, znajući da se strašno plašila da ostane
sama.
Ali nije imao izbora. Nije mogao da joj dozvoli da ostane
s njim. Imajući u vidu ono što je morao da obavi, ona ne
samo da bi mu smetala, već je mogla oboje da ih otera u
smrt.
Sačekao je dok nije nestala u tami, a onda je svu
pažnju usredsredio na selo. S leve strane su ga privlačili
čamci. Zamka je bila toliko očigledna da uopšte nije
sumnjao kako ih čuvaju sakriveni stražari.
Ubili bi me istog časa kada bih pokušao da stignem do
čamaca. Možda bi me odjednom zaslepili snopovi baterijskih
lampi kako bi pomogli stražarima da bolјe nišane.
Hajde da vidimo.
Puzeći se spustio niz brdo.
- Moglo bi potrajati - rekao je Rejčel, ali zbog potrebe
da ne naruši tišinu nije bio precizniji. Nije rekao da bi mogli
proći časovi pre no što se pojavi. Morao je da se kreće sporo
poput senki koje je bacao Mesec.
Posle trideset minuta, tokom kojih nije prevalio više od
pedeset jardi, ukočio se.
Neki slabašni zvuk naterao ga je da se refleksno
zaustavi. Jedva čujno trenje tkanine o stenu. Pravo ispred
njega. Iza zida od kamenja.
Sevidž oprezno podiže glavu.
Stražar je sedeo tako da ga nije mogao videti sa vrha

padine, držeći pušku uperenu prema ribarskim čamcima.
Sevidž ispruži ruke naniže. I povuče čovekovu glavu

unazad.
Okrenu je.
Slabi zvuk pucanja kostiju nije mogao da digne uzbunu.

Mrtvi čovek klonu.
Sevidž se prebaci preko gomile kamenja, pokupi 30-06

pušku sa teleskopskim nišanom. Pronašao je takođe jedan
pištolј, magnum 357. U džepovima žrtve bilo je dosta
municije.

Zgrabio je oružje i zaobišao gomilu kamenja, vrativši se
uz padinu. Negde u blizini krili su se i drugi snajperisti. Bio je
ubeđen u to. Ali zato je put kojim je stigao ovamo bio
bezbedan, pa je dozvolio sebi da puzi malo brže.

Na vrhu se zaustavio da se uveri kako ništa nije
uznemirilo selo. Ljudi tamo dole nisu hitali u zaklon niti trčali
uz padinu kao što bi činili da su upozoreni na približavanje
ulјeza. Prvi deo plana je uspešno izveden. A sada? Drugi deo
bio je tako opasan da umalo nije odustao.

Ako omaneš, neće ti se ukazati druga prilika, pomisli
on. Ali ne možemo ostati ovde i nadati se da neće ponovo
pretražiti ostrvo. Što se duže budemo krili, to ćemo više
gubiti snagu bez hrane. A možda će nas pri narednoj potrazi
pronaći.

Ili bi Rejčel mogla da se otkači usled napetosti. Već je
gotovo na ivici.

To mora biti sada.
Rekao je Rejčel - Čekaj me. Čućeš pucnje. Ne dozvoli da
te uhvati panika.
Do đavola, Rejčel, ostani pribrana.
Opalio je iz 30-06 i pojurio prema unutrašnjosti. Divlјe
odjeknu napinjanje bezbroj pušaka.
Začuvši povike iz sela, povukao je obarač 357 i
nastavio da trči. Novi povici. Ponovo je opalio iz puške. Dve
sekunde kasnije, iz pištolјa.
Noć se odjednom uzburkala. Čizme su izvalјivale

kamenje dok su stražari jurili uz padinu iz sela. Još je dva
puta opalio iz revolvera, jednom iz puške i promenio pravac,
više nije jurio prema unutrašnjosti ostrva, već je skrenuo
ulevo.

Povici su postali glasniji, bliži, lјudi samo što nisu stigli
na prevoj brda. Sevidž odjednom zastade. Nastavivši da trči
povijenih leđa, skrenuo je još ulevo.

Ljudi se prebaciše preko vrha brda. Na nebu blesnu
raketa, obasjavši oblast u kojoj je pucao.

Sevidž se još više povi, potrča snažnije i umače
svetlosti.

Predvideo je šta će se dogoditi. Ljudi će... kada začuju
pucnje iz dva različita oružja... pretpostaviti da su ih
razmenili Sevidž i neki stražar. Raštrkaće se, pomno sve
pretraživši i nastavivši prema unutrašnjosti kopna.

U međuvremenu, Sevidž je morao da iskoristi njihovu
zbunjenost. Pojurio je kroz noć na suprotnu stranu sela,
stigao do brda i potražio Rejčel. Nije mogao da je nađe.

Krenuo je dalјe duž prevoja.
I ustuknuo kada je pred njim izronila jedna senka.
Umalo je nije udario žulјevitim prstima pre no što je
shvatio da je ta prilika Rejčel. Drhtala je u njegovom
naručju, ali on nije imao vremena da je teši.
Na obali ispod njega počeo je da zavija motor
helikoptera. Elise su lagano počele da se okreću.
U istom trenutku, još jedna raketa se rasprsnu na nebu,
osvetlivši prevoj na suprotnom kraju sela.
Potraga je postala ozbilјnija, zadovolјno zaklјuči Sevidž.
Stražari se šire i nastavlјaju sve više ka unutrašnjosti kopna.
Naredili su helikopteru da uzleti. Cilј im je da njegovi farovi
pomognu raketama.
Rejčel ga privuče bliže sebi.
Sevidž prisloni usne uz njeno uvo. - Ne dajte da vas
uhvati panika - promrmlјa on. - Ne sada. Još pet minuta i
odlazimo odavde.
Povukao ju je niz padinu.

Elise helikoptera stadoše brže da se okreću. Zavijanje
postade prodornije. Mesečina i sjaj uređaja obasjavali su
pilota u kabini od pleksiglasa. Kopilot je trčao ka helikopteru.

Sevidž još jače povuče Rejčel.
Kopilot otvori vrata helikoptera Upravo u trenutku kada
je spremao da se popne unutra, trgnuo se unazad, a zatim
se srušio usled udarca koji mu je Sevidž zadao po vilici.
Sevidž ga gurnu u stranu, baci pušku i uperi magnum u
kabinu, rekavši prestravlјenom pilotu.
- Izlazi odatle ili si pokojni.
Pilot stade da petlјa oko pojasa, uhvati se za otvor i
nestade put tla.
Sevidž se uvuče unutra, povukavši Rejčel za sobom.
Nјoj, međutim, nije bilo potrebno dvaput govoriti.
Užurbano dišući, ona reče. - Polazi!
On zalupi vrata, ne potrudi se uopšte da veže pojas, pa
pritisnu stopalima pedale dok je šakama stezao poluge.
Obuka u SEAL-u nije uklјučivala helikoptere; međutim,
Grejem je zahtevao da zaštitnik nauči da vozi letilice. Ne
mlaznjake. Da bi se oni savladali bilo je neophodno proći
dugu i napornu obuku. Ali mali avioni... i jednostavni
helikopteri... mogli su se savladati u časovima dokolice za
nekoliko meseci.
Hvala Bogu, pomisli Sevidž, ovo nije vojni helikopter.
Nјihove konzole su ga zbunjivale. Ovaj helikopter bio je
predviđen za civile koji prevoze turiste. Nije imao gomilu
kontrolnih uređaja, već je bio jednostavno elegantan.
Zavijanje motora preraslo je u grmlјavinu. Elise su se
okretale tako brzo da se činilo kao da se uopšte ne
pomeraju.
- Polazi! - zavrišta Rejčel.
Sevidž pritisnu pedale, pomeri određene poluge i
helikopter polete. Osetio je kamen u stomaku od potiska. A
zatim iskusi olakšanje od uzbuđenja. Bili su slobodni.
Usmerio je helikopter naviše i napred, hitajući iznad
mesečinom obasjanih talasa. Osvrnuo se unazad sav napet i

ugledao sićušne prilike kako hitaju niz padinu, izlaze iz sela,
lјutito se približavajući obali. Podigli su puške.

Dok se lako udalјavao, Sevidž vide kako cevi njihovih
pušaka blјuju vatru.

Prekasno, pomisli on.
Zakopčao je pojas i okrenuo se prema Rejčel. - Zavežite
se i vi.
- Već jesam.
- Vi ste nešto posebno - Sevidž se osmehnu. - Moram
vam reći. Zadivlјen sam. Nema mnogo...
Kada je vrisnula, ništa nije mogao da učini. Samo se
trgao. Zatim se okrenuo i ugledao pištolј uperen u svoju
glavu.
A iza pištolјa ugledao je Akiru.
 

 

9.

 
 
- Nemojmo zaboraviti gde se nalazimo - Akirine oči su
bile isto onako setne kakvih se sećao, a njegov engleski
savršen. - Ne, ne poseži za oružjem. Pucaću. Umrećeš.
Kontrole helikoptera ne smeju ostati bez nadzora. Pali bismo
pre no što bih uspeo da te gurnem u stranu i dohvatim
pedale i palice. Tako bih i ja umro. Ali i tvoj principal.
- Kako si...?
- Razmišlјao sam ovako; jahta se razbila o stenje, ali da
li je iko preživeo? Ako jeste, a kako si ti nekada bio pripadnik
SEAL-a... stručnjak za preživlјavanje... šta bih ja uradio da
sam na tvom mestu? Pod pretpostavkom da pronađem
odgovarajuće sklonište, želeo bih da što pre napustim
ostrvo, pre no što onemoćam usled žeđi i gladi. Sigurno si u
blizini imao spasilačku ekipu. Verovatno na Delosu. Uzgred
budi rečeno, pronašao sam onaj helikopter. Razmišlјao sam
dalјe i zaklјučio da ćeš biti primoran da stigneš do Delosa
pre no što spasilačka ekipa odustane i ode. U tom slučaju,
koje su ti bile mogućnosti? Da ukradeš ribarski čamac
nametalo se kao logičan izbor, i lјudi mog principala su se
shodno tome postavili na odgovarajuća mesta. Snajperisti
su bili posvuda. Ali poznat si po sposobnosti da se prilagodiš
svakoj situaciji. Diverzija? Krađa letelice? Odmerio sam tvoje
mogućnosti i sakrio se u ovaj helikopter. Konačno, šta sam
mogao da izgubim? Nekoliko sati nepomičnog ležanja? Mogu
danima tako da ležim. I evo te.
- Nisi bio toliko pričlјiv dok smo zajedno radili u
planinskom utočištu Medfordski klanac. - Sevidž se osvrnu
prema Akirinom pištolјu. Stresavši se, pogledao je i u pravcu
Akirinih zamišlјenih očiju. Očiju čoveka koga je video kako
ostaje bez glave.

- Planinsko utočište? Da, zbog njega sam ovde - odvrati
Akira. - Zato sam ti se prišunjao. Zato sam se sakrio. Moram
nešto da te pitam. Zašto si još živ? Pre šest meseci sam te
video kako gineš.

Sevidž je bio šokiran tako da je izgubio vlast nad
helikopterom. Pod oštrim uglom poleteo je prema moru.
Hitro je podesio pedale i poluge. Helikopter je ponovo
povratio visinu. Odahnuo je. Međutim, osećao se kao da ga
je Akira svojim zapanjujućim rečima mlatnuo po mozgu. - Ti
si video mene? Ali ja sam video...?

- Progone nas - reče Rejčel.
Doživevši novi šok, Sevidž se okrenu kako bi pogledao
iza sebe. Isto je učinio i Akira.
Sada, pomisli Sevidž. Mogu da mu ščepam pištolј.
Međutim, instinkti su ga upozoravali da nema te
situacije u kojoj će Akira dozvoliti da mu bilo šta potpuno
odvuče pažnju.
- Odlično - primeti Akira. - Odoleo si iskušenju.
- Kako si znao da neću pokušati?
- Računao sam na tvoj zdrav razum. Ali bilo bi bolјe da
verujemo jedni drugima. Kao znak moje dobre volјe... - Akira
spremi pištolј u futrolu ispod vetrovke.
Istog časa svima se učini da u kabini ima više prostora.
Sevidž se usredsredio na noć iza sebe. - Ne vidim da
nas iko progoni.
- Tamo. - Rejčel pokaza unazad sa svoje leve strane. -
Svetla.
- Motorni čamci?
- Drugi helikopter - odvrati Akira.
- Isuse. Je li naoružan?
- Siguran sam da lјudi u njemu imaju automatske
puške, ali helikopteri su identični. Nisu opremlјeni za borbu.
- Ako nas stignu - poče Rejčel - mogu otvoriti poklopac i
pripucati.
- Ali neće.
- Otkud znate da neće?

Umešao se i Sevidž. - Iz istog razloga zbog koga nisu
pucali dok smo bežali iz zdanja. Plaše se da ne pogode vas
umesto mene.

- Ali to ih nije sprečilo da pucaju kada smo ukrali
helikopter.

- Mislim da su bili strašno iznenađeni pa su se zaleteli.
Do sada su već imali prilike da shvate koliko su bili blesavi.
Ako ovaj helikopter padne njihovom krivicom, Papadropolis
će im odseći...

- Da. - Rejčel se trgnu. - Moj muž je u stanju svašta da
učini.

- Što znači da ste vi naša zaštita - primeti Akira.
- Naša? Ali ti si na njihovoj strani - reče Sevidž.
- Više nisam. U zdanje sam stigao tek prekjuče.
Zamenio sam stražara koji se razboleo. - Akira se okrenu
prema Rejčel. - Istog trenutka kada sam shvatio zbog čega
sam unajmlјen... da vas držim u zatočeništvu kako bi muž
mogao da vas tuče i siluje... shvatio sam da neću moći
ostati, jer mi to savest nije dozvolјavala. U stvari, već sam
planirao da vas sam izbavim. Pošto mi je Papadropolis
pogrešno predstavio zadatak... rekao mi je da mu prete i da
mu je potrebna zaštita... ne smatram se obaveznim da
ispunim svoj deo pogodbe.
- Zašto si onda uperio pištolј u mene? - upita Sevidž.
- Da bih te sprečio da me napadneš. Želeo sam da
saslušaš moje objašnjenje.
- Svetla nam se približavaju - reče Rejčel.
- Mogli bi pokušati da nas nateraju da se spustimo. S
desne strane se nalazi ostrvo - Sevidž pokaza prema masi
koja je štrčala iz vode. Izbegao ju je i povećao brzinu. Motor
je tako snažno grmeo da je trup helikoptera počeo da
vibrira.
Kazalјka za gorivo naprosto je poletela prema oznaci na
sredini mernog uređaja. Sevidž odmahnu glavom. - Pri
ovolikoj brzini gubimo strašno puno goriva.
- Brzinom kojom nas progone i oni gube isto toliko

goriva - primeti Akira. - Ne bih se previše brinuo. Nјihovi
rezervoari nisu bili puni ni pre poletanja. Uskoro će morati
da krenu prema nekom kopnu. Smirite se. Vas dvoje ste
sigurno žedni i gladni. - Akira pruži ruku prema podu. Uz
osmeh koji nije odagnao tugu iz njegovih očiju, on pruži
Rejčel čuturicu i paket sa sendvičima.

Rejčel stade da petlјa oko poklopca na čuturi i otpi
nekoliko velikih gutlјaja. Zatim naglo spusti čuturu i namršti
se na obojicu. - Izbegavate ono glavno.

Sevidž je znao na šta je mislila.
Akirine se oči suziše. - Da.
- Ono što ste obojica malopre rekli zvučalo je ludo. Šta
ste, u stvari, hteli da kažete?
Sevidž i Akira nisu odgovorili. Samo su zurili jedan u
drugoga.
”Video sam te.” - Citirala je Rejčel. - Tamo na doku, dok
smo napuštali luku, to ste povikali - obrati se ona zbunjeno
Akiri.
Zatim se okrenula prema Sevidžu. - A vi ste mu isto to
uzvratili... ali naglasak je bio drugačiji. ”Ja sam video tebe. A
onda je zagrmelo, pa nisam čula narednih nekoliko reči,
osim poslednje ”umireš”. Sećam se da sam vas pitala
poznajete li ovog čoveka. Niste hteli da razgovarate o tome.
A onda ste nešto kasnije kazali ”Nek’ mi je bog na pomoći,
da.” Bili ste užasnuti. ”Pre šest meseci sam ga video kako
umire.” Međutim, vetar je bio tako bučan da nisam bila
sigurna jesam li dobro čula. To nije imalo smisla. A sada ovaj
čovek kaže kako vas je video kako vam...
- Leti glava. Sevidžu, kako si preživeo?
- Kako si ti preživeo? - upita Sevidž. - Mač te je skratio
za glavu. Otkotrlјala se preko poda.
- Tvoja se zaustavila uspravno - reče Sevidž. - Oči su ti
zatreptale.
- Tvoje su zatreptale.
- Oh, Isuse - izusti Rejčel. - Bila sam u pravu. Vas
dvojica ste ludi.

- Nismo - odgovori Sevidž. - Ali pošto smo obojica živi,
očigledno nešto krupno nije u redu. - Od nekontrolisanog
porasta adrenalina stegao mu se stomak i zadrhtala mu
kolena.

Rejčel je prebledela i stala da odmahuje glavom. - Blagi
Bože, ali to je nemoguće. Ako nijedan od vas dvojice nije
lud, neko laže! - način na koji je zurila u Akiru jasno je
stavlјao obojici do znanja da sumnja u nepoznatoga.

Akira slegnu ramenima, odbacivši na taj način njenu
primedbu, i vrati svoj tužni pogled na Sevidža.

- Još jednom - nastavi Rejčel. - Saslušajte sami sebe.
Obojica tvrdite da ste videli kako onom drugom leti glava?

- To je sasvim tačno - odćrati Akira, čkilјeći u Sevidža.
- I vi ste njega videli kako ostaje bez glave? - upita
Rejčel Sevidža.
Sevidž klimnu. Istog časa prođoše ga žmarci, kao da se
u kabini nalazio sa nekim duhom.
Rejčel nemoćno podiže ruke. - Ponoviću vam. Pošto se
to nije moglo dogodili, znači da je laž.
- Imate li poverenja u mene? - upita Sevidž.
- Znate da imam. Koliko puta moram to da vam
ponovim? Zaklela sam se da ću vas slediti makar i u pakao.
- E pa, upravo se osećam kao da se tamo nalazim. Jer
upravo zurim u ono za šta uporno tvrdite da je nemoguće.
Bio sam tamo. Znam šta se dogodilo. Video sam. I Rejčel,
kažem vam... nije me briga ako me smatrate ludim... kažem
vam da sam video kako Japanac - ubica odseca ovom
čoveku glavu. Ta slika me progoni proteklih šest meseci.
- A mene tvoja - dodade Akira.
- Ono što ti kažeš ne važi - reče Sevidž. - Rejčel i ja
imamo poverenja jedno u drugo. Ali mogu li verovati tebi?
- Krajnje profesionalan stav. I ja isto osećam. Bio bih
razočaran da nisi bio sumnjičav. Štaviše, morao bih postati
sumnjičav da si mi spremno poverovao.
- Obojica počinjete da me plašite - reče Rejčel.
- Tek sada? Ja sam se prestravio onog trenutka kada

sam ugledao Akiru u zdanju.
- Zamislite tek moj šok - dodade Akira - moje odbijanje

da prihvatim ono što sam video, kada si prošao pored mene
u kolima... dok sam te progonio kroz selo... kada sam te
pozvao na doku.

- To sve nema veze - reče Sevidž. - Važno je jedino ono
što sam video pre šest meseci. U to sam siguran. To nije kao
kada te pogodi metak u grudi, pa se čini da si mrtav, ali
lekar posle uspe da te oživi.

- Pa zašto sam onda ovde? Kako to da razgovaram s
tobom?

- Prokletstvo, ne znam!
- Prestanite - reče Rejčel. - Stvarno sam se uplašila.
- Nisi više od mene - primeti Akira. - Kako da vas
nateram da shvatite? Sevidže, tokom proteklih šest meseci
nisi izlazio iz mojih košmara. Dok sam se oporavlјao....
- Od...?
- Bokena.
Rejčel začkilјi. - Govorite engleski!
- Drveni mačevi - objasni Akira. - Slomili su mi ruke i
noge, rebra, povredili slezinu, slepo crevo i lobanju. Trebalo
mi je šest meseci da se oporavim.
- Sve to isto dogodilo se i meni - reče Sevidž. - Znači,
opet smo na početku. Ili smo obojica ludi. Ili ti lažeš. Ili...
- Ili ti lažeš - reče Akira. - Znam šta sam video. Kako si
uspeo da preživiš?
Sevidž shvati da iza sebe u Akirinim očima probija
očajna zbunjenost.
- U redu - reče Sevidž. Slažem se s tobom.
Pretpostavimo da smo jedan drugoga videli kako umire. Ali
to je nemoguće. - Očajnički se trudio da pruži neko logično
objašnjenje. - Ako nismo ludi... i ako nijedan ne laže...
- Da? - Akira se nagnu napred.
- Umeš logično da razmišlјaš isto kao i ja. Postoji i treća
mogućnost.
- Nepoznata. - Akira klimnu. - A kako si ti živ, a i ja sam

živ...
- A ne bi trebalo.
- Kao ni ti.
Sevidžu se već vrtelo u glavi od svega toga. - Šta se,

do đavola, dogodilo?
- Predlažem da pomognemo jedan drugome da to

otkrijemo.
 

 

10.

 
 
- Izgleda da su svetla iza nas zaostala - primeti Rejčel.
Sevidž pogleda. Helikopter koji ih je progonio skrenuo
je i stao da se spušta prema ostrvu s desne strane.
- Mora da im je gotovo nestalo goriva.
- Hvala Bogu. To je bar jedna briga manje. - Rejčel
iscrplјeno sklopi oči. .
- Kako mi stojimo s gorivom? - upita Akira.
Sevidž proveri stanje na mernom uređaju. - Četvrtina
rezervoara.
Rejčel istog časa otvori oči. - Je li to dovolјno da
stignemo do kopna?
- Jeste. Ako nastavimo ovim kursem.
- Ako? Zašto ne bismo ostali na ovom kursu?
- Sevidž je hteo da kaže da možemo biti uvereni da je
pilot koji nas je progonio javio drugim helikopterima da nas
presretnu - objasni Akira. - Znaće iz kog pravca dolazimo.
Ako ostanemo na ovom kursu, pronaći će nas.
- Znači, idemo tamo gde nas ne očekuju. - Sevidž
promeni kurs; do tada su išli prema severozapadu, a sada su
nastavili na zapad. - Na kraju ćemo skrenuti na sever.
- Ali ovim putem je duže do Atine. Trebaće nam više
goriva - primeti Rejčel.
- A pri maksimalnoj brzini motor ne može efikasno da
ga koristi. Moram usporiti kako bih uštedeo na gorivu - reče
Sevidž.
- Da li to znači da ćemo ipak imati dovolјno goriva do
tamo?
Sevidž joj nije odgovorio.
- ...Oh, sranje - izusti Rejčel.
 

 

11.

 
 
Motor je već kašlјucao, kazalјka na mernom uređaju za
gorivo već se uznemirujuće približila oznaci za prazno, kada
je Sevidž konačno stigao do glavnog kopna. U varlјivoj
svetlosti pre svitanja, spustio se na osamlјenu čistinu, na
koju bi se spustio helikopter koji ih je čekao na Delosu da ga
je Sevidž iskoristio za beg. Potrčao je sa Rejčel i Akirom
prema senovitom žbunju na kraju čistine. U jednom
nervoznom trenutku pobojao se da će Akira izvući oružje i
priznati da je lagao kako bi zadobio Sevidžovo poverenje;
međutim, Akira nije napravio nikakav nagli pokret, već je, u
stvari, izgleda i sam brinuo hoće li Sevidž potegnuti pištolј.

- Iz ovog grmlјa vodi neasfaltirani put - reče Sevidž.
- Pošto pređemo stotinu jardi na levu stranu, naići
ćemo na šupu.
- U kojoj se nalazi auto.
Sevidž klimnu i dade se u trk.
- Šta da nismo uspeli da stignemo dovde?
- Obezbedio sam još dva mesta za sletanje. Takođe sam
mogao da biram i između više luka da smo stigli čamcem.
Poznato ti je pravilo. Ako nešto može da krene naopako,
onda će sigurno krenuti naopako. Obezbedi što više
rezervnih planova.
- Ko god da te je obučio, učinio je to kako treba.
Stigli su do puta i jurnuli na levu stranu.
- Vlasti će sigurno pronaći helikopter - primeti Akira. -
Ako Papadropolis odluči da prijavi da je ukraden,
laboratorijska ekipa će ga pretražiti radi otisaka prstiju.
- Imaš li dosje?
- Nikada mi nisu uzeli otiske prstiju.
- Meni jesu.

- Onda će Papadropolis iskoristiti svoju moć da ih
identifikuje. Poslaće lјude da te ubiju što si mu odveo ženu.

- Obrisao sam sve što sam dirao pre no što sam
napustio helikopter. Ali zato Papadropolis zna tvoje ime.

- Nije tačno. Zna samo moj pseudonim.
- Da, to je jedna od prvih stvari koje me je moj učitelј
naučio - reče Sevidž. - Budi anoniman. Ne dozvoli lјutom
protivniku da te progoni.
- Mudar instruktor.
- Takođe ume da bude i kopile.
- Svi mudri instruktori su takvi.
- Ja... Rejčel je već teško disala. - Ne mogu da držim
korak s vama...
Obojica se u isti čas okrenuše i zgrabiše Rejčel za ruke.
Noseći je između sebe, hitali su prema šupi koja se ocrtavala
na jutarnjem sivilu. Čekao ih je tamni fijat. Pet minuta
kasnije, već su se vozili putem; Rejčel je sedela na prednjem
sedištu između njih dvojice.
Dok je vozio, Sevidž je osećao njenu znojem natoplјenu
odeću na svom telu. - Najgore je prošlo. Sada ste bezbedni.
Pokušajte da spavate. Uskoro ćete dobiti topli obrok, čistu
odeću i veoma mekani krevet. Sam sâm ga isprobao.
- Želim samo... - Rejčel uzdahnu -... kadu punu vode.
- To sam i mislio - odvrati Sevidž. - I to je sređeno. I to
mnogo tople vode.
- Tople vode.
- Govoriš kao Japanac. - Akira je posmatrao kako sivo
nebo postaje jasno plavo na pragu zore.
- Kuda idemo?
- Na imanje istočno od Atine. - Sevidža su oči pekle od
iscrplјenosti. - Unajmio sam napuštenu kuću. ”Ja sam pisac”,
rekao sam vlasniku. ”Potreban mi je mir. Radim na novoj
Aristotelovoj biografiji.”
- A šta ti je vlasnik odgovorio?
- Mislio je da govorim o Aristotelu Onazisu. Naterao me
je da mu obećam da ću mu ispričati sve prlјavštine o Ariju i

Džeki.
- Jesi li?
- Prema mojim istraživanjima, Ari se mogao takmičiti sa

papom što se svetosti tiče. Selјak je prevrnuo očima. ”Vi
profesori”, rekao je i uzeo novac. Misli da sam budala. Neće
nam doći u posetu.

Akira se zakikota. Rejčel je hrkala.
 

 

12.

 
 
Sakrili su kola iza farmerske kuće. Bujni vinogradi ispunjavali
su suncem obasjana polјa. Iako je kuća bila spolјa sva
olјuštena, njena unutrašnjost bila je čista i prijatno
nameštena. Nekoliko dana ranije Sevidž je nadgledao
pripreme.

Za vreme vožnje, Sevidž i Akira su uporno raspravlјali o
zajedničkoj noćnoj mori, ali kada su stigli u kuću, Rejčel im
je postala glavna briga. Šta je ona želela? - upitali su. Da
jede? Još da spava? Da se okupa, uporno je tražila. Sevidž se
pobrinuo da u kući bude struje. Bojler je bio uklјučen gotovo
na maksimum. Ostala je u kupatilu čitav sat, a kada je izišla,
odevena u halјinu Sen Lorena koju je za nju odabrala sestra,
izgledala je divno, uprkos modricama na licu.

Akira se namrštio kada ju je video. - U helikopteru sam
pomislio da vam je lice samo prekriveno prlјavštinom od
dvodnevnog bežanja. Nisam imao pojma da je ono za šta
sam mislio da je blato u stvari... znao sam da vas muž
zlostavlјa... Kakvo bi čudovište...?

Rejčel podiže šaku da sakrije najgore modrice.
- Izvinjavam se - reče Akira. - Hteo sam da vam
iskažem svoje žalјenje, a ne da vas podsećam na to. Molim
vas da ne zaboravite, modrice su prolazne.
- Mislite na one telesne - primeti Rejčel.
- Ali niko ne može da vam nanese modrice po duši.
Rejčel spusti šaku i nasmeši se. - Hvala vam. Potrebno
je da me neko na to s vremena na vreme podseti.
Sevidž je bio zadivlјen i nije mogao da se otrgne tom
utisku. Nјene veličanstveno plave oči, čiju boju je samo još
više isticala pamučna halјina boje burgundca, sijale su
snagom i dostojanstvom. Začešlјala je svoju mokru

kestenjastu kosu iza ušiju, istakavši eleganciju vilice i
jagodičnih kostiju, koje su počele da se ističu pošto su otoci
stali da splјašnjavaju.

- Čak i da vas je muž ubio, ne bi naudio vašoj duši -
dodade Akira. - Ja verujem u šinto.

Rejčel odmahnu glavom.
- To je najstarija japanska religija.
- I dalјe ne... nikada nisam bila religiozna.
- Prema šintu, kada umremo, naše duše se sjedine sa
svetom oko nas. Život se ne završava. Samo se menja.
Apsorbuje se. Ali zadržava svoj identitet. Prihvata. Prepušta
se struji. Vaš muž nije mogao da porazi vašu dušu, jer je nju
nemoguće raniti. Zadobila bi drugi život.
- Ali mene brine ovaj život - reče Rejčel.
- Svakako. - Akira slegnu ramenima - Šinto ne zahteva
da se odreknete sadašnjeg oblika postojanja koji vam se
više dopada.
- A u ovom životu, potrebna mi je hrana.
- Pristavili smo da se kuva - odvrati Sevidž. - Jagnjeći
gulaš.
- Zvuči odlično.
I bilo je.
Ali negde na pola obroka, Sevidž se okrenu prema Akiri.
- Ispričaj mi još jednom.
- Ispričao sam ti već pet puta.
- Neka bude i šesti. Obojica smo umrli, a u stvari ni
jedan nije. Svaki put kada te pogledam, stresem se. Kao da
vidim...
- Kami.
- Molim?
- Duha? U redu, pokušavao sam da shvatim. Ali bez
uspeha. Ako baš želiš da čuješ još jednom...
- Podrobnije. Uvek postoji još nešto. Samo se toga još
nisi setio.
- U redu. Unajmio me je...
Muto Kamiči.