Peta Profesija - Dejvid Morel

 

17.

 
 
 

Zapanjilo ga je ono što je video. Srce mu je zastalo.
Akira je pored njega uzdahnuo.

Šok. Iako je penjanje uz ovu planinu i savladavanje
raznih sigurnosnih prepreka, uznemirilo Sevidža jer ga je
podsetilo na onu noć kada je upao na Papadropolisovo
imanje na Mikonosu, sada mu je bilo muka od jednog drugog
užasnog sećanja - sećanja na jednu drugu zgradu. Zadahtao
je od pometenosti. Skinuo je naočari. Sav užasnut nastavio
je da zuri u Planinsko utočište Medfordski klanac.

Ne! Bio je to njegov bizarni japanski faksimil!
Mesto je bilo ogromno, neverovatno dugačko, osminu
milјe. Lučne svetilјke bacale su svoju svetlost svuda oko
njega, svi prozori bili su osvetlјeni, zastrti kišom. Središnji
deo natera Sevidža da pomisli kako je to japanska verzija
zamka, visokog pet spratova, a svaki sprat imao je ogradu
ispod kosog krova zakrivlјenih ivica. Međutim, sa obe strane
središnjeg dela bili su pridodati delovi različitih visina i
radikalno drugačijih stilova. Tradicionalna japanska selјačka
kuća sa slamnatim krovom bila je povezana sa nečim što je
ličilo na svetilište sa krovom od škrilјca. Ceremonijalna
čajdžinica graničila se sa pagodom čiji su zidovi bili od
čempresa.
Sevidž zatrese glavom, boreći se protiv vrtoglavice koja
je izvršila napad na njegov zdrav razum. Većinu delova... o
čijoj funkciji...ništa nije znao... nije mogao ni da identifikuje.
Ali u ovo je bio siguran. Svi de"lovi imali su zajednički
imenitelј. Cela ova nadnaravna struktura odslikavala je
veoma tačno oživlјene različite stepene japanske
arhitekture, bila je njihov spomenik.

Potpuno savladan onim što je video, on spusti pogled
sa upečatlјive, groteskno povezane zgrade. Osećajući sve
veću obeshrabrenost, začkilјio je kako ga ne bi zaslepila
svetlost lučnih svetilјki, posle čega se tako jako namrštio da
ga je zabolelo čelo, ugledao je tela po travnjaku.

Ljudi.
Japanci.
Neki su na sebi imali odela, a neki kostime za borilačke
veštine. Svi su imali krvave mrlјe na grudima... ili na leđima,
u zavisnosti od toga kakav je stravičan položaj dotični čovek
zauzeo kada se srušio.
Sevidž je nabrojao desetoricu.
Svi su bili Japanci. Pored svakog se nalazio pištolј ili
neko automatsko oružje.
Nijedan se nije pomerao. Sevidžu kao da su udicama
kidali meso.
Iako je padala kiša koja je pročišćavala vazduh, još je
osećao smrad baruta. Kada je Sevidž ustao i zanoseći se
krenuo prema posledicama masakra, postao je svestan
novog smrada. Zadaha telesnih gasova koji su izišli kroz
rupe od metaka i izmeta izbačenog u samrtničkom ropcu.
Bakarni miris krvi uvuče se Sevidžu u usta.
Akira se namršti posmatrajući ustrojstvo razbacanih
tela. - Neki - reče on - oni u odelima, bili su stražari. Kada je
počela pucnjava potrčali su da se suprotstave napadačima.
Oni drugi, u karate điu, mora da su istrčali iz zgrade da
pomognu.
- I svi su uhvaćeni na prepad. - Potisnuvši drhtavicu,
Sevidž podiže jedan pištolј i omirisa cev. - Iz ovog nije
pucano.
Akira je proverio jedan Uzi. - Niti iz ovog.
- Ekipa za odstrel bila je organizovana. Efikasna.
Izuzetno vešta.
- Prikrali su se između drveća - reče Akira.
Sevidž klimnu.
- Obavili posao i pobegli kolima iz povorke.

- Ali mi nismo videli nijedno vozilo na putu - primeti

Sevidž. - Kako su stigli ovamo?

- Možda su stigli još pre nekoliko dana. Ako su znali da

će njihove mete na kraju ipak stići, mogli su strplјivo da

čekaju. Jednom sam stajao na straži, čuvajući jednog

principala, četrdeset osam časova.

- A ja sam obučen da nepokretno ležim danima u

džungli - dodade Sevidž. - Da. - Grlo ga je peklo od gneva. -

Koliko znamo, uspeli su da se ubace unutra pre dosta

vremena. Sakrili su se i... Stvar discipline.
- Ali ko je bio njihov daimio?
Sevidž slegnu ramenima u odvratnosti. - Neka

fanatička grupa levog krila. Japanska ”crvena armija”. Ko to

zna? Propustili smo priliku. Stigli smo suviše kasno. Do

đavola, nikada nećemo saznati. - Išao je od jednog do

drugog leša.

- Ali ovo znam. - Sevidž proguta knedlu. - Ovi lјudi bili

su naše prepreke, oni su nam se našli na putu do Širaia. Mi

smo želeli da se nađemo njima za leđima, da ispitamo
Širaia, a oni su se zakleli da će ga štititi. Peta profesija.
Poštovali su pravila. Znali su šta im je dužnost. Dali su sve

od sebe da izvrše svoju obavezu. Umrli su časno i...

- Da. - Akira otra kišu iz svojih melanholičnih očiju,

stade pravo kao strela i nakloni se.

Mrmlјao je nešto, ličilo je na molitvu.

- Šta si kazao? - upita Sevidž.

- Preporučio sam ih njihovim precima. Obećao sam da
ću ih poštovati do vlastite smrti. Zakleo sam se da ću dati sve
od sebe da osetim njih, njihov kami u vetri i kiši.

- Dobro - odvrati Sevidž. - Ekvivalent toga u Americi
je... bar ako si katolik, kao što sam ja odgojen.. Bogteblagoslovio.
Bogtipomogao.

- Nјihovi duhovi će razumeti.

Sevidž odjednom dodade - Širai... možda nije mrtav. -

Usled nade srce mu brže zakuca. - Možda ga je ekipa za

odstrel samo ranila. Možda je uspeo da se sakrije. - Krenuo

je, a zatim i potrčao prema zgradi. - Moramo ga pronaći.
Akira je jurio pored njega. - Ne nadaj se. Koliko god

želeo da čuješ odgovore... Uzaludno je. Ubice su bile vešte.
Nisu imali razloga da zbrišu. Sigurno ne bi otišli dok ne
obave svoj zadatak.

- Ali uvek postoji mogućnost?
 

 

18.

 
 
Stigli su do zgrade, njenog središnjeg dela, petospratne
strukture sa ogradama ispod zakrivlјenih krovova koji su
Sevidža podsetili na japanski zamak. Vrata su bila otvorena.
Kroz njih je prodirala svetlost.

Sevidž polete u jednu, a Akira u drugu stranu, provirivši
unakrst kroz odškrinuta vrata, ispitavši unutrašnjost za svaki
slučaj kako ih ne bi iznenadio neki zaostali član ekipe za
odstrel, ili preživeli Širaiev čuvar, spreman da pripuca jer
misli da to nove ubice ulaze u kuću.

Ne primetivši nikakvu opasnost, Sevidž se baci unutra
pod uglom, a Akira postrance potrča u suprotnom pravcu.
Čučnuli su i napeto nacilјali, okrećući se s jedne na drugu
stranu, zategnutih mišića, proveravajući sve oko sebe.

Niotkuda im nije pretila opasnost.
Jer su svi bili mrtvi. Ova prostorija, veliko predvorje u
uglačanoj tikovini, sa lusterima nalik na japanske fenjere,
bilo je prekriveno leševima.
Sevidž se trgnu i spusti pištolј. Ponovo je osetio potrebu
da povrati usled bakarnog mirisa krvi, smrada na silu
izbačenog izmeta kroz zgrčeni prstenasti mišić u trenutku
nasilne smrti.
S njegove leve strane ležalo je pet tela u barama krvi.
Druga trojica prućila su se u stražnjem delu. Novih četvoro
našli su se na gomili na stepeništu s leve strane, otprilike na
istom mestu gde se nalazilo i stepenište u Medfordskom
klancu; isto kao i ono u planinskom utočištu i ovo se unakrst
pelo naviše.
- Blagi bože - izusti Sevidž. Prisilio je sebe da uđe
dublјe u predvorje, potisnuvši potrebu da povraća, zureći u
pokolј. - Koliko ćemo ih još pronaći?

Potpuno užasnuti, pretražili su susedne prostorije u
kojima su pronašli nova tela.

- Gotovo da je previše da bi... - Sevidž se osloni o zid.
Pored njega visili su, odmah pored mačeva, crteži izrađeni
perom i mastilom. Veštine mira i rata. Obrisao je mokro čelo,
znoj pomešan sa kišom. - Bio sam u zonama gde su se
vodile bitke, u toliko njih da ih ne treba ni pominjati. Toliko
puta sam ubio da sanjam legije leševa. Ali ovo je... - Sevidž
divlјe odmahnu glavom, kao da će uspeti da izbriše pokolј
oko sebe, kao da će tela nestati ako to dovolјno snažno
uradi. Čvrsto je zatvorio oči, nevolјno ih ponovo otvorio i
ponovo se žacnuo u užasu. - Suviše. Kada se ovo okonča,
kada konačno budemo u stanju da odustanemo, da se
povučemo, raširenih ruku dočekaću ono što si nazvao...

- Spas.
- Želim...
- Mir? - upita Akira.
- I kraj pretnjama.
- Ali uvek će biti pretnji - primeti Akira. Nјegov
melanholični glas zamre. - Takvo je ustrojstvo sveta.
- Razlika će biti u tome... - Sevidž zadahta. - Što više
neću rizikovati svoj život za strance. Već samo za Rejčel.
- Obuka kroz koju si prošao i dalјe te uslovlјava. Opet
ćeš se brinuti za nekog drugog - primeti Akira. - Od sada, pa
nadalјe, ja ću biti sam sebi principal. Štitiću sebe.
- Bićeš veoma usamlјen.
- Neću, jer ću imati tebe za prijatelјa.
Sevidž je bio iznenađen. - Da li sam ja to dobro čuo da
si izgovorio tu reč? Prijatelј?
Akira odmahnu rukom, ne želeći više da razgovara o
tome. - Moramo pronaći Širaia. Ovo se neće okončati...
- Dok njega ne pronađemo, Sevidž se odvoji od zida... -
Ali gde bi...? Pregledali smo ove prostorije. On nije...
Okrenuli su se prema stepeništu. Okružen smrću,
potišten, Sevidž pređe preko predvorja, zagleda se u krv
koja je kapala niz stepenice, i poče da se penje, prošavši

pored mnogih tela.
Stigli su do odmorišta i zaokrenuli, u suprotnom pravcu

uz naredni odelјak stepeništa.
Sevidžov glas je bio isprekidan, kao da u grlu ima

kamenje. - Podseća te na nešto?
- Na stepenište u planinskom utočištu.
Oprezno su stigli na naredni sprat.
I pronašli još tela.
- Ovo se neće završiti - reče Sevidž.
- Ako nije u ovoj zgradi, pretražićemo i ostale - reče

Akira. Svejedno mi je koliko će da traje.
Sevidž se okrenuo, uperio pištolј desno, pa levo,

ugledao sa obe strane hodnik koji kao da se protezao u
nedogled.

- Mora da je povezan sa ostalim zgradama - primeti
Akira.

Od samrtne tišine vazduh je bio nekako gušći. Pritiskao
je Sevidžu lice. Teško je disao. - Primećuješ li sobe duž
hodnika... pokretne zidove, ne vrata. Ali...

- Isti raspored kao u Planinskom utočištu Medfordski
klanac - dovrši Akira.

- Znam gde ćemo ga pronaći. Kamičia. Širaia.
- Gde?
- Gde je oduvek bio! U mom košmaru! Gde smo ga odveli!
Iako nismo! - Sevidž pokaza uz stepenice. - Treći sprat. Tamo
je bila njegova soba. I tamo ćemo ga pronaći. Tamo gde je
bio. Gde ćebiti.
Krenuše uz stepenice.
 

 

19.

 
 
I pronađoše još tela. Sevidž se grozno osećao. Krv. Sprat je
bio... Nije mogao da izbegne da ne ugazi... Posvuda. Klizavo.
Ðonovi počeše da mu šlјapću. Grudi kao da mu je okovao
led. Predviđajući unapred na šta će naići, počeo je da
opipava puls svima redom. Uzalud. Podizao je oružje koje je
ležalo pored njih, i mirisao cevi.

- Ni iz jednog nije pucano.
- Šta? Ali...
Sevidž klimnu. - Mogu da razumem da su čuvari
napolјu biti zatečeni. Ali...
- Ovi ovde stražari morali su čuti pucnje spolјa.
- I one ispalјene u sobama ispod nas i na stepeništu.
Ekipa za odstrel morala je prvo pobiti sve te druge lјude pre
nego što je mogla stići do ovih stražara.
- Pa ipak, uprkos celoj toj gužvi ovi lјudi nisu bili
upozoreni i nisu ispalili ni jedan jedini metak?
- Nešto nije u redu - reče Sevidž.
Leđa uz leđa, on i Akira su, napeto nišaneći, osmotrili
oba odelјka hodnika. Inč po inč su se pomerali ka desnoj
strani stepeništa, badajući nervozne poglede uz stepenište
kada su prošli u hodnik. Sevidž je za sobom ostavlјao krvave
tragove po podu. Ušli su u desno krilo hodnika, oprezno
motreći na zidove sa obe strane, i zaustavili se ispred broja
pedeset jedan sa desne strane, gde bi trebalo...
da su vrata umesto pokretnog zida... i da je ovo
Planinsko utočište Medfordski klanac umesto,..
... to bi značilo da su stigli do Kamičieve sobe.
- Dah prošlosti - reče Sevidž.
- Ne razumem.
Sevidž shvati da je počeo nepovezano da brblјa.

Pokušavao je da potisne drhtavicu. - Spreman?

- Uvek.

- Pokrivaj me. - Dok su mu se grudi nadimale, Sevidž

uhvati ivicu zida, povuče je u stranu i skoči ka zidu, nišaneći

kroz otvorena vrata, Akira, koji je poleteo prema suprotnoj

strani otvora, takođe nišaneći unutra...glasno uzdahnu.

Sevidž razrogači oči.

Kamiči...Širai...
Imena su se pretapala. Prošlost i sadašnjost postale su iste.
Sa jednom užasnom razlikom.
Kamiči-Širai, u crnom karate điu, sedeo je prekrštenih
nogu za niskim stolom naspram njih i pijuckao čaj.

Biznismen-političar, pedesetih godina, sedokos, malo

predebeo, sa donekle opuštenom vilicom, podigao je glavu i

zagledao se u njih. Nije se ni trgnuo kada su se iznenada

pojavili. Nije se zapanjio niti iznenadio, pa čak ni zbunio.

Samo je klimnuo, odložio šolјicu i uzdahnuo.

Položivši žulјevite šake na sto, odgurnuo se i polako

ustao.

- Konačno - reče.

- Ali kako...? - Sevidž zakorači napred. - Gde...? Trebalo

bi da ste skriveni. Ubice su mogle da se vrate da... - Sevidž

se ukočio, zanemeo. Odjednom mu je doprlo do svesti da im
se Kamiči (Širai) malopre obratio na engleskom, da su njegova
pitanja bila bespotrebna, besmislena. Kamiči (Širai) nikada
nije bio u opasnosti, nikada nije bio primoran da se krije.

- Oh, Isuse - izusti Sevidž.

- Molim vas da primite moje ponizne pohvale. - Kamiči

se nakloni. - Moje najveće poštovanje. Stvarno ste

profesionalci. Držali ste se svog koda do tančina.

Sevidž je teško disao; pogled mu skliznu duž pištolјa. -

Sve nas je vodilo ovamo.
- Da.
- Zašto?
- Ako spustite oružje, kazaću vam - reče Kamiči.

Sevidž nije poslušao. - Ne, reći ćete mi smesta, ili ću...

- Ubićete me? - Kamiči malo razmisli o tome, pa slegnu
ramenima. - Mislim da nećete. U tom slučaju nikad ne
biste...

- Recite nam! - Akiri je podrhtavala šaka u kojoj je držao
pištolј. - Dalismoseikadranijesreli!

- U izvesnom smislu.
- Šta to, do đavola, treba da znači? - Sevidž jače pritisnu
obarač.
- Molim vas spustite oružje - reče Kamiči. - O mnogo
čemu moramo da porazgovaramo. - Zavrteo je glavom. - Ali
nisam baš... razgovorlјiv? Je li to odgovarajuća reč?... kada
mi se preti.
- Možda me nije briga za to - odvrati Sevidž. - Možda će
moji košmari prestati, ako vas ubijem...
- Neće. - Kamiči im priđe. - Neće se okončati. Nastavićese.
Ako ne dobijete odgovore, zauvek će vas progoniti. Obojicu.
Do kraja života.
Sevidž ispravi malo pištolј u pravcu Kamičijevih grudi
koje su mu bile sve bliže. - Ali bićete mrtvi.
- Hoće li vam to pružiti zadovolјstvo? - Kamiči posegnu
za Sevidžovim pištolјem.
- Stanite.
- Hoće li vaše mučenje prestati kada me ubijete?
Razmislite dobro. Šta vam je važnije? - Kamiči ščepa
Sevidžov pištolј. - Potrebni su vam odgovori!
- Tako je. Ali trenutno mi je najvažnije da maknete prste
s pištolјa! Pre nego što... - Sevidž skloni Kamičieve prste,
zagleda se u njegove tamne nepomične oči, zatim spusti
oružje, svestan da ga Akira i dalјe drži na nišanu.
- I zato odgovorite na moje pitanje. Jesmo li se već ranije
sreli?
- Više bih voleo da odgovorim na jedno drugo pitanje,
koje mi niste postavili - Kamiči povede Sevidža prema
hodniku. - Vaše je ime...
Sevidž dozvoli Kamičiu da ga povede, jer mu je glava
bila puna fantoma, ali ipak se postara da Akira iziđe prvi

unatraške s pištolјem uperenim u Kamičieve grudi.
- Vaše je ime... Da li biste voleli da saznate svoje ime? -

Upita Kamiči kada su ušli u hodnik.
Sevidž zaklјuči da može verovati starom prijatelјu i

bivšem drugu iz SEAL-a, koga je video kako gine u prolazu u
Virdžinija Biču. - Zovem se Robert Dojl.

Kamiči je bio razočaran. - Otkrili ste više nego što sam
se nadao.

- Alternativa je bila ’’Rodžer Forsajt”, ali znao sam da to
ne može biti moje pravo ime jer sam ga upotrebio u svom
košmaru, a ništa iz tog košmara nije se dogodilo.

- Ali koristili ste povremeno ime ”Rodžer Forsajt”. Kao
pseudonim.

- To sam takođe pretpostavio - reče Sevidž. - Čovek
koga sam video u svom košmaru... rekao je da se zove Filip
Hejli... došao je za mnom u Tokijo. Dok je jurio za mnom iz
svetilišta Meiđi, stalno me zvao Forsajt. Pošto nisam
odgovorio, nazvao me je Dojl. Konačno sam zaklјučio da ako
je jedno ime bilo lažno, onda je verovatno to upotrebio prvo,
i tek kada nisam reagovao na njega, odlučio je da rizikuje i
na javnom mestu me oslovi mojim pravim imenom.

- Oštroumno - zaklјuči Kamiči.
- Ko je onda on?
- ”Filip Hejli” mu nije pravo ime. Kao i ”Rodžer Forsajt”,
to je pseudonim.
 

 

20.

 
 
- Šta?
Dok je Sevidž još pokušavao da se razabere posle ovog
Kamičievog odgovora, počeli su da ga sustižu jedan šok za
drugim. Prvo je čuo glatko kliženje drveta. Zvuk se ponovio
nekoliko puta. Nije hteo da zna za njega. Duž hodnika su se
pomerali zidovi. Kroz otvore su izlazili lјudi, Japanci, u
odelima, sa oružjem.
- Molim vas spustite pištolјe - reče Kamiči.
Akira reče nešto oštro na japanskom.
Kamiči je odgovorio, strplјivim glasom, a zatim se
okrenuo ka Sevidžu. - Vaš sadrug kaže da bi me radije
odmah ubio.
- Nije jedini - odvrati Sevidž, nišaneći. - Ako ti lјudi
naprave još samo jedan korak, mrtvi ste.
- Mislio sam da vas zanimaju odgovori - reče Kamiči. -
Pored toga, ako vi ubijete mene, oni će ubiti vas. Čemu? Ne,
biće bolјe da sarađujete.
Ljudi oprezno zakoračiše napred.
Sevidž skoči iza Kamičia. U slepoočnicama mu je
tutnjalo; oslonio se leđima o zid, a pištolј prislonio Kamičiu
uz lobanju. Akira dotrča do njega, i uperi svoj pištolј prema
lјudima.
- Hejli je moja veza sa CIA-om? - upita Sevidž.
- Nemate pojma da radite za agenciju?
- Zvučim li kao da imam?
- Odlično. Varka je uspela - reče Kamiči. - A vi? upita on
Akiru. - Da li ste vi svesni da radite za japansku obaveštajnu
službu?
Akira je bio zapanjen.
- Da - promrmlјa Kamiči. - Odlično. Plan se odvija kako

treba.
- Kurvin sine, šta si nam to učinio? - Sevidž jače pritisnu

pištolј, želeći da Kamičiu smrska glavu.

- Već ste malopre odgovorili na to pitanje.
- Kako?
- Doveo sam vas dovde - odvrati Kamiči.

- Počinjem da shvaćam - reče Akira. - Noćas. Uopšte

niste nijednog trenutka bili u opasnosti.

- Tačno. A znate li možda i zašto?

Akira samo što nije povratio. - Leševi. Toliko njih. Ovo

mesto... uopšte nije bilo napadnuto. Nisu ubice smakle sve

te lјude, nisu ni pokušali da vas pronađu, nisu doživeli
neuspeh, a zatim zbrisali. Nijebilo nikakvih ubica. Ti lјudi... - Akira
se zagrcnuo od gađenja i ućutao.

- Umrli su samovolјno. Hrabro. Časno - reče Kamiči. - Za
svog daimia... za svoju zemlјu... svoje nasleđe. I iznad svega,
za Amateracu.

- Blagi bože - izusti Sevidž. Zavrtelo mu se u glavi.

Hodnik kao da se lјulјao. - Oh, Isuse, vi ste ludi!

Ljudi nastaviše da prilaze s podignutim oružjem. Sevidž

ščepa Kamičia za odeću na leđima, i povuče ga prema

stepeništu.

Akira je ukočeno nišanio. - Recite svojim lјudima da se

zaustave. Pobiću ih.

- Ali zar ne shvatate? - Kamiči je bio uznemirujuće
miran, obeshrabrujuće racionalan. - Oni su spremni da umru,
da žrtvuju svoje živote za svog daimia, za duh svoje nacije, za
zemlјu bogova. Žele da ispune svoju dužnost, da se pridruže
kamiu svojih sadruga samuraja.

Sevidž zadrhta. Užasnuo se kada je razabrao razmere

Kamičievog ludila. Setio se masakra u Džonstaunu,

sledbenika u toj meri odanih svom harizmatskom fanatiku
da su bili spremni za njega sv&da učine, čak i da primoraju
vlastitu decu da ispiju otrovni Kul-Eid, a zatim ga i sami

progutaju.

Odjednom je pomerio perspektivu, promenio logiku,

podsetio se da potpuni ludaci, beznadežne psihopate, sami

sebe ubede da su jedino oni i samo oni savršeno razumni.

Ali isto tako naglo, setio se još nečeg. Ovo nije bio

Zapad nego Istok. Pomislio je na Mišimu koji je prosuo sam

sebi utrobu posle govora održanog pred japanskim

vojnidima u kome je zatražio od njih da vrate svojoj zemlјi

njenu pređašnju carsku veličinu, da ispune njenu bogom

predodređenu sudbinu.
Setio se legendarnih četrdeset sedam ronina, koji su

čekali dve godine da osvete svog uvređenog mrtvog

gospodara i koji su, pošto su odrubili neprijatelјu glavu i
postavili je na grob svoga gospodara, izvršili sepuku. U
Americi su fanatika iz Džounstauna smatrali čudovištem. U

Japanu se sećaju Mišime sa poštovanjem, kao osobe volјne
da umre za svoje principe. A četrdeset sedam ronina štuju
radi njihove slepe odanosti daimiu.

Na izvestan način, iako je bio gaiđin, Sevidž je to mogao
da razume, možda zato što je njegov otac sebi prosvirao

mozak.

Ali to nije ublažilo užas koji ga je i dalјe obuzimao.

- Sada mi je jasno zašto iz njihovog oružja nije pucano.

Oni su volјno... - Sevidž zatrese glavom. Bio je zapanjen, ali i

pun poštovanja, zamišlјao je njihovu hrabrost, njihovo

strahovito poverenje, njihovu veru u Amateracu, ubeđenje

snažnije od straha.

Primorao je sebe da nastavi da govori, iako mu se grlo

tako steglo da je imao utisak da se davi, a glas mu zvučao

promuklo: - Volјko su zauzeli stav mirno. I dozvolili da ih
upucaju. Svečano su dali živote... časno počinili sepuku na
jedinstven način. Kako bi njihova nacija mislila da su ih...
vaši... neprijatelјi ubili.

- Za jednog gaiđina bolјe shvaćate naše vrednosti nego
što sam to očekivao - primeti Kamiči.

- Ko ih je pobio? - upita Akira. - Vi?
- Nјihovi sadruzi samuraji, koje su opet ubili drugi, dok

nije ostala ova poslednja grupa - odvrati Kamiči.

Stražari napraviše još jedan korak sa uperenim

oružjem. Sevidž u očajanju povuče Kamičija dalјe od njih duž

zida, držeći pištolј prislonjen uz Kamičijevu glavu, dok je

Akira nišanio u stražare.
- Ovaj razgovor je koristan - primeti Kamiči, još jezovitije

racionalan. - Shvatio sam da sam počinio grešku.

- I te kakvu - reče Sevidž. - Ti lјudi nisu morali da umru,

ne radi vaše lude...

- Mislio sam na njihovo oružje... prekinu ga Kamiči.

Sevidž snažnije gurnu pištolј prema Kamičievoj lobanji,

plašeći se još jednog ludačkog napada vlastitog krhkog
razuma. - Oružje?

- Mislio sam da sam predvideo sve do najsitnijih

pojedinosti - reče Kamiči. - Ali sada sam shvatio da je

trebalo da opale po nekoliko puta prema drveću pre no što
su bili ubijeni... da porazbacaju po tlu dodatne čaure, da
svoju smrt učine još dramatičnijom. Da naglase odanost i

odlučnost kojom su dali sve od sebe u želјi da me odbrane.

Sevidž samo što nije povukao okidač.

Jedva je odoleo.
Ne, prošaputao je Grejemov avetinjski glas. Izbegni
osećanja. Ona dovode do grešaka. Profesionalac mora uvek

biti objektivan, racionalan, mora da vlada situacijom.

Racionalan? - pomisli Sevidž. Kao Kamiči? On je tako

prokleto racionalan, on je ludak!
Ali ti nisi. Izdrži. Seti se svoje obaveze. Prema meni.

Prema sebi. Prema petoj profesiji.
Da! - pomisli Sevidž.

Bio je i te kako svestan da su on i Akira još živi jedino

zahvalјujući tome što Kamičijevi stražari nisu smeli da se
usude da napadnu dok je njihovom daimiu pretila opasnost.

Pa ipak je bio u iskušenju, zamišlјao je kakvo bi to

zadovolјstvo bilo... bilo bi i te kako pravedno, tako dobro,
tako bi mu prijado da povuče okidač.

Smetao mu je Kamičiev obeshrabrujuće racionalan

glas.

- Kasnije ću se postarati za to. Pobrinuću se da iz oružja
bude ispaljeno po nekoliko metaka. Prsti leševa mojih
odanih sledbenika povući će obarače i isprazniti oružje, kako
bi na njima bio pronađen trag baruta u slučaju da budu
vršeni testovi. Svi vidovi plana moraju se uklapati.

- Šta se nadate da ćete postići? - upita Akira.
Kamiči se okrenu, oduprevši se pritisku Sevidžovog
pištolјa o njegovu lobanju. - Razočaran sam. Uspeli ste toliko
toga da pogodite, a još niste shvatili koji je moj krajnji
plemeniti motiv?
- Očigledno smo suviše glupi - primeti Akira.
- Pa recite nam - reče Sevidž. - Ubedite nas u svoju
pamet.
Kamiči se ispravi. - Zapis će pokazati... Istorija će
zapisati...
- Samo vi nama kažite - reče Sevidž.
- Noćas - Kamiči poče ponosno - izgledaće kao da su
ubice, koje su unajmili neprijatelјi Amateracu, jer su osećali
da sam velika pretnja po njih, izvršile pokolј u želјi da se
mene dočepaju... Ali nisu uspeli. Skupina najodanijih
samuraja uspela je da ih otera, mada ne pre no što su vođe
masakra bile uništene. Vi. - Pokazao je prema Sevidžu. -
Pripadnik CIA-e. I vi-... još jednom je pokazao, ovaj put prema
Akiri... - pripadnik japanske obaveštajne službe.
Bio mi je potreban nesrećni slučaj, dramatičan,
simboličan, nacionalan, takav koji će katalizirati moje
sledbenike, podstaći ih, prisiliti ih na odlučniju akciju i poput
magneta privući nove članove Sili Amateracu. Prizor
masakra, ovo svetilište japanske istorije i arhitekture,
doprineće da lјudi shvate...
- Šta? - upita Sevidž.
- Kakva je američka vlada koja šalјe ubice i naš vlastiti
podmićeni japanski establišment koji joj u tome pomaže. Ta
nesreća će izazvati takav bes, takvo ogorčenje, takvo...
- Niko vam neće poverovati - primeti Sevidž.
- Neće u Americi. A u Japanu? Poverovaće. U nekoliko

narednih dana, smer istorije ove nacije će se promeniti.
Izbrisaće grešku Meiđi obnove i vratiti moju zemlјu kulturnoj
čistoti, pročišćavajućem karantinu Tokugava Šogunata. Biće

proterani svi stranci, iskorenićemo sve što su zagadili.

- A vi ste taj veliki čovek koji će predvoditi šogunat,

pretpostavlјam - gorko reče Sevidž.

- U ime cara, koji više neće morati da se odriče svog

božanskog porekla.

- Toliko ste ludi - ... Sevidž ga povuče bliže stepeništu...

- da ćete ostatak života provesti u tapaciranoj ćeliji.

- Najčudnije od svega - javi se Akira, i dalјe nišaneći

prema stražarima - jeste to što se slažem s njim.
- Šta? - upita Sevidž.
- Pridružite mi se onda - pozva ga Kamiči. - Mogu izmeniti

plan tako da samo gaiđin umre. Mogu podmetnuti druge
dokaze koji će ovog čoveka i njegovog poslodavca iz CIA-e

povezati sa japanskom obaveštajnom službom. Vaše

sposobnosti bi mi bile od koristi.

- Da slažem se s vama - reče Akira, nišaneći. - Voleo bih

da sam živeo u nekom drugom vremenu. Voleo bih da se

istorija može poništiti... ne samo američka okupacija i ustav

koji su nam nametnuli, već i rat na Pacifiku i militarizam koji
je on stvorio, i Meiđi obnova, a više od svega ”crni brodovi”
Komodora Perija. Tokugava Šogunat. To je bio naš najlepši

cvet. Kada smo živeli sami sa sobom, kada smo se izdvojili

iz sveta bili okrenuti sebi samima, i usavršavali svoj duh.

Voleo bih da nemamo nikakve veze sa Amerikom. Atomske

bombe koje su bacili na nas bile su moderne verzije Perijevih

”crnih brodova”. Zbog njih sada pokušavamo da ovladamo u

ekonomskom pogledu, umesto u vojnom. Pohlepa, glad za

moći, krajnje stroga radna etika koja nam ne ostavlјa

vremena za kontemplaciju... Amerika nas je naučila tim

porocima. Oni uništavaju lepotu našeg duha Više nismo
zemlјa bogova Zaboravili smo na bogove.

Sevidž nije bio načisto da li je Akira zaista mislio sve

ono što je rekao ili je samo pokušavao da zbuni Kamičia i

njegove lјude. Pometen, povukao je Kamičia još bliže
stepeništu; Akira je i dalјe držao ostale na nišanu.

- Onda mi se pridružite - ponovi Kamiči.
- Ne! - reče Akira - Ono što ste noćas učinili je... -
Odvratnost mu ispuni glas. - Obsceno. Iz ovoga ne može
proizići ništa dobro. Svi ti lјudi nisu morali da umru.
Zloupotrebili ste kod odanosti. Vi niste spasilac. Vi ste
čudovište.
- Onda umrite sa gaiđinom.
- Malo sutra. - Sevidž stiže do stepeništa, vukući
Kamičia. - Brišemo odavde.
Kamiči se obrati svojim lјudima na japanskom.
Oni stadoše mirno i nakloniše se.
- Akira, šta js kazao?
- Rekao im je: ”Znate šta vam je činiti. Izvršite ono na
šta ste se zakleli. Poštujem vas. Preporučujem vas
Amateracu.
- Oh, sranje - reče Sevidž.
Začuo je iznenadno škripanje na stepeništu ispod njih i
bacivši na trenutak pogled nadole, ugledao osmoricu kako
im se približavaju, nišaneći.
- Stražari koji su se pretvarali da su ubice i koji su se
odvezli kolima - objasni Kamiči. - Bilo im je naređeno da se
vrate kada vi stignete. Jedan od mojih lјudi im je javio preko
radija.
- Recite im da se ne mešaju - reče Sevidž.
- Ili ćete me ubiti? Taj argument više ne pali. Vidite,
upravo treba da počne poslednji čin.
- Poslednji čin?
Odozdo pripucaše na Sevidža.
Uvukavši glavu u ramena dok su mu zrna fijukala oko
glave, Sevidž pripuca iz pištolјa koji je do tada držao
prislonjen uz Kamičievu glavu.
Jedan se srušio.
Ali istog časa drugi pripucaše i hodnik se ispuni
grmlјavinom koja mu je odzvanjala u ušima, dok su zrna

odvalјivala komadiće drveta sa gelendera i pravila rupe po
zidovima.

Sevidž nije povlačio prst sa okidača... pucao je bez
prestanka!... prazne čaure letele su iz njegovog pištolјa, lјudi
su padali, vrištali. Krv je tekla. A onda iznenada, kada je i
poslednji čovek pao...

... hodnik i stepenište podsećali su na užasnu klanicu,
zadah kordita, krvi, povraćanja i izmeta svuda oko nјega...

... Sevidž sa užasom shvati šta ga je to sve vreme
mučilo.

Ne bi trebalo da sam živ! Ti lјudi su bili svega deset
stopa udalјeni.

Kada je puclјava započela Kamiči se prućio po podu
tako da ga nisu mogli iskoristiti kao štit.

U celoj toj pucnjavi, pored toliko istrošenih metaka,
Akira i ja nijednom nismo pogođeni?

Nemoguće!
Osim...
On se strese.
Osim ako nisu ni nameravali, ni pokušali da nas pogode!
Blagi Bože, hteli su da nas primoraju da mi njih
pobijemo!
Počinili su samoubistvo!
Jedna ludost se nadovezivala na drugu. Bilo ih je
previše, trajalo je predugo. Sevidž je sumnjao da će njegov
um izdržati još jedan napad. Poželeo je da vrisne. Osećao je
kako mu zdrav razum izgara, da je na ivici nervnog sloma,
samo što nije pukao!
Izvadio ga je bes. - Kamiči, ti kučkin sine!
Sevidž se okrenu da se suoči s njim, nanišaneći prema
podu po kome se Kamiči prućio kada je počela pucnjava.
Ali Kamičia nije bilo.
- Gde je...?
- Eno ga! - povika Akira. - Trči niz hodnik!
Sevidž potrča za njim, zaobilazeći tela na podu.
Akira je takođe pojurio, psujući na japanskom.

Kada se Sevidž približio ulazu u Kamičievu sobu,
odjednom kao da se našao pred platnom na kome se
projektovao neki usporeni film; u njegovom umu su se
sudarili jamaisvu i dejavu. Bio sam već jednom ovde! Znam šta
će se desiti.

Pre no što je uspeo da se zaustavi i reaguje u skladu sa
svojim predosećanjem, strahovit udarac umrtvio mu je živce
u zglavku i izbacio beretu iz šake. Iza sebe je čuo pucanje
kosti, Akirin jauk, i udarac pištolјa o pod.

Okrenuo se, sada je njegova noćna mora bila potpuna.
Našao se pred trojicom. Mišićavi, oko trideset pet
godina, Japanci. Odeveni u tamna odela.
Ubice iz Planinskog utočišta Medfordski klanac. Iskočili
su iz sobe nasuprot Kamičieve i razoružali Sevidža i Akiru
drvenim mačevima zadavši im gotovo nevidlјive udarce,
toliko su bili brzi.
Međutim, Sevidž se priseti da su bila četvorica, a ne
trojica!
A četvrti je stezao samurajski mač, ne boken.
Kamiči je uskoro razrešio i tu njegovu nedoumicu koja
ga je strašno zbunjivala, posegnuo je u sobu i izvukao sjajni
mač.
- Pun krug - reče Kamiči. - Početak vas čeka na kraju.
Jedan od one trojice zamahnu bokenom, Sevidž se okrenu
kako bi izbegao udarac, ali prekasno. Drveni mač ga je tako
snažno lupio po ruci da je bio odbačen na zid.
- Obećao sam da ću staviti tačku na vaš košmar - reče
Kamiči.
Drugi zamahnu prema Akiri, koji se presamiti kada mu
se tupi vrh bokena zari u stomak. Akira klonu na kolena od
užasnog bola, držeći se za stomak.
- Odgovori - nastavi Kamiči. - To ste hteli... sredio sam
da poubijate sve one lјude kako bih uverio vlasti... a mediji
će razaslati vest... da se ovde vodila strašna bitka u kojoj su
se moji stražari hrabro borili da me odbrane. Meci su morali
biti iz vaših pištolјa. Trag baruta na vašim šakama. A kada

ste se na kraju meni suprotstavili, preostala su samo ova tri

samuraja sa drvenim mačevima.
- A vi - zareža Sevidž - vama nije ostao boken, već katana...

jer vi ste šogun, junak vlastite priče.
- Kao što sam vam već objasnio, bio mi je potreban

incident, nešto krajnje dramatično, simbolično,

katalizirajuće, što će nagnati naciju da me sledi. Još malo pa

ćete postati deo legende. Ljudi će pominjati ovaj trenutak
hilјadama godina... kako su jedan nevalјali gaiđin i jedan
Japanac izdajnik, predvodili ekipu plaćenika koja je pokušala

da me ubije. I stvarno, uspeli ste da ubijete sve moje lјude.

A na kraju, kada su ostali iz vaše ekipe bili primorani da se

povuku pred mojim hrabrim umirućim samurajima, suočili
smo se nas troje, vi i ja, vatreno oružje protiv katane.

- Ko će pobediti? - Sevidž se baci da dohvati svoj pištolј,

zgrabi ga, i zaurla kada ga drveni mačevi udariše po lobanji,

leđima, rukama i nogama.

Ponovo!

To se ponovo događalo! Osećao se bespomoćnim!

Sve je bilo unapred smišlјeno!
Ne, naknadno smišlјeno! Vreme je okrenuto da teče
unazad! On je živeo unazad!

A istorija se nije mogla menjati!

Ponovo je vrisnuo, ali ne usled novih udaraca zadatih

drvenim mačevima, već od neopisivog besa kakav nikada

ranije nije iskusio.

- Ti kopile!

Sevidž se zakotrlјao i šutnuo. Osetio je zadovolјstvo

kada je čuo kako stražaru puca čašica u kolenu. Stražar je
zaurlao, ispustio boken, uhvatio se za koleno i pao.

Sevidž je nastavio da se kotrlјa. Osetio je fijuk vazduha
kada je boken proleteo pored njegove glave.

Drveni mač je udario o pod. Sevidž je ponovo šutnuo,

začuo jauk, ščepao beretu i uspravio se.
Ali drugi boken ga je udario s neverovatnom snagom, iza

desnog ramena, tamo gde mu je kratka tolјaga ostavila

pozamašnu modricu. Pošto je bio ponovo ranjen u isto
mesto, ruka mu je klonula, mišići se paralizovali, bereta mu
skliznula iz neupotreblјive šake.

Usled bola se još više razbesneo. Cimnuo je levi lakat
unazad, pogodio stražara iza sebe, i začuo soptanje, pucanje
rebara; čovek se presamitio.

Sevidž se okrenuo, spremio se da udari trećeg stražara,
ali čovek je odskočio, zamahnuo bokenom, i udario Sevidža
postrance, malo iznad levog bubrega; bol je bio u toj meri
razapinjući da se Sevidžu zamaglilo pred očima. Nastavio je
da se okreće, potpuno dezorijentisan, i da udara o zid.
Stražar zamahnu prema njegovoj lobanji. Sevidž podiže levu
ruku, u očajničkom pokušaju da zaštiti glavu, mada je znao
da će mu ruka najverovatnije biti slomlјena.

Neka nejasna mrlјa je presrela boken. Akira! Bio je
oboren, na kolenima, držeći se grčevito za stomak pošto mu
je jedan od stražara zadao strahovit udarac tupim krajem
drvenog mača. Stražari su očigledno pretpostavili da su
Akiru onesposobili dovolјno da im ne smeta i da mogu da se
usredsrede na Sevidža.

Pogrešili su. Izbacivši žulјevitu šaku naviše ispod
zglavka trećeg stražara kada je čovek zamahnuo bokenom
prema Sevidžovoj lobanji, Akira je sprečio udarac, bridom
druge šake raspalio stražara po nosu, okrenuo ga, i zabio
mu koleno u prepone. Stražar je pao; iz nosa mu je potekla
krv.

Sevidž se napinjao da povrati svest. Postao je dovolјno
svestan da shvati kako Akira juri prema Kamičiu; kada se
Sevidž okrenuo da mu pomogne, osetio je kako ga noge
izdaju. Stražar kome je slomio koleno, dopuzao je do njega i
udario ga bokenom po potkolenicama. Jačina udarca umrtvila
je živce i Sevidž je pokleknuo. Pao je. Pod je poleteo prema
njemu. Vilicom je opalio po drvetu. Ostao je trenutak
ošamućen i ništa nije video.

Onda mu se vid povratio, malo je podigao glavu... Još
mu se vrtelo... u agoniji... video je Akiru kako napada

Kamičia.
Kamiči je podigao katanu. Ne! Sevidž je vrisnuo u sebi.

Jamaisvu je postalo stvarnost! Ono što se nikada nije dogodilo
upravo se dešavalo! Pun krug. Živeti unazad. Početak na kraju.
Osim što je početak bio laž, a ovo je bilo nepodnošlјivo
stvarno.

Kao da gleda film koji je video već i previše puta...

prisustvuje košmaru koji ga je suviše često mučio. Sevidž se

sav skupio kada je Akira napao Kamičia.

Četvrti ubica.

Čovek sa sjajnim mačem.

Ako je sadašnjost postala prošlost... Sevidž je i dalјe u

sebi vrištao... da li je ona takođe bila i predznak budućnosti?

Ne! Akira! Nemoj!

Ispružen od bola na podu, Sevidž je uspeo da

usredsredi svoj usled delirijuma iskrivlјen vid...

I osetio kako mu je srce stalo, prepuno nade, kada je

shvatio da je Akira dohvatio drveni mač trećeg stražara

pošto ga je oborio na pod i sprečio da udari Sevidža po

lobanji.
Prošlost koja se nikada nije dogodila nije se doslovce

odvijala u sadašnjosti! U Sevidžovom košmaru, Akira nije bio
naoružan bokenom. Ovo nije bio pun krug! Stvarnost se nije
pridržavala lažnog sećanja! Budućnost nije morala da

odgovara lažnoj prošlosti.

Kamiči zamahnu sjajnim mačem.
Akira se izmače. Parirao mu je bokenom.
Kamiči je ponovo zamahnuo.

Ponovo mu je Akira parirao.

Kružili su, iskušavajući jedan drugoga, nasrćući,

uvijajući se, napadajući.

Akira napravi fintu ulevo, zatim udesno, i ugleda

mogućnost za udarac! Kada je zamahnuo, jedan stražar sa
poda je zavitlao boken. Odbio se o Akirino rame, omeo ga u
zadavanju udarca.

Kamičiev mač raseče Akirin boken napola.

Sevidž je sada ipak glasno vrisnuo.
Akira je odskočio unazad.
Kamičiev mač sevnu. Imao je utisak da je kao žilet
oštro sečivo promašilo Akirin vrat.
Sevidž se molio da je tako. Grešim. Oh, molim te, dragi
Bože! Ne, nisam video...!
Nјegova pomamna molba ostala je neuslišena.
Akira je ispustio boken. Glava mu je pala sa ramena.
Udarila je o pod poput kakve bundeve, otkotrlјala se, i
zaustavila se, uspravno, ispred Sevidža.
Oči trepnuše.
Sevidž je izgubio kontrolu, što je u ovom slučaju značilo
da je povratio kontrolu, šok koji je doživeo njegov um nadjačao
je bol koji mu je paralisao telo.
Podigao se na kolena, nesigurno se uspravio i posrćući
krenuo prema Kamičiu, vrišteći.
I Kamiči je vrištao.
Jer je Akirin bezglavi torzo nastavio, iako je to bilo
nemoguće, da se kreće, da nasrće na Kamičia, zgrabio ga je
za šake kojima je držao katanu. Impulsi iz Akirinog odsečenog
mozga kao da su i dalјe slali poruke i terali njegov bezglavi
leš, mržnja je nadživela život. Istovremeno je krv sablasno
šiklјala iz Akirinog vrata. Nјegovo telo povraćalo je grimizno.
Krv je u kaskadama zasipala Kamičia, polivala ga je po
lobanji, zasipala mu oči, natapala odeću.
Vrištao je sve jače, poput kakvog ludaka, s puno
gnušanja. A onda je Kamiči ispustio krvavi mač i odgurnuo
od sebe Akirin bezglavi torzo iz koga je šiklјala krv, a koji se i
dalјe borio.
Upravo tada je Sevidž prestao da posrće preko hodnika.
Zgrabio je mač koji zapanjujuće, jezovito, treperavo lako
iskliznu iz Akirinih ukočenih šaka što su ga do malopre tako
čvrsto stezale...
... kao da su te šake bile u vezi sa Akirinom odsečenom
glavom...
... kao da su ti beživotni prsti prepoznali dodir prijatelјa

koji ih je stegnuo...
-... i svom svojom snagom, Sevidž zamahnu katanom,

urlajući u znak pobede kada je oštrica ušla, prošla i izletela

iz Kamičievog stomaka.

Kamiči je zacvileo.

Potekla je krv.

Blјunula.

Torzo mu se razdvojio, gornja polovina pala je na desnu

stranu, donja...

Sevidžu se zamrači pred očima. Presamitio se od

zadobijenog udarca po lobanji.

Stražari! Jedan od njih mora da je uspeo da se uspravi,
došepa do njega, i zamahne bokenom. Sevidž pade na kolena
ali ipak refleksno zavitla mačem. Dok mu se vid vraćao,

video je kako stražar posrće unazad.

Sevidž je puzao na kolenima, uperio je mač,

zanemoćao i pao.

Dočekao se ispred Akirine glave. Nije mogao da se

pomeri. Bespomoćan, uvijajući se od bola, pokušavao je da

se zagleda u Akirino lice.
Nedostajaćeš mi.
Pokušali smo, prijatelјu.
Dobili smo odgovore.
Ali ne sve.
Toliko toga još treba saznati.
Zaostali električni impuls još jednom pokrenu Akirine

kapke. Oči su mu bile melanholične kao i uvek, iako se preko

njih nadvio oblak smrti. Iz njih potekoše suze, bez sumnje

posmrtni refleks, ali gotovo... mada nemoguće... kao da su

htele da se oproste.
Stražar zamahnu bokenom. Sevidžova svest je

eksplodirala.

Ali ne pre no što je začuo pucnje.

 

 

EPILOG

 

KLJUČ ZA LAVIRINT
 

 

TALAC SREĆE

 
 

 

Sevidžu se činilo da je prošla večnost od onog dana kada je

sreo Rejčelinu sestru, Džojs Stoun, u Atini i otišao s njom do

Partenona, citirao Šelijevog ’’Ozimadijasa” kako bi slikovito

opisao lekciju koju su držale ove ruševine.

 
Pogledaj moja dela, ti Moćni, i moj očaj!
... Oko olupine.
Te kolosalne olupine, bezgranične i gole
Usamlјen i ravni pesak prostire se nadaleko.

 

Džojs Stoun je razumela: - Ništa... bogatstvo, slava,

moć... nije večno. - Zaista. Ništa ne treba uzimati zdravo za

gotovo. Budućnost se suprotstavlјa, tumači i češće se

izruguje prošlosti nego što to ne čini. Istorija. Lažno sećanje.

Dezinformacija. Sve to, u istoj meri kao i noćna mora,

progonilo je Sevidža. Kao što je rekao Rejčelinoj sestri: -

Prošao sam kroz dobru nižu školu - i pošto je navikao da

meditira isto kao što mu je bilo prirodno da učestvuje u

akciji, smatrao je sasvim prirodnim što mu je na pamet pala

jedna druga pesma kada je pokušao da razume kroz šta je

prošao; bili su to prvi stihovi T.S. Eliotovog ’’Bernta

Nortona”:

 
Vreme sadašnje i vreme prošlo,
Možda su oba sadašnja u vremenu budućem,
A vreme buduće sadrži se u vremenu prošlom
...........................................
Ono što je moglo biti je apstrakcija
Koja ostaje stalna mogućnost,
Jedina u svetu nagađanja

 
Ono što je moglo biti i ono što je bilo
Pokazuju ka jednom kraju, koji je uvek prisutan
Paradoks, nemilosrdnost, varka i izdaja vremena.

 

Istina sadržana u Šelijevoj pesmi i onoj Eliotovoj uskoro
su postale očigledne. Pošto je otkriven masakr u Planinskom
utočištu Kunia Širaia, Japanci su u vestima na svim
medijima, zasipali svoje čitaoce, gledaoce i slušaoce
izveštajima i nagađanjima tokom naizgled beskrajnih
nedelјa. Nacija je bilo isto onoliko zainteresovana koliko
zbunjena, i tražila je da sazna sve više i više pojedinosti.

Gotovo opsesivnu pažnju privukao je pronađeni Širaiev
dnevnik. Kao što je rekao Sevidžu i Akiri, nameravao je da
stvori legendu, ubeđen da će je narod prepričavati hilјadu
godina. Razume se, u svom dnevniku Širai nije razotkrio laž
na kojoj je trebalo da počiva cela legenda. Umesto toga
pokušao je da podupre tu legendu poredeći sebe sa velikim
istorijskim ličnostima, japanskim junacima koji su bitno
promenili kurs istorije svoje nacije tako da su prerasli u mit.
Širai je očigledno nameravao da obelodani dnevnik
neposredno pred svoju smrt ili da naloži da se to uradi
odmah pošto premine, kako bi njegovi sledbenici mogli da
obožavaju njegovu pisanu ostavštinu kao što su obožavali
njegov kami.

Junak s kojim se Širai najviše poistovećivao bio je Ošio
Heihačiro, politički aktivista iz devetnaestog veka. Besan
zbog siromaštva nižih klasa, Ošio je organizovao pobunu;
bio je toliko odan stvari za koju se zalagao da je rasprodao
sve što je imao kako bi mogao da kupi mačeve i vatreno
oružje za selјake koji su umirali od gladi. Godine 1837.
njegovi pobunjenici su oplјačkali i spalili bogata imanja.
Grad Osaka je uskoro bio u plamenu. Međutim, vlasti su ipak
uspele da uguše pobunu. Ošiovi sledbenici bili su pogublјeni,
ali tek pošto su mučeni. Uhvaćen je bio i sam Ošio, ali
izbegao je nečasnu smrt tako što je izvršio sepuku. Širaieva
odluka da uporedi sebe upravo sa ovim junakom u početku
je zbunjivala, i Širai je to priznao u dnevniku. Konačno,
Ošiova pobuna, iako junačka, završila je porazom. Ali Širai je
zatim objasnio da je ono zbog čega je Ošio žrtvovao svoj
život imalo za posledice stvari koje Širai i te kako odobrava.

Pošto su se ”crni brodovi” Komodora Perija usidrili u
Jokahama zalivu 1853. novo pokolenje pobunjenika diglo se
protiv američkog zahteva da Japan prekine kulturni karantin
i dozvoli strancima da uvoze robu, da postane satelit
Zapada. Inspirisani Ošiovim principima, ti novi pobunjenici
zahtevali su da se obnovi kulturna čistota Tokugava
Šogunata. Zahtevali su da se sačuva mistično jedinstvo
njihove nacije, njihov bogom predodređeni nihonđinron, njihovo
božansko poreklo koje im je ostavila u nasledstvo boginja
sunca, Amateradu. Ratnici, samuraji bez gospodara koji su
sebe zvali dilš, zaklinjali su se da će proterati sve ulјeze
strance, a ponekog zapadnjačkog setlera čak i pogubiti. Širai
je u svom dnevniku lukavo naglasio da on ne zagovara
krvoproliće već je pre za jedan sveobuhvatni politički pokret
kroz koji će Sila Amateracu ostvariti san Ošiovih potonjih
sledbenika - Proterajte varvare - i vratite Japan Japancima.

Stavlјen u ovaj kontekst, Ošio je odista izgledao pravi
junak koga je Širai želeo da nadmaši. Ali bilo je tu ironičnih,
uznemirujućih implikacija koje Širai ili nije uočio ili koje nije
želeo da prizna, jer je potom prešao sasvim neočekivano na
novu temu u svom dnevniku; počeo je da opisuje svoj
patriotski fanatizam u osnivanju, organizovanju i
oslobađanju Sile Amateracu, za koje je u svom dnevniku
kategorički tvrdio da mora biti uspešno. Implikacije koje su
bile zanemarene u Širaievom dnevniku odnosile su se na to
da su se Ošiovi kasniji sledbenici slepo držali njegovih
principa... - Nahrani siromašne -... tako da su - Proterajte
varvare - i - Očuvajte Japan čistim - postali sinonimi za -
Poštujte cara - Od 1600. godine, Tokugava Šogunat je
zahtevao da se car drži u pozadini, u Kjotu, daleko od
šogunovog središta moći današnjeg Tokija Ali fanatici koji su
nesvesno izokrenuli Ošieve namere, i poistovetili činjenicu
da su Japanci sa nekadašnjom svetošću carske institucije, na
osnovu čega su zahtevali da se ona ponovo uspostavi,
zahtevali su da se car dovede iz Kjota u šogunovu prestonicu, i
da se ponovo proglasi simbolom veličine Japana.

Tako je 1876. došlo do Meiđi obnove. Posle više od dva i
po veka, pao je Tokugava Šogunat, a sračunate birokrate su
shvatili da mogu izvući kako finansijsku tako i političku korist
iz ovog zapanjujućeg pomeranja moći. Izdvojivši, okruživši i
iznad svega kontrolišući cara i njegove stavove, prihvatili su
ono što su smatrali probitačnim, pro-nacionalnim
posledicama ”crnih brodova” Komodora Perija. Izraženo
rečima Masajoši Hote koji je predvideo budućnost 1857.,
četiri godine pošto su stigli ”crni brodovi” - I stoga sam
ubeđen da treba da se držimo politike - uloži sve na ono što
ti se trenutno nudi, zaklјuči prijatelјske saveze, pošalјi
brodove u strane zemlјe i sa svima trguj, oponašaj strance
tamo gde su najbolјi, i tako ispravi naše prečice, ojačaj našu
nacionalnu snagu i kompletiraj naoružanje i na kraju
postepeno podredi strance našem u uticaju dok sve zemlјe
sveta ne upoznaju blagoslov savršenog spokoja i naša
hegemonija ne bude priznata na celoj zemalјskoj kugli.

Širai... koji je pokušao da izmeni istoriju... bio je slep za
to. Akira je, međutim, shvatio istinu. Kao što je rekao Sevidžu
dok su se vozili ka svojoj sudbini koja ih je čekala u
Širaievom planinskom utočištu: - Možemo pokušati da nešto
naučimo od istorije, ali nemoguće je obrnuti njen tok. -
Drugim rečima, krećemo se stalno napred, pomisli Sevidž.
Nemilosrdno. Možemo da pokušamo da gradimo na
ostacima prošlosti, ali sadašnjost... klin između tada i
uskoro... razlog je svim razlikama, dodaje nove faktore,
garantuje da će uskoro biti drugačije nego tada.

Nikada se ne možemo vratiti unazad, tužno je zaklјučio,
setivši se nevine sreće svoje mladosti i noći kada mu se otac
ubio. Ali šta nam to govori o ambiciji, nadi i naročito lјubavi?
Jesu li one besmislene, predodređene da propadnu? Jer se
sadašnjost pojavlјuje, programira je, ali je u određenim
trenucima ipak razvedena od prošlosti... a budućnost već po
definiciji označava promenu, koju kontrolišu nepredvidive
okolnosti?

Jamaisvu,Dejavu. Lažno sećanje. Dezinformacija,

Mesecima sam doživlјavao prošlost koja nije bila

istinita, pomisli on.

A onda sam se suočio sa sadašnjošću koja je kako se

činilo ponavlјala prošlost. Ali s izvesnom razlikom. Da...
Sevidž proguta knedlu... Akira je umro (Blagi Bože, koliko mi samo
nedostaje.) Međutim, on nije poginuo baš na istovetan način
kao u mom košmaru. Bio je...

Glava mu je odsečena. Da.

I pala je na pod, dokotrlјala se do mene i trepnula.

(Koliko mi nedostaje.)

Ali pre no što mu se telo srušilo, njegove beživotne

šake dale su mi mač.
To nije bilo isto! To nije bila prošlost!
Možda bismo mogli da obrnemo smer, da promenimo,

izmenimo, ispravimo ono što je ostalo za nama.
Ali u tom slučaju, prošlost je bila laž. Nikada se nije

dogodila. Bio je to sve samo prokleti trik na koji je naselo

naše sećanje.

Zar sve nije upravo to? Seti se šta si pročitao u knjizi

koju ti je dao dr Santico. Sećanje nije ono što se dogodilo

pre godinu dana, pre mesec dana, pre jednog dana. To je

ono što je bilo pre jedne sekunde, kada prošlost postaje

sadašnjost, spremna da se pretvori u budućnost. Uhvaćen

sam u zamku svoga uma, u svoja trenutna opažanja.

Prošlost se ne može dokazati. Budućnost je tajna. Sada

postojim zauvek. Dok ne umrem.

A šta je sa nadom i lјubavlјu? Šta je sa Rejčel? Šta je

sa...?

Sutra? Hoće li se moji snovi srušiti, moje nade raspasti,

moja lјubav istopiti?

Mislim da neće.

Jer Rejčel zna istinu. Dovolјno često mi je to ponavlјala.

Abraham je verovao.

Zato što je to apsurdno.

Alternativa je neprihvatlјiva. Sve dok ono što radim,

radim blagonaklono...

... i znam da će biti boli, nesreća...
... sve dok uspevam da se nekako krećem napred...
... blagonaklono...
... uprkos nesrećama....
... uprkos bolu...
... uz Božju...
... zato što je to apsurdno...
... Neću biti talac sudbine.
 

 

SAUČESNIŠTVO U LAŽI

 

 

1.

 
 
Sada je Sevidžov košmar bio dvostruk, užasno duplo
izlaganje, Akira je bio ubijen dvaput, ne jedanput, i Kamiči je
dvaput umro. Ležao je potrbuške, paralizovan, u lokvi krvi,
gledajući u Akirinu odsečenu lobanju, dok su melanholične
suzne oči treptale; a onda je Sevidž počeo da vrišti i uspeo
da se uspravi.

Nečije šake su ga zadržale. Blagi glas počeo je da ga
smiruje. Na trenutak se Sevidž zapitao ne nalazi li se ponovo
u onom hotelu u Filadelfiji, gde ga je Akira smirivao pošto se
probudio iz košmara vrišteći. Nada se iznenada izrodila u
strah Jer je Sevidž, onako polusvestan, shvatio da ako se
nalazio u Filadelfiji, to znači da do konačnog pogubnog
suočavanja sa Širaiem još nije došlo. Sadašnjost je bila
prošlost, a užas budućnosti mu tek predstoji.

Ova užasavajuća mračna misao izazva u Sevidžu želјu
da još jednom vrisne. Nežne šake, umirujući glas, nastaviše
da ga tetoše. A onda Sevidž shvati da je to Rejčelin glas, da
on mlitavo sedi na futonu, da mu je glava u zavojima, da mu
je desna ruka otežala od gipsa, da mu elastični zavoj steže
grudi. Stresao se, setivši se bolnice u Harisburgu, u kojoj
nikada nije bio, gipsa koji mu je sputavao telo, iako mu ruke
i noge nisu bile slomlјene, plavokosog lekara koji nikada nije
postojao.

- Ne smeš se uzbuđivati - reče Rejčel. - Miruj. Ne
pokušavaj da ustaneš. - Nežno ga je vratila na futon. - Moraš
da se odmaraš. - Nagnula se i polјubila ga u čekinjav obraz.
- Sada si bezbedan. Obećavam da ću te štititi. Pokušaj da
ostaneš miran. Spavaj.

Kada je magla u Sevidžovom umu počela da se diže,
shvatio je ironiju ove izmenjene situacije. Rejčel šttinjega, Iako

je još bio zbunjen, gotovo se osmehnuo. Ali glava ga je
toliko zabolela da je mislio kako mu je neko zabio klin u nju,
pa je usled bola zatvorio oči. - Gde se nalazim?

- Kod Taroa - odvrati Rejčel.
Sevidž je iznenađeno pogleda. S mukom ponovo
progovori. - Ali kako...?
- Donela su te dvojica koja su ostala sa vama dok ste
sledili Širaia.
- Još ne... Kako...?
- Kažu da ste im ti i Akira kazali da sačekaju u podnožju
planine dok vi odete da istražite teren.
Sevidž klimnu uprkos bolu u glavi.
- Dva sata kasnije, čuli su pucnje - nastavi Rejčel. -
Puške. Automatsko oružje. Tvrde da su pomislili kako se
gore vodi pravi rat. Ubrzo potom dvoja kola su se sjurila niz
planinu i nestala.
Sevidž udahnu, trudeći se da usredsredi misli. - A
onda...? - Glas ga je izdao.
- Čuvaj snagu. Ja ću pričati. Jesi li žedan? Da li bi
hteo...?
- Da - uspe on da procedi kroz spržene, ispucale usne.
Spustila je čašu s vodom pored njegove glave i gurnula
mu slamku koja se savijala pri vrhu između usana. Bio je
slab i teško je uvlačio vodu preko suvog naduvenog jezika.
Teško je i gutao, ali je nastavio ipak da pije.
Sklonila mu je čašu. - Biće ti muka ako budeš suviše
brzo pio. - Trenutak ga je posmatrala, a onda nastavila. -
Odlučili su da pogledaju šta se događa.
Sevidž je ponovo sklopio oči.
- Da li ti se spava? Možemo o ovome i kasnije.
- Ne. - Dahćući reče Sevidž. - Želim da... moram da...
saznam.
- Pretpostavili su da su oni u kolima pucali, a kako bi im
suviše dugo trebalo da se popnu pešice do vrha, Tarovi
učenici su rizikovali vožnju motociklima uzanim putem.
Sevidž joj zdravom rukom dade znak da nastavi.

- Blizu vrha su sakrili motocikle i prišunjali se kroz šumu
- reče Rejčel. - Pronašli su jednu ogromnu zgradu, ili sve
vrste različitih zgrada neobično povezanih. To me je
podsetilo na Planinsko utočište Medfordski klanac, kako si ga
ti opisao. - Zastala je. - Svuda po travnjaku bila su tela.

Sevidž napravi grimasu setivši se prizora.
- A onda su se kola vratila, a njih dvojica su se sakrili.
Ljudi iz kola ušli su u zgradu. Tarovi učenici su čekali, a
zatim su oprezno krenuli za njima. Našli su još tela.
- Da - reče Sevidž. - Mnogo. - Nozdrve mu se raširiše,
kao da ponovo oseća bakarni zadah krvi. - Posvuda.
- Čuli su nove pucnje. Na nekom od gornjih spratova.
Nisu znali šta ih gore čeka. Bilo ih je svega dvojica. Morali su
obazrivo da se penju. Kada su stigli do trećeg sprata on je
bio gotovo prekriven leševima. - Rejčel se ujede za usnu. -
Akiri je bila odrublјena glava. Širai je bio prepolovlјen. A
trojica sa drvenim mačevima upravo su se spremala da tebi
smrskaju lobanju. Tarovi učenici zgrabili su pištolјe sa poda i
ubili onu trojicu pre nego što su ovi stigli tebe da dokrajče.
Sevidžu je polako slabila koncentracija. Trudio se da
ostane pri svesti, očajnički želeći da čuje ostatak priče. - Ali
još mi nisi kazala. Kako sam dospeo ovamo?
- Jedan od Tarovih učenika odvezao se motociklom do
obližnjeg sela u kome su sakrili vaša kola. Vratio se kolima,
stavili su tebe i Akiru u njih, i doveli vas kod Taroa; jedan je
vozio auto, a drugi ga je sledio na motociklu. Taro im je
naredio da se vrate na planinu po preostali motocikl i da
porazmeštaju tela da izgleda kao da je nekolicina Širaievih
lјudi pokušala da ga ubije dok su ga drugi branili. Prema
izveštajima iz novina, vlasti su poverovale u tu varku, mada
niko nije objasnio zbog čega je došlo do pobune.
Sevidž poče polako da gubi svest.
- Taro se pobrinuo za tebe - reče Rejčel - očistio ti je
rane, namestio ruku, učinio je sve što je mogao. Bilo bi
suviše rizično, privuklo bi preveliku pažnju, da te je odveo u
bolnicu. Ali da se nisi uskoro probudio, zahtevala bih da te

odvede do lekara.
Sevidž je uhvati za šaku. Dok je polako gubio svest i

pred očima mu sve postajalo crno, on reče: - Ne napuštaj
me.

- Nikada.
Zapao je u neku vrstu nesvesti, sna.
Ponovo je prolazio kroz poznati košmar, ili bolјe reći
kroz oba košmara, jedan povrh drugoga.
 

 

2.

 
 
Naredni put kada se probudio, osećao je da mu se deo
snage povratio, bio je budniji, mada ga je telo i dalјe bolelo,
a u glavi mu bubnjalo.

Pored njega je sedela Rejčel i držala ga za ruku. -
Žedan?

- Da... i gladan.
Ona se ozari. - Moram te ostaviti na trenutak. Ovde je
neko ko želi da te pozdravi.
Rejčel je izišla, a Sevidž je pomislio da će se vratiti sa
Tarom. Ali na njegovo oduševlјenje, umesto njega ugledao je
Eko, njeno ostarelo lice bilo je napeto od bola za Kuriem, ali
su joj oči sijale od zadovolјstva što može da služi, što joj se
ukazala prilika da Sevidžu donese poslužavnik na kome su
se nalazili, kao što je uskoro otkrio, šolјa čaja i činija supe.
Rejčel je stajala pored nje. Nјih dve izmenjaše poglede
mnogo značajnije od reči. Pokretom ruke Rejčel pozva Eko
da sedne na futon i nahrani Sevidža supom. Rejčel je
povremeno pomagala prinoseći Sevidžu šolјicu sa čajem.
- Znači Tarovi lјudi su vas konačno spasli - obrati se
Sevidž Eko, uzdahnuvši od topline koja mu se razlila telom
od supe i čaja. A onda se setio da Eko ne zna engleski.
Rejčel objasni. - Ne znam kakve su nevolјe iskrsle kod
spasavanja, ali one noći kada ste krenuli za Širaiem u
planinu, Tarovi učenici su se vratili sa Eko.
- Akira -... osećanja preplaviše Sevidža i on za trenutak
nije bio sposoban da progovori... - bi bio presrećan, strašno
zahvalan. Bar je nešto dobro ispalo iz svega ovoga... Bože,
koliko mi nedostaje. Još ne mogu da verujem da je... Zna li
ona da je Akira mrtav?
- Pomagala je u pripremanju njegovog tela za pogrebne

obrede.
- Voleo bih da znam kako da joj kažem da mi je žao -

reče Sevidž.
- Razume ona. I ona žali tebe. Zbog tvog bola.
- Arigato. - Sevidž je bio na pragu da zaplače kada je

dodirnuo Ekinu ruku.
Ona pognu glavu.
- Tarovi učenici su doveli još nekog - reče Rejčel.
- Šta? Koga?
- To je komplikovano. Kada dovolјno ojačaš moći ćeš

sam da pogledaš.
- Dovolјno sam snažan i sada. - S naporom je uspeo da

sedne u krevetu.
- Jesi li siguran? - upita ga Rejčel. - Brine me...
- Odmah - reče Sevidž. - Pomozi mi da ustanem. Još

nisam dobio odgovore na mnoga pitanja. Ako je ovde onaj
za koga mislim da jeste... Molim te, Rejčel, pomozi mi.

Rejčel i Eko su ga jedva podigle i uspravile. Uz pomoć
obe žene krenuo je vukući noge prema pokretnim vratima.

Počeo je da žmirka na svetlosti. Našao se na ulazu u
sobu u kojoj su oko niskog stola od čempresa bili
raspoređeni jastuci. S jedne strane, prekrštenih nogu, sedeo
je Taro. A sa druge...

Sevidž se zagleda u dobro obučenog muškarca kose
boje peska, pedesetih godina, koga je znao pod imenom
Filip Hejli.

Međutim, Hejli je sada izgledao izmučeno, bio je
neobrijan, odelo mu je bilo izgužvano, kravata razvezana,
gornje dugme na košulјi otkopčano.

Hejlijeve šake su se tresle gore od Sevidžovih, a pogled
mu više nije bio hladan i sračunat.

- Ah - izusti Sevidž i spusti se na jastuk. - Još jedno
zatvaranje kruga. Ko si ti?

- Poznaješ me kao...
- Filipa Hejlija. Bio si u mom košmaru u Planinskom
utočištu Medfordski klanac. Jurio si me po svetilištu Meiđi. A

Kamiči... Širai... mi je kazao da si ti moja veza, da ti i ja
radimo za CIA-u. Odgovori mi na pitanje! Kositido đavola?

Sevidža je bes iscrpeo. Zalјulјao se. Rejčel ga je
pridržala.

- Ako se ne sećaš, iz bezbedonosnih mera, najbolјe je
da ne koristimo prava imena, Dojle.

- Ne zovi me tako, ti kopile. Dojl možda jeste moje ime,
ali ja se ne poistovećujem s njim.

- U redu. Zvaću te Rodžer Forsajt, jer ti je to agencijski
pseudonim.

- Ne, do đavola. Zvaćeš me mojim drugim
pseudonimom. Onim kojim sam se koristio kada sam radio
sa Grejemom. Izgovori ga.

- Sevidž.
- Tako je. Jer, veruj mi, upravo tako se osećam. Šta mi
se dogodilo? Blagi Bože, ko je i šta uradio s mojim mozgom?
Hejli povuče kragnu dalјe od grla. Drhtavim prstima
otkopčao je i drugo dugme na košulјi.
- Nemam dopuštenje da ti kažem.
- Nije tačno. Imaš najbolјe moguće dopuštenje. Moje. Ili
ću ti slomiti te jebene ruke i noge i... - Sevidž posegnu za
nožem na stolu. - Ili ću ti možda odseći prste i onda...
Hejli je prebledeo. Patetično je podigao ruke. - U redu.
U redu. Isuse, Sevidže. Smiri se. Znam da si kroz mnogo šta
prošao. Znam da si uznemiren, ali...
- Uznemiren? Ti kurvin sine, želim da te ubijem! Pričaj!
Sve mi ispričaj! Bez zastajkivanja!
- Sve je to bilo -... Hejli duboko uzdahnu... - pogrešno
smišlјeno. Vidiš, počelo je sa... Možda ni ne znaš... vojska je
radila na nečemu što su zvali pilule za hrabrost.
- Šta?
- Problem je u tome - nastavi Hejli... - što se lek odlično
pokazao za vreme testiranja Zavremekrize. Ali posle? Vojnikovo
sećanje, stres kroz koji je prošao kasnije bi ga stizao.
Raspadao bi se. Patio bi od posttraumatskog stresnog
rastrojstva. Na kraju bi bio beskoristan. Ono što je doživeo

stalno bi ga progonilo.
- Da - primeti Sevidž. - Progonilo. Ja sam pravi stručnjak

za to. - On uperi nož prema Hejlijevoj ruci.
- Rekao sam ti, Sevidžu. Smiri se. Pričam ti ono što želiš da

saznaš. - Nastavi onda.
- I tako je vojska odlučila da su pilule za hrabrost

odlične. Problem je bilo sećanje. Onda su počeli da razmišlјaju
o rastrojstvu usled posttraumatskog stresa, i učinilo im se
da mogu rešiti dva problema jednim udarcem. Osloboditi
agonije veterane iz Vijetnama koji su teško podnosili sećanja
na ono kroz šta su prošli. I istovremeno, garantovati da će
pilule za hrabrost delovati ako nešto drugo ukloni sećanje na
užase za koje su mislili da su normalni pod dejstvom pilula
za hrabrost.

- Psihohirurgija. - Sevidž klonu.
- Da - odvrati Hejli. - Tačno. I tako je vojska počela da
eksperimentiše sa uklanjanjem traumatskih sećanja.
Ispostavilo se da je to lakše nego što su očekivali. Tehnike su
postojale. Neurohirurzi su u lečenju epileptičara ponekad
ubacivali elektrode u mozak, stimulisali ovu ili onu oblast, i
uspevali da pronađu neurone koji uzrokuju epilepsiju. Hirurzi
bi zatim spalili te neurone i epileptičar bi bio izlečen. Ali zato
je patio od gubitka sećanja. Nešto se moralo žrtvovati za
dobrobit pacijenta. Vojska je odlučila da eksperimentiše sa
istom tehnikom kako bi uklonila sećanja na bitke koje su kod
vojnika stvarale rastrojstva, posttraumatski stres.
Veličanstven koncept.
- Kako da ne - reče Sevidž koji je bio u iskušenju da
Hejliju zabode nož u srce.
- Ali neko je shvatio da vojnici imaju prazninu u umu,
vakuum u sećanju. Stalno ih je zbunjivao osećaj da im se
dogodilo nešto važno čega nisu mogli da se sete. Ta
zbunjenost smanjivala je njihovu sposobnost da se ponovo
bore. Zašto onda ne bi... dok god ima hirurga u blizini...
pronašli način da ubace neko sećanje, lažno sećanje, nešto
mirno i spokojno. Lekovi kombinovani sa filmovima i

elektrodama za stimulaciju obavili su taj deo posla.
- Aha - reče Sevidž. - Prava stvar.
- Onda je neko drugi pomislio, šta bi bilo ako pacijentu

ne bismo usadili neko mirno sećanje nego neko koje bi ga
motivisalo da uradi nešto što mi ne želimo, ako bismo ga
programirali da...?

- Shvatio sam - reče Sevidž, prelazeći nožem gore-dole
po Hejlijevoj ruci. - A sada mi pričaj o meni. - Kada ja
nastupam?

- Japan. - Hejli je sa strepnjom zurio u nož. - Zeznuli su
nas u Perl Harburu. Ali ipak smo ih pobedili. Zgazili smo ih.
Bacili smo im nuklearke. Dve. A onda smo proveli sedam
godina učeći ih da se više ne zezaju s nama. Ali nisu
poslušali! Ne mislim u vojnom pogledu. Već u finansijskom!
Kupuju našu zemlјu. Zasipaju naše tržište svojom robom.
Poseduju naše račune. Kontrolišu naš trgovinski deficit.
Odgovorni su za naš nacionalni dug.

Tarovo mudro lice je pocrvenelo od besa. Činilo se da je
neoprostivo uvređen.

- Pređi na stvar - reče Sevidž.
- Nekoliko nas iz agencije, ne cela agencija - reče Hejli.
- To je tako prokleto oprezno. Ali skupina nas odlučila je da
ispravi tu situaciju. Znali smo za Širaia. Već izvesno vreme
pokušavao je da minira status kvo u Japanu. Prošlogodišnji
skandal oko kupovine uticaja, u kome je korporacija za
regrutovanje podmitila političare na vrhu obezvređenim
deonicama koje će uskoro vredeti čitavo bogatstvo... Širai je
stajao iza toga. Preko posrednika je kontrolisao
regrutovanje. A preko novina koje poseduje, procurelo je
obaveštenje o tome. Političari su pali. Vođe partija. Bivši vođe
partija. Prvo jedan ministar vlade, pa za njim još jedan.
Sistem je bio na ivici rasula. Širai je nameravao da uskoči,
da upotrebi svoje bogatstvo i moć kako bi preuzeo kontrolu.
Ali bio mu je potreban neki incident, simbolična,
katalizirajuća senzacija, tako nečuvena da može privući
dovolјno sledbenika što bi mu pomoglo da ujedini naciju i

postigne svoje cilјeve. Unutra, ne napolјu. Odbijanje sveta.
Japan sam za sebe. Mojoj skupini u okviru agencije to se
dopalo.

- I tako ste odlučili -... Sevidž stisnu nož... - da mu
pomognete.

- Zašto da ne? Širaievi cilјevi su se uklapali sa našim.
Kada bi se Japan okrenuo sam sebi, kada bi ta zemlјa
uspostavila kulturni karantin i odbila da ima posla sa bilo
kim, Amerika ne bi bila preplavlјena japanskom robom. Imali
bismo priliku da ispravimo trgovinski deficit. Smanjili bi,
vraga, možda bismo i eliminisali, nacionalni dug. Doveli
bismo budžet u ravnotežu. Isuse, čoveče, kakve bi se sve
mogućnosti stvorile!

- Bili ste spremni da pomognete jednom...? Svakako
vam je bilo jasno da je Širai lud.

Hejli slegnu ramenima. - Sve je to relativno. Više nam
se dopadalo da u njemu vidimo idealistu.

Sevidž opsova.
- Agencija je već duže vreme motrila na Širaia - reče
Hejli. - Jedan od njegovih poručnika bio je na našem platnom
spisku. Obaveštavao nas je o svemu što je Širai radio, a mi
smo preko tog poručnika slali obaveštenja... skandale u koje
su bili umešani birokrate i političari... koja su pomogla Širaiu
da nastavi da narušava japanski establišment. Širai ništa
nije znao o našoj pomoći, razume se. A mi smo čekali da
vidimo hoće li se naša investicija isplatiti.
- To i dalјe nema nikakve veze sa mnom.
- Ovaj, ima - primeti Hejli i otra znoj sa obraza - bojim
se da ima. Tek sam nedavno saznao da su neki iz naše
skupine, obrazovali vlastitu skupinu. Mi smo konzervativci i
ponosni smo na to. Ali ti drugi momci... - Nervozno je
progutao plјuvačku. - To su od onih koji misle da je Oliver
Nort najbolјa stvar od izuma da se kokice prave u
mikrotalasnoj pećnici, i oni su došli na nešto što bi Nort
nazvao ”čistom” idejom. Pomislili su da mogu ići do kraja.
Zašto ne bi pružili Širaiu priliku da iscenira incident koji bi

bio tako senzacionalan da bi mu omogućio da dobije svu
potrebnu pomoć? Šta ako se stekne utisak da se Amerikanci
u toj meri plaše Širaievog antiameričkog stava da su poslali
ubicu da ga ućutka? Nekog operativca CIA-e. Pokušaj bi
propao. Operativac bi bio ubijen. Širai bi otkrio ubičine veze
sa agencijom, i ceo Japan bi skočio na noge. Ako je na
desetine hilјada Japanaca demonstriralo kada smo izgubili
nuklearno oružje osamdeset milјa od njihove obale, koliko
stotina hilјada, možda čak miliona, će demonstrirati protiv
pokušaja ubistva za koji je kriva Amerika?

- Ali to... Ti momci su ludi isto koliko je i Širai bio lud.
Šta ih je to, do đavola, nateralo da misle kako će Amerika
imati koristi ako je Japan odbaci?

- Zar ne shvataš? Kad bi nas Japan odbacio, ako bi se
odnosi među našim zemlјama prekinuli, Japan bi prestao da
uvozi. Dobili bismo ekonomski rat - reče Hejli.

- Aha, i pretpostavimo da se Japan onda udruži sa
Kinom ili Sovjetima.

- Ne. To se ne bi dogodilo. Jer se Japan ne slaže sa
Kinezima i Sovjetima. Japansko-kinesko trvenje potiče još iz
vremena od pre nekoliko stotina godina. A na Sovjete su lјuti
što ne žele da se odreknu severnih ostrva koja su pripadala
Japanu sve do posle Drugog svetskog rata. Širai bi
preokrenuo antiameričko osećanje u univerzalno osećanje
prema svim strancima, i mi bismo ponovo bili u poslu...

Sevidž zatrese glavom - Potpuno ludilo.
- Otpadnička skupina u agenciji sredila je da Širaiev
poručnik onako uzgred pomene tu ideju, i ona se Širaiu
svidela. Ali pazite, Širai i dalјe nije znao da je to bio predlog
Amerikanaca niti da je uvrnuta skupina u agenciji verovala
da će Amerika iz toga izvući mnogo više od Širaia. Tu ti
nastupaš. Ilegalno ili ne, jedno je reći operativcu da nekoga
ubije. Ali sasvim je drugo narediti mu da pođe u
samoubilačku misiju. Niko to ne bi učinio. Zato je
otpadničkoj skupini bio potreban operativac koji neće znati s
čime će se suočiti ili, još bolјe, neko ko uopšte neće znati da

radi za agenciju kako ne bi imao zadnje misli, stupio u vezu
sa svojim kontaktom i povukao se.

- A ti si bio... jesi... moja kontrola.
Hejli je počeo još jače da se znoji. - Regrutovali smo te
još dok si bio u SEAL-u. Godine 1983. pretvarao si se da si
strašno besan zbog američke invazije Grenade. Politički
motivisana, besmislena i nepotrebna, govorio si.
- I pokušaju da ugrabe Rejčel, jer smo se zahvalјujući
njoj Akira i ja ponovo sreli, ali posle toga ona više nije
spadala u plan.
- Na nesreću to je tačno.
- Šta je sa muškarcem i ženom za koje sam mislio da su
mi roditelјi?
- Onima iz Baltimora? - upita Hejli. - Friziranje podataka.
Unošenje dalјnje zbrke. Širaieva namera bila je, a došla je od
otpadničke grupe u agenciji koja se koristila Širaievim
poručnikom, da te u toj meri zbune da kada ugledaš Širaia
na televiziji ili u novinama, odmah pojuriš da se vidiš s njim.
Razume se, alternativni plan bio je da ugrabe Akiru i tebe,
drogiraju vas, odvedu na Širaievo imanje i ubiju dok Širaievi
lјudi budu žrtvovali živote zarad ambicija svoga vođe. Ne
zaboravi, taj plan je bio dobar zbog svoje jednostavnosti. -
Hejli slegnu ramenima. - Ali ne bi bio ubedlјiv... jer ste ti i
Akira morali ostaviti za sobom trag. U Grčkoj, Južnoj
Francuskoj, Americi. A ponajpre, u Japanu. Morali ste ostaviti
dokaze... pečate na lažnim pasošima koje ste imali pri sebi,
a da ne pominjem razgovore koje ste vodili sa taksi
vozačima, hotelskim službenicima i službenicima na
pasoškoj kontroli... to je pokazivalo vašu rešenost da
stignete do Širaia.
- A Grejemova smrt? - Sevidž zadrhta.
- Agencija nema s tim ništa. Pošto je Grejem sredio da
se ti i Akira zajedno nađete na Papadropolisovom imanju,
Širaievi lјudi su zaklјučili da je on postao nepotreban teret.
Ubili su ga, pokušavši da to prikažu kao samoubistvo.
- Ali Grejem je znao šta radi kada je Akiru i mene

poslao na Mikonos. Znači bio je odan agenciji. A ne nama.
- Sevidže postavlјaš suviše pitanja. Ne kopaj suviše

duboko. Bio ti je prijatelј. Da. Ali bio je i profesionalac.
Slušao je svoje gospodare. Zašto bi inače putovao tamo?

- Šta je sa Akirom? - Sevidž tužno uzdahnu. - Kako se
on uklapao u sve to?

- Širaiu je bilo potrebno da kompromituje japanski
establišment isto kao i američki. Zašto ne bi upotrebio
operativca japanske službe bezbednosti kome je takođe
izuzetna zaštita kamuflaža? Ako vas dvojica budete mislili
jedan za drugoga da ste mrtvi i ako obojica otkrijete da
niste, i jedan i drugi ćete, nema sumnje, poželeti da saznate
šta je to izazvalo vašu noćnu moru. Izvesni izbori mogli su
se predvideti... da ćete otići do Planinskog utočišta
Medfordski klanac i otkriti da ne postoji, da ćete otići u
bolnicu u Harisburgu i otkriti da nikada niste bili tamo. I tako
dalјe. Ali čim je Širai povukao potez, i vest o tome bila
objavlјena, na televiziji, u novinama, znali smo da ćete
prepoznati principala koga ste videli da je bio presečen
napola, i pohitati k njemu da otkrijete šta on zna o vašoj
noćnoj mori.

- Ali neke stvari niste mogli predvideti - reče Sevidž. -
Moju odluku da pođem u Virdžiniju da porazgovaram sa
Mekom.

- Tačno. Pošto si bio uslovlјen... uzgred budi rečeno to
se dogodilo u Japanu, na Širaievom imanju... pre no što vam
je stavlјen gips na ruke i noge, bio vam je u krunice na
zubima ugrađen lokalni transmiter. Mesto je odabrano stoga
što ste i ti i Akira, kao većina lјudi, već imali krunice. Na
rendgenskim snimcima, zamenjene krunice ne bi privukle
ničiju pažnju. Zahvalјujući njima, Širaievi lјudi su znali...
mogli su svuda da vas prate. Za slučaj da se ukaže potreba
da vas preusmere.

- Ali to što sam otišao da vidim Meka u Kaliforniji nije bio
pravi smer.

- Tako je - priznade Hejli. - Širaievi lјudi su se uplašili da

će ti Mek reći suviše toga i izbrisati tvoje uslovlјavanje.
Morali su da ga ubiju. Izginuli su ti drugovi iz SEAL-a da bi
predsednik filmska zvezda mogao da sačuva svoj imidž,
govorio si. Opijao si se. Držao si govore po barovima.
Potukao si se s najbolјim prijatelјem.

- Mekom.
- Da - potvrdi Hejli. - On je bio deo plana. Zakleo se da
će čuvati tajnu. Vas dvojica ste demolirali bar. Mek se javno
zakleo da će te ubiti ako te ikada više bude video. Napustio
si SEAL - i postao izvršni zaštitnik.
- Koga je obučio Grejem.
- I on je bio deo plana. Pošto je sve to urađeno, pošto si
predstavlјen kao Amerikanac koji mrzi politiku svoje vlade,
niko nije posumnjao da si, u stvari, radio za agenciju i da je
svaki moćni klijent koga si štitio bio meta, sredstvo da se
dođe do obaveštenja. Zaštitnik koji se zakleo na odanost,
ima pristupa mnogim prlјavim tajnama. Obaveštenja koja si
nam davao pomogla su nam da pritisnemo mnoge važne
lјude.
Sevidžu se smučilo i on se okrenu ka Rejčel. - Ti si to
pomenula kao mogućnost. Sećaš se? Pošto je Mek bio
ubijen? Ali ja nisam hteo da poverujem u tako nešto. -
Ponovo je pogledao u Hejlija. - Znači sve ove godine bio
sam... plјuvačka mu je zastala u grlu... - ucenjivač.
- Hej, nije to bilo tako strašno. Ne budi strog prema
sebi. Spasao si mnoge živote. Ti si talentovan zaštitnik.
- To ne menja činjenicu da sam sklapao savez sa svojim
klijentima, a zatim ih izdavao - progunđa Sevidž.
- Ne sve. Uglavnom su to bili legitimni zadaci, kako bi
se očuvala tvoja priča... Ali neki klijenti... Da, njih si izdao.
Moraš mi verovati, Sevidže. Zaslužili su da budu izdani.
Sevidž je zurio u svetlucavi nož u šaci. Umalo ga nije
zabo u sto. - A ti si bio moja veza. Preko tebe je otpadnička
skupina saznala za mene.
- Imao si savršen dosje. Čovek superioran u vojnim
veštinama i sa sposobnostima zaštitnika koje su ti

omogućavale da zaobiđeš sigurnosne sisteme. Operativac

koji se čuva u dubokoj tajnosti i koji agenciji neće mnogo

nedostajati ako se na izvesno vreme izgubi. Postojala je još

jedna odlučujuća pojedinost vezana za tvoju prošlost.
- Koja pojedinost?
- Sada ćemo malo prekinuti, Sevidže.
- Reci mi! Koja pojedinost?
- Ne, vreme je za nagodbu - reče Hejli. - Ne govorim ti

ja sve ovo zabave radi. Momci koji su me doveli ovamo će

me ubiti čim me puste odavde. Hodam po ivici. Moja cena

da ti kažem tu odlučujuću pojedinost o tvojoj prošlosti jeste

moja sloboda. Ti toliko držiš do časti. U redu, želim da mi
daš reč, želim da se zakuneš da ako ti kažem, da ću odavde
otići slobodan. Reći ću ti još ovo kako bih te podstakao...

obaveštenje se tiče tvoga oca.

Sevidž je tako snažno stegnuo nož da su mu zglavci na

prstima pobeleli.
- Šta uvezi mog oca?
- Neće ti se dopasti, Sevidžu.

- Ubio se! Ako je to tvoja prlјava tajna, već je znam!

- Da, ubio se - ponovi Hejli. - Pitanje je zašto.

- Moj je otac pomagao u organizovanju invazije u Zalivu

Svinja. Kada je propala, vladi je bio potreban žrtveni jarac.

Moj otac, neka ga Bog blagoslovi... koji je bio neverovatno

odan, pristao je da ga iskoriste. Preuzeo je na sebe sve

napade, a onda dao ostavku. Međutim, poniženje mu je
izjedalo dušu. Agencija mu je bila sve. Udalјen iz nje, više nije
imao nikakvog cilјa. Počeo je da pije. Piće je samo još više

produbilo njegovu prazninu. Prosvirao je sebi mozak.

- Da i ne.
- O čemu ti to govoriš?
- O pogodbi - reče Hejli. - Želim da odem odavde. Na

prodaju nudim istinu o samoubistvu tvog oca.

- Istinu? Moj je otac mrtav! Kakva još istina može da

postoji?

- Mnoge. Obećaj da ću izići odavde, pa ćeš saznati.

- Možda ne želim da znam. Možda kada bih te smesta

ubio...

Hejli odmahnu glavom. - Zauvek bi žalio. Uvek bi želeo

da saznaš tu tajnu. Biću pošten prema tebi. Ta će te istina

uništiti. Ali zbog toga ćeš i želeti da je saznaš.

Sevidž se zagleda u njega. - Ti... - S užasom se setio

noći kada je pronašao očevo telo, peškir ispod očeve glave

koji je trebalo da spreči da se krv i mozak ne razlete

unaokolo. - Imaš moju reč.
- Ne želim samo tvoju. Već i od ovog čoveka. - Hejli

pokaza prema Tarou. - On nema nikakvih obaveza prema
meni. Konačno, ja sam gaiđin. Sumnjam da bi mu bilo teško
da me ubije ili da bi osećao neku obavezu zato što si ti dao

reč.

Sevidž se lagano okrenuo, uputivši pogled prema
ćelavom, izboranom Japancu čvrstog pogleda. - Taro sensei... -
Trudeći se da odabere prave reči, Sevidž se nakloni. - Taro
sensei, tražim od vas formalnu uslugu. Akira mi je objasnio
značenje takvog jednog zahteva! Spreman sam da budem
vaš večni dužnik. Prihvatam obavezu đitia. Molim vas... uz svo
dužno poštovanje, preklinjem vas... poštedite život ovom

čoveku ako mi kaže ono što me zanima.

Taro začkilјi, zamisli se.

- Molim vas za to - reče Sevidž - radi uspomene na

Akiru.

Taro još jače začkilјi, lutajući pogledom od Sevidža do

Hejlija, a zatim opet nazad.
- Za Akiru? - upita starac. - Hai. - On se nakloni; videlo se

da je tužan.

- U redu, Hejli, pogodili smo se. Imaš našu reč - kaza

mu Sevidž.

Hejli stade da razglaba. - Suviše dugo sam radio za

agenciju. Nisam navikao na poverenje.

- Reci!

- U redu, verujem vam. Tačno je da je tvoj otac počinio

samoubistvo. Da. Ali ne iz razloga koje si ti naveo. To nije