Peta Profesija - Dejvid Morel

postupak. Vlasti tolerišu gangstere, a zauzvrat Jakuza
izbegava preprodaju droge i zločine počinjene vatrenim
oružjem.

Sevidž zatrese glavom, potpuno izbačen iz ravnoteže.
Poput mnogih stvari koje je naučio o Japanu, ova simbioza
između vlasti i podzemlјa bila je zapanjujuća. Ali još ga je
više zapanjilo to što su ti jakuza zaštitnici nosili odeću koja je
mogla biti proglašena uniformom, što je bilo u potpunoj
suprotnosti sa jednim od najosnovnijih pravila kome ga je
Grejem naučio... oblači se da budeš kameleon.

Trenutno ga je, međutim, više uznemirila Akirina
primedba o vatrenom oružju. Podsetila ga je da je bio
prinuđen da ostavi beretu kod Taroa. Nije smeo da rizikuje,
da mu policija pronađe pištolј u slučaju da ga zaustavi zbog
nekog izgreda, jer je to u Japanu uvek predstavlјalo najveću
uvredu, a naročito bi bio sumnjiv onaj kod koga bi bio
otkriven pištolј na političkim demonstracijama. - Da li to
znači da Širaievi stražari ne nose oružje?

- Možda. Da, to je i te kako moguće, mada je Širai
stvorio takve nesuglasice... postao u toj meri glasovit... da bi
mogli čak odlučiti da se ogluše o pravila,

- Drugim rečima, ne znamo šta nas čeka.
- Razume se - odvrati Akira. - Konačno, ovo je Japan.
Približivši se stražarima, namrštivši se u pravcu
grmlјavine demonstranata koja je dopirala iz susedne ulice,
Sevidž i Akira odgovoriše istovetno. Kao da su jedan
drugome čitali misli, zaokrenuše u cvećaru, jer je trebalo
zadržati se negde dok Širai ne napusti demonstracije. Dok
se Akira pretvarao da razgleda hrizanteme, Sevidž je ostao
pored vrata. Ali čak i kroz staklo, do njega su sasvim jasno
dopirali snažni povici. Vrebao je kada će nastupiti razlika u
zapevanju, kada će doći do promene ritma ili snage, bilo
čega što bi ukazalo na to da Širai odlazi.
Osetio je trnce po dlanovima i ukočio se kada je shvatio
da je to već čuo. Ili nije čuo. Poslednjih trideset sekundi. Širai
nije prekidao gomilu kako bi nastavio svoju tiradu. Sevidž

oseti kako su mu se živci napeli.
Dao je znak Akiri i žurno izišao. Kada mu se Akira

pridružio, zavili su nadesno prema stražarima gorostasima
udalјenim trideset jardi i videli kako gangsteri podešavaju
naočari za sunce, poravnjavaju sakoe i zauzimaju stav mirno.
Većina ih je usmerila pogled prema vratima zgrade, dvojica
su ih držala otvorena, po jedan sa svake strane. Druga
dvojica su otvorila vrata limuzine. Svega ih je nekoliko
nastavilo da osmatra ulicu.

Neprofesionalno, pomisli Sevidž sa olakšanjem. Ova
konfuzna situacija ga je podsetila na nedostatak discipline
koja je dozvolila Džonu Hinkliju junioru, da priđe dovolјno
blizu i rani predsednika Regana, njegovog sekretara za
štampu, agenta tajne službe i jednog vašingtonskog
policajca 1981. Regan se nalazio u D.C. hotelu u centru i
držao govor. Kordon policajaca čekao je da ga zaštiti kada
iziđe iz hotela i uputi se prema kolima. Međutim, kada se
predsednik pojavio, njegovi stražari nisu uspeli da odole
porivu i okrenuli su se da vide svog vođu filmsku zvezdu.
Dok je njihova pažnja bila usmerena na drugu stranu, Hinkli
je počeo da puca.

Sevidž se nervozno prisetio teške obuke kroz koju je
prošao kod Grejema pošto je napustio SEAL. Grejem je
naredio Sevidžu da proučava filmove u tom pokušaju
ubistva kao i druge napade... tragično uspešne... na glavne
političare, da ih stalno iznova proučava. - Nikada ne gledaj u
svog principala! - uporno je zahtevao Grejem. - Dobro znaš
kako ti principal izgleda! Bez obzira na to kako slavan bio taj
principal, tvoj posao nije da budeš turista, niti da se diviš
nekome ko je slavan! Posao zaštitnika jeste da motri na
gomilu!

Što lјudi sa belim kravatama i u dvoredim odelima nisu
radili.

Možda nam se ukaže prilika, pomisli Sevidž, svestan
ironije da on kao zaštitnik koristi taktiku ubice.

 

 

3.

 
 
Sevidžu se zategnuše mišići na vratu, arterije se naduše a
krv stade ubrzano da kola njima.

Jedna skupina stražara iziđe iz zgrade, sa Širaiem u
sredini. Svi zaštitnici na trotoaru se okrenuše prema njemu,
omogućivši Sevidžu i Akiri da priđu na nekoliko stopa.

Sevidž udahnu, napinjući se da se oslobodi zamišlјenih
šaka koje su ga stezale za bolno grlo. Mislio je da se
pripremio za ovo suočavanje iz očajanja. Ali zaprepastio se
kada ga je prepoznao. Stvarnost se uhvatila ukoštac sa
iluzijom.

Pometen, oslobodio je klanicu, košmar iz Planinskog
utočišta Medfordski klanac koji mu je i budnom uništavao
dušu. Više nije bilo sumnje. Tačno je da kamere mogu da
lažu, a fotografije u novinama i televizijski snimci Širaia-
političara su samo mogli da budu nalik na Kamičia; ipak čovek
u koga je Sevidž sada zurio bio je bez svake sumnje
principal koga-je video presečenog nadvoje u hodniku
hotela. Iako je bio okružen gomilom uzmuvanih stražara, lice
mu je bilo strašno blizu. Širai jeste bio Kamiči. Kamiči je bio
Širai!

Ali Kamiči je bio mrtav! Kako je mogao...? Stvarnost se
mreškala. Sećanje, kao i kamera, može biti lažov.

Širai... sedokosi muškarac, opuštene vilice, pedesetih
godina, onizak i podeblјi, ali i pored svega toga, zapanjujuće
harizmatičan... znojio se od napora koji je uložio u svoj
energični, strastveni govor. Koračajući žurno ali s naporom
prema limuzini, maramicom brišući znoj sa potilјka, ošinuo
je pogledom gomilu iza stražara.

I ukočio se, tamni ten mu je prebledeo, zapanjeni pog
led zaustavio se na Sevidžu i Akiri.

Povikao je i stao da osipa palјbu japanskih fraza kojima
je izražavao svoju užasnutost. Posrnuo je unazad, pokazujući
u njih sav prestravlјen.

Telohranitelјi seokrenuše.
- Ne! - viknu Sevidž.
Širai je i dalјe zavijao, posrćući unazad, pokazujući
prstom.
Uočivši plen, telohranitelјi se usredsrediše na njega,
- Ne, moramo razgovarati sa vama! - povika Sevidž. -
Da li nas znate? Da li nas prepoznajete? Mi vas znamo! Treba da
popričamo, da vam postavimo neka pitanja! Moramo saznati
šta se dogodilo u...?
Širai odlaja naređenje.
Telohranitelјi nasrnuše.
- Slušajte! - povika Sevidž. - Molim vas! Mi...
Jedan telohranitelј zamahnu.
Sevidž se izmaknu. - Ne želimo gužvu! Samo hoćemo
da porazgovaramo sa...
Stražar htede da ga udari žulјevitom šakom.
Skočivši unazad, Sevidž je izbegao udarac. Stražari
napadoše u obliku klina, nateravši Sevidža da se oseća kao
da se dalaski kauboji neprikladno odeveni u dvoreda odela i
sa naočarima za sunce, spremaju da ga sliste. Povukao se
nekih desetak koraka, gledajući u Širaievo užasnuto lice dok
je čovek koga je Sevidž znao kao Kamičia ulazio u limuzinu.
- Ne! Dopustite nam da razgovaramo s vama! - reče
Sevidž.
Sevidž laktom udari najbližeg napadača u solarni
pleksus. Udarac je bio neverovatan. Sevidž je imao
utisak da je udario vreću cementa. Ali silina udarca bila je
dovolјna da natera napadača da zastenje, i da se dahćući
presamiti, zatim da posrne unazad i sudari se sa drugim
stražarem.
Širaieva limuzina se odvoji od ivičnjaka i odjuri uz
škripu guma.
Stražari su nastavili da jurišaju na Sevidža, neki od njih

su izvukli kratke tolјage. Akira se okretao udarajući.
Jedan stražar pokleknu. Drugom ostade nemoćno da

visi šaka polomlјena u zaglavku i iz nje mu ispade tolјaga.
Sevidž pomahnitalo jurnu, dade se u beg, zajedno sa

Akirom; iza sebe je čuo užurbane korake i lјutite glasove.
Dok su jurili preko raskrsnice, Sevidžov puls preskoči
nekoliko otkucaja. S leve strane je ugledao kako nailaze
demonstranti koji su napuštali protestni zbor u paralelnoj
ulici.

Isuse! pomisli Sevidž potrčavši još brže. Kratka tolјaga
bačena u očajanju prozvižda mu pored glave. Pala je na
trotoar, udar olova presvučenog kožom tako je surovo
odjeknuo da se Sevidž trgnuo pri pomisli šta bi takva jedna
tolјaga mogla da učini njegovoj lobanji.

U plućima mu je gorelo. Noge su mu bile napete. Srce
ludački lupalo, jedino mu je preostalo da se nada da će
stražari biti bar toliko profesionalci da uskoro prekinu
poteru, pošto su izvršili svoj zadatak - zaštitili su svog
principala. Za stražare smo mi samo, razmišlјao je Sevidž,
diverzija, a stvarna pretnja trebalo bi da stigne iz suprotnog
pravca, niže niz ulicu.

Ipak, ranili smo trojicu. Možda su stražari dovolјno
uvrnuti da žele da nas uhvate i razbiju nam glave, kako bi
poravnali račune.

Ili možda žele da saznaju ko smo? Zaštitnik treba da
zna ko mu progoni klijenta!

Ali kako da ih nateramo da shvate? Mi ne želimo da
povredimo Širaia! Mi samo hoćemo s njim da
porazgovaramo!

Stražari su bili sve bliži. Dok je Sevidž izbegavao
zbunjene pešake, neki težak predmet opali ga po ramenu.
Još jedna tolјaga zavitlana u očajanju. Sevidž jb od udara
posrnuo unapred, trgnuo se. Potisnuvši jauk, uspeo je da
povrati ravnotežu, uskladi korake i jurne još brže, dok su se
koraci iza njega tutnjeći sve više približavali.

Akira pojuri preko ulice kroz gusti zaustavlјeni

saobraćaj prema drugoj poprečnoj ulici, što dalјe od mesta
gde su se održale demonstracije. Sevidž ga je pratio u
stopu, grudi su mu se nadimale, noge se same od sebe
pružale, lupale no asfaltu. Znoj mu je natapao košulјu. Rame
ga je bolelo.

Ali trenutno mu je jedino bilo važno to što je shvatio da
on i Akira imaju bolјe izglede za manevrisanje između
mnogobrojnih pešaka pred njima nego krdo lјutitih stražara,
čija će čvrsta masa usporiti poteru.

Nije bio u pravu. Dok je u trku zaobilazio pešake iskrsnu
nečija ruka koja je želela da ga uhvati za rukav. Izmakao se.
Ali onda ga je iznenada ščepala neka druga ruka, i njemu se
prevrnu stomak. Blagi bože, razmišlјao je kao zapadnjak,
kao da je ovo Nјujork?! Na Menhetnu bi se lјudi sklanjali u
stranu da izbegnu dvojicu koje jure. Ali ne i ovde. Sevidž je
zaboravio šta mu je Akira kazao? Japanci su bili narod koji se
samovolјno pokoravao zakonu i pridržavao ga se. Bilo je to
čisto plemensko ponašanje. Skupina protiv pojedinca. Za njih
su status kvo, harmonija i red bili sve i svja. Kada dvojicu, od
kojih je još jedan Amerikanac, juri svetina, tu onda mora da
je posredi neki zločin, pretnja društvu, jer je većina po
definiciji bila u pravu.

I treća šaka posegnu za Sevidžom. Akira se okrenu i
dohvati Sevidža, povukavši ga kroz neka vrata. Našli su se u
jarko osvetlјenoj robnoj kući. Napolјu su se stražari sudarali
sa pešacima, tako da su uspeli da blokiraju ulaz. Jureći pored
tezgi i zapanjenih prodavaca, Sevidž ugleda izlaz s leve
strane. Vodio je u neku drugu ulicu. Bio je bez daha tako da
je jedva mogao da govori, ali je ipak uspeo da kaže Akiri,
nastavlјajući da trči - Moramo se razdvojiti.

- Ali...
Ti se možeš izgubiti u gužvi! Oni jure jednog Japanca i
jednog Amsrikanca! Ako se ti izgubiš, nastaviće da jure mene
jer sam sumnjiv.
Stigli su do sporednog izlaza, progurali se kroz njega,
začuvši stražare kako upravo uleću u radnju kroz vrata kroz

koja su i Sevidž i Akira ušli.
- Nipošto te ne ostavlјam - reče Akira.
- Briši! Vidimo se kod Taroa!
- Ne! Neću da te napustim!
Ugledavši glasnika u uniformi kako upravo uzjahuje

hondu, Sevidž se baci, gurnu glasnika u stranu, ščepa
motocikl i skoči na njega.

- Napravi mi mesta! - Akira skoči iza Sevidža,
obuhvativši ga rukama oko pasa.

Stavivši motocikl u pogon, okretanjem ručice, Sevidž
jurnu na ulicu, ševrdajući između kola. Više nije iza sebe čuo
stražare. Dok su mu se grudi nadimale, bio je svestan
jedino, za njega odjednom umirujuće buke saobraćaja,
tutnjave motocikla, zaglušujuće buke... koja mu se sada
činila neočekivano normalna... Tokija.

- Uskoro ćemo morati da se otarasimo motora - primeti
Akira kada je Sevidž zavio za ugao i dao gas. - Pre no što
prijave da je ukraden i policija krene za nama.

- Trenutno me brinu samo oni stražari.
- Zahvalјujem ti što si se ponudio da budeš mamac
kako bih ja mogao da pobegnem - reče Akira iza njega.
- Učinilo mi se kao prijatelјski gest.
- Da - reče Akira nekako čudnim glasom. - Prijatelјski. -
Zvučao je zbunjeno.
Tri bloka dalјe, ostavili su motocikl na trotoaru ispred
ulaza u podzemnu železnicu, nadajući se da će vlasti
pretpostaviti kako su Sevidž i Akira požurili unutra da
pobegnu vozom. Dok su napetim korakom prelazili
raskrsnicu, zaustavili su taksi i nisu morali da se dogovaraju
šta dalјe, obojica su znali da će ovo biti prvi od mnogo taksija
kojima će se voziti na svom cik-cak putu nazad do Taroa
kako bi zavarali trag.
- Glasnik verovatno nikada više neće videti svoj motor -
primeti Sevidž.
- Nije tačno - odvrati Akira. - Neko ga može pomeriti
kako ne bi smetao pešacima. Ali niko se neće usuditi da ga

ukrade. Ovo je Japan.
 

 

4.

 
 
- Ne razumem. Šta je Širai kazao? - upita Sevidž.
Sedeo je u maloj ambulanti na četvrtom spratu Tarove
zgrade. Skinuo je košulјu i starac mu je pregledao masnicu
na ramenu. Akira i Rejčel su stajali sa strane: Rejčeline
skuplјene oči su mu jasno govorile da je masnica koju je
napravila zavitlana tolјaga pozamašna.
- Podignite ruku - reče Taro.
Sevidž ga posluša, ugrizavši se za usnu.
- Pomerite je napred - nazad.
Uspeo je, ali ne do kraja i ne bez napora.
- Opišite bol.
- Dubok. Boli. Istovremeno i pulsira.
- Nema oštrih uboda? - upita Taro.
- Ne. Mislim da ništa nije slomlјeno.
- Svejedno, ipak bi trebalo da odete do bolnice i
zatražite da vam snime ruku.
Sevidž odmahnu glavom. - Danas sam već dosta pažnje
privukao na sebe.
- Hai - odvrati Taro. - Daću vam nešto što će smanjiti
otok. Rame vam je suviše ukočeno da biste se njime mogli
služiti u kakvom kriznom trenutku.
- Verujte mi da ću ga upotrebiti ako se ukaže potreba
za tim.
Tarove smežurane usne oblikovaše osmeh. Istrlјao je
Sevidžovo rame vatom umočenom u alkohol.
Sevidž oseti ubod. Taro izvadi iglu.
- Novokain, epinerfin i steroid - reče starac. - Sedite sa
rukom oslonjenom o butinu kako bi se odmorila.
Osetio je kako mu rame trne. Sevidž ispusti vazduh i
pogleda u Akiru. - Šta je Širai kazao? Govorio je samo

japanski. Nisam razumeo ni reč, mada sam shvatio poruku.

Užasnuo se kada nas je ugledao.

Akira se namršti. - Da... Užasnuo se. Ne zato što se

uplašio da bismo mogli biti anonimni napadači. I ne zato što

je posle održanog anti-američkog govora ugledao u svojoj

blizini jednog Amerikanca. Očigledno nas je prepoznao. ”Vi.

Ne.”, povikao je. ”To je nemoguće. Vi ste... To nije moguće.

Ne dajte im da mi priđu.”
- I to je sve što je kazao?
- Još je rekao nešto na brzinu dok se uvlačio u kola.

Suština je bila ista. ”Vi. Kako ste...? Dalјe od mene. Ne

puštajte ih blizu mene.”

Sevidž se zamislio, inekcija je počela da deluje, bol u

ramenu zamenio je nedostatak bilo kakvog osećaja.

Međutim, i um kao da mu je utrnuo, bio je zapanjen

jutrošnjim događajima. - I šta na osnovu toga treba da

zaklјučimo? Da smo bili u pravu?

- Ne vidim drugo objašnjenje. - Akira uzdahnu. - On nas

se seća, kao što se i mi njega sećamo.

- Mada se nikada ranije, u stvari, nismo videli - reče

Sevidž. - kao i mi, i on se seća stvari koje se nisu dogodile.
- Kojih stvari? - upita Akira. - To što nas je prepoznao ne

znači da nas je video kako ginemo, kao što mi zamišlјamo
da je on bio ubijen! Ne možemo pretpostaviti da je njegovo
lažno sećanje isto kao naše. Koliko znamo, u njegovom
košmaru mi smo ubice kojima je jedva utekao.

Rejčel priđe bliže. - To bi objasnilo pogled pun užasa koji
ste opisali i njegovu očajničku želјu da pobegne od vas.

- Možda. - Sevidž začkilјi. - Ali mogao je isto tako

reagovati ako se iznenada našao pred lјudima koje je video

kako ginu! Zaokuplјen svojim mislima, iscrplјen, napušta

demonstracije, jedva čeka da stigne u sigurnost limuzine, a
onda ugleda dva duha i upaniči se. Na njegovom mestu, da li
bi ti želela da se zadržiš kako bi malo popričala, ili bi bila u

toj meri šokirana da bi tvoja jedina želјa bila da zbrišeš?

Rejčel malo razmisli, a onda napravi pokret rukom. -

Verovatno ovo drugo. Ali da sam pomislila da sam videla
dva duha, do sada bi moja šokiranost već prerasla u
zaprepašćenje. Želela bih da znam zašto ste još živi, kako
ste preživeli, šta ćete kod mojih kola. I bila bih besna što vas
moji stražari nisu uhvatili kako bih mogla da dobijem
odgovore.

- Odlično - reče Sevidž. - Pravo u metu. - Izvio je obrve i
okrenuo se prema Akiri. - Šta ti misliš? Možda će sada biti
spreman da razgovara sa nama.

- Možda,.. Postoji samo jedan način da to saznamo.
- Tačno. Hajde da ga pozovemo.
Kada je Sevidž ustao, ruka mu se beskorisno obesila.
On je zamišlјeno protrlјa, pa se odjednom seti da imaju još
jedan problem. - Taro sensei; vaši lјudi se još nisu vratili? Još
nema vesti o njihovom pokušaju da prodru u Akirin dom i
spasu Eko?
Starčevo lice odjednom je postalo još smežuranije, telo
mu se očevidno smanjilo, postalo mršavije, jer mu se
opustio njegov karate dži. Ovog puta njegova krhkost nije bila
pretvarna. - Prošlo je skoro dvanaest časova, a oni se još
nisu javili.
- To još ne znači da se dogodila kakva nesreća - primeti
Akira. - Taro sensei nas je obučio da nikada ne pokušavamo
da obavimo zadatak ako nismo ubeđeni da ćemo postići cilј.
Možda su na svojim mestima i čekaju da im se ukaže prilika
da krenu.
- Ali zar se ipak ne bi javili? - upita Sevidž.
- Ne bi ako bi njihov plan zahtevao da svi ostanu na
svojim mestima, spremni da zajedno nastupe - reče Taro. -
Ne znamo s kakvim su se preprekama suočili.
- Trebalo je da pođem s njima - reče Akira. Oni to čine
zbog mene, zato su otišli po Eko. Trebalo je da sa njima
delim rizik.
- Ne - odvrati Taro. - Ne treba da se stidiš. Oni su otišli
kako bi ti slobodno mogao da stupiš u vezu sa Širaiem. Nisi
ti zakazao u obavlјanju svoje dužnosti. Ne može se

istovremeno obavlјati više stvari.
Akiri su usne podrhtavale. Ispravio se, ukočio leđa i

duboko se naklonio. Arigato, Taro sensei.
Taro odmahnu rukom. Činilo se kao da je skinuo teret s

Akirinih pleća. - Idi. Obavi taj telefonski poziv.
- Ali ne odavde - reče Sevidž. - Ne smemo pružiti Širaiu

priliku da dovede poziv u vezu sa ovom zgradom.
- To se podrazumeva - primeti Taro. - Uopšte nisam

sumnjao da ćete se držati pravila. - Suzio je naborane oči.
Uprkos zabrinutosti za odsutne učenike, njegove smežurane
usne ponovo su oblikovale nešto slično osmehu. - Vaš sensei
je vredan poštovanja.

- Mrtav je - reče Sevidž. - Ne znam koja je njegova
uloga bila u svemu ovome, ali da, isto kao i vi, i on zaslužuje
poštovanje. - Sevidž napravi grimasu. - Nešto bih od vas
zatražio.

- Moj ti je dom na raspolaganju.
- Beretu. Želim da mi je vratite.
 

 

5.

 
 
Akira je izabrao telefonsku govornicu u drugom delu Tokija,
dvostruko se osiguravši da ne privuče Širaieve telohranitelјe
blizu Tarove zgrade. Telefon se nalazio u stražnjem delu
pačinko radnje, jedne ogromne ne baš najbolјe osvetlјene
prostorije pretrpane redovima nečega što je podsećalo na
vertikalne flipere. Pačinko je bila, kako je Sevidž saznao, jedna
od Japanskih najpopularnijih zabava, postojalo je preko
deset hilјada radnji i milioni mašina po celoj zemlјi. Igrači su
se gurali. Prodorno lupkanje čeličnih loptica kroz mašine
onemogućavalo je bilo kome osim Sevidžu, koji je stajao
blizu telefona, da prisluškuje Akirin razgovor.

Iako je Akira govorio na japanskom, Sevidž je znao šta
govori, jer su se prethodno dogovorili o suštini Akirinih
primedbi.

Prvo je nazvao Širaiev politički štab, ali telefonistkinja
se zaklinjala da se Širai nije tamo vratio posle
demonstracija. Naredni poziv upućen je u Širaievu
korporacijsku kancelariju, ali tamošnja telefonistkinja je
takođe tvrdila da ga nema. Dok su Sevidž i Akira bili na
demonstracijama, Taro je potegao svoje mnogobrojne veze
kako bi došao do kućnog Širaievog telefonskog broja koji nije
bio u imeniku, ali kada ga je Akira okrenuo, opet mu je
rečeno da ne može razgovarati sa Širaiem pošto ga nema
kod kuće.

Akira spusti slušalicu i objasni. - Svaka od njih je,
razume se, mogla lagati. Ali ostavio sam svima poruku.
’’Dvojica koje je jutros video kod svojih kola žarko žele da
razgovaraju s njim. Molim vas predajte mu poruku.” Rekao
sam da ću se javlјati svakih petnaest minuta.

- Znači ponovo moramo da čekamo - Sevidža su bolele

grudi. Želeo je da krene, da nešto učini, da se suoči sa
svojim problemom i konačno razreši košmar. - Da odemo do
drugog nekog telefona?

Akira slegnu ramenima. - Nijedan od poziva nije trajao
duže od četrdeset sekundi. Nije bilo dovolјno vremena da
mu se uđe u trag.

- Svejedno - reče Sevidž.
- Hai, Hajdemo.
 

 

6.

 
 
Sledeći put su nazvali sa telefona preko puta pretrpanog
igrališta u malom pošumlјenom parku koji je bio u oštroj
suprotnosti sa zakrčenim auto-putem iznad njega.
Telefonistkinja u Širaievom političkom štabu ponovila je da
se Širai nije vratio sa demonstracija. Akira je bio uporan, pa
je nazvao i Širaievu kancelariju u korporaciji; posle nekoliko
izmenjenih reči, izraz lica postao mu je napet, mada nije
dozvolio da mu se u glasu oseti uzbuđenje. Ubrzano dišući,
Sevidž mu priđe bliže.

Akira pritisnu ručicu za prekid veze. - Širai je u svojoj
poslovnoj kancelariji. Imamo zakazan sastanak za jedan sat.

Sevidžu puls poče užurbano da kuca. U oduševlјenju je
razvukao usta u osmeh.

A onda mu se raspoloženje odjednom promenilo.
Smezlak se pretvorio u mrštenje.

- Šta je sad? - upita Akira.
- Samo tako? - primeti Sevidž. - Nije objasnio zašto se
onoliko užasnuo kada nas je ugledao, zašto se uvukao u
limuzinu i zbrisao? Ili zašto, uprkos užasu koji oseća, pristaje
da nas primi?
Akira spusti slušalicu i krenu sa Sevidžom. - Nije
objasnio jer nisam ni bio u prilici da razgovaram s njim.
Poruku mi je prenela njegova sekretarica.
Sevidž se još jače namršti. - Ne.
- Ne razumem - reče Akira. - Šta nije u redu?
- U tome i jeste stvar, zar ne? To i mene zanima. Ovo
nema smisla. Širaieva reakcija kada nas je video posle
demonstracija bila je u toj meri ekstremna da ne mogu da
poverujem kako tako brzo sabrao i pristao da se smesta
nađe s nama.

- Ali upravo je to ono što njegov postupak čini
normalnim - reče Akira. Bio je uznemiren. Toliko uplašen da je
izgubio kontrolu. Kakvo god da je njegovo lažno sećanje...

možda nas je video kako umiremo, ili zamišlјa da smo
pokušali da ga ubijemo... bez obzira na razlog, da sam na
njegovom mestu, očajnički bih želeo da dobijem odgovore, isto
kao što to i mi želimo. Žudeo bih da saznam kako su to mrtvi
vaskrsnuli, ili prema onom drugom scenariju, zašto su se

moji zaštitnici okrenuli protiv mene.

- Očajnički. Da. - Sevidž je i dalјe koračao, osmatrajući

prepunu ulicu, spreman da odgovori na moguću opasnost,

instinkti zaštite bili su mu napeti kao strune. Nikada se
ranije nije osećao ovoliko ranjivim. - Zato sam sumnjičav. Ako
mu je sekretarica kazala da ćeš nastaviti da zoveš na svakih

petnaest minuta, zašto joj je onda naložio da zakaže

sastanak za sat vremena? Umesto da rizikuje da se nađe s

nama licem u lice mogao joj je jednostavno narediti da mu
prebaci vezu... tako mu ne bi pretila nikakva opasnost, a
mogao bi potpuno bezbedno da razgovara s tobom iz dalјine.

- Uopšte ne sumnjam da će imati zaštitnike na

sastanku - reče Akira. - Obezbediće se.
- A šta je sa našom sigurnošću? Ako su ti stražari isti oni

koji su nas jurili posle demonstracija, mogli bi nas dočekati

sa velikim osmesima i malim tolјagama. - Sevidž protrlјa

bolno rame. Dejstvo inekcije je prestalo. Osećao se kao da

ga je neko udario palicom za bezbol. - Ne znam koliko sam

povredio onog prvog koji je naleteo na mene, ali čuo sam

kako si ti onom drugom slomio šaku. Neće biti srećni.

- To su profesionalci. Obavlјali su svoj posao. Međutim,
za sat vremena od sada, dobiće drugi zadatak, potisnuće
osećanja. Prvenstvo imaju želјe njihovog principala.

- A šta ako se Širaieve želјe poklapaju sa njihovima? - da
nas uklone s puta - upita Sevidž.

- Ubeđen sam -... Akira je zastao... - da Širai želi da

dobije obaveštenja.
- Hoćeš da kažeš da mi želimo da dobijemo neka

obaveštenja i da smo spremni da poverujemo čoveku koga
smo videli kako umire.

- Šta ono Rejčel voli da kaže? Nјen omilјeni citat? -

upita Akira.

- ”Abraham je verovao jer je to apsurdno.”

- Drugim rečima, u veri je moć. Ponekad, kada smo jako

zbunjeni, moramo verovati - primeti Akira.

- Grejem bi me nazvao budalom. Poverenje? To se

protivi svemu čemu su me učili. Da te Taro sada čuje, bio bi

zaprepašćen.

Akira je oklevao. Zatresavši glavom, on se zakikota. -
Moj sensei bi zahtevao da ponovo prođem obuku.

- To nam nije potrebno. Već moramo napraviti jedan
korak unazad i biti objektivni, pretvarati se da štitimo

nekoga drugog.
- Oh, u tom slučaju - reče Akira.
- Tačno. Hajde da se pretvaramo da nam je klijent neko

drugi, a iemisami.
- Sada odjednom na prvo mesto izbija sigurnost i ona

potiskuje želјu za odgovorima - primeti Akira.
- Obavimo onda ono što znamo kako se radi, ono u čemu

smo najbolјi.

Akirin glas podseti Sevidža na preteće uglačano

siktanje mača izvučenog iz korica. - Izvidimo opasnu zonu.

 

 

7.

 
 
Zgrada Širaieve korporacije, jedna od nekoliko struktura sa
mnogo spratova u Japanu koji često potresaju zemlјotresi,
bila je sagrađena od sjajnog stakla i čelika ali imala je i
odbrambene dizajnerske novine, pretpostavlјao je Sevidž,
kako bi bila otporna na napade. Ekvivalent kodu jednog
izuzetnog zaštitnika. Posmatrao je to svetlucavo zdanje sa
raskrsnice udalјene dva bloka, lagano mu se približavajući
sa juga, nervozan, jer je bio svestan da kojim god
kameleonskim taktikama da se posluži, i dalјe će biti
sumnjiv. Bio je gaiđin.

Znao je da Akira istovremeno prilazi, i s istom pažnjom
razmišlјa o mogućoj zamci, iz suprotnog pravca sa
udalјenosti od dva bloka. U slučaju kakve pretnje, složili su
se da se povuku na položaj koji su dogovorili. U stvari, imali
su nekoliko položaja za povlačenje... za svaki slučaj. Pažnja s
kojom su isplanirali ovo motrenje ispunjavala je Sevidža
ponosom. Prvi put od svog dolaska u Japan, osećao je da
vlada situacijom, da drži uzde u svojim rukama, da je
Grejemov učenik, a ne žrtva.

Sevidž se zaustavio jedan blok od Širaieve visoke
zgrade. Dok su pored njega promicali automobili i pešaci,
primetio je da pored velikog glavnog ulaza u zgradu, postoji
i nešto manji bočni ulaz. Ulice su bile tako zakrčene da
parkiranje nije bilo dozvolјeno, mada je vozilima koja su
imala opravdanog posla bilo dozvolјeno da se nakratko
zaustave, kao što je bio slučaj na primer sa tim kombijem za
isporuke ispred glavnog ulaza. Ispod ideograma na kombiju,
bio je iscrtan cvetni aranžman koji je objašnjavao šta se
isporučuje. Kod pomoćnog ulaza, stajao je parkiran kamion,
na prednji branik naslanjao se čovek sa kapom na glavi i

odeven u kombinezon kome je očigledno bilo dosadno; čitao
je novine, povremeno bacajući pogled na sat, a zatim prema
bočnom ulazu, uzdišući, vrteći glavom, kao da čeka partnera
da se pojavi. Sve je naizgled bilo normalno.

Samo što je Sevidž osetio kako mu se dižu dlake na
vratu kada je primetio da umesto debelih, teških radničkih
čizama, vozač nosi uglačane moderne mokasine.

Sranje, pomisli on, okrenu se i uputi napetim korakom
prema jugu u pravcu iz koga je došao. Na pristojnoj
udalјenosti, prešao je zakrčenu ulicu, nastavio ka istoku
nekoliko blokova, zatim zavio za ugao i stao da se vraća na
sever ka Širaievoj zgradi kako bi je osmotrio sa stražnje
strane i možda one koju nije uspeo da vidi sa svog početnog
položaja.

Ovde, sa stražnje strane, blizu ulaza, bila je parkirana
jedna tamna limuzina zatamnjenih prozora. A sa strane,
Sevidž je ugledao kamion sa nacrtanim telefonom.

Stisnuo je pesnice. Odlučio je da ovo izvede kako treba.
Ponovo je osmotrio zgradu sa svih strana, a onda se
povukao ka dogovorenom mestu sastanka.

 

 

8.

 
 
Dugačak niz lјudi sa kartama u rukama ulazio je u bioskop.
Na bučnom trotoaru, Sevidž se pretvarao da razgleda poster
za neki američki akcioni film. Bio je zadivlјen što zemlјu sa
najnižim stepenom nasilјa na svetu očarava mišićavi
Amerikanac golih grudi koji u ruci drži izbacivač raketa.

Akira se pojavi pored njega i reče tihim g lasom. - Svi
ulazi su pod prismotrom.

Sevidž je i dalјe razgledao poster. - Širai bar nije
potcenio našu inteligenciju posluživši se samo jednom
garniturom vozila. Drugi put kada sam obilazio zgradu,
primetio sam druge kamione, kombije i limuzine.

- Moramo pretpostaviti da je po nekoliko lјudi skriveno
u svakom vozilu.

- Oh, svakako - složi se Sevidž. Okrenuo se licem prema
ulici, da bi proverio da li ga nisu primetili i pratili od Širaieve
zgrade. - Pitanje glasi, da si su to samo mere opreza ili Širai
želi da nas pokupi i eliminiše?

Akira raširi ruke. - Jesi li spreman da uđeš u tu zgradu
da bi to proverio?

- Prestao sam da verujem - odvrati Sevidž.
- I ja.
- ”Abraham je verovao jer je to apsurdno?” Nipošto -
primeti Sevidž.
- Šta ćemo onda?
- Nazovi Širaievu kancelariju - reče Sevidž. - Reci
njegovoj sekretarici da nam je žao, ali da smo se zadržali.
Zatraži da razgovaraš sa njim.
- Ništa od toga neće ispasti. Ako je suditi po zamci koju
nam je spremio, odbiće da razgovara i nastojaće i dalјe da
nas namami u zgradu.

- To i ja mislim - odvrati Sevidž. - Ali šta nas košta da
pokušamo. Ako odbije, pokušaj da pomeriš sastanak za neko
kasnije vreme. Mislim da će se složiti.

- Van svake sumnje. Ali time samo odlažemo problem.
Ne rešavamo ga - reče Akira. - i dalјe moramo da
razgovaramo s njim, a ne usuđujemo se da uđemo u tu
zgradu.

- Sredićemo da se vidimo s njim negde drugde, negde
gde nas ne očekuje - reče Sevidž. - Dok sam kružio oko
zgrade, nešto mi je palo na pamet. Ali neće nam upaliti ako
ne zadržimo Širaia u kancelariji dok ne budemo spremni da
povučemo svoj potez. Zato ćemo nastaviti da ga zovemo i
odlažemo sastanak, a u međuvremenu ćemo pozvati Taroa.

- Zašto?
- Da ga pitamo da li još koji njegov učenik može ranije
da diplomira.
 

 

9.

 
 
Začulo se statičko pucketanje. Sevidž se ispravio i ukočio u
iznajmlјenoj tojoti. Besan što ne razume japanski nadao se
da je izobličeni muški glas koji je kreštao preko dvosmernog
radija bio dovolјno razumlјiv da je Akira mogao da uhvati
smisao poruke.

S mukom se probijajući kroz najveću saobraćajnu
gužvu nastalu po završetku radnog vremena, nastavio je da
vozi na sever, istok, jug i zapad oko Širaieve zgrade na dva
bloka udalјenosti od nje; Akira je dohvatio toki-voki. Rekao je
nešto kratko na japanskom, klimnuo kada je čuo odgovor
kroz statičko krčanje, pa zatim još nešto dodao.

Lice mu se uozbilјilo kada je čuo odgovor. - Hai. Arigato. -
Spustivši toki-voki, Akira obema žulјevitim šakama čvrsto
stegnu volan i provuče se kroz iznenada nastali razmak u
susednoj traci. Skrenuo je još jednom, ovog puta za ugao,
probijajući se kroz saobraćaj, približavajući se Širaievoj
zgradi.

Iako su Sevidžu na vrh jezika bila mnogobrojna pitanja,
uspeo je da se savlada, kao pravi profesionalac, kako ne bi
narušio Akirinu koncentraciju.

Akira mu prikrati muke. - Videli su ga.
- Ah - Sevidž se zavali na sedištu. Ali i dalјe je bio
napet. Zamišlјao je Tarove učenike, prave stručnjake kada je
u pitanju kamuflaža, izmešane sa pešacima, kako pomno
motre sa svih strana na Širaievu zgradu. Akira im je opisao
Širaieva kola i rekao im broj na registarskoj tablici koji je
upamtio jutros dok su se kola udalјavala sa mesta gde su
održane demonstracije. Taro je, pak, snabdeo svoje učenike
fotografijama njihovog plena izišlim po raznim časopisima.
Učenici su već ranije videli Širaia na televiziji u izveštajima o

radikalno-konzervativnoj politici, o njegovom verovanju u
Amateracionu silu, i njegovom upornom traženju da se
Japan vrati kulturnom karantinu iz vremena Tokugava
Šogunata. Znali su tačno na koga treba da motre. - Znači
Širaieva limuzina je konačno izišla iz podzemne garaže?

Akira je naglo okrenuo volan, iskoristivši još jednu ruku
u saobraćaju, suviše zaposlen da bi odmah odgovorio.

- Nevolјa je u tome - nastavi Sevidž - Širaieva
limuzina... bez obzira da li mi to želeli da priznamo ili ne, to
je ipak čin poverenja... Širai ne mora biti u tim kolima.

- Unutra je. U to nema sumnje - odvrati Akira. Očima je
pratio saobraćaj. Šake su automatski reagovale, tojota je
skrenula.

- Nema sumnje?
- Viđen je - reče Akira.
- Šta?Kako? To nije moguće. Stražnji prozori na
automobilu su zatamnjeni, a nismo uspeli da ubacimo
nijednog Tarovog učenika u podzemnu garažu da motri na
one koji ulaze u kola.
- Ali Širai je viđen kako ulazi u kola. I to ne u podzemnoj
garaži.
- Kako onda...?
- Pre dva minuta - reče Akira - limuzina se pojavila na
severnom izlazu iz zgrade. Ubrzo potom, izišli su stražari i
formirali kordon na trotoaru. Širai je ( izišao, prošao kroz
kordon i ušao u limuzinu. Krenuli su na zapad.
Toki-voki ponovo zapucketa. Akira ga podiže, sasluša
još jedan, usled elektriciteta izobličeni japanski glas, i
odvrati - Hai - pa spusti toki-voki pored sebe.
- I dalјe idu na zapad. Ispred i iza limuzine nalaze se
prateća kola puna stražara.
- Standardna procedura. - Sevidž je zamislio Tarove
učenike na motociklima kako na pristojnoj udalјenosti prate
limuzinu. Nastaviće da ih nadziru i da se javlјaju preko radija
sve dok se Akira ne bude priklјučio povorci i nastavio
oprezno da ih sledi. Bilo kojom ulicom da Širaiev vozač

krene, Akira će o tome biti obavešten.
- Kao što smo i očekivali, Širai je konačno postao

nestrplјiv. - reče Akira. - Shvatio je da nemamo nameru da
se pojavimo na sastanku koji smo stalno odlagali.

- Ili je zbunjen ili besan. Glavno je to da smo uspeli da
ga nateramo da igra onako kako mi to hoćemo, a ne obrnuto
- primeti Sevidž. Potiskujući napetost, posmatrao je Akiru
kako zamiče za ugao, a zatim kako pokušava da se probije
kroz gustu reku automobila. - Međutim, ako Širai ode na
neko javno mesto, nećemo opet biti u stanju da se vidimo s
njim nasamo i da popričamo.

- Nije važno - reče Akira. - Nastavićemo da ga sledimo.
Na kraju ćemo ipak ulučiti priliku i za to. Tamo gde nas
najmanje očekuje. Gde nije okružen čitavom vojskom
stražara.
- Drugim rečima, opusti se i uživaj u vožnji.
- Da se opustiš? - Akira pogleda Sevidža i izvi obrve -
Nikada se neću navići na američku ironiju. - Toki-voki se
ponovo oglasi. Pošto je odgovorio, Akira ponovo pogleda u
Sevidža - Kada kod naredne ulice skrenem levo, trebalo bi
da se nađem dva bloka iza limuzine.
- Nećemo moći da vidimo kola u ovoj gužvi - reče
Sevidž
- Učenici Taro senseia nastaviće da ih nadziru. Imaju i
motocikliste koji voze uporedo s njima paralelnim ulicama
Ako Širaiev vozač skrene, bićemo upozoreni.
 

 

10.

 
 
Nastavili su da se s mukom probijaju kroz saobraćajnu
gužvu, prema zapadu, mada su ponekad prelazili u neku od
paralelnih ulica, u zavisnosti od izveštaja Tarovih učenika
preko toki-vokija Sve se više smrkavalo, a saobraćaj
postajao ređi. Stigli su do autoputa, povećali brzinu i
odjednom ugledali limuzinu ispred sebe; ispred i iza nje
štitila su je dva nisan sedana Akira je javio ekipi za nadzor
da su ih stigli, zahvalio im se, i većini naložio da se vrate
Tarou. Svega njih nekoliko biće im potrebni u dalјnjem
praćenju Širaia Ostavivši nekoliko kola između tojote i
povorke, Akira je oprezno vozio.

Sevidž protrlјa rame koje ga je bolelo. - Kuda god da se
Širai uputio izgleda da će uskoro izići iz grada

Akira slegnu ramenima - Ima mnogo gradova koji se
nastavlјaju na Tokijo.

- Svejedno, ovo toliko već traje, što znači da Širai ima
neki važan razlog što se ovoliko vozi. - Sevidž malo razmisli,
pa dodade: - Oni lјudi na demonstracijama... stalno me
iznova iznenađuje činjenica da je Širai uspeo da dobije toliku
podršku.

Akira nije skidao pogled sa svog plena. - Nemoj da te to
zavara. Još njega čeka i te kakva borba. Većina Japanaca se
slaže s njim, mada njegov uticaj raste iz dana u dan. I
ekonomsko čudo, novi prosperitet, teraju moje sunarodnike
da s oduševlјenjem posluju sa tuđinima i to će potrajati sve
dok pogodbe budu išle u našu korist. Kulturno zagađenje,
koliko god da se Širai pali na to, predstavlјa nešto što ne
privlači pažnju Japanaca rođenih posle rata.

- Zašto su onda demonstracije tako velike? - upita
Sevidž.

- Velike u poređenju s čim? Hilјadu devetsto šezdesete
stotine hilјada protestovalo je protiv obnavlјanja
odbrambenog ugovora sa Amerikom. Jednog političara
proamerički orijentisanog javno su pogubili mačem.
Demonstranti su želeli da vojska Sjedinjenih Država napusti
Japan, uglavnom zbog toga što nisu hteli nuklearno oružje
na japanskom tlu. Kao što je Taro sinoć objasnio, nikada
nećemo moći da zaboravimo da smo mi jedina nacija koja je
ikada iskusila atomski napad. Godine hilјadu devetsto
šezdeset pete, nosač aviona Sjedinjenih Država izgubio je
hidrogensku bombu blizu japanske obale. Vaša vlada nije
priznala tu nezgodu sve do hilјadu devetsto osamdeset
prve, već je tvrdila da je bomba pala pet stotina milјa od
obale. Laž. Godine hilјadu devetsto osamdeset devete,
konačno smo saznali da je bomba ispala na svega osamdeset
milјa od obale. Takvi nesrećni slučajevi i prevare potpalјuju
desno krilo koje je antiameričko... Da li si ikada čuo za
Mišimu?

- Razume se - odvrati Sevidž.
Mišima je bio jedan od najpoznatijih japanskih
romanopisaca. Ako se uzmu u obzir njegova ličnost i teme o
kojima je pisao, najbliži njemu od američkih pisaca, koliko je
Sevidž mogao da se seti, bio je Hemingvej. Mišimin
disciplinski kod privukao je odano jezgro sledbenika kojih je
bilo toliko da su obrazovali privatnu vojsku. U naročitim
prilikama nosili su pažlјivo izrađenu verziju japanske vojne
uniforme, kostim koji je lično Mišima dezenirao. Zahvalјujući
slavi i uticaju pisca, oficiri jedne baze japanskih kopnenih
odbrambenih snaga dozvolili su Mišimi i njegovim lјudima da
tamo uvežbavaju borilačke veštine.
Godine 1970. Mišima i šačica njegovih najbližih
poštovalaca stigli su u bazu, zatražili dozvolu da govore sa
zapovednikom, zarobili čoveka, zauzeli njegov štab, i
zatražili da se okupe vojnici iz baze kako bi im Mišima
održao govor. Vlasti su... pošto nisu mogle da spasu taoca...
izišle u susret Mišiminim zahtevima. Govor se izmetnuo u

uznemirujuću, bombastičnu nejasnu tiradu, na temu
propasti Japana, i potrebe zemlјe da povrati svoju čistotu,
svoju veličinu, da sledi svoju sudbinu koju su joj predodredili
bogovi: militarizam kombinovan sa preširaievskom verzijom
Amateracione sile. Vojnici, naterani da se okupe radi
Mišimine tirade, počeše da ga ismevaju.

Ponižen, besan, Mišima se vratio u zapovednikovu
kancelariju, izvadio iz korica mač koji je nosio... znak
samurajske tradicije... kleknuo... I izvršio sepuku, prosuvši sebi
utrobu.

Ali ne pre no što je naredio svom najodanijem
sledbeniku da stane pored njega sa drugim mačem, kako bi
obavio obred do kraja odsekavši mu glavu.

- Nesrećni slučaj stvara nesuglasice - reče Akira. -
Mnogi Japanci su se divili Mišiminim principima i hrabrosti.
Čemu je onda ovo poslužilo? Na taj čin se nije odlučio pod
društvenim pritiskom. Zar nije mogao da pronađe neki
efektniji, konstruktivniji način da izrazi svoj očaj? Ili je
stvarno verovao da će njegovo samoubistvo podstaknuti i
druge da se zauzmu za njegovu stvar?

Sevidž nije znao šta da mu odgovori. Razmišlјao je o
svom ocu, ne o strancu koga je sreo u Baltimoru, već o
čoveku koga se sećao iz mladosti, čoveku koga je toliko
voleo, čoveku koji je jedne noći prosvirao sebi mozak. Oh,
da, zaista, jedan Sevidžov deo mogao je i te kako dobro da
saoseća sa Mišiminim očajanjem.

Međutim, Sevidž je bio uslovlјen američkim
vrednostima. Pragmatizam. Preživlјavanje, po cenu srama.
Istrajnost, bez obzira na cenu koju će za to morati da plati
ponos. Ne dozvoli kopilanima da te bace na kolena.

Hriste.
Akira prekinu neprijatnu tišinu. - Mišima je savršeni
primer. Simbol. Sećaju ga se i dvadeset godina posle
njegovog samoubistva. Poštuju ga. Ipak je možda postigao
svoj cilј. - Akira podiže šaku sa volana i odmahnu. - Ne
odmah, čemu se Mišima nadao. Ali na kraju. Moraš shvatiti.

U Japanu, demonstracije levog krila se odmah uguše. Nјih
izjednačavaju sa komunizmom, a komuniste mrze. Svi su
jednaki? Ne. Japan se zasniva na nivoima. Šogun, daimio,
samuraj... Ova zemlјa je sva hijerarhijski izdelјena. Ali zato
sasvim drugačije stoje stvari sa demonstracijama desnog
krila. Vlasti ih tolerišu... jer te demonstracije zagovaraju
sistem kontrole, društvenog reda, da svaki element bude na
svom mestu, sluga odan gospodaru, žena mužu, dete
roditelјu, službenik poslodavcu.

- Zvučiš -... Sevidž se namršti... - kao da se slažeš s tim.
- Pokušavam da ti objasnim da je desno krilo ovde u
manjini, ali je ipak moćno i ono sačinjava osnovu Širaievih
sledbenika. Nјemu je, razume se, potrebno da veliku masu
umerenjaka preobrati u ekstremiste što mu do sada nije
polazilo za rukom. Što znači da većina Japanaca posmatra
demonstracije sa zanimanjem i možda sa simpatijama... ali
nisu dovolјno ubeđeni da bi nešto preduzeli.
- Nisu još.
Akira slegnu ramenima. - Možemo pokušati da učimo
od istorije, ali gotovo je nemoguće promeniti joj smer. Koliko
god da mrzim ”crne brodove” Komodora Perija i ono što su
učinili mojoj zemlјi, ne verujem da nam Širai može vratiti
kulturnu čistotu iz vremena Tokugava Šogunata. Potreban
mu je katalizator, krik koji će probuditi mase, što do sada
nije uspeo da pronađe, kao uostalom ni Mišima.
- Što ne znači da ne pokušava.
Akira klimnu; oči su mu bile tamne od melanholije, i
nisu se odvajale od Širaieve limuzine. Sunce je nestalo.
Farovi u prolazu osvetlјavali su povorku. Tek povremeno je
saobraćaj bio u toj meri redak, da je Akira morao da se
upravlјa prema stražnjim svetlima limuzine i nisana iz
pratnje. Držao se podalјe od njih.
Sevidž nije primetio nikakav znak da je povorka znala
da je slede.
- Da ti odgovorim na tvoj malopređašnji komentar -
progovori ponovo Akira. - Osuđujem Širaievu taktiku, ali

poštujem njegove vrednosti. To me uznemirava. Čovek sa
kojim bih se u normalnim prilikama identifikovao... Okolnosti
me nagone da se prema njemu odnosim kao prema
potencijalnom neprijatelјu.

- Ili je možda žrtva. Poput nas.
- To ćemo uskoro otkriti. Možda će njegov košmar
konačno objasniti naš.
 

 

11.

 
 
Povorka je sišla sa autoputa. Akira se uputio za njom vozeći
još opreznije, pustivši da mu limuzina još više odmakne. S
vremena na vreme prestizala su ga druga vozila
narušavajući ustrojstvo saobraćaja, sprečavajući Širaieve
stražare da uoče stalni par farova daleko iza sebe.

Jedan put se nastavlјao na drugi, pa na još jedan,
zavijajući, skrećući. Poput lavirinta, pomisli Sevidž, ne
mogavši više da se orijentiše. Bleštavilo gradova zamenio je
sjaj lampi iza prozora osamlјenih sela. Osećao se nelagodno
dok je zurio kroz prozor. Nad njim su se u mraku nadnosili
neki ogromni oblici.

- Jesu li to planine? - Sevidž je polako počeo da shvata.
- Ulazimo u ogranak japanskih Alpa - odvrati Akira.
Sevidž začkilјi prema krupnim krestama osetivši još
veću potištenost. Ukočio se kada je tojota prešla preko
jednog uskog mosta ispod koga se mesečina svetlucavo
odbijala od brze vode. Ždrelo je oštro vijugalo naviše prema
tamnim pošumlјenim strminama.
- Alpi? - upita Sevidž.
- Preterano je reći da su to Alpi. Nisu ni nalik škrbavim
planinama u Evropi, više liče na visoka valovita brda u
istočnom delu Sjedinjenih Država.
- Ali zar nisi...? Odjednom imam osećaj.. Moj Bože, kao
da smo ponovo u Pensilvaniji. - Sevidž se strese. - Mrak. Nije
april nego oktobar. Umesto da lišće tek pupi, ono počinje da
opada. Drveće je golo kao kada smo...
- Vozili Kamičija u Planinsko utočište Medfordski klanac.
- Što se nikada nije dogodilo.
- Da - potvrdi Akira.
Sevidž se strese.

- I ja sam to osetio. - Akirin glas bio je promukao. - Imao
sam neko jezovito osećanje da sam ovde već bio, madanisam.

Tojota pređe preko još jednog vrletnog klanca. Sevidža
obuze vrtoglavica.

Ali ovog puta, to nije bilo zbog jamaisvua već zbog dejavua.
Ili je u pitanju bila njihova kombinacija, ono prvo izazvalo je
drugo. Utroba mu se prevrtala od straha; sa užasavajućim
osećanjem nestvarnosti, Sevidž je posmatrao Akiru, čoveka
koga je video kako ostaje bez glave.

Put je i dalјe vijugao, penjući se i spuštajući se kroz
nemoguće poznate planinske šume.

Japan. Pensilvanija.
Širai. Kamiči.
Lažna sećanja.
Duhovi.
Sevidžov užas se pogoršao. Duboko u duši, očajnički je
želeo da vikne Akiri da stane i da okrene kola. Svaki
zaštitnički instinkt upozoravao ga je da prekine potragu, da
se vrati Rejčel, da se povuče, da nauči da živi sa svojim
košmarima.
Jer je u dubini duše osećao da mu predstoje još veći
košmari.
Akira mu je očigledno čitao misli, ili mu se stomak
bunio usled istog osećanja užasa.
- Ne - reče Akira. - Došli smo dovde. Suviše toga smo
prošli. Ne možemo sada stati. Moram saznati. Odbijam da me do
krajaživotaprogonefantomi.
Kada se Sevidž trgnuo, setivši se fijuka oštrice koja je
Akiri odsekla glavu, u njemu se rodi još jedno veoma snažno
osećanje. Nalet tog osećanja nadjača njegov strah i ščepa
mu telo, svaki njegov deo, torzo, udove, vene, krv.
Ljutnja. Bes jači od svega što je ikada osetio.
Zapanjujući.
Nikada nije upoznao takvu jarost. Grejem bi bio
zapanjen. Nјegov mu je učitelј uvek govorio da izbegava
osećanja. Ona ne dolikuju profesionalcu. Onemogućavaju

objektivnost. Vode u greške.
Ne ovoga puta! - pomisli Sevidž. Zario je nokte u

dlanove, crpeći snagu iz probadajućeg bola. - Neko je petlјao
po mom umu, i želim da saznam ko i zašto je to učinio. I
neko će, proklet da je, platiti za to.

 

 

12.

 
 
Zavivši za okuku, Akira iznenada pokaza prstom. Pritisnuo je
svom snagom kočnicu. Put pred njima bio je uznemirujuće
mračan. U dalјini se nisu videla nikakva stražnja svetla.
Sevidž se uznemiri.

Povorka je nestala.
Sevidž izvuče beretu. - Zamka. Shvatili su da ih neko
prati.
- Ne. Bio sam pažlјiv.
- Ali poslednjih deset minuta samo smo mi bili iza njih.
Možda su, principa radi, odlučili da ispitaju stvar. Sišli su sa
puta, isklјučili svetla i sada čekaju. Dok budemo prolazili
pored njih, kola iz pratnje će pokušati da nas opkole,
primoraju da stanemo kako bi proverili ko smo.
Akira je zurio u tamu iza zadnjih svetala tojote. -
Pretpostavimo da si u pravu; sada su sigurni da ih je neko
sledio... jer smo stali kada više nismo videli njihova svetla.
Sevidž otvori prozor. - Isklјuči motor.
Akira ga posluša, nije morao da pita Sevidža šta
namerava.
U novonastaloj tišini Sevidž stade da osluškuje zvuke
na putu ispred njih, ne bi li čuo motore kola, korake po
šlјunkovitoj padini, tranje grančica u grmlјu koje je
oivičavalo put.
Ali čuo je samo prirodne noćne šumske zvuke... cvrčke,
povremeni lepet krila, grane kako se njišu na blagom
povetarcu.
Mogao bih da isklјučim i farove - reče Akira. Nije nam
cilј da budemo očigledna meta.
Oblak pređe preko meseca od koga su se pre toga
videle tri četvrtine. Tama pred njima postala je potpuna.

Sevidžu se osušiše usta jer je nešto shvatio. Čvršće je
stegnuo beretu. - Znaju gde se nalazimo, ugasili mi farove ili
ne.

- Ako nas čekaju - primeti Akira.
- Moramo to pretpostaviti. Ako imaju oružje, mogli bi
odlučiti da napadnu u brišućem letu ovaj deo puta.
- Neprecizno, neprofesionalno.
- Ali odlična distrakcija koja bi omogućila nekome da
nam se prikrade iz šume i isprazni pištolј kroz otvoreni
prozor.
Akira upali motor, pokrenu kola u rikverc i poče da vozi
unazad putem do iza krivine. Nije mogao da spreči da
zasvetle stop svetla dok se zaustavlјao, ali bar je tojota sada
bila skrivena od pogleda potencijalnih lovaca, a stop svetla
su omogućila Akiri da pronađe mesto pored puta na kome je
mogao da se parkira. Skinuo je nogu sa papučice, isklјučivši
pri tom stop svetla i ponovo ugasio motor. Opet ih je obavila
tama.
- Možda preterujemo - reče Akira. - Držao sam
pristojno, nenametlјivo rastojanјe od povorke. Moguće je da
su bili daleko ispred nas pa su zavili za okuku na putu pre
nego što smo mi zavili za ovu okuku. To bi objasnilo zašto ne
vidimo njihova svetla.
- Da. - Sevidžu se od napetosti steže grlo. - Moguće je. -
Glas mu je postao jači. - Radi se o tome želiš li da rizikuješ i
stigneš ih, imajući u vidu da su nam možda postavili zamku
negde duž puta?
- Pa ne baš. - Akira je lupkao prstima po volanu.
Zamislio se, klimnuo i dohvatio toki-voki, zatim rekao
nekoliko reči na japanskom. Trenutak kasnije, primio je
odgovor izobličen usled statičkog elektriciteta. Planine su
očigledno uticale na radio talase. Akira se usredsredio,
ponovo progovorio, saslušao krčavi odgovor, još nešto
rekao, i odložio toki-voki.
Okrenuo se ka Sevidžu. - Javiće nam.
- Što pre to bolјe - reče Sevidž.

Dva sata ranije kada je Akira izdao naređenje većini
Tarovih učenika da se vrate u Tokijo, pošto su obavili svoju
dužnost, zamolio je dvojicu da ostanu u slučaju da iskrsnu
neke nevolјe u praćenju Širaia.

Dogovorili su se da njih dvojica ostave Sevidža i Akiru i
krenu napred, povećavši brzinu, preteknu Širaievu limuzinu i
njegovu pratnju, a zatim odmaknu daleko napred, i ostanu
daleko ispred povorke, kako bi po svemu ličili na dva mlada
Japanca na noćnoj ekspediciji koji žure da što pre stignu na
svoje odredište. Sada im je Akira rekao da se zaustave i
vrate istim putem kako bi pokušali da otkriju da li se
povorka još nalazi na putu, da utvrde da li su limuzina i
njena pratnja stvarno toliko odmakli Sevidžu i Akiri.

Razume se, dvojica motociklista će privući pažnju
povorke, ako ponovo prođu pored nje, i to ovaj put u
suprotnom pravcu. Što je još gore, mogli bi upasti u zamku
za koju je Sevidž podozrevao da je postavlјena niže niz put
na padini odmah iza okuke.

Ali Sevidž je potisnuo svoje zle slutnje podsetivši sam
sebe da su motociklisti u prednosti jer su male mete, brzi,
lako manevrišu. U slučaju neke nevolјe, ta dva mladića imali
su odlične... budi pošten, reče on sebi; misliš poštene...
šanse da umaknu, krivudajući, napadačima, naročito ako
ugase farove.

Divio se njihovoj hrabrosti. Znao je da je njihov dužnik.
Molio se da ne nastradaju.

Bilo mu je mrsko što su bili primorani da njihove živote
dovedu u opasnost.

Ali šta su drugo mogli? - pitao se Sevidž.
Ništa.
Progutao je knedlu i otvorio vrata. - Dok čekamo...
Akira otvori svoja. Šuma je mnogo sigurnija od ovih
kola.
Kada su izišli, i Akira i Sevidž nečujno zatvoriše vrata.
Razmišlјali su kao jedan, pognuli su se i puzeći krenuli
prema jarku gde su nestali u grmlјu. Čekali su u tišini,

napeto osluškujući, a Sevidžovi prsti su stezali dršku pištolјa.
 

 

13.

 
 
Odjek iza okuke je prerastao u jednolično brujanje.

Sevidž podiže glavu.
Brujanje se pretvorilo u tutnjavu. Motociklisti.
Sevidž se ukočio u mraku, plašeći se da će svakog
časa... sad!...začuti pucnje, krike, škripu guma, grebanje
metala o metal, blesak i struganje čelika po betonu.
Međutim, tutnjava se nastavila, postajala je sve
glasnija, bliža.
Motociklisti će uskoro stići do krivine! Sevidž je povijen
potrčao iz šume prema putu. Akira je poneo toki-voki iz kola
i sada je izdavao naređenja na japanskom.
Sevidž je istovremeno stigao do tojote, otvorio
vozačeva vrata i povukao ručicu za palјenje farova.
Jedanput! Dvaput!
Bio je zadovolјan jer je znao da je farove... usmerene
prema drveću na kraju krivine čiji se snop svetlosti odbio o
njega... video svako ko se približavao. Sevidž se sagnuo iza
tojote, držeći beretu u slučaju da su ti motociklisti bili
izgovor, to jest zamka.
Na vidiku se pojaviše dvojica motociklista. Kada je
svetlost njihovih farova osvetlila tojotu, naglo su usporili i
zaustavili se iza kola, ne gaseći motore. Sevidž je i dalјe
čučao na oprezu, iza tojote. Motoristi zatim pogasiše
motore, ali ostaviše upalјena svetla, usmerena prema
grmlјu. Odbijena svetlost bila je dovolјna da Sevidž vidi dva
mladića na motorima, ali ne i njihova lica koja su skrivali
šlemovi i vizori od pleksiglasa. Sevidž ionako ne bi mogao
da ih prepozna... nosili su maske preko lica prvi i jedini put
kada ih je sreo, prethodne noći u Tarovom dođou.
Kada su skinuli šlemove i otkrili lica prošarana

senkama, javi se Akira na japanskom iz svog zaklona u
grmlјu pored puta. Jedan od njih odgovori, posle čega se
Akira pojavi i reče Sevidžu: - Sve je u redu. Naši su.

Sevidž spusi beretu. Motoristi ugasiše farove.
Akira im priđe i ponovo nešto reče na japanskom. Pošto
je saslušao njihove odgovore, okrenuo se prema Sevidžu. -
Nisu prošli pored Širaieve povorke dok su se vraćali.
Sevidž se ukoči - Znači bili smo u pravu. Povorka se
zaustavila negde uz put iza ove okuke. Širaievi stražari su
posumnjali da ih pratimo i postavili su nam zamku. Umoriće
se od čekanja. Verovatno nam se upravo sada šulјaju iza
leđa. Moramo....
- Ne. - Akira je bio nekako zbunjen. - Motoristi su takođe
motrili neće li primetiti neka kola parkirana pored puta,
naročito blizu ove krivine. Nigde ništa.
- Kako? To je nemoguće. Širaievi lјudi mora da su pronašli
neko mesto na kome su sakrili kola. Tarovi učenici ih nisu
primetili.
- Motoristi me ubeđuju da su bili krajnje pažlјivi. Sigurni
su. Duž puta nema skrivenih kola.
- Povorka nije mogla samo tako da nestane. Mora negde
biti - reče Sevidž. - Ne želim da uvredim Tarove lјude, ali
nemamo izbora... moramo sami proveriti.
Sevidž je povijen pretrčao preko puta, a Akira za njim.
Držeći se žbunja, oprezno su zavili za okuku i nastavili
putem, spremni u svakom trenutku da se stušte u šumu ako
im zatreba zaklon.
Ali što su dalјe povijeni odmicali putem, to je Sevidž bio
ubeđeniji da su Tarovi učenici bili u pravu. Kada su stigli do
naredne okuke, Sevidž je bio siguran. Povorka se odista nije
skrivala nigde duž padine.
Kako je onda do đavola...?
Pažnju je tako naglo usmerio prema suprotnoj strani
puta da uopšte nije bio siguran šta ga je nateralo da
podigne pogled. Možda je njegova podsvest zabeležila i
upozorila ga na jednu nejasnu pojedinost u perifernom delu

njegovog vidnog polјa. Bilo koji da je razlog bio posredi,
podigao je pogled prema planini iza puta i osetio jezu kada
je primetio slabi sjaj farova daleko uz strminu. Tri para
farova, toliko udalјenih i sićušnih da su podsećali na
snopove baterijskih lampi. Skrenuli su desno, pa levo,
nastavlјajući da se krivudavo penju sve više, i blede sve
više.

- Isuse.
Akira se takođe zagleda uvis u pravcu Sevidžovog
pogleda. Nјegovo mrmlјanje nije trebalo prevoditi... psovka
na japanskom.
Smesta su pohitali preko puta. Uvek je postojala
mogućnost da su oni iz kola ostavili za sobom stražare, da
su farovi daleko uz planinu imali za cilј da privuku njihovu
pažnju, da navuku Sevidža i Akiru da postanu neoprezni, da
ih primoraju da požure i ulete u zasedu, pa je stoga Sevidž
nastavio dalјe sa uperenom beretom prema mračnoj šumi,
spreman da pripuca na najmanji znak nevolјe.
Međutim, umesto stražara koji bi ih napali iz šume našli
su... na pola puta... uzanu stazu sa oba boka oivičenu
gustim žbunjem; ulaz je bio tako pažlјivo zakamufliran,
izgledao je tako prirodno, da se utapao u predeo. Sevidž se
namrštio posmatrajući tamu iza uzanog puta, zatim se
cimnuvši glavu naviše zagledao u vrh planine, mada ga je iz
ove perspektive drveće sprečavalo da vidi slabe, sablasne
farove koji su se sve više smanjivali dok su krivudali uzanim
putem ka vrhu.
- Nema sumnje, nisu pošli u razgledanje - primeti
Sevidž.
- Na sastanak možda. Toliko značajan da zahteva kakvo
udalјeno mesto i potpunu tajnovitost.
- Usred nedođije? Noću u šumi na vrhu planine? Čak ni
ja nisam toliki paranoik - primeti Sevidž. - Širai ima suviše
posla da bi dolazio ovamo i potrošio toliko vremena na
sastanak koji se lako mogao organizovati na podjednako
sigurnom i bližem mestu i pod mnogo manje primitivnim

uslovima. Pretpostavi da oseti potrebu da se olakša? Ne
mogu zamisliti tog arogantnog političara kako zaliva
drveće... A tu je još i duga vožnja nazad do Tokija. Ako uspe i
da odspava u kolima, opet će biti iscrplјen.

- Ovaj put - poče Akira...
- Mora da vodi nekuda. Niko ga ne bi prokrčio, održavao
i zakamuflirao ulaz samo zato da bi omogućio pristup vrhu
planine radi lepog pogleda.
- Tamo gore ima nečeg.
- Zgrada - reče Sevidž.
- To je jedino objašnjenje koje mi pada na pamet. -
Akira pritisnu dugmence na satu, čije digitalne brojke
zasvetleše. - Koliko je sati? Nešto posle jedanaest. Širai planira
danoć provedetamogore. Sevidžu je bilo divlјe lupalo.
Kao da ih je pogodila struja, obojica potrčaše duž puta,
prema krivini iza koje su stajali motociklisti čuvajući tojotu
od napada mogućih ubica.
Mada se Sevidž znojio od napora, u isto vreme je i
drhtao, ali ne zbog vlažne hladnoće oktobarske noći u
planini. U umu mu se ponovo zavrtelo od deja vua. - Nešto
posle jedanaest? Zar nismo u to vreme otprilike stigli i do...
- Planinskog utočišta Medfordski klanac - dovrši
rečenicu Akira trčeći pored njega. - Sve je to laž. Nikada
nismo...
- Bili tamo. - Dahtao je Sevidž.
- Ali svega se sećam tako...
- Jasno. - Sevidž još brže potrča. Srce mu je tako ludački
lupalo da mu je bilo muka. Od straha. Od besa. - Događa
se...
- Ponovo. - Sada Akira poveća brzinu.
- Ali prvi put se uopšte nije dogodilo! - Neki predosećaj
opari Sevidža.
- Noćas - zausti Akira.
- Saznaćemo zašto.
Zavili su za okuku, i nastavili da trče prema tojoti.
Motociklisti iziđoše iz žbunja. Akira im je izdavao naređenja

dok je otvarao prtlјažnik tojote.
Pri svetlosti svetilјke Sevidž je ugledao u prtlјažniku dva

ranca. Akira mu je još u Tokiju, gde je Taro sredio da dobiju
ova kola, objasnio kako se Taro uvek postara da opremi
vozilo za nadzor najpotrebnijom opremom. Oružjem.
Mikrotalasima, infracrvenim talasima i voltažnim
detektorima koji će ih upozoriti na alarmne uređaje. Tamna
odeća. Tube sa mašću za kamuflažu.

- Da pođemo tim uskim putem? - Sevidž hitro navuče
preko odeće nešto nalik na crnu pidžamu.

- Moramo pretpostaviti da je put pod prismotrom - reče
Akira.

- Da. - Sevidž razmaza mast za kamuflažu po licu i
šakama. - Put je suviše izazovan. Bilo bi suviše lako. Našli
bismo se na otvorenom. Očigledno savršena klopka...
moraćemo to da obavimo na teži način.

- Postoji li bilo koji drugi način? I kada? - Akira je
proveravao pištolј koji je izvukao iz ranca.

- Ja ga ne znam. Uz strminu? Je li tako? Popećemo se na
vrh planine?

Akira se uverio da je pištolј napunjen. - Da. Uz strminu.
Popećemo se. Možeš li?

- Da l’ ti to mene pitaš hoću li da se trkamo? U koliko
želiš da se kladiš.

Akira povuče oroz na pištolјu. - U naše živote.
- U tom slučaju... znam da ću pobediti... predlažem da
to obavimo oprezno.
- Hai. - Akira gurnu pištolј u futrolu opasača.
- Spreman? - upita Sevidž.
- Nisam još. - Akira se okrenu prema Tarovim učenicima
i reče im nešto na japanskom.
Sevidž je čekao, živci su mu bili napeti kao strune.
Učenici odgovoriše. Akira klimnu.
- Šta? - upita Sevidž.
- Rekao sam im da čekaju - reče Akira. - Ali prvo, dok se
mi budemo peli, jedan od njih će odvesti tojotu do obližnjeg

sela. I ostaviće je tamo. U slučaju da Širaievi lјudi budu
proveravali put u blizini te staze kojom su otišli. Drugi Tarov
učenik slediće tojotu na svom motoru. Vratiće se do drugog
motora i sakriti. Ako se ne pojavimo do naredne noći, javiće
to Tarou.

- I Taro će nas osvetiti - primeti Sevidž.
- On je moj sensei. Moj drugi otac. Uništiće svakog -...
Akira proguta knedlu.. - ko god da to bio, ko me ubije.
- Prestani. Nećemo pominjati smrt. Najteže će biti
popeti se. Ostalo je...
- Nisam hrišćanin. Ali upotrebiću zapadnjačku reč - reče
Akira. - Spas.
- Da - složi se Sevidž. - Kraj naše zajedničke more.
Početak mira.
Sevidž zabaci ranac na leđa. U narednom jezovitom
trenutku prožeo ga je osećaj da je već ranije bio ovde... ali
nije se približavao Planinskom utočištu Medfordski klanac,
već se pripremao da upadne na imanje Rejčelinog muža i
spase je. Stresao se u užasu, jer je osetio da se krug polako
zatvara. A onda ga je ponovo obuzeo bes, ako je krug bio
zatvoren, već mesecima se osećao kao zatočenik lavirinta...
nalik na onaj na Mikonosu. Samo što se ovaj lavirint nalazio u
njegovom izmučenom umu.
Ali večeras je nameravao da pobegne.
 

 

14.

 
 
Ušli su u šumu. Oblaci su otišli dalјe, oslobodivši mesec
kome su se videle tri četvrtine, tako da im je na ruku išla
njegova svetlost. Međutim, Sevidžu i Akiri ona nije bila
potrebna Obojica su imali infracrvene baterijske lampe koje
su držali uperene ispred sebe. Zraci, koji se nisu mogli videti
golim okom, badali su zelenkasti sjaj između drveća kada bi
se gledali kroz naočari. Drveće je bilo neverovatno slično
onome u pensilvanijskim planinama kesten, hrast, javor,
lišće im je gotovo već bilo svo opalo. Kada se Sevidž pepeo
nešto više, ugledao je borove, čiji ga je smolasti miris
podsetio na terpentin. Ali najjače se osećala nakvašena,
sunđerasta zemlјa ispod njega, humusnog mirisa od koga su
mu se širile nozdrve.

Tlo je bilo meko, presvučeno mrtvim lišćem i borovim
iglicama, ali dok je Sevidžu, s jedne strane bilo lakše da
hoda po tom mekom tlu, s druge mu je bilo teže da se tiho
penje. Kada god je mogao, Sevidž bi spustio nogu na ogolelu
stenu. Uspon je bio blag u početku, ali uskoro je postao strm
i on oseti kako mu ranac sve više žulјa ramena Desno rame,
ono koje mu je povredila kratka tolјaga, počelo je ponovo da
ga boli. Brinuo je da li će mu ono smetati ako bude morao
da se bori, pa je zastao da popije nekoliko tableta za
smanjivanje bola koje je uzeo iz bočice što mu je Taro dao.
Što su se više peli, to mu je znoj jače curio niz leđa.
Paradoksalno, ali' istovremeno je primetio oblačiće
magličastog daha koji se kondenzovo na hladnom noćnom
vazduhu čim bi izišao iz njegovih usta

Akira je išao prvi. Ostavili su za sobom drveće i otkrili
travnati plato. Brzo su ga prešli i ponovo se obreli na
pošumlјenoj padini. Naredni uspon bio je mnogo teži, strmiji,

jer su njihovo napredovanje kroz šumu usporavali kamenje i
isprepleteno srušeno drveće i grmlјe. Povremeno su morali
da se zaustavlјaju, jer nisu imali ni kompas ni kartu terena,
kako bi potražili rascep među drvećem kroz koji su mogli da
vide vrh planine i isprave kurs. Predeo je postao škrbastiji.
Gacali su preko ledenih potoka, prelazili preko grebena
oštrih poput žileta, penjali se preko stenovitih zidova i na
kraju zastali da se odmore.

Iznad njih se nadnosio vrh planine u obliku humke
naspram sve oblačnijeg neba, na kome nije bilo zvezda.
Sevidž skinu svoje infracrvene naočari i zbuni se kada utvrdi
da je mesec mnogo sjajniji. Ispostavilo se da vrh planine ima
oreol. Ta iluzija ga natera da se namršti. Sa zaprepašćenjem
je odjednom shvatio da taj oreol nije bio delo mesečine, već
nečega na vrhu planine. Svetla, na vrhu su gorela svetla. Bili smo
u pravu, pomisli Sevidž. Na samom vrhu nalazi se neka
zgrada!

I Akira je primetio oreol. Odlučno je pokazao na više, u
želјi da što pre nastave put. Sevidž je žalio što u Tarovim
rancima za slučaj nužde nije bilo nepropustlјivih čizama sa
izbrazdanim đonom za hodanje u prirodi, ali nisu mogli
predvideti gde će završiti. Bilo je mnogo verovatnije da će
im biti potrebna oprema za urbane prepreke. Bilo kako bilo,
Sevidža bar nisu žulјale cipele za grad koje je imao na
nogama. Međutim, nekoliko puta malo je nedostajalo da se
oklizne na kamenu i padne na leđa zbog njihovih glatkih
kožnih đonova. Pažlјivo je koračao. Nakratko im je trag
divlјači omogućio da ubrzaju korak i da se lakše kreću kroz
gusto drveće uz padinu. Trag je iznenada nestao i sada su
morali da se probijaju kroz šikaru.

Odeća ispod one u obliku crne pidžame pripijala se
Sevidžu uz telo natoplјena znojem. Ipak, njegovim mišićima
prijala je ova vežba posle duge vožnje, tako da je perverzno
uživao u naporu. Podsetio je sebe da bi mu ovaj uspon
izgledao kao obično pešačenje za vreme poslednje ”paklene
nedelјe” obuke u SEAL-u. Terao je sebe da se 1enje sve više,

opirući se iscrplјenosti. I stvarno, što se više približavao vrhu
planine, to je njegovim telom kolalo više adrenalina. Potreba
da stigne do svog odredišta, očajnička želјa da sazna
odgovore, da okonča košmar, davali su mu sve veću snagu.

Ponovo je zastao zajedno sa Akirom, ali ovaj put ne da
se odmore već kako bi skinuli rance i pripremili detektore
alarma. Sevidž je sa odobravanjem primetio da voltmetri i
monitori mikrotalasa koje im je Taro dao nemaju svetleće
brojčanike, koji su bili laka meta snajperista. Bili su
opremlјeni slušalicama. Ako su se pred Sevidžom i Akirom
nalazili senzori koji su zračili mikrotalase ili električno polјe,
prigušeno zavijanje dopreće kroz slušalice i upozoriti ih, ali
neće odati njihov položaj stražarima.

Iako je bio zadovolјan Tarovim profesionalizmom,
Sevidž je ipak bio zabrinut. Jer je opremu istog tipa koristio
pri upadu na imanje Rejčelinog muža. Činilo mu se kao da je
ovde već bio ranije, kao da je kroz sve ovo već prošao. Oblaci
postaše gušći. Kroz šumu poče da sipi kiša, na čudan način
ga podsetivši na oluju koju je iskoristio kao olakšicu kada je
spašavao Rejčel. Progonila su ga stvarna i lažna sećanja.
Imanje na Mikonosu. Planinsko utočište Medfordski klanac.
Drhteći, on smrknuto pogleda sjaj na vrhu.

Vreme je. Da. Kucnuo je čas, pomisli on. Da se izbriše
prošlost. Do đavola sa prošlošću. Važna je samo sadašnjost. I
Budućnost. Rejčel.

S divlјom odlučnošću, ponovo je zabacio ranac na leđa i
stavio u uši slušalice detektora mikrotalasa. Akira je to isto
učinio sa slušalicama voltmetra. Sevidž ga je posmatrao
kroz infracrvene naočari. Uperivši u njega baterijsku lampu.
Akira je bio jezovito zelen; samo je stegnuo vilične mišiće.

Sevidž odlučno klimnu, poruka je bila jasna. Hajde da
ovo okončamo.

 

 

15.

 
 
Za ovaj mučan uspon bila su im potrebna dva sata. Ustrajni,
odlučni koraci doveli su ih na kraju do čistine na nekih
stotinu jardi ispod njihovog cilјa. Ali sada je trebalo biti
oprezan, zaboraviti na hitnju. Sevidž i Akira su uzimali
zdravo za gotovo... Nisu ni morali da razmenjuju misli o
tome. Obojica su jednostavno znali, kao jedan, da moraju da
paze umesto da koračaju, da preispitaju svaku prepreku, da
izoštre čula, da predviđaju pretnje. Nema sumnje da će
senzori opasivati sjaj na planinskom vrhu. Verovatno će
okolo patrolirati stražari, možda sa psima.

Sevidžovi mišići su usled napetosti bili čvrsti poput
kamena; ispružio je levu ruku kako bi usmerio detektor
mikrotalasa, obišao čistinu, držeći se drveća a izbegavajući
očigledne zamke. Kiša je počela jače da pada, postala je
hladnija. Akira se šulјao pored njega, uskladivši svoj korak
sa Sevidžovim, ispruživši voltmetar, spreman kao i Sevidž
da podigne ruku u znak upozorenja istog trenutka kada
začuje zavijanje kroz slušalice.

Sjaj na vrhu postajao je sve jači što mu se Sevidž više
približavao. Promatrao je drveće kroz infracrvene naočari
tražeći kućne kamere, i infracrvenim snopom baterije
prelazio preko šume. Stigao je do žičane ograde i setio se
one na Mikonosu; kao da je bio proklet da ponovi prošlost.

Gledana kroz Sevidžove naočari ograda je bila zelena,
na stubovima nije bilo nikakvih kutija, žica niti senzora
vibracija. Sevidž se s nelagodnošću prebacio preko nje.
Akira se dočekao na noge pored njega. Kiša je padala sve
jače. Nastavili su da puze dalјe uz obronak.

Sevidž je odjednom shvatio da zna na šta će sada naići,
i njegove slutnje se pogoršaše. Bio je u pravu! Ispred njih,

kroz drveće, ugledao je narednu prepreku, još jednu ogradu,
ali ova ograda jeste imala kutije na stubićima međusobno
povezane žicom!

Isto kao i na Mikonosu, pomisli Sevidž. Čovek koji je

postavio alarmne uređaje na imanju Rejčelinog muža učinio

je isto i za Širaia! Da li se Širai i Papadropolis znaju?

Slučajnost?
Ne! Ništa od ovoga nije slučajno! Sve je povezano!

Mikonos! Medfordski klanac! Kamiči! Širai! Papadropolis! Svi

su oni deo istog ustrojstva!
Deja vu i lažno sećanje! Mislili smo da smo slobodni, ali

svaki naš korak bio je pod kontrolom. Unapred predviđen.

Mi smo pacovi u lavirintu. A posle svakog ćorsokaka,

bili smo primorani da potrčimo... bili smo usmereni prema...

stazi koja je najviše obećavala, liniji najmanjeg otpora.

Ovamo. Na ovaj planinski vrh.

Isto je bilo i sa imanjem Rejčelinog muža. I sa

Medfordskim klancem. I...

Sevidž ispruži ruku prema Akiri, odlučivši da ga
zaustavi, okrene i potera nazad niz planinu. Moramo otići
odavde. To je zamka! Širai upravo to želi! Navukli su nas da
dođemo ovamo! To je... Akira je osetio... i izmakao se... tako
da ga Sevidž nije uhvatio za ruku. Čak i kroz naočari jasno
se videlo da je Akira zbunjen. Raširio je ruke. Šta je?
zanimalo ga je.

Sevidž nije smeo da ugrozi njihov položaj i progovori.

Užurbano mu je pokazao rukama da treba da se vrate.

Akira ponovo raširi ruke. Zbunjeno zatrese glavom.
Sevidž samo što nije promuklo prošaputao: Moramo se
izgubitiodavde.
Ali začuvši neke zvuke s druge strane ograde on se

sledi.

Na vrhu.

Usred sjaja.

Pucnji. Šteket automatskog oružja. Pucnji iz pištolјa.

Puške. Ljudi su vrištali. Jauci su probijali noć.

Mokar od kiše, Sevidž se okrenu ka ogradi. Pucnji...
vrištanje... nikako da prestanu. Isuse. Sevidž se bacio prema
ogradi. Širai je napadnut! Ako on umre, pomisli Sevidž, ako
ne stignemo na vreme, ako ga ne zaštitimo, nikada nećemo
saznati.

Začuše se uzastopni pucnji iz pištolјa. Oglasi se i
mašinka. Ljudi su i dalјe vrištali.

Ne!
Sevidž je odoleo porivu da se uhvati za ogradu.
Kontrola! Morao je ostati...
Zagledao se u ogradu koja je bila na dohvat ruke od
njega. U stub pred njim.
I zgrbio se. Kutija, senzor vibracija. Žice su vodile od
ove kutije do naredne. Bile su presečene! Neko je stigao
ovamo pre nas! Pomisli Sevidž. Ekipa ubica došla je da...
Moramo.
Sevidž skoči, uhvati se za žice, stade da se vere, penje,
napreduje ka vrhu. Kada se našao usred žičane ograde, gde
ga je kiša zaplјuskivala, začuo je Akiru iza sebe. Skočili su na
drugu stranu, zakotrlјali se i ponovo uspravili na noge. Srce
mu je lupalo kao ludo, i on pojuri prema pucnjavi, prema
povicima u agoniji, držeći uperen pištolј.
A noć postade mrtvo tiha.
 

 

16.

 
 
Tišina ih je paralizovala. Vreme kao da nije proticalo.
Iznenada Sevidž i Akira zaroniše u blato. Pazili su da ne
umoče oružje i počeli da napreduju na stomacima, sve bliže
sjaju koji je dopirao sa vrha strmine.

Poslednja padina bila je gola. Podsetila je Sevidža na
padinu uz koju se popeo da bi stigao do imanja Rejčelinog
muža. I ponovo je unapred predvideo narednu prepreku na
koju će naići, niz stubića koji emituju mikrotalasne zrake
jedan ka drugom, koji će uklјučiti alarm ako ulјez prođe
između njih. Nevidlјiva ograda. Čak i pored detektora
mikrotalasa, ulјez bi morao da pronađe način da izbegne
talase, kao što je to Sevidž učinio na Mikonosu. Puzio je
naviše kroz blato, šarajući infracrvenim snopom baterijske
lampe; Sevidž se naježio kada je ugledao stubiće.

A negde iznad njih, tišinu je prolomio novi pucanj iz
pištolјa. Sledivši se, Sevidž uperi beretu prema levoj strani
vrha u pravcu iz koga je dopro pucanj. Kiša mu je natapala
odeću na leđima Blato mu je prodiralo kroz odeću na
grudima. Čkilјio je kroz naočari, napeto osluškujući neće li
čuti nekoga da puzi prema njemu.

Ali umesto toga čuo je kako je neko zalupio vrata na
kolima iza oboda vrha, i iznenadni zvuk motora.

A onda još jednog. Brujanje motora postajalo je sve
jače, gume su škripale po šlјunku, vrteći se kroz blato.

Akira uhvati Sevidža za ruku i upre prstom. Daleko s
leve strane, pojaviše se farovi, osvetlivši kišne kapi, žureći
niz uski put koji je vodio sa vrha. Pored njih projuriše dvoja
kola, hitajući nizbrdo prema dolini, i ubrzo nestaše među
drvećem.

Buka motora se smanjila, prigušili su je kiša i šuma.

Trideset sekundi kasnije, nije više mogao da čuje čak ni
udalјeno brujanje.

Polako se podigao u čučanj. Sa njega se cedilo blato.
Stresao se, hladnoća je samo pojačavala njegovu nervozu.
Oprezno se približio nizu stubića, napeto osluškujući neće li
začuti zavijanje iz detektora mikrotalasa. Slušalice su ostale
neme.

Oklevao je, namrštio se. Da li je smeo pretpostaviti da
je sistem bio isklјučen?

To više uopšte nije bilo važno, odjednom mu sinu. Ko bi ionako
odgovorio ako bi se oglasio alarm? Niko nije čak ni pripucao
za kolima koja su se žurno udalјavala uzanim putem. Ekipa
za ubijanje je obavila svoj posao. Taj poslednji hitac,
neposredno pre no što su kola otišla, to je bio coup de grace.
Tamo gore svi su mrtvi.

Zakoračio je kroz slobodan prostor između stubića i
zajedno sa Akirom, držeći uperen pištolј, krenuo uz golo
brdo koje je prala kiša; kada su stigli blizu vrha, ponovo su
legli u blato i nekoliko poslednjih stopa prepuzali pre nego
što su provirili iznad ivice prema svetlu.