Pognuvši se, boreći se protiv želјe da potrči, on krenu prema
Meku, šake položene na .45 zataknut za pojas na leđima,
ispod sakoa. Odmah je prepoznao vozilo koje se bučno
kotrlјalo prema njemu.
- To je samo kamion za đubre - reče Mek. - Mora da ti se
nešto dogodilo, Dojle. Živci su ti otišli do sto đavola. Jesu li ti
zbog toga dali pratnju? Da prate tvoje ponašanje? Šta si
kazao? Sećaš se stvari koje se nikada nisu dogodile? Šta se
dogodilo? Suviše misija? Suviše stresa? Imao si nervni slom?
Reci mi, Dojle. Želim da ti pomognem.
Kamion je dolazio sve bliže. Samo mirno, govorio je
Sevidž sebi. Izdrži. Ostani hladnokrvan. Niko nije mogao za
petnaest minuta namestiti ovu zamku. Niko nije znao da ću
biti ovde u ovom prolazu. Osim Meka.
Sevidž zabrinuto pogleda u čoveka koga je zapamtio
kao prijatelјa. DalijeMeknekogapozvaoizbaradoksamjačekaonapolјu?
Ne! Moram verovati svojim instinktima! Moram verovati
da je bio... da jeste... moj prijatelј! Čak i da Mek jeste nekoga
nazvao... a zašto bi? ...ipak nije bilo dovolјno vremena da
ovaj kamion stigne ovamo.
Dok se kamion nespretno približavao, Sevidž je ugledao
vozača, i samo vozača, u kabini. Čovek umornog izgleda zurio
je prema kontejneru, pritisnuo je neko dugme i spustio
ogromne metalne vilјuške koje se zaustaviše na krovu
kamiona, usmerivši ih prema prorezima na bočnim stranama
glomaznog čeličnog kontejnera.
Kamion stiže do Sevidža. Prilјubio se leđima uz mračni
zid od cigle u prolazu.
Mek se stisnuo pored njega, i počeo da govori gotovo
nerazumlјivim glasom pošto je buka kamiona postajala još
jača. - Zabrinuo si me, prijatelјu. Ko su ono dvoje? Plavuša i
Japanac, jesu li psi čuvari? Iz agencije?
Sevidž samo što se nije ugušio od smrada koji je
dopirao iz kamiona i oglušio od buke koju je ovaj pravio.
Još se jače prilјubio leđima uza zid. - Agencije? CIA-e?
- Koje druge? Dojle, ti to ozbilјno? Neko ti je stvarno
zajebao sećanje?
- Zašto me zoveš ”Dojl”? To nije moje prezime.
- Jeste! A zoveš se Robert. Imali smo dva Boba u našem
timu. Zato smo vas zvali po prezimenima kako bismo izbegli
zbrku. Zar se ne sećaš?
- Ne! Reci mi zašto treba da se pretvaramo da smo
neprijatelјi!
- Zbog tvog paravana.
- Šta?
Buka kamiona postade još jača, zaglušujuća. Vilјuške se
iskrenuše, podigoše kontejner, i sadržaj se izruči u otvor na
vrhu kamiona. Sevidžu pripade muka od smrada. Uz
odzvanjajući tresak, kamion spusti kontejner. Začu se po
novo brundanje, vilјuške su se dizale, a kamion nastavlјao
niz prolaz.
- Paravana? - upita Sevidž.
- Sranje! - Mek pokaza prstom.
Sevidž se okrenu, kamion mu više nije ometao vidik.
Ispred udublјenja u kome se Akira sakrio sa Rejčel....
Akira i jedan visoki belac šutirali su se i čupali kružeći,
nasrćući. Dalјe niz prolaz, dvojica drugih belaca vukli su
Rejčel... koja se uvijala i vrištala... prema kolima koja su
preprečila izlaz iz prolaza.
Sevidž shvati da su se napadači krili iza kamiona,
Iskoristili su njegovu buku i veličinu da prikriju svoj dolazak.
Kako ih Sevidž nije mogao videti, iznenadili su Akiru.
Dvojica muškaraca vukli su Rejčel sve bliže kolima a
ona je sve jače vrištala.
Odbivši udarac, Akira se okrenu brzinom derviša Nizom
gotovo neprimetnih pokreta šaka i stopala, razbio je
protivniku nos, zadao mu udarac u rebra i zdrobio mu
grklјan, Čovek pade, umirući.
Onog trenutka kada je primetio gužvu, Sevidž je počeo
da trči. Ne prema Akiri. Uzeo je zdravo za gotovo da Akirm
neće biti potrebna pomoć. Ali čak i da je Akiri bila potrebna
pomoć, Sevidž bi mu pomogao jedino ako njihov klijent nije
u opasnosti.
Rejčel. Jedino je ona bila važna. Nјihova principalka.
Klijentkinja kojoj su se zakleli da će je štititi. Akira se uskoro pridružio
Sevidžu. Na kraju prolaza vozač kola već je davao gas.
Dvojica muškaraca... po jedan sa svake strane... vukli su
Rejčel prema otvorenim stražnjim vratima.
Sevidž je bio suviše daleko da bi stigao do nje na
vreme. Nije imao izbora. Znao je da to mora učiniti.
Iznenada je stao i izvukao pištolј. Istog časa pored
njega se zaustavio i Akira, izvlačeći svoj. Kao da su zajedno
prošli obuku, kao da su uvežbavali koordinirane manevre,
obojica su u istom trenutku napeli oružje, oštro klik se
izmešalo, odjeknulo. Obojica su zauzeli isti stav, malo se
okrenuvši u desnu stranu, razmaknuvši stopala, jedno
stopalo postavivši pod uglom u odnosu na drugo radi
ravnoteže. Obojica su držali oružje sa obe šake. Kada su
podigli pištolјe, obojica su potpuno ispružili leve ruke, a
desne malo povili, ukočivši laktove kako bi lakše nacilјali.
Držeći oba oka otvorena, sa uvidom u bližu i dalјu
perspektivu, pogleda usredsređenog na bližu, tako da je cilј
iza nje bio pomalo nejasan, obojica opališe. Zvuk
istovremeno ispalјenih metaka prolomio se prolazom. U
ušima im je odzvanjalo. Iako su obojica pogodili svoje cilјeve
u grudi, Sevidž i Akira opališe ponovo kako bi bili sigurni.
Meci pogodiše čela. Krv šiknu, mete padoše.
Rejčel prestade da vrišti. Znala je dovolјno, naučila je
dovolјno, tako da nije pometeno počela da se muva
unaokolo. Bacila se na pločnik prolaza, zagrlila ga, sklonivši
se sa linije palјbe.
Vozač trgnu ruku naviše.
Čak i sa te udalјenosti, Sevidž prepoznade obris pištolјa
u njegovoj šaci.
Sevidž nacilјa.
Vozač opali prvi. Nјegov metak prozuja pored
Sevidžove glave dok se Sevidž saginjao ulevo, Akira udesno.
Udarivši o pločnik, dočekavši se na stomake, istog časa
obojica se osloniše na laktove kako bi mogli da gađaju iz
ležećeg položaja.
Prekasno. Vozač je dao gas. Motor je zaurlao, i on se
udalјio sa ulaza u prolaz. Za sobom je ostavio oblak izduvnih
gasova.
Sevidž skoči na noge i polete prema Rejčel. - Jesi li
dobro?
- Umalo mi nisu istrgli ruke iz ramena. - Trlјala ih je. -
Inače... Da, ja... A vi!
Sevidž i Akira pogledaše jedan u drugoga. Drhtali su,
teško disali, ali su potvrdno klimnuli u znak da je sa njima
sve u redu.
- A šta je sa...? - Rejčelino nezavršeno pitanje pretvori
se u jauk.
Mek je ležao pored izlaza iz taverne, a slaba sijalmca
iznad njega obasjavala je baru krvi koja se širila.
- Ne! - Sevidž polete prema njemu.
Mekove oči bile su otvorene, pogled ukočen.
- Oh, Hriste - izgovori Sevidž. Opipao je Meku puls,
prislonio mu uvo na grudi, položio prst na Mekove
nepomične nozdrve. - Ne.
- Molim te - reče Akira. - Ne možemo mu pomoći. Žao
mi je, ali moramo brzo odavde.
Zadnja vrata taverne s treskom se otvoriše.
Čovek kose podšišane kao četka, građen kao ragbista, .
sa istetoviranim sidrom na mišici, pogleda prema Mekovom
telu, zatim prema Sevidžu, Akiri i Rejčel, prema ostalim telima.
Harold. Vlasnik Broda-na-obali.
Sevidž spusti pištolј. _
- Znao sam da će biti gužve čim si ušao - reče Harold.
Zatim se namršti pogledavši Akiru. - Vi kopilad ste mi
ubili oca na Ivo Džimi.
Podigao je ruke. - Bilo mi je potrebno malo vremena. Ali
konačno sam te se setio, Dojle. Hajde, ubij me, ti kučkin
sine. Umreću kao junak. Zajedno sa Mekom. Ti si sramota za
sve. Ne zaslužuješ da iko pomene da si bio u SEAL-u.
Harold se baci napred.
Sevidž je stajao kao paralisan.
Akira se postavi između njih, udari Harolda u prepone,
dohvati Sevidža i povuče ga odatle.
Harold je pao na pločnik, a Rejčel je pomogla Akiri da
odvuče Sevidža.
Disciplina je prevladala. Sevidž iskrenu ruke, i oslobodi
se šaka koje su ga držale.
- U redu - reče - Idemo.
15.
Sirene su zavijale kroz noć. Uprkos nervozi, Sevidž je
primorao sebe da poštuje ograničenje brzine, da se ne ističe
u vožnji, u želјi da se pomeša sa ostalim učesnicima u
saobraćaju. Rejčel je sedela, povijenih kolena, i pognute
glave na podu ispred suvozačevog sedišta. Akira je ležao
pozadi na podu.
- Mislim da nas niko nije video kada smo ulazili u kola -
reče Sevidž. - Što znači da ne znaju broj naših kola. Neće
tragati za jednim taurusom.
- Već za dvojicom muškaraca i jednom ženom.
Plavušom i Japancem - reče Rejčel. - Harold će kazati policiji
koga treba da traži. Ako kakav policajac zaustavi kola pored
nas, mogao bi da nas vidi.
- Možda po danu - odvrati Sevidž. - Ali noću? Neće vas
primetiti, osim ako ne upotrebi baterijsku lampu.
Sevidž je pokušao da je razuveri. Nije hteo da joj kaže
da su je farovi i ulične svetilјke pored kojih je prolazio
ponekad osvetlјavali. Gledao je pravo napred, jedva
pomičući usne dok je govorio, trudeći se da ne privlači na
sebe pažnju, jer bi neki vozač u prolazu mogao pomisliti da
razgovara sam sa sobom ili pogoditi da se obraća nekome
ko se krije u kolima.
- Harold će zasigurno reći policiji. - Akirin prigušeni glas
dopre sa poda pozadi. - Mogao sam ga ubiti. Sada mi se čini
da je trebalo.
- Ne - reče Sevidž. - Postupio si pravilno. Mi smo
zaštitnici, a ne ubice! Bili smo primorani da ubijemo kako
bismo spasli Rejčel. Napravili smo etički, potreban izbor. Ali
Haroldovo ubistvo bilo bi...
- Nepotrebno? - upita Akira. - Neopravdano? Ono što je
video... ono što će reći policiji... ugrožava nas. Ako smo
pravilno postupili kada smo ubili one lјude da bismo spasli
Rejčel, onda bih i ja isto tako pravilno postupio da sam ubio
Harolda kako bih nas spasao.
- To nije isto - primeti Sevidž. - Ne mogu ti reći zašto
sam siguran da nije. Ali jesam. Harold mora da je čuo pucnje.
Zašto ih nije čuo niko drugi? Ko zna? Možda je Harold izlazio
iz muškog WC-a u hodniku. Otvorio je izlazna vrata i
pronašao nas. Slučajno se pojavio u najnezgodniji čas.
Plaćeni ubica iz gomile bi ga ubio. Ali ponavlјam ti. Mi nismo
ubice. Ne ubijamo nevine lјude zato što se pojave u
pogrešnom trenutku.
- Očigledno se slažem s tobom. Zbog toga ga nisam
ubio.
- I ja sam ti zahvalan.
- Ja sam kriva za ovo - javi se Rejčel. Po glasu joj se
osećalo da je stisnuta na malom prostoru. - Da vas nisam
molila da pođem sa vama...
- Primili smo te - prekide je Sevidž. - Složili se. To je
rešeno.
- Dozvoli da završim - nastavi Rejčel. - Da nisam pošla s
vama, da se nisam našla u prolazu, lјudi moga muža ne bi
pokušali da me ugrabe. Vi ih ne biste ubili. Zalutali metak ne
bi ubio tvog prijatelјa. On bi ti kazao ono što te zanima. Ne
bi sada tugovao. Ne bi pokušavao da umakneš policiji. Za
sve... ama baš sve... sam ja kriva.
- Stvarno? Blagi Bože - izusti Sevidž - o tome si
razmišlјala? Krivila si sebe? Zar ne shvataš šta se dogodilo?
Ljudi koji su te napali nemaju nikakve veze sa tvojim
mužem.
- Šta?
- Tvoj muž nije mogao znati gde se nalaziš - javi se
Akira iza prednjih sedišta. - Nepogrešivo smo zameli trag.
Posle napada u južnoj Francuskoj, upotrebili smo sve
moguće strategije kojih smo se setili da zavaramo tvoga
muža. Nјegovi lјudi nas nisu mogli slediti ovamo.
- Možda su bolјi nego što mislite - reče Rejčel.
- Čak i da je tako, već bi ranije pokušali da te ugrabe. U
raznim hotelima u kojima smo odsedali. Ispred
mnogobrojnih bolnica u kojima smo tražili pomoć. Mogao bih
da se setim desetak savršenih mesta za takvu jednu
intervenciju. Ako su lјudi tvoga muža stvarno odlučili da te
ugrabe, zašto su tako dugo čekali? I zašto su izabrali jednu
tako složenu situaciju?
- Kako bi iskoristili prednost koju im je pružala takva
složena situacija, nadajući se da ćete biti usredsređeni na
druge stvari - ponudi Rejčel odgovor.
Sevidž je prekinu. - Ali lјudi tvoga muža nisu mogli znati
da sam se dogovorio s Mekom da se vidimo u prolazu! Da bi
podržali tvoju teoriju, morali bismo da pretpostavimo da su
ti, recimo, pametni profesionalci doneli odluku naprečac,
bez plana, tek tako, da iskoriste kamion za đubre koji je
ušao u prolaz, oslonili se na sreću i dohvatili te.
- Bili su dobri - primeti Rejčel. - Uspeli su da me odvoje
od Akire.
- To je još jedna od stvari koja me muči - javi se Akira. -
Trebalo je da me ubiju pre no što su tebe dohvatili. Bili su u
prilici da to učine. Umesto toga jedan mi je odvukao pažnju
dok su drugi tebe odvukli. Nisam došao u priliku da izvučem
pištolј. Bio sam primoran da se borim golim rukama.
- Postupili su u skladu sa trenutnom zbrkom - reče
Rejčel.
- Kakvom zbrkom? Da je kamion za đubre bio deo plana,
Sevidž i ja bismo bili zbunjeni. Ali ne i lјudi tvoga muža. Oni
bi bili spremni. Da obave neophodno. Da me ubiju.
- Ali nisu - reče Sevidž. - Što nam govori da nisu želeli da
ubiju Akiru, da im to nije bilo naređeno.
- A tvoj muž je tako arogantan da bi sigurno zahtevao
da Sevidž i ja budemo ubijeni. Jer smo ga ponizili - reče
Akira. - Taktika je bila pogrešna. Trebalo je da nas ubiju pre
nego što su tebe ugrabili.
- Lakše je. Sigurnije - dodade Sevidž. - Umesto nas
poginuo je Mek., nek’ mu je Bog na pomoći. Nisam se ja
slučajno sagnuo tako da je metak pogodio njega. Da je
vozač hteo mene da pogodi, mogao je. Pucao je pre nego što
sam se sagnuo. Meta je bio Mek. Šta god da se događa nisu
smeli da mu dozvole da progovori. A ti si im se, Rejčel, našla
na putu, nisi bila deo plana. Ti ne bi trebalo da si sa nama.
Ali jesi. I tako, ko god da je predvideo gde nas može naći,
odlučio je da oba problema reši odjednom. Da te odvoji od
nas. Da spreči Meka da ispriča ono što zna. I još k tome, da
nastavi da zbunjuje Akiru i mene.
- Ali zašto? - upita Rejčel.
16.
Soba u motelu u Severnoj Karolini bila je mala i sumorna. Ali
bar je bila čista i u nju se ulazilo iz hodnika u stražnjem delu
zgrade, tako da su Rejčel i Akira imali dobre izglede da se
uvuku unutra neprimećeni. Kasno noću, jedini otvoreni
restoran iz koga se mogla poneti hrana služio je picu. Sedeći
na podu motelske sobe, bez imalo oduševlјenja su žvakali
tvrdu ”super” picu od pet sastojaka, iako nisu bili gladni, jer
su znali da moraju održati snagu. Pakovanje od šest Koka
Kola pomoglo im je da progutaju prezačinjeno, nedopečeno
testo. Akira, koji je zahvalјujući svojoj kulturi više voleo
povrće, pirinač i ribu... izvadio je kolutiće kobasice sa kriški
pice.
- Hajde još jednom da analiziramo razgovor - predloži
Akira. - Mek je pretpostavlјao da su ti poznate izvesne stvari
o kojima ti nemaš pojma, pa se nije upuštao u pojedinosti,
niti ti ih objasnio. Posledica toga jeste da je za tebe ono što
je kazao zagonetno. Ali bez obzira na sve to, ima li u tome
svemu bilo čega u šta misliš da si siguran?
- Mek me je prepoznao - odvrati Sevidž.
- Iako te je zvao ”Dojl”, što nije tvoje ime.
- A možda i jeste - ispravi ga Sevidž. - Lažno sećanje.
Kako da znam šta je istina? Ko god da je izvršio operaciju na
mom mozgu mogao me je naterati da zaboravim svoje pravo
ime i ubediti me da jedan od mojih pseudonima nije lažan
već da je ime koje sam dobio odmah po rođenju.
- Sve je laž - reče Rejčel. Zgadilo joj se i ona baci
napola pojedeno parče pice nazad u kutiju.
Sevidž se zagledao u nju, a onda nastavio. - Čini mi se
da moje prijatelјstvo sa Mekom nije lažno sećanje. Pomenuo
je to nekoliko puta. Ali takođe je kazao da smo neprijatelјi, ili
da bitrebalo da smo neprijatelјi. Postoje pravila, tako je kazao.
Ako smo želeli da se sretnemo, trebalo je da upotrebimo
kodove i nađemo se u sigurnosnim kućama.
- Te izraze koriste operativci obaveštajne službe - izjavi
Akira.
- Da. Mek je mislio da ste ti i Rejčel moji ”psi čuvari”,
da motrite na mene jer sam pod stresom. Kako ću se
ponašati kada pokušam da stupim u neplaniranu vezu s
njim? Kako će se on ponašati? Nije prestajao da priča o
pravilima i da se pita da li ih se i dalјe pridržava. Čini mi se
da se plašio da ga vi možda ne iskušavate.
- Za koga je mislio da radimo? - upita Rejčel.
Sevidž je oklevao. - CIA-u.
- Šta?
- Razlјutio se, izgleda da je mislio da će ga kazniti što je
prekršio pravila i pristao da razgovara sa mnom u prolazu.
Akira se ukoči. - Mek je bio u CIA-i?
- Nisam siguran. To nema smisla, da jedan SEAL-ovac
bude operativac civilne obaveštajne službe. Mornaričke
obaveštajne službe možda. Ali ne i Lenglijev operativac. Ne -
zaklјuči Sevidž - stekao sam utisak da je Mek mislio da sam
vama prijavio da radim za agenciju.
- Blagi Bože - reče Rejčel - da li je to moguće?
- Poslednjih neko liko dana dokazalo je da je sve
moguće. Ali ako me pitate ”Da li se sećam da sam
operativac?” odgovor je ne. Razume se, možete da
posumnjate da lažem.
Akira odmahnu glavom. - U Filadelfiji si govorio da
uopšte nisi siguran šta je stvarno i da se plašiš da veruješ
Rejčel i meni. Rekao si da možda nismo ono za šta se
izdajemo. Možda smo poslati da te prevarimo. Uporno smo
zahtevali da nam veruješ. Jer je druga mogućnost bila
paraliza. Sada ću se držati vlastitog saveta. Prijatelјu,
verujem ti, jer nam je neophodno međusobno poverenje.
Odbijam da posumnjam da lažeš.
- Abraham je verovao prihvativši apsurd - reče Rejčel.
Akira je bio zbunjen.
- Rekla sam to Sevidžu sinoć u Filadelfiji. - Rejčel
ustade. - Čin vere.
- Znači treba da ispitamo da li se dobro sećam - zaklјuči
Sevidž. - Dr Santizo nam je u Filadelfiji objasnio da lažno
sećanje zahteva potiranje pravog. Inače se ne bih ponašao
dosledno. Što znači da sam možda pripadao... pripadam...
CIA-i, a da nisam toga svestan.
- ”Možda?” ”Može biti?” To nas nikuda ne vodi - primeti
Akira.
Sevidž protlјa bolno čelo. - Mek mi je kazao još nešto.
”3ar treba ponovo da se tučem s tobom?” Tako je kazao. To
nije imalo smisla. Da se ponovo tučem s njim? Što znači da
sam se već ranije s njim tukao. Ali zašto... ako smo bili
prijatelјi? Rekao mi je da se u baru, kada smo razgovarali,
pravio da mi duguje novac, jer je to bio jedini način koji je
mogao da smisli kako bi objasnio naš razgovor. ”Mogao sam
i da te lupim pesnicom po nosu. Mogao sam i to da učinim.
Odgovara tvom paravanu”, tako je kazao.
- Paravanu? - Akira se namršti.
- Mek je često upotreblјavao tu reč.
- Prijatelјi koji se prave da su neprijatelјi. Paravan. CIA -
stade da nabraja Rejčel. - Počinjem da... Kada nas je Harold
zatekao u prolazu, odjednom te se setio. Rekao je da si
osramotio SEAL. Tako je pobesneo da se nije čak obazirao ni
na tvoj pištolј. Rekao je da će junački umreti ako te
napadne. Paravan.
- Ne razumem - odvrati Sevidž.
- Teorija. Pretpostavke. Ako si radio za CIA-u, bio ti je
potreban paravan da ubediš opoziciju da više nisi odan
Americi. Tako te agencija regrutovala. Dao si otkaz u SEAL-u.
Postao si zaštitnik. Štiteći klijente... važne klijente, uticajne
klijente, dovolјno bogate da mogu da plate tvoj honorar...
skuplјao si obaveštenja o njima. Zato što su moćni. Jer njihove
tajne imaju stratešku vrednost ili su u toj meri inkriminišuće
da ih agencija može uceniti da rade za njih.
Sevidž je zurio u pod, u glavi mu je bez prestanka
tutnjalo iako je snažno trlјao čelo.
- Ali trebalo je ubediti klijente da si slobodni agent.
Kako? - nastavi Rejčel. - Tako što ćeš se odreći svoje vlade.
Zašto?
- Zato što sam bio u prvom talasu američkih vojnika
koji su izvršili invaziju na Grenadu - ponudi rešenje Sevidž. -
Ono što sam tamo video ubedilo me je da marksistička
vlada na tom ostrvu... iako luda... nije predstavlјala pretnju
po Ameriku. Ta invazija predstavlјala je varku predstavnika
za odnose sa javnošću, čiji je cilј bio da odvrate pažnju
Amerikanaca sa dve stotine trideset američkih marinaca koji
su poginuli u Bejrutu od bombe koju su podmetnuli teroristi.
Grenada je poslužila predsedniku da poveća svoju
popularnost. Previše je mojih drugova nepotrebno poginulo.
Smučilo mi se i dao sam otkaz.
- I potukao se sa prijatelјem iz SEAL-a koji se nije
slagao s tobom, koji je smatrao da si izdao tim? - zapita
Akira. - Tuča na javnom mestu? Prijatelјi postaju neprijatelјi?
Ubedlјiv paravan.
Sevidž podiže glavu, ali nastavi da trlјa slepoočnice. -
Naročito onda ako je moj otac izvršio samoubistvo jer ga je
njegova zemlјa izdala, jer je Beloj kući bio potreban žrtveni
jarac da objasni katastrofu doživlјenu u Zalivu Svinja.
Prokletstvo. - Sevidž sevnu očima. - Ta je invazija propala jer
su američki političari pogubili živce i naredili da se invazione
snage iskrcaju u močvaru umesto u grad kako je prvobitno
bilo planirano.
- Tvoja prošlost deluje dosledno - primeti Rejčel. - Kuba.
Grenada. Dve invazije. Jedna potrebna, ali neuspešna. Druga
nepotrebna.
- Ali uspešna - dodade Sevidž. I obe invazije se zasnivaju
na...
- Lažima?
- Dezinformaciji. Grejem je bio zadivlјen tim
konceptom. Događaji koji se nikada nisu dogodili, ali su
izmenili svet. Hitler je poslao nemačke vojnike u Polјsku,
obukavši ih u polјske uniforme i naredivši im da pucaju
prema nemačkim borbenim linijama, kako bi Nemci mogli da
opravdaju invaziju. Sjedinjene Države šalјu razarač suviše
blizu severnovijetnamskom Tonkinškom zalivu, izazvavši
Severnovijetnamce da otvore palјbu, tvrdeći potom da su ih
Severnovijetnamci napali bez razloga i iskoristivši taj
incident da opravdaju pojačano američko prisustvo u
Južnom Vijetnamu. Ubedlјiva obmana. Uverlјiva porecivost.
- Lažno sećanje - reče Akira. - Cele nacije sećaju se
nečega što s nikada nije dogodilo. Ali trenutno je za nas
važno samo tvoje lažno sećanјe. Pretpostavimo da se tvoj
otac... ne čovek koga smo vide li u Baltimoru, već tvoj pravi
otac... zaista ubio. To potkreplјuje priču da si napustio SEAL
jer je invazija na Grenadu bila nepotrebna i bio si besan
zbog nepotrebne smrti drugara iz SEAL-a. Izgledalo je kao
da si postao pravi slobodni agent, koji nema više nikakve
veze sa svojom vladom - reče Akira,
- Lažno sećanje. Paravan. Laži. Ne znamo... ne možemo
biti sigurni...
- Ni u šta - završi Rejčel. - Ta pica... pripala mi je muka
od nje. U glavi mi... suviše sam umorna da bih mogla dalјe
da razmišlјam. - Posegnula je za paketom koji je Sevidž
kupio u prodavnici koja radi preko cele noći - Ali nešto znam
zasigurno. Moram da se ofarbam. Da vratim svoju
kestenjastu boju. Ne mogu više da budem plavuša. Niti moja
sestra. Posle toga... - Ona pokaza prema uskom krevetu.
- Jedan od nas će stražariti dok će drugi spavati na
podu - reče Akira.
- Nipošto - usprotivi se Rejčel. - Odlučite ko prvi
stražari. Onaj drugi deli krevet sa mnom. Šta će mi zaštitnik
sa ukočenim leđima. Staviću jastuk između nas, kako ne bih
narušavala ničiji duševni mir. Mi smo porodica, je li tako?
Udobno se osećamo kada smo zajedno. Ali Akira, kada bude
Sevidžov red, nadam se da nećeš imati ništa protiv ako se u
snu okrenem i zagrlim ga.
17.
Jutro u Severnoj Karolini osvanulo je sveže i jasno. Pošto je
osmotrio parking motela, Sevidž iziđe iz hodnika kroz
stražnja vrata i pređe preko ulice da donese doručak iz Mek
Donalda. Vraćajući se kupio je nekoliko novina iz prodajnih
mašina na trotoaru.
Akira je za njim zaklјučao vrata i stao da zaviruje u
kutijice sa hranom koje je Sevidž poređao po stoliću pored
televizora čiji je stalak bio pričvršćen za pod. - Seckano
meso? Kobasice? Kajgana? I engleske pahulјice?
- Plus džem od jagoda. Znam da to baš nije tvoja
uobičajena dijeta, ali to je najbolјe što sam uspeo da
pronađem - reče Sevidž. Iskreno rečeno ovo seckano meso
izgleda prokleto privlačno.
- Govori u svoje ime. - Akira podiže poklopce na
čašama sa tečnim napicima koje su se pušile. - Kafa? Nema
čaja?
- Za tebe, prijatelјu. - Sevidž pruži Akiri kesicu čaja i
otvori plastičnu čašu sa vrućom vodom.
- Arigato. - Pošto je srknuo čaj i gricnuo seckano meso,
Akira dodade - Neka mi preci oproste. Podmićen sam. Ovo je
izvanredno.
- Uštirkanko - reče mu Sevidž. - Daće ti snage da se
suočiš sa novim danom.
- Biće ti potrebna - nadoveza se Rejčel.
Akira se namršti - Kako to misliš?
Kosa joj je bila sjajno kestenjasta, ali oči ozbilјne. Rejčel
sede na krevet i raširi novine dok joj je iz ustiju visila
plastična vilјuška kojom je zahvatala kajganu. - Ovo vam se
neće dopasti. U očajanju je spustila vilјušku.
Sevidž i Akira pređoše preko sobe do nje.
Ona pokaza na naslovnu stranu. - Virdžinija Bič.
Četvorica ubijena iza taverne Brod-na-obali, trojica mecima
iz pištolјa, a jedan udarcem u grlo.
- Pretpostavili smo da će sve novine to objaviti - reče
Sevidž. - Toliko mrtvih. Vest dana.
Rejčel je i dalјe pokazivala prstom na članak. - Da, i
Harold te je identifikovao kao nekog Roberta Dojla. Pomenuo
je da ste ti i Mek bili prijatelјi, da ste se posvađali, potukli na
javnom mestu i postali neprijatelјi. Negde hilјadu devetsto
osamdeset treće. Jer si bio protiv američke invazije Grenade.
Jer si uporno tvrdio da su tvoji drugovi iz SEAL-a nepotrebno
izginuli. Harold je pomenuo mene - plavušu - i tebe, Akira,
Japanca. Čak i sada pošto sam potamnela kosu, nas troje
zajedno - par Amerikanaca i Japanac - neosporno ćemo
privlačiti pažnju na sebe.
Sevidž napeto pogleda na sat i okrenu se da upali
televizor. - Skoro je sedam i dvadeset pet. Možda će u
jutarnjim vestima dati pregled najnovijih događaja.
Uspeo je da pronađe stanicu Virdžinije Biča. Upravo se
završavao prvi deo emisije Dobro jutro Ameriko. Džoan Landen
osmehivala se pred kamerom. - U narednih pola sata sa
nama će biti Toni Benet, ali ne kao pevač već kao slikar.
Reklama za neku zubnu pastu sa nasmejanom decom
koja se hvale roditelјima kako nemaju pokvarene zube činila
mu se nepodnošlјivo dugom.
Sevidža su bolela ramena. Odjednom je shvatio da ne
diše.
Usledile su lokalne vesti snimci policijskih i bolničkih
kola sa upalјenim rotirajućim svetlima; bolničari koji su
odnosili leševe prekrivene čaršavima iz prolaza: voditelј je
smrknuto objasnio šta se dogodilo, opisavši Sevidža, Rejčel i
Akiru.
Na prikaz su utrošili devedeset sekundi.
- Slikovito, ali kratko, ništa novo, sve smo to već
pročitali u novinama - zaklјuči Akira. Odahnuvši, pošao je da
isklјuči televizor.
- Stani - začu Sevidžov glas. - Hajde da vidimo šta ima
novo na međunarodnoj sceni kada ponovo krene program iz
mreže.
- Srećom nisu imali crteže policijskih portretista
zasnovane na Haroldovom opisu - primeti Rejčel.
- Policija će raditi na tome - Sevidž dohvati svoj kofer. -
Spakujmo zajedno svoje stvari. Posle vesti iz mreže, brišemo
odavde.
- Ali šta ćemo posle? - upita Rejčel. - Čak ako i zbrišemo
odavde a da nas niko ne prepozna, time ne rešavamo svoje
probleme. Policija će i dalјe da traga za nama.
- Za nama. Hoće, u tome i jeste nevolјa - reče Sevidž. -
Rejčel ti nisi odgovorna za ovo. Ali ako ostaneš sa nama, ako
nas uhvate, optužiće te za saučesništvo. Kada iziđeš
odavde, samo nastavi dalјe. Ne osvrći se. Pronađi autobusku
stanicu. Otiđi što dalјe i što brže odavde. Započni novi život.
- Neću! Kako da te nateram da shvatiš? Volim te!
Sevidž je zanemeo.
- I neću da te napustim - dodade ona. - Najverovatnije
te nikada više ne bih videla. Zato te još jednom pitam... ako
uspemo da se izgubimo odavde, šta ćemo onda? Kako
ćemo...? Upravo mi nešto pade na pamet. Pretpostavimo da
je Mek bio u pravu. Pretpostavimo da si pripadao CIA-u. Zar
nam ne bi oni mogli pomoći?
Sevidž odmahnu glavom. - Ako je tačno da imam neke
veze sa agencijom, nemam načina da stupim u vezu. Ne
znam ko bi trebalo da su mi veze. Ne znam gde, niti kako da
ostavim pismenu poruku za njih niti koji broj telefona da
nazovem. Ne mogu jednostavno nazvati štab agencije u
Lengliju i reći telefonisti da me traže zbog nekoliko ubistava,
da možda radim za vladu i da mu dam ime za koje mi je
rečeno da je moje, a onda da zatražim pomoć nekoga ko me
može izvući. S kim god da stupim u vezu pomisliće da ima
posla sa ludakom. Čak da agencija i zna ko sam, morala bi
da porekne da je ikada čula za mene. Pakla mu, sada kad
mislim o tome, sve je tako uvrnuto, može biti da neko iz
agencije stoji iza svega ovoga. Ne - ostao je uporan -
prepušteni smo sami sebi.
- Nastavlјa se program iz mreže - obavesti ih Akira.
Sevidž se okrenu prema televizoru. Džoan Landin je
zračila. Ona i njen partner u glas pozdraviše gledaoce -
Dobro jutro, Ameriko! - U ovih pola sata pridružiće im se Šon
Koneri uz već pomenutog Tonija Beneta i njegove slike,
zatim tu je i izveštaj o atletskim povredama na fakultetima,
a biće reči i o različitim mišlјenjima o tome da li se dečje
obilaženje oko kuća veče pred dan Svih svetih i njihovo
traženje nagrada može smatrati obredom poštovanja
đavola. Ali prvo vesti.
Razorni orkan u Centralnoj Americi. Veliki skandal
vezan za ugovor o odbrani. Požar u jednom njujorškom
soliteru.
Sevidž proveri da li mu sat tačno radi. - Nјihove vesti
traju pet minuta. Preostao je još jedan. Izgleda da ovim
ubistvima nije dat nacionalni značaj.
- Hvala Bogu - reče Rejčel. - Kada bismo mogli da se
spustimo niže obalom, do Južne Karoline ili čak Džordžije...
- Da - složi se Sevidž. - Možda nas policija tamo dole ne
bi tako predano tražila.
Akira odjednom pokaza prema televizoru. Tamna koža
kao da mu je prebledela. Počeo je da govori na japanskom...
bio je to oštar, brzi izliv iznenađenja i zapanjenosti.
Kada je Sevidž video šta mu Akira pokazuje, sledio se.
Srce mu je preskočilo nekoliko otkucaja, pa se uplašio da će
se onesvestiti. Spustio se kao klada na stolicu ne skidajući
pogled sa košmara na televizijskom ekranu.
Vest je bila iz Tokija. prikazivala je japanskog diplomatu
kako potpalјuje hilјade japanskih studenata, koji su lјutito
izvikivali antiameričke slogane, ističući antiameričke plakate
ispred ambasade Sjedinjenih Država. Diplomata je imao
pedesetak godina, prosedu kosu i upalo lice; prosečne
visine, malo predebeo. Zvao se Kunio Širai, tako je kazao
najavlјivač. Uprkos Širaievom tradicionalno poslovnom
izgledu, on je bio radikalni vođa antiameričke frakcije, čija je
moć tako brzo rasla da je pretila da stvori razdor u glavnoj
japanskoj političkoj grupi, liberalnoj demokratskoj partiji.
Ova vest nije bila neobična stoga što je prikazivala
pomahnitalost studenata, koji su povremeno demonstrirali
isto tako pomamno i protiv drugih stvari, mada je trebalo
priznati da takve izlive besa nisu ispolјili još od
sedamdesetih. Vest je bila jedinstvena stoga što su japanski
političari tradicionalno predstavlјali oličenje pristojnosti u
javnosti ravnodušni, staloženi. U izražavanju svog
neprijatelјskog stava prema Americi, Kunio Širai ponašao se
više kao Amerikanac nego Japanac.
Trenutak kasnije, Džoan Landin predstavila je voditelјa
zaduženog za vremensku prognozu, koji stade da tumači
linije i strelice na karti.
Sevidž i Akira su kao hipnotisani i dalјe zurili u ekran.
- Šta se desilo? - upita Rejčel.
- Kunio Širai - odvrati Sevidž.
- Ali on se tako ne zove. - Zadahta Akira.
- Ili je nama dato drugo ime. - Sevidž se okrenu ka
Rejčel. - Muto Kamiči. To mu je ime. Planinsko utočište
Medfordski klanac. Čovek koga je trebalo da štitimo. Čovek
koga smo videli da je bio presečen napola
- MI smo preživeli iako smo jedan drugoga videli kako
umiremo - reče Akira. - Ali ni u jednom trenutku nisam
posumnjao da jeKamiči umro. To mi nikada nije palo na pamet.
U svojim košmarima i dalјe vidim mač kako prolazi kroz
njega.
- A raspolovlјeno telo pada. Krv. Mnogo krvi.
Akirino lice otvrdnu. - Sada znamo šta nam valјa činiti.
- Da - zareža Sevidž. - I kuda moramo poći.
- Ne razumem - javi se Rejčel.
- Japan.
KNJIGA TREĆA
ZEMLJA BOGOVA
VEŠTINE RATA I MIRA
1.
Sevidž krenu iz hotela nadajući se da ih niko nije video kada
su ulazili u kola.
Akira se ponovo sakrio na podu pozadi, ali je zato
Rejčel sela na suvozačevo sedište; sada je ponovo imala
kestenjastu kosu pa je mogla slobodno da se pokaže.
Proučavala je kartu puteva. - Najbliži veći aerodrom je u
Raleju. Sto pedeset milјa na zapad.
- Ne, Ralej nam ne odgovara - reče Sevidž. - Tamo će
biti tako malo Japanaca... najverovatnije nijedan... tako da
će Akira sigurno privući nečiju pažnju. - Kada su stigli na
autoput, on se uputi na severozapad. - Hoćemo li ovim
putem zaobići Virdžinija Bič?
Rejčel proveri na karti. - Nema problema. Ali kuda
idemo?
- U Vašington. Na međunarodni aerodrom Dalis.
Možemo slobodno računati da će se na njemu vrzmati
mnogo Japanaca. Akira neće biti primećen.
Nekoliko milјa odatle, Sevidž zaustavi auto na stajalištu
za kamione. Pobrinuo se da ga parkira podalјe od ostalih
vozila kako niko ne bi mogao da zaviri u stražnji deo
taurusa. Pogledavši u telefonski imenik u kabini pozvao je
besplatna obaveštenja nekoliko avionskih kompanija. Iako bi
mu bilo lakše da je telefonirao iz motela, nije želeo da ostavi
za sobom trag.
- Imamo sreće - reče on, vrativši se u kola. - Uspeo sam
da dobijem tri mesta na letu Ameriken Earlajnsa.
- Kada polazi? - upita Akira.
- Sutra ujutro. Deset do osam.
- Ali aerodrom Dalis mora da je...
- Udalјen četiri stotine milјa, okolišnim putem kojim
moramo ići kako bismo izbegli istočni deo Virdžinije - odvrati
Sevidž. - Provera bezbednosti na prekomorskim letovima
duže traje na aerodromima. Imamo samo ručni prtlјag. Tu
ćemo uštedeti vreme. Čak i tada, da bismo stigli da
podignemo karte i čekiramo se, najkasnije moramo biti na
aerodromu u pet ujutro.
- Možemo li stići? - Upita Rejčel.
Sevidž baci pogled na sat. - Imamo dvadeset jedan sat
za četiri stotine milјa? Svakako. Čak i uz gust saobraćaj,
večeras smo u Vašingtonu.
Iako je zvučao krajnje ubedlјivo, Sevidž ipak pritisnu
gas. Ipak se prenuo i zaklјučio da biti bolјe da poštuje.
ograničenje brzine. Nisu smeli rizikovati da ih zaustavi
saobraćajna milicija. - Imamo dovolјno vremena.
- Iskoristimo ga - javi se Akira. - Mnogo toga morate da
naučite.
- O čemu? - upita Sevidž.
- Pretpostavlјam da nijedno od vas dvoje nije bilo u
Japanu.
Sevidž i Rejčel to potvrdiše.
- Da - ponovi Akira. - Morate mnogo toga da naučite.
- Čitao sam knjige o Japanu - reče Sevidž.
- Ali ne mogu znati da li su te knjige bile tačne i da li si
usvojio ono što je bitno - reče Akira. - A Rejčel očigledno ne
zna gotovo ništa o Japanu.
- Tačno - priznade Rejčel.
- Morate se pripremiti. Uskoro ćete se obresti u kulturi
koja vam je potpuno strana. Ponašanje koje je vama
normalno može biti protumačeno kao neučtivost. A ono što
vi možete smatrati uvredom može se pokazati kao znak
poštovanja. Naučio sam da se na Zapadu ponašam kao
Zapadnjak, da se prilagodim vašim vrednostima, da
prihvatim vaš način razmišlјanja. Možda ste zbog toga
zaklјučili da je jedina razlika između Amerikanaca i Japanaca
u hrani koju volimo i boji kože, da ne pominjem jezik. Razlike
su mnogo veće. Dublјe. Ako mislite da preživite opasnosti
koje nas čekaju morate se prilagoditi mom načinu života kao
što sam se ja prilagodio vašem. Ili bar morate pokušati da
naučite... jer nemam baš mnogo vremena na raspolaganju
da vas svemu naučim.
2.
Boing 747 leteo je iznad svetlucavog Pacifika na četrdeset
hilјada stopa. Kada je Sevidž razmislio o svemu što mu je
Akira kazao, zažalio je što Akira nije u prilici da nastavi sa
objašnjenjima za vreme ovog dugačkog leta. Trebalo je
toliko toga saznati, usvojiti. Međutim, jedina slobodna mesta
bila su raštrkana, u tri različita dela aviona, tako da Sevidž
čak nije mogao ni da vidi Akiru, a kamoli da razgovara sa
njim.
I to ne samo sa Akirom već ni sa Rejčel.
Sevidž je bio nervozan što nije pored nje. Instinkti
zaštitnika terali su ga da se grči zbog činjenice da je odvojen
od svog principala. Šta više, uprkos profesionalnoj potrebi
da bude objektivan kada je klijent u pitanju, nevolјno je
priznao da u njemu sve više raste i jedna druga potreba.
Naviknut da se brine za druge, nikada se nije brinuo
zavlastitu sigurnost... do cilja. Kako je u bilo šta mogao biti
siguran kada ga je iz noći u noć progonio košmar u kome su
se mrtvaci vraćali u život? Kako je mogao verovati svom
osećanju stvarnosti? Morao se oslanjati na nešto. Ljubav mu
je pružila nadu.
Pogledao je kroz prozor. Ispod njega, već mnogo
časova, nije se videlo ništa osim okeana, što mu je
omogućilo da shvati zašto je Akira kazao da se istočno od
Japana nalazi samo zapad. Takođe mu je bilo jasno zašto se
Japan tako snažno poistovećivao sa suncem. U drevna
vremena, zažarena kugla koja se naizgled svakog dana
uzdizala iz beskrajnog prostranstva mora vršila je snažan
uticaj. Zemlјa izlazećeg sunca. Simbol na nacionalnoj
zastavi. Kao što Akira reče: Japan je jedina zemlјa čija
tradicija tvrdi da su njeni stanovnici potomci bogova.
Naročito jednog božanstva. Amateracu. Boginje sunca.
Sevidž oseti pritisak u ušima i nije mu bila potrebna
objava pilota da shvati kako je avion upravo počeo da se
spušta. Razjapio je usta, začuo jedno pop iza bubnjića, i
nagnuo se tik uz prozor. Na nebu nije bilo oblaka, osim
izmaglice duž obzorja. Dok je Boing 747 nastavlјao
postepeno da se spušta kroz izmaglicu ugledao je liniju
obale. Primetio je brodove poput glavica čioda na okeanu, a
petnaest minuta kasnije, i zgrade nagomilane duž obale.
- Stanovništvo Japana broji stotinu dvadeset pet
miliona - rekao im je Akira. - Što ga svrstava na šesto mesto
po naselјenosti. Po površini je jednak vašoj državi Montani,
ali tri četvrtine zemlјe je brdovito tako da je većina lјudi
primorana da živi duž obale, tako da je stvarni korisni
prostor na kome živi onih stotinu dvadeset pet miliona lјudi
manje od vaše države Konektiket.
Avion se spuštao sve više, bio je sve bliži kopnu. Sevidž
se divio nagomilanim zgradama duž sve veće obale. Pre više
od tri stotine godina, objasnio im je Akira, Japanci su odlučili
da reše problem prenaselјenosti širenjem granica. Koristeći
se obimnim projektima nanošenja zemlјe, proširili su obalu;
taj proces i dalјe traje, a rezultat je više od četrdeset
procenata obale, uklјučujući tu i deo Tokija, koji su oduzeti
moru.
Izmaglica ka kojoj se avion spuštao nije bila magla niti
su to bili oblaci, već smog, shvati Sevidž. Uprkos njemu
uspeo je da razazna neodređene oblike škrbavih planina u
unutrašnjosti kopna i posvemašnje gradove koji su se
međusobno dodirivali i sjedinjavali. Nije mogao da
prenebregne ironiju lјudi, poznatih po tome što čuvaju
prirodu, žive u urbanom kalu. Dobar primer za to bio je
Narita međunarodni aerodrom.
Godine 1966. kada se u Japanu javila potreba za novim
i većim međunarodnim aerodromom usled naglog
ekonomskog razvoja, japanska vlada je odabrala polјa
istočno od Tokija. Umesto da pregovara sa selјacima koji
nisu bili volјni da prodaju zemlјu, vlada ju je prisvojila
isplativši im sramno nisku nadoknadu. Selјaci su lјutito
demonstrirali, kao i oni iz neposredne blizine čiji mir će
narušavati buka aviona. Pridružili su im se studenti i
antivladine grupe, stvorivši takav haos da i po završetku
izgradnje aerodroma Narita, ovaj nije bio otvoren sedam
godina. Protesti se i dalјe nastavlјaju. U brojnim oružanim
napadima i od bačenih bombi ranjeno je više od osam
hilјada, a ubijeno bar trinaest hilјada lјudi. Radi vlastite
sigurnosti, državnici koji dolaze u posetu Japanu sletali su na
stari Haneda aerodrom u Tokiju. Čak i danas, primetio je
Sevidž dok se 747 spuštao, policija je patrolirala duž čeličnih
barikada, kula osmatračnica i nekoliko redova visokih
ograda koje su opasivale Naritu. Video je vodene topove i
okloplјena vozila. Iza aerodroma sagrađeno je dosta zgrada
koje su još više narušile izgled nekada idiličnog predela.
Progres.
Posle sedamnaestočasovnog leta, Sevidža su bolele
noge. U Japanu je bilo 4:05 posle podne, ali telo mu je
govorilo da je jedan sat po ponoći. Napustio je avion,
iscrplјen, zajedno sa ostalim putnicima koji su ga gurali i
naletali na njega. Akira i Rejčel... oboje su izgledali oronulo...
čekali su ga u čekaonici, i pre no što je shvatio šta radi,
Sevidž ju je zagrlio.
- Bože, što sam umorna - reče ona. - Imam utisak da
sam dobila deset funti. Svaki put kada bih zaspala, budili su
me radi jela.
Akira se osmehnu, mada su mu oči i dalјe bile tužne. -
Pasoška i carinska kontrola su ovamo.
To je malo duže potrajalo, ali bez problema su uspeli da
prođu. Kada se konačno uputio kroz bučni, pretrpani
terminal prema izlazu, Sevidž je počeo sve više da oseća
kako štrči. Okružen hilјadama Japanaca, po prvi put je osetio
da negde ne pripada, bio je čudno svestan toga da je belac.
Koža mu je izgledala neprirodno bleda, telo preglomazno,
pokreti nespretni. Mada je Japance fascinirala njegova
pojava, istovremeno ih je i odbijao Jer su se svim silama
upinjali da se u prolazu ne očešu ramenima o njega. Pitao se
da li se i Akira na Zapadu, okružen belcima, oseća u istoj
meri svestan samoga sebe.
- Pobrinuću se za taksi - reče Akira.
- Kuda ćemo onda? - upita Rejčel.
Na trenutak je ponos zamenio tugu u Akirinim očima. -
Na jedno krajnje izuzetno mesto kome nema ravna na svetu.
3.
Taksista u kožnoj jakni provlačio se kroz lavirint uskih,
zakrčenih uličica u severnom delu Tokija. Buka i komešanje
bili su zastrašujući, čak i za nekoga naviknutog na Nјujork.
Izduvni gasovi palili su Sevidžu nozdrve. Za vreme
četrdesetominutne vožnje do grada, u oči mu je pala
kulturna šizofrenija zgrada duž autoputa hoteli i poslovne
zgrade u zapadnjačkom stilu pored hramova i voćnjaka sa
trešnjinim stablima. Ali u samom gradu, dominirala je
zapadnjačka arhitektura soliteri, trgovački centri, stambene
zgrade koje su ličile na betonske kapsule naslagane jedna
na drugu, čelični nosač u obliku koplјa koji je ličio na
Ajfelovu kulu.
- Tokom poslednjih meseci Velikog istočno azijskog rata
-... Akira se zatim ispravi... - koji vi zovete Drugi svetski rat,
veliki deo Tokija je usled čestih vazdušnih napada i požara
koji bi usledili ostao u ruševinama. Ubijeno je gotovo sto
hilјada civila. Haos je bio strašan, a potreba da se ponovo
izgradi ogromna, tako da niko nije imao vremena da
rekonstruiše grad držeći se nekog reda. Najvažnije je bilo
preživeti, za logiku niko nije mario. Posledica toga je
zbunjujući lavirint tokijskih ulica. Umesto tradicionalne
arhitekture, norma je postala zapadnjačka arhitektura, uticaj
američke sedmogodišnje vojne posleratne okupacije.
Sevidž je posmatrao gužvu na trotoarima. Svi pešaci
nosili su zapadnjačku odeću. Pored suši bara nalazio se
restoran u kome se služila pečena piletina ala Kentaki.
Natpisi na japanskom idiogramskom pismu često su sadržali
ekvivalentnu poruku ispisanu zapadnjačkim pismom.
Akira dade dodatna uputstva vozaču. Taksi zaokrenu za
ugao, prođe pored nekoliko radnji i stambenih zgrada u
zapadnjačkom stilu i zaustavi se ispred visokog zida usred
koga su se nalazila lakirana drvena vrata.
Dok je Akira plaćao, Sevidž se pitao zašto li ih je doveo
ovamo. Umalo nije posegnuo za kvakom na vratima kada se
setio da u Japanu imaju jedinstvenu spravicu u taksijima, pa
je sačekao da vozač povuče polugu koja je automatski
otvarala vrata putnicima. Učtivost kombinovana sa
efikasnošću. Sevidž je morao da se osmehne.
Osmeh mu je polako izbledeo kada je izišao sa Rejčel i
Akirom. Izvadili su putne torbe iz prtlјažnika taksija, koji je
takođe otvoren pomoću dalјinskog upravlјača, i našli se pred
kamenim zidom.
Bio je dvostruko viši od Sevidža. Kakvo je ovo mesto? -
pitao se, - jedva svestan činjenice da se taksi udalјio.
Namrštio se pogledavši u Rejčel, koja samo odmahnu
glavom, isto tako zbunjena.
Akira priđe interkomu na zidu pored drvenih vrata.
Pritisnu dugme. Nekoliko sekundi kasnije, začu se slabašni
ženski glas koji nešto reče na japanskom. Akira odgovori.
Žena brzo nešto dodade, a u glasu joj se osećala mešavina
poštovanja i oduševlјelјa.
Akira se okrenu prema Sevidžu i Rejčel. - Dobro je. Na
trenutak sam pomislio da sam vas doveo do još jednog
lažnog sećanja...
- Ovo je to najizuzetnije mesto na svetu.
Akira klimnu.
Iza vrata nešto poče da grebe i lupka. Vrata se otvoriše
prema unutra i Sevidž se iznenadi kada se nađe pred
jednom postarijom ženom u sandalama i raznobojnom
kimonu, prvoj tradicionalnoj nošnji koju je do tada video u
Japanu.
Kimono je bio cvetnog dezena. Od glatke sjajne svile.
Sevidž začu Rejčel kako je zadivlјeno uzdahnula.
Staričina duga seda kosa bila je smotana u punđu na
potilјku; držao ju je bambusov češalј sav u ornamentima.
Prislonila je debelu drvenu gredu o unutrašnji zid, sklopila
dlanove i poklonila se pred Akirom.
I on se njoj poklonio, rekao nešto što ju je nasmejalo,
pa je dao znak Sevidžu i Rejčel da uđu.
Kada su ušli našli su se u čudu. Žena je zatvorila vrata i
gurnula drvenu gredu u metalne držače sa obe strane; sada
se vrata nisu mogla otvoriti. Sevidža je u toj meri zapanjilo
ono što je video da je zastao i spustio torbu.
Prizor ispred njega bio je krajnje harmoničan, svaka
pojedinost na svom mestu tako da nije bilo stvari koja je
više privlačila pažnju od ostalih. Tek postupno je Sevidž
mogao da analizira svoje utiske. Nalazio se na stazi od belih
kamenčića. S leve i desne strane, pažlјivo je bio nanesen
zlatni pesak tako da su grabulјama izvedeni znaci oblikovali
zavojita ustrojstva, obavlјajući vulkansko kamenje
raspoređeno u zadovolјavajućim razmacima. Kamenje je bio
različitih veličina i oblika, zanimlјivih linija, ivica i pukotina;
lepoti prizora doprinosila su i dva, s ukusom zasađena
kedrova grma jedan s desne, a drugi s leve strane. Visoki zid
prigušivao je buku sa ulice, tako da je Sevidž mogao čuti
kapanje vode. Sumrak je bacao umirujuće senke.
Na kraju staze, koja je zavijala imitirajući ustrojstva
izvučena grabulјama u pesku, Sevidž ugleda prizemnu kuću.
Bila je jednostavna, četvrtasta, napravlјena od drveta, sa
krovom od crepa koji se spuštao stvarajući izbočine sa obe
strane. Ivica krova zavijala je blago naviše, podsetivši
Sevidža na zavojitu stazu i zavojite tragove u pesku. Svaki
ugao krova pridržavao je stub, koji su bili u savršenoj
simetriji sa prednjim vratima koja su se nalazila između njih
i sa prozorima sa svake strane na podjednakoj udalјenosti
od stubova i vrata. Prozore su prekrivali zastori od bambusa,
iza kojih su sijale lampe.
Čistota, ravnoteža, lepota, red.
- Da - izusti Rejčel, pa se osvrnu na betonske
depresivne zgrade koje su se nadnosile nad njima sa obe
strane i ponovo usmeri svu svoju pažnju na baštu i kuću. -
Najizuzetnije mesto na svetu.
- Osećam se kao da sam zakoračio kroz vremensku
krivu - reče Sevidž.
- Ili tačnije kao da sam na pola puta. Deo mene još je u
sadašnjosti, a deo u...
- Prošlosti - dovrši Akira tužnim glasom. - Tamo napolјu,
prošlost je izvor naših problema. Ovde unutra, ona mi pruža
utehu.
- Ali kako...? Gde,..?
- Ova kuća je pripadala mom ocu. Rekao sam vam da je
posle rata postigao skromni finansijski uspeh pretvarajući
vojne avione u civilne. Mnogo novca uložio je u ovo imanje.
Godine 1952. ova oblast bila je još predgrađe Tokija. Ali čak i
tada zemlјište je bilo skupo i ovo je bilo najviše što je mogao
sebi da dozvoli. Onda nije ovuda prolazila ulica, a nije,
razume se, bilo ni zgrada koje okružuju imanje. Ali on je
umeo da sagleda budućnost a čeznuo je za prošlošću, za
mirom koji je upoznao na seoskom imanju kao dečak mnogo
godina pre rata. Stoga je ovu kuću sagradio u drevnom stilu,
a no završetku ju je opasao zidovima, pa je svako veče posle
posla, dolazio kući da sređuje vrt. Za to mu je trebalo
petnaest godina strplјivog rada, pre uređivanja, meditiranja,
razmatranja. Ponekad bi je proučavao satima, polako puzeći
i pažlјivo podižući po nekoliko kamičaka. Pre nego što je
umro u bolnici pošto su ga udarila kola, jedna od poslednjih
stvari koju mi je rekao bila je da mu je žao što nije stigao da
završi vrt. Ja još radim na tome u njegovo ime.
Rejčel mu dodirnu ruku. - Predivan je.
- Arigato. - Akira proguta knedlu, ispravi se kao da
potiskuje osećanja i pokaza prema postarijoj Japanki. - Ovo
je Eko. Nekada je vodila domaćinstvo moga oca. - Zatim se
njoj obratio na japanskom.
Među nepoznatim rečima, Sevidž začu svoje i Rejčelino
ime.
Eko se nakloni.
Sevidž i Rejčel učiniše isto.
Na stazi se začuše nečiji koraci. Sevidž ugleda vitkog
mladića koji se približavao iz pravca kuće. Imao je usko lice i
visoko čelo. Na nogama je imao sandale, kao i Eko, i bež
karate đi opasan smeđim pojasom.
- Ovo je Kuri, Ekin unuk - reče Akira. Uzvrativši Kuriju
osmeh i naklon, Akira mu se lјubazno obrati i završi
upoznavanje.
Kuri se nakloni.
Sevidž i Rejčel ponovo učiniše isto.
- Kada sam kod kuće - poče Akira - pokušavam da
budem Kurijev sensei. Odlično napreduje u borilačkim
veštinama, mada sa mačem još nije najbolјi. Ni Kuri ni Eko
ne govore engleski, ali siguran sam da će umeti da predvide
vaše potrebe.
- Zahvalni smo ti na tvom gostoprimstvu - reče Rejčel.
- Imaš japansku dušu. - Akira ju je posmatrao s
divlјenjem, a zatim je kazao nešto Eki i Kuriju, koji se hitro
udalјiše. - Biću počastvovan - obrati se on Sevidžu i Rejčel -
ako uđete u moj dom.
4.
U senkama, na niskoj klupi ispod nadstrešnice krova, Sevidž
izu cipele rekavši da će to učiniti pre nego što je Akira izuo
svoje. Želeo je da stavi Akiri do znanja da se seća onoga što
mu je ovaj kazao, pre no što su krenuli sa aerodroma Dalis.
Rejčel je postupila na isti način. Akira klimnu glavom u znak
odobravanja, odloži svoju obuću uz njihovu, a zatim otvori
vrata, povukavši se korak u nazad kako bi ih propustio da
uđu pre njega.
Svetilјke u prozorima obasjavale su prostoriju toplim
sjajem. Uživajući u blagom mirisu, Sevidž se za trenutak
divio ob lim kedrovim gredama na tavanici; prostor između i
iznad njih stvarao je utisak da je mala prostorija prilično
velika. Zidovi su bili beli, sa naznačenim odelјcima, načinjeni
od hartije kroz koju su se videle senke predmeta iz susednih
prostorija. Pod je bio zastrt pravougaonim prostirkama od
pirinčane slame za koje im je Akira kazao da se zovu tatami.
Nјihova gusto utkana vlakna ostavlјala su izvesnu poruku na
Sevidžova stopala u čarapama.
Rejčel priđe jednom crtežu rađenom mastilom koji je
visio na zidu. Predočen škrtom živošću, crtež je prikazivao
golubicu koja je stajala na grani bez lišća. - Mislim da nikada
nisam videla nešto ovako... - Kada se okrenula prema njima,
oči su joj svetlucale.
- Iz šesnaestog je stoleća - reče Akira. - To je moj hobi.
Sakuplјam klasičnu japansku umetnost. Stvar uopšte nije
jeftina. Ali veoma mi prija; on priđe jednom odelјku zida i
gurnu ga u desnu stranu otvorivši time prolaz u susednu
prostoriju. - Da li biste želeli da pogledate i ostale?
- Sa zadovolјstvom.
Narednih dvadeset minuta Sevidž se opijao lepotom.
Avetinjsko osećanje koje ga je obuzelo, da se na neki način
vratio natrag u vreme, samo se pojačavalo kako ih je Akira
vodio iz prostorije u prostoriju, otvarajući i zatvarajući
odelјke zidova i pokazujući im sve upečatlјivija umetnička
dela. Grafika, skulpture, keramika, crteži rađeni mastilom.
Elegantna jednostavnost slika, ponekad prizori prirode, a
ponekad vojnici u boji počesto je Sevidžu uzimala dah, kao
da bi njegovo disanje poremetilo tananost uživanja kome se
sav predao.
- Sve što sam vam pokazao sadrži jedan zajednički
činilac - reče Akira. - Sve su ovo stvorili samuraji.
Na Rejčelinom licu pojavi se izraz iznenađenja.
- Ljudi od rata posvećivali su se umetnostima mira -
dodade Akira.
Sevidž se prisetio onoga što mu je Akira objasnio.
Samuraji su izbili na glasu u dvanaestom stoleću kada su
oblasnim poglavarima, poznatim pod nazivom daimio,
ustrebali bezgranično odani ratnici-zaštitnici da vode računa
o njihovim posedima. U narednom stoleću iz Koreje je u
Japan stigao zen budizam. Insistiranje ove religije na
disciplinovanju kako tela tako i duha dopala se samurajima,
koji su uvideli praktičnu vrednost pretvaranja svojih mačeva
u produžetke svojih duša. Delovati bez razmišlјanja -
reagovati trenutno pod dejstvom instikta - jemčilo je pobedu
nad neprijatelјem koji je morao da preduzme planiranja pre
no što bi udario. Dodatna prednost ogledala se u tome što je
zen-budizam podsticao meditiranje čime se čovek čistio od
osećanja i ostvarivao
spokoj u vlastitom jezgru. Samuraji su se vežbali u
tome da se niti boje smrti, niti da se nadaju pobedi, te su
tako stupali u boj uz svojevrstan neutralan duševni stav,
ravnodušni prema silovitim zahtevima svakog trenutka, ali i
pripravni na njih.
- Izvesno vreme vladajuća klasa prezirala je grube
ratnike na kojima je počivala nјena bezbednost - reče Akira.
- Samuraji su se vratili tako što su se uputili u veštine
dvorskog ophođenja, te su na kraju svrgli snobovsku elitu
koja ih je ismevala. Ove slike, skulpture i keramika
predstavlјaju savršene primere samurajske posvećenosti
zenu. Besprekorna istančanost i uzvišeni duh. Sve je ovo
pružalo spokoj umu i duši, ali vrhunsko samurajsko
umetničko delo jeste mač.
Akira skliznu u stranu novi odelјak zida, povevši
Sevidža i Rejčel prema izukrštanim mačevima koji su
prekrivali jedan zid.
- Samuraj bi se predao meditiranju pre no što bi stvorio
instrument vlastite profesije. Pošto bi se na taj način
pročistio, preduzeo bi i pročišćenje svoje radionice, a zatim
se odenuo u belu odoru i konačno počeo spor, strplјiv,
mukotrpan proces postavlјanja niza čeličnih slojeva jedan na
drugi, neprekidno zagrevajući, kaleći i udarajući čekićem po
tim slojevima sve dok ne bi postigao idealan sklad, koji je
mač činio izuzetno otpornim na udar, i idealnu čvrstinu, tako
da se oštrica nikad nije tupila: sasvim slično duhu i telu
samih samuraja. Dugački mač koristio se u boju. A ovaj,
kratki mač - Akira skide jedan sa zida i izvadi ga iz korica
stavši da ga okreće u ruci, tako da je uglačano sečivo načas
odražavalo svetlost na sve strane - koristi se za ritualno
samoubistvo sepuku. Ako bi neki samuraj zakazao u boju ili
nehotice uvredio svog gospodara, dužnost mu je bila da se
ubije tako što bi prosuo vlastitu utrobu, a to je predstavlјalo
krajnju proveru njegovog koda časti. - Akira uzdahnu, vrati
sečivo u korice i ponovo okači mač na zid. - Ponašam se kao
neki zapadnjak. Oprostite mi što toliko pričam.
- Oh, ništa. Bilo je čudesno - reče Rejčel.
- Veoma ste lјubazni. - Načas je izgledalo da će Akira
reći još nešto, ali se samo okrenuo kada je Eko ušao,
naklonio mu se i nešto mu kazao. Dobro. Kupatilo nam je
spremno.
5.
Na smenu su se istuširali u blistavo beloj tuš kadi u
stražnjem delu kuće, obmotali peškire oko sebe, i sreli se na
stražnjem tremu osvetlјenom mekom svetlošću.
- Čišćenje tela je samo uvod za kupanje - reče Akira. -
Da bi se okupao, moraš se namakati.
- Toplakupka? - Rejčel je bila zadivlјena.
- Zajedno sa strujom i vodovodnim instalacijama, jedan
od mojih kompromisa sa dvadesetim vekom. Koristan način
da voda stalno bude zagrejana do potrebne temperature.
Kada je bila obložena kedrovim drvetom, ali je
unutrašnjost bila od plastike. Nalazila se s leve strane
trema, tako da je povijeni krov s te strane obezbeđivao
privatnost. Voda se pušila.
Rejčel se popela stepenicama do platforme, spustila
stopalo u kadu i istog časa ga povukla nazad. - Vrela je!
- To će ti se samo činiti u početku - reče Akira. - Ulazi
polako. Telo će ti se prilagoditi.
Nije baš izgledala ubeđena.
- Kupka mora biti jako topla - stade da je uverava Akira.
Da bi potvrdio svoje reči on bez oklevanja uđe u kadu i uroni
u vodu do vrata.
Grizući usnu, Rejčel se spusti unutra.
Sevidž im se pridruži, praćaknu se i malo je nedostajalo
da izleti napolјe. - Blagi Bože, ala je vruće!
Rejčel prsnu u smeh.
To natera i Sevidža da se nasmeje. Poprskao ju je. Tada
i Akira poče da se smeje, pa Sevidž i njega poprska.
Kada su prestali da se smeju, Sevidž postade svestan
da mu visoka temperatura vode više ne smeta. Prodirala mu
je u napete mišiće, oslobađala ga grčeva u nogama i leđima,
kao i umora nagomilanog za vreme sedamnaestočasovnog
leta. Oslonio se o ispust duž kade, zaronjen u smirujuću
toplu vodu preko ramena, i divio se Rejčel.
Kosu... mokru od tuširanja... začešlјala je iza ušiju. Time
je samo još više istakla oblik glave, elegantne obrise svoga
lica. Para se svetlucala na njenim zarumenjenim obrazima.
Plave oči još su joj blistale od smeha, podsećajući ga na
safire. Osetio je kako mu dodiruje stopalo palcem.
Osmehnuo se i zagledao pored trema put vrta u stražnjem
delu kuće.
Iako je sumrak već prerastao u tamu, sjaj svetilјki iza
prozora i svetlost na tremu omogućavali su mu da vidi
neodređene oblike kamenja i grmova u pesku.
Iz dalјine je dopiralo kapanje vode.
- Tamo je ribnjak koji ne možete da vidite po mraku -
reče Akira kao da zna o čemu Sevidž razmišlјa.
- Sa zlatnom ribicom i lokvanjima?
- Kakav bi to bio ribnjak bez njih...
- Svakako. - Sevidž se i dalјe osmehivao.
- Sve je tako... Zašto uopšte izlaziš odavde? - upita ga
Rejčel.
- Da bih bio koristan.
- U tome je naša nevolјa - primeti Sevidž.
- Ali ne naša jedina nevolјa - dodade Akira i razbi
čaroliju, vrativši Sevidža iz prošlosti u sadašnjost. - Nisam
bio u Japanu od kada me je Muto Kamiči unajmio da ga
štitim.
- Od kada misliš da te unajmio da ga štitiš - ispravi ga
Sevidž.
Akira se složi. - Lažno sećanje.
- A kao što smo otkrili, ime mu nije Muto Kamiči. Već
Kunio Širai.
- Ratoborni političar neo-nacionalista. U mesecima pre
no što je počela naša mora, dok sam još bio u Japanu, ili
sam mislio da sam još u Japanu, za njega uopšte nisam čuo.
Nema sumnje da postoje ultrakonzervativne grupe koje se
zalažu za anti-Amerikanizam, ali one su male, i bez uticaja.
Dok je, međutim, čovek koga smo videli na televiziji u stanju
da zavrbuje na svoju stranu hilјade studenata. Spiker je
kazao da je Širai dovolјno moćan da razbije japansku
najbrojniju partiju. To nema smisla. Ko je taj čovek? Odakle
je? Kako je tako brzo stekao toliki uticaj?
- I kakve veze vas dvojica imate s njim? - upita Rejčel. -
Ko želi da verujete kako ste videli da je pre šest meseci Širai
bio presečen napola?
- Sutra ćemo doći do nekih odgovora - reče Akira.
Sevidž skupi oči. - Kako?
- Razgovaraćemo sa jednim mudrim i svetim čovekom.
Sevidž nije shvatio šta je time hteo da kaže, ali pre no
što je stigao da zamoli Akiru da mu objasni, na tremu se
pojavila Eko, naklonila, i nešto rekla.
- Pita da li ste;gladni - prevede Akira.
- Blagi Bože, ne - javi se Rejčel. Još varim onu tonu
hrane koju sam pojela u avionu.
- I ja - nadoveže se Sevidž.
Akira otpusti Eko.
- Ova toplota. - Rejčel zevnu. - Voda deluje tako
umirujuće. Mogla bih istog časa ovde zaspati.
- Svima bi nam prijalo malo sna - reče Akira. Izišao je iz
kade sa peškirom koji mu je prianjao uz mišićava bedra i
istog časa, kao na kakav signal, vratila se Eko sa tri frotirska
ogrtača. On jedan obuče, a druga dva dodade Sevidžu i
Rejčel kada i oni iziđoše. - Pokazaću vam vaše sobe.
Kada su se našli u uskom hodniku, Akira povuče dva
zida u stranu i pred njima se ukazaše susedne sobe. U
svakoj je po jedna lampa na niskom stočiću bacala zlatasti
sjaj. Futon dušek, za koji je Akira kazao da se preko dana drži
zarolan u ormanu, sada je bio rasprostrt i postavlјen preko
tatami hasura, zajedno sa jastukom i jorganom. Rejčelina
putna torba nalazila se u sobi s leve strane, a Sevidžova u
onoj s desne.
- Moja soba je prekoputa vaših - reče Akira. - Kuća ima
alarmni uređaj kao i zid oko imanja. Sredio sam da Kuri bude
na straži. On je pouzdan, i u stanju je da se suprotstavi bilo
kome. Spavajte mirno. O-iasuminasai, ili kao što vi kažete, ”laku
noć”.
Akira se nakloni uđe u svoju sobu i zatvori klizeća
vrata.
Pošto se naklonio Akiri, Sevidž se okrenu prema Rejčel.
Osećao se neugodno. - Vidimo se ujutro.
Rejčel se izgleda isto tako osećala neugodno. - Dobro.
Sevidž je polјubi. Grudi su joj bile meke a ipak čvrste
ispod mantila. Osetivši da mu telo odgovara na njene draži,
poželeo je da je pita da zajedno pođu u njegovu sobu, ali u
ovoj kući vladala je atmosfera kao u kakvom hramu, a pošto
im je Akira dodelio zasebne sobe, učinilo mu se
neprimerenim da menja njegove planove. Zidovi su ionako
bili bukvalno tanki kao hartija. Akiri bi moglo biti neprijatno
ako bi ih čuo kako vode lјubav.
Rejčel se steglo grlo tako da joj je glas zazvučao
promuklo. - Laku noć, lјubavi. O-iasuminasai.
Sevidž je pomilova po obrazu. Nežnim šapatom
ponovio je japanske reči.
Posmatrali su jedno drugo.
Rejčel nevolјno uđe u svoju sobu i povuče za sobom
zid.
Stojeći nepomično čekao je da ponovo počne normalno
da diše i da mu srce prestane ubrzano da kuca. Na stolu je
našao crnu pidžamu. Dok ju je oblačio primetio je četkicu za
zube i malu tubu paste za zube pored čaše vode i
narandžasto belog keramičkog lavora na polici.
Sevidž pomisli kako su na sve mislili.
Umor je prevladao. Mlitavo je oprao zube. Bio je u WC-u
pre tuširanja. Preostalo mu je još da ugasi lampu i prući se
na futon. Kada se našao u mraku, primetio je slabu svetlost
kroz zid i Rejčelinu senku. Svetlost se zatim ugasila i on ču
kako se spušta na dušek.
Zurio je u mračnu tavanicu, razmišlјajući o onome što
ih je dovelo ovamo, onome što ih je sutra možda čekalo, i o
tome kakve su imali šanse da prežive.
Nemamo izbora, pomisli on. Moramo rizikovati. Moramo
napred. A ako preživimo, šta će se dogoditi između mene i
Rejčel? Da li joj je potrebno samo da se sada oseća
sigurnom, da ima nekoga ko će je odano štititi?
Ili je to definicija lјubavi? Zar ne žele svi da se osećaju
sigurnima? I ne zaboravi, imala je prilike da ode. Izlaže se
riziku da bi bila ovde, sa tobom.
U čemu je onda tvoj problem? Šta te muči?
Bojim se da se jače zalјubim... Kada shvati da je njen
zaštitnik samo lјudsko biće, sa manama kao i svi drugi,
bojim se da će otići.
On odmahnu glavom. Ne razmišlјaj toliko. Šta ono
Rejčel stalno ponavlјa? Abraham je verovao zato što je to apsurdno.
Vera je apsurdna, isto kao i lјubav. Moraš imati poverenja.
Neka te budućnost ne brine. Važno je ono što imaš sada.
Okrenuo se na futonu prema zidu koji ga je delio od
Rejčel. Odjednom mu pade u oči da je Akira sredio da
Rejčelin futon bude rasprostrt odmah s druge strane zida isto
kao i Sevidžov s ove strane. Da nije bilo zida mogao bi da
ispruži ruku i dodirne je.
Zid. Puls poče užurbano da mu kuca kada je shvatio
koliko je Akira bio delikatan. Umesto da indiskretno potegne
pitanje da li žele dve ili jednu sobu, ostavio je njima samima
da o tome odluče. Sevidž je trebalo samo da...
Ispruživši ruku, on pomeri deo zida u stranu. Ugledao je
obris njenog tela ispod jorgana. Bila je udalјena tri stope; vid
mu se već dovolјno privikao na tamu da je odmah primetio
kako leži okrenuta prema njemu.
Oči su joj bile otvorene. Smešila se.
Osetio je bol u duši. Podigao je jorgan. Izmigolјila se
ispod svoga i prešla kod njega. Kada je spustio jorgan I
prekrio ih preko glave, imao je utisak da su u vreći za
spavanje u šatoru.
Nјena usta pronađoše njegova. Srce mu brže zakuca.
Grlili su jedno drugo, stezali, uvijali se. Prvo se on našao
povrh nje, onda ona povrh njega. Sve su se žešće lјubili.
Stali su da povlače jedan drugome donje delove pidžama,
meki pamuk klizio im je preko butina, kolena, članaka.
Prešao je prstima duž njene noge, pomilovao joj stomak,
poigrao se grudima.
- Molim te - promrmlјa ona.
- Sa glavom ispod jorgana, on joj podiže gornji deo
pidžame, lјubeći joj bradavice, koje su postajale sve tvrđe,
sve nadutije među njegovim usnama.
- Molim te - prošaputa ona.
Kada je ušao u nju, ona zadahta. On zadrhta, nežno se
pomerajući, želeći da sklizne tako duboko u nju da se sjedini
s njom. Zarila mu je nokte u leđa. Čvrsto ga uhvatila za
kosu. Odjednom ga je ponovo polјubila, otvorenih usta,
gurajući jezik kao da je želela da uđe u njega, da se sjedini s
njim.
Dok su svršavali, njihov polјubac postao je tako pun da
ih Akira ni u kom slučaju nije mogao čuti, jer su progutali
stenjanje.
6.
Sevidž se probudio u još većoj tami. Svetilјke u hodniku i
ostalom delu kuće bile su pogašene, tako da njihov sjaj više
nije prodirao kroz papirnate zidove njegove sobe. U kući je
bilo tiho. Rejčel je ležala pored njega, s jednom rukom
prebačenom preko njegovih grudi, glave prislonjene uz
njegovu. Osetio je miris njene kose, slatkoću njene kože.
Nasmešio se pri pomisli na to kako su vodili lјubav. Osetio se
privilegovanim što je pored njega i više od toga, ispunjenim.
Ispruživši noge, uživajući u udobnosti futona, zagledao se
u svetlucave brojke na svom satu. Tri i sedamnaest. Spavao
je više od šest časova. Pod normalnim okolnostima to bi mu
bilo dovolјno, ali posle iscrplјujućeg leta iz Amerike i
iznemoglosti koju je osetio posle vođenja lјubavi sa Rejčel,
iznenadio se što nije duže spavao. Pomislio je da mu se
biološki časovnik još nije prilagodio razlici u vremenskim
zonama. Možda je podsvesno osetio da je u Americi jutro, a
ne mrkla noć u Japanu.
Rejčel uzdahnu u snu i pripi se uz njega. Ponovo se
osmehnuo. Zaspi ponovo, reče on sam sebi. Odmaraj se.
Odmaraj se dok možeš. Prepustivši se toplini jorgana, on
zevnu i sklopi oči.
Ali istog časa ih ponovo otvori.
S njegove leve strane, iz pravca stražnjeg dela kuće,
možda i izvan kuće, začuo je prigušeno kašlјucanje. Ukočio se
i samo što nije seo. A onda je shvatio da mora da. se
zakašlјao Kuri koji je čuvao stražu izvan kuće.
Napeto je osluškivao, ali ni posle pet minuta Sevidž nije
začuo ponovno kašlјucanje. Opusti se, opomenu sam sebe.
Međutim, pitao se da li bi Kuri, koga je obučavao Akira,
dozvolio sebi da zakašlјe ili da, ako baš ne bi uspeo da se
savlada, zakašlјe tako snažno da ga čuju u kući.
Akira mu je sigurno kazao da ne sme učiniti ništa što bi
moglo da otkrije njegov položaj.
Međutim, Akira je pomenuo da Kuri nije prošao celu
obuku... Možda mu je disciplina na trenutak popustila.
Sevidž odagna strepnju i prilјubi se još više uz Rejčel,
upijajući njenu toplinu. Odjednom podiže glavu.
Jedva čujno suvo grebanje po pirinčanoj slami, ili nešto
što je postepeno pritiskalo upredene niti tatumihasure, natera
ga da se zagleda prema zidu koji je vodio u hodnik.
Kada je ponovo začuo tiho grebanje, više nije bilo
sumnje... to su bili koraci. Pažlјivi koraci. Lagani i oprezni.
Bosih nogu ili u čarapama. Da nije bilo papirno tankih
zidova, bili bi nečujni.
Akira ide u kupatilo?
Ne, zaklјuči istog časa Sevidž. Nije čuo pomeranje zida.
Kuri patrolira hodnikom?
Zašto? Unutrašnjost kuće štitili su alarmni senzori. Kuri je
bio od koristi samo ako je bio na straži napolјu.
Eko? Možda se budila rano, što je često slučaj sa
starijim lјudima, pa je odlučila da izvrši neke neophodne
pripreme, najverovatnije za naročiti doručak.
Ne, pomisli Sevidž. Iako se njena soba nalazila dalјe niz
hodnik, prema stražnjem delu kuće, bio je siguran da bi čuo
pomeranje dela zida da je ona izišla iz sobe.
Konačno, pažlјivi koraci nisu se kretali u pravcu
stražnjeg de la kuće, gde su se nalazili kuhinja i kupatilo,
već su dopirali iz dela hodnika između Akirine i Sevidžove
sobe.
Umalo nije dodirnuo Rejčel u želјi da je probudi i
upozori. Dok mu je puls ubrzano radio, ipak je odlučio da to
ne učini. Čak i da joj šakom pokrije usta, mogla bi proizvesti
zvuk koji bi upozorio osobu u hodniku ko god da to bio.
Zabrinuto, tiho, on podiže jorgan, i prebaci i svoj kraj preko
nje. Živci su mu poigravali. Adrenalin mu je užurbano kolao
telom. Krv mu je jurnula iz udova prema stomaku, žareći ga.
Skupio je mišiće na grudima, kontrolišući refleksnu želјu da
ubrzano počne da diše i kradomice čučnuo.
Ali nije se usudio da se makne sa futona. Ako bi zakoračio
na hasuru mogao bi proizvesti isti tihi zvuk koji je odao
ulјeza i upozoriti ga. Morao je ostati nepokretan, spreman,
dok ne bude primoran da krene u akciju.
Nije imao pištolј. Pre no što su stigli na aerodrom Dalis,
Akira i on bacili su svoje .45 u slivnik jer se nisu mogli nadati
da će proneti oružje pored uređaja sa rendgenskim zracima i
detektora metala na kontrolnom prolazu. Da je ulјez ušao u
Sevidžovu sobu, Sevidž bi morao dovolјno da mu se približi
kako bi došao u priliku da se bori goloruk.
Mišići su mu se ukočili. Krenuo je prema tamnom zidu,
začuo tiho grebanje... neko je pažlјivo pomerao deo zida.
Ne Sevidžovog zida. Iza njega. S druge strane hodnika,
neko je ulazio u Akirinu sobu.
Sada. Sevidž je morao da deluje pre nego što napadač
iznenadi Akiru.
U stomaku kao da je imao žeravicu kada je zakoračio
napred, ali se iznenada trgnuo jer se zid koji je delio njegovu
sobu od hodnika urušio, a drvo i papir poleteli na sve strane,
pošto su dve prilike tresnule o pod. Udarac je bio tako silovit
da je prilika koja se nalazila ispod zastenjala, izgubivši
vazduh.
Dvojica.
Sevidž je razaznao Akirin obris odozgo i video kako
ivicom šake udara onog drugog posred lica. Ulјez je bio
odeven sav u crno, a preko glave je Imao tamnu kapulјaču
sa prorezima za oči. Kada je ponovo jauknuo, ovog puta
posle Akirinog udarca, opalio je iz pištolјa sa prigušivačem.
Metak je pogodio tavanicu, a Sevidž je u tom trenutku
zaronio kroz vazduh.
Ali ne pravo napred da pomogne Akiri. Pretpostavio je
da Akira može sam s njim da iziđe na kraj. Poleteo je na
desnu stranu, preko Rejčel, i dočekao se pored nje,
povukavši je u susednu sobu. Probudila se i počela da vrišti
kada se zid urušio i dva muškarca bupnula o pod.
Ponovo je vrisnula kada ju je Sevidž povukao, u
očajničkom pokušaju da je skloni sa linije palјbe.
Ulјez je ponovo opalio iako Akira nije prestajao da ga
udara.
Metak pogodi zid blizu Sevidža i Rejčel.
Sada je već bila potpuno bez daha od šoka pa nije ni
vrisnula. Cvileći je krenula za Sevidžom u pognutom trku. U
očajanju, dezorijentisana u mraku nepoznate kuće, stigla je
do narednog zida pre nego što je toga i postala svesna, tako
da nije na vreme uspela da uspori, pa je udarila u zid,
proletela kroz njega, i prućila se preko hasura u narednoj
sobi.
Sevidž je povuče i gurnu. - Nastavi dalјe. Do zadnjeg
dela kuće. Ostani pognuta.
Onog trenutka kada se posrćući odvojila od njega, on
se okrenuo i pohitao nazad ka Akiri. U tom času, osetio je
kako mu tutnji u slepoočnicama jer je shvatio gde se
nalazi... u sobi u kojoj je Akira pokazao Rejčel i njemu
samurajske mačeve. Sevidž polete prema zidu na kome su
bili obešeni, zgrabi jedan, izvuče ga iz korica, i iznenadivši
se njegovom dužinom, upravi ga ka tavanici kako se ne bi
posekao, pa pohita kroz otvor u zidu.
Ponovo se oglasio ulјezov pištolј. Metak je probio zid
dok je Sevidž jurio kroz Rejčelinu sobu prema svojoj. Očajan,
ugledao je kako Akira ponovo čoveka udara po licu bridom
šake, posle čega je ovaj ostao nepokretno da leži.
Sevidž odahnu.
Ali onda povika - Akira, iza tebe!
Pomolila se još jedna tamna prilika, ispunivši otvor u
zidu, ispružene ruke, cilјajući.
Akira se zakotrlјa.
Uz prigušeni udar, ubičin metak promaši Akirina leđa i
pogodi nepokretnog čoveka na podu.
Sevidž je i dalјe držao mač uperen prema tavanici.
Stežući obema šakama dršku, uneo je u zamah svu svoju
snagu. U isti mah, pustio je dršku i hitnuo mač prema
čoveku u hodniku.
Vrh oštrice usmerio je prema čovekovim grudima. Mrak
mu je smetao da vidi mač kako leti. Nadao se da će začuti
zvuk cepanja tkanine, i rezanja mesa, a umesto toga čuo je
sudar dva metala.
Oštrica je pogodila ulјezov pištolј.
Pištolј je s treskom pao na pod.
Ulјez se okrenuo i nestao. Začuo je bat koraka u pravcu
stražnjeg dela kuće.
Sevidž začu sudar dva tela, Ekino dahtanje i nečiji pad.
Pohitao je prema otvoru u zidu.
Akira je stigao pre njega, zastao i počeo nešto da traži.
- Gde je pištolј? - On opsova na japanskom pošto nije mogao
da ga nađe. Opsovavši još jednom, dohvatio je mač i bacio
se kroz otvor u zidu.
Sevidž je bio odmah iza njega tako da je stigao na
vreme da vidi ulјeza kako zastaje pored nečijeg tela, uzima
mač i izleće kroz otvorena stražnja vrata.
Na podu dovrataka ležao je Kuri, potrbuške s nogama u
pravcu trema.
Besno zaurlavši Akira ga preskoči, oprezno se dočeka,
držeći spreman mač u slučaju da se ulјez sakrio i čekao ga,
a zatim pojuri sa trema u tamu vrta.
Iako se Sevidž naprezao nije video dalјe od trideset
stopa iza trema. Pozadi kao da se spustio neki tamni oblak.
Čuo je saobraćajnu buku iza zida, udalјenu sirenu kola,
negde daleko zaškripale su kočnice, a onda odjednom u
tami stražnjeg dela bašte, metal udari o metal, začu se
oštro, snažno, visoko odjekivanje udar mača o mač.
Za prvim je odmah usledio i drugi udar čelika. A za njim
još jedan, divlјi i užurban.
Sevidž iskoči iza stepeništa. Napetih grudi, potrčao je
prema vrtu. Pesak je bio hladan, gola stopala upadala su mu
u njega dok je zaobilazio kamenje, žbunje. Što se više
približavao stražnjem delu vrta to je bolјe video. Mesečevi
zraci odbijali su se o mačeve. Zveket je postajao sve jači.
Naglo se zaustavio, kada je jedna tamna prilika unatraške
krenula ka njemu, s podignutim mačem, blokirajući udarac,
da bi zatim jurnula udesno i uzvratila.
Kretnje su bile tako neočekivane, nejasne u noći, da
Sevidž nije bio siguran da li je ta prilika bio Akira ili ulјez.
Podigao je beretu, spreman da pripuca onog trenutka kada
pred sobom bude imao jasnu metu. Dve prilike kružile su
jedna oko druge, obema šakama stežući mačeve podignutih
sečiva.
Akira! Sevidž ga je prepoznao.
Akira je bio ona prilika koja se iznenada pojavila, jureći
natraške. Sevidž je nacilјao, ali pre no što je bio u prilici da
upuca Akirinog protivnika, njih dvojica poleteše jedan na
drugoga, odbiše udarce, poleteše u stranu, ponovo udariše i
nastaviše brzo da kruže jedan oko drugoga.
Sevidž se usredsredio na te dve prilike, cilјajući. Sa čela
mu je cureo znoj. Prst na okidaču bio mu je napet. Kada bi
samo prestali da se kreću, pomisli on. Bar sekund ostali da
stoje mirno! Samo mi je to potrebno! Jedna sekunda! Ne
više. Vreme za jedan čist pogodak!
Ali prilike su nastavile da nasrću, sklanjaju se,
razmenjuju mesta. Ulјez se nađe Sevidžu na liniji vatre. Pre
nego što mu se ukazala prilika da puca, zamenio ga je Akira.
Mačevi su se sudarali sve brže.
Sevidž je nastavio da nišani.
- Ne mešaj se, Sevidže! Ovaj je moj! ZbogKurija!
Sevidž nevolјno spusti pištolј. Ako bi ubio ulјeza, ako bi
time onemogućio Akiru da osveti svog učenika i spase čast,
Akira mu to nikada ne bi oprostio.
Povukavši se iz borbe, Sevidž je nastavio pometeno da
ih promatra. Ubijala ga je bespomoćnost.
Akirina oštrica sevnu prema ulјezovim grudima. Ulјez
se izvi, izbegnu je i udari Akiru po glavi. Ili je bar tako
izgledalo, jer je ta kretnja bila samo prividna. Kada je Akira
odbio udarac, ulјez se ponovo izvio i zamahnuo
zapanjujućom brzinom prema Akirinoj desnoj butini.
Ovaj snažan udarac odsekao bi Akiri nogu. Međutim,
teško dišući, Akira je uspeo da odskoči unazad. Istog
trenutka kada je dodirnuo pesak, naglo je skočio ulevo,
izbegavši naredni udarac koji je munjevito usledio. Dok je
oštrica zujala pored njega, Akira se zaneo. Poleteo napred.
Ponovo se zaneo primoravši protivnika da se povuče.
Poleteo je potom napred pa se zaneo unazad još jedanput,
predvidevši da će njegov protivnik skočiti u levu stranu,
Ulјez se vratio udesno i udario. Akira se žustro okrenuo,
napavši ga nizom udaraca... odozgo, postrance, odozdo...
sve vreme napredujući, zapanjujućom brzinom i
gracioznošću.
Naglo se okrenuo postrance i savio levu ruku ispred
grudi. Položio je sečivo plјoštimice na podlakticu, čvrsto
stežući mač drugom šakom, a zatim usmerio vrh sečiva
pravo napred, i kratkim glatkim, neumolјivim koracima
krenuo prema protivniku.
Protivnik stade da se povlači.
Akira je i dalјe napredovao.
Protivnik se i dalјe povlačio, a onda je neočekivano
skrenuo ulevo i stao da kruži oko Akire, koji je prekinuo
napredovanje i okrenuo se u mestu, ne skidajući pogled sa
svog neprijatelјa koji je kružio oko njega.
Ulјez je napao. Dok je Akira uzmicao, okliznuo se na
pesku, poleteo unazad i udario o kamen. Videvši ga kako
iznenađeno trepće, Sevidž je jauknuo.
Teška srca, Sevidž podiže beretu, i nanišani.
Ulјez se stušti prema Akiri.
Akira se baci u stranu. Ulјezov mač odvali nekoliko
krhotina sa kamena, a Akira zamahnu naviše, zasekavši
neprijatelјev torzo s leve na desnu stranu, odozdo naviše. Uz
zvuk koji je podsećao na otvaranje zipa, Akira raspori ulјezu
stomak, prosu mu utrobu i smrska rebra.
Krv šiknu. Organi poispadaše. Ulјez ropčući ispusti mač,
zatetura se unazad, groteskno se trgnu i bućnu u crnu jamu