Sevidž je pomno slušao dok je Akira opisivao čoveka.
Blizu šezdeset godina. Pomalo zgrblјen. Ispupčen
stomak. Sedi pramenovi u crnoj kosi. Upali tamni obrazi.
- Upravo takvog ga se i ja sećam - primeti Sevidž. - Gde
te je unajmio.
- U Tokiju.
- Čime se bavio?
- Ne znam.
- Mora da si bar pretpostavlјao. Opiši njegovu
kancelariju.
- Već sam ti kazao, sastali smo se na neutralnom
terenu. U parku.
- Da - izusti Sevidž - a onda vas je njegova limuzina
obojicu pokupila.
- Tačno.
- Opiši vozača.
- Vitak muškarac koji je dobro obavlјao svoj posao.
Delilo nas je tamno staklo koje je bilo podignuto. Nisam ga
pobliže pogledao.
- Da li je Kamiči mogao biti političar?
- Možda, mada je mogao biti i biznismen. Moj glavni
utisak bio je da je umoran.
- Umorni izvršni organ. To je bio i moj utisak - odvrati
Sevidž. - Ali ”izvršni organ” može da znači toliko toga. Opiši
mi njegove šake.
- Na vrhovima prstiju imao je žulјeve. Kao i na
bridovima dlanova.
- Kao ti i ja. Od treninga karatea.
- To je bio moj zaklјučak - reče Akira. - Ali u Japanu, gde
su borilačke veštine deo tradicije, upražnjavaju ih mnogi
izvršni organi.
- Šta je bio tvoj zadatak?
- Da pratim Kamiči-sana na putu u Ameriku. Trebalo je
da prisustvuje nekoj konferenciji, tako je rekao. Nije
očekivao da će se naći u bilo kakvoj opasnosti, ali smatrao
je mudrim da ima pratioca.
- Upravo to me i muči. Pošto je imao šofera, mora da je
imao još osoblјa koje je mogao da upotrebi kao stražare.
- Objasnio mi je to - reče Akira. - Hteo je da ima
zaštitnika koji poznaje američke običaje.
- Radio si za Amerikance?
- Radio sam za mnoge nacionalnosti. Zbog svog
odličnog poznavanja engleskog pravi sam milјenik bogatih
Amerikanaca koji dođu u Japan. I bogatih Japanaca koji
putuju u Ameriku.
- Da li ti je kazao da namerava da unajmi i jednog
Amerikanca kao pratioca?
- Jeste. To me nije zabrinulo. Bio mi je potreban neko da
me menja dok jedem i spavam, a praktično je imati
saradnika koji je građanin zemlјe u kojoj radim - reče Akira.
- Znači, iz Tokija si odleteo u...?
- Dalas.
- Da li se tamo išta dogodilo?
- Moj gospodar je razgovarao sa ostalim Japancima u
avionu. Zatim se sastao sa nekolicinom Amerikanaca.
- Sastanak se održao na aerodromu.
- I bio je kratak. Nisam čuo o čemu su razgovarali.
Nastavili smo za Nјujork.
- Gde smo se sreli - dodade Sevidž. - Zatim smo se
jedan sat vozili i onda zaustavili.
- Moj gospodar je kazao da si dobio uputstva. Na
japanskom mi je naložio da dodam pojedinosti sa kojima nisi
bio upoznat - Zastali smo kod Hauarda Džonsona. Poslovne
tašne...
- Došlo je do razmene. To me je iznenadilo.
- I mene. Kada smo stigli do...
- Posle mnogo časova i po mraku, ugledali smo
najneobičniju zgradu koja je podsećala na nekoliko zgrada;
neke su bile od cigle, neke od kamena, a neke opet od
drveta. Razlikovale su se i po visini pet spratova, tri, četiri.
Svaka je bila u drugom stilu gradska kuća, pagoda, zamak
planinska kuća. Neke su imale ravne zidove. Druge
zaoblјene. Odžaci, tornjići, zabati i balkoni doprinosili su -
...Akira je oklevao... - arhitektonskoj zbrci.
- Da, zbrci.
Brinulo me je obezbeđenje na jednom tako
nezaštićenom mestu.
- Ne, ja sam bio nervozan, a ti si mi kazao da ne
brinem, da su preduzete mere obezbeđenja.
Akira odmahnu glavom. - Samo sam ponavlјao
gospodareve reči. Ništa nisam znao o tome.
- Na strminama je bilo stražara. I svaki od trojice drugih
principala na konferenciji imao je po dva pratioca, isto kao
Kamiči.
- Koje su nadionalnosti bili ostali principali? - upita
Akira.
- Amerikanac, Španac, Italijan.
Rejčel odloži kašiku. - Ne znam ništa o vašem poslu.
Sevidž i Akira pogledaše u nju.
- Ja sam samo civil i možda bi trebalo da ćutim, ali
slušajući vas, nešto mi je palo na pamet.
- Oh? - Sevidž je čekao.
- Verovatno nije ništa važno, ali...
- Recite nam - podstaknu je Akira.
- Pa, ovaj, kako je Kamiči stupio s vama dvojicom u
vezu?
Akira je bio zbunjen.
- Obojica ste opsednuti svojom anonimnošću. Čisto
sumnjam da dajete oglase.
Sevidž se nasmeja. - Svakako da ne.
- Pa kako ste onda vi i Akira odabrani za taj posao?
Akira slegnu ramenima. - Standardnim postupkom.
Agent mi je pronašao posao.
- Isto je bilo i sa mnom - dodade Sevidž. - Ta pojedinost
nije važna.
- Pre pet minuta ste tvrdili da je sve važno.
- U pravu je - reče Akira. - Moramo sve uzeti u obzir.
- Ali moj agent ne zna ništa o Kamičiju - reče Sevidž. -
Čak mi nije mogao kazati ni to da li ću štititi biznismena ili
političara. Kamiči je jednostavno stupio u vezu s njim i dao
dobru ponudu za iznajmlјivanje pratioca na pet dana.
- Ni moj agent nije ništa znao o njemu - nastavi sada
Akira, a zatim se okrenu ka Rejčel da objasni - Nije isto štititi
biznismena ili političara; koriste se različite tehnike jer se
obično suočavaju sa različitim pretnjama... otmice, ubistva.
Sećam se da sam bio nezadovolјan što nije mogao da mi
pruži više obaveštenja.
- Stalno tražite jedan od drugoga da ponavlјate ono što
se dogodilo - poče Rejčel. - Zašto onda ne biste isto zatražili
i od svojih agenata? Možda će se oni setiti nečega što im se
ranije nije činilo važnim.
Sevidž podiže obrve.
- Pretpostavlјam da bismo mogli - reče Akira.
- Zašto da ne? Vredi pokušati. Sami i onako ništa ne
možemo da rešimo.
Međutim, Sevidž kao da se odjednom obeshrabrio. - Ali
tvoj se agent nalazi u Japanu, a moj u Americi, a o ovome
baš ne možemo da razgovaramo telefonom.
- Krenimo na put, onda - reče Akira. - Moraćemo da
prevalimo svega pola puta. Ne moram da idem u Japan.
Kada radim u Americi, koristim američkog agenta.
- Kako se zove?
Akira je oklevao, namrštivši se na Rejčel, kao da
razmišlјa koliko može da otkrije pred jednim strendžerom.
Ukočio se, očigledno popustivši zbog velike potrebe da što
pre dođe do odgovora. - Grejem Barker-Smit.
- Isuse.
13.
Sevidž je tako naglo ustao da je oborio stolicu koja je udarila
o pod. - To je ime mog agenta. Kurvin sin.
- Grejem je tvoj agent? Šok na Sevidžovom licu naterao
je i Akiru da skoči na noge. - To je neka greška. Rekao sam
”Amerikanac”. On je u stvari...
- Englez. Blizu šezdesete. Prekrupan. Ćelav. Puši cigare.
Uvek nosi trodelna odela.
- I to samo najbolјa - dodade Akira. - Voli šampanjac i
kavijar.
- Beluga i Dom Perinjon. To je Grejem. Kopile.
Rejčel podiže ruke uvis. - Da li biste se udostojili da...?
Obojica imate istog agenta i niste to znali?
- Kako smo mogli? - upita je. - Naša profesija je
tajanstvena po definiciji. Zbog posla koji obavlјamo česta
smo meta.
- Obavezujemo se da ćemo biti odani svojim
gospodarima - nastavi Akira. - Da nikada nećemo izigrati
poverenje. Nikada nećemo otkriti ništa indiskretno. Ali ne
možemo uvek računati da će naši gospodari biti odani
nama, pa stoga krijemo svoj pravi identitet, u slučaju da
naši gospodari pođu za nama kako bi se obezbedili da
nikome ništa nećemo reći. Ili u slučaju da neprijatelјi naših
gospodara odluče da nas kazne.
- Govorite kao da živite u nekom drugom veku - primeti
Rejčel.
- Ako to shvatite, sve ćete shvatiti - reče joj Akira. -
Kako bih samo želeo da sam živeo pre tri stotine godina.
Sevidž se zbunjeno zagleda u Akiru, ali onda naglo
skrenu pogled prema Rejčel. - Stvar je u tome da moramo
biti paranoidni. Ne samo zbog naših klijenata. Već i zbog nas
samih. Zaštitnik ima neograničeno poverenje u svog agenta.
Jer je agent zajednička veza između neprijatelјa, klijenta,
zadatka i...
- Vas, zaštitnika - dovrši Rejčel, pa se okrenu ka Akiri. - I
vas. Znači, Grejem, pošto je agent, takođe mora biti
paranoidan.
- I potpuno pouzdan. Nikada ne sme izneveriti
klijentovo poverenje - reče Sevidž.
- Kao ni anonimnost zaštitnika koje zastupa? - upita
Rejčel.
- Tačno. Zato Sevidž i ja nikada ne bismo saznali da
imamo istog agenta. Da mi je Grejem kazao ime još nekog
zaštitnika koga zastupa, istog časa bih izgubio poverenje u
njega i potražio drugog agenta.
Sevidž je kružio oko stola. - Da li je onda Sevidž
postupio etički kada nam nije kazao da nas muče isti
košmari?
- Proveo si šest meseci oporavlјajući se. Isto kao i ja. Da
li te je posećivao?
- Svake subote - odvrati Sevidž. - U zalivu Čisapik.
- Mene je posećivao svakog četvrtka. Na Martinim
vinogorjima.
- I sve vreme je znao da mislim da si ubijen.
- A ja da si ti ubijen.
- Ne može ga opravdati ni izvesna doza paranoidnosti.
Trebalo je da nam kaže!
- Misliš li da je i on učestvovao u tome?
- A šta drugo da mislim? - upita Sevidž.
Akirino lice postade tvrđe.
Rejčel ih uhvati za šake. - Ne bi se moglo reći da sam
nervozna, prijatelјi, ali...
- Nećemo sesti na prvi avion za Sjedinjene Države i
ostaviti vas, ako je to ono čega se plašite - reče Sevidž. - Vi
ste nam još prva briga.
- U tom slučaju... - Rejčelina ramena se opustiše. Kapci
zatreptaše. - Moram... - Glava joj klonu. - Strašno sam
umorna.
- Pođite u spavaću sobu. Ispavajte se.
Rejčel zevnu. - A vas dvojica?
- Ne brinite. Akira i ja ćemo spavati na smenu. Jedan od
nas će vas čuvati i danju i noću.
Glava joj skliznu ka stolu.
Sevidž je odnese u spavaću sobu.
14.
Kada se Sevidž vratio u kuhinju, Akire nije bilo. Izvršivši brzu
proveru, utvrdio je da ga nema ni u ostalim, sobama.
Namrštivši se, otvorio je vrata i našao Akiru, tamnog lica
okrenutog prema suncu, kako sedi na trošnim stepenicama.
- Nevolјa? - upita Sevidž.
- Bilo je vreme da pogledam unaokolo.
- I?
Akira pokaza prema vinogradima. - Izgleda da je sve
normalno. Grožđe je pobrano. Mogu da vidim između nizova
čokota. Nikog nema u vinogradima. Odlično si uradio što si
izabrao ovu kuću.
- Hvala. - Sevidž sede pored njega. - Od čoveka tvojih
veština, to je kompliment i po.
- Puko navođenje činjenica.
Sevidž se osmehnu. - Trudiću se ko đavo da ostanem
skroman.
Akira mu uzvrati osmeh, iako su mu oči i dalјe bile
setne.
- Savršeno govoriš engleski - reče Sevidž. - Gde si
naučio.,.?
- Jednom ću ti kazati.
- Ako budeš raspoložen. Omote i ura. Tačno?
Akira se okrenu prema njemu. - Javne misli i privatne
misli? Poznaješ japansku logiku?
- Trudim se.
- Hvale vredno. Mada je šteta. Nikada nećeš uspeti.
- Do tog zaklјučka sam i sam došao.
- Žena? - upita Akira.
- Dobro se držala. Odista izvanredno. Zaslužuje da
pokaže koliko je iscrplјena. Nije se ni pomerila kada sam je
pokrio ćebetom. Najverovatnije će spavati do večeri.
- Pa. - Akira je to izgovorio tako da je zazvučalo
potvrdno.
- Međutim, i nama je potreban san. Ako se slažeš, ja ću
prvi stražariti. Ti se možeš okupati i...
- Ti si se više umorio od mene - prekinu ga Akira. - I
duže si bio na zadatku. Mora da si umorniji. Ti pođi prvi na
spavanje.
- Mogli bismo se celo jutro raspravlјati. - Sevidž dohvati
dva kamička, promeša ih između skloplјenih dlanova, u
svaku šaku uze po jedan i ispruži pesnice. - Onaj ko dobije
manji ide prvi.
- Dečja igra?
- Zašto da ne? Znaš li neki bolјi način da odlučimo?
Akiru ovo kao da je zabavlјalo i on izabra levu pesnicu.
Sevidž je otvori kako bi uporedio kamenčić sa onim iz desne
šake.
- Izgleda da ćeš uskoro na pajkenje - reče Sevidž.
Akira se nakloni, pa nasmeja. - Hai.
- Da li to na japanskom znači ”da”?
- Između ostalog. ”Svakako.” ”Zaista”. ”Po svaku
cenu.” Zavisi od modulacije glasa. - Akira ga je proučavao. -
Takve lјude kao što si ti smatramo iskrenima.
Dobronamernima. Ozbilјnim.
- I uz to sa jednim užasnim problemom.
- Dva - ispravi ga Akira. - Prvo, moraš svog principala
vratiti svom poslodavcu.
- Pobrinuo sam se već za to.
- Priznajem da si se do sada izvrsno pokazao. Ali kako
bismo ubrzali proces, predlažem da sarađujemo na njenom
vraćanju.
- Bila bi mi čast. - Sevidž sklopi dlanove i povi glavu.
- Zatim idemo u Nјujork.
Sevidž se ispravi. - Gde ćemo primorati Grejema da
nam pruži neke odgovore.
- Ali postoji nešto o čemu nisam razgovarao s tobom.
Ovde se ne radi samo o onome što se dogodilo tebi i meni.
- Znam - odvrati Sevidž. - Kamiči.
Akira je bio iznenađen.
- Četrdeset sedam ronina - dodade Sevidž.
- Čuo si za njih?
- Trebalo im je dve godine, ali konačno su uspeli da
osvete smrt svoga gospodara.
- Kamiči je jedini principal koga sam ikada izgubio -
Akirin glas zaškripa.
- I jedini koga sam ja ikada izgubio. Ako Grejem ima
neke veze s tim... Sevidž se namršti. - Preče od Rejčel...
preče od naših zajedničkih košmara... jeste ono što se’
dogodilo Kamičiju.
- Mora biti osvećen. - Akira ustade. - Ako se, što se toga
tiče, složimo, mogli bismo...
- Biti prijatelјi - dopuni ga Sevidž.
Akira žmirnu. - Prijatelјi?
Prenaglio sam, pomisli Sevidž.
- Privremeni partneri - završi Akira. - Kako bih pokazao
da cenim to što ti mene ceniš, postupiću na zapadnjački
način.
Rukovali su se. Akirin stisak šake bio je čvrst kao stisak
šake samuraja oko balčaka mača.
To poređenje podseti Sevidža na mač koji je prepolovio
Kamičija i odsekao Akiri glavu.
I on pojača svoj stisak.
I seti se Grejema.
KNJIGA DRUGA
VREME VAN PAMETI
TRKA SA PREPONAMA, LOV NA
PROGONITELJE
1.
Atinski aerodrom nije dolazio u obzir. Tamo ih
Papadropolisovi lјudi sigurno čekaju. Dva jedina
međunarodna aerodroma pored ovog bila su solunski,
nekoliko stotina kilometara na sever, i onaj na Krfu, isto
toliko udalјen prema severozapadu. Nema sumnje da će oba
ta mesta takođe biti nadzirana. Papadropolis je bio hronično
nestrplјiv, što je značilo da će automatski uzeti u obzir
najbrži način putovanja, iako to znači da bi utrošili dosta
vremena da stignu do dva pomenuta aerodroma.
Naredna mogućnost bila je da se izvezu iz Grčke, ali to
bi bilo i te kako mučno. Da bi stigli na sigurno, Sevidž, Akira
i Rejčel bi prvo morali da krenu na sever prema Jugoslaviji,
zemlјi četiri puta većoj od Grčke, a zatim da prođu kroz
prostrane planine severne Italije, da bi konačno stigli do
juga Francuske, do ostrva kneževine, Kot d’Azur, kojim je
upravlјala Rejčelina sestra.
Učinilo im se da će najbolјe biti da pođu brodom. Čak ni
neko bogat kao Papadropolis ne bi mogao da nadgleda sve
grčke luke, mada će njegovi lјudi sigurno proveriti one
nadomak Atine, kao i železničke stanice u toj oblasti. I tako
su se Sevidž, Akira i Rejčel odvezli prema Patraji, udalјenoj
četiri sata vožnje, na zapadnoj obali
Grčke. Tamo su, kratko razmatrali mogućnost da
podmite nekog ribara da ih prokrijumčari u Italiju. Ali da li su
mogli verovati bilo kom ribaru da će povrediti međunarodne
granice radije nego da ih prijavi vlastima? Najsigurniji im se,
ipak, učinio legalan prevoz.
- Svejedno, i dalјe sam skeptičan - reče Akira. Bilo je
devet sati uveče. Stajao je sa Sevidžom i Rejčel u jednom
mračnom pro lazu, odakle su posmatrali saobraćaj i pešake
ispred biletarnice blizu trajekta ukotvlјenog kod jarko
osvetlјenog mola. - Slažem se da je brže od vožnje kolima,
ali nije brzo kao avion.
- Složili smo se da nije mudro ići avionom - primeti
Sevidž.
- Kupiti kartu na toj biletarnici biće isto tako rizično kao
i kupiti kartu na nekom aerodromskom terminalu.
- Bez sumnje. Proveriću je. Znaju da sam belac i
verovatno nagađaju da sam Amerikanac, ali mogu proći i
kao Evroplјanin. Japancu bi to bilo malo teže. Odmah bi te
uočili.
Sevidž se vratio deset minuta kasnije. - Mislim da nije
pod nadzorom.
- Što ne znači da ga i nema.
Sevidž slegnu ramenima u znak slaganja, pruživši Akiri
i Rejčel njihove karte. - Pretpostavlјam da bi motrili i na
trajekt ako već motre na biletarnicu.
- Ili imaju stražare na trajektu - lrimeti Akira. -
Ograničen prostor. Skupina lјudi prisilјena da boravi
najednom mestu.
- To važi i obrnuto. Imali bismo više šansi da ih uočimo.
Akira razmisli o tome. - Da.
- Koliko se putuje do Italije? - upita Rejčel.
- Devetnaest časova.
- Šta?
- Trajekt pristaje još dva puta pre nego što preseče
preko Jadranskog mora - odvrati Sevidž. - Privlači me upravo
to što je spor. Papadropolis neće očekivati da odaberemo
prevoz koji će nas tako sporo prevesti na sigurno. Polazimo
za pedeset minuta. Biće najbolјe da se vratimo u kola.
2.
Sevidž i Rejčel su se odvezli do mola i stali u red sa ostalim
automobilima i malim kamionima koji su čekali da prođu
carinu i uđu na trajekt. I u Italiji će morati da prođu kroz
carinu, ali Grci su pregledali prtlјag koji je napuštao zemlјu
kako bi se obezbedili od iznošenja starina. Iako na carini
nisu bili onako oštri kao pri ulasku u zemlјu, ipak će morati
da pokažu pasoše.
Pasoši. Sevidž je svoj podigao iz sefa u Atini. Akira se
nikada nije odvajao od svoga, nosio ga je u hermetički
zatvorenoj torbici.
Međutim, Rejčelin pasoš bio je kod Papadropolisa, jer je
to bio jedan od načina da je kontroliše.
Uobičajeni postupak bio bi da Rejčel ode do američke
ambasade, prijavi gubitak pasoša, zatraži novi i na taj način
reši problem. Ali dok ga ne dobije mogli bi proći dani, a
Rejčel nije imala nikakav dokument kojim bi mogla dokazati
da je američka državlјanka. Kao dodatak tome svemu,
Papadropolis će sigurno pretpostaviti da će joj biti potreban
pasoš, pa će narediti da američka ambasada bude pod
prismotrom.
Alternativno rešenje bilo je da Sevidž nabavi Rejčel
krivotvoreni pasoš. Nevolјa je bila u tome što je Rejčelino
lice bilo svo u modricama; čak ni šminka nije mogla da ih
prikrije. Kada bi službenik uporedio sliku na pasošu sa
ženom koja stoji pred njim, primetio bi da su modrice na
njenom licu gotovo istovetne sa onima na slici, što bi značilo
da je slika napravlјena pre manje od jednog dana, to jest da
je pasoš lažan.
Sevidž nije znao za Rejčeline modrice pre no što je
ušao u kuću da je spase. Ali zahvalјujući profesionalnim
navikama napravio je i plan za slučaj nužde, ako ona ne
bude mogla da se dočepa pasoša. Džojs Stoun mu je
pokazala sestrine slike. Sevidž se iznenadio zbog
neverovatne sličnosti te dve žene, koje su ličile kao da su
bliznakinje a ne samo sestre, od kojih je jedna, Rejčel, bila
deset godina mlađa.
Stoga je kazao Džojs Stoun da se vrati u svoje ostrvsko
carstvo i da se posluži svojim autoritetom kako joj ne bi
udarili pečat u pasoš pri dolasku. Glasnik je zatim doneo
pasoš Džojs Stoun Sevidžu u Atinu. Tako nije postojao
nikakav dokaz da je Džojs Stoun napustila Grčku.
Upoređujući sliku u pasošu sa licem mlađe sestre,
Sevidža je ponovo iznenadila neverovatna sličnost. U oči su
upadala samo dva izuzetka. Džojs Stoun bila je plavuša, dok
je Rejčel imala kestenjastu kosu. Zatim Džojs Stoun je i dalјe
izgledala kao filmska zvezda, a Rejčel, međutim, kao
izubijana supruga.
Mogu iskoristiti te suprotnosti, pomislio je Sevidž. Na
imanju blizu Atine dao je Rejčel boju za kosu kako bi postala
plavuša. Dok su se sada vozili prema carinskom službeniku
u depou trajekta, pogledao je na brzinu Rejčel, i zavrteo u
čudu glavom. Ovako ofarbana u plavo zapanjujuće je ličila
na sestru, i paradoksalno, modrice su samo još doprinosile
iluziji, jer su je činile starijom.
Carinik je pretražio kola. - Prtlјag?
- Samo ove ručne torbe - odvrati Rejčel sledeći
Sevidžova uputstva.
- Pasoše, molim.
Sevidž i Rejčel mu ih pružiše. Akira će se takođe uskoro
ukrcati na trajekt, ali peške i odvojeno od njih, kako zajedno
ne bi privlačili pažnju.
- Džojs Stoun? - Službenik podiže glavu sa pasoša, i
iznenađeno se zagleda u Rejčel. - Izvinjavam se, nisam vas
prepoznao... Obožavam vaše filmove, ali...
- Mislite na modrice?
- Imam utisak da vas mnogo bole. Narušile su
savršenstvo. Šta se to užasno...?
- Saobraćajna nesreća blizu Atine.
- Jako mi je žao. Moji sunarodnici su loši vozači.
- Nisu, moja greška. Hvala Bogu da ni on ni ja nismo bili
ozbilјno povređeni. Nadoknadila sam čoveku troškove
popravke kola i platila mu bolnički račun.
Službenik se ispravi. - Vaše veličanstvo je krajnje
lјubazno. Čak i sa tim povredama ste lepi kao i u filmovima.
I isto onako plemeniti.
- Smem li vas zamoliti za uslugu?
- Ja sam vaš ponizni obožavalac.
Ona mu dodirnu šaku. - Nemojte nikome reći da sam na
brodu. Da su okolnosti drugačije prijala bi mi pažnja
obožavalaca. Povukla sam se, ali nisam zaboravila da cenim
one koji se još sećaju moje karijere.
- Bili ste veličanstveni i toga će se lјudi uvek sećati.
- Ali kada ovako izgledam onda nisam. Ljudi bi mogli
reći da sam ružna.
- Prelepi.
- Vrlo ste lјubazni. - Rejčel ga je i dalјe držala za šaku. -
Međutim, na brodu bi moglo biti fotografa. Ako ste uživali u
mojim filmovima...
- Obožavao sam ih.
- Onda vas molim da ne uništite sećanje na njih. -
Rejčel mu stisnu šaku i pusti je.
Službenik koraknu unazad, - Očigledno ne krijumčarite
nikakve starine. Slobodno naložite svom vozaču da se ukrca.
- Hvala vam. - Rejčel ga nagradi gracioznim osmehom.
Sevidž nastavi ka trajektu. - Bolјa ste glumica od svoje
sestre - promrmlјa on. - Baš ste bili dobri.
- Hej, oduvek sam zavidela sestri - odvrati ona, jedva
pomičući usne. - Uvek je ona bila bolјa. Ali sada dok umirem
od straha, smogla sam snage da dokažem kako sam ja bolјa.
- Niko vam to neće osporiti. - Sevidž je parkirao kola na
trajektu. - Sačekajmo Akiru.
3.
Međutim, dvadeset minuta kasnije, trajekt je isplovio, a
Akira im se nije pridružio.
- Ostanite u kolima - reče Sevidž Rejčel.
Sav napet izišao je iz kola i stao da osmatra prostor u
senci između redova kola. Spremište se osećalo na benzin i
izduvne gasove. Ostala vozila bila su prazna, putnici su se
popeli na gornje palube da spavaju ili da se osveže i da se
dive vodi obasjanoj mesečinom i svetlima duž obale. Metalni
pod spremišta vibrirao je usled rada motora koji je dovde
dopirao u obliku prigušene tutnjave.
Još nikakvog znaka od Akire.
- Predomislio sam se - reče Sevidž. - Iziđite. Stanite
pored mene. Ako se bilo šta dogodi, bežite. Gore sigurno
ima lјudi iz obezbeđenja. Drž’te se njih.
Rejčel pohita prema njemu. - Nešto nije u redu?
- Još ne znam. - Sevidž je nastavio da razgleda
spremište. - Ali Akira je do sada već trebalo da nam se
pridruži.
- Osim ako nije rešio da bude krajnje oprezan, pa
proverava putnike.
- Možda... Ili je upao u kakvu nevolјu.
Uprkos okolnim automobilima, Sevidž se osećao kao na
vetrometini.
Postavio je sebi pravilo da nikada ne prelazi
međunarodne granice sa vatrenim oružjem. Tačno je da je
na prelazima u mnogim zemlјama kontrola bila slaba, i da
mašine sa X-zracima nisu registrovale pištolјe napravlјene
uglavnom od plastike, a naročito ne onda kada su bili
rastavlјeni. Ali Sevidžovo oružje bilo je metalni .357
magnum, koji se nije mogao rastaviti, osim što mu se skidao
cilindar. Iako su Grčka i Italija ranije zauzimale pomirlјiv stav
prema teroristima, fanatici su iskorištavali dobru volјu
domaćina počinivši mnoga nova zlodela. Grčka i Italija su
zatim pojačale bezbednost na graničnim prelazima. Shodno
tome, Sevidž i Akira su bacili pištolјe u slivnik pre no što su
stigli do depoa trajekta.
Sevidž je sada strašno žalio što je to učinio. Koraci
stadoše da odzvanjaju po metalu. Neki čovek siđe niz
stepenice. Sevidž se ponadao da je to Akira.
Ne! Muškarac je bio belac!
Sevidž oseti bol u grudima kao da ga je neko udario
rukama. A onda odahnu.
Čovek je nosio uniformu. Bio je član posade na trajektu,
proveravao je kola u spremištu, a onda obratio pažnju na
Sevidža i Rejčel. - Izvinite, gospodine. Putnicima nije
dozvolјen pristup ovamo dole.
- Znam. Moja žena je zaboravila torbicu. Morali smo da
se vratimo po nju.
Član posade je sačekao dok Sevidž i Rejčel nisu prošli
pored njega. Dok je čovek prelazio preko spremišta, Sevidž
je svu pažnju usredsredio na vrh stepeništa.
- Trebalo bi da bude dosta službenika obezbeđenja? -
upita Rejčel, pokušavši da to izgovori samouvereno, ali ne
uspe. - Pridružimo se gomili.
- I pronađimo Akiru. Nemojte zaboraviti - opomenu je
Sevidž - lјudi vašega muža ne znaju kako izgledam. I tragaju
za ženom sa kestenjastom kosom, a ne za plavušom.
- Ali ne mogu da sakrijem ove modrice.
- Ako se oslonite na ogradu, bradu stavite u šaku, i
zagledate se u vodu, u mraku niko neće primetiti vaše lice.
Spremni?
Na trenutak je zadrhtala, a onda klimnula. - Samo me
držite za ruku.
4.
Trajekt je bio veliki, mogao je da primi šest stotina putnika.
Iznad spremišta, na palubama B i A nalazile su se kabine i
nizovi sedišta na sklapanje. Sevidž je iznajmio kabinu, ali
dok ne otkrije šta je sa Akirom nije smeo da uđe u nju jer je
mogao da se nađe u stupici.
Nastavivši uz stepenice, sve se više približavajući
glavnoj palubi, začuo je brojne glasove, žagor raznih
naglasaka i jezika. Morski povetarac hladio mu je leplјivo
čelo. Stisnuo je Rejčelinu drhtavu šaku i izišao kroz otvor.
Odjednom se našao u gomili putnika koji su prolazili pored
njega, sudarali se, gurali.
Rejčel se trgnula.
Sevidž ju je zagrlio i poveo što dalјe od svetla, prema
ogradi obavijenoj tamom. Onog trenutka kada se oslonila o
laktove, i podbočila šakama lice, on se okrenuo prema
svetini.
Gde je bio Akira?
Trajekt je imao i promenadu koja je okruživala restoran
i bar na srednjoj palubi. Kroz prozore je Sevidž mogao da
vidi putnike okuplјene oko stolova.
Akira.
Gde je, do đavola, bio Akira?
Pet minuta. Deset. Sevidž oseti grčeve u stomaku. Iako
je osećao očajničku potrebu da krene u potragu zanjim, nije
se usuđivao da ostavi Rejčel samu, čak ni u kabini koju je
iznajmio.
Iz gomile belaca, izdvojio se jedan Orijentalac i krenuo
ka njemu palubom.
Akira!
- Dvojica - prošaputa on dok se približavao.
Sevidž skrenu pogled ka restoranu, a zatim se okrenu
prema moru, tobože nesvestan Japanca koji je prolazio
pored njega. - Prošetaj ih još jednom unaokolo - promrmlјa
Sevidž.
Kada se okrenuo od ograde, Akira je već nestao u
gužvi.
Pratila su ga dvojica, na sebi su imali pretesne sakoe i
bili su namršteni.
Sevidž se pitao da li su oni mamci čiji je zadatak bio da
svom plenu stave do znanja da ga prate dok su ostali
članovi ekipe za nadziranje posmatrali Akirinu reakciju. I to
je bilo moguće. Međutim, ova dvojica nisu bili nespretni, i
Akira nije bio njihova meta. Već Rejčel, i sve dok Akira nije
obraćao pažnju na lјude iza sebe, nisu mogli biti sigurni da
su pronašli pravog Japanca. Što znači da će, ako ne ščepaju
Akiru i ne ispitaju ga, morati da sačekaju da vide da li će se
Akira sastati sa nekim belcem i nekom ženom. Onda će, bez
obzira na to što je Rejčel promenila boju kose, znati da su
pronašli prave osobe.
Šta ćemo onda? - pitao se Sevidž. Igrati se skrivača
tokom celog putovanja?
Dok mu je puls užurbano kucao, osmatrao je gomilu,
uzbunivši se svaki put kada bi neko pokazao zanimanje za
Rejčel i njega. Kada je Akira prošao po drugi put a ona
dvojica za njim na pristojnom rastojanju, Sevidž je zaklјučio
da su bili sami.
Ali to i dalјe nije rešavalo problem.
Isuse, šta da uradimo s njima?
Najjednostavnije bi bilo pustiti Akiru da ih voda
unaokolo dok promenada ne opusti, dok putnici ne odu na
spavanje. Onda bi Sevidž mogao da proba da im se prišunja,
onesposobi ih, i baci preko ograde.
Ali da li su imali naređenje da se preko telefona na
trajektu koji su bili povezani sa obalom, javlјaju
nadređenima u određenim vremenskim razdoblјima, čak i
pod uslovom da ništa ne otkriju? U SEAL-u je to predstavlјalo
osnovnu strategiju. Ako bi ekipa propustila da se javi u
određeno vreme, njihov zapovednik bi prvo zaklјučio da
ekipa ima problema i da je bila primorana da pohita prema
nekom sigurnom mestu. Ako se ekipa i dalјe ne bi javlјala,
zapovednik bi tada zaklјučio da su uhvaćeni ili" pobijeni.
Znači, postoji mogućnost da Papadropolisu skrenu
pažnju na to gde da usredsredi potragu, ako bi ove lјude
sprečili da se jave.
Dok je Sevidž analizirao problem, uznemirio ga je
zaklјučak. Pretpostavimo da su već podneli izveštaj? Šta ako
su rekli svojim pretpostavlјenima da su primetili jednog
Japanca koji bi mogao biti Akira? U tom slučaju bi
Papadropolis naredio novim lјudima da se sutra ujutro
ukrcaju na trajekt kada se ovaj prvi put zaustavi dalјe uz
grčku obalu u Igumenicu.
Suviše nepoznanica.
Ali nisu mogli dozvoliti ni da situacija ostane
nepromenjena.
Nešto se moralo učiniti.
Sevidž je kroz prozor ugledao Akiru u restoranu, za
stolom, kako umače vrećicu čaja u šolјu. Ona dvojica su ga
nenametlјivo posmatrala sedeći za stolom dosta udalјenim
od njegovog. Jedan od njih nešto reče. Drugi klimnu. Prvi
ustade i iziđe iz restorana kroz vrata na suprotnoj strani
trajekta.
Sevidž se ispravi. - Hajdemo, Rejčel.
- Ali gde je...?
- Nemam vremena da vam objasnim. - Poveo ju je kroz
pretrpani bar ispunjen duvanskim dimom koji se nalazio
pored restorana, provirio napolјe put promenade na
suprotnom kraju trajekta, i video čoveka kod niza telefona.
Čovek je ubacio kreditnu karticu u jedan od njih i pritisnuo
sled dugmadi.
- Rejčel, oslonite se o ogradu, isto kao malopre.
Sevidž krenu žurno prema čoveku, zaustavi se pored
njega, i podiže telefonsku slušalicu.
Još ne znamo - govorio je čovek. Osetio je Sevidža lored
sebe, okrenuo se i namrštio.
Sevidž se pravio kao da ga ne primećuje, i nastavio da
se pretvara kao da nekoga zove.
- Da, Japanac - reče čovek. - Odgovara opisu, mada
nam nije dato mnogo pojedinosti. Starost, visina i stas nisu
dovolјni.
- Zdravo, draga - izgovori Sevidž u slušalicu.
Nasumično je pritisnuo nekoliko brojeva i dobio zauzeće. -
Samo da ti javim da sam uspeo da uhvatim trajekt u Patraji.
- Da proverimo? - upita čovek. - Kako...?
- Aha, stižemo u Italiju sutra popodne u pet - reče
Sevidž.
- Da ga ispitamo? - Čovek se ponovo namršti na
Sevidža, jer nije mogao darazgovara onako slobodno koliko
je želeo. - Ali ako je on, koliko sam shvatio, naš cilј je bio da
utvrdimo da li će stupiti u kontakt sa svojim saradnicima. Na
osnovu onoga što sam čuo o tom čoveku, nas dvojica
nećemo moći da ga ubedimo da sarađuje.
- Jedva čekam da te vidim, draga - reče Sevidž u
slušalicu.
- Aha, ta je ideja mnogo bolјa. Pošalјite još
pregovarača.
- Ne, sve je prošlo dobro. Posetio sam sve klijente sa
svog spiska - izgovori Sevidž. - Dobio sam neke zaista velike
narudžbine.
- Krf? - Čovek je zvučao zbunjeno. - Ali to je tek druga
stanica. Zašto ne bi mogli da se ukrcaju u Igumenicu? Aha,
okej, to mi je jasno. Ako je ekipa već na doku u Krfu i na
aerodromu, mogu tamo i ostati. Konačno, nema načina da
sada napuste ostrvo. Ne bi uspeli da pređu preko kanala od
Krfa do Igumenice na vreme da dočekaju trajekt.
- I ja tebe volim draga - nastavio je Sevidž da razgovara
sam sa sobom.
- U redu. Vidimo se sutra ujutro - reče čovek. - Ako bilo
šta iskrsne u međuvremenu, obavestiću vas.
Čovek spusti slušalicu i vrati se u restoran.
Sevidž vrati slušalicu na mesto i krenu prema Rejčel
kroz tamu duž ograde.
- Promena plana - reče on.
- Ne razumem - odvrati ona.
- Nisam siguran ni ja da razumem. - Sevidž se namršti.
- Još radim na pojedinostima.
5.
U jedan sat po ponoći, promenada je bila gotovo pusta.
Većina putnika otišla je na spavanje u kabine koje su se
nalazile na nižim palubama, mada ih je još nekoliko ostalo u
baru i u restoranu.
Jedan od tih u restoranu bio je i Akira. Naručio je večeru
i tako pomno žvakao svaki zalogaj da su njegova dva
buldoga, koji su još sedeli za stolom u uglu, počeli
sumnjičavo da ga pogledavaju... a izgledali su kao da znaju
da izgledaju sumnjičavo.
Svakog trenutka su mogli odlučiti da pronađu manje
isturenu tačku sa koje će proučavati svoj plen.
- Došao je trenutak - reče Sevidž Rejčel. Dok je ona sve
vreme stajala tako da je nisu mogli videti kroz prozor
restorana, on je povremeno pogledavao unutra. Sam sebi je
već izgledao sumnjivo i znao je da može postati sumnjiv i
drugima. Da, pomisli on. Kucnuo je čas.
- Sigurni ste da će ovo upaliti? - upita Rejčel drhtavim
glasom.
- Nisam. Ali to je jedino što sam uspeo da smislim.
- To mi baš nije od velike pomoći.
- Biće sve u redu. Samo sebi ponavlјajte da vam se
pruža nova prilika da dokažete kako ste bolјa glumica od
svoje sestre.
- Suviše sam užasnuta da bi mi do toga bilo stalo.
- Hajde, zadivite me. Ulazite.
Sevidž se osmehnu i gurnu je laktom.
Zagledala se u njega, uzvratila mu osmeh, duboko
udahnula i ušla u restoran.
Iz tame kod ograde Sevidž je promatrao onu dvojicu.
Pogledali su prema Rejčel i umalo nisu ispustili šolјice sa
kafom. Za razliku od njih, Akira je nastavio krajnje spokojno
da jede.
Rejčel sede pored njega. Akira odloži nož i vilјušku kao
da je upravo ona ta koju je očekivao da će ugledati. Rekao je
nešto, pa još nešto, nagnuvši se ka njoj. Odgovorila je,
nastavila da obrazlaže, i pokazala prema donjim palubama.
On slegnu ramenima i klimnu.
A u pozadini, isti onaj koji je malopre telefonirao,
ustade i iziđe iz restorana.
Sevidž je sačekao u senci da čovek, očiju sjajnih od
sreće zbog pobede, odševrda prema nizu telefona.
Zatim hitro baci pogled levo i desno i uveri se da na
promenadi nema drugih putnika. Sevidž je čoveka zgrabio
za levu ruku, desnu nogu gurnuo naviše, i bacio ga preko
ograde.
Pao je sa visine od pet spratova. Misliće da je udario o
beton, ne o vodu. Čovek je bio suviše iznenađen da bi
vrisnuo.
Sevidž se hitro okrenuo prema prozoru, ne izlazeći iz
tame. A u restoranu - Akira je upravo ustao, platio račun i
izišao sa Rejčel na suprotnu stranu trajekta.
Buldog je oklevao, kao da se pitao kada će partner da
obavi telefonski razgovor i vrati se. Međutim, buldog nije
smeo sebi da dozvoli da izgubi Akiru i Rejčel iz vida, i Sevidž
je to znao. Kao što je i očekivao, čovek je žurno ustao, bacio
novac na sto i krenuo za njima.
Sevidž krenu duž puste promenade. Nije morao da
stigne na drugu stranu trajekta i sledi uhodu. Konačno, znao
je kuda se čovek uputio.
Sasvim polako, sišao je stepenicama do palube A. Ne
sme žuriti. Akira i Rejčel morali su obavezno stići do kabine
koju je Sevidž iznajmio, buldog ih je obavezno morao videti
kako ulaze unutra, morao je čuti i okretanje klјuča u bravi, i
shvatiti da sada mora požuriti da javi svom partneru gde se
krije gospodareva žena.
Dok se Sevidž pretvarao da se pijano sapliće niz
stepenice, posegnuo je u džep; pravio se da nije u stanju da
pronađe klјuč od kabine. Buldog jurnu prema njemu, u želјi
da što pre stigne do glavne palube i nađe partnera. Sevidž
ga pogodi pesnicom u stomak, lupi ga žulјevitim bridom
šake po vilici, i stade da vuče čoveka u nesvesti (koji je
izgledao kao da je mrtav pijan) duž praznog hodnika,
pokucavši tri puta na vrata kabine.
Vrata se tek malo odškrinuše. - Posluga u sobi - reče
Sevidž.
6.
Kabina je bila mala, oskudno nameštena, pisaći sto, gornji i
donji ležaj, mali orman i prostorija za pranje. Kako je bila
predviđena za dvoje, njih četvoro su se u njoj teško kretali.
Dok je Rejčel zabravlјivala vrata, Akira je pomogao Sevidžu
da smesti onesvešćenog čoveka na donji ležaj. Radili su
brzo; upotrebili su čovekov opasač da mu vežu ruke na
leđima, zatim su mu gležnjeve vezali kravatom. Pretražili su
ga. Bili su zadovolјni kada su utvrdili da ni on nije smeo da
pokuša da prenese oružje kroz carinu.
- Strašno je bled - primeti Rejčel. - Vilica... vilica mu je
strašno naduvena.
Nјen potreseni glas naterao ga je da se okrene.
Iznenada je shvatio da je prvi put videla efekat nasilјa na
nekom drugom do na sebi.
- A diše kao...
- Ne brinite - reče Sevidž. - Nisam ga previše jako
udario. Trebalo bi uskoro da se probudi.
- Da vidimo možemo li da ga ohrabrimo u tom pogledu.
- Akira donese čašu vode iz kupatila i stade da ga prska po
licu.
Čovek zatrepta i polako usredsredi pogled. Kada je
ugledao Sevidža, Akiru i Rejčel kako zure u njega s visine,
pokušao je da ustane, ali je odmah panično shvatio da su
mu ruke i noge vezane.
- Lezi mirno - reče Sevidž. - Nadam se da nećeš biti
tako glup da vičeš u pomoć. Prijatelј ne može da te čuje.
- Gde je...?
- Pao je u more - odvrati Sevidž.
- Kurvin sine - prozbori čovek.
- Imamo predlog za tebe - nastavi Akira. - Voleli bismo
da se prvo noćas lepo ispavaš, a onda ujutro obaviš jedan
telefonski razgovor.
- Nećete me ubiti?
- To uvek možemo. - Akirine oči su sada izražavale još
veću setu. - Bilo bi nam drago kada bi sarađivao sa nama
kako se ne bi bez potrebe pridružio svojim precima.
- Precima? Je li to nešto japansko?
- Ako ti se sviđa da to tako nazivaš. Onda jeste. - Akira
izvi usne u površan, gorak osmeh. - Japanska stvar.
- Kakvu vrstu telefonskog poziva?
- Trajekt stiže u Igumenicu u sedam sutra ujutro. Posle
toga nastavlјa za Krf, pozvaćeš svoje pretpostavlјene i reći
im da smo primetili i tebe i tvog partnera. Reći ćeš im da
nas je uhvatila panika i da smo sišli s broda u Igumenici. Da
smo krenuli na istok, prema unutrašnjosti kopna, prema
Janini, putem devetnaest.
- A svi mi ćemo, u stvari, ostati na trajektu koji će
nastaviti za Krf? - upita čovek.
- Tačno. Pojačanje koje bi se inače ukrcalo na Krfu, biće
pometeno.
Čovek je postao sumnjičav. - A šta onda? Šta će se
dogoditi kada stignemo na Krf? Nastavićemo prema Italiji?
- Naši planovi te se ne tiču.
- Hteo sam da pitam šta će se, do đavola, dogoditi sa
mnom? Zašto da obavim taj telefonski poziv? Šta vas
sprečava da me ubijete?
- Imaš našu reč da te nećemo povrediti - odvrati Akira.
Čovek se nasmeja. - Vašu reč? Ma, hajde, o’ ladi
burazeru. Tvoja reč ne vredi ni pišlјiva boba. Čim vam više
ne budem od koristi, sa mnom je svršeno. Ne možete sebi
dozvoliti da me pustite jer bih mogao Papadropolisu reći
kuda ste se zapravo uputili.
Akira sevnu očima. - Moja reč važi mnogo više nego što
ti to misliš.
Čovek se okrenu prema Sevidžu. - Slušaj, i ti i ja smo
Amerikanci. To bi trebalo da vredi nešto. Do đavola, zar ne
razumete gde je moj problem?
Sevidž sede pored njega na ležaj. - Svakako da
razumemo. S jedne strane, brineš da te ne ubijemo posle
obavlјenog telefonskog razgovora, jer nam više nećeš biti
potreban. S druge, pak, strane, plašiš se da će te
Papadropolis ubiti ako otkrije da si nam pomogao da
pobegnemo. Neće se obazirati baš mnogo na to što si to
uradio da bi spasao život. S njegove tačke gledanja, ti si ga
izdao. Kazniće te. Gadno. I tako nalaziš se pred problemom.
Slažem se. Pitanje glasi da li više voliš da umreš odmah ili
kasnije?
- Uopšte ne moraš da sumnjaš, ako odbiješ pridružićeš
se svom partneru u moru - dodade Akira. - A mi ćemo
zamku izbeći na neki drugi način.
- Pa što to onda ne učinite, za Boga miloga.
- Ali šta ćemo sa tobom? - zapita Sevidž. - Trenutno
nam Papadropolis nije najpreča briga. Već ti. Šta ćeš
preduzeti s tim u vezi?
Čovek je šarao preplašenim očima od Sevidža do Akire,
pa nazad ka Sevidžu, i na kraju se zagledao u Rejčel.
- Gospođo Papadropolis, nemojte im dozvoliti...
- Mrzim to ime - reče ona. - Ne zovite me tako. Nikada
ga neću koristiti. Nikada više ne želim da ga čujem. Moje je
prezime Stoun.
- Gospođo Stoun, molim vas, ne dajte im da me ubiju.
Pobledeli ste kada ste čuli da je ovaj čovek -... klimnuo je u
pravcu Sevidža... - ubio mog partnera. Osećaćete se još
gore ako mu dozvolite da ubije i mene. Videli ste me izbliza.
Razgovarali ste sa mnom. Zovem se Pol Feris. Imam trideset
četiri godine. Specijalista sam za obezbeđenje, ne ubica.
Imam ženu i kćer. Živimo u Švajcarskoj. Ako dopustite ovim
lјudima da me ubiju, čak i ako ne budete prisutni kada to
budu radili, osećaćete se krivom do kraja života.
Rejčel nabra obrve. Zatim proguta knedlu.
- Lep pokušaj, ali pretražili smo te pre no što si se
probudio - reče Sevidž. - Pročešlјali smo ti novčanik. Ne
zoveš se Pol Feris. Već Harold Trask. Jedini tačan podatak
koji si izneo su godine. Rejčel, ne dozvolite da vas dirne.
- Zar mislite da sam toliko glup da nosim pravu ličnu
kartu dok radim? - upita čovek. - Kada bi lјudi koje
proveravam znali ko im je za petama, mogli bi krenuti za
mojom ženom i kćerkom da poravnaju račune. Kladim se da
ni vas dvojca ne nosite sa sobom prave lične karte.
- Ubedlјivo - reče Akira. - Ali nevažno. Još nam nisi
pomogao da rešimo naš problem. Čak i kada bi nam Rejčel
kazala da te poštedimo, to ti ne bi pomoglo. Nјen život nije u
opasnosti. Kada bi je Papadropolis pronašao ili kada bi ona
možda odlučila da mu se vrati...
- Nikada! - prekide ga Rejčel. - Nikada mu se neću
vratiti.
-... muž bi, bez sumnje, nastavio da je još gore tuče, ali
je ne bi ubio. Ubio bi nas kada bi znao ko smo i kada bi
uspeo da nas uhvati. Znači, tebe bismo ućutkali u
samoodbrani.
- Odluči se - reče Sevidž. - Hoćeš li sarađivati?
- Pozovem pretpostavlјene? I vi me pustite da odem?
- To smo ti već obećali.
Čovek nastavi da elaborira.
- Očigledno mi nema druge.
- Razuman čovek - primeti Akira.
Čovekov pogled postade sračunat.
- Čak i tada...
- Postajem nestrplјiv.
- Biće mi potreban ekstra stimulans.
- Novac? Ne igraj se svojom srećom - reče Sevidž.
Umeša se Rejčel.
- Platite mu.
Sevidž se okrenu ka njoj i namršti.
- Čovek rizikuje - reče ona. - Moj muž će pobesneti ako
posumnja da ga je ovaj čovek slagao.
- Tako je, gospođo Stoun. Moram po ženu i kćer, pa da
svo troje nestanemo na neko vreme. To će biti skupo.
- Ako uopšte imaš ženu i kćer - primeti Sevidž. - Koliko?
- Četvrt miliona.
- Buncaš.
- Neka bude dvesta hilјada - pristade čovek.
- Daću ti pedeset hilјada i bićeš mi zahvalan.
- Otkud znam da ih imaš?
Sevidž zatrese glavom u znak odvratnosti. - Zar si u
prilici da biraš?
Čovek preblede.
- Ne teraj me da postanem nestrplјiv - opomenu ga
Sevidž.
- U redu. - Čovek proguta knedlu. - Pristajem. Samo još
nešto.
- Nemoguć si - reče Akira.
- Ma ne, slušajte. Morate mi pomoći da smislim kako da
Papadropolis ne krene za mnom.
- Prespavaćemo, pa ćemo sutra već nešto smisliti - reče
Sevidž.
- Najmanje što možete da učinite za mene je da mi
odvežete ruke i noge.
- Ne, više bi mi se dopalo da ti zapušim usta - odvrati
Akira.
- Moram u kupatilo.
Akira podiže ruke u očajanju. - Mislim da neću moći da
trpim ovoga do sutra ujutro.
- Kakav vam je to izraz lica. - Rejčel poče da se smeje.
7.
Bilo je sedam i deset narednog jutra kada je trajekt krenuo
iz gradića Igumenica, na zapad prema ostrvu Krfu. Sevidž,
Akira i Rejčel napeto su stajali pored čoveka dok je obavlјao
telefonski razgovor. Sevidž ga je čvrsto stezao za ruku, i
slušao šta govori svojim pretpostavlјenima.
- Svakako da znam da je sve to prava zbrka. Ne morate
mi to govoriti. Ali, do đavola, nisam ja kriv. Moj ortak im je
prišao suviše blizu. Japanac ga je opazio. Malo pre nego što
smo pristali u Igumenicu. Japanac je potrčao. Dosta nam je
vremena trebalo da ga pronađemo. Tada su već Amerikanac
i gospođa Papadropolis bili s njim. Mora da su spavali u
kabini. Šta je trebalo da uradim, da kucam na svaka vrata i
pitam: ”Gospođo Papadropolis, jeste li unutra?” Japanac je
očigledno bio mamac... želeli su da provere da li neko motri
na trajekt. Da je sve bilo naizgled bezbedno, nastavili bi za
Krf.
Čovek je prestao da priča. Sevidž je čuo nekoga kako
viče na drugom kraju.
- Ne, nismo mogli da ih zaustavimo pre no što su sišli
sa trajekta - nastavi čovek.
Ponovo vika sa druge strane.
- Hej, govorim vam da nije moja krivica. Moj ortak se
toliko uplašio što je zabrlјao da je zbrisao. Pomislio je da će
ga Papadropolis ubiti.
Čovek se trgnu, jer je onaj s druge strane žice tako
vikao da je morao da skloni slušalicu podalјe od uveta.
- Pa, radi se o njegovoj glavi, ne mojoj. Ja sam i dalјe na
zadatku, ali prokleto mi je teško da ih sam progonim. Jedva
sam ih stigao pre no što su napustili Igumenicu. Krenuli su
na istok putem broj devetnaest. Zašto vas nisam ranije
nazvao? Kako sam mogao i to i da motrim na njih? Ni sada
vas ne bi nazvao da nisu stali da uzmu gorivo. Nalazim se u
restoranu u istoj ulici. Vidim ih kroz prozor. Ne znaju da ih
ja... Samo čas. Sranje, spremaju se da krenu. Vidi molim te,
mislim da su krenuli prema Joanini. Jugoslovenska granica je
udalјena manje od sata vožnje prema severu. Recite svima
da motre na pogranične prelaze. Isuse, već kreću. Ne mogu
više da razgovaram! Javiću se kasnije.
Kao da je ostao bez daha, čovek zalupi slušalicu.
Sevidž mu oslobodi ruku.
Zatvorenik otra znojavo čelo. Naslonio se na telefon i
počeo da se trese. - U redu?
- Krajnje uverlјivo - pohvali ga Akira.
- A sada? - Čovek ih je zabrinuto gledao kao da bi ga
Sevidž i Ažira mogli na kraju ipak ubiti.
- Opustićemo se i uživati u krstarenju - odvrati Akira.
- Ozbilјno?
- Ispunio si svoj deo pogodbe.
Čovek duboko udahnu i ispravi se. - Mislim da sam
skinuo Papadropolisa s grbače. Tražiće mog ortaka.
- Koga nikada neće naći - dodade Akira. - Da, izgleda da
je tvojim brigama došao kraj.
- I našima - reče Rejčel. - Niko nas neće čekati na Krfu.
Pokušaće da nas sačekaju na putu za Jugoslaviju.
- Gde uopšte nemamo nameru da idemo. - Sevidž se
okrenu ka čoveku. - samo se potrudi da se što pre vratiš na
kopno. Moraćeš da se pretvaraš kao da nas progoniš.
Redovno se javlјaj. Nastavlјaj da ih klјukaš lažnim
izveštajima.
- U to se možete kladiti da hoću. Ako se ne sretnem sa
ekipom na nekom pograničnom prelazu, neće poverovati u
moju priču. Ali tada ću već da vas izgubim.
- Tačno.
- Ostaje još samo jedna stvar - primeti čovek.
- Oh? A šta to?
- Zaboravili ste da mi date moj novac.
8.
Devedeset minuta kasnije, kada je trajekt pristao na Krfu,
ispratili su pogledom čoveka koji se kolima izve- zao na dok i
nestao u saobraćaju.
- I dalјe mislim da bi nas mogao izdati - reče Akira.
- Mislim da neće - odvrati Sevidž. Rejčel je bila u pravu
kada je rekla da mu platimo. Zna da ćemo mu smestiti ako
im kaže gde se, u stvari, nalazimo. Papadropolis bi ga ubio
zbog uzimanja mita.
- I tako sada idemo za Italiju? - upita Rejčel.
- Zašto bi se gnjavili? - osmehnu se Sevidž. - Aerodrom
na Krfu sada neće nadzirati. Uhvatićemo naredni avion za
Francusku. Večeras ćete biti sa sestrom.
Umesto da se obraduje, Rejčel je delovala zabrinuto.
Zašto? pitao se Sevidž.
- A onda ti i ja hvatamo prvi avion za Nјujork - reče
Akira Sevidžu, tuga u njegovim očima samo se još više
pojačala usled besa. - Da izvučemo neke odgovore iz
Grejema. Da ga nateramo da nam kaže zašto smo jedan
drugoga videli kako umire.
9.
- Da li sam uzbuđena? Svakako. Zašto ne bih bila? -
upita na kraju Rejčel.
Kola su ostavili na aerodromu na Krfu, i Alitalijom
krenuli za Rim, gde su preseli u mlaznjak Ear Fransa za Nicu.
Sredina popodneva. Vreme je bilo veličanstveno, Rejčel
je sedela do prozora, i dok je govorila zurila je u pravcu
Korzike na zapadu, a potom se zagledala u suncem obasjani
Mediteran.
Međutim, Sevidž je osećao da je, u stvari, nije toliko
privlačio pogled, već da je imala potrebu da odvrati od njega
lice dok je odgovarala na postavlјena pitanja.
- Zato što na trajektu baš niste bili oduševlјeni kada
sam pomenuo da ćete večeras biti sa sestrom - odvrati
Sevidž.
Rejčel je i dalјe zurila kroz prozor. - Šta ste očekivali, da
ću početi da skačem od sreće? Posle svega što se dogodilo,
naprosto sam se ispraznila. Povukla sam se u lјušturu usled
šoka. Otupela sam. Još ne mogu da poverujem da sam
umakla.
Sevidž spusti pogled na njenu šaku koju je držala u
krilu. Tako jako ju je stegla u pesnicu da su joj zglobovi
pobeleli.
- Rejčel...
Još je jače stegla prste u pesnicu.
- Pogledajte me.
Nastavila je uporno da zuri kroz prozor. - Da li jedva
čekam da vidim sestru? Svakako. Ona mi je više od sestre.
Ona mi je najbolјa prijatelјica. Da nije bilo nje... i vas...
nikada ne bih umakla sa Mikonosa. Muž bi nastavio da me
tuče.
Zadrhtala je.
- Rejčel, molim vas, pogledajte me.
Ona se ukoči, a onda se lagano okrenu prema Sevidžu.
Modrice su samo još više pojačavale njen tužan izraz lica.
Sevidž joj uhvati stisnutu šaku, rastvori joj prste, i
obuhvati ih svojima. - Šta nije u redu?
- Pokušavam da zamislim šta me čeka. Sestra.
Razdragani susret. Prilika da se odmorim i da mi prođu
modrice. Oh, nema sumnje. Svi će me tetošiti. Imaću sve
samo najbolјe. Ali šta onda? Kavez je kavez, pozlaćen ili ne. I
dalјe ću biti zatvorenik.
Sevidž je čekao da Rejčel nastavi, sve vreme svestan
Akirinog prisustva; Akira je sedeo u stražnjem delu aviona, i
motrio na ostale putnike.
- Moj muž se neće smiriti dok me ne dobije nazad. Kada
sazna gde se nalazim, staviće sestrino imanje pod stalnu
prismotru. Nikuda neću moći da odem.
- I da i ne. Uvek ima načina da se čovek izvuče.
- Izvuče. Tačno. Ali nigde neću biti bezbedna osim na
sestrinom imanju. Kuda god da odem moraću da se koristim
drugim imenom, moraću da se prerušavam, moraću da se
trudim da ne izgledam sumnjivo. Da se izvlačim. Do kraja
života.
-,Nije sve tako crno.
- Jeste. - Rejčel naglo okrenu glavu prema putnicima s
druge strane prolaza, pa ka onima iza sebe; bilo joj je
neprijatno što je podigla glas. Prošaputala je napetim
glasom. - Strašno se plašim. Šta je sa drugima koje ste
spasli?
Sevidž je morao da je slaže. Uvek kada bi nekome
zatrebao zaštitnik Sevidžove stručnosti, znao je da ih je
samo privremeno oslobodio problema. Nije zauvek odagnao
opasnost; samo ju je odložio na neko vreme.
- Nastavili su normalno da žive.
- Sranje. Grabežlјivci ne odustaju tek tako.
Sevidž joj nije odgovorio.
- Jesam li u pravu?
Sevidž pogleda prema prolazu.
- Hej, prokletstvo, ja sam vas pogledala u oči. Sad vi
pogledajte mene. - naredi Rejčel.
- U redu. Ako vas baš zanima da čujete moje mišlјenje,
vaš muž je suviše arogantan da bi priznao poraz. Da,
moraćete da pazite.
- Oh, pa to je veličanstveno. - Trgnula je šaku i izvukla
je iz njegove.
- Želeli ste da čujete istinu.
-I dobila sam je.
- Uobičajeno je da se potom pređe na pregovore.
- Ne obraćaj mi se kao advokat.
- Pa šta onda želiš?
- Proteklih nekoliko dana, bez obzira na sve strahote,
osećala sam se tako bezbedno... nikada mi nije bilo bolјe...
nego dok sam bila s tobom. Sve si učinio da se osećam...
važnom, tešio si me, poštovao. Ponašao si se prema meni
kao da sam ti sve na svetu.
- I bila si.
- Kao klijent - dodade Rejčel. - A kada me isporučiš
sestri, bićeš plaćen.
- Šta ti znaš o meni? - upita Sevidž. - Ne rizikujem život
samo zbog novca. Činim to jer sam potreban lјudima. Ali ne
mogu zauvek ostati sa...
- Svima kojima si potreban?
- Pre ili kasnije, moram otići. Sestra te čeka.
- A onda ćeš me zaboraviti?
- Nikada - odgovori Sevidž.
- Povedi me onda sa sobom.
- Šta? U Nјujork?
- Neću se osećati bezbednom bez tebe.
- Rejčel, tri nedelјe od sada, pijuckajući šampanjac kraj
bazena na sestrinom imanju, nećeš me se više ni sećati.
- Tvrdoglavo sam odana pravom muškarcu.
- Već sam vodio ovakve razgovore - primeti Sevidž. -
Mnogo puta. Čovek koji me je obučio...
- Grejem.
- Da. Uvek je ponavlјao. ”Nikada se ne upuštajte sa
klijentom.” I bio je u pravu. Jer osećanja su uzrok greškama.
A greške su fatalne.
- Učiniću sve za tebe.
- Poći čak i u pakao?
- To sam ti već obećala.
- I preživela si. Međutim, Akira i ja imamo neku vrstu
vlastitog pakla, i moramo shvatiti kako je do njega došlo.
Veruj mi, samo bi smetala. Uživaj u sestrinom bazenu... i
misli na dvojicu koji pokušavaju da razreše košmar.
- Miruj trenutak.
- Zašto?
Rejčel se nagnu ka njemu, i obuhvati mu lice
dlanovima.
Sevidž stade da se izvlači.
- Ne - reče Rejčel - budi miran.
- Ali...
- Ćuti. - Polјubila ga je. Svojim je usnama ovlaš
dodirnula njegove, nateravši ih da zabride. Postepeno je
pojačavala pritisak, dok nije sasvim pritisnula svoje usne na
njegove. Prodrla je jezikom u njegova usta, skliznula,
krenula njime levo desno.
Sevidž se nije odupro, ali i pored erekcije, nije je
ohrabrio da nastavi.
Lagano se povukla.
- Rejčel, predivna si.
Bila je ponosna.
Sevidž pređe prstom duž njenog obraza.
Rejčel zadrhta.
- Ne mogu - poče Sevidž - da izneverim pravila.
Odvešću te k sestri. A onda ćemo Akira i ja u Nјujork.
Okrenula se od njega. - Jedva čekam da vidim sestru,
10.
Sleteli su van Nice nešto malo posle četiri sata popodne.
Sevidž je telefonirao Džojs Stoun pre nego što su on, Akira i
Rejčel poleteli sa Krfa. Dok su sada ulazili u carinsko-
pasošku oblast, jedan vitki muškarac u savršenom sivom
odelu prođe pored ostalih putnika koji su pristizali i uputi se
ka njima. Na reveru je imao identifikacijsku značku, mada
Sevidž nije znao šta su označavale njene raznobojne pruge.
Iza njega je išao uniformisani stražar.
- Gospodin Sevidž? - upita upadlјivi.
- Da.
- Da li biste svo troje pošli s nama, molim vas?
Akira ničim nije pokazao da je napet, osim što se
nakratko namrštio i pogledao prema Sevidžu, koji mu
ohrabrujući klimnu i uhvati Rejčel za ruku.
Ušli su u neku pokrajnu prostoriju. Stražar je zatvorio
vrata. Upadlјivi sede za sto.
- Gospodine, kao što znate, svako ko dođe u Francusku
mora pored pasoša imati i vizu.
- Da, ubeđen sam da ćete se uveriti da je s našim
vizama sve u redu. - Sevidž spusti svoj pasoš i vizu na sto.
Pre nego što je krenuo na obavlјanje zadatka, a znajući da
će morati da odvede Rejčel u Francusku, zadužio je Džojs
Stoun da izvadi vize za oboje.
Službenik stade da pregledava dokumente.
- Evo i pasoša gospođe Stoun - reče Sevidž. Kako je
Rejčel bila primorana da koristi sestrin pasoš umesto svoga,
i pošto je njena sestra uzela francusko državlјanstvo, njoj
viza nije bila potrebna.
Službenik pregleda i njen pasoš. - Odlično. - Na njega
uopšte izgleda nije ostavio nikakav utisak to što, bar
teorijski, razgovara sa jednom slavnom i moćnom ženom.
Sevidž pokaza prema Akiri. - Moj prijatelј ima pasoš, ali
bojim se da je zaboravio da izvadi vizu.
- Da, vaša uticajna poznanica mi je to već objasnila.
Međutim, dok ste bili na putu, taj propust je ispravlјen. -
Službenik spusti jednu vizu na sto i ispruži šaku da prihvati
Akirin pasoš.
Pošto ga je prelistao, ispečatirao je sve dokumente i
vratio ih. - Imate li šta da prijavite?
- Ništa.
- Molim vas pođite sa mnom.
Izišli su iz kancelarije, prošli pored gužve na pasoškom i
carisnkom odelenju i stigli do izlaza.
- Uživajte u boravku - požele im čovek.
- Zahvalni smo vam na saradnji - reče Sevidž.
Službenik slegnu ramenima. - Vaša uticajna poznanica
bila je veoma uporna. Šarmantno uporna, razume se. Kada
je to moguće, predstavlјa mi zadovolјstvo da iziđem u susret
njenim želјama. Zamolila me je da vam kažem da vam je
obezbedila prevoz. Prođite kroz ta vrata tamo.
Sevidž je bio znatiželјan; izišao je napolјe, Rejčel i Akira
su ga sledili. Ono što je ugledao na jarkom suncu ulice uz
samu ivicu trotoara koju su od njih delili travnata površina i
parking, a u čijoj pozadini su se videle palme, naprosto ga je
zapanjilo.
Džojs Stoun je zanemarila savet koji joj je Sevidž dao u
Atini, da ne koristi upadlјiva kola, i poslala rols-rojs. Za
volanom je sedeo jedan od razbacanih pratilaca koje je
Sevidž sreo u apartmanu Džojs Stoun blizu Akropolјa.
- Ovo mi se ne dopada - primeti Akira.
Rejčel se ukruti. - Zašto?
- Tako se to ne radi - dodade Sevidž. - Nedostaje samo
znak na vratima. ”Unutra su važne ličnosti”. Mogli bismo i
metu da okačimo.
Razbacani vozač iziđe iz kola, ispravi ramena, i
osmehnu se Sevidžu. - Znači uspeli ste. Hej, kada sam čuo,
bio sam i te kako zadivlјen.
Sada se Sevidž još više zbunio. - Rekli su vam? Znali
ste da ćemo mi biti vaši putnici?
- Šefica nije prestajala da grize nokte poslednja tri
dana. Jedva je dočekala da mi kaže. - Čovek se i dalјe
osmehivao.
- Sranje...
- Hej, sve je pod kontrolom - reče čovek.
- Ne - umeša se Akira - nije.
Čovek prestade da se osmehuje. - Ko ste sad pa vi do
đavola?
Akira se nije obazirao na njega, već se okrenuo prema
Sevidžu. - Da nađemo druga kola?
- A šta fali ovima? - upita razbacani.
- Ti to ne bi razumeo.
- Ma hajdete, potpuno je opremlјen.
- U ovom trenutku nisu nam najvažniji stereo i
erkondišn - odvrati Akira...
- Ma ne, mislio sam potpuno opremlјen.
Sevidž se neprijatno osećao zbog kola u pralazu i
pešaka koji su izlazili sa aerodroma. Trenutak je prošao pre
nego što je registrovao šta je čovek kazao. - Opremlјen?
- Po sačmarica ispred prednjih blatobrana. Automatik.
Dvostruka sigurnosna kopča. Ispod, s svake strane po jedan
svetlosno-udarni projektil. Dimne konzerve u stražnjem delu.
Otporan na metke. Okloplјen rezervoar za gorivo. Ako
rezervoar za gorivo ipak pogodi kakva granata, u rezervoaru
bi se izdigla čelična ploča koja sprečava plamen da se dalјe
širi. Kao što rekoh. Potpuno je opremlјen. Zbog svih tih
terorista, šefica više voli da preduzme mere opreza.
Akira se namršti pogledavši Sevidža. - Moguće je.
- Osim što su ta kola tako prokleto upadlјiva - reče
Sevidž.
- Možda ovde u južnoj Francuskoj i nisu. Video sam pet
isto tako vulgarnih kola dok smo pričali.
- U pravu si. Padam u iskušenje - reče Sevidž.
- Vulgarna? - ponovi razbacanko. - Ova kola nisu
vulgarna. Ona su san snova.
- To zavisi od vrste snova koju sanjaš - primeti Sevidž.
Rejčel se uznemirila. - Ne dopada mi se što stojim
ovde.
- U redu - pristade Sevidž. - Upotrebićemo ih. - Zaklonio
je Rejčel dok je otvarao stražnja vrata, a zatim ju je
propustio da hitro uđe unutra. - Akira, sedi pored nje. -
Okrenuo se prema razbacanom pratiocu. - Ja vozim.
- Ali...
- Sedi na suvozačevo mesto, ili kreni peške.
Čovek je izgledao povređen. - Moraćete potvrditi da ja
nisam odgovoran za ovo.
- To se podrazumeva.
- Šta.
- Nisi odgovoran. Ulazi u kola. - Kada se Sevidž smestio
za volan, čovek se uvukao do njega i zalupio vrata.
- Prekidači - izusti Sevidž. - Gde su?
- To je automatik.
- Mislio sam na projektile, dim, sačmarice.
- Podignite konzolu desno od poluge menjača.
Sevidž ugleda jasno obeleženu dugmad. Zatim okrenu
klјuč, upali kola i odjuri sa aerodroma.
Uprkos imenu aerodroma, Sevidž se nije uputio na istok
prema Nici. Već je krenuo prema zapadu na N98, priobalni
put koji je vijugao duž Kot D’Azura i koji će ga povesti do
Antiba, Kep d’Antiba, i nekoliko kilometara dalјe, do Kana.
Među ostrvima tog blistavog grada nalazila se isto tako
blistava kneževina Džojs Stoun, kojom je vladala u ime
svoga neodlučnog muža.
- Aha - oglasi se razbacanko - samo nastavite ovim
putem dok...
- Bio sam već ranije u južnoj Francuskoj.
Pre godinu i po dana, Sevidž je bio pratilac jednom
američkom filmskog producentu koji je išao na festival u
Kan. U to vreme su teroristi pretili da će napasti one koje su
nazivali ”snabdevačima imperijalističke rasističke bede”.
Zbog napete političke klime, Sevidž se složio sa izborom
hotela svog principala; rešio je da odsedne u obližnjem selu
umesto u Kanu. Dok je principal spavao, bio je bezbedan i
van domašaja nasilničkih pretnji. Spremajući se za taj
zadatak, Sevidž je stigao nekoliko dana ranije i obišao kako
Kan tako i njegovu okolinu, obaveštavajući se o ustrojstvu
saobraćaja, o većim i manjim ulicama, što bi mu moglo
zatrebati ako bude morao na brzinu da izvede svog
principala s mesta nekog nemilog događaja.
- Da, bio sam već ranije u južnoj Francuskoj - reče
Sevidž. - Siguran sam da mogu naći put do vaše šefice.
Što su se više udalјavali od aerodroma u Nici, to je
saobraćaj postojao ređi, većina kola skrenula je na
superautoput prema severu. Taj superautoput protezao se
paralelno sa ovim i njime bi Sevidž brže stigao do Kana, ali
on nije nameravao da ulazi u grad. Džojs Stoun je trebalo da
im obezbedi motorni čamac koji će ih čekati na plaži duž
ovog puta, pola kilometra pre grada - ako je sledila njegova
uputstva. Motorni čamac je zatim trebalo da ih prebaci na
jahtu, a ova do ostrva Džojs Stoun... bio je to efikasan,
potajan način da isporuči Rejčel njenoj sestri.
- Mrsko mi je što moram ovo da vam kažem - zausti
Akira - ali mislim da imamo društvo.
Sevidž pogleda u retrovizor. - Kombi?
- Sledi nas još od aerodroma.
- Možda se uputio ka nekom od kupališta pored puta.
- Ali trudi se da stalno bude iza nas. Ako žuri, trebalo bi
i da nas pretekne.
- Hajde da to utvrdimo.
Sevidž uspori. I kombi smanji brzinu.
Jedan porše ih oboje zaobiđe.
Sevidž ubrza. Isto učini i kombi.
Sevidž pogleda razbacanka pored sebe. - Smem li se
nadati da si poneo pištolјe?
- Nisam mislio da će mi biti potrebni.
- Ako preživimo, nadrlјao si.
Rejčel je bila unezverena. - Kako su nas pronašli?
- Tvoj muž mora da je pogodio da se iza tvog
spašavanja krije tvoja sestra.
- Ali on misli da smo se odvezli u Jugoslaviju.
- Tačno. Većina njegovih lјudi je tamo i traga za nama -
reče Sevidž ubrzavši. - Ali mora da je zadržao jednu ekipu u
južnoj Francuskoj za slučaj da stignemo dotle. Nadzirali su
aerodrom.
- Nisam nikog primetio - reče Akira.
- Nisu bili u aerodromskoj zgradi. Već napolјu. Kada se
ovaj idiot pojavio u rolsu...
- Hej, koga vi to nazivate idiotom - pobuni se
razbacanko.
- ...aktivirali su zamku. Neće biti sami. Negde napred,
biće još jedno vozilo koje je s njima u radio vezi. I - ...Sevidž
pogleda u razbacanka... - ako ne umukneš, reći ću Akiri da
te zadavi.
Sevidž zaobiđe jedan spori kamion sa pilićima. Kombi
učini isto.
S leve strane, niz padinu, Sevidž ugleda Antibe kako se
protežu po moru. Ovo kupalište je imalo ogromne cvetne
bašte, upečatlјivu, romanesknu katedralu i stare uske ulice.
S desne strane, živopisne vile prekrivale su padinu brda.
Sevidž stiže do krivine i na pola puta pritisnu gas. Kola
su sporo prebacila iz jedne brzine u drugu.
- Automatik - primeti Sevidž. - Ne mogu da poverujem
u sve ovo. - Ponovo je pogledao u razbacanka. - Zar ne znaš
da su standardna kola mnogo efikasnija ako te neko
progoni?
- Znam, ali automatik je bolјi za gradsku vožnju, a ulice
u ovom gradovima su nalik na staze sa preponama. Ako se
njima vozite u standardnim kolima, namučićete se
prebacujući menjač iz jedne u drugu brzinu.
Sevidž opsova i uđe u još jednu krivinu. Nasuprot
padini sa vilama koja se protezala naviše, padina koja je
vodila prema moru bila je prekrivena hotelima koji su gotovo
zaklanjali more.
Kombi sa progoniocima im priđe još bliže.
- Možda postoji još jedno objašnjenje - javi se Akira.
- Što su nas primetili? - Sevidž ubrza pri izlasku iz
krivine.
- Tvoj telefonski poziv. Pre no što smo krenuli sa Krfa.
Taj nesposobnjaković pored tebe je priznao da je tvoja
poslodavka otvoreno pričala o spasavanju.
- Hej, kako smete da me nazivate
”nesposobnjakovićem”?
- Ako nastaviš da se javlјaš - reče mu Akira - možda ću
te stvarno zadaviti.
Sevidž se namršti kada ugleda još jednu krivinu.
- Podozrevam da prisluškuju telefonske razgovore tvoje
poslodavke - reče Akira. - Takođe podozrevam da i u kući
imaju uhode.
- Upozorio sam je - reče Sevidž. - Pre no što sam se
upustio u to, kazao sam joj da Rejčelina bezbednost zavisi
od toga da li će cela stvar ostati u potpunoj tajnosti.
- To je bilo pre nego što si krenuo. Kasnije je smatrala
da slobodno može otkriti svoje bojazni.
Sevidž se namršti pogledavši u retrovizor. Kombi im se
još više približio. - Mislim da si u pravu. Neko od osoblјa
Džojs Stoun špijunira za Papadropolisa. Zato je njegova
ekipa bila spremna.
- I šta ćemo sad? - upita razbacanko.
- Ja bih te najradije - poče Sevidž - izbacio iz kola...
- Ispred tebe! - zalaja Akira.
Sevidž oseti grč u grudima kada se pred njim pojavi
kombi.
Presretač zakoči, okrenu se, zakrči uski put.
- Rejčel, proveri da li si dobro vezana.
Kombi koji ih je progonio bio je sve bliži.
Sevidž podiže levo stopalo sa kočnice, a drugo zadrža
na gasu i okrenu volan. Nije bilo lako izvesti taj manevar. Da
je prejako pritisnuo kočnicu, zakočio bi stražnje točkove.
Morao je da uskladi kočenje i ubrzavanje tako da zadnji
točkovi nastave da se okreću dok koči. Posledica ove borbe
između dve suprotne sile opskrbila je kola dodatnom
snagom. Dok je Sevidž obrtao volan, kola su se okrenula.
Usled okretanja za 180 stepeni gume su zaškripale i počele
da se puše. Sevidžu se kaiš usekao u meso.
Kombi koji mu je preprečio put sada je bio iza njega, a
onaj koji ga je sledio ispred. Sevidž naglo skloni nogu sa
kočnice i pritisnu gas. Rols polete napred i poče da se
približava kombiju. Vozač kombija skrenu. Sevidž protutnja
pored njega. U retrovizoru je video kako se kombi zaustavio.
Još dalјe, kombi koji je preprečio put ponovo je krenuo,
prošao pored kombija koji je stao i preuzeo poteru.
- Sad su bar oba iza nas - reče Sevidž. - Kada bi uspeli
da se vratimo u... Antibe, možda bismo mogli da ih se
oslobodimo.
Stomak mu se zgrčio kada se iza krivine pojavio treći
kombi.
- Isuse - prozbori razbacanko. - Ekipa ima pojačanje.
Kombi se okrenuo postrance i blokirao im put. Sevidž je
u retrovizoru video da jedan kombi blokira put iza njih, a
preostali juri prema njima.
- U sendviču smo - reče Sevidž.
Put je bio suviše uzak da bi Sevidž mogao da se
provuče pored vozila koje se preprečilo. Sada mu se strma
padina koja je vodila naviše nalazila s leve strane, a ona još
strmija prema dole s desne.
On napeto posegnu ka dugmadima na konzoli. - Biće
bolјe da ovo oružje radi.
Ovaj sistem su izmislili kralјevi droge u Južnoj Americi.
Pritisnuo je dugme. Iznad oba fara podiže se komad metala.
Pritisnuo je još jedno dugme i osetio kako se rols zatresao
usled palјbe iz mašinki. Smeštene ispod branika, pucaljke su
blјuvale vatru iz dvostrukih cevi kroz otvore iznad farova.
Ispred njih, kombi koji je blokirao put stade da se trese
zasut bespoštednom palјbom. Dok su puške i dalјe pucale,
prozori na kombiju urušiše se unutra. Meci iz sačmarica
pogađali su metal, praveći u njemu čitave grozdove rupa,
kružna ustrojstva prečnika tri stope, koja su postajala sve
uža kako se rols približavao. Neprekidna palјba sačmarica
raskomadala je kombi.
Sevidž skide prst sa dugmeta i pritisnu kočnicu. Rols
zariba po putu. Počeo je zatim da koči i jedva se zaustavio
na vreme pre no što je udario o uništeno vozilo.
Okrenuo se da pogleda iza sebe. Dok je jedan od
preostalih kombija i dalјe blokirao put, drugi je jurio prema
njima, a onda je počeo da koči. Iz njega izleteše lјudi i
izvukoše oružje.
- Rejčel, zatvori oči. Pokri uši.
Sevidž pritisnu još dva dugmeta na konzoli i istog časa
posluša vlastito naređenje, čvrsto sklopi oči i dlanovima
pritisnu uši. I pored ovih mera opreza, ipak se trgnuo.
Nastao je neopisiv haos.
Dugmad koju je pritisnuo izbacila su svetlosno-udarne
projektile, svaki sa jedne strane rolsa, koji su eksplodirali
kada su dodirnuli tle. Naziv ovih projektila mogao je da
zavara. ”Svetlosno-udarni”...čovek bi pomislio da je u
pitanju vatromet. Međutim, plamen i udar koji su
prouzrokovali ovi metalni predmeti oblika kutije šibica bili su
dovolјno snažni da privremeno zaslepe i zagluše čoveka.
Čak i jedan bio je dovolјan da dezorijentiše čoveka. Nekoliko
desetina bilo je pogubno.
Sedeći u rolsu, Sevidž je iznenada ugledao snažni
blesak kroz čvrsto stisnute oči. Uporna grmlјavina probila
mu se kroz šake kojima je pokrio uši. Čuo je prigušene krike,
dok su progonioci padali pored kola. Ili su ti krici možda
dopirali iz kola. Možda je i on sam vrištao. Rols se zatresao.
U ušima mu je zvonilo.
Haos se naglo okončao.
- Izlazite iz kola! - povika Sevidž.
On se izvuče sa vozačevog sedišta i nađe usred gustog
kovitlaca dima. Ovaj dim nije bio posledica eksplozije
svetlosno-udarnog uređaja, već je dolazio iz konzervi pod
pritiskom smeštenih ispod stražnjeg branika kola. Jedno od
dugmadi koje je pritisnuo oslobodilo je njihov sadržaj.
I svetlosno-udarni uređaji i dim imali su za cilј da zbune
napadače i dozvole potencijalnim žrtvama da pobegnu
usred nastale zbrke, mada su svetlosno-udarni mogli biti i
smrtonosni ako bi eksplodirali neposredno pored
neprijatelјa. Sevidž usled dima nije mogao reći da li je neko
od Papadropolisovih lјudi slučajno ubijen. Ali bio je siguran
da će narednih pola minute, ležati na putu i previjati se od
bola.
Poluslep, pipajući, žurno je krenuo oko rolsa, naleteo na
razbacanka, odgurnuo ga i pronašao Akiru koji je već štitio
Rejčel. Nisu morali da razgovaraju. I on i Akira su znali da
jedino mogu da umaknu, ako krenu niz padinu prema
hotelima koji su se protezali duž mora.
Zaklonjeni zavesom od dima, pohitali su sa puta, držeći
Rejčel između sebe. Preko kamenja i trave, pipajući su se
spuštali su se niz padinu. Odjednom su izbili na zasleplјujuće
sunce.
- Trči - reče Sevidž.
Rejčel nije trebalo dvaput reći. Poletela je ispred njih,
skočila sa ispusta i dočekala se na nastavak padine četiri
stope niže. Doskok ju je izbacio iz ravnoteže. Otkotrlјala se,
skliznula niz leđa i ustala, smesta nastavivši da trči.
Sevidž i Akira se baciše za njom. Svakog trenutka su
njihovi progonitelјi mogli da se oporave od stravičnog
napada na njihova čula. Potrudiće se prvo da se orijentišu,
izići će iz dima, ugledati plen i nastaviti da ga progone.
Rejčel je polako usporavala. Sevidž i Akira je sustigoše.
Jureći sve niže, prošli su pored teniskih terena raspoređenih
po padini. Igrači su prekinuli da igraju, i zagledali se u
pravcu dima na putu iznad njih. Nekolicina je primetila
Sevidža, Akiru i Rejčel koji su projuriti pored njih, ali im je
pažnju ponovo privukao dim.