Peta Profesija - Dejvid Morel

 

JAMAIS VU

 
 

 

1.

 
 
Neurohirurg se zvao Eitoni Santizo. Imao je gustu tamnu
kosu, taman ten i veoma inteligentne oči. Bio je zgodan, ali
je delovao nekako oronulo... posledica umora, nagađao je
Sevidž, pošto je lekar upravo završio operaciju koja je trajala
nekoliko časova. Imao je vitko telo... zahvalјujući predanom
bavlјenju skvošom, koji je, kako im je Santizo objasnio, imao
zakazan kroz jedan sat.

- Znam da ste veoma zauzeti - poče Sevidž. - Zahvalni
smo vam što ste za nas odvojili malo vremena.

Santizo podiže ramena. - Pod normalnim okolnostima
bih odbio. Ali neurohirurg sa kojim je razgovarao vaš lekar u
Harisburgu slučajno poznaje mog bivšeg školskog druga,
odličnog prijatelјa sa Harvardskog medicinskog fakulteta. I u
Harisburgu ima odličnih lekara, razume se, ali mislim da je
moj prijatelј bio u pravu što vas je poslao k meni, ako je
suditi na osnovu onoga što mi je kazao o vašem problemu.

Bili su u Filadelfiji, u Univerzitetskoj bolnici Peneilvanije.
Stotinu milјa istočno od Harisburga, do koje su duplo brže
stigli nego što bi stigli do ostalih velikih pensilvanijskih
univerzitetskih bolnica, koje su bile dvostruko udalјenije
prema zapadu, u Pitsburgu.

- Zanimaju me tajanstvene stvari - priznade Santizo. -
Šerlok Holms, Agata Kristi. Odlična rešenja. Slasne
zagonetke. Međutim, najveća tajna je ipak mozak. To je klјuč
koji otvara vrata tajne šta je to što nas čini lјudskim bićima?
Zato sam izabrao upravo ovu granu medicine.

U besprekornu kancelariju uđe sekretarica noseći na
poslužavniku šolјe i čajnik.

- Odlično - reče Santizo. - U pravi čas. Moj bilјni čaj. Da
li biste...?

- Da - javi se Akira. - Prijao bi mi.
- Plašim se da nije onako jak na kakav ste navikli u
Japanu.
Akira se nakloni. - Siguran sam da osvežava.
Santizo se takođe nakloni. - Studirao sam na Harvardu
sa jednim vašim zemlјakom. Nikada neću zaboraviti šta mi
je jednom prilikom kazao. Obojica smo upravo počeli da
stažiramo. Naprosto sam bio slomlјen posle dugih, teških
časova. Mislio sam da neću preživeti. Vaš zemlјak mi je
kazao ”Moraš pronaći neki sport u kome uživaš i kojim ćeš
se baviti kada nisi na dužnosti.” Kazao sam mu da ne
razumem. ”Ako sam već umoran, zašto bih želeo da se
bavim sportom?” Znate li šta mi je odgovorio? ”Za ovu vrstu
umora kriv je tvoj mozak. Protiv tog umora moraš se boriti
fizičkim umorom. Ovaj drugi odagnaće onaj prvi.” Meni je to
sve zvučalo besmisleno. To sam mu i kazao. Odgovorio mi je
samo jednom rečju.
- Va - reče Akira.
Santizo se nasmeja. - Tako je! Blagi Bože, baš me
podsećate na vašeg sunarodnika!
- To znači ”ravnoteža” - objasni Akira. - Umni umor se
neutrališe...
- Vežbanjem - dovrši Santizo. - Vaš je sunarodnik bio i
te kako u pravu. Teško je naći vremena, i posle danonoćnog
rada, obično sam toliko iscrplјen da mrzim vežbanje. Ali
moram. Jer igrajući skvoš postajem bolji neurohirug. -
Rastreseno je pogledao na sat. - Za pedeset minuta, moram
biti na terenu. Pokažite mi te naizgled zbunjujuće
rendgenske snimke.
Uzeo je veliku fasciklu. - Hej, živnite malo. Ne
zaboravite na ”Va”. Skvoš i neurohirurgija. Šerlok Holms.
 

 

2.

 
 
- Mmmmmm.
Santizo je stajao u uglu kancelarije, prelazeći pogledom
sa jednog na drugi rendgenski snimak lobanja snimlјenih iz
profila koje je prikačio štipalјkom na fluorescentni ekran.
Već je nekoliko minuta proučavao snimke, prekrštenih
ruku, slušajući Sevidžov opis događaja koji su ih doveli
ovamo.
- Izvršni zaštitnici? - Santizo nastavi da odmerava
snimke. - Izgleda da vas dvojica imate zadivlјujuću profesiju.
Pa ipak...
On se okrenu prema Sevidžu i Akiri, izvadi lampicu u
obliku olovke iz cepa na košulјi i pregleda leve strane
njihovih glava.
- Mmmmmm.
Seo je za sto, nastavio da pijucka bilјni čaj i trenutak se
zadubio u misli.
- Hirurg je obavio odličan posao. Pravo umetničko delo.
Pazite, govorim samo o kozmetičkim vidovima obavlјenog
posla. Vešto prikrivanje tragova hirurške intervencije.
Minimalna kalcifikacija oko dela lobanje koji je izvađen, a
potom vraćen na mesto; kod obojice. Vidite, standardna
metoda sastoji se u tome da se izbuše rupe u lobanji, u
uglovima oblasti koju treba ukloniti. Mesta gde će se bušiti
rupe pažlјivo se biraju kako bušilica ne bi prodrla u mozak.
Zatim se kroz jednu od rupa uvlači veoma jaka, veoma oštra
žica koja se navodi duž ivice mozga dok žica ne iziđe kroz
drugu rupu. Hirurg uhvati oba kraja žice i vuče, testerišući
lobanju iznutra prema spolјa. Taj proces ponavlјa od jednog
do drugog para rupa dok ne izvadi segment lobanje. Žica je
tanka, kao što sam već pomenuo, ali ipak ne toliko da se ne

bi videla granica između lobanje i prvo izvađenog pa
vraćenog segmenta, jer dolazi do upadlјive kalcifikacije. Čak
i da nema te kalcifikacije, rupe u lobanji bile bi očigledne na
rendgenskim snimcima. U ovom slučaju - ... Santizo protrlјa
bradu... - nema nikakvih rupa, već postoji samo ovaj mali
krug kao da je vađen čep od kosti koji je potom vraćen.
Granica između čepa i lobanje je tako tanana da je došlo do
zanemarlјive kalcifikacije. Iznenađen sam da ju je lekar
opšte prakse kod koga ste bili uopšte uočio. Neko ko nije
pripremlјen na tako nešto mogao bi da je prenebregne.

- Ali ako nije korišćena standardna tehnika šta jeste? -
upita Sevidž.

- O tome se radi, je li tako? - reče Santizo. - Hirurg je
mogao da upotrebi bušilicu sa burgijom od pet milimetara
da napravi rupu iste veličine kao što je ovaj čep. Ali želeo je
da se posluži tehnikom koja za sobom neće ostaviti očite
tragove. Jedino rešenje koje mi pada na pamet jeste... čep je
izvađen iz lobanje laserskim zrakom. Laseri su već korišćeni
u takvim delikatnim procedurama kao što su krplјenje
arterija i mrežnjače. Pitanje je vremena kada će se
svakodnevno koristiti i u drugim tipovima hirurgije. I sam
sâm sa njima eksperimentisao. Na to sam malopre mislio...
ovo je pravo umetničko delo. Nema sumnje... što se tiče
vađenja i vraćanja čepa, ko god da je ovo obavio
neverovatno je vešt i odlično poznaje materiju. Ali nije
jedini, treba da dodam. Među vrhunskim neurohirurzima,
znam bar desetoricu, među koje ubrajam i sebe, koji su isto
tako dobro mogli da prikriju dokaze ove procedure. Ali to je
površni test. Najvažniji kriterijum jeste da li je hirurg
postigao cilј, a kako ne znamo zbog čega je operacija
izvršena, ne mogu u potpunosti da procenim kvalitet posla.

- Ali - ... Akira je oklevao... - može li operacija da
objasni...?

- Vašu dilemu ? Možda - odvrati Santizo. - A onda opet
možda i ne. Koji ste ono izraz upotrebili? Suprotno od deja
vu?

- Jamais vu - reče Sevidž.
- Da. Nešto za šta mislite da ste videli, ali, u stvari,
nikada niste videli. Koncept mi nije poznat. Ali uživam da
saznajem nove stvari. Zapamtiću taj izraz. Da li ste svesni -
... Santizo spusti šolјu... - da bih vas smatrao čudacima da
nije bilo ovih rendgenskih snimaka,
- Priznajem da ono što sam vam ispričao zvuči bizarno -
reče Sevidž. - Ali morali smo rizikovati da nam nećete
poverovati. I mi smo, poput vas, pragmatičari. Naš se posao
sastoji u baratanju činjenicama. Fizičkim problemima. Kako
svog principala bezbedno da dopremimo na neko unapred
određeno mesto. Kako da predvidimo kada će ubica opaliti.
Kako da izbegnemo kola koja su nam preprečila put. A onda
odjednom fizičke činjenice ne odgovaraju stvarnosti. Ili našoj
percepciji stvarnosti. Strašno smo zbunjeni, a ne samo
nervozni... iako je za nas normalno da budemo nervozni.
Uplašeni smo.
- To je očigledno - reče Santizo. - Nazirem strah u vašim
očima. Biću iskren. Moj raspored je pretrpan, jedini razlog
što sam vas primio jeste taj što me je zamolio da to uradim
moj stari školski drug. Mislio je da bi me ovo moglo
zanimati. Bio je u pravu. Zanima me.
Santizo pogleda na sat. - Još pola sata do mog skvoša.
Pre toga moram da pođem još u obilazak. Hajde da se
ponovo ovde nađemo za... računao je - ...dva i po sata.
Pokušaću da pozovem još jednog kolegu. U međuvremenu,
hoću da odete na radiologiju. - Podigao je slušalicu.
- Treba vam još rendgenskih snimaka? Kako biste se
uverili da su oni prvi verodostojni? - upita Sevidž.
- Ne. Tražiću da vam urade snimke dobijene
magnetskom rezonancijom.
 
 
 

 

3.

 
 
Kada su se vratili, preko puta Santiza sedeo je čovek krhkog
izgleda sa bradicom prošaranom sedima, u sportskom sakou
malo prevelikom za njega. - Ovo je dr Vajnberg - reče
Santizo.

Svi se rukovaše.
- Dr Vajnberg je psihijatar - obavesti ih Saktizo.
- Oh? - Sevidž se ukruti na stolici.
- Da li vam to smeta? - upita ga prijatnim glasom
Vajnberg.
- Ne, razume se da ne - odgovori Akira. - Imamo
problem. Jedva čekamo da ga rešimo.
- Bez obzira na sredstva - dodade Sevidž.
- Odlično. - Vajnberg izvuče svesku i pero iz sportskog
sakoa. - Nemate ništa protiv?
Sevidž se nije baš prijatno osećao. Trudio se da
onemogući svako beleženje svojih razgovora, ali sada je bio
primoran da kaže - Beležite koliko vam drago.
- Dobro. - Vajnberg nažvrlјa nekoliko reči. Iz Sevidžove
perspektive ličile su mu na vreme i datum.
- Vaši MR snimci biće poslati ovamo - reče Santizo.
Pomislio sam da bi vam dr Vajnberg mogao postaviti
nekoliko pitanja dok čekamo.
Sevidž dade znak Vajnbergu da slobodno počne.
- Jamais vu. Rečeno mi je da ste vi izmislili taj izraz.
- Tako je. Jedino mi je to palo na pamet kada sam
pokušao da opišem svoju zbunjenost.
- Molim vas da mi to pobliže objasnite.
Sevidž to i učini. Povremeno je Akira ponešto dodavao.
Rejčel je napeto slušala.
Vajnberg je žvrlјao. - Da zaklјučimo. Obojica ste mislili

da ste jedan drugoga videli kako umire? Niste uspeli da
pronađete hotel gde ste navodno poginuli? I ne možete da
pronađete bolnicu u kojoj ste lečeni niti lekara zaduženog za
vaše slučajeve?

- Tačno - potvrdi Sevidž.
- Ti prvobitni traumatski događaji odigrali su se pre šest
meseci.
- Da - reče Akira.
Vajnberg uzdahnu. - Za sada... - On odloži pero. -
Tretiraću vašu dilemu kao hipotetičku.
- Tretirajte je kako god hoćete - reče Sevidž.
- Moja izjava nije bila protivurečna.
- Nisam ni kazao da jeste.
- Objasniću. - Vajnberg se zavali u stolici. - Pravilo je da
mi se pacijenti upućuju. Dobijam propratna dokumenta.
Istorije bolesti. Ako je potrebno mogu da razgovaram sa
njihovim porodicama, njihovim poslodavcima. Ali o vama ne
znam ama baš ništa. Imam samo vašu reč da su vam se
zaista dogodile sve te neobične... ne želim da budem grub...
stvari. Nema načina da dokažete svoje tvrdnje. Nemam
razloga da vam verujem. Kako sada stvari stoje, vi ste za
mene patološki lažovi koji očajnički žude da privuku na sebe
pažnju ili čak reporteri koji iskušavaju lakovernost
takozvanih ”psihića” kako nas javnost naziva.
Santizove oči zasijaše. - Makse, rekao sam ti da me
njihova priča... i njihovi rendgenski snimci... zanimaju. Iznesi
nam teoriju.
- Kao logičku vežbu - reče Vajnberg. - Samo zarad
razgovora.
- Hej, zbog čega drugog inače? - odgovori pitanjem
Santizo.
Vajnberg ponovo uzdahnu, a zatim raširi ruke. -
Najverovatnije objašnjenje glasi da ste obojica iskusili, da
patite od, obostrane obmane čiji su uzrok gotovo pogubne
batine koje ste dobili.
- Kako? Rendgenski snimci pokazuju da nismo bili

pretučeni - reče Sevidž.
- Ne slažem se. Rendgenski snimci pokazuju da vam

ruke, noge i rebra nisu bila slomlјena, da niste zadobili
frakture lobanja kao što ste mislili. To ne znači da niste bili
pretučeni. Rekonstruisaću šta se najverovatnije dogodilo.
Obojica ste dobili zadatak da štitite jednog čoveka.

- Da.
- Otišao je na konferenciju u jedan seoski hotel. Za
vreme svog tamošnjeg boravka bio je ubijen, na živopisno
svirep način. Prepolovio ga je mač.
Akira klimnu.
- Dok ste ga branili obojica ste izgubili svest usled
zadobijenih batina - nastavi Vajnberg. - Neposredno pre no
što ste se onesvestili, oslablјeni vid vas je obojicu naveo da
greškom pomislite kako je onaj drugi bio ubijen. Ali kako
nijedan od vas dvojice nije umro, nešto je izazvalo
halucinaciju, a logično objašnjenje za to jeste kombinacija
bola i dezorijentacije.
- Ali kako to da obojica imaju iste halucinacije? - upita
Rejčel.
- Krivica.
- Ne pratim vas više - Sevidž se smrknu.
- Ako sam dobro shvatio, vaša profesija za vas nije
samo posao. Vaš se identitet očigledno zasniva na zaštiti, na
spasavanju života. To je moralna obaveza. Kada se to ima u
vidu, mogao bih vas uporediti sa predanim lekarima.
- Tačno - složi se Akira.
- Ali za razliku od lekara, koji neminovno gube pacijente
te su stoga primorani da se ograde od svojih osećanja,
pretpostavlјam da ste vas dvojica bili krajnje uspešni.
Nikada niste izgubili nijednog klijenta. Bili ste sto procentno
uspešni.
- Osim...
- Što se tiče događaja u seoskom hotelu pre šest
meseci - dopuni ga Vajnberg. - Prvi... i jedini put, izgubili ste
klijenta. A to je najveća pretnja koja može da ugrozi vaš

identitet. Kako niste imali iskustva sa neuspesima, niste bili
pripremlјeni na šok. Šok koji je bio tim veći usled živopisno
jezivog načina na koji je ubijen vaš klijent. Prirodna reakcija
je osećanje krivice. Jer ste vi preživeli a vaš klijent nije. Za
vas je važnija od svega klijentova sigurnost, tako da ste čak
spremni sebe da žrtvujete da biste njega spasli. Ali nije tako
ispalo. On je umro. Vi ste još živi. I tako vaša krivica postaje
nepodnošlјiva. Vaša podsvest se bori da to nekako
kompenzira. Hvata se za vaš nejasni utisak da je takođe
poginuo i drugi telohranitelј. Ona uporno nameće, zahteva
da prihvatite činjenicu da vaš klijent ni u kom slučaju nije
mogao biti odbranjen pošto su i on i vaša zamena bili
ubijeni, a vi sami umalo niste ubijeni dok ste se junački, ali
očigledno uzaludno, trudili da ispunite svoje obaveze. Pošto
ste kao ličnosti slični, razumlјive su obostrane halucinacije,
čak su i predvidlјive.

- Zašto onda ne možemo da pronađemo hotel? - upita
Sevidž.

- Jer se duboko u umu borite da poreknete da ste
uopšte doživeli neuspeh. A to ćete najlakše postići ako
ubedite sami sebe kako hotel, gde ste pretrpeli neuspeh, ne
postoji, zar ne? Kao ni lekar koji vas je lečio? Bolnica u kojoj
ste se oporavlјali? Oni postoje, razume se, ako je istinito ono
što ste mi ispričali. Ali ne postoje tamo gde vas je nagnala
da ih tražite vaša potreba da sve poreknete.

Sevidž i Akira pogledaše jedan drugoga. Istovremeno
odmahnuše glavama.

Akira skeptično upita - Kako smo onda obojica znali gde
bi trebalo da se nalazi hotel? I lekar? I bolnica?

- Taj deo je najlakše objasniti. Podržavate jedan
drugoga. Hvatate se za ono što onaj drugi kaže. Kako biste u
nedogled produžili obmanu i oslobodili se krivice.

- Nije tačno - pobuni se Sevidž.
Vajnberg slegnu ramenima. - Rekoh vam, da je sve to
samo hipotetički.
- Zašto su nam onda stavili gips - upita Akira - ako nam

ruke i noge nisu bile slomlјene? Kako to da smo tolike
mesece proživlјavali pravu agoniju dok smo vraćali svoje
mišiće u pređašnje stanje.

- Gips? - upita Vajnberg. - Da nisu to bili imobilizatori
neophodni da vam se oporave povređeni ligamenti na
rukama i nogama? Da vam oko grudi nije bio čvrsto
obmotan zavoj koji vam je štitio nabijena... ali ne i
slomlјena... rebra? Možda ste stvarno imali frakture lobanja
u obliku vrlo tanke crte koje su tako dobro zarasle da ih ni
rendgenski snimci ne mogu registrovati. Priznajete da su
vam davali Demerol. On deluje na čovekovo osećanje
stvarnosti.

- Svakako - javi se Rejčel. - Ja, razume se, nisam bila
tamo. Nisam iskusila njihov bol. Priznajem da mi se
dopadaju ovi lјudi. Mnogo šta smo zajedno prošli. Ali nisam
budala, od nas troje, ja sam ta koja može da bude
najobjektivnija. Moji prijatelјi ne podržavaju jedan drugoga u
svojim obmanama.

- Sigurno ste čuli za stokholmski princip - primeti
Vajnberg. - Ljudi pod stresom teže da se identifikuju sa
onima od kojih zavisi njihova bezbednost.

- A vi ste nema sumnje čuli za nojev princip - odvrati
Rejčel. - Psihijatar zavlači glavu u pesak jer ne može da
prihvati problem za koji nikada ranije nije čuo.

Vajnberg se nagnu napred, namršti se, a onda se
iznenada nasmeja.

- Bio si u pravu - reče on Santizu. - Ovo je zaista
zabavno.

- Pretvaraš se, Makse. Priznaj. Nalјutila te je.
- Samo hipotetički.
Sada se Santizo nasmejao. - Pa, razume se. Hajde da
napišemo hipotetički članak. O fenomenu hipotetičke lјutnje.
- Šta se dešava?
Santizo prestade da se smeje. - Test. Da utvrdimo da li
ste varalice. Nisam imao izbora. Maks je divan. Nadareni
čovek izvanrednog uma sa darom za glumu.

- Nisam glumio - reče Vajnberg. - Ono što sam čuo
toliko je zapanjujuće da želim da čujem nešto više.

Neko pokuca na vrata.
Santizo se okrenu. - Slobodno.
Sekretarica koja je ranije donela šolјe za čaj, sada
unese jednu veliku smeđu fasciklu.
- MR snimci, - Santizo ustade.
Dva minuta kasnije diže glavu sa snimaka. - Hvala ti,
Makse. Odavde ja preuzimam.
- Jesi li siguran?
- Jesam. Dugujem ti večeru. - Santizo ponovo pogleda
MR-ie. - A problem se ponovo vratio k meni. Jer psihijatrija
ne može da objasni ovo.
 
 

 

4.

 
 
Sevidž je stajao pored Akire i Rejčel i proučavao tamne
snimke. Svakom od njih urađeno je po dvanaest snimaka,
koji su sada bili poređani u četiri reda, po tri u svakom.
Nјemu oni ništa nisu značili jer ih je bilo još teže razumeti od
pređašnjih jednostavnih rendgenskih snimaka.

- Predivno - izjavi Santizo. - Nisam mogao poželeti
jasnije snimke.

- Mene ste mogli prevariti - priznade Akira. - Liče mi na
upijače za mastilo.

Santizo se zakikota. - Znam zbog čega ste stekli takav
utisak. - Ponovo se udubio u proučavanje snimaka. - Da bih
vam pomogao da shvatite, moram početi od nekih osnovnih
stvari, mada se plašim da će vam i one zvučati suviše
tehnički... MR skeniranje predstavlјa razvijenu tehniku
fotografije, zasnovanu na magnetskoj rezonanciji, što nam
omogućava da vam zavirimo u lobanju i mozak. Nekada je
jedini način da snimimo mozak bilo obično skeniranje.
Međutim, obično skeniranje nije dovolјno detalјno, za razliku
od ovog koje je najbolјe moguće posle otvaranja lobanje i
zavirivanja unutra. Pravimo mnogo snimaka iz raznih
uglova, tako da njihovom kombinacijom gotovo dobijamo
iluziju trodimenzionalnosti.

- Ali šta ste otkrili? - upita Akira.
- Strpite se samo još malo - reče Santizo. - Mozak se
sastoji od mnogo delova. - On pokaza na MR snimke. -
Desna strana mozga. Leva strana mozga. Paradoksalno, ali
desna strana mozga upravlјa levom stranom tela i obrnuto.
Naša sposobnost da prostorno mislimo potiče iz desne
strane mozga, veština govora iz leve. Strane su podelјene u
delove. Čeoni. Temeni. Zatilјni. Slepoočni. A oni, pak, sadrže

brojne pod-delove. Očni korteks. Područje čula mirisa. Oblast
somatskih senzora. Hipofiza. I tako dalјe i tako dalјe. Rad
ovog zavidno složenog organa omogućava prisustvo
milijardi međusobno povezanih živaca koji emituju energiju i
obaveštenja. Te živce zovemo neuroni. Mogu se uporediti sa
električnim žicama i telefonskim kablovima, ali to je
pojednostavlјeno. Nјih, u stvari, ne možemo opisati
nikakvom analogijom... uzgred budi rečeno, da li ste ikada
bolovali od epilepsije?

Pitanje je bilo u toj meri neočekivano da je Sevidž
trepnuo.

- Epilepsije? Nisam. Zašto? Zbog čega ste me to pitali?
- Pokušavam nešto da razjasnim. - Santizo pokaza
prema tamnoj mrlјici na svetlom delu jednog od snimaka.
Mrlјica se nalazila na levoj strani, blizu sredine. - Ovo je
izgled vašeg mozga otpozadi. Mrlјica se nalazi u mezijalnom
temporalnom režnju... oblasti amigdala hipokampal. Kada
bismo od nje povukli crtu završila bi se tačno u čepu koji
vam je izvađen iz lobanje, a potom vraćen.
Sevidž se osećao kao da je progutao kocku leda. -
Mrlјa? Isuse, šta...?
- Oštećenje. Zato sam vas pitao za epilepsiju.
Abnormalnost u toj oblasti ponekad izaziva takvo stanje.
- Da livi to meni pokušavate da kažete kako nešto raste
u mom mozgu?
- Ne. - Santizo se okrenu prema Akiri, pa pokaza prema
drugom snimku. - Evo istovetne mrlјe u istoj oblasti vašeg
mozga. Sličnost me navodi da zaklјučim da šta god da je,
jedno je sigurno, nije izraslina.
- Pa šta je onda? - upita Akira.
- Dozvolјavate jednu stručnu pretpostavku? Ožilјak.
Ostao posle onoga što je učinjeno s vašim mozgovima, šta
god da to bilo.
 

 

5.

 
 
Sevidž je zapanjeno slušao Santiza koji se vratio do svog
radnog stola.

- Još nekoliko osnovnih primedbi - reče Santizo. - Pravilo
prvo. Eliminiši očigledno. Cilј operacije koja je kod obojice
izvršena nije bio da se odstrani tumor. Za tu vrstu hirurške
intervencije potrebno je izvršiti veći zahvat na mozgu. Što
će reći da bi trebalo odstraniti veći deo lobanje.

- A ne pet milimetarski čep od kosti - primeti Rejčel.
- Tačno. Jedini razlog zbog koga bi neko obezbedio tako
mali pristup mozgu bilo bi -... razglabao je Santizo... -
ubacivanje elektrode.
- Zašto? - Sevidž je teško disao.
- Uzmite u obzir poznate ali ozbilјne okolnosti. Mnoštvo
razloga. Pomenuo sam epilepsiju. Elektroda ubačena u
mozak u stanju je da meri električne impulse iz raznih
skupina neurona. Kod epileptičara, razni nivoi mozga
odašilјu normalnu i nenormalnu struju. Ako možemo da
odredimo izvor nenormalne struje, možemo da operišemo u
jednoj određenoj oblasti i pokušamo da ispravimo
abnormalnost.
- Ali mi nismo epileptičari - reče Sevidž.
- Samo sam vam dao primer - odvrati Santizo. - Čujte
još jedan. Pacijentu sa oštećenim vidom, sluhom ili čulom
mirisa... sa oštećenjima koja se nalaze u mozgu, a ne u
spolјašnjim receptorima... može ponekad da se pomogne
tako što se oštećenja isprave stimulisanjem unutrašnjih
receptora, onih u mozgu, pomoću elektroda.
- Ali mi i vidimo, i čujemo i osećamo mirise - primeti
Akira.
- Pa ipak mislite da ste videli jedan drugoga kako

umirete. Ne možete da pronađete hotel u kome ste
prebijeni. Niti bolnicu u kojoj ste lečeni. Kao ni lekara koji
vas je vodio. Neko je petlјao po vašem mozgu. Naročito sa
vašom sposobnošću...

- Sećanja - dovrši Sevidž.
- Ili što je još zanimlјivije, da vas nije neko naterao da
se sećate nečega što se nikada nije dogodilo? Jamais vu.
Izraz koji ste izmislili je neverovatan.
- Da se sećamo onoga što se nikada nije dogodilo?
Nisam mislio doslovno. Nikada nisam pomislio da...
- Mogu vas povesti dole na patologiju - reče Santizo. -
Mogu izvršiti disekciju mozga nekog leša i pokazati vam
svaku komponentu. Mogu vam objasniti zašto vidite i čujete,
zašto osećate ukus, dodir, miris, zašto osećate bol... iako
sam mozak nije u stanju da oseti bol. Ali vam ne mogu
pokazati misao. I sasvim sigurno ne mogu pronaći jedno
određeno mesto u vašem mozgu koje vam omogućuje da se
sećate. Proteklih deset godina bavim se izučavanjem
sećanja, i što više saznajem, to sam više zbunjen... Opišite
šta se događa kada se sećate nekog prošlog događaja.
Sevidž i Akira su oklevali.
Rejčel mahnu rukom kroz vazduh. - Pa, to vam je kao
da gledam neki film u glavi.
- Upravo tako većina lјudi to opisuje. Doživimo nešto, i
čini nam se kao da naš um radi na principu kamere,
zadržava nizove slika dotičnog događaja. Što više iskustava
to se više filmova skladišti u našem umu. Kada to okolnosti
zahtevaju, kada nam je potrebno da obnovimo prošlost kako
bismo shvatili sadašnjost, odabiremo odgovarajući kotur i
projektujemo ga na mentalnom platnu. Razume se,
uzimamo zdravo za gotovo da su filmovi večni zapisi, u istoj
meri nepodložni promenama kao i bioskopski film.
Rejčel klimnu.
- Ali film nije večan. On puca. Gubi boju. Pojedine scene
se mogu odstraniti. Što je još važnije, mi objašnjavamo
sećanje služeći se analogijom. U našem mozgu nema

nikakvih filmova. Nema platna. Mi samo zamišlјamo da ono
tamo postoji. Sećanje postaje još teže objasniti kada
pređemo sa konkretnih događaja na naučene apstrakcije.
Kada razmišlјam o matematičkom principu broja pi, u glavi
ne vidim nikakav film. Već nekako, intuitivno, razumem šta
pi označava. Kada razmišlјam o nekoj apstraktnoj reči kao
što je ”čast”, ne vidim film. Jednostavno znam šta ”čast”
označava. Kako to da sam u stanju da se prisetim tih
apstrakcija i kako to da sam u stanju da ih shvatim?

- Znate li odgovor? - Sevidž je osećao bol u grudima.
- Preovladava teorija da je sećanje na neki način
ukodirano u ceo mozak u neuronima. Te milijarde živaca...
kaže teorija... ne samo da prenose elektricitet i obaveštenja
već takođe zadržavaju obaveštenje koje prenose. Često se
koristi analogija sa kompjuterom kad želi da se ilustruje
dotični proces, ali isto kao što je bio slučaj sa iluzijom da u
glavi imamo filmsko platno, analogija nije objašnjenje.
Sistem našeg sećanja je neopisivo složeniji od bilo kog
kompjutera. Kao prvo, izgleda da su neuroni u stanju da
prebacuju obaveštenje iz jednog spleta u drugi, štiteći na taj
način određena sećanja ako dođe do oštećenja jednog dela
mozga. Kao drugo, postoje dva tipa sećanja... kratkotrajno i
dugotrajno... i njihov odnos je paradoksalan. ’’Kratkotrajno”
se odnosi na privremena sećanja nedavno dobijenih, adi
nevažnih obaveštenja. Kao što je, na primer, telefonski broj
mog zubara. Ako treba da zakažem pregled, pogledam broj,
zapamtim ga dovolјno dugo da nazovem njegovu ordinaciju
i istog časa ga zaboravim do sledećeg puta kada mi ustreba
i onda ponavlјam ceo proces. ’’Dugotrajno” se odnosi na
trajna sećanja vezana za neophodna obaveštenja kao što je
moj kućni telefonski broj. Kakav to fizički mehanizam dovodi
do toga da sasvim lako zaboravim broj zubara, ali ne i svoj?
I zašto pacijent, kod izvesnih tipova amnezije, nije u stanju
da se seti nijednog nedavnog događaja, bez obzira na to bio
on trivijalan ili važan, dok se istovremeno seća, uz gomilu
pojedinosti, manjih davno zaboravlјenih događaja od pre

četrdeset godina? Niko ne razume taj proces.
- Kakvo je vaše mišlјenje o tome? - upita Akira.
- Mjuzikl od Lernera i Loua.

- Ne...
- Ðiđi, Moris Ševalјe i Hermiona Ginjold pevaju predivnu
pesmu ’’Dobro se sećam”. Oni su bivši lјubavnici koji su se

sreli posle dužeg vremena i sada se prisećaju prošlih dana.
”Išli smo tamo” ”Ne, išli smo onamo”. ’’Imala si ovakvu
halјinu.” ”Ne, imala sam onakvu halјinu.” ”Ah, da, dobro se

sećam”. Ali oni se ne sećaju. Razume se, poenta pesme je u

tome da su sve to zaboravili usled starosti. Nevolјa je u

tome što nisam siguran da i mi ostali ne zaboravlјamo.
Mnoge pojedinosti. I to pre no što toga postanemo svesni.
Dr Vajnberg i ja držimo se jednog sentimentalnog običaja.

Svake subote uveče, kada Maks i ja nismo dežurni, sa svojim

ženama idemo u bioskop a potom na večeru. Posle naporne

nedelјe, radujemo se promeni. Juče se Maks setio filma koji

smo nas četvoro zajedno gledali i koji mu se jako dopao. ”Ali

Makse”, prekinuo sam ga, ”ja sam taj film gledao na

kablovskoj, ne u bioskopu.” ”Ne”,

Maks je ostao uporan, ”nas četvoro smo ga zajedno

gledali u gradu.” ”Ne”, nastavio sam da mu protivurečim,

”tog vikenda bio sam na konferenciji. Ti, tvoja i moja žena

gledali ste film bez mene.” Pitali smo žene, koje se toga

uopšte nisu sećale. I dalјe ne znamo šta je istina.

- Svakako - reče Sevidž. - Upravo ste nam objasnili da

je kratkotrajno sećanje upravo takvo kratkotrajno.
- Ali gde se završava kratkotrajno a počinje dugotrajno?

I kako možemo biti sigurni da dugotrajno stvarno traje?

Osnovni problem je ograničenje svesti. Sposobni smo da
znamo da se sećamo samo ako se sećamo. Ne možemo biti
svesni nečega što smo zaboravili... Opišite budućnost.

- Ne mogu. Budućnost ne postoji - odvrati Sevidž.

- Kao ni prošlost, mada nam sećanje stvara iluziju da

prošlost postoji... u našim umovima. Prema mom mišlјenju

naša sećanja ne ostaju stalna pošto bivaju urezana. Verujem

da su naša sećanja podložna stalnim promenama,
pojedinosti se menjaju, dodaju i oduzimaju. U stvari, svako
od nas stvara svoju verziju prošlosti. Neslaganja su obično
zanemarlјiva. Konačno, kakve veze ima da li smo Maks i ja
gledali film zajedno ili odvojeno? Ali povremeno, neslaganja
mogu biti kritična. Maks je jednom imao neurotičnu
pacijentkinju koju je kao dete otad stalno zlostavlјao.
Idealizirala je svoja košmarna sećanja i zamišlјala idiličnu
mladost uz nežnog oca koji ju je zasipao lјubavlјu. Da bi je
izlečio od neuroze, Maks je morao da je nauči kako da
odbaci lažno sećanje i suoči se sa užasima koje je iskusila.

- Lažno sećanje - ponovi Sevidž. - Jamais vu. Ali naše
lažno sećanje nije izazvano psihološkim problemima. Snimci
naših mozgova ukazuju nato da je neko hirurškim putem
izmenio našu sposobnost sećanja. Je li to moguće?

- Ako hoćete da pitate, da li bih ja to mogao da učinim,
odgovor je ne, i ne znam ni za jednog drugog neurohirurga
koji bi to mogao. Ali da li je moguće? Da. Teorijski. Mada čak
i kada bih znao kako to da izvedem, ne bih to učinio. To se
zove psihohirurgija. Ona menja ličnost i nije, sa izuzetkom
nekoliko zahvata... isecanje tkiva mozga da bi se sprečili
epileptički napadi ili lobotomija koja ima za cilј otklanjanje
samouništavajućih nagona... etička.

- Ali kako biste to teorijski izveli? - upita Rejčel.
Santizo nije bio volјan da o tome govori.
- Molim vas.
- Hvalim se da sam znatiželјan, ali ponekad, i protiv
svoje prirode, odbijao sam da istražujem pojedine zanimlјive
cerebralne fenomene. Kada je to bilo potrebno, ubacivao
sam elektrode u mozgove svojih pacijenata. Tražio sam od
njih da mi opišu šta osećaju.
- Stanite - prekide ga Akira. - Kako su mogli da opisuju
utiske ako su im mozgovi bili otvoreni? Zar nisu bili u
besvesnom stanju?
- Ah. Mnoge stvari uzimam zdravo za gotovo.
Preskačem više stepenika odjednom. Navikao sam da

razgovaram sa kolegama neurohirurzima. Vi očigledno
smatrate da je otvaranje mozga isto što i otvaranje srca.
Naglasiću malopređašnju primedbu. Mozak... receptor naših
čula... sam ne poseduje receptor čula. On ne oseća bol.
Pomoću lokalne anestezije kojom sprečavam lobanju da
emituje bol, mogu izvaditi deo kosti i razotkriti veliku tajnu.
Ubacivanjem elektrode u mozak, mogu stvoriti utisak da
pacijent oseti miris nepostojećih pomorandži. Mogu mu
takođe stvoriti utisak da čuje muziku iz detinjstva. Da oseća
ukus jabuka u ustima. Mogu ga naterati da doživi orgazam.
Mogu manipulisati njegovim receptorima čula dok ne bude
ubeđen da se nalazi na jedrilici, da mu sunce greje lice,
vetrić mrsi kosu, da čuje buku talasa, dok oplovlјava
australijski Veliki koralni greben... što je sve doživeo pre
mnogo godina za vreme jednog godišnjeg odmora.

- A da li će se on sećati iluzija koje ste izazvali? - Upita
Rejčel.

- Svakako. Isto kao i onog stvarnog događaja, same
operacije.

- Onda to objašnjava ono što se dogodilo - reče Sevidž.
- Vama i vašem prijatelјu ? Nipošto - odvrati Santizo. -
Ja sam vam upravo opisao način na koji se može aktivirati
sećanje pacijenta pomoću elektronske stimulacije raznih
neurona. A vi se sećate događaja koji se očigledno...
- Nikada nisu dogodili - dovrši Akira. - Zašto ih se onda
sećamo?
- Rekao sam vam, u pitanju je samo teorija - odvragi
Santizo. - Ali ako bih vam otkrio levu stranu mozga... i
elektrodama stimulisao neurone... ako bih vam do u
pojedinosti opisao nešto čega treba da se sećate, možda
vam čak pokazao filmove ili doveo glumce da prikažu neki
izmišlјeni događaj... ako bih vam dao emfetamine kako bih
pobolјšao proces učenja... a no završetku upotrebio
elektrode da napravim ožilјak na izabranim neuronima, kako
bih poništio vaše sećanje na operaciju... vi biste se sećali
onoga što se nikada nije dogodilo, a zaboravili biste ono što

se stvarno dogodilo.
- Znači nama su isprali mozak?
- Ne - odvrati Santizo. - ’’Ispiranje mozga” je grubi izraz

nastao za vreme Korejskog rata i koristi se za opisivanje
procesa kojim se zatvorenik može primorati da promeni
duboko uvrežena politička ubeđenja. Metodologija je nastala
u SSSR-u, i zasniva se na Pavlovlјevim teorijama stimuladije
i odgovora. Izložiti zatvorenika nepodnošlјivom bolu, slomiti
mu duh, a onda mu ponuditi nagradu ako pristane da izda
zemlјu koju voli. Koliko znamo, svega nekoliko vojnika je
podleglo. Pravo je čudo što većina nije. Naročito kada se
Pavlovlјevoj teoriji uslovlјavanja dodaju psihosugestivne
droge. Ali ako ste gledali filmske vesti iz pedesetih, znate da
se na uslovlјenim zatvorenicima uvek videlo da su
uslovlјeni. Izmoždene crte lica. Drhtave šake. Staklast
pogled. Nјihova priznanja ratnih zločina nisu bila ubedlјiva.
Vas dvojica ne pokazujete nijedan od tih simptoma. Vidi se
da ste zaplašeni. Ali funkcionišete. Šta više, izgleda da nisu
izvršene nikakve promene u stavovima. Vaše ličnosti su
ostale nedirnute. I dalјe ste odlučno za to da štitite druge.
Ne, vi niste uslovlјeni. Vaš problem nije usmeren ka
budućnosti. Ne radi se o nečemu za šta ste programirani.
Već je reč o nečemu što vam se dogodilo u prošlosti. Ili što
se nije dogodilo. I o onome šta se stvarno dogodilo čega se
vi ne sećate.

- Ali zašto su nam onda to uradili? - upita Sevidž.
- Zašto? Jedini odgovor koji mogu da vam...
Zazvonio je telefon. Santizo podiže slušalicu. - Da?
- Istog časa je napeto počeo da sluša, a lice mu se
smrknulo. - Smesta dolazim.
Spustio je slušalicu. - Hitan slučaj. Moram odmah u
ordinaciju. - Ustao je i okrenuo se prema zidu sa policama za
knjige. - Evo. Nekoliko standardnih tekstova. Jungovi
Programi mozga, Bedlejeva Psihologija sećanja, Hornovo
Sećanje, otiskivanje i mozak. Proučite ih. Nazovite sutra
moju sekretaricu. Srediće da se ponovo vidimo. Sada

stvarno moram da idem.
Dok je Santizo žurio prema vratima, Akira ustade sa

stolice. - Upravo ste hteli da nam kažete šta mislite...
- Zašto su vam usađena lažna sećanja? - Santizo se

okrenu. - Ne. Nemam pojma. Hteo sam da kažem da jedina
osoba koja to zna jeste ona koja je izvela zahvat.

 

 

6.

 
 
Uspeli su da dobiju sobu u hotelu blizu bolnice. Sunce na
zalazu zaklanjalo je smog. Pošto su naručili jelo u sobu...
ribu i pirinač za Akiru, šnicle i krompiriće za

Sevidža i Rejčel... svako je uzeo po jednu knjigu i
zadubio se u čitanje.

Kada je hrana stigla, iskoristili su prekid radi ”punjenja”
kako je Sevidž to nazivao, za razgovor.

- Teško mi je da pratim medicinsku terminologiju - reče
Akira. - Sramota me je što moram da priznam da je moje
znanje engleskog ipak ograničeno.

- Nije tačno - reče Rejčel - tvoj engleski je savršen.
Ništa ne vredi, i što se mene tiče ovi medicinski izrazi su
mogli biti ispisani i na japanskom.

- Hvala na komplimentu. Vrlo si susretlјiva. Arigato -
reče Akira.

- Što znači...?
- Hvala.
- Šta bi ja trebalo da kažem zauzvrat? Šta je
ekvivalent...?
- ”Od nema na čemu”? Pojednostaviću. Domo arigato.
U grubom prevodu... hvala vama mnogo.
- Tačno - reče Rejčel. - Domo arigato.
Akira se nasmeši iako mu je pogled i dalјe bio
melanholičan.
- E pa - prekinu ih Sevidž - dok vas dvoje razmenjujete
kulturne...
- Ne budi zakeralo - reče mu Rejčel.
Sevidž se zagleda u nju, oseti ponovo divljenje, i ne
izdrža da se ne osmehne. - Verovatno sam tako zvučao. Ali
mislim da sam shvatio deo ove knjige i mogu vam reći da

me uplašio.
Rejčel i Akira mu pokloniše punu pažnju.
- Sećanje je mnogo komplikovanije nego što sam

mislio. Ne samo zbog toga što niko nije sasvim siguran kako
to neuroni u našem mozgu pohranjuju obaveštenja. Kako
stoje stvari sa dublјim smislom pitanja šta, u stvari, znači
biti u stanju da se sećaš? To je ono što me plaši. - Sevidžu je
bubnjalo u glavi. - Pod sećanjem podrazumevamo mentalni
zapis prošlosti. Nevolјa je u tome što, po definiciji, prošlost
ne postoji. To je fantom nekadašnje sadašnjosti. Ne radi se
samo o onome što se dogodilo pre godinu dana, prošlog
meseca ili juče. Već i o onome od pre dvadeset minuta. Od
pre jednog trenutka. Ono što govorim već je prošlost, u
našim sećanjima.

Rejčel i Akira su čekali.
- U ovoj knjizi izneta je teorija po kojoj kada ugledamo
jabuku kako pada sa drveta, kada čujemo da je udarila o tle,
kada je podignemo, omirišemo i probamo, mi ne
doživlјavamo te senzacije istovremeno kada su se dogodile.
Postoji vremensko zakašnjenje... da kažemo od milionitog
dela sekunde... pre no što čulni impulsi stignu do mozga.
Dok ne registrujemo ukus jabuke, ono što smatramo
sadašnjošću već je, u stvari, prošlost. To zakašnjenje bi
objasnilo deja vu. Ulazimo u sobu i prožima nas sablasno
osećanje da smo u njoj već bili ranije, mada nismo. Zašto?
Zbog onog milionitog dela sekunde koji je potreban mozgu
da primi ono što mu šalјu oči pre no što nam kaže šta
vidimo. Ako su leva i desna strana mozga privremeno
nesinhronizovane, onda jedna prima poslato malo pre
druge. Tada sobu vidimo dva puta. Mislimo da se ta
senzacija dogodila ranije jer jeste. Međutim, nije se dogodila
u nekoj dalekoj prošlosti. Već je jedna strana mozga delić
sekunde ranije primila ono što je druga primila kasnije.
- Ali naš problem nije deja vu... već jamais vu - primeti
Akira. - Zašto te je uznemirilo ono što si upravo pročitao?
- Jer ne mogu biti siguran u sadašnjost, a da ne

govorim o prošlosti. Jer nema sadašnjosti, bar što se tiče
moga mozga. Sve što mi saopštava predstavlјa zakasnelu
reakciju.

- To je možda tačno - reče Rejčel. - Ali zbog praktičnosti,
čak i uz vremensko zakašnjenje, ono što opažamo može isto
tako biti i sadašnjost. I pored tog preuveličavanja suočen si
sa dovolјno velikim problemom.

- Da li preuveličavam stvari? Uplašen sam jer sam
mislio da se borim sa lažnim sećanjima koja je neko usadio u
moj mozak pre šest meseci. Ali da li se to dogodilo pre šest
meseci? Kako mogu znati da operacija nije obavlјena mnogo
kasnije? Kako mogu biti siguran da se nešto dogodilo juče ili
čak jutros? - Sevidž se okrenu prema Rejčel. - Tamo u
Francuskoj, kada si saznala za naše pseudonime i priče koje
smo morali da izmislimo kako bi zameli tragove, rekla si
kako ti se čini da je sve s nama u vezi laž. Na izvestan način,
o kome nikada nisam razmišlјao, možda si u pravu. Koliko
lažnih sećanja imam? Kako da znam ko sam? Kako da
budem siguran da ste ti i Akira onakvi kakvi se čini da jeste?
Pretpostavimo da ste glumci unajmlјeni da me prevarite i
pojačate moje zablude.

- Ali mi to očigledno nismo - reče Akira. - Suviše toga
smo zajedno prošli. Spasavanje Rejčel. Bekstvo
helikopterom. Trajektom iz Grčke. Kombi koji je pokušao da
nam prepreči put u Francuskoj.

- Hoću da kažem kako se možda ništa od toga nije
dogodilo. Možda moja lažna sećanja počinju sa današnjim
danom. Cela moja prošlost... sve što je vezano za mene...
možda je laž koje nisam svestan! Da li sam ikada sreo
Rejčelinu sestru? Da li je Grejem stvarno mrtav?

- Samo nastavi tako da razmišlјaš - opomenu ga Akira -
i poludećeš.

- Tačno - složi se Sevidž. - Upravo na to sam mislio...
plašim se. Osećam se kao da gledam kroz izmaglicu, kao da
se pod miče, kao da se nalazim u liftu koji pada. Potpuno
sam dezorijentisan. Zasnovao sam svoj identitet na zaštiti

lјudi. Ali kako da zaštitim ram sebe od vlastitog uma?
Rejčel ga zagrli. - Moraš verovati da nismo nikakvi

glumci. Mi smo ti sve što imaš. Veruj nam.
- Kako da vam verujem? Kada ne verujem ni samome

sebi.
 

 

7.

 
 
Te noći, dok je Sevidž spavao na mahove, uznemiravan
košmarima, iznenada se probudio jer je osetio da ga neko
miluje po obrazu. Zapanjen, zgrabio je tu šaku i ispravio se
poput munje na sofi, spreman da se brani.

Uspeo je da se obuzda. Na prigušenoj svetlosti koja je
dopirala od lampe u uglu, ugledao je Rejčelino zabrinuto lice
pored sebe. Klečala je.

- Šta? - Sevidž pre lete pogledom po sobi. - Gde je
Akira?

- U hodniku. Zamolila sam ga da nas ostavi same.
- Zašto bi...?
- Jer sam ga zamolila - ponovi ona, dok joj se plava
kosa ocrtavala na slaboj svetlosti iz ugla.
- Ne to, zašto si ga zamolila da iziđe?
- Jer mi je potrebno da budem s tobom.
- To nije odgovor na moje...
- Šššš. - Rejčel mu dodirnu usne. - Suviše razmišlјaš.
Postavlјaš suviše pitanja.
- Nemoguće je postaviti suviše pitanja.
- Ali ponekad je mudrije ne postaviti nijedno.
Sevidž je osećao njen parfem. - Ne mogu da zamislim...
- Da - reče ona - znam da ne možeš. Toliko dugo si već
zaštitnik da automatski postaješ sumnjičav. Pitanja su znak
opreza. Odgovori znače sigurnost. A sigurnost je za tebe
najveća vrednost. - Dodirnula mu je obraz. - Prošlo je suviše
godina pre nego što sam ikome to rekla.
- Rekla?
- Volim te.
Sevidž se izmigolјi i skloni njenu šaku. - Ne budi
apsurdna.

- Upravo to kaže i Kjerkegor u Strahu i zebnji.
”Abraham je verovao u Boga zato što je to apsurdno.” Vera
je apsurdna. Isto kao i lјubav. Jer ni vera ni lјubav nemaju
smisla. Bog možda ne postoji, a osoba koju voliš može te
izdati.

- Objasni šta želiš da mi kažeš.
- Od kada si ušao u moju spavaću sobu na Mikonosu,
ponašao si se prema meni kao da sam ti sve na svetu. To se
retko doživlјava. Ne mogu da se oduprem lјubavi prema
tebi, mada sam svesna da smo zajedno samo zato što si
unajmlјen da me štitiš. Trebalo bi da sam mudrija. Ne bi
trebalo da te volim. Ali volim te... Jer je to apsurdno.
- Obrati pažnju na ono što je Vajnberg kazao. Ljudi pod
stresom skloni su da se poistovećuju sa onima od kojih
zavisi njihova sigurnost.
- Da, ja zavisim od tebe - složi se Rejčel. - I
poistovećujem se sa tobom. Ali više od svega, želim da
vodim lјubav s tobom.
- Ne, ja...
- Da.
- Ali...
- Do đavola, budi miran.
Dok ga je lјubila, otkopčala mu je kaiš.
I na svoje iznenađenje, Sevidž joj je to dopustio.
 

8.

 
U svom snu je vodio lјubav sa Rejčelinom sestrom, i
san je bio istovetan sa najslavnijom scenom u najslavnijem
filmu Džojs Stoun, Mačkina kandža. Glumica je portretisala
jednog bogatog Amerikanca na francuskoj rivijeri.
Harizmatski lopov dragulјa uporno je pokušavao da je
zavede. Na kraju, da bi zadobila njegovo poverenje i došla
do obaveštenja, ona je zavela njega. Lopov je bio uveren da
u dovolјnoj meri vlada sobom i da se neće zalјubiti u nju.
Pogrešio je i ona mu je na kraju ukrala dušu.
Džojs Stoun i Rejčel Stoun. U Sevidžovom snu, sestre
su se mešale. Vodio je lјubav ne samo sa legendarnom
filmskom zvezdom već i sa klijentkinjom za koju se samom
sebi zarekao da će je štititi. Čak i dok ju je milovao po
grudima sa otvrdlim bradavicama, glatkim, gipkim rukama i
vitkom, podatnom stomaku, klizeći šakom naniže, lagano
dodirujući njene svilene stidne dlake, govorio je sebi da to
nije u redu, da nije profesionalno, da je uvrnuto, gotovo
incestoidno. Tokom svih ovih godina koje je radio kao
zaštitnik, nikada nije podlegao iskušenjima u koja su ga
povremeno dovodile njegove klijentkinje. Grejem je
zahtevao... Nikada nemoj sebi dozvoliti da se upustiš u
seksualnu vezu sa klijentkinjom. To narušava tvoju
objektivnost. Podstiče neopreznost. Možeš se opkladiti da će
ona zbog toga nastradati.
Ali dok je Sevidž sanjao, dok je doživlјavao kako ulazi u
Rejčelino izuzetno telo, dok se opružao i gurao, nije mogao
da se zaustavi. Krivica se borila sa potrebom. Zbrka je
zamaglila pravila. Strah je zahtevao umirenje. Kada je svršio
i Rejčel zastenjala, uspravila se uz njega, ščepavši ga za
kosu i ponavlјajući ’’Volim te”, Sevidž se osećao ispražnjeno,
kao da je sam sebe izdao; ophrvala ga je neverovatna
melanholija. Ne! - želeo je da vikne. Nije trebalo! Moja je

obaveza bila da se oduprem! Zašto nisam bio jači?
Odjednom je nastavio da sanja drugi jedan san.

Ejakulacija je nestala u prasku Kolta .45 i on se probudio,
ustao, bio je dete koje je osećalo da već danima nešto nije u
redu u kući, dete koje nije mirno spavalo, koje je posrćući
izišlo iz sobe i stuštilo se niz stepenice do očeve radne sobe
ali nije stiglo pre majke; ipak nije uspela da ga spreči da baci
pogled kroz otvorena vrata. Krv. Bilo je toliko krvi. Očevo
telo na drvenom podu radne sobe... peškir prilјublјen uz levu
stranu glave, onu na kojoj je bila izlazna rana kako bi što
manje krvi prsnulo unaokolo, mada peškir nije uspeo baš
najbolјe da obavi posao... ličio je na obscenu gomilu starih
krpa.

Dok su mu suze tekle niz obraze, Sevidž je zaurlao,
izgovorivši reči neprimerene svojim godinama - Kopile jedno,
obećao si da nikada više nećeš otići. Proklet da si. Majka ga
je ošamarila.

 

9.

 
 
Na trenutak Sevidž nije mogao da shvati kako to da se ne
nalazi ispred očeve radne sobe, i ne zuri u užasan prizor u
njoj. Narednog trenutka očekivao je da će ugledati elegantni
apartman na francuskoj rivijeri u kome je Džojs Stouk zavela
lopova dragulјa. Umesto svega toga, sav zbunjen, ugledao
je Akiru u uglu u apartmanu u filadelfijskom hotelu, kako
odlaže časopis, ustaje, pogledava prema zaklјučanim
vratima, mršti se, prilazi.

- Žao mi je što nisi mirno spavao.
Sevidž protrlјa oči. - Zar si mislio da ću mirno spavati,
ako me Rejčel siluje?
- Ništa ja nisam mislio. - Akira sede pored njega. -
Zamolila me je da stražarim u hodniku. Uporno je tražila da
s tobom privatno razgovara.
- I bilo je i te kako privatno.
- Ne zanimaju me pojedinosti.
- A i zašto? Kada ti je već rekla.
- Ništa mi nije rekla. Samo me je zamolila da se vratim
unutra iz hodnika, Posle toga je otišla u spavaću sobu. Koliko
znam, sada spava.
- Što sa mnom nije slučaj.
- Šta god da se dogodilo među vama, mene se ne tiče.
Tvoje ponašanje bilo je besprekorno.
- Da, tako je, svakako.
- Očigledno privlačiš našu principalku. I ako mi je
dozvolјeno da primetim, i ona tebe privlači.
- A ono što se noćas dogodilo to potvrđuje. To nije u
redu...
- Pod normalnim okolnostima ne bi bilo - reče Akira.
- Ali ovo nisu normalne okolnosti. Suviše si kritičan

prema sebi. Osećaš se ugroženim i...
- To ne opravdava moje ponašanje. I ti se osećaš

ugroženim, ali još vladaš situacijom.
- Moja kultura me uči da krijem uznemiravajuća

osećanja... Dopusti da ti ispričam jednu priču. - Akira
zastade. - Moj je otac bio pilot za vreme Velikog istočno
azijskog rata.

Sevidža zbuni ovaj podatak.
- Onog koji vi zovete Drugi svetski rat - objasni Akira.
- Pošto se moja zemlјa predala, otac se vratio kući i
otkrio da više nema kuće. Radilo se o Hirošimi. Nјegove
roditelјe, ženu, i dvoje dece ubila je atomska bomba koju je
bacila tvoja zemlјa. Godinama je tugovao, opsednut
gubitkom. Jedina uteha mu je bilo to što je pomagao u
izgradnji Japana. Bio je vešt mehaničar i pretvarao je ratne
avione za civilnu upotrebu tako da je uspeo da postigne
dosta veliki finansijski uspeh. Na kraju se ponovo oženio. Ja
sam jedini proizvod njihove veze, jer se njegova druga
žena... moja majka... našla u blizini Hirošime kada je bomba
eksplodirala. Leva ruka bila joj je sva u ožilјcima od
radioaktivnih opekotina, i umrla je od naknadnih efekata
radijacije... od raka kostiju. Otad je jedva preživeo njenu
smrt. Uspeo je jedino zahvalјujući tome što se posvetio meni.
Akira na trenutak sklopi oči. - Japan su često pustošili
tajfuni, plimski talasi i zemlјotresi tako da je fatalizam
nacionalno raspoloženje a sigurnost nacionalna opsesija.
Otad mi je govorio da ako ne možemo da utičemo na
nesreće kojima nas svet obasipa, možemo bar da utičemo na
disciplinu i dostojanstvo kojima se suočavamo sa tim
nesrećama. Zato me je poslao kod senseia koji je najviše
tražio u dođo koji je najviše zahtevao, a koje je uspeo da
pronađe. Naučio sam džudo, džijudžicu, aikido, razne
japanske oblike karatea, i razume se da baratam mačem.
Vremenom sam odlučio da iskoristim te svoje veštine i
suprotstavim se neprijatelјskoj vaselјeni tako što ću postati
zaštitnik, mada sam kasnije shvatio da čak ni disciplina i

dostojanstvo nisu nikakva odbrana od sudbine, da nas na
kraju ipak ništa ne može zaštiti. Oca je udario auto dok je
prelazio ulicu i podlegao je zadobijenim povredama.

- Žao mi je - reče Sevidž. - Tvoja porodica je propatila
više nego što je normalno. Počinjem da shvatam zašto se
retko smeješ i zašto ti pogled čak i u tim trenucima ostaje
tužan.

- Moj sensei je imao običaj da me zove ”čovek bez
radosti”. - Akira slegnu ramenima. - Ali nedaće moje
porodice samo su delimično razlog zbog koga se retko
smejem. Jednog dana ću ti objasniti. Za sada, razlog što sam
ti dozvolio da zaviriš u moj privatni život je taj što želim da
znaš ž da se i ja osećam ugroženim, isto kao i ti. Zbog onog
što je učinjeno sa našim sećanjima počeo sam da dovodim u
pitanje sve što jesam. Možda ništa od ovoga što sam ti
ispričao nije istina. A ta mogućnost ne samo da me plaši već
me i lјuti. Da li sam tugovao za ocem, majkom, precima koji
nikad nisu postojali? Moram to saznati.

- Da - reče Sevidž - želim da saznam koliko se od onoga
što je od mene stvorilo ono što jesam nije dogodilo.

- Pretpostavi da to nije moguće.
- Mora biti.
- Ali kako da...
- Sutra idemo u Baltimor. Tamo živi neko koga želim da
vidim. Ne mogu da ti objasnim. Ne teraj me da pričam o
tome.
- Ali rekao si ’’Idemo za Baltimor”. - Neočekivano začuše
Rejčelin glas. - Da li to znači da si odlučio ponovo da nam
veruješ?
Sevidž se okrenu prema vratima spavaće sobe na
kojima je stajala. Na sebi je imala plavu majicu za spavanje
kroz koju su joj ce ocrtavale grudi. Nјegovo telo se još sećalo
da je vodilo lјubav s njom. Bila je prelepa iako se činilo da
nije mirno spavala kao ni Sevidž.
- Recimo da želim da vam verujem - odvrati Sevidž.

 

 

10.

 
 
Baltimor se nalazio jugozapadno od Filadelfije devedeset
minuta brze vožnje. Kada je Sevidž zaustavio taurusa ispred
jedne dvospratnice u lepom gradskom predgrađu, zagledao
se u oblikovano zimzeleno grmlјe koje je okružavalo brižlјivo
zamišlјeno imanje, pa tek onda ugasio motor. Iako je bio
svež oktobarski dan po čelu su mu izbile graške znoja.

- Ko živi ovde? - upita Rejčel.
- To je prokleto dobro pitanje - odvrati Sevidž. Izišao je
iz kola i stresao se.
- Treba li ti pomoć? - Akira posegnu za kvakom na
vratima.
- Ne. - Sevidž ga otresito zaustavi pokretom ruke. -
Moram sam saznati.
- Saznati? - upita Rejčel.
- Kada bih vam kazao pomislilibiste da sam lud. Ako bude
sve u redu, mahnuću vam da uđete. Kakav god da bude
odgovor, neće dugo potrajati.
Sevidž zagrli sam sebe i krenu pločnikom pored
preoranih cvetnih leja, stiže do trema, pređe preko njega,
dok su mu koraci odzvanjali i stiže do prednjih vrata.
U trenutku umalo nije zakucao, ali odlučio je da se
ponaša što je prirodnije moguće, da učini ono što je uvek
radio. Jednostavno da uđe.
Hodnik...u polumraku... vonjao je na plesan. Miris plesni
probijala je jaka aroma zagorelog lonca koja se osećala na
beli luk i vino. Sa Sevidžove desne strane nalazila se dnevna
soba sa suviše nameštaja, koji je sav bio prekriven
plastičnim navlakama koje su ga štitile od razornih kandži
nekoliko agresivnih mačaka.
S drugog kraja hodnika, iz kuhinje, do Sevidža dopreše

melodramatični dijalozi neke sapunske opere. Takođe je
začuo lako raspoznatlјivo lupkanje drvene kašike o metalnu
činiju, neko je mešao puter.

Za razliku od polumračnog hodnika kuhinja je bila
svetla. Sevidž uđe i ugleda jednu izboranu, pogrblјenu,
sedokosu ženu koja je zurila u televizor u boji sa ekranom
prečnika deset inča koji se nalazio pored mikrotalasne rerne
dok je ona mešala puter.

Dok je prilazio mesarskom stolu za kojim je radila,
Sevidž razvuče usta u osmeh. - Iznenađenje, mama.

Trgnula je glavu u njegovom pravcu i ispustila kašiku. -
Ti...

- Znam da ne dolazim da te posetim ono liko često
koliko bi trebalo, ali imam strašno puno posla. Bar ti svakog
meseca šalјem novac. Vidim da se brineš o kući. Divno
izgleda. - Sevidž se i dalјe osmehivao.

- Šta radiš ovde?
- Rekao sam ti. Nisam često navraćao. Žao mi je,
mama. Potrudiću se da budem bolјi.
- Odgovori mi na pitanje. Šta ćeš ovde?
- Nisam ni u kakvoj nevolјi ako je to ono na šta misliš.
Nećeš morati da me kriješ i zoveš lekara kao prošli put.
Jednostavno mi došlo da navratim. Da popričam o starim
danima: O tati. - Sevidž zakorači bliže da je zagrli.
Ona se povuče.
- Hajde, mama. Ne lјuti se. Rekoh da mi je žao što...
- Dalјe od mene. Ko si ti?
U tom trenutku Sevidž je shvatio da se obistinilo sve
ono čega se plašio. Obuze ga vrtoglavica. Noge mu
zaklecaše.
Uspeo je da napravi još jedan korak.
- Tvoj sin.
Ona vrisnu.
- Ne, molim te, nemoj...
Vrisnula je još jače, pomamnije, prodornije, očajnije.
Iz podruma se začu bat koraka. Jedan grubi postariji

čovek, zavrnutih rukava, mišićav, ulete u kuhinju. Imao je
sedu i čupavu kosu. Po licu je imao tamne mrlјe. Uprkos
godinama zračio je snagom. - Gledis, šta se desilo?

Ženino lice postalo je bledo poput testa koje je lupala.
Oslonjena o radni sto pored sudopere, prestala je da viče,
trudeći se da dođe do daha, a zatim pokazala prema
Sevidžu, drhtavim koščatim prstom.

- Ko si sad pa ti, do đavola? - zareža muškarac.
- Frenk, on kaže... - Žena se borila za vazduh. - Otvorio
je vrata i pravo ušao ovamo. Na smrt me prepao. Nazvao
me... Misli da je naš sin.
Čovekovi obrazi se zajapuriše. Okrenuo se prema
radnoj ploči, otvorio ladicu i izvadio čekić. - Kao prvo,
momak, jedini sin koga smo imali umro je pre dvadeset
godina od cistične fibroze. - Čovek podiže čekić i krenu
prema Sevidžu. - Kao drugo, imaš sedam sekundi da zbrišeš
odavde pre no što ti razbijem lobanju i pozovem policajce.
Sevidž podiže šake u znak predaje. Stomak mu se
naduo kao da u njemu zmije kolo vode. Nije mogao da
obuzda svoj užas. - Ne, slušajte. Dogodilo se nešto strašno.
Vi to ne razumete. Morate mi dopustiti da vam objasnim.
- Tačno je da se dogodilo nešto strašno. Upao si mi u
kuću i preplašio mi ženu. I uskoro će se tebi dogoditi nešto
stvarno strašno ako se ne izgubiš odavde.
Žena se zalete prema telefonu na zidu pored frižidera.
- Čekajte! - reče Sevidž.
Pritisla je tri broja.
- Molim vas! Morate me saslušati! - reče Sevidž.
- Policija, hitno je!
- Izlazi! - Čovek reče Sevidžu.
Kada je čovek podigao čekić, Sevidž krenu unatraške
prema vratima. Odjednom nije više mogao da se pomeri, bio
je paralisan usled doživlјenog šoka.
Užasa.
Jer je taj robustni postariji čovek naspram Sevidža sa
čekićem u ruci bio njegov otac, ne isti kakvog ga se sećao

za vreme poslednjeg razgovora nekoliko časova pre no što
se upucao, već onakav kako bi izgledao da je imao prilike da
ostari. Sevidž prepoznade jamicu na četvrtastoj bradi, malo
razmaknute donje zube na jednom mestu, ožilјak preko leve
nadlanice.

Žena se tresla dok je užurbano davala adresu preko
telefona.

- Ne! - reče Sevidž. - Vi ste moji roditelјi. Jasamvašsin!
Sevidž se sagnuo kako bi izbegao udar čekića. Prozujao
mu je pored glave i udario o okvir vrata. Udarac je bio tako
silovit, tako blizu, da mu je zazvonilo u ušima.
- Prestani!
Čovek ponovo zamahnu.
Sevidž stade posrćući da se povlači hodnikom. Prošao
je pored radne sobe u kojoj se njegov otad ubio. Odnekud
iskoči mačka i zari kandže u Sevidžovu nogu.
- Ne! - Čovek je nastavio da se približava, mašući
čekićem.
- Ako nisi moj otac, ko si onda? - Sevidž posegnu šakom
iza leđa da dohvati kvaku ulaznih vrata. Mačka se i dalјe
držala za njegovu nogu. Sevidž je otrese. - Za Boga miloga,
ko sam ja?
On se okrete i izlete iz kuće, pretrča preko trema,
umalo ne izgubi ravnotežu, i skoči niz stepenice.
Akira i Rejčel su ga zaprepašćeno gledali iz taurusa
parkiranog pored ivičnjaka.
Sevidž se uvuče u kola.
- Kopile jedno! - Čovek je i dalјe jurio za njim, a onda je
iznenada bacio čekić. Udario je o vrata kola.
Sevidž dade gas. Taurus se udalјi uz škripu guma. Iz
dalјine se začu zavijanje sirena.
- Štase dogodilo? - upita Akira.
- Upravo sam video mrtvaca - Sevidž posegnu za
sopstvenim grlom, stade da ga masira, promuklo govoreći
kao da ga je neko davio.
- Govoriš nesuvislo - reče Rejčel.

- U tome i jeste stvar. Sve je nesuvislo. Neka mi je Isus na
pomoći. Šta su nam to učinili?

 

11.

 
 
 

- Pomišlјao sam na tu mogućnost, ali nikada, u stvari,
nisam poverovao da bi to moglo biti tačno. - Sevidž je besno
vozio, pretičući svaka kola koja je mogao, ne obraćajući
pažnju na brojne oglasne table u pošumlјenom predelu. -
Logičko proširenje jamais vua. Užasavajuća mogućnost. Zato
sam morao da ubedim sebe da su moji strahovi bili samo
to... strahovi, ne stvarnost. Morao sam dokazati da su sva
moja lažna sećanja ograničena na Planinsko utočište
Medfordski klanac i bolnicu u Harisburgu. A sada?
Prokletstvo, taj muškarac i ta žena jesu moji majka i otad.
Odrastao sam u toj kući. Majku sam video pre godinu dana.
Izgledala je u dlaku isto kao ta žena. A moj otac, da je
poživeo, izgledao bi isto kao taj muškarac.

Rejčel i Akira su ćutali.
- Ne verujete mi? - zapita Sevidž. - Mislite da sam
nasumice odabrao kuću i jednostavno ušao?
- Ne - oglasi se Akira. - Verujem ti. Samo...
- Šta? Znaš i sam da smo videli jedan drugoga kako
umiremo. Moraš poverovati i u ostalo.
- Čini mi se da Akira hoće da kaže - umeša se Rejčel -
da on ne želi da ti poveruje. Ono što si sinoć kazao...
pretpostavlјam da si bio suviše umoran, pod prevelikim
stresom. Konačno razumem. Ne... više od toga... osećam.Ako
su tvoja sećanja u potpunosti izmenjena, nemaš za šta da se
uhvatiš. Sve u šta si siguran postaje sumnjivo.
- Zato sada idemo u Litl Krik u Virdžiniji - reče Sevidž. -
Da otkrijemo u šta još ne mogu da budem siguran.
Pošumlјeni predeo su zamenile močvare, a zatim plaže.
Na južnoj usni usta zaliva Čisapik, Sevidž skrenu prema

zapadu, putem broj 60 i dve milјe kasnije stiže do Pomorsko-
amfibijske baze Litl Krik.

- Ala je ogromna - začudi se Rejčel.
Iz dalјine su ugledali gomile administrativnih zgrada i
spavaonica, teren za golf sa osamnaest rupa, dvadeset
teniskih igrališta, dve oblasti za piknikovanje, zatvoreni
rekreacioni centar, marinu, otvoreni bazen, jezero sa
kanuima i pedalinama. Utisak ogromnosti baze još su više
pojačavale gomile službenih lica i trideset dva broda u luci.
. - Koliko mornara je ovde stacionirano? - upita
zadivlјena Rejčel.
- Devet hilјada. Ovde takođe živi i tri hilјade potčinjenih
- odvrati Sevidž. - Ali reč ”mornar” je suviše širok termin.
Većina ih pripada tradicionalnim jedinicama. Međutim,
nekolicina ulazi u sastav specijalnih operacija. Ovo ovde je
istočna primorska oblast za obuku pomorskog SEAL-a.
S ponosom je prelazio pogledom preko baze - Upravo
ovakve je se i sećam. - Glas mu je podrhtavao od straha. -
Žurio sam da što pre stignem ovamo. Sada ne želim...
Primorao je sebe da iziđe iz kola i priđe stražaru na
kapiji. Sunce je bilo nisko na nebu. Srce mu je tuklo kao
ludo.
- Izvolite, gospodine? - Stražar je stajao u stavu mirno.
- Hteo bih da se vidim sa kapetanom Džejmom
Mekintošem.
- Razlog, gospodine?
- Prijatelјi smo. Nisam ga video nekoliko godina.
Zadesio sam se u blizini. Pa sam hteo da ga pozdravim.
Stražar začkilјi.
- Ne želim da uđem u bazu - dodade Sevidž. - Neću
prekršiti pravila bezbednosti. Recite mu da sam ovde. Ako
ne želi da me vidi, u redu.
- Koja jedinica, gospodine?
Sevidžu puls poče brže da kuca. - Je li on još ovde
stacioniran?
- Ne bih mogao to da vam kažem, gospodine, ako mi ne

kažete u kojoj je jedinici.
- SEAL - tim za obuku.
Stražar ponovo začkilјi. - Samo trenutak, gospodine. -

Ušao je u zgradu pored kapije. Kroz otvorena vrata, Sevidž
je video kako podiže slušalicu. Minut kasnije, stražar se
vratio. - Gospodine, kapetan Mekintoš je napustio bazu.
Dobio je izlaz od dvadeset četiri časa.

- Da li su vam kazali kuda je otišao?
Stražar se još više ukoči. - Ne, gospodine.
- Svakako da nisu. Ipak vam hvala. Pokušaću ponovo
sutra. - Sevidž malodušno krenu nazad ka kolima, objasnivši
Akiri i Rejčel.
- Nisam raspoložen da ga čekam. Mislim da znam gde
ga možemo naći. - Izgubivši se u mislima, Sevidž se udalјi
od baze, i krenu u pravcu Virdžinija Biča.
 

 

12.

 
 
Taverna Brod-na-obali nalazila se jedan blok udalјena od
mora. Sevidž namirisa so u vazduhu i začu morske galebove
koji su kružili iznad plaže. A onda odjednom, čim je sa ulice
obojene senkama sumraka stupio u mračni bar zajedno sa
Rejčel i Akirom, oseti duvanski dim i začu Elvisovu verziju
pesme ”Džoni budi dobar”.

Kada su mu se oči privikle, Sevidž primeti stolove za
kojima su sedeli mladi, vitki muškarci očigledno nenaviknuti
na civilnu odeću, koji su pričali i energično pili. U staklenim
vitrinama duž zidova nalazili su se mode li nosača aviona,
bojnih brodova, razarača, podmornica, čistača mina,
invazionih transportera i patrolnih čamaca. Bili su tu i
modeli Merimaka i Monitora, prvih naoružanih američkih
topovnjača upotreblјenih u jednoj bici, koji su se ironičnom
igrom sudbine, borili jedan protiv drugoga, za vreme Rata
među državama.

- Vlasnik ovog mesta je bivši SEAL-ovac - reče Sevidž,
povevši Rejčel i Akiru pored stola za kojim se održavalo
takmičenje u obaranju ruku do uskog slobodnog prostora za
pretrpanim barom. - Po odlasku u penziju, nije mogao da se
odvoji od tima, pa je otvorio tavernu Brod-na-obali. Mnoge
mornaričke posade, naročito SEAL-ovci, dolaze ovamo.

Šanker im priđe. Imao je pedesetak godina, kosu
podšišanu kao četka, bio građen poput ragbiste i na sebi
imao belu košulјu kratkih rukava, sličnu onima kakve se
nose u mornarici, koja je otkrivala istetovirano sidro na
mišici. - Šta želite, narode?

- Sodu.
Rejčel i Akira naručiše isto.
Šanker slegnu ramenima.

- Sećaš li me se, Harolde? - zapita se Sevidž.
- Ne bih mogao reći da. - Šanker ga pažlјivije pogleda. -
Da l’ bi trebalo?
- Često sam ovamo navraćao, kada sam imao izlaz.
- Ovuda prolazi mnogo mornara. Koliko je prošlo od
kada si...
- Oktobar, osamdeset treće.
- Bez uvrede. Ali posle nekoliko godina svi ti izgledaju
isto. Moje sećanje više nije onako dobro kao nekada.
- Razumem.
Šanker žmirnu prema Akiri i ode po sodu.
- To što me se on ne seća ništa ne dokazuje - reče
Sevidž. - Ali nešto ipak mora značiti to što se ja sećam njega,
to što sam znao da postoji ovaj bar.
Rejčel nije bila baš sigurna.
- Isto kao što sam znao gde mi živi majka? - upita
Sevidž. - Je l’ o tome razmišlјaš?
Nije došla u priliku da mu odgovori. Šanker se vratio sa
pićima. - To će biti tri sedamdeset pet.
Sevidž mu dade pet. - Zadrži kusur.
- Hvala, drugar.
- Da li kapetan Mekintoš i dalјe zalazi ovamo?
- Mek? Svakako, viđam ga nekoliko puta mesečno.
- Da li je i večeras dolazio?
- Koliko znam nije. Ako jeste, mora da ga je uslužila
neka od kelnerica. - Šanker ponovo žmirnu pogledavši u
Akiru i ode do kase.
- Mislim da ne voli Japance - primeti Akira.
- Ili možda nijedan Japanac nikada nije bio ovde. Nije on
jedini koji zuri u tebe - obavesti ga Rejčel.
- Primetio sam.
- A možda si ti atrakcija - reče Sevidž Rejčel. - Da si
došla ovamo sama već bi ti stotinu mornara ponudilo piće.
- Ne mogu da ocenim je li to kompliment ili pretnja. -
Rejčeline oči se skupiše.
- Pričaj nam o tom kapetanu Mekintošu - zatraži Akira.

- Služio sam sa njim u SEAL-u. Posle Grenade sam dao
otkaz. On je bio unapređen i prebačen u tim za obuku. -
Sevidž odmahnu glavom. - Bili smo bliski. Odlično ga se
sećam. Zajedno smo prošli obuku. Zajedno se ukrcali i pošli
u bitku. Dolazili ovamo, pili, dizali zajedno sve na glavu.
Nemoguće da je on još samo jedno lažno sećanje... U stvari -...
Sevidž se sav skupi... - evo ga ulazi.

U tavernu uđe jedan dobro građeni
tridesetpetogodišnjak kose boje peska. Bio je visok,
preplanuo, savršenih crta lica, u patikama, farmerkama i
platnenoj košulјi na kojoj tri prva dugmeta nisu bila
zakopčana tako da su mu otkrivala svetlo smeđe dlake na
grudima. Nosio je sat za ronioce.

Kada je mahnuo skupini muškaraca za jednim stolom,
osmehnuo se i krenuo prema njima. Sevidž se odvoji od
bara i stade da se probija kroz gužvu da ga presretne. - Mek!

Čovek je zastao, zbunjeno se okrenuo, pokušavši da
odredi odakle je dopro glas.

- Mek - ponovi Sevidž i stiže do njega. - Kako si?
Mek je zurio u njega, izraz čovekovog lica bio je
nedokučiv.
Sevidž potisnu osećanje neprijatnosti koje ga je
obuzimalo, trudeći se da nabaci svoj najbolјi prijatelјski
osmeh. - Šta je bilo? Zar me se ne sećaš posle svega što
smo prošli zajedno?
- Da li te se sećam? - Mek je i dalјe zurio u njega, jako
namršten.
Ne! Pomisli Sevidž. Ne ponovo. Osećao je kao da lebdi,
obuzela ga je vrtoglavica, stomak mu je bio prazan, a ruke i
noge utrnule.
Mek napući usne, i okrenu se u nameri da se udalјi.
Sevidž mu prepreči put. - Sačekaj. Molim te. Ti se
stvarno...?
- Rekao sam ti da nisam kratak s parama. Do đavola,
evo ti tvojih dvadeset dolara. Prestani da me progoniš. Gubi
se odavde.

Sevidž se namršti ugledavši novac koji mu je bio gurnut
u šaku. Mozak mu je radio kao navijen. - Ali...

Mek ponovo krenu.
- Nisi mi dužan... - Onako zaprepašćen Sevidž krenu za
njim. - O čemu se radi?
Mek zastade, nagnu se bliže k njemu, i napeto
prošaputa. - To ti je prokleto dobro pitanje. Šta ćeš ovde?
Jesi li skrenuo, Dojle? Znaš i sam da ne bi trebalo da nas
viđaju zajedno.
- Šta?
- Gubi se.
- Ali...
Mekov glas se jedva čuo. - U prolazu. Petnaest minuta.
Dok je Sevidž treptao, Mek nastavi prema prijatelјima
za stolom u uglu.
- Momak mi pozajmio dvadeset dolara, i misli da mu
neću vratiti. Tako mi i treba kada se kartam sa civilima -
začu Sevidž Meka kako objašnjava svojim prijatelјima.
Buka u taverni odjednom mu se učini glasnija, vazduh
prepun dima još teži za disanje. Sevidž je imao osećaj da se
nalazi u klopci, da je sputan, da se guši. Osećao je razdirući
bol u grudima, pogledao prema Rejčel i Akiri i dao im znak
da krenu napolјe.
Sumrak se pretvorio u mrak. Na bučnoj, pretrpanoj
ulici, Sevidž zatrese glavom, u toj meri zaprepašćen da je
jedva reč uspeo da izgovori. - Oslovio me sa Dojl.
Rejčel ga je posmatrala. - Znači, seća te se.
- Ne, ne razumeš - reče Sevidž. - Moje pravo ime nije
Dojl. Zaišto bi on...? Isuse, da li su mi ukrali i ime i naučili
me da se služim nekim drugim? U slepoočnicama mu je
bubnjalo. - Ko sam ja, do đavola?
 

 

13.

 
 
Uz obe strane prolaza bile su nagomilane kutije, konzerve
bačene na đubre i kontejneri. Na pola puta, iznad jednih
vrata s desne strane, slaba sijalica trudila se da rastera
tamu.

- Stražnji izlaz iz taverne - reče Sevidž. Stajao je sa
Rejčel i Akirom u tihoj bočnoj ulici, i nadgledao njihovo
odredište. - Mora da sam ovde već ranije bio ako to znam.

- Osim..
Sevidž shvati šta je Akira hteo da kaže. - Još jedno
lažno sećanje? Nešto mora da je stvarno. Mek me je
prepoznao. Ubeđen sam u to, iako me je oslovio imenom koje mi nije
poznato - Sevidž udahnu. - Rekao je petnaest minuta. Uskoro
će biti vreme. Želim odgovore.
Sevidž uđe u prolaz.
- Stani - pozva ga Akira.
Sevidž se nervozno osvrnu. - Šta nije u redu?
- Ne mogu te pustiti samog.
- A Rejčel...
- Da. Ni ona ne može ostati ovde nezaštićena - složi se
Akira. - Ali u slučaju da dođe do gužve, a ona pođe sa mnom
u prolaz, smetaće. Još od Nјujorka, kada si odlučio da je
povedeš, znao sam da će do ovoga doći. Ne mogu
istovremeno čuvati tebi leđa i nju štititi.
- Kada sam ja odlučio? Složio si se.
- Nevolјno.
- Obećala sam da vam neću stvarati neprilike - reče
Rejčel! - Pođi sa njim, Akira. Ovde sam bezbedna.
- Ne. Sve dok si sa nama, mi smo odgovorni za tebe -
odvrati Akira.
- Moj muž ne može znati gde sam. Biće sve u redu.

- U ovom trenutku me ne brine tvoj muž. Šta god da
nam se događa, ako se ovaj susret pretvori u ono što vi
Amerikanci nazivate neugodnim...

Čak i u mraku Sevidž je primetio kako Rejčel seva
očima.

- Nisam ništa manje zabrinuta za Sevidžovu sigurnost
od tebe - reče ona. - Brinem za njega više nego za sebe. Ako
ne želiš da me ostaviš ovde, oboje ćemo poći sa njim. Druge
mogućnosti nema.

- Bojim se da je u pravu - reče Sevidž.
- Ako dođe do gužve? - upita Akira.
- Skloniću se u stranu. Sakriću se - reče Rejčel.
- A šta ako se razdvojimo?
- Treba unapred da se dogovorimo gde ćemo se naći.
Za početak, tamo gde smo se parkirali. Ako ne možemo stići
do tamo, uzeću sobu u Holidej Inu u ovoj oblasti. Poznati su
mi pseudonimi sa vaših kreditnih kartica. Vi znate moj,
Suzana Porter. Telefoniraćemo u druge hotele Holidej Ina
dok ne stupimo u vezu. Ako... posle dva dana... ne uspemo,
znamo da je to najgori mogući scenario. Odustajemo i svako
kreće svojim putem.
- Nije loše - reče Sevidž.
Akira podiže obrve nevolјno odajući priznanje njenom
planu.
- Imala sam dobre učitelјe - reče Rejčel. - Tvojih
petnaest minuta samo što nije isteklo - reče ona Sevidžu. -
Prijatelј će ti svakog trenutka izići kroz ta vrata.
Sevidž pogleda u Akiru, da vidi kako će on reagovati.
Akira žmirnu. - Dobro. - Uzdahnuo je i ostao uz Rejčel
dok su sledili Sevidža duž prolaza. - Ovamo - pozva on
Rejčel. - Sakrićemo se u ovom udublјenju.
Sevidž nastavi ka stražnjem izlazu iz taverne.
 

 

14.

 
 
Vrata se otvoriše, i pro laz se ispu ni zvucima glasnog
razgovora i pesmom ”Baj baj lјubavi” koju su pevali Braća
Everli. Sa mesta na kome je stajao, na samoj ivici bledog
kruga svetlosti koji je oko sebe širila sijalica, Sevidž je video
Meka kako izlazi i proverava prolaz. Iza Meka, jedak uski
hodnik vodio je ka glavnoj dvorani taverne. Sa leve strane
hodnika nalazila su se vrata na kojima je pisalo da je to
muški WC.

Mek je završio sa osmatranjem prolaza, zagledao se u
Sevidža, i izišao, zatvorivši vrata, posle čega su glasovi i
muzika postali prigušeni.

- Momci s kojima sam misle da sam otišao da pustim
vodu. Ne mogu dugo ostati. Šta je ovo, Dojle? Za Boga
miloga, zašto si se pojavio ovde? Ako te bilo ko prepozna...

- Teško da mogu da ti objasnim. Moramo da
razgovaramo. O mnogo čemu. To će potrajati. Ne možemo
ovde.

- Upravo sam ti kazao da ne mogu dugo da ostanem.
Šta ako nas neko vidi ovde napolјu?

- Zašto nebitrebalo da nas vide?
- Do đavola, Dojle, poznata su ti pravila. Ti si tako hteo.
Ako želimo ponovo da se nađemo, moramo koristiti kodove i
sigurnosne kuće koje si zahtevao.
- O čemu ti to pričaš?
- Dojle, je li s tobom sve u redu?
- Pitao sam te tamo unutra... da li me se sećaš?
- Budi jasniji...
- Kakva je to priča da mi duguješ novac?
- Samo sam to uspeo da smislim kako bih objasnio
tvoje ponašanje. Mogao sam i da te tresnem po nosu.

Mogao sam to da učinim. To bi se uklapalo u tvoju izmišlјenu
priču. Ali neko bi pozvao MR i pajkane i... Samo čas, Dojle.
Da li si to hteo? Da li je trebalo ponovo da se tučem s
tobom?

- Isuse, uopšte ne razumem šta govoriš. Zašto me
stalno zoveš Dojl?

Mek se ukoči, pogrbi ramena, uvuče grudni koš. Pogled
mu postade u moran, glas se Pretvori u režanje. - Dobro,
gde su?

- Ko?
- Plavuša i Japanac koji su krenuli za tobom iz bara. U
čemu je stvar? Daješ oglas? Da te svi primete? Prokletstvo,
ako si imao neki plan zašto me nisi unapred obavestio? Ne
mogu ti pomoći ako ne znam... pitao sam te, kosu oni?
Sevidž mahnu. Iz tame udublјenja, s druge strane
prolaza, na pola puta između Sevidža i ulaza u prolaz,
iziđoše Akira i Rejčel i nađoše se u polusenci koju je stvarala
svetlost sijalice iznad vrata.
- Pa da - reče Mek kome je bes izobličio namrgođeno
lice. - Posmatraju. Prisluškuju. Test, je li tako? Da proverite
da li i dalјe poštujem pravila. Šta sada? Navukao si me da
kažem više nego što sam smeo. Kakva mi kazna sleduje? Da
ribam klozete? Prevremena penzija? Baš si kopile, Dojle. Čak
i ako treba da smo prividni neprijatelјi, mislio sam da smo
prijatelјi.
- Ne znam o čemu govoriš! Slušaj, Mek, neko mi je
nešto uradio! Rekoh ti da nije lako objasniti! Sećam se stvari
koje se nikada nisu dogodile. Ne znam šta se stvarno dogodilo.
Ne znam zašto me zoveš ”Dojl”! Ne znam zašto...
Sevidž se ukoči, i osetivši opasnost smesta se okrenu.
Začuo je snažnu buku motora i ugledao jedno ogromno
vozilo kako ulazi u prolaz iz istog pravca iz koga je on došao.
Oblik vozila bio je groteskan. Farovi su ga zaslepili. Zatečen,
podigao je šaku da zakloni oči, i video Akiru i Rejčel kako se
ponovo zavlače u tamu udublјenja nasuprot njemu, i
odjednom je shvatio da on sam nema gde da se sakrije.