Peta Profesija - Dejvid Morel

 

10.

 
 
Ostrvo Mikonos je brdovito, sa tankim slojem zemlje i
mnogobrojnim stenama koje štrče. Papadropolis je podigao
svoje imanje na jednom od malobrojnih zaravnjenih vrhova.
Sevidž je na osnovu fotografija razabrao da okolna padina
vodi do zdanja.

Iz perspektive zdanja nije se moglo videti podnožje
padine. Stoga je Papadropolis zaključio da neće biti potrebe
da podiže estetsku prepreku oko svog imanja, kameniti zid
umesto žičane ograde. Konačno, a|so tiranin nije morao da
gleda u tu ogradu koja je nalikovala na one kojima se
ograđuju institucije, njen izgled mu neće smetati, a metal je
oduvek uterivao više straha uljezima od kamena i maltera.

Sevidž je probao da razmišlja kao njegov protivnik.
Kako Papadropolis nije mogao da nadgleda ovu kamenitu
padinu i kako je verovatno izbegavao njenu oštru kosinu,
većina senzora za otkrivanje uljeza biće smeštena u ovoj ob
lasti. Na fotografijama imanja uočio je i drugu ogradu, nižu
od prve, ali ne dovoljno nisku da bi je mogao preskočiti. Ta
ograda se nalazila na pola puta uz padinu.

Međutim, Sevidža je brinulo ono što mu fotografije nisu
mogle pokazati... zakopani detektori između prve i druge
ograde. Skinuo je ranac i izvadio uređaj veličine vokmena,
voltmetar na baterije, koji je registrovao električne impulse
iz podzemnih senzora na pritisak. Nije smeo da rizikuje i
upotrebi osvetljeni brojčanik na meraču, jer bi njegova
svetlost mogla da otkrije njegov položaj, te je stoga odabrao
uređaj sa slušalicama.

Blesnula je munja. Kroz slušalice je doprlo zavijanje i on
se sledio. Noć je ponovo postala mračna. Zavijanje je
smesta prestalo i on se opustio. Voltmetar je reagovao na

atmosferski elektricitet prouzrokovan sevanjem, a ne na
zakopane senzore. Inače bi se zavijanje nastavilo i pošto bi
munja minula.

Iako ga je sevanje na trenutak prepalo, pokazalo se
korisno. Ugledao je načas ogradu na nekoliko jardi ispred
sebe. I ova je bila žičana. Međutim, na vrhu nije bilo
bodljikave žice. Sevidžu je bilo jasno zašto... svako ko bi
savladao prvu impozantniju ogradu pao bi u iskušenje da se
prebaci i preko ove prepreke koja je na prvi pogled bila
slabije zaštićena.

Oprezno joj se približio. Nova pojava munje otkrila mu
je male metalne kutije prikačene za stubove koji su
pridržavali ogradu. Detektori za vibracije. Ako bi neko
dohvatio žičanu ogradu i stao da se penje uz nju, alarm bi
upozorio stražare u zdanju. Kompjuterizovani monitor
odredio bi tačno mesto na kome uljez pokušava da pređe
ogradu. Stražari bi se smesta sjatili u tu oblast.

U teoriji, senzori vibracija bili su nepobedivi. Ali Sevidž
je znao da se senzori vibracija moraju tako podesiti da
tolerišu izvesnu količinu vibracija pre no što uključe alarm.
Inače bi nalet vetra ili kakva ptica koja bi sletela na nju
bespotrebno uznemirili stražare. Posle nekoliko lažnih
upozorenja, stražari bi izgubili veru u senzor i više ne bi
skakali na svaku podignutu uzbunu. Stoga je jedini način da
se dospe na drugu stranu ograde bio ujedno i najrizičniji.

Proseći otvor u ogradi. To se moralo uraditi na poseban
način.

Sevidž je razvezao ranac i izvadio makaze za žicu.
Kleknuo je, izabrao vezu u visini ramena i presekao je. Ne
prepustivši se strahu da je uključio alarm i ne razmišljajući o
onome što ga je moglo snaći i što bi ga nateralo u beg,
smireno je sačekao četrdeset sekundi, presekao drugu vezu,
opet sačekao četrdeset sekundi, pa presekao treću vezu.
Svaki škljocaj makazama bio je isti kao da se kakva ptica
spustila na ogradu ili da ju je u skladu sa vremenskim
prilikama pogodio nalet kiše. Pažljivo vremenski

programiran napad na ogradu nije bio dovoljno postojan da
bi aktivirao senzore.

Dvanaest minuta kasnije, Sevidž je izvadio žičani
kvadrat stranica dve stope iz ograde, provukao ranac kroz
otvor, zatim se puzeći lagano i sam provukao, pazeći da ne
dotakne okolne veze.

Vratio je makaze za žicu u ranac, a ovaj ponovo uprtio
na leđa. Sada je, pored voltmetra nosio i minijaturni
detektor mikrotalasa na baterije. Takođe je ponovo stavio i
infracrvene naočari. I to zato što su mu fotografije otkrile
narednu opasnost. Niz metalnih stubića na vrhu padine.
Ništa ih nije povezivalo. Ličili su na započetu ogradu koja će
uskoro biti završena, kada se stubovi povežu žicom.

Međutim Sevidža njihov izgled nije mogao da prevari.
Pogledao je kroz naočari, znatiželjan da utvrdi da li
infracrveni snopovi ispunjavaju prazan prostor između
stubova. Ako su njegove sumnje bile opravdane, ako su
snopovi postojali i ako ih on prekine svojim prolaskom,
uključiće alarm.
Ali dok je puzao sve bliže prema vrhu brda koje je
šibala kiša, naočari mu i dalje nisu otkrivale infracrvene
snopove između stubova. Što je značilo...
Istog trenutka kada mu je to palo na pamet, u
slušalicama priključenim za detektor mikrotalasa odjeknu
zavijanje.
U času se zaustavio.
Da, pomisli on. Mikrotalasi. Bio bi razočaran da se
Papadropolis odlučio za infracrveni snop. Taj tip snopa bio je
suviše osetljiv na lažnu uzbunu koju izaziva kiša. Dok su
miktrotalasi obezbeđivali potpuno nevidljivu prepreku i na
njih je vreme mnogo manje uticalo. Ovaj zadatak ne bi
poslužio svrsi da nije u dovoljnoj meri izazovan.
Ponovo se oglasilo zavijanje Sevidžovog voltmetra u
slušalicama kada je sevnula munja. Zastao je, u slučaju da
se sevanje poklopilo sa oglašavanjem električnog polja iz
zakopanog senzora za pritisak. Kada je zavijanje prestalo,

bio je siguran da mikrotalasna ograda predstavlja jedinu
prepreku.

Približio se prepreci. Sevanje munja omogućilo mu je da
načas osmotri najbliži stub. S leve i desne strane stuba
ugledao je proreze, za odašiljanje zraka i primanje onih koje
su mu upućivali stubovi levo i desno od njega. Stub je bio
suviše visok da bi mogao preskočiti preko mikrotalasa, a
zemlja suviše plitka da prokopa tunel ispod njih.

Međutim, onaj koji ih je instalirao ipak je... pored sve
svoje pameti.. počinio grešku, jer ovaj sistem je najbolje
delovao kada stubovi nisu bili postavljeni u pravoj liniji već
tako raspoređeni da mikrotalasi obrazuju osmice.

 

 
U takvoj formaciji stubovi su bili zaštićeni. Ako bi uljez
pokušao da ih iskoristi da prođe pored sistema, prekinuo bi
snop mikrotalasa. Međutim, Sevidž je na osnovu snimljenih
fotografija utvrdio da su stubovi bili postavljeni u pravoj
liniji.
 

 
Mogao se izigrati.
Sevidž izvadi iz ranca štipaljku i zakači je za stub, iznad
proreza koji su odašiljali i primali mikrotalase. Zavrnuo je
nekoliko delova metala zajedno tako da su obrazovali šipku
dugačku tri stope, a zatim je pričvrstio šipku za štipaljku,
tako da je štrčala prema njemu. Zatim je prebacio ranac
preko stuba, uhvatio čvrsto šipku i podigao se na nju. U
jednom trenutku umalo nije izgubio ravnotežu. Šipka je bila
klizava usled kiše. Vetar ga je zanosio. Ipak je uspeo da

uglavi šipku u useke na đonovima. Smirio se i bacio se preko
vrha stuba izbegavši mikrotalase.

Napravio je u vazduhu salto mortale. Ramenima,
leđima i bedrima apsorbovao je udarac. Pomoglo mu je i
nakvašeno tle. Načinio je grimasu od bola, jer je još bio
dosta osetljiv usled zadobijenih povreda pre šest meseci. Ne
obazirući se na protest svojih mišića, s lakoćom je završio
prevrtanje i zaustavio se u čučnju u blizini prevoja padine.

Bio je obavijen slabom svetlošću, magličastom usled
kiše. Nigde ni traga od stražara. Dok je obazrivo trčao,
vratio je u ranac štipaljku i šipku zajedno sa infracrvenim
naočarima koje mu više nisu bile potrebne. Usmerio je
voltmetar i detektor mikrotalasa i nastavio da se penje.

Na vrhu je legao na nakvašeno tle i stao da proučava
metu. Lučne svetiljke, nejasne usled kiše, osvetljavale su
travnjak. Pedeset jardi odatle prostiralo se belo zdanje...
koncentracija kocki i kupola koje su oponašale kuće u gradu
Mikonosu... što mu je privuklo pažnju. Osim lučnih svetiljki
na uglovima zgrade i osvetljenog poslednjeg prozora s leve
strane, zdanje je bilo u mraku.

Fotografije nisu bile dovoljno jasne da bi mu otkrile da
li su iznad vrata postavljene kućne kamere, ali morao je
pretpostaviti da su tu, mada bi po ovoj oluji kamere
prosleđivale samo nejasne slike, a u tri sata izjutra stražaru
koji prati šta se zbiva na monitorima sigurno je pažnja već
prilično popustila.

Dok je Sevidž jurio prema zdanju, ugledao je kameru
iznad vrata koja je odabrao... s desne strane, podalje od
osvetljenog prozora na suprotnoj strani zgrade. Zbog nje je
skrenuo još više udesno, tako da je sada trčao u luku prema
vratima, stežući limenku koju je izvadio iz ranca.

Kada je stigao do vrata, postrance, podigao je limenku i
poprskao sprejom sočivo kamere. U limenci je bila voda pod
pritiskom, tako da je para zamaglila sočivo kamere kao da je
nalet kiše naišao u pravnu kuće. Pruge tečnosti koja se sliva
umanjiće ali neće i eliminisati nejasnu sliku koju je slala

kamera, tako da će stražaru koji je motrio na monitore
zadati muke, ali ga neće naterati da uključi alarm.

Sevidž dohvati kvaku na vratima... dobra kvaka, zasun,
ali uspeo je da je otključa za dvanaest sekundi. Još se nije
usuđivao da otvori vrata.

Umesto toga izvadio je detektor metala iz ranca i njime
prešao preko okvira vrata. Prisustvo metala s desne gornje
strane izazvalo je zavijanje u njegovim slušalicama. Još
jedan detektor koji registruje uljeze.

Sevidž je shvatio princip. Magnet u vratima sprečavao
je metalnu polugu u okviru vrata da se podigne prema
prekidaču koji bi uključio alarm kada bi vrata bila otvorena.

Sevidž je iz ranca izvadio snažan magnet u obliku
potkovice i počeo da ga gura naviše uz okvir, dok je polako
otvarao vrata. Svojim magnetom zamenio je onaj u vratima i
sprečio da se poluga u okviru podigne i prema kontaktnom
prekidaču. Dok se provlačio kroz otvor, gurao je magnet
dalje duž okvira, a zatim je zatvorio vrata pre nego što je
sklonio magnet. Sada je magnet samih vrata sprečavao da
se poluga podigne.

Našao se unutra.
Ali nije se usudio da odahne.
 

 

11.

 
 
Džojs Stoun mu je opisala raspored prostorija u zdanju.
Pošto je napamet znao plan sprata, Sevidž je ukočeno
nastavio duž mračnog hodnika. Proučio je otvor sa svoje
leve strane i ugledao osvetljeni sat na pećnici. Kuhinja je
bila prostrana, mirisala je na ulje i beli luk upotrebljene za
spremanje večere. Prošavši pored radne površine, ušao je u
trpezariju ispunjenu senkama, sa pravougaonim stolom
dovoljno dugačkim da se za njim smesti petnaest gostiju sa
svake strane kao i gospodar i njegova žena na krajevima.

Papadropolis trenutno nije boravio u svojoj rezidenciji.
Jedan član Sevidžove ekipe za nadgledanje javio mu je da su
tog jutra Papadropolis i njegova stražarska pratnja odleteli
milijarderovim privatnim avionom na Krit. Tiraninov odlazak
predstavljao je neočekivani poklon sudbine. Ne samo da je
Papadropolis smanjio broj stražara u zdanju, već će i kod
onih preostalih oslabiti osećanje dužnosti.

Bar se Sevidž nadao da će tako biti. Uskoro će saznati.
Kod narednih vrata je zastao jer je začuo prigušene
glasove. Trojica. S leve strane stepeništa, ispod njega. Smeh
je odzvanjao u visinu. Svakako, srećni su što su na suvom i
što im je toplo.
Nastavio je dalje kroz senke i ušao u mračnu dnevnu
sobu. Kada je bio već otprilike na sredini začuo je škripu
stolice i brzo se sakrio iza sofe. Zvuk je dopro kroz lučni
prolaz ispred njega. Zadržavši dah, dopuzao je bliže i
ugledao sjaj svetiljke koja se nazirala kroz kišu ispred dva
prozora sa rešetkama. Ovi prozori su se nalazili s leve i
desne strane od ulaznih vrata zdanja; a u predvorju,
drugačija svetlost... crvena, žar cigarete... otkrila mu je
prisustvo stražara u udubljenju s druge strane vrata.

Sevidž podiže pištolj. Nije bio napunjen mecima već
uspavljujućim strelicama, čiji su vrh i stražnji deo bili
umočeni u infracrvenu boju što mu je omogućavalo da
nišani u mraku, jer je samo kroz naočari mogao da vidi
njihove svetle tačkice.

Pucanj je bio sasvim prigušen. Sevidž se istog časa
pokrenuo onoliko brzo koliko je mogao, a da ne proizvede
neki glasniji šum; prešao je preko predvorja, dohvativši
stražara koji se presamitio na stolici, preteći da padne, i što
je bilo još važnije, uspeo je da uhvati i stražarev ”uzi” pre no
što bi zazveketao po mermernom podu. Smestio je stražara
iza stolice i podavio mu noge kako ne bi virile iz udubljenja.

Sa ”uzijem” preko ramena Sevidž stade da proučava
vrh zavojitog stepeništa. Svetlost sa gornjeg sprata
osvetljavala je hodnik koji mu je Džojs Stoun opisala.
Prešavši pogledom sa predvorja na hodnik iznad sebe, pa ga
vrativši na predvorje, lagano je počeo da se penje.

Na vrhu se priljubio uz zid sa leve strane i obazrivo
provirio kroz lučni otvor, pogledavši desno, duž osvetljenog
hodnika. Nije uspeo da vidi kraj hodnika, niti je primetio
stražara. Spavaća soba Rejčel Stoun nalazila se u tom
pravcu, a bio je ubeđen da čuvar motri na njena vrata.

Rizikovao je da još više proviri kroz lučni prolaz kako bi
imao bolji pregled hodnika. Stražara i dalje nije video.

Na kraju je morao da proturi celu glavu kako bi
sagledao ceo hodnik.

Stražar je sedeo na kraju hodnika! Čovek je čitao neki
časopis.

Pošto se delimično otkrio, Sevidž se s istom pažnjom i
povukao, kako iznenadnim pokretom ne bi privukao
stražarevu pažnju.

Da li se i na suprotnom kraju hodnika nalazi stražar?
Sevidž je oprezno zakoračio prema desnoj strani lučnog
prolaza i s još većim oprezom provirio duž levog boka
hodnika.
To jest, počeo je da proviruje. A onda je začuo neki

šum. Napinjanje pištolja.
Na kraju hodnika s leve strane nedvosmisleno se nalazio

stražar. Sevidž je refleksno nanišanio. Čulo se kratko ”pljuc”
njegovog oružja. Stražar na levoj strani se zateturao unazad,
dok su mu oči već nekontrolisano kolutale, a on zamlatarao
šakom u pokušaju da izbije strelicu koja mu je virila iz grla.
Kolena su ga izdala.

Sevidž se molio da njegov napeti pištolj ne opali kada
lupi o pod. U isto vreme okrenuo se i zakoračio u hodnik, pa
opalio prema stražaru na desnom kraju. Ovaj stražar je
video svog parnjaka kako posrće unazad. Reagujući na
zbrku, ispustio je časopis koji je čitao i zgrabio pištolj.
Upravo je počeo da se diže iz stolice.

Sevidžov pištolj je još jednom pljucnuo. Strelica je
pogodila čoveka u levo rame. Iako se očajnički naprezao da
nanišani, samo je zakovrnuo očima. Pao je.

Debeli tepih prigušio je pad oba tela. Bar se Sevidž
molio da jeste. Puls mu je ubrzano dobovao dok je žurio
nadesno, prema vratima za koja mu je Džojs Stoun kazala
da vode u sobu njene sestre. Uhvatio je za kvaku; bila su
zaključana. Podozrevao je da se reza nije mogla maknuti
Iznutra, već samo s ove strane. Pošto ih je otvorio kalauzom,
prešao je detektorom metala preko okvira vrata, ali nije
pronašao ništa što bi ukazivalo na alarm protiv neželjenih
posetilaca. Zatim je žurno ušao i zatvorio vrata.

 

12.

 
 
Spavaća soba bila je luksuzna, ali Sevidž jedva da je
primetio skupi nameštaj dok je pogledom prelazio preko
njega u potrazi za Rejčel Stoun. Lampa pored kreveta bila je
upaljena. Primetio je da je u krevetu neko spavao; izgužvani
prekrivači bili su odgurnuti u stranu. Ali soba je bila prazna.

Sevidž je pogledao ispod kreveta. Zavirio je iza
navučenih draperija i otkrio šipke na prozorima, zatim
pretražio prostor iza sofe i stolice.

Gde se, do đavola, dela?
Otvorio je jedna vrata, otkrio kupatilo, i upalio svetlo.
Vrata kabine sa tušem bila su zatvorena. Kada je zavirio
unutra, uverio se da je prazna.
Gde...?
Otvorio je još jedna vrata. Garderoba. Haljine. Rejčel
Stoun je jurnula između haljina. Makaze su zasvetlucale.
Sevidž ju je uhvatio za zglavak trenutak pre no što ih mu je
zarila u levo oko.
- Kopile!
Lice izobličeno od besa iznenada promeni izraz;
iznenađeno se namrštila. Primetivši Sevidžovo crno lice
namazano mašću radi kamuflaže, počela je da se otima.
- Ko...?
Sevidž joj šakom zatvori usta i odmahnu glavom. Dok
joj je otimao makaze iz čvrsto stegnute šake, usnama je
nečujno oblikovao reči. Ćutite. Iz cepa je izvukao karticu.
Kartica je bila zapečaćena u providnoj plastici otpornoj na
vodu.
Zagledala se u rukom ispisanu poruku.
ŠALJE ME VAŠA SESTRA DA V AS IZB AVIM O DAVDE.
Okrenuo je karticu, otkrivši joj narednu poruku.

U SOBI SE MOŽDA NALAZE SKRIVENI MIKROFONI.
NE SMEMO RAZGOVARATI.
Kratko je proučavala karticu... i njega... a onda potisla
sumnjičavost i konačno klimnula.
Pokazao joj je drugu karticu.
OBUCITE SE, POLAZIMO ODMAH.
Međutim, Rejčel Stoun se nije ni pomakla.
Sevidž je izvukao još jednu karticu.
VAŠA SESTRA MI JE KAZALA DA VAM POKAŽEM OVO.
KAKO BIH VAM DOKAZAO DA ME ONA ŠALJE.
Podigao je venčani prsten sa ogromnim dijamantom.
Ovog puta, kada je Rejčel Stoun klimnula, učinila je to
svesno i s puno uverenja.
Posegla je u garderobu za haljinom.
Sevidž joj je stegnuo ruku kako bi je zaustavio.
Odmahnuo je glavom i pokazao prema farmerkama,
džemperu i patikama.
Shvatila je. Bez imalo stida skinula je spavaćicu.
Sevidž je pokušao da ne obraća pažnju na njenu
nagost, usmerivši pažnju prema vratima kroz koja su svakog
trenutka mogli da nahrupe stražari.
Požuri, nemo ju je preklinjao. Puls mu je brže zakucao.
Usmerivši pogled ponovo u njenom pravcu, bio je
suviše zaokupljen nečim drugim da bi ga zadržao na
farmerkama koje je navlačila preko glatkih, senzualnih
butina i svilenih bikini gaćica koje su otkrivale njene stidne
dlake.
Ne, Sevidžova pažnja bila je usmerena samo prema
dva druga... najznačajnija... vida njene pojave.
Prvo: Rejčel Stoun, iako je bila deset godina mlađa od
svoje sestre, izgledala je kao bliznakinja Džojs Stoun. Visoka,
vitka, uglasta. Prodorne plave oči. Savršeno ovalno lice, čije
je veličanstvene obline uovičavala spektakularna kosa do
ramena. Postojala je jedna razlika. Džojs Stoun je imala plavu
kosu, a Rejčel kestenjastu. Ta razlika uopšte nije bila važna.
Sličnost između starije i mlađe sestre bila je neverovatna.

Drugo: dok je lice Džojs Stoun bilo glatko i preplanulo,
Rejčelino je bilo naduveno i u modricama. Pored toga što je
neprestano silovao svoju ženu, Papadropolis ju je i tukao,
trudeći se da mu šake ostave tragove koji se neće moći
sakriti. poniženje... to je bilo oružje ovog tiranina. Potčini i
nadvladaj.

Ne više, pomisli Sevidž. Prvi put je osetio da ga za ovaj
zadatak ne veže samo profesionalna odanost, već da mu je
on važan i s moralne tačke gledanja. Rejčel Stoun je
možda... verovatno i jeste... iskvario luksuz. Ali niko nije
imao prava da je zlostavlja.

E, pa dobro, Papadropolise, pomisli Sevidž. U ovo sam
se upustio sebe radi, kako bih se dokazao. Ali posao ću
okončati tako što ću se tebe dočepati.

Pasji sine!
U glavi mu je bubnjalo od besa.
Okrenuvši se od vrata, video je da se Rejčel Stoun
obukla.
Nagnuo se ka njenom uhu i gotovo nečujno
prošaputao, svestan njenog parfema.
- Ponesite nekoliko sitnica koje su vam odista neophodne.
Klimnula je odlučno i nagnula se ka njemu, rekavši
zamamnim šapatom koji je podsećao na njen dah.
- Daću vam sve što želite. Samo me odvedite odavde.
Sevidž krenu ka vratima.

 

13.

 
 
Gracioznošću plesačice, Rejčel Stoun je nečujno pohitala niz
stepenice. U senkovitom predvorju Sevidž joj dotaknu ruku
kako bi je poveo kroz dnevnu sobu, s namerom da stigne do
hodnika u blizini kuhinje i iziđe iz zdanja kroz ista vrata kroz
koja je i ušao.

Ali ona mu se otrgla, i grabeći svojim dugačkim, vitkim
nogama brzo se uputila prema prednjim vratima.

Sevidž je požurio da je zaustavi pre no što otvori vrata i
uključi alarm.

Međutim, ona nije posegnula za kvakom na vratima,
već za prekidačem iznad njih, i Sevidž je istog časa shvatio
da je i pored želje da što pre pobegne, dovoljno pribrana da
isključi alarm.

Otvorila je vrata. Kiša je šibala prostor ispod balkona.
Sevidž stupi za njom na široko belo stepenište i lagano
zatvori vrata. Imao je osećaj da je izložen mnogobrojnim
pogledima kada se našao ispod magličaste lučne svetiljke,
pa se okrenuo da joj izda uputstva.

Ali nje više nije bilo; trčala je pored stubova, niz
stepenice, pravo u oluju.

Ne! Potrčao je za njom. Isuse, zar ne shvata da napolju
može biti stražara? Ne može se jednostavno uspentrati
preko ograde. Uključiće alarm!

Kiša je bila jača i hladnija nego kada je ušao u zdanje. I
mada je drhtao, znao je da je deo vlage koja mu se slivala
niz lice poticao od znoja. Od straha.

Stigao ju je, spreman da je ščepa i povuče u zaklon
velikog kipa s leve strane. Odjednom se predomislio. Nije
bežala nasumce. Ostala je na betonskom prilazu koji je
pravio zaokret ispred zdanja. Stalno je išla udesno dok nije

stigla do kratkog travnjaka koji je presecao prilazni put. Na
kraju travnjaka kroz oluju se jedva nazirala lučna svetlost
koja je otkrivala neku dugačku, usku, jednospratnicu sa šest
velikih vrata koja su se podizala naviše.

Garaža imanja. Tamo se uputila. Mogli su se sakriti iza
nje dok joj ne objasni kako namerava da prođe pored
senzora.

Pojačavši tempo, Sevidž je sustiže i odlučnim mada
tihim glasom naredi.

- Pođite za mnom. Pozadi.
Nije ga poslušala, već se zaletela prema krajnjim
vratima na garaži, koja su se videla iz zdanja. Okrenula je
kvaku. Nije se pomerila.
Zajecala je - Isuse, zaključana su.
- Moramo se skloniti pozadi...da nas ne vide.
I dalje je cimala kvaku.
- Hajdemo - reče Sevidž.
Okrenuo se prema pucnju koji je dopro iz zdanja.
Kroz prednja vrata izleteo je stražar s podignutim
pištoljem, zagledavši se u oluju.
Oh, sranje, pomisli Sevidž.
Napolje izjuri i drugi čovek.
Sevidž se nadao da je kiša suviše jaka da bi ta dvojica
videla garažu.
A onda je izleteo i treći i Sevidž je znao da će uskoro svi
stražari krenuti u pročešljavanje okolnog terena.
- Nemamo izbora - reče on. -Vaša ideja je suluda,
Rejčel, ali trenutno ne mogu da smislim ništa bolje. Sklonite
se.
Kiša se slivala niz njega dok je užurbano baratao oko
brave. Kada je otvorio vrata, Rejčel se uvukla pored njega i
posegnula za prekidačem za struju. Uspeo je u poslednjem
trenutku da zatvori vrata, pre no što je iznenadna svetlost
mogla da privuče pažnju stražara.
Pred sobom je ugledao dugačak niz luksuznih
automobila. - Smem li da se nadam da ste poneli sa sobom

ključeve? Mogu pokrenuti jedna od ovih kola pomoću žica,
ali biće mi potreban koji minut, a zahvaljujući vama,
nemamo na raspolaganju mnogo vremena.

Rejčel je jurnula prema mercedesu. - Ključevi su već
unutra.

- Šta?
- Nijedan lopov se ne bi usudio da išta ukrade mome
mužu.
- Zašto su onda vrata bila zaključana?
- Zar to nije očigledno?
- Ne.
- Da bi mene sprečio da se poslužim kolima ako kojim
slučajem iziđem iz kuće.
Dok su razgovarali, Sevidž je trčao za njom prema
mercedesu. Međutim, ona se smestila na vozačevo sedište i
zalupila vrata pre no što je mogao da je spreči. Okrenula je
ključ za koji je predvidela da će ga tu zateći. Motor se
konačno oglasio i počeo da prede, oštar miris izduvnih
gasova ispuni garažu.
Istog časa je pritisnula dugme za daljinsko upravljanje
pridodato tabli sa komandama. Odjeknu tutnjava. Vrata
ispred mercedesa glatko skliznuše naviše.
Sevidž je jedva stigao da otvori suvozačeva vrata i da
se uvuče unutra pre no što je dala gas. Glava mu se trgnu
unazad. S treskom je zatvorio vrata trenutak pre no što su
se razbila o dovratak garaže.
- Umalo me niste ostavili!
- Znala sam da ćete uspeti.
- Ali šta bi bilo da nisam uspeo?
Rejčel okrenu volan nalevo i krenu preko travnjaka što
dalje od garaže. Kratkotrajan snop svetlosti koji je dopro iz
lučne svetiljke osvetlio je njeno naduveno lice svo u
modricama. Pritisla je jače gas i ponovo okrenula volan,
ovog puta udesno, prema prilaznom putu koji je vodio od
zdanja.
Pre no što je uspeo da se veže, Sevidž se zaneo u

pravcu u kome je skrenula.
- Šta bi se desilo da niste uspeli da uskočite u kola pre

no što sam dala gas? - ponovi Rejčel pitanje. - Imam osećaj
da ste domišljati.

- A ja imam osećaj da ste prava kučka.
- Moj me muž često naziva kučkom.
- Izvinjavam se.
- Hej, nemojte se raznežiti zbog mene. Meni je
potreban spasilac koji ume da zada udarac u dupe.
- Ne, trenutno vam je potrebno - Sevidž pruži ruku
prema kontrolnoj tabli i pritisnu jedan prekidač - da uključite
brisače.
- Rekoh li vam da ste domišljati.
Sevidž se osvrnu oko sebe, ugledavši stražare koji su
pokušavali da presretnu kola. Nosili su oružje, ali nisu
nišanili.
Zašto?
To nije imalo smisla.
Ipak jeste.
Eili bi presrećni da mogu meni da raznesu mozak,
pomisli Sevidž. Dobili bi koji plus. Ali nisu se usuđivali da
pucaju iz straha da ne pogode Papadropolisovu ženu. U tom
slučaju, stražari ne bi bili jednostavno ubijeni. Papadropolis
bi ih bacio ajkulama.
Dok je Sevidž zurio ispred sebe, blesnula je munja, i pri
tom jasnom osvetljenju, ugledao je jednog čoveka na putu
pred sobom. Čovek je držao pušku, i poput ostalih stražara
nije je ni podigao niti je zapucao.
Ali za razliku od drugih, u ruci je držao i snažnu
baterijsku lampu, čiji je snop usmerio u vozačevu stranu,
nadajući se da će zaslepiti Rejčel i naterati je da sleti s puta.
Rejčel je brzo podigla šaku da zakloni oči i okrenula
kola prema čoveku sa baterijskom lampom.
Stražar je skočio u stranu tako lako da se Sevidž
zapitao da li je nekada trenirao gimnastiku. Dočekavši se
bezbedno na noge sa Sevidžove strane kola, stražar je

nastavio da usmerava jarki snop baterijske lampe.
Ni to nije imalo smisla. Stražar nije mogao da se nada

da će zaslepiti Rejčel postrance.
A onda je sve postalo logično i očigledno.
Stražar nije usmerio baterijsku lampu prema Rejčel već

prema Sevidžu.
Kako bi me dobro osmotrio! Kako bi mogao da me

opiše Papadropolisu, a možda bi neko mogao i da me
prepozna?

Sevidž je brzo zaklonio šakama lice. Istog časa se i
sagnuo, u slučaju da stražar rizikuje i pripuca kroz
suvozačev deo vetrobrana.

U trenutku kada su kola projurila pored stražara, Sevidž
se okrenuo i pogledao. Ostali stražari trčali su putem iz
zdanja. U kući su bila upaljena sva svetla, ocrtavajući obrise
stražara u kišnoj noći. Čovek koji je uperio baterijsku lampu
stajao je leđima okrenut kući, mršteći se u pravcu
mercedesa. Snop baterijske lampe onemogućio je Sevidžu
da ranije vidi protivnikovo lice, ali sada je čovek isključio
snop i naredni blesak munje osvetlio je stražareve crte lica.

Nije mogao dobro da ga osmotri jer se kiša slivala niz
stražnje staklo. Uz to, Sevidžu se još nije potpuno oporavio
vid od jakog snopa baterijske lampe. A i mercedes se žurno
udaljavao od čoveka.

Međutim, Sevidžu je bilo dovoljno i ono što je video.
Stražar je bio Istočnjak. Spretan skok kojim je odskočio od
kola... da li je to zasluga bavljenja gimnastikom, ko što je
Sevidž u prvi mah pomislio, ili je bio stručnjak za borbene
veštine?

Četiri sekunde. Samo je toliko Sevidž imao na
raspolaganju da osmotri tog čoveka. Blesak munje je minuo.
Sakrila ga je pomrčina.

Ali četiri sekunde bile su dovoljne. Čovek je imao oko
trideset pet godina visok pet stopa i deset inča, vitak,
pristalog izgleda. Na sebi je imao tamne pantalone,
odgovarajuću vetrovku i rolku. Tamno lice bilo mu je

četvrtasto, a markantna brada i jagodične kosti uokvirivali
su odlučno, dopadljivo lice.

Da, bio je istočnjak. Sevidž je mogao biti i određeniji.
Bio je Japanac. Sevidž je znao isto onako dobro kojoj
nacionalnosti pripada taj čovek kao što su četiri sekunde
bile dovoljne da se zapanji i počne da se trese jer je taj
čovek zastrašujuće ličio...

Sevidž nije želeo da razmišlja o tome.
Akira?
Ne! To je nemoguće!
Ali dok se mercedes sve brže udaljavao od zdanja,
Sevidž je analizirao taj kratki pogled koji je uspeo da baci na
stražara; ono glavno što ga je prenerazilo kod tog čoveka
nije bilo njegovo žilavo telo ili četvrtasto lice.
Ne, pažnju mu je najviše privukla melanholija skrivena
iza napetog lica japanskog stražara.
Akira je bio najtužniji čovek koga je Sevidž ikada sreo.
To je nemoguće!
Sevidž se u šoku okrenuo prema Rejčel. Bio je
odgovoran za nju, ali ona se dobro borila protiv vlastite
histerije. - Nikada nećete uspeti da probijete ogradu.
- Samo gledajte. - Povećala je brzinu.
- Ali ta kapija je od čelika. Pojačana je.
- Kao i kola. Oklopljena. Uhvatite se za kontrolnu tablu.
Kada udarimo u kapiju, mercedes će biti tenk.
Stražari pred njima su se u trku sklanjali. Gvozdena
ograda se brzo pojavila. Snažno udarivši u nju, limuzina je
uspela da se probije kroz prepreku.
Sevidž se okrenuo i zagledao kroz stražnje staklo niz
koje se slivala kiša, ugledavši svetla farova koja su ih
progonila.
Stao je da zamišlja.
Sa užasnom sigurnošću.
Muškarac koji je vozio kola sigurno će mu neverovatno
ličiti na Akiru.
- Jesam li vas uplašila? - zakikotala se Rejčel.

- Nimalo.
- Zašto ste onda tako bledi?
- Sve mi se čini da sam upravo video duha.

 

14.

 
 
Sevidž je isplanirao nekoliko načina da izbavi Rejčel sa
ostrva. Ako bi sve išlo kako treba, odjurili bi do motorcikla
koji je jedan član Sevidžove ekipe sakrio među stenjem na
padini udaljenoj pola kilometra. Odatle bi mogli da biraju
između tri međusobno udaljene drage, u kojima su ih čekali
mali, snažni čamci da ih što pre prebace do ribarskog broda,
sa koga se lovi potegačom, koji je kružio oko ostrva.

Jedna od nepredvidivih okolnosti o kojoj je Sevidž
morao da brine bilo je vreme. Dok se ubacivao na imanje
oluja mu je išla u prilog... što je jače padala kiša, to je imao
bolji zaklon. Ipak, nadao se da će oluja oslabiti za vreme
evakuacije, međutim ona je samo postala još jača. Vetar bi
bio prejak, a more suviše uzburkano za čamac koji je trebalo
da ih prebaci na ribarski brodić, koji će se i sam naći u
opasnosti i morati da potraži zaklon.

Razume se, Sevidž nikada nije zasnivao plan samo na
mogućnosti da se vreme popravi, čak ni onda kada mu je u
prilog išla vremenska prognoza. Jedan od izviđača pronašao
je zabačenu pećinu u kojoj su mogli da se sakriju dok im
vremenski uslovi ne omoguće da upotrebe čamac. Sevidža
nisu brinuli psi koji su mogli da ih slede po mirisu, jer je
Papadropolis imao fobiju od pasa i odbijao da ih drži na
imanju. Čak i da je bilo pasa, kiša bi ih omela da ih slede.

Sevidž je računao s tim da stražari mogu pronaći
čamce u dragama, pa je sredio da ih na obližnjem ostrvu
Delosu čeka helikopter. Trebalo je samo da mu uputi signal
preko radio transmitera u rancu i helikopter bi pohitao da ih
pokupi na unapred dogovorenom mestu.

Ali šta ako loše vreme potraje i helikopter ne može da
poleti? Šta ako se Papadropolisovi ljudi zateknu u oblasti

sastanka? Ako bi ga progonili, Sevidž ne bi bio u prilici da
odvede Rejčel do pećine. Tada bi mu preostalo samo jedno
rešenje. Očajničko.

- Put se ispred nas račva. Skrenite levo - reče on.
- Ali to će nas odvesti na severozapad. Prema...
- Mikonosu. - Sevidž klimnu.
- To selo je pravi lavirint. Upašćemo u zamku pre no što
uspemo da se sakrijemo!
- Ne nameravam da se sakrivam. - Sevidž se osvrnu
prema farovima koji su se velikom brzinom primicali
postajući sve veći.
Akira? Ne! To je nemoguće!
- Šta to znači da ne mislite da se sakrivate? Šta ćemo...
- Evo račvanja. Uradite ono što vam kažem. Skrenite
levo.
Kada su probili ogradu, betonska staza pretvorila se u
prljavi put. Kiša je omekšala zemlju. Oklopljeni mercedes
uronio je u blatnjave barice. Točkovi su se okretali, stražnji
deo je ševrdao, kola su se s mukom probijala napred. Jedina
uteha bilo je to da će i kola koja ih progone imati iste
probleme, pomisli Sevidž. A onda je primetio da su se poteri
priključila još neka kola koja su se približavala.
Usled raskvašenog puta mercedes je morao da u spori
na trideset kilometara na sat. Čak i tada, Rejčel je s mukom
upravljala volanom, trudeći se da kola ne skliznu u jarak dok
je izvršavala ono što joj je naredio, skrenuvši ulevo. -
Zadovoljni?
- Za sada. Uzgred budi rečeno, dobro vozite.
- Pokušavate da mi ojačate samopouzdanje?
- To nikada nije naodmet - primeti Sevidž. - Ipak, nisam
vas slagao.
- Muž me sve vreme laže. Kako da znam...?
- Da vas i ja ne lažem? Jer vaša sigurnost zavisi od
mene, i da niste u stanju da kontrolišete ovaj auto, zahtevao
bih da zamenimo mesta.
- Kompliment prihvaćen. - Mršteći se od

usredsređenosti, uspela je da ubrza.
Sevidž se ponovo okrenu prema farovima iza sebe.

Nisu se približavali. Nevolja je bila u tome što nisu ni
zaostajali.

- Moj muž je unajmio sve same budale. Dok su još bili u
prilici tamo ispred kuće, nisu bili dovoljno mudri da pucaju u
gume.

- To ne bi imalo smisla.
- Ne razumem.
- Gume na ovako teškim kolima su ojačane. Čak i ako ih
pogodi metak iz puške ili iz pištolja kalibra četrdeset pet, u
stanju su da izdrže težinu kola.
Nalet vetra zatrese kola.
Rejčel umalo nije sletela s puta. Drhtavog glasa, upitala
je - Šta će se dogoditi kada stignemo u Mikonos?
- Ako stignemo do Mikonosa. Obratite pažnju na
sadašnjost.
Stigli su do sela Ano Mera. U ovaj kasni sat, selo je bilo
u mraku, spavalo je. Mercedes je ubrzao, našavši se na
seoskoj kaldrmi. Suviše brzo, čim im se selo našlo za leđima,
put je ponovo postao blatnjav i Rejčel je smanjila gas.
Sevidž odahnu.
Rejčel je to pogrešno protumačila. - Jesam li negde
pogrešila?
- Ne, brinuo sam da li će stražari telefonirati ljudima u
selu koje vaš muž plaća da motre na strance u prolazu što
se zapućuju ka njegovom imanju. Mogla nas je dočekati
blokada na putu.
- Obavili ste domaći zadatak.
- Trudim se, ali uvek postoji rizik od kakve nepoznate
pretnje. Znanje je moć. Neznanje...
- Završite. Na šta ste mislili?
- Neznanje je smrt. Mislim da nas oni farovi sustižu.
- Primetila sam. Pogledala sam u retrovizor. Pričanje mi
pomaže da zaboravim na strah. Ako nas uhvate...
- Vama neće ništa.

- Dok mi se muž ne vrati. Da me ponovo premlati pre
no što me siluje. Ali vas će...

- Ubiti.
- Zašto mi onda pomažete? Koliko vam je moja sestra
platila?
- Nije važno. Ne odvajajte pogled od puta - reče Sevidž.
Ako stignemo do Mikonosa... još samo osam kilometara...
tačno izvršavajte moja uputstva.
- Znači, ipak imate neki plan.
- Imam ih nekoliko, ali primoran sam da se držim
ovoga. Ponavljam... - Sevidž baci pogled prema farovima koji
su ih progonili i možda se približavali... - život vam zavisi od
potpune poslušnosti. Izvršite sve što vam kažem.
- Kada mi muž izdaje naređenja odbijam da ih izvršim.
Ali kada vi to činite, spremna sam da vas sledim i u pakao.
- Nadajmo se da to nećete morati i da dokažete.
 

 

15.

 
 
Farovi su im se odbijali o četvrtaste kuće, savršeno bele čak
i u tami šibanoj kišom.

- Mikonos! - Rejčel stisnu papučicu za gas.
- Ne! - viknu Sevidž.
Suviše kasno. Iznenadno povećanje brzine nateralo je
mercedes da prokliza kroz blato. Kola se zaneše u stranu,
okrenuše... dva puta, volan joj nije bio više ni od kakve
koristi, Sevidž oseti grč u stomaku... i udariše o ogradu
pored puta.
Rejčel gurnu menjač u rikverc, ponovo nagazivši gas.
- Prestanite! - reče joj Sevidž.
Međutim, šteta je već bila počinjena. Umesto da se
lagano odvojila od ograde i vratila na put, Rejčel je uspela
da kola skliznu postrance na gomilu zemlje koja je odozdo
potkačila auspuh i odigla ga. Točkovi su se okretali ne po
blatu već u vazduhu. Kola su bila beskorisna. Ni dvojica ne bi
bila dovoljna da ih gurnu sa te gomile zemlje.
Farovi progonioca su se sve više približavali.
Rejčel se izvuče iz kola. Sevidž pohita da joj se pridruži.
Čizme mu uroniše i zariše se u blato. Umalo nije izgubio
ravnotežu, ali je uspeo da ostane na nogama dok je Rejčel
počela da pada. Uhvatio ju je, čvrsto stegao za mišicu i
povukao napred. Imali su utisak da su deo nekog košmara,
da trče kroz blato, ali se ne pomeraju s mesta.
Međutim tvrdoglavo su sve brže napredovali. Ispred
njih su se povećavali obrisi belih četvrtastih kuća, a iza njih
farovi.
Odjednom se košmar u kome im se činilo da trče u
mestu okončao. Kamene kocke koje je Sevidž osetio pod
čizmama učiniše da ga prožme osećanje oslobođenja, kao

da je pukao kabl koji ga je sputavao. On i Rejčel jurnuše
napred, kao da je čvrsta podloga ulice predstavljala silu koja
ih je povukla napred.

Istog časa kad su ušli u selo, Sevidž je shvatio da im
mercedes ovde ionako ne bi bio ni od kakve koristi. Ulica
kojom su trčali bila je uska i krivudava. Račvala se, a uglovi
su bili tako oštri i sputavajući da bi mercedes morao
naprosto da mili. Začuvši brundanje motora kola
progonitelja Sevidž odabra levu tangentu i pohita njome, ali
se iznenada nađe pred još dve tangente. Obeshrabren,
shvatio je da će bez obzira kojim pravcem krenuo, ubrzo
naići na nove tangente.

Lavirint Mikonosa, ulice napravljene u obliku lavirinta
čiji je cilj bio da zbuni gusare u davnini i olakša seljanima da
uhvate u klopku pljačkaše. Ili u današnje vreme da olakša
lovcima da love plen.

Sevidž je iza sebe začuo lupu vrata na kolima, ljutite
glasove, užurbane korake koji su odzvanjali duž ulice.
Proučavao je tangente pred sobom. Jedna s leve strane
skretala je naviše, druga nadole. Izbor je bio očigledan.
Morao je stalno da se kreće u pravcu luke. Usmeravajući
Rejčel, poleteo je nadesno, ali je uskoro otkrio da ulica zavija
naviše.

Odvešće nas nazad odakle smo krenuli.
Sevidž se okrenu, nateravši Rejčel da se vrati. Osim
naleta kiše i ljutitih glasova progonitelja, selo je bilo tiho.
Samo su belina kuća, tu i tamo pokoji osvetljeni prozor i
povremeno sevanje munja omogućavali Sevidžu da vidi
kuda ide.
Pronašao je uličicu koju nije primetio kada je malopre
tuda prošao. Uličica je vodila nadole; bila je tako uska da je
ramenima dodirivao zidove. Izbio je na jedan širi prolaz,
vodoravan, tako ravan da nije mogao odrediti koji pravac bi
ga na kraju mogao povesti naniže. Ali zato ga je bat koraka
koji je dopro s njegove leve strane naterao da povuče Rejčel
i jurne nadesno.

Ovog puta, na kraju prolaza, naišli su na samo jedan
izlaz... vodio je nadesno i to naviše.

Ne! Moramo nastaviti prema luci!
Sevidž se okrenu i zagleda duž prolaza kojim su upravo
došli. Bat koraka i psovke stražara učiniše mu se bližim. Na
kraju uličice zableštaše baterijske lampe. Jedan stražar
okrenuo se prema drugom i njegov snop osvetli lice tog
drugog stražara.
Drugi muškarac bio je Japanac. Čak i sa ove
udaljenosti, podsećao je Sevidža strašno na Akiru. Japanac
ščepa prvog stražara za ruku i skloni snop baterije sa svog
lica. Zatim pojuriše uličicom.
U Sevidžovom pravcu.
Još nas nisu primetili; ali hoće.
Sevidž čizmom šutnu neku stvar u uličici. Merdevine
spuštene pored zida, napola sveže premazanog belom
bojom. Oslonio ih je o zid. Rejčel se hitro uspentra uz njih.
Dok se Sevidž peo za njom, ugledao je snopove baterijskih
lampi koje su proveravale vrata i prolaze, brzo se
približavajući.
Kada se našao na krovu, povukao je za sobom i
merdevine. Zaparale su po zidu. Snopovi svetlosti usmeriše
se u pravcu iz koga je doprla buka. Snop zaslepi Sevidža
kada ga je otkrio. Skočio je unazad, povukavši i merdevine
sa sobom, začuvši poznato prigušeno napinjanje pištolja sa
prigušivačem, posle čega mu je metak prozviždao pored
uveta. Trenutak kasnije, oni iz uličice više nisu mogli da ga
vide.
Umalo nije spustio merdevine, ali se brzo predomislio.
- Rejčel, prihvatite drugi kraj.
Trudili su se da što brže koračaju preko krova, no» seći
merdevine; zaneli su se i zaustavili kada su naišli na procep
koji je nagovestio novu uličicu.
Sevidž je u daljini video prigušena svetla luke koju je
šibala kiša.
- Pustite merdevine.

Prebacio ih je preko procepa tako da se suprotni kraj
dočekao na drugi krov, dok je on pričvrstio bliži.

Rejčel je krenula puzeći na drugu stranu, ali su prečage
merdevina bile klizave od kiše, tako da joj se koleno
okliznulo, a noga propala. Zaljuljala se, udahnula vazduh,
podigla koleno nazad na merdevine i nastavila da puzi.

Sevidž je umirio merdevine. Pogledao je naniže prema
procepu ispod sebe... nigde nije primetio snopove
baterijskih lampi, mada je čuo povike. Osvrnuo se iza sebe,
prema mestu na kome su on i Rejčel izbili na krov. Niko se
nije pojavio na obodu.

Nalet kiše ga zaslepi. Žmirkajući, pokušavao je da
ugleda Rejčel i uspeo je da je vidi na suprotnom krovu.
Spustio se potrbuške i rukama povukao telo na merdevine;
vlažne prečage olakšale su mu kretanje, pomogle su mu da
klizi.

Kada je stigao na suprotni krov, podigao se i povukao
merdevine. Teturali su se noseći ih prema narednom
procepu između zgrada, krećući se ka donjem delu sela, sve
bliže luci.

Kada je prebrodio i naredni procep posle Rejčel, Sevidž
se osvrnuo. Blesak munje natera ga da se trgne kada se
jedna glava pojavi na vrhu zida. Glava je pripadala Japancu.
Sevidž se priseti svetlucanja mača! A onda...! Japanac se
naglo izvukao na krov.

Pridružio mu se još jedan muškarac, podigao pištolj i
nanišanio u Sevidža.

Japanac je izgubio ravnotežu na krovu klizavom od
kiše. Ali taj se Japanac tako graciozno kretao u dvorištu
zdanja, da je bilo malo verovatno da bilo gde može izgubiti
ravnotežu. Bilo kako bilo, pao je preko čoveka sa pištoljem,
omevši ga u nišanjenju. Pucanj je ispaljen u prazno. Čovek
sa pištoljem zateturao se unazad. Kriknuvši, poleteo je sa
krova.

Japanac ga je ispratio pogledom, a onda poleteo za
Sevidžom i Rejčel, povrativši svoje graciozne pokrete.

Moraće da stane, pomisli Sevidž. Ne može da prebrodi
dva procepa koja smo mi prešli!

Ne zavaravaj se. Ako je ovo Akira, on će već pronaći
načina.

Ali i sam znaš da to ne može biti Akira!
Sevidž mahnito podiže merdevine. Dok mu je Rejčel
pomagala, Sevidž ponovo pogleda prema Japancu, očekujući
da će da zastane kada stigne do uličice između krovova.
Umesto toga Japanac je ubrzao i skočio; njegovo okretno
telo izvilo se kroz kišu, a ruke je ispružio kao da klizi kroz
vazduh. Dočekao se na naspramni krov, povio kolena,
otkotrljao se kako bi ublažio udar i na isti, savršeno uvežbani
način, skočio na noge, nastavivši da trči.
Pod teretom merdevina, Sevidž i Rejčel su se teturali
prema narednoj uličici. Međutim, ovog puta, umesto da
prebaci jedan kraj merdevina preko procepa, Sevidž ih
spusti niz zid. Dok je Rejčel žurila niz merdevine, Sevidž se
okrenuo, obeshrabrivši se kada je ugledao Japanca kako
skače preko još jednog procepa.
U blizini se čula vika stražara. Sevidž se smandrljao niz
merdevine i gurnuo ih od zida kako ih Japanac ne bi mogao
upotrebiti. Uličica je vodila naniže s desne strane. On i
Rejčel potrčaše njome. Sevidž je iza sebe začuo užurbani bat
koraka Japanca prema ivici krova.
Na ivici će zamlatarati rukama i pasti, pomisli Sevidž.
Možda će se povrediti.
Vraga hoće. On je mačka.
Došli su do kraja uličice. Sevidž se našao pred još
jednom vodoravnom ulicom, tako ravnom da nije mogao
odlučiti koji pravac će ih odvesti bliže luci.
Svetlost koja je dopirala kroz jedan prozor odslikavala
se sa vode na ulici. Dok mu je srce snažno tuklo, Sevidž
primeti da voda otiče ulevo.
On potrča sa Rejčel u tom pravcu. Iza njih su odzvanjali
povici. Koraci su se približavali. Iznad njihovih glava šarali su
snopovi baterijskih lampi.

Uličica s desne strane protezala se još strmije naniže,
dalje od baterijskih lampi. Što su se on i Rejčel više
približavali luci, to se selo više sužavalo, oblikujući usko grlo
prema moru, Sevidž je to znao. Ređe je nailazio na
tangente, bilo je manje rizika da će pogrešiti u izboru pravca
i poći nesmotreno naviše, udaljivši se od svog cilja.

Ali morao je pretpostaviti da su progonitelji shvatili
kuda se uputio. Pokušaće da nam preseku put.

Molio se da je lavirint u istoj meri zbunio i stražare kao
što je njega. Kroz psovke iza sebe i bleštavilo baterijskih
lampi koji su dopirali sa strane, čuo je uporan bat para nogu.

Japanac.
Kao da se košmar prekinuo, Sevidž je izbio iz sela,
probio se kroz njegove granice i zbrku. Put mu je sada bio
čist, vodio je preko plaže, duž doka. Nije ga čekao ni jedan
neprijatelj. Rejčel je pored njega teško disala, posrtala, na
ivici iscrpljenosti.
- Izdržite još malo - hrabrio ju je Sevidž. - Uskoro će sve
biti gotovo.
- Nadam se da hoće - zadrhta ona.
- Ako vam to išta znači -... teško je disao Sevidž... -
Ponosim se vama. Bili ste odlični.
Nije bio ciničan. Slušala ga je sa stilom i uložila je u ovo
svu svoju snagu. Međutim, njegovo ohrabrenje... bez sumnje
prve lepe reči koje joj je neko uputio posle dužeg vremena...
urodile su plodom. Potrčala je još brže, uloživši u to
poslednje trunke snage i umalo ga ne pretekavši.
- Ozbiljno sam ono mislila - reče. - S vama i u pakao.

 

16.

 
 
Jahta, jedna od nekoliko, bila je usidrena blizu kraja doka.
Sevidžova poslednja opcija. Ako bi čamci u raznim dragama
bili otkriveni, ako bi ribarski brodić bio primoran da se
povuče usled lošeg vremena, ako helikopter ne bi mogao da
poleti sa obližnjeg Delosa i pokupi ih sa mesta sastanka,
poslednja mogućnost bila je jahta koju je član njegove ekipe
ostavio u luci Mikonosa.

Sevidž je skočio na palubu, oslobodio konopce kojima je
bila vezana za stubove, podigao poklopac motora i zgrabio
ključ ostavljen ispod palube. Gurnuo je ključ u bravu na
komandnoj tabli lađe, sav ponosan kada je motor
zabrundao, pritisnuo akcelerator i osetio plimu zadovoljstva
kada se jahta odvojila od doka.

- Hvala! - zagrli ga Rejčel.
- Lezite na palubu!
Odmah ga je poslušala.
Dok se jahta udaljavala od doka, a nadolazeće talase
preticali veći olujni talasi, Sevidž je pogledao skupljenih
veđa iza sebe. Silno more bacakalo je jahtu gore-dole;
međutim, uprkos zbrkanoj perspektivi, Sevidž je ugledao
čoveka koji je trčao duž doka.
Japanac. Pod svetiljkom na kraju doka crte lica su mu
bile isto onako melanholične kao Akirine.
Na licu su mu se takođe ogledala i druga osećanja.
Zbunjenost. Očajanje. Bes.
A ponajviše, strah.
To nije imalo smisla. Međutim, sumnje nije bilo. Najjače
osećanje koje je Istočnjak pokazivao bio je strah.
- Sevidže! - glas je bio napet, nejasan usled naleta oluje.
- Akira? - Prolomi se Sevidžov krik, ugušen talasima koji

su mu zapljusnuli lice, ispunili usta, nateravši ga da se
zakašlje.

A na doku su drugi stražari protrčali pored Japanca.
Uperili su pištolje prema jahti, ali se nisu usudili da pucaju,
svesni da mogu pogoditi ženu svoga klijenta. Mokra lica
odražavala su očajanje.

Japanac povika - Ali video sam te.
Oluja je zaglušila naredne pomamne reči.
- Ti si mene video? - povika Sevidž.
- Ja sam tebe video!
Sevidž nije smeo da dozvoli da ga bilo šta omete.
Morao je uspešno da privede kraju ovaj zadatak, pa je dao
gas i udaljio se iz luke.
-... kako umireš! - Zaurla Japanac.
Rejčel podiže pogled sa palube. - Poznajete tog čoveka?
Sevidž čvrsto šakama steže komandu jahte. Bilo mu je
muka koliko mu je srce snažno udaralo.
Osećao je vrtoglavicu. Tamo u selu predvideo je da će
Japanac skočiti sa zida poput mačke.
Da. Poput mačke, pomisli Sevidž. S manje od devet
života.
- Poznaješ li ga? - ponovi on pitanje koje mu je Rejčel
postavila dok se jahta borila sa olujnim talasima u želji da
napusti luku. - Nek’ mi je bog na pomoći, da.
- Vetar! Ne čujem vas!
- Video sam ga kako umire pre šest meseci!
 

 

IZVRŠNI ZAŠTITNIK

 

1.

 
Sevidž je pre šest meseci radio na Bahamima; zadatak koji
je protekao bez ikakvih nepredviđenih događaja sastojao se
u čuvanju devetogodišnjeg sina jednog američkog
proizvođača kozmetike, čiji su roditelji bili tamo na
godišnjem odmoru. Unajmili su ga iz straha da mali ne bude
otet. Na osnovu istrage koju je sproveo, Sevidž je zaključio
da će se, pošto porodici niko nikada nije pretio, njegov
zadatak. odista sastojati samo u tome da pravi društvo
dečaku dok njegovi reditelji budu obilazili lokalne
kockarnice. U teoriji, mogli su za to da unajme bilo koga, ali
pokazalo se da je biznismen pravio česte rasne ispade na
račun lokalnog stanovništva, pa je Sevidž pretpostavio da bi
potencijalni kidnaperi imali kožu tamniju od njegovih
poslodavaca. Ako su stvari tako stajale, zašto je biznismen,
pitao se on, uopšte izabrao Bahame? Zašto nisu otišli u Las
Vegas? Najverovatnije zato što je bilo više šik reći
prijateljima da ste dve nedelje proveli na Bahamima.

Sevidž se nije slagao sa njihovim izborom, ali to nije
pokazao. Konačno, njegov posao nije bio da voli svoje
klijente, već da im obezbedi sigurnost, a pored toga, uprkos
odbojnosti koju je osećao prema svom poslodavcu, veoma je
uživao u dečakovom društvu. Iako ni u jednom trenutku nije
dozvoljavao da ga bilo šta omete u izvršavanju dužnosti,
naučio je dečaka da jedri na dasci i da roni sa aparatom za
disanje. Biznismenovim novcem iznajmio je ribarski čamac...
kojim je upravljao domorodac sa Bahama, na Sevidžovo
pobunjeničko oduševljenje... i ne bacivši nijedan mamac
pokazao je dečaku graciozno veličanstvene skokove letećih
riba i marlina. Ukratko, ponašao se kao otac kakav je pravi
otac dragog dečaka trebalo da bude.

Kada je dečak odleteo nazad za Atlantu sa porodicom,
Sevidž je osetio prazninu. Teši se, pomislio je, nije svaki

posao ovako prijatan. Ostao je na Bahamima još tri dana.
Plivao je, trčao, vežbao mišiće. Ali onda je ponovo osetio
urođeni poriv za radom. Pozvao je jednog od nekoliko svojih
kontakata, restauratera iz Barselone, koga je opet nazvao
juvelir iz Brisela i ostavio poruku da se Sevidž, ako je na
raspolaganju, javi svom agentu koji će biti srećan da
porazgovara s njim.

 

2.

 
 
Sevidžov agent, Grejem Barker-Smit, Englez koji ga je
obučio, stanovao je u renoviranoj kući sa kolnikom u
elegantnoj uličici popločanoj ciglom u Njujorku, pola bloka
od Vašington Skvera. Grejem je voleo da kaže - U ponoć
mogu da čujem narkomane kako zavijaju.

Grejem je imao pedeset osam godina, bio je predebeo
jer je pio suviše šampanjca i jeo suviše kavijara, ali kao vitak
mladić pripadao je elitnoj jedinici komandosa britanske
vojske, Specijalnoj Vazdušnoj Službi, a pošto je napustio
vojsku, bio je u zaštitnoj pratnji nekoliko ministara vlade. Na
kraju su njegovi prihodi u civilnoj službi postali neprihvatljivi
u poređenju sa honorarima koje je mogao da zaradi u
privatnom sektoru kao čuvar. Najveće mogućnosti pružala je
Amerika.

- Sve se to događalo pošto je ubijen predsednik Kenedi.
A potom Martin Luter King. Zatim Robert Kenedi. Ljudi na
vlasti najviše od svega su se plašili da ih neko ne ubije.
Razume se, Tajna Služba je ograničila svoje delovanje na
političare visokog ranga, pa sam ja odabrao da radim za
istaknute biznismene. Oni su imali lovu, a posle navale
terorista sedamdesetih godina, zgrnuo sam grdno
bogatstvo.

Uprkos tome što je dvadeset godina proveo u Americi,
Grejem je i dalje govorio s engleskim naglaskom, mada se
služio rečnikom koji je predstavljao zanimljivu mešavinu
američkih i engleskih izraza.

- Pojedini biznismeni koje sam štitio - ... Grejem napući
usne... - bili su pravi lupeži u odelima braće Bruks.
Elegantna spoljašnost. Bez klase. Ni nalik aristokratima za
koje sam nekada radio. Ali u to vreme sam ovo naučio.

Zaštitnik mora da potisne loše mišljenje o svom poslodavcu.
Ako dozvoliš da tobom ovlada neslaganje, nesvesno ćeš
počiniti grešku koja bi mogla tvog klijenta da staje života.

- Hoćeš da kažeš da zaštitnik ne sme nikada da ima
loše mišljenje o svom klijentu?

- To je luksuz. Kada bismo radili samo za one koji nam
se dopadaju, retko bismo imali posla. Niko nije savršen.
Međutim, držim do minimalnih standarda. Nikada ne bih
pomogao rasturačima droge, trgovcima oružja, teroristima,
podstrekačima nereda, onima koji zlostavljaju decu, tuku
žene, ili članovima udruženja koji mrze vojsku. Nikada ne bih
mogao dovoljno da potisnem odvratnost da bih mogao da ih
štitim. Međutim, osim u slučajevima kada se suočiš sa
očiglednim zlom, nemaš prava da osuđuješ svog klijenta.
Razume se, možeš ga odbiti ako ne ponudi odgovarajući
honorar ili je posao suviše opasan. To što smo tolerantni ne
znači da moramo biti ”šmuks”. Praktičnost. Prilagodi se
okolnostima.

Grejem je uvek uživao u ovim filozofskim raspravama i,
uprkos naređenjima kardiologa, dopuštao je sebi da pripali
ogromnu cigaru, čiji je dim lebdeo iznad njegove ćelave
glave. - Da li si se ikada zapitao zbog čega sam te primio za
učenika?

- Pretpostavio sam zbog toga što sam prošao trening u
SEAL-u.

- Taj je trening, nema sumnje, bio stvarno nešto
izuzetno. Kada si došao kod mene, pred sobom sam video
snažnog mladića naviknutog na stres smrtonosnih uslova.
Preporučljiva osnova. Obećavajuća. Međutim, nedoterana.
Mogao bih čak dodati, sirova. Što se vređaš? Upravo se
spremam da ti dodelim kompliment. Tvrdim da je SEAL
jedna od najboljih jedinica komandosa na svetu, mada je
moj SAS, razume se, visoke klase. - Grejem zatrepta. - Ali
vojska zahteva bespogovornu poslušnost, dok izuzetni
zaštitnik nije sledbenik, već vođa. Ili tačnije, odnos između
zaštitnika i njegovog poslodavca je veoma tanan, zahteva

od zaštitnika i da naređuje i da sluša naredbe, mora da
dozvoli svom klijentu da radi šta želi, ali držeći se njegovih
uputstava kako to da obavi. Taj odnos poznat je kao
simbioza.

Sevidž suvo odvrati - Poznata mi je ta reč.
- Daj i uzmi - nastavi Grejem. - Zaštitnik mora da bude
obučen vojni specijalac, slažem se. Ali mora biti i dobar
diplomata. I iznad svega, mora biti pametan. To poslednje...
tvoja pamet... to je ono što me je privuklo. Napustio si
SEAL...
- Jer sam bio protiv onoga što se dogodilo u Grenadi.
- Da, američka invazija na to sićušno ostrvo u Karibima.
Prošlo je nekoliko godina pre no što si mi prišao, ili, ako me
sećanje nije izdalo, invazija je izvedena dvadeset petog
oktobra 1983.
- Sećanje te nikada ne izdaje.
- Pošto sam Britanac, u krvi mi je da budem precizan.
Šest hiljada američkih vojnika... raspoređenih jedinica
rendžera, marinaca, 5EAB-a i padobranaca iz osamdeset
druge vazdušne... napale su Grenadu. Zadatak im je bio da
spasu hiljadu američkih studenata medicine koje su u
zatočeništvu držale sovjetske i kubanske trupe.
- Navodno držale u zatočeništvu.
- Glas ti je isto onako ljut kao i onog dana kada si došao
kod mene. I dalje smatraš da je ta invazija bila
neopravdana?
- Svakako, bilo je nevolja na tom ostrvu. Udarom je
zbačen predsednik vlade, jer je bio prokubanski nastrojen, a
čovek koji ga je zamenio bio je marksista. Različite nijanse
crvene. Udar je izazvao civilne nerede. Lokalni vojnici ubili
su sto četrdeset protestanata. A bivši predsednik vlade bio
je ubijen. Međutim, američki studenti medicine ostali su u
svom naselju... nijedan nije bio povređen. U stvari, bila je to
borba za vlast između dvojice političara komunista. Zašto su
Amerikanci studirali medicinu na jednom prokubanskom
ostrvu ne znam, ali udar teško da je uzdrmao ravnotežu

snaga u Latinskoj Americi.
- Šta je bilo sa kubanskim, istočnonemačkim,

severnokorejskim, libijskim, bugarskim i sovjetskim
tehničkim savetnicima na ostrvu, koji su uglavnom bili
vojnici?

- Preterivanje američke obaveštajne službe. Video sam
samo lokalne vojnike i kubanske građevinare. Svakako, kada
je invazija počela, Kubanci su zgrabili puške i počeli da se
bore kao da su prošli kroz vojnu obuku, ali koji mladi
Kubanac nije prošao vojnu obuku?

- A pomoćni aerodrom sa pistom dugačkom deset
hiljada stopa, koji je mogao da prima dugodometne
bombardere?

- Pista koju sam ja video nije bila ni upola toliko
dugačka, odnosno bila je pogodna samo za turističke letove.
Invazija je bila prava predstava. Amerika je bila nemoćna
kada je Iran zauzeo našu ambasadu sedamdeset devete.
Regan je pobedio Kartera jer se zakleo da će biti odlučan
ako neko ponovo pripreti Amerikancima. Neposredno posle
prevrata u Grenadi, jedan arapski terorista dovezao je
kamion pun eksploziva u barake američkih marinaca u
Libanu u kome je besneo rat. Dve stotine trideset vojnika
koji su tu dovedeni da održavaju mir poginulo je u eksploziji.
To što se dogodilo u Libanu bilo je opsceno, ali da li je Regan
vratio milo za drago u toj oblasti? Nije, jer je situacija na
Srednjem Istoku suviše komplikovana. Pa šta je onda učinio
da sačuva obraz? Naredio je američkim snagama da
napadnu lakši cilj, da izbave navodne američke taoce u
Karibima.

- Ali američka javnost gleda na ono što se dogodilo u
Grenadi kao na oslobodilački čin, važnu američku pobedu
nad komunističkom pretnjom na zapadnoj polulopti.

- To se dogodilo stoga što izveštačima nije bilo
dozvoljeno da prisustvuju invaziji. Jedine izveštaje slala je
vojska. U civilnom životu to se zove laž. U politici,
dezinformacija.

- Da - složi se Grejem. - Dezinformacija. Upravo na tu
reč sam čekao. Kao što rekoh, privukla me je tvoja pamet.
Tvoja sposobnost da se distanciraš od svega čemu su te
učili u vojsci, da uočiš istinu i nezavisno razmišljaš. Zašto si
reagovao s toliko gorčine?

- Dobro znaš zašto. Bio sam u prvoj ekipi koja je napala
ostrvo. Iskočili smo padobranima iz transportera. Drugi
avioni dopremili su splavove jer je trebalo neopaženo da
stignemo na ostrvo sa pučine. A mornarica nije dobro
previdela vremenske prilike. Vetar je bio jači nego što su
predvideli. U toku noći talasi su bili tako snažni da nismo
videli splavove. Mnogi od nas... mnogo mojih prijatelja.... su
se utopili pre no što smo stigli do splavova.

- Umrli su hrabro.
- Da.
- Služeći domovini.
- Služeći predsedniku filmskoj zvezdi koji nas je poslao
u bitku bez ikakve potrebe, samo da bi on ispao junak.
- I tako si ti sa odvratnošću odbio da ostaneš u
narednom roku u mornarici, uprkos stimulansu od pedeset
hiljada dolara koliko ti je vojska ponudila. Međutim,
nezadovoljni marinac iz SEAL-a, vrhunski bivši komandos,
mogao je da traži visoke honorare od onih koji vrbuju
plaćenike.
- Nisam hteo da budem plaćenik.
- Nipošto. Cenio si dostojanstvo. Bio si dovoljno mudar
da shvatiš da nisi stvoren za vojnika već za zaštitnika.
Grejem se nagnuo unazad iza svog prostranog radnog
stola od mahagonija, zadovoljno povlačeći dim iz cigare.
Iako je bio krupan, uvek je na sebi imao savršeno sašivenu
odeću koja ga je činila mršavijim sivo odelo na tanke pruge i
prsluk; tamnosmeđa kravata i nežnoplava maramica krajnje
uredno zataknuta u gornji džep sakoa. - Kravata i maramica
ne smeju nikada da se slažu - često je naglašavao,
upućujući Sevidža kako da se obuče ako cenjenog klijenta
treba da prati u nekoj poluformalnoj situaciji. - Nosi odeću

koja se uklapa u okolinu, ali nikada nemoj izabrati odelo koje
je elegantnije od onoga koju nosi tvoj poslodavac.

Propisno odevanje obuhvatalo je samo mali deo pravila
kojima je Grejem naučio Sevidža, a kojih je morao da se
pridržava svaki izvršni zaštitnik. To zanimanje bilo je mnogo
složenije nego što je Sevidž zamišljao kada je prvi put došao
kod Grejema u jesen osamdeset treće, mada, kako je sam
tvrdio, Sevidž nije ni pretpostavljao da je njegovo veliko
iskustvo koje je stekao služeći u jednoj od najboljih vojnih
jedinica na svetu predstavljalo celokupnu pripremu koja mu
je bila potrebna. Upravo suprotno. Trening za komandosa
kroz koji je Sevidž prošao naučio ga je kolika je vrednost u
priznavanju onoga što nije znao, u podrobnom pripremanju
za zadatak. Znanje je moć. Neznanje smrt. Zbog toga je u
prvom redu i došao kod Grejema... da nauči sitnice koje nije
znao, i to od stručnjaka svetske klase, a koje su bile važne
za njegovu novoizabranu profesiju.

Oružje, što se toga tiče Sevidžu nisu bila potrebna
nikakva uputstva. Nije bilo tog oružja... vatrenog,
eksploziva, pera sa kugličastim vrhom, ili klavirske žive...
koje Sevidž nije umeo profesionalno da upotrebi.

Ali kako je stajao sa tehnikom nadgledanja? Sevidž je
bio obučen da napada, ne da prati.

Otkrivanje ”buba”? Sevidžovo iskustvo s bubama bilo je
ograničeno na napasnike iz džungle koji prenose razne
bolesti i nije uključivalo minijaturne mikrofone ugrađene u
telefone, lampe i zidove.

Vožnja da bi se umaklo? Sevidž nije nikada bežao. Uvek
je napadao. A što se vožnje tiče, on i njegova jedinica uvek
su prebacivani bilo avionom, bilo brodom do odredišta.
Vožnja je predstavljala nešto što je radio iz zabave u
iznajmljenoj korveti dok je za vreme odsustva obilazio
barove. _

- Zabava? - Grejem se trgnuo. - Izlečiću te ja od toga.
Upadljiva vozila su zabranjena. Što se barova tiče, pićeš
samo umereno, dobra vina za vreme jela, na primer, ali

nikada na zadatku. Pušiš li?
Sevidž je pušio.
- Više ne pušiš. Kako možeš da uočiš opasnost koja

preti naručiocu...
- Čemu?
- Naručiocu. U profesiji u koju tvrdiš da želiš da stupiš,

klijent se naziva naručilac. Ta mu reč sasvim odgovara, jer je
tvoj naručilac tvoja glavna... ekskluzivna... briga. Kako
možeš da uočiš opasnost koja preti tvom naručiocu kada si
zauzet paljenjem cigarete? Misliš da protivurečim sam sebi
jer pušim cigaru? Ugađam sebi sada kada sam prestao da se
bavim zaštitom i dao se na podučavanje i pronalaženje
poslova za moje učenike. Kao agent za honorar, razume se.
Ali š, kako možeš da štitiš svog naručioca kada u ruci držiš
cigaretu? Da, vidim već, moraćeš još mnogo toga da naučiš.

- Pa, naučite me...
- Prvo, moraš dokazati da si toga vredan.
- Kako?
- Zašto si izabrao...?
- Da budem telohranitelj?
- Izvršni zaštitnik. Telohranitelji su grubijani. Zaštitnik je
umetnik. Zašto si odabrao ovu profesiju?
Naviknut na besmisleno dranje mornaričkih instruktora,
Sevidž se nije naljutio zbog ovog Grejemovog ispada.
Umesto toga ponizno je pokušao da razvrsta svoje instinkte,
pokušavajući da rečima iskaže pobude. - Da bih bio koristan.
Grejem izvi obrvu. - Ovo je jedan od boljih odgovora.
Razradi ga.
- Na svetu ima suviše patnje.
- Zašto se onda nisi priključio mirovnim snagama?
Sevidž se ispravio. - Zato što sam vojnik.
- A sada želiš da postaneš zaštitnik? Član komitatusa.
Ah, vidim da ti nije poznat taj izraz. Nije važno. Uskoro ćeš
razumeti, jer sam odlučio da te primim za učenika. Vrati se
za nedelju dana. Pročitaj Ilijadu i Odiseju. Razgovaraćemo o
etici u ovim delima.

Sevidž se nije usprotivio ovom naizgled nevažnom
zadatku. Bio je navikao da sluša. Ali osetio je da je
Grejemovo naređenje predstavljalo ne puko stavljanje na
probu njegove discipline, već bi se pre moglo reći početak
sticanja nove vrste znanja. Veštine prema kojoj će obuka
kroz koju je prethodno prošao... iako vrhunska... izgledati
kao minimalni zahtev za one veće zbog kojih je, kako mu je
Grejem na kraju kazao, peta profesija bila najotmenija.

Posle Ilijade i Odiseje Grejem je zahtevao da vode
razgovore i o drugim delima klasike koja su imala nekakve
veze sa vojnim veštinama i veštinama vezanim za izvršnu
zaštitu. - Vidiš, tradicija i stav su glavna stvar. Postoje
pravila i kodovi. Etika i, da, estetika. U dogledno vreme
počeću da te podučavam taktici. Za sada ćeš učiti o
predivnoj odanosti prema naručiocu, ali i o neumoljivoj
obavezi da ga kontrolišeš. To je jedinstven odnos. Savršeno
uravnotežen. Umetnički čin.

Grejem je bio taj koji je naterao Sevidža da pročita
anglosaksonski spis o odanosti komitatusa koji su se borili
do smrti da bi odbranili gospodarevo telo od Vikinga koji su
ih napali u bici kod Maldona. Grejem je takođe bio taj koji je
upoznao Sevidža sa izuzetnim japanskim događajem koji je
postao legenda o četrdeset sedam ronina koji su osvetili
uvređenog mrtvog gospodara tako što su odsekli glavu
gospodarevom neprijatelju i iako pobednici, poslušali
šogunovo naređenje da sami sebi prospu utrobu.

Kodovi i obaveze.
 

 

3.

 
 
- Imam zadatak za tebe - reče Grejem.
- Zašto to kažeš tako svečanim glasom? Je li opasan?
- U stvari, prilično rutinski. Osim jedne stvari. - I Grejem
mu ispriča.
- Klijent je Japanac? - ponovi Sevidž.
- Što se zbog toga mrštiš?
- Nikada nisam radio za Japanca.
- To te plaši?
Sevidž razmisli malo o ovoj primedbi. - Kada je u
pitanju većina drugih nacionalnosti, u stanju sam da izvesne
elemente kulture prihvatim zdravo za gotovo. To olakšava
posao. Ali Japanci... ne znam dovoljno o njima - Prihvatili su
mnogo toga od Amerikanaca. Odeću, muziku i...
- To je posledica posleratne američke okupacije. Želeli
su da udovolje pobednicima. Ali ustrojstvo njihovog uma,
način razmišljanja, to je jedinstveno, a pod tim ne
podrazumevam samo razliku između Istoka i Zapada. Čak i
kineski komunisti, evo ti jedan primer, razmišljaju sličnije
Zapadnjacima nego Japanci.
- Učinilo mi se da si kazao kako ništa ne znaš o
Japancima.
- Rekao sam da ne znam dovoljno o njima. To ne znači
da ih nisam proučavao. Znao sam da će se jednog dana
tražiti da štitim nekog Japanca. Hteo sam da budem
spreman.
- I jesi li spreman.
- Moraću da razmislim o tome.
- Plašiš se?
Sevidža ponos natera da se ukoči. - Čega?
- Da možeš biti komitatus, ali ne i samuraj?

- Amae.
Grejem nakrivi glavu. - Ta mi reč nije poznata.

- Japanska je. Označava prinudno saobražavanje sa

grupom.

- Da? Pa šta s tim? Zbunio si me.
- Omote i ura. Misli za javnost i lične misli. Tradicionalni
Japanac nikada ne otkriva ono što zaista misli. On uvek kaže
ono što smatra da će grupa prihvatiti.

- I dalje ne...

- U pitanju je kastinski sistem u Japanu, apsolutna vlast

gospodara nad vazalima. U starini, hijerarhija je išla ovako:
šogun, ispod njega daimio, zatim samuraji, seljaci, trgovci,
pa nedodirljivi, oni koji su čerečili životinje ili štavili kože. Car

nije pripadao toj hijerarhijskoj lestvici, jer je imao malu vlast

ali veliki ugled, kao potomak japanskih bogova. Smatra se

da su taj kruti sistem ukinule demokratske reforme

sprovedene za vreme američke okupacije. Ali on i dalje

postoji.

- Čestitam.

- Molim?

- Kao i uvek, dobro si obavio istraživanje.

- Slušaj dalje - reče Sevidž. - Kako da štitim čoveka koji

želi da se podredi grupi, ali neće da mi kaže šta Misli i koji

potajno misli da je bolji od svojih potčinjenih, a u ovom

slučaju sam to ja? Dodaj tome i paganski običaj da

izbegavaju da čine usluge jer one nameću obavezu da se
onome ko ti učini kakvu uslugu uzvrati nekom još većom
uslugom. Dodaj tome, takođe, da Japanci smatraju za
smrtnu uvredu da potčinjeni izdaje naređenja.

- I dalje ne...
- Sve čemu si me naučio svodi se na ovo... zaštitnik
mora ujedno da bude i sluga i gospodar. Sluga stoga što me
unajmljuju da branim. Gospodar jer je moja obaveza da

zahtevam da moj poslodavac sledi moja uputstva.

Ravnoteža, kazao si. Umetnost davanja i primanja. Reci mi

onda kako da ispunim svoju obavezu prema principalu koji

ne želi da mi otkrije svoje misli, koji ne može da podnese da
se potčinjava potčinjenome i koji neće da izvršava
naređenja.

- To je i te kakva dilema. Nema sumnje, Slažem se.
- Ali i dalje mi preporučuješ da prihvatim ovaj zadatak?
- Obrazovanja radi.
Sevidž pogleda u Grejema i prsnu u smeh. - Baš si
kopile.
- Shvati to kao izazov. Obogaćenje svog umeća. Do
sada si imao znatnog uspeha. Pa ipak nisi dostigao svoj
maksimum. Neznanje je smrt. Da bi postao najbolji moraš
najviše od svih naučiti. A tradicija samuraja nudi najveće
mogućnosti, predlažem ti da se još više pozabaviš kulturom
svoga principala.
- Da li je honorar koji nudi truda...
- Izazov?
- ...vredan?
- Nećeš biti razočaran. Predstavlja više nego izdašnu
nadoknadu.
- Za šta?
- Za diri - odvrati Grejem, iznenadivši Sevidža svojim
poznavanjem suštine ove japanske reči. - Teret obaveze za
tvog gospodara i za svakoga ko ti učini uslugu. Čak ako
zadatak i ne bude obilovao događajima, prijatelju, nećeš se
dosađivati.

 

4.

 
 
Prljava kiša sipila je sa čađavog neba. Odbijala se o masni
asfalt, praveći prljavu izmaglicu koja se ustoličila ispred
prašnjavih prozora aerodroma La Gvardija.

Sevidž je sedeo u pretrpanoj čekaonici Ameriken
Erlajnsa i posmatrao jedan DC-10 kako se približava doku za
dolaske. S vremena na vreme osmotrio bi zbrku oko sebe,
oprezan usled moguće opasnosti, bez ikakvih osećanja.
Razume se, neprijatelj vešt u motrenju ne bi dozvolio da na
sebe privuče pažnju, tako da je Sevidž ostao na oprezu.

- Kako se zove taj principal? - upitao je Grejema.
- Muto Kamiči.
Japanci su na prvo mesto stavljali prezime, a lično ime
na kraju. Formalni izraz poštovanja.« san umesto
”gospodin”... dodavao se ne prezimenu, već imenu koje se
dobijalo na rođenju i dolazilo je iza njega. Znači principala je
trebalo oslovljavati sa Kamiči-san.
- Sutra stiže u Njujork - dodao je Grejem - kroz pasošku
i carinsku kontrolu proći će u Dalasu.
- Svrha posete?
- Grejem je slegnuo ramenima.
- Ma, hajde. Je li biznismen? Političar? Šta?
Grejem odmahnu glavom. - Ura. S pravom si istakao da
Japanci poštuju pravo na lične misli. Ovaj principal ne
voli da otkriva vlastite namere.
Sevidž frknu. - Upravo zbog toga nisam voljan da
prihvatim taj posao. Ako nisam upoznat bar uopšteno s
razlogom njegove posete, kako onda da procenim rizik s
kojim može da se suoči? Političar treba da strahuje od
ubistva, ali jednog biznismena najviše brine da ga ne
kidnapuju. Svaki rizik zahteva drugačiju odbranu.

- Razume se. Ali potrudili su se da me uvere kako je
opasnost od kakve potencijalne pretnje krajnje mala -
odvrati Grejem. - Principal dovodi vlastito obezbeđenje.
Jednog pratioca. Jasno je da bi, da ima razloga za
zabrinutost, poveo više njih. Od tebe očekuje da mu budeš
vozač i zameniš njegovog pratioca dok ovaj spava. Zadatak
je jednostavan. Posao od pet dana. Deset hiljada dolara kao
dodatak mom honoraru kao agenta.

- Za vozača? Previše plaća.
- Traži najboljeg.
- Pratilac.
- Zove se Akira.
- Samo jedna reč?
- Drži se prakse koju sam ja tebi preporučio i koristi
pseudonim, kako neprijatelj ne bi mogao da pomoću javnog
imena otkrije njegov privatni identitet.
- To je u redu. Ali da li je efikasan?
- Svi izveštaji se slažu da jeste, u najvećoj meri. Tvoj je
ekvivalent. Jezik neće predstavljati problem. Obojica tečno
govore engleski.
Sve je to tek delimično razuverilo Sevidža. - Da li bih
preterao ako bih se ponadao da će principal biti voljan da mi
unapred kaže kuda ću ga voziti?
- Nije nerazuman. A imaćeš da prevališ poveću
razdaljinu. - Grejema kao da je sve ovo zabavljalo. - Ovlastio
me je da ti predam ovaj zapečaćeni koverat sa uputstvima.

 

5.

 
 
DC-10 je stigao do odredišta. Motori prestaše da skviče.
Prijatelji i rođaci nagrnuše ka vratima kroz koja će proći
pristigli putnici, nestrpljivo iščekujući svoje voljene.

Sevidž ih odmeri i zaboravi na njih, obrativši pažnju na
promatrače sa strane.

I dalje nije primećivao ništa što bi ukazivalo na kakvu
opasnost.

Pošao je prema kraju gomile koja je čekala. Kao i
obično, prošao je još jedan frustrirajući minut pre no što je
pristajanje završeno. Odjednom se prazna rampa ispunila
užurbanim putnicima.

Grljenje. Ljubljenje.
Sevidž je ponovo osmotrio okolinu. Sve se činilo
normalnim. Usmerio je pažnju prema izlaznoj rampi.
Na redu je bilo testiranje. Njegov principal i principalov
pratilac doputovali su prvom klasom. Ekstra trošak nije
podrazumevao samo veća sedišta, poslužitelje koji su jedva
čekali da vam udovolje, bolje obroke i neograničen broj
besplatnih koktela (koje pratilac ne sme da prihvati), već i
privilegiju ulaska u avion i izlaska iz njega pre putnika koji
plaćaju standardne karte.
Ukrcavanje pre ostalih predstavljalo je plus. Čovek je
imao mogućnost da brzo prođe kroz gomilu u kojoj je možda
vrebala opasnost. Ali izlazak pre ostalih, suočavanje sa
gomilom i nepoznatim rizicima koje je ona mogla kriti u sebi,
predstavljalo je izlaganje riziku. Profesionalni pratilac će
zahtevati da njegov principal sačeka dok većina putnika ne
napusti avion.
Izbegavaj gužvu. Održi maksimalni red.
Sevidž se odmah bolje osećao kada među Roleksima i

zlatnim narukvicama, obučenim da ostave utisak, među
putnicima prve klase, koji su promarširali pored svetine,
čvrsto stežući svoje moćne poslovne tašne, visoko
uzdignutih brada, nije ugledao nijednog Orijentalca. Mnogi
od njih su na nogama imali skupe kaubojske čizme, a na
glavama Stetson šešire, što je i trebalo očekivati pošto je
DC-10 dolazio iz Dalasa, gde se pre toga spustio 747 iz
Japana. Putnici iz Japana sa 747 koji je leteo preko Pacifika,
očigledno su ili ostali u Dalasu ili su nastavili dalje u neke
druge gradove, a ne u Njujork.

Sevidž je i dalje čekao.
Pristiglo je još belaca. Nastavilo se srdačno
pozdravljanje.
Stjuart Ameriken Erlajnsa gurao je staricu u kolicima
kroz prostoriju za pristigle putnike. Teorijski, DC- 10 bio je
prazan.
Teorijski.
Sevidž se osvrnu iza sebe. Broj onih koji su došli nekog
da dočekaju se smanjio. U isto vreme, druga jedna skupina...
nestrpljivih... ukrcala se u nekoliko aviona koji je trebalo tek
da polete.
Ovaj deo čekaonice bio je gotovo prazan. Aerodromski
čuvar praznio je pepeljare. Jedan mladi par snuždio se kada
je video da je pri dnu liste čekanja.
Nikakva opasnost.
Sevidž se ponovo okrenu prema izlaznim vratima.
Pojavio se jedan Japanac, odeven u tamne pantalone,
tamnu rolku i tamnu vetrovku.
Sredina tridesetih. Vitak, ali ne i mršav. Ništa nije
nagoveštavalo mišiće, ali je zato nedvosmisleno zračio
snagom. Žilav. Gibak. Ujednačenih pokreta. Graciozan.
Kontrolisan. Ekonomičan. Nije pravio nepotrebne pokrete.
Poput plesača... koji je poznavao borilačke veštine, jer su mu
se na vrhovima prstiju i bridovima šaka videli žuljevi tipični
za one koji treniraju karate. Ruke su mu takođe bile prazne.
Nije nosio poslovnu tašnu. Niti ručnu torbu. Bio je to zgodan

Japanac, visok pet stopa i deset inča, tamnoput, kratko
podšišane crne kose, jake čeljusti i jagodičnih kostiju koje su
mu uokviravale četvrtasto lice, oči poput lasera, koje su
odmeravale sve ispred sebe.

To je sigurno Akira; Sevidž je bio zadivljen. Pod
ravnopravnim uslovima, neprijatelj bi bio lud da se
suprotstavi ovom čoveku. Pa čak i kada bi bio u prednosti.
Sevidž je toliko navikao da ima posla sa slabijim zaštitnicima
da se gotovo osmehnuo pri pomisli da će raditi sa pravim
stručnjakom.

Iza Akire se pojavio na rampi još jedan Japanac. Kasne
pedesete. Pomalo zguren. Nosio je poslovnu tašnu. Plavo
odelo. Stomačić. Crna kosa prošarana sedama. Upali tamni
obrazi. Umorni rukovodilac.

Međutim, Sevidža je teško bilo prevariti. Drugi Japanac
je verovatno mogao da se ispravi i uvuče stomak ako je to
želeo. Taj čovek je sigurno bio Muto Kamiči, Sevidžov
principal; i on je očigledno poznavao borilačke veštine, jer je
poput Akire (ali za razliku od svih Sevidžovih dosadašnjih
principala), imao žuljeve na vrhovima prstiju i bridovima
dlanova.

Sevidžu je naloženo da se pojavi u smeđem odelu i sa
kravatom u znak raspoznavanja. Kada su mu Kamiči i Akira
prišli nije im pružio ruku. Taj gest bi ga omeo u izvršavanju
njegovih dužnosti. Umesto rukovanja opredelio se za
japanski običaj, samo se ovlaš naklonio.

Oba Japanca zadržali su ravnodušan izraz lica, ali su
iznenađeno zatreptala očima otkrivši da je ovaj Zapadnjak
poznavao japansku etikeciju. Sevidž nije imao nameru da ih
privoli da mu odgovore istom merom. Ipak je iznenada
shvatio da ih njihova kulturna baština prisiljava da
odgovore, iako su njihovi nakloni bili kraći od Sevidžovog;
Akira je tek ovlaš pomerio glavu ne prestajući da nadgleda
čekaonicu.

Sevidž im učtivo dade znak rukom da ga slede. Uputivši
se kroz čekaonicu, motrio je na putnike ispred sebe, Kamiči