Peta Profesija - Dejvid Morel

iza sebe.
Ta jama bio je ribnjak. Ulјez je podigao mlaz vode kada

je upao unutra. Kada su se talasi smirili, on je isplivao, licem
okrenut naviše, širom otvorenih očiju, nepokretan.

Sevidž otupelo priđe. U mraku nije mogao da vidi
grimiznu boju koja je obojila vodu, ali ju je zamislio. Po
površini je plivala utroba. Iako je nebrojeno puta
prisustvovao umiranju, došlo mu je da povraća.

Akira je zurio u leš. Grudi su mu se nadimale i spuštale.
Čujno progutavši knedlu on se okrenu prema Sevidžu. -
Zahvalјujem ti što se nisi umešao.

- Jedva sam uspeo da se obuzdam.
- Znao sam da se mogu osloniti na tebe. - Na Akirinom
licu blistao je znoj u kome se odražavao mesec.
- Čuj - poče Sevidž. - Tamo u kući. Nisam odmah
pokušao da ti pomognem jer...
- Jer si prvo morao da se pobrineš za našeg principala.
- Tako je. Našeg principala. Učinio sam to refleksno. To
nije imalo veze s mojim osećanjima prema njoj.
- A da nije naš principal već samo žena koju voliš? -
upita Akira.
Sevidž nije znao odgovor.
- U tom slučaju, mislim da je dobro - reče Akira - što je
žena koju voliš naš principal.
- Da - odvrati Sevidž, zahvalan Akiri što ga je oslobodio
dužnosti da odgovori. - Prava sreća.
- Kako su samo ušli? Na vrhu zida se nalaze alarmni
senzori. - Akira prođe pored ribnjaka ne gledajući više u leš
koji je u njemu plutao. Stigao je do stražnjeg zida i Krenuo
duž njega na desnu stranu.
Sevidž ga je sledio do ugla, a zatim duž narednog zida.
Petnaest sekundi kasnije, stigli su do konopca čiji je jedan
kraj bio u pesku. Konopac se protezao naviše do vrha jedne
četvorospratnice. Akira začeprka po pesku. U tlu ispod njega
pronašao je strelu za koju je konopac bio zakačen.
- Izbacili su strelu sa krova te zgrade - reče Akira. -

Uređaj koji su upotrebili za njeno izbacivanje mora da je
imao prigušivač zvuka. Ili to ili su upotrebiti neverovatno
snažan katapult, nešto tiho kao samostrel što Kurk nije
mogao da čuje.

- Čim se konopac usidrio, skliznuli su nadole izbegavši
na taj način vrh zida - reče Sevidž. - Ali kuća ti je takođe
opremlјena alarmnim uređajima. Kako su ušli unutra?

Akira je klonulo krenuo ka kući. - Kuri ih je pustio
unutra.

- Šta? Ali mislio sam da mu veruješ.
- Bespogovorno. - Približili su se stražnjem tremu. Akira
pokaza prema Kurijevom telu. - Pogledaj kako leži. Vrata su
otvorena. Pao je tako da mu je pola tela u kući, a pola
napolјu. Leži na stomaku. Glava mu je u hodniku. - Stigli su
do tela. - I na leđima ima mrlјu od krvi. Rupa od metka.
- Znači išao je u kuću kada je pogođen s leđa - reče
Sevidž.
Akira kleknu i dodirnu Kurijevo rame. Glas mu je bio
promukao od bola. - Dokaz potvrđuje izrečeni zaklјučak. U
blizini vruće kupke nalazi se prekidač koji isklјučuje senzore.
Pošto je satima bio na straži, Kuri mora da je osetio potrebu
da uđe u kuću, najverovatnije da se posluži kupatilom. Kada
je isklјučio senzore i otvorio vrata, ubili su ga.
A njegov poslednji mahniti dah sigurno je bio onaj
kašalј koji sam čuo, pomisli Sevidž. Zvuci otvaranja vrata, i
Kurijev pad mora da su bili zvuci što su me probudili, ali
nisam bio svestan da sam ih čuo. Probudili su i Akiru.
- U Japanu se strogo vodi računa o pištolјima - reče
Akira. - Zato je Kuri imao mač koji je čovek u bazenu zgrabio
dok je trčao iz kuće. Kuri je verovatno nameravao da ponovo
uklјuči senzore pošto uđe u kuću i zaklјuča vrata. Pogledaj
trag urina oko prepona. - Akira je milovao Kurijev potilјak. -
Dragi moj prijatelјu, kako si mogao da budeš tako luckast?
Koliko puta sam ti kazao da ne izlaziš van parametra onoga
što čuvaš. Ne ostavlјaj mesto. Postaraj se da se olakšaš pre
nego što kreneš na dužnost, a ako kasnije osetiš potrebu,

uriniraj u gaće. Bešumno. Nelagodnost koju ćeš osetiti nije
ništa spram potrebe da ispuniš svoju obavezu kao zaštitnik.
Zašto,Kuri? Zar ti nisam bio dovolјno dobar učitelј? Zar nisam
zaslužio da budem tvoj sensei? - Akira izdiže ramena. Jecao je,
nagnuo se napred i polјubio Kurija u stražnji deo vrata.

Sevidž ga je bespomoćno posmatrao. Nije znao šta da
kaže. Svaka utešna izjava koje je mogao da se seti činila mu
se patetično neprimerenom.

Konačno, saosećanje mu reče šta da učini. Bez govora.
Bez racionalnog razglabanja. Ne pokušavaj da smanjiš
gubitak ili izvučeš kakav smisao iz svega toga. Nekoliko reči
od srca biće dovolјno.

- Žao mi je. - Sevidž čvrsto stegnu Akiru za ramena.
Brišući oči, boreći se da dođe do daha, Akira odvrati
drhtavim glasom. - Domoarigato.
Sevidžu privuče pažnju neko kretanje u hodniku.
Podigavši pogled sa Akire, ugledao je Eko koja se nalazila
ispred Kurija. Niz lice su joj tekle suze. Lagano se njišući
napred nazad, lјulјala je u krilu unukovu glavu.
Sevidžu zastade knedla u grlu.
Međutim, pažnju mu privuče još neko kretanje u
hodniku. Iz tame, zastajkujući, iskorači Rejčel, kao
hipnotisana. Lice joj je bilo uznemirujuće bledo, crte lica
opuštene, pogled prazan usled doživlјenog šoka.
Zurila je, ništa ne shvatajući, pravo pred sebe, kao da
nije svesna da Eko sedi ispred nje, da Akira miluje Kurija po
glavi, da Sevidž steže Akirina ramena.
Neusredsređenog pogleda, mada uperenog put vrta,
njene oči odbijale su da zatrepću.
Blagi Bože, pomisli Sevidž. Stresao se kada je spustivši
pogled niz njene ruke shvatio da u desnoj šaci drži pištolј čiji
je prigušivač bio uperen prema njenom desnom stopalu.
Pošto smo napustili kuću, mora da se vratila u moju sobu.
Mora da je pronašla pištolј na podu pored prvog ulјeza koga
je Akira ubio.
Rekao sam joj da ostane u stražnjem delu kuće.

Zašto me nije poslušala? Šta će joj pištolј? Osetivši pritisak iza
ušiju, Sevidž se oprezno uspravi. Plašeći se da je ne
prepadne, usled čega je mogla, da se trgne i refleksno opali,
pokrenuo se lagano, prošao pored Akire, Kurija i Eko, i
umorno spustio svoje šake na njene. Kada je pomerio oružje
tako da je sada bilo upereno prema zidu, sklonio joj je prst
sa okidača i olabavio stisak.

- Tako - reče on. Opustio se i odložio pištolј na pod. -
Tako je već bolјe. Znam da si uplašena, ali nije trebalo da
uzimaš pištolј. Mogla si da se povrediš. Ili pogodiš nekoga od
nas.

Ništa nije odgovorila, kao da nije bila svesna da joj je
uzeo pištolј, već je i dalјe zurila u noć.

- Pre no što naredni put dohvatiš pištolј - reče Sevidž -
sačekaj da te naučim kako se rukuje njime.

- Znam - prošaputa ona.
- Znaš?
- Kako se rukuje.
- Svakako da znaš. - Sevidž se nadao da neće pomisliti
kako joj se ruga.
- Otac me naučio. - Iako je stajala blizu njega, Rejčelin
šapat kao da je dolazio iz velike dalјine.
Sevidž je čekao, držeći je u zagrlјaju. Leđa su joj bila
uznemirujuće kruta.
- Puške, pištolјi, sačmarice. Vežbali smo gađanje svake
nedelјe. Jednom me naterao da ubijem fazana. - Stresla se.
- Bilo je to davno - primeti Sevidž. - A i ovo večeras je
svršeno. Sada si bezbedna.
- Za sada. To se nikada neće završiti. Doći će drugi.
Nikada neće odustati.
- Nisi u pravu - reče Sevidž. - Odustaće. Nateraćemo ih
da odustanu. I ja ću te štititi.
- Morala sam... Da uzmem pištolј. Trojica.
- Ne znam o čemu to...
A onda mu je sinulo šta je htela da kaže, i on se stresao
isto kao i ona. - Trojica?

Lagano je stala da se okreće, inč po inč. Gotovo se
činilo da se to pomera deo poda, a ne njena stopala.
Bezizražajnog lica okrenula se ka mračnom hodniku.

Zapanjen, Sevidž podiže pištolј i pohita duž hodnika.
Pronašao je prekidač za svetlo i okrenuo ga. Zatreptavši
usled iznenadnog bleska svetlosti, zakoračio je kroz probijen
zid u svoju sobu. Leš u tamnoj odeći bio je prvi čovek koga
je Akira ubio. Krv mu je natapala grudi, ali za to je bio
odgovoran hitac drugog napadača namenjen Akiri, koga je
promašio i pogodio svog sadruga.

Trojica?
Sevidž pogleda u Rejčelinu sobu u kojoj nije bilo nikoga.
Zabrinuto je stupio u sobu iza ove, upalio lampu i zaklјučio
da je prazna, Trenutak je posmatrao samurajske mačeve na
zidu i prazan prostor na kome je visio mač koji je on skinuo.
Otvorio je deo zida i vratio se u hodnik. Na suprotnom
kraju Rejčel je još stajala na istom mestu. Kao u transu
gledala je u njegovom pravcu, leđima okrenuta Akiri i Eki
koji su oplakivali Kurijevo telo.
- Rejčel, jesi li sigurna?
A onda je ugledao prazne čaure na hasuri između
Akirine i svoje sobe. S uperenim pištolјem on priđe
otvorenom zidu koji je vodio u Akirinu sobu.
Unutra je na leđima ležao čovek u crnom, širom
otvorenih očiju od iznenađenja; svuda oko njega bilo je krvi,
a grudi su mu bile prepune rupa od metaka. I oko njegovih.
stopala bilo je praznih čaura.
Sevidž se okrenu prema praznim čaurama u hodniku i
onima u njegovoj sobi. Neke čaure izletele su iz pištolјa kada
je ulјez pripucao, boreći se sa Akirom.
Koliko puta je ulјez pucao? zapitao se Sevidž.
Četiri, možda pet puta. Toliko toga se desilo da Sevidž
nije mogao da se seti. Zazirući od onoga što je otkrio on
izvadi magazin za metke iz drške pištolјa.
- Magazin je bio prazan.
On povuče poklopac na gornjem delu pištolјa. Komora

za ispalјivanje bila je prazna. Pištolј je bio tako napravlјen da
kada ispadne i poslednja prazna čaura iz njega poklopac se
otvori. To ga je prevarilo. Rejčel mora da je aktivirala polugu
za zatvaranje poklopca koji je pao tako da je izgledalo da je
pištolј napunjen.

Isuse, pomisli on. Zatim osmotri trag čaura koji je vodio
iz njegove sobe preko hodnika do Akirine sobe. Treći ulјez
mora da je bio sakriven u kući kada im je plan krenuo
naopačke. Rejčel je ušla u moju sobu, pronašla pištolј, i
videla ili čula trećeg čoveka.

Pucala je dok se pištolј nije ispraznio, bar deset puta je
opalila, sve vreme napredujući prema njemu; napadač se
nalazio u Akirinoj sobi; na kraju je stajala iznad njega i bez
prestanka pucala.

Isuse, ponovi on. Bila je tako prokleto uplašena da je
potpuno izgubila kontrolu. Nije čudo što je izgledala poput
zombija. Nije doživela šok što su nas napali. Već je u šoku...

Krenuo je u hodnik i čvrsto je zagrlio. - Nisi imala
izbora.

Ruke su joj i dalјe visile niz bokove, telo bilo ukrućeno.
- Rejčel, morala si da se braniš. Razmisli o tome. On bi te
ubio. Najverovatnije si spasla Akiri život, a takođe i Eki i meni.
Pravilno si postupila.
Grudi su joj se nadimale naspram njegovih. - Leševi.
Kuda god da pođemo, lјudi umiru... A sada sam i ja ubica.
Nije morala da doda, zbog tebe, jer sam ostala sa
tobom, jer sam se zalјubila u tebe.
Kakva cena što se nekoga voli, pomisli Sevidž.
- Nisam ga samo ubila, izrešetala sam ga - reče Rejčel.
Konačno je počela da plače. Nјene suze su natapale
gornji deo Sevidžove pidžame. Bockale su mu kožu.
Jer sam ti dozvolio da ostaneš sa mnom, pomisli
Sevidž. Ovo je moja greška. Jer sam dozvolio da se upustim u
vezu s tobom. Kuri nije jedini koji je večeras pogrešio.
Prokletstvo, prekršio sam toliko pravila.
Da je Rejčel bila samo moj principal, a ne i lјubavnica,

znao bih šta mi valјa činiti! Moja odgovornost je bila da
ostanem uz nju. Akira je znao u šta se upušta! Ali kako
nisam znao da li štitim svog principala ili lјubavnicu, osećao
sam krivicu što se opredelјujem, što vodim računa o svojim
interesima, što sam napustio Akiru.

Akira. Još jedno pravilo koje sam prekršio. Sprijatelјio
sam se s njim. Zaštitnici ne bi smeli da budu prijatelјi! Jer
onda ne znaš koga treba da štitiš, prijatelјa ili principala!

Hriste, kakva zbrka. Čim sam smestio Rejčel na
sigurno, nije trebalo da poletim Akiri u pomoć, već da
pretražim prokletu kuću kako bih se uverio da nema još
ulјeza. Rejčel je bila primorana da ubije tog čoveka, jer sam
ja zeznuo stvar.

Rejčel se grčila, razdirali su je jecaji.
Sevidž je još jače stegnu u zagrlјaj. - Žao mi je, Rejčel.
Već sam drugi put noćas izgovorio te reči, pomisli on.
I koliko ću još puta morati da ih izgovorim?
- Dao bih sve na svetu da mogu da izmenim ono što se
dogodilo - reče joj on.
U pravo se spremao da joj kaže štoprepobegnešodmenebiće
bolјezatebe kada ga ona iznenadi, zagrlivši ga.
- Kogod da je poslao te lјude, kogod me naterao da
ubijem - reče ona - nek mu je Bog na pomoći, želim da plati.
Dovolјno sam besna da ponovo ubijem.
Nјen ispad ga je zapanjio. Namrštivši se iza njenih leđa,
Sevidž ugleda Akiru i Eko kako dodiruju Kurijevo telo na
kraju hodnika.
Akira je ustao, tresući se od bola, i okrenuo prema vrtu,
izgovorivši dubokim, potresenim glasom. - Petnaest je
godina moj otac uložio u ovaj vrt. Skoro isto tako dugo ja
sam radio na njemu. Pogledajte ga. Otisci stopala uništili su
oznake izvučene grabulјama. Krv natapa pesak. Ribnjak je
obeščašćen. Uništeno je nešto u šta je uloženo pola života.
Ko god da je unajmio ove kukavice da napadnu moj dom ne
zaslužuje da se prema njemu čovek odnosi kao prema
savetniku jer mu nedostaje dostojanstva. Kada ga

pronađem, sa zadovolјstvom ću ga ubiti, rasčerečiti i baciti u
more. Nјegov duh neće se sjediniti u miru sa dušama
njegovih predaka. Kunem se da ću to uraditi zbog i onoga
što su učinili s očevim vrtom. - Akira izdahnu vazduh. - I
zbog Kurija.

Akirin bes, udružen s Rejčelinim, stegnu Sevidžu srce.
Nјihove zakletve na osvetu slediše mu krv u venama. Šta je
ono Rejčel kazala? Leševi. Kuda god pošli, lјudi umiru. Da, toliko
mrtvih, pomisli on. Smrt nas je uhvatila u kolo. U zamci smo.
Nekada sam verovao u ono čemu me je Grejem učio, da je
osveta časna. Sada? Gorčina u Rejčelinom glasu. Divlјi izraz
Akirinog lica. Ovo što činimo da bismo preživeli naš košmar
moglo bi nas uništiti.

Osetivši da Rejčel ponovo jeca, on je čvršće steže.
 

 

7.

 
 
Sedeli su na jastucima oko niskog crnog stola u sobi koja
nije bila oskrnavlјena

- Ko je poslao te lјude ovamo? Kako suznali da će nas
naći ovde?

Akirine obično melanholične crte lica sada su bile
napete od besa. - Nisu nas slučajno napali prve noći našeg
dolaska. Čekali su. - Što znači da je neko pretpostavio da
ćemo na kraju iz Amerike doći ovamo - zaklјuči Rejčel. -...
Virdžinija Bič, a sada ovo.

- Mislim da ta dva napada nisu povezana međusobno -
primeti Sevidž. - U Virdžinija Biču im je namera bila, kako
izgleda, da ubiju Meka, da ne bi obelodanio neke stvari, da
se ti odvojiš od Akire i mene, kako ne bi... Šta? Smetala? Ne
bi imala veze sa razlogom zbog koga su nam data lažna
sećanja? Ti očigledno ne treba da budeš deo ovoga.

- Za razliku od tog napada, večerašnji je izvršen na
slepo - reče Akira. - U svoj dom pozivao sam samo one u
koje sam imao bezgranično poverenje. Eko nikada ne bi
nikome pričala o unutrašnjem rasporedu. Kao ni Kuri. Ulјezi
nisu mogli znati u kojoj sobi ja spavam, a gde su gostinjske
sobe. Niko od nas pojedinačno nije bio njihova meta. Da su
hteli da odvoje Rejčel od nas, izabrali bi situaciju koju bi
mogli da kontrolišu, u kojoj bi je jasno videli. Ali da se uvuku
u moj dom? Ispada kao da su došli da, kao da su nameravali
da ubiju, svo troje.

Rejčel začkilјi. - Ko god da je unajmio ekipu u Virdžinija
Biču} nije unajmio i ovu trojicu večeras.

- Ispada da je tako - odvrati Sevidž. - Ta dva napada
kontrolisali su različiti lјudi sa različitim cilјevima. Jedan želi
da nastavimo traganje. Drugi želi da se traganje okonča. Ali

ko? Do đavola, šta se to događa?
Rejčel se okrenu prema Akiri. - Pomenuo si čoveka s

kojim želiš da porazgovaraš. Rekao si da je ”mudar i sveti
čovek”.

Akira klimnu. - Nadao sam se da ćemo moći da se
nađemo s njim ovoga jutra. Ali bojim se da ćemo sada
morati da odložimo posetu... Zbog Kurija. - Tetive na
Akirinom vratu napeše se poput konopaca. - Moraju se
izvršiti pripreme.

Iz stražnjeg dela kuće do Sevidža je dopirao Ekin plač i
on je zamisli kako i dalјe lјulјa unukovu glavu. Telo je uneto
unutra, a vrata zaklјučana.

- Da su ubijena samo ta tri ulјeza, pao bih u iskušenje
da se oslobodim njihovih tela - reče Akira. - Ali nemam kola
da bih ih mogao odvesti nekuda, a dok bih uspeo da
iznajmim neka, na ulicama bi već vladala tako velika gužva
da bi nas sigurno videli kako iznosimo tela, bez obzira na to
kako ih dobro zakamuflirali. Mogli smo da iskoristimo i tamu
pred jutro i zakopamo leševe u vrtu. To rešenje je
neprihvatlјivo. Odbijam da dozvolim da se vrt moga oca i
dalјe skrnavi. Uostalom, ulјezi nisu bitni. Kuri jeste. Mora biti
propisno sahranjen. Mora biti sahranjen uz počasti. Veoma je
važno da Eko i ja možemo često da ga posećujemo, da se
molimo na njegovom grobu. Dobro znam šta mi je dužnost.
Primoran sam da obavestim policiju.

Sevidž ga je posmatrao. - Tako je.
- Vi ne smete biti ovde kada oni stignu - reče Akira. -
Ako saznaju da je dvoje Amerikanaca povezano sa ovim
ubistvima, policija će sprovesti mnogo pomniju istragu.
Otkriće da ste ušli u zemlјu sa lažnim pasošima. Bićete
uhapšeni. Čak ako policija i ne bude preispitivala vaše
pasoše, publicitet će privući veliku pažnju što će nauditi
našoj istrazi.
- Ali šta ćeš kazati policiji? - upita Rejčel.
- Trojica su mi upali u kuću s namerom da ukradu moju
umetničku zbirku. Pri tom su ubili Kurija. Probudila me je

gužva i upustio sam se u borbu. Jednog sam ubio u borbi
golim rukama, drugog iz pištolјa, posle čega sam ispraznio
oružje, zgrabio mač i pojurio za trećim ulјezom, koji je
takođe dohvatio mač, ali nije uspeo da se odbrani pred
mojim napadom. To što sam upotrebio mač predstaviće me
kao junaka i ići mi u korist.

Sevidž malo razmisli o ovome. - Sve se uklapa. Trebalo
bi da upali. - Tiše je dodao, mora.

- Ali samo ako izbrišem tvoje i Rejčeline otiske sa
pištolјa koje ste imali u rukama - primeti Akira. - Posle toga,
pošto na oružju neće uopšte biti otisaka, moraću jedan
pištolј da stavim u šaku mrtvacu u tvojoj sobi i onom u vrtu.
Zatim ću takođe morati da pucam iz nekog oružja kako bi mi
na šakama ostali tragovi baruta, u slučaju da mi policija
uradi test na koži kako bi dokazala da sam ja bio taj koji je
pucao... Možeš li se setiti još nečeg?

- Da - reče Sevidž. - Moji otisci su i na jednom od
mačeva.

- Pobrinuću se za to. Treba odmah da krenete. Pre nego
što stanje tela upozori medicinske stručnjake da je od borbe
do trenutka kada sam pozvao policiju prošlo suviše dugo
vremena.

Rejčel se nije napuštala kuća. - Ali kuda da pođemo? Kako
ćemostupitiuvezustobom? Navikla sam da smo nas troje zajedno,
tako da mi je od same pomisli da se rastanemo...

- Pridružiću vam se što pre bude moguće - reče Akira. -
Daću vam broj telefona, ali tek u krajnjoj nuždi me pozovite
ovamo. Takođe ću vam reći kako da stignete do restorana u
koji volim da navraćam. Budite tamo u podne. Ako ne
budem mogao da dođem, telefoniraću. Vlasnik me poznaje.
Imam poverenja u njega.

- Šta ako ne budeš u prilici da nazoveš? - Rejčel upita
drhtavim glasom.

- Navratite ponovo u restoran u šest popodne.
- Ako ni do tada ne uspostaviš vezu?
- Pokušajte ponovo u devet ujutro narednog dana. Ako

ni do tada ne uspem da se javim, zovite me na kuću. Ako se
Eko javi i kaže ”moši, moši”, što znači ”halo”, to će vam dati
do znanja da postoji razumno objašnjenje za moje odsustvo.
Nazovite ponovo. Ali ako kaže hai, što znači ”da” i predstavlјa
neučtiv način javlјanja na telefon, to će značiti da nešto i te
kako nije u redu. Spustite slušalicu i napustite Japan što je
pre moguće.

- To neću moći da učinim - reče Sevidž.
Akira žmirnu. - Oh?
- Otišao sam predaleko. Kroz toliko toga sam prošao. Sa
tobom ili bez tebe, nameravam stvari da isteram na čistac -
odvrati Sevidž.
- Prepušteni sami sebi, bez poznavanja japanskog,
nemate izgleda za uspeh. Setite se šta sam vam kazao.
Japan je ostrvsko plemensko društvo. Od stotinu dvadeset
pet miliona lјudi, ovde danas živi manje od petnaest hilјada
Amerikanaca. Dođoši su sumnjivi. Niko vam neće pomoći u
vašoj istrazi. A i gde ćete tražiti.
- Na istom mestu gde si ti nameravao da tražiš - odvrati
Sevidž. - Gde bih mogao da nađem tog svetog čoveka koga
si pomenuo?
- Neće hteti da razgovara sa vama.
- Možda. Ali moraću da probam, zato mi za svaki slučaj
kaži kako mogu da ga nađem.
- Tvoja tvrdoglavost je hvale vredna. - Videlo se ipak da
Akira nije siguran da li pravilno postupa kada je izvadio
hartiju i pero iz uskog lakiranog stola i ispisao niz brojeva
zajedno sa nekoliko adresa. - Taj sveti čovek je moj sensei.
Trebalo bi da se nalazi na ovoj adresi. - Akira lupnu prstom
po parčetu hartije. - Ali prvo morate otići do restorana.
Sevidž uze parče hartije. - Svakako. - Zatim ustade.
- Obući ću se što brže budem mogla - reče Rejčel.
Sevidž krenu za njom iz sobe i zajedno nastaviše duž
hodnika.
Eko je i dalјe klečala na suprotnom kraju, milujući
unukovu kosu dok su joj suze kapale po licu leša.

Neka joj je Bog na pomoći, pomisli Sevidž.
Neka nam je Bog svima na pomoći.
 

 

8.

 
 
Petnaest minuta kasnije, Sevidž i Rejčel već su odlazili
senkovitom stazom posutom belim kamenčićima noseći
svoje putne torbe. Vrt u kome je nekada carevao mir sada
kao da su pohodili duhovi. Stigavši do vrata, Sevidž se
okrenu i nakloni Akiri.

Akira učini isto. - Sajonara.
- Sajonara. Nadajmo se da nije za dugo.
- Pobrinuću se za policiju i uskoro ću vam se pridružiti. -
Akira napravi jednu tako neočekivanu kretnju da Sevidž
nekoliko sekundi nije shvatio šta namerava.
Akira je ispružio ruku. Želeo je da se rukuje sa
Sevidžom iako je to bilo krajnje neprilično prema japanskim
običajima.
Kada su im se dlanovi sreli, Sevidž se topio od topline
koja mu je prožimala grudi. Akirin stisak bio je istovremeno i
nežan i čvrst, prefinjen ali je ispolјavao i snagu mačevaoca.
Trenutak kasnije, Akira je podigao drvenu šipku sa
metalnih kuka na obe strane vrata. Sevidž je oprezno
otvorio vrata, provirio napolјe i osmotrio praznu mračnu
ulicu. Ne uočivši nikakvu očiglednu pretnju, krenuo je
nervozno pločnikom, trudeći se da svojim telom zaštiti
Rejčel. Pod sakoom je imao jedan od pištolјa ulјeza; svesno
su rizikovali nadajući se da policija neće praviti pitanje oko
toga zašto su trojica ulјeza imali samo dva pištolјa.
Iza njega se tiho zatvoriše vrata. Čuo je udar kada je
šipka spuštena na mesto. Kada su zavili za ugao Sevidž
oseti prazninu iako je Rejčel bila s njim.
Bio je nepotpun.
Usamlјen.
 

 

AMATERACU

 

1.

 
 
Kako bi se uverili da ih niko ne prati, pešačili su nekoliko
milјa. Sunce je već do tada bilo izišlo, ulice oživele, postale
bučne. Sevidž je na raskrsnicama stalno morao da misli na
to kako ne treba da gleda ulevo, kao što bi činio u Americi i
većem delu Evrope, već da proverava da li mu zdesna
dolaze kola, jer ovde kao i u Engleskoj kola su se kretala
levom stranom ulice, pa su se s toga približavala s pešakove
desne strane.

Sevidž je prvo hteo da uzme taksi, ali za sada on i
Rejčel nisu pred sobom imali nikakvo odredište na koje je
trebalo da stignu. Čak i da su ga imali, njihovo nepoznavanje
japanskog onemogućavalo im je da vozaču izdaju uputstva.
Akira je delimično rešio taj problem tako što im je ispisao
uputstva... kako da stignu do restorana i njegovog senseia... i
na engleskom i na japanskom. Međutim, ta uputstva im
trenutno nisu bila od neke koristi, tako da su se Sevidž i
Rejčel osećali potpuno izgublјeno.

Morali su ipak nekuda da pođu. Lutanje ne samo da je
bilo besmisleno, već i zamorno. Putne torbe počele su da
predstavlјaju veliko opterećenje.

- Možda bi trebalo da sednemo u autobus - reče Rejčel.
- Bar ćemo sedeti.
Uskoro je promenila mišlјenje. Svi autobusi bili su u toj
meri krcati da je teško bilo naći mesto za stajanje, a kamoli
za sedenje.
Sevidž zastade kod ulaza u podzemnu železnicu.
- Vozovi su verovatno isto tako krcati kao i autobusi -
primeti Rejčel.
- Verovatno, ali hajde da pogledamo.
Sišli su u lavirint u kome je čovek postajao

klaustrofobičan. Putnici su promicali pored njih, gotovo
prebrzo da bi znatiželјno pogledali dvoje belaca među
sobom. Neko gurnu Sevidžovu torbu tako da ga ona bolno
lupi po nozi. Ispred sebe je začuo odzvanjajući tutnjavu
voza. Izišavši iz prolaza, suočio se sa zaglušujućom,
prepunom šuplјinom. Stanica je bar, za razliku od njujorških,
bila čista i svetla. Na zidu je visila karta na kojoj su se
presecale mnogobrojne linije različitih boja. Ispod japanskih
idiograma, Sevidž je ugledao natpise na engleskom.

- To je karta sistema podzemne železnice - reče Rejčel.
S dosta muke uspeli su da dešifruju kartu i utvrde da se
ova linija podzemne železnice zove Čioda. Zelena linija koja
ju je označavala vodila je do središta Tokija, a istočno od nje
protezala se crna linija označena kao GINZA.
Sevidž pogleda parče hartije koje mu je dao Akira. -
Restoran se nalazi u ob lasti Ginza. Ako pođemo ovim vozom
i iziđemo na jednoj od stanica u središtu Tokija, možda se
nađemo blizu mesta sastanka.
- Ili uopšte nećemo znati gde smo.
- Ne gubi nadu - reče Sevidž. - Zar mi to stalno ne
govoriš?
Putnici su čekali u redu kod kapije da kupe karte iz
automata. Sevidž učini isto, upotrebivši japanski novac koji
je razmenio na aerodromu. Kada je voz stigao, gomila jurnu
prema vratima koja su se otvarala, ponevši Sevidža i Rejčel
unutra. Usled ubrzanja voza i sudaranja putnika Rejčeline
grudi nađoše se prilјublјene uz njegove.
Nekoliko stanica kasnije, izišli su iz podzemne, popeli
su se zakrčenim stepenicama i obreli se okruženi
neopisivom bukom središnjeg dela Tokija. Nad njima su se
nadnosile poslovne zgrade i robne kuće. Saobraćaj je bio
neverovatno gust, a broj pešaka nezamisliv.
- Ne možemo i dalјe nositi ove torbe - reče Rejčel.
Odlučili su da potraže hotel, ali umesto njega pronašli
su veliku železničku stanicu. U pretrpanoj čekaonici nalazili
su se ormanići u koje su smestili svoje putne torbe i konačno

bez prtlјaga, izišli mnogo poletnije napolјe.
- Tek je devet sati - reče Sevidž. - A u restoranu treba

da budemo tek u podne.
- Hajde da ga osmotrimo.
Rejčel se trudila da bude živahna, i Sevidž je to osetio,

jer je želela da potisne traume od prošle noći. Uspela je da
deluje bezbrižno samo do izlaza iz stanice gde je primetila
uređaj za prodaju novina. Malodušno je uprla prstom. Na
naslovnoj strani novina nalazila se velika fotografija Japanca
koga su videli na televiziji u motelu u Severnoj Karolini.

- Muto Kamiči. - Sevidž snažno uzdahnu, jer nije mogao
da potisne lažno sećanje na to kako je Kamičijevo telo bilo
presečeno na pola. Odmah se ispravio, i upotrebio ime kojim
je televizijski spiker nazvao anti-američkog političara. -
Kunio Širai.

Fotografija je prikazivala sedokosog Japanca kako drži
govor pred uzbuđenom skupinom studenata.

Zašto treba da mislim kako sam ga video da umire?
pomisli Sevidž. Obuze ga hladna jeza. Da li ion misli kako je
nas video da umiremo?

- Hajdemo odavde - reče Sevidž - i nađimo neko mesto
gde ne vlada ovolika gužva. Moram da razmišlјam.

 

 

2.

 
 
Od železničke stanice uputili su se prema zapadu i stigli do
velikog trga po imenu Kokio Gaien. Iza odbrambenog šanca
presijavala se carska palata. Dok je Sevidž koračao sa Rejčel
duž široke pošlјunčane staze prema južnom delu trga, trudio
se da sredi misli. - Sve mi se više čini da je neko
izmanipulisao mene i Akiru da dođemo u Japan.

- Ne vidim kako bi to moglo biti moguće. Sve vreme
smo sami donosili odluke. Da idemo iz Grčke u južnu
Francusku, zatim u Ameriku, pa ovde - odvrati Rejčel.

- Pa ipak je neko predvideo da ćemo stići u Akirin dom.
Ekipa za napad bila je spremna. Kao da neko unapredzna šta
ćemo odlučiti.

- Ali kako?
Izišli su na ulicu i ponovo krenuli na zapad. S leve
strane nalazila se zgrada parlamenta, sa desne, iza šanca,
carski vrtovi, ali Sevidž je bio suviše rastrojen da bi obratio
na njih pažnju.
Dosta dugo je ćutke zabrinuto koračao. - Ako dva
čoveka - misle da su videla jedan drugoga kako umire a
onda se sretnu - konačno progovori Sevidž - šta će učiniti?
- To je bar očigledno. - Slegnu Rejčel ramenima. - Isto
što ste ti i Akira učinili. Očajnički će želeti da otkriju šta se
stvarno dogodilo.
- A ako otkriju da je neko koga obojica poznaju sredio
da se sretnu?
- Poći će do te osobe i zatražiti objašnjenje - odvrati
Rejčel.
- Logično i predvidivo. I tako smo mi otišli do Grejema i
otkrili da je ubijen. Nismo dobili odgovore. Ali nama su bili
potrebni odgovori. Gde smo još mogli da ih potražimo?

- Imali ste samo jedan izbor - reče Rejčel. - Da pođete
do mesta na kome ste mislili da ste videli jedan drugoga
kako umirete. Planinsko utočište Medfordski klanac.

- Otkrili smo da ne postoji. Da li je onda predvidlјivo da
ćemo potom želeti da otkrijemo šta se još nikada nije
dogodilo? - upita Sevidž. - Da ćemo otići u bolnicu u
Harisburgu u kojoj su nas, po našem mišlјenju, lečili od
zadobijenih povreda i u kojoj smo obojica zapamtili istog
lekara?

- Ali posle toga tvoja teorija se raspada - reče Rejčel.
- Niko nije mogao da predvidi da ćeš odlučiti da pođeš
na rendgen kako bi otkrio da li si uopšte bio povređen.
Takođe je sasvim sigurno da niko nije mogao da predvidi da
ćeš na kraju razgovarati sa dr Santizom u Filadelfiji.
Prošli su pored dve zgrade koje su ličile na nekakve
institucije. Privukao ih je park pun drveća. Ispod natpisa na
japanskom nalazio se i prevod na engleskom UNUTRAŠNJI
VRT SVETILIŠTA MEIÐI.
- Ali ekipa za nadzor je mogla da nas sačeka i u bolnici
- reče Sevidž. - Ili što bi bilo normalnije u Medfordskom
klancu, gde bi nas lako uočili kada bismo se pojavili i krenuli
u potragu za planinskim utočištem. U Nјujorku smo se uverili
da nas niko ne prati. Ali posle Medfordskog klanca bili smo u
toj meri pometeni da možda nismo bili svesni da imamo
pen. Kada smo izlazili iz kola da bismo ušli u razne bolnice u
Harisburgu, ekipa za nadzor mogla je da nam prikači uređaj
za praćenje na kola i posle toga lako da nas sledi, sve do
Virdžinija Biča gde su ubili Meka kako bi ga sprečili da
progovori i pokušali tebe da odvoje od nas. Kada sad o tome
razmišlјam, Mekovom smrću ne samo da nismo dobili
obaveštenja, već su nas i optužili za njegovo ubistvo. To je
bio dodatni pritisak i mi smo pobegli.
- A kada smo ugledali Kunia Širaia na televiziji, znali
smo tačno kuda treba da pobegnemo - nastavi Rejčel. - U
Japan. - Ona zatrese glavom. - Mada postoji greška u
logičkom zaklјučivanju. Kako je iko mogao biti siguran da

ćemo videti Širaievu sliku?
- Jer smo bili primorani da pratimo vesti kako bismo

saznali šta policija zna o ubicama. Moglo se desiti da ne
gledamo televiziju, ali sigurno bismo prelistali novine i
časopise i na kraju ipak saznali za njega.

- ... slažem se.
Sevidž se namršti. - Ali ekipa koja je ubila Meka ne radi
za istu osobu kao ona koja je pokušala sinoć nas da pobije.
Jedan želi da nastavimo da tragamo. Drugi da prestanemo. -
On napravi lјutiti, zbunjeni pokret rukom.
Ispred njih, široka staza vodila je kroz ogromnu kapiju
od kedrovine, čiji su visoki stubovi pri vrhu bili spojeni
jednom gredom, a na samom vrhu čak sa njih nekoliko, tako
što je svaka naredna greda bila šira, pa je cela konstrukcija
podsetila Sevidža na veliki japanski idiogram. Drveće i
grmlјe oivičavalo je stazu i usmerilo Sevidžov pogled prema
velikoj pagodi, čiju su visinu od tri sprata još više isticale
dugačke, 'Niske zgrade s leve i desne strane Svetilišta Meiđi.
Krov pagode bio je ravan, strane su mu se spuštale naniže,
a zatim savijale prema gore, stvarajući vezu između zemlјe i
neba. Sevidža zapanjiše elegancija i harmonija.
Prepao ga je glas koji je govorio engleski. Rejčel ga
steže za ruku. On se nervozno okrenu i ugleda nešto tako
neočekivano da je zbunjeno stao da trepće.
Amerikanci!
Ne njih nekoliko, nego nekoliko desetina; iako je Sevidž
tek juče stigao u Japan, već se bio navikao da vidi gomile
lјudi sastavlјene od samih orijentalaca pa mu se na trenutak
ova navala čudnih belaca učinila isto onako stranom kao što
su se on i Rejčel osećali među brojnim Japancima za kojima
su išli u pravcu svetilišta.
Međutim, glas koji je čuo da govori engleski pripadao je
privlačnoj Japanki od dvadesetak godina. Na sebi je imala
suknju boje burgundca i blejzer koji je podsećao na
uniformu. Držala je podmetač sa štipalјkom koja je
pridržavala nekoliko listova papira i u hodu okretala glavu

obraćajući se Amerikancima koji su išli za njom.
Sevidž shvati da je to neka turistička grupa.
- Svetilište Meiđi predstavlјa jedno od najomilјenijih

mesta hodočasnika u Japanu - objašnjavala je devojka-vodič
na odličnom engleskom mada su joj l i r zadavali problema.

Zastala je na mestu na kome je staza ulazila u dvorište.
Grupa je obrazovala polukrug.

- Godine hilјadu osam stotina šezdeset sedme - reče
ona - posle više od dva i po veka tokom kojih je šogun bio
apsolutni vladar Japana, car je uspeo da povrati moć. Ime
njegovog carskog visočanstva bilo je Meiđi naklonila se... - a
vraćanje vlasti u carske ruke nazvano je Meiđi obnova, i ona
predstavlјa jednu od četiri najveće kulturne promene u
istoriji Japana.

- Koje su bile ostale tri? - upade joj u reč muškarac u
plavim kariranim pantalonama.

Vodič odgovori automatski. - Kineski uticaji u petom
veku, uspostavlјanje šogunata u šesnaestom, i reforme
okupacijskih snaga Sjedinjenih Država posle Drugog
svetskog rata.

- ...Nije li Mek Artur primorao cara da prizna kako nije
bog?

Devojka se više nije onako lјupko osmehivala. - Da, vaš
cenjeni general je zahtevao da njegova visost porekne svoju
božansku prirodu. - Osmehnula se još ledenije, pa pokazala
u pravcu pagode. - Kada je car Meiđi umro hilјadu devetsto
dvanaeste, sagrađeno je ovo svetilište u njegovu čast.
Prvobitne zgrade uništene su hilјadu devesto četrdeset pete.
Ova replika je podignuta hilјadu devetsto pedeset osme. -
Taktično je prećutala da su prvobitne zgrade porušene za
vreme američkih vazdušnih napada.

Sevidž ju je posmatrao dok je vodila grupu preko
dvorišta. Upravo se spremao da krene za njima prema
svetilištu, kada se refleksno okrenuo i primetio, usled čega
je osetio grč u stomaku, da nisu svi Amerikanci krenuli sa
grupom. Ostali su na stazi oivičenoj drvećem, nekih trideset

jardi pozadi.
Sevidž ponovo usmeri pogled prema svetilištu. - Hajde

da se pridružimo grupi - reče on Rejčel. Pokušao je da zvuči
normalno, ali nije uspeo da prikrije hitnju u glasu.

Ona se oštro okrenu prema njemu. - Šta se desilo?
- Ne osvrći se. Uskladimo korak. Pravi se da si
zadivlјena onim što priča turistički vodič, da ne želiš da
zaostaneš.
- Ali šta..?
Srce mu se steglo. - Kada ti budem kazao, nemoj se
osvrnuti.
Približili su se grupi. Prostrano dvorište kupalo se u
suncu. Sevidž oseti kako mu se ježe dlake duž kičme.
- U redu, neću se osvrnuti - obeća Rejčel.
- Petorica na stazi. Na trenutak sam pomislio da su
turisti. Ali na sebi imaju odela, i više ih zanima grmlјe duž
staze nego svetilište. Međutim, to se ne odnosi na nas. Mi ih
vrlo zanimamo.
- Oh, Bože.
- Ne znam kako su nas pronašli. - Sevidžu se prsti
ukočiše kada mu adrenalin potera krv ka mišićima. - Bili smo
pažlјivi. Podzemna železnica bila je tako krcata da niko nije
mogao motriti na nas.
- Onda su možda stvarno turisti. Biznismeni koji imaju
nekoliko slobodnih časova, i pokušavaju da se naviknu na
vremensku razliku. Možda ih svetilište manje zanima nego
što su mislili da će to biti slučaj i žale što nisu otišli u kuću
geiša.
- Ne - usprotivi se Sevidž dok mu je puls ludački
udarao. Sustigli su turističku grupu. Morao je tiše da govori.
- Prepoznaosamjednogodnjih.
Rejčel se trgnu. - Jesi li siguran?
- Isto onoliko koliko sam siguran da sam video kako
Akiri odsecaju glavu i Kamičija seku napola. Jedan od njih bio
je u Planinskom utočištu Medfordski klanac.
-Ali Planinsko utočište Medfordski klanac...

- Ne postoji. Znam. Kažem ti da se sećam da je bio tamo.
- Sevidžu je bubnjalo u glavi. Um mu je grozničavo radio, jer
ga je ponovo uzburkalo jamaisvu.

Iako je pokušao to da sakrije, uznemirenost u njegovom
glasu naterala je članove turističke grupe da se namršte.
Jedna pedesetogodišnja žena ofarbana u plavo ga opomenu.
Ššššš. - Japanka vodič zastade i osvrnu se prema onima koji
su je ometali.

Sevidž promrmlјa izvinjenje, i povede Rejčel oko grupe,
nestrplјivo se uputivši prema svetilištu koje se pomaljalo
pred njim. - Lažno sećanje, da - reče on Rejčel. - Ali to ne
menja činjenicu da mi je u glavi. Za mene je stvarno. Akira i
ja, obojica se sećamo da se Kamiči sastao s trojicom. Jedan
je ličio na Italijana, drugi na Španca ili možda Meksikanca
ili... Međutim, treći je bio Amerikanac! I ja sam ga malopre
video iza nas na stazi!

- Ali taj sastanak nikada nije održan.
Video sam ga još jednom prilikom.
- Šta?
- U bolnici. Dok sam se oporavlјao.
- U Harisburgu? Ali ti nikada nisi bio u bolnici u Harisburgu.
Kako možeš prepoznati čoveka koga nikada nisi sreo?
- Kako možemo Akira i ja da prepoznamo Kunia Širaia,
čoveka koji nam je bio predstavlјen kao Kamiči?
- Ti nikada nisi sreo ni Kamičija.
Sevidža preplavi užas. Bila mu je potrebna sva
disciplina, umešnost stečena tokom svih onih godina obuke i
kalenja u borbi, da ga ne uhvati panika. Stvarnost...
svetilište pred njim... kao da se zatalasalo. Lažno sećanje je
ustrajno zahtevalo da samo njega prihvati kao istinito. Ako
ono čega se sećam nije tačno, pomisli Sevidž, kako mogu
biti siguran da ovo jeste?
Ušli su u svetilište. U svetlucavom hodniku koji se
pružao levo i desno, Sevidž vide uglačana vrata ukrašena
zlatnim suncima. Na sredini su imala šarke, i bila su
skuplјena, otkrivajući ograđeni prostor koji je nalikovao

hramu. Ograda ga je sprečila da nastavi dalјe.
- Ovuda - reče Sevidž, povukavši Rejčel ulevo,

uznemirivši Japance koji su zurili u unutrašnjosti svetilišta
iskazujući poštovanje svetim artefaktima koji su
simbolizovali njihovo plemenito nasleđe od pre američke
okupacije, od pre Drugog svetskog rata.

Proveravajući hodnik ispred njih, Sevidž skrenu samo
pogled ulevo, i pogleda kroz vrata koja su vodila napolјe.
Petorica Amerikanaca, predvođeni upadlјivim muškarcem u
skupom odelu koga se sećao iz planinskog utočišta i bolnice
u Harisburgu, hitali su dugačkim napetim koracima preko
prepunog dvorišta, približavajući se svetilištu. Sevidž je
nagađao da nisu trčali samo zato što su bili svesni da ionako
već privlače suviše pažnje usled boje svoje kože. Ako bi
ovde došlo do neke gužve policija bi odmah reagovala.

Hodnik u kome se osećao jasmin skretao je udesno.
Trudeći se da izbegne nove grupe Japanaca koji su
meditirali, Sevidž i Rejčel su krivudali, okretali su se
postrance, uvijali i sklanjali, u očajničkoj želјi da stignu do
izlaza sa leve strane.

Iz svetilišta su izleteli na zasleplјujuće sunce, našli se u
drugom prostranom dvorištu, začuli lјutite japanske glasove
iza sebe, zatim američke koji su se izvinjavali, i počeli da
trče.

- Siguran sam - reče Sevidž. Pored dvorišta, nova
staza... oivičena drvećem... pozivala ih je. - Onaj dobro
obučeni, sa brkovima, koji im je izgleda vođa? Pedesetak
godina? Kosa boje peska? Ima oči političara?

- Da, dobro sam ga pogledala sa vrata svetilišta -
odvrati Rejčel, trčeći.

- U mom sećanju na bolnicu u Harisburgu, došao je da
me poseti. Rekao je da se zove...

Reči koje nikada nisu bile izgovorene nateraše Sevidža
da se strese.

Filip Hejli. - Ime kao i svako drugo. Anonimno. Tipično
američko.

- Kamiči i Akira. Šta se dogodilo s njihovim telima?
- Sklonjena su na brzinu.
- Policija?
- Nije obaveštena.
-... Toliko krvi.
- Taj hodnik hotela je sada renoviran.
- Ko ih je ubio, do vraga, i zašto?
- Motiv ubistva ima veze sa sastankom, ali vas se ne
tiče svrha ovog sastanka. Očekujemo da ćemo pronaći
odgovornog za to, ma ko to bio. Smatrajte predmet
zatvorenim. Cilј moje posete jeste da vam izrazim naše
žalјenje zbog patnji kroz koje prolazite i da vas uverim kako
su preduzete sve moguće mere da se osveti to divlјaštvo.
- Drugim rečima, drž’ se podalјe.
- Imate li izbora? Primite ovaj novac kao nadoknadu.
Takođe smo vam platili i sve bolničke troškove. Stimulans.
Demonstracija naše dobre volјe. Zauzvrat, računamo na
vaše obećanje. Nemojte nas razočarati.
Stari dobri Fil nije morao da doda: - Ako ne budete
sarađivali, ako se ne budete držali podalјe od naših poslova,
pomešaćemo vam pepeo sa Kamičijevim i Akirinim. Strah ga
je naterao da potrči još brže. Japanski hodočasnici odskočiše
u stranu, lјutito ih gledajući što narušavaju mirnu atmosferu
svetilišta. Rejčeline niske potpetice lupkale su po betonskom
dvorištu.
Sevidž polete prema stazi koja je bila oivičena sa tri
strane i koja kao da se širila. Deset jardi. Pet. Znojeći se, on
ulete u tunel, dok je Rejčel dahtala pored njega.
I on je čuo povike. Pomamno se osvrnuvši, ugledao je
petoricu muškaraca predvođenih Filipom Hej lijem kako
izleću iz hrama i trče preko dvorišta.
- Forsajte! - Viknu Hejli. - Stani!
Forsajt? Sevidž se ukoči kada prepoznade to ime.
Alijasom Forsajt poslužio se u bolnici! Rodžer Forsajt! Ali ja
nikada nisam bio u toj bolnici! Nikada nisam sreo Filipa
Hejlija? Kako je onda mogao znati...?

- Prokletstvo, Forsajte, stani!

Ponovo su predmeti pred njim zaigrali, kao da staza, .
drveće i žbunje duž nje, nisu bili stvarnost. Međutim užurbani
koraci lјudi u dvorištu zvučali su itekako stvarno.

Sevidž se napeo i potrčao još brže. - Rejčel, je li sve u

redu s tobom? Možeš li?

- Ove cipele - ...zadahta ona... - nisu izrađene za

maraton. Zbacila je cipele i pridružila mu se; široka

pamučna suknja vijorila se oko nje.
- Forsajte! - zaurla Hejli. - Dojle! U ime Božje, stani!
Dojl? Mek je u Virdžinija Biču kazao da je to moje ime!
Pomisli Sevidž. Robert Dojl! A i šanker je rekao da je taj

Robert Dojl ubio Meka!

Ispred njega, staza je zavijala nadesno, ali pred samom

krivinom s njom se ukrštala jedna druga staza.

Sevidž uspori. Nije mogao znati šta se nalazilo iza

krivine. Možda kakva prepreka. Zureći očajnički u desnu

stranu, video je da se staza koja je presecala onu kojom su

trčali pruža pravo daleko napred. Bila je gotovo prazna.

Našli bismo se na otvorenom... lake mete. Okrenuo se ulevo
i video da ova strana iste staze ima nekoliko odvojaka duž
puta.

Povukavši Rejčel za ruku, potrčao je ulevo dok su se

Hejli i njegovi momci primicali.

- Dojle!

Sevidž samo što nije izvukao beretu ispod sakoa. Ali do

sada Hejli i njegovi momci nisu pokazali oružje. Uprkos

njihovoj očiglednoj rešenosti da spreče Sevidža da nastavi
potragu za odgovorima... da li su oni bili odgovorni za
sinoćnji napad na Akirin dom? ... nisu bili toliko glupi da

počnu da pucaju i izazovu paniku među japanskim

hodočasnicima i nateraju čuvare svetilišta da pozovu vlasti.

Hejli i njegovi moraju da nas ubiju potajno, tiho, ili nikada

neće izići iz parka pre nego što policija blokira izlaze, pomisli

Sevidž. Ako dođe do pucnjave, biće ispitani svi belci u ovoj

ob lasti, pa čak i oni nekoliko blokova odatle.

Trčeći pored grmlјa, Sevidž primeti još jednu stazu koja
je vodila udesno, a dvadeset jardi dalјe, jednu s leve strane.
Međutim ona s leve strane vratila bi ih do svetilišta. U
jednom zapanjujućem trenutku Sevidž se setio lavirinta u
Mikonosu kroz koji su on i Rejčel pobegli lјudima njenog
muža.

Lavirint. Odmerivši stazu s desne strane, primetio je da
i ona ima mnogo tangenti. Oivičavalo ih je gusto drveće i
žbunje. - Dođi! - pozva on Rejčel, zavivši udesno.

- Dojle!
Još jedna raskrsnica. Kojim putem? pitao se Sevidž.
Desno... nove staze. Pravo napred... oštar ugao koji je
takođe vodio udesno. S leve strane... ništa. Ćorsokak.
Prepreka od drveća i žbunja.
Ne smem dozvoliti da upadnem u klopku, razmišlјao je
Sevidž i umalo nije jurnuo pravo napred pre nego što je
shvatio da će i Hejli razmišlјati isto kao i on. Da mora
nastaviti da se kreće. Da ne sme dozvoliti da se nađe
sateran u ćošak.
Ali zašto bi drveće i žbunje bili zamka?
Sevidž naglo promeni pravac kretanja i skrenu ulevo,
povukavši Rejčel sa sobom. Staza je bila kratka. Pretio im je
ćorsokak. Ugledavši pukotinu između grmlјa, Sevidž ščepa
Rejčel i gurnu je kroz nju, zastade, provuče se za njom.
Provlačio se između drveća, puzao ispod granja, mučio se uz
padinu, zaobilazio oko kamenja, i na kraju čučnuo u gustiš,
dok su mu cipele tonule u duboki, vlažni, neprijatni sloj
opalog lišća. Svuda oko njih grmlјe. Park je predstavlјao
savršenu mešavinu veštačkog i haosa, pomno održavane
staze u kontrastu sa prirodnom bezobličnošću. Divlјina u
središtu Tokija.
Zaklonjen lišćem, dok su ga paprati golicale, Sevidž
udahnu miris trulog lišća i izvuče beretu. Rejčel je disala
punim plućima, znoj joj je kapao sa čela, oči bile
razrogačene. Dao joj je znak da ćuti. Brzo i snažno je
klimnula. Držeći pištolј u ruci, zurio je niz padinu, mada od

gustog drveća nije video stazu.
Debeli sloj lišća prigušivao je zvuke. Užurbani koraci,

teško disanje, lјutite psovke, kao da su dopirali iz daleka.
Međutim, Sevidžovi progonioci nisu mogli biti udalјeniji

od dvadeset jardi.
- Koji jebeni...
- ...put. Kako da znam gde...
- ...mora da su otišli...
- ...ovamo. Ne...
- ...tamo. Ne bi....
- ...izabrali zamku. Ova druga staza...
- ...vodi prema onoj drugoj stazi koja...
- ...vodi ka zapadnom izlazu. Prokletstvo, daj mi radio.

Hriste. - Bio je to Hejlijev glas, shvati Sevidž. Shvatio je još
nešto nije se sećao sa zastrašujućom jasnoćom glasa koji ga
je poterao iz svetilišta, već zapovedničkog glasa strašno
samouverenog aristokrate koji je pokušao da ga podmiti u
bolnici i nagovestio mu smrtnu kaznu ako se ne povuče.

Lažno sećanje. Da! Ali to nije bilo važno. Nisam se
povukao, ti kurvin sine, pomisli Sevidž. A ako želiš da
razgovaraš o smrti... Sevidž steže beretu... hajde da
porazgovaramo o njoj.

Začuo je Hejlija negde ispod sebe, pored gusto
isprepletenog drveća i žbunja, kako govori - Beta, ovde Alfa!
- Hejli je očigledno govorio u radio koji je zatražio od nekog
svog čoveka. - Izgubili smo ih! Prenesi svim jedinicama!
Zatvorite sve izlaze iz parka!

U dalјini se začulo zavijanje sirena, lako raspoznatlјivo
visoko-nisko trublјenje policijskih kola koja su se približavala.
Da li je gužva nastala u svetilištu bila dovolјan razlog da
stražari nazovu vlasti?

- Hriste! - izgovori Hejli. - Beta, povlačenje! Izbegavajte
bilo kakav kontakt sa...!

Zvuk sirena postao je zaglušujući, a onda je njihovo
zavijanje počelo da se smanjuje.

- Stani! - reče Hejli.

Zavijanje je postajalo sve udalјenije, slabije.
- Beta, zaboravi naređenje o povlačenju! Nastavite da
motrite na izlaze! Kamuflirajte se! Prekid! - Ton mu se
izmenio, sada je bio tiši, kao da se obraća čoveku pored
sebe. - Hajdemo.
- Kojim putem? - upita čovek na stazi.
- Kako, do đavola, ja to da znam? Raziđite se! Proverite
sve staze! Možda krenu nazad! Samo u jedno možemo biti
sigurni... ne mogu izići a da ne privuku na sebe pažnju!
Koraci se udalјiše iz te oblasti, razišavši se po raznim
stazama.
- Šta ako su u šumi? - upita nečiji sada već dosta
udalјeni glas.
- Preostaje nam samo da se nadamo da nisu! - Hejlijev
glas se izgubi. - Stotinu osamdeset akara! Bili bi nam
potrebni jebeni Tonto i Rin Tin Tin da ih pronađemo!... ne,
osećali bi se kao da su upali u klopku! Želeće da se što pre
izgube odavde! Pre no što blokiramo sve izlaze!
Povetarac je zanjihao grančice. Ptice su pevale. Ovaj
deo parka utonu u tišinu.
Sevidž lagano izdahnu vazduh, i spusti beretu. Kada se
okrenuo prema Rejčel koja se iza njega sklupčala u grmlјu,
vide da je upravo zinula nešto da kaže. On joj brzo stavi prst
na usta i snažno odmahnu glavom. Pokaza zatim prstom
prema stazi ispod njih koju nisu mogli da vide kao da želi da
joj kaže kako je jedan od one petorice mogao zaostati.
Ona trepnu u znak da je shvatila. On skloni šaku i sede
trudeći se da bude što tiši. Niz lice mu je curio znoj. Senke
drveća hladile su mu čelo.
Međutim, u stomaku je još osećao grč od straha. Koliko
dugo će ih još tražiti? pomisli on. Pored onih koji su trčali za
nama, koliko li je još lјudi Hejli imao? Ko je on? Zašto
predstavlјam pretnju po njega? Kako nas je pro našao?
Od navirućih pitanja Sevidžu poče da tutnji u
slepoočnicama.
Forsajt. Nazvao me Forsajt, pa onda Dojl. Ali čemu oba

imena? I zašto prezimena?Zašto me nije pozvao po imenu, Rodžer
ili Bob?

Jer se imenima oslovlјavaju prijatelјi. A prezimena su za
nekoga koga mrziš ili...

Da? Ili šta? Ili kontrola? Za vreme specijalne vojne
obuke, instruktori su nas uvek oslovlјavali prezimenima i
uvek su ih izgovarali tako da je zvučalo kao da nas nazivaju
govnima.

Ali ovo nije SEAL. Hejli izgleda kao zamenik direktora
kakve korporacije ili političar, ali iz nekih razloga želi da me
makne s puta.

Sevidž se namršti kada začu glasove na stazi. Nije
razumeo šta su govorili; podozrevao je da grmlјe prigušuje
reči, a onda shvati da su reči na japanskom. Glasovi nisu
zvučali ni pomahnitalo ni lјutito, već se pre činilo da su
opijeni izgledom vrtova. Olabavio je čvrst stisak šake u kojoj
je držao pištolј.

Kada je ponovo pogledao Rejčel morao je da se
nasmeje. Povlačila je pamučnu majicu, pokušavajući da se
oslobodi znoja koji joj se slivao među grudi. Odvratio je
pogled od tamnih mrlјa koje su naglašavale njene bradavice,
povukao svoju natoplјenu košulјu sa grudi, oterao bubu
saruke, i odglumio odvratnost. Upalilo je. Plave oči joj
zasijaše i napetost polako poče da je napušta.

Ali onda odjednom kao da se nečeg setila, namrštila je
čelo i pokazala prema svom roleksu. Sevidž je znao našta je
mislila. Bilo je gotovo jedanaest. Trebalo je u podne da budu
u restoranu u oblasti Ginze i sačekaju Akirin telefonski poziv.

Ako Akira bude u prilici da ih pozove. Možda policija nije
poverovala u njegovu priču da jesam savladao tri napadača.
Možda su odveli Akiru u stanicu radi dalјnjeg ispitivanja.

Možda.
Ali možda i nisu. Ako Akira nazove restoran u
predviđeno vreme, i ne zatekne tamo Sevidž i Rejčel, on
će...
Nazvati ponovo u šest sati popodne, kao što su se

dogovorili. U tome i jeste bila poenta rezervnog plana...
predvideti nepredviđeno.

Ali šta ako ne uspemo da se izvučemo odavde do šest
sati? pomisli Sevidž. Naredni kontakt predviđen je za devet
sati ujutro, ako ni tada ne uspeju da ga uspostave, ako Sevidž
i Rejčel do tada ne uspeju da umaknu Hejliju...

Akira će pretpostaviti najgore. Mogao bi se pritajiti.
Jedina šansa da se nađu bio je naredni pomoćni plan, da
Sevidž pozove Akirinu kuću. Ali Eko nije govorila engleski.
Rečeno joj je jedino da odgovori - moši, moši -... halo... ako
je Akira bio bezbedan, i - hai -... grubo - da -... ako je Akira
bio u opasnosti zbog čega želi da Sevidž pobegne.

Hriste, nismo napravili dovolјno dobar plan, pomisli
Sevidž. Mi smo profesionalci, ali navikli smo da štitimo
druge, ne sebe. Nama su potrebni zaštitnici. Izgleda da kada
branimo sami sebe, kada smo suviše lično umešani, imamo
budale za klijente, i onda zeznemo stvar. Pretpostavili smo
da se samo Akira može naći u opasnosti. Ali sada...!

Uspostavi kontrolu, reče Sevidž sam sebi. Za sada si
bezbedan, pa čak ako i ne stigneš u restoran do podneva,
šest sati popodne je još daleko.

Da, upravo to me i brine, pomisli on. Svašta se može
dogoditi. Ako su Hejli i njegovi lјudi tvrdoglavi... a Sevidž je
pretpostavio da Ne biti... odavde nećemo izići do mraka.

A onda?
Ne možemo jednostavno izići. Moraćemo preko zida. A
u gradu gde živi dvanaest miliona Japanaca sa samo nekoliko
hilјada Amerikanaca, privući ćemo istu onakvu pažnju,
bićemo sumnjivi, kao Godzila.
Sranje! Sevidž skupi snagu i potisnu sve veću
uznemirenost, pa se ponovo okrenu ka Rejčel. Lišće na
suknji. Prašina na obrazima. Obešeni pramenovi kestenjaste
kose. Uprskos svim tim nedostacima bila je lepa... puna
duha, skladna, oštrih crta i sva je sijala... kao što je samo
Rejčel mogla da izgleda.
Volim te, želeo je Sevidž da joj kaže, ali nije smeo.

Umesto da naruši tišinu on se nagnu i nežno je polјubi u vrh

nosa, okusivši njenu prašnjavu, od znoja slanu kožu.

Zatvorila je oči, zadrhtala, ponovo podigla kapke, nervozno

trepnula i pomilovala ga po kosi.

Nemoj zaboraviti, upozori Sevidž sam sebe, dok se ovo
ne završi, ona je tvoj principal, netvojalјubavnica. A i Akira čeka.
Možda. A tamo napolјu su Hejlijevi lјudi. Sigurno.

I šta ćeš preduzeti?

Kreći!

Sevidž ščepa Rejčel za laktove, polјubi je...

Okrenu je, i pokaza prema gustišu iza njih.

Ona usnama oblikova reči. Prošao je trenutak pre no

što je shvatio. Nemo mu je ponovila... poznati refren...
Pratiću te i u pakao.
Stadoše da se provlače kroz debeo sloj lišća i kroz

šumu.

 

 

3.

 
 
Park je bio mestimično brežulјkast. Tu i tamo gustiš bi
smenjivale oblasti paprati koja im je dopirala do struka, i
koju su Sevidž i Rejčel izbegavali, bojeći se da je ne izgaze i
za sobom ostave trag u slučaju da Hejlijevi lјudi uspeju da
otkriju u kom su pravcu krenuli. Zadržavajući se među
drvećem, Sevidž se orijentisao po suncu, prateći njegovo
kretanje; i on je išao ka zapadu. Zabrinuo se da li će ih
stražar videti kako pretrčavaju preko kakve staze, ali ovaj
deo parka bio je isuviše udalјen, jer nijednom nisu stigli ni
do kakve staze. Iako je temperatura bila ispod šezdeset
stepeni, što se moglo uporediti sa oktobrom u Novoj
Engleskoj, on i Rejčel znojili su se od napora. Prašnjava
odeća kačila im se za grančice. Rejčel je pocepala suknju. A
što je bilo još gore, noge su joj... i pored ćilima od lišća... bile
sve izgrebane i krvave, jer je bila primorana da odbaci
cipele kako bi mogla da utekne Hejliju i njegovim lјudima
kada su izišli iz svetilišta. Sevidž je skinuo cipele i dao joj
svoje sokne. Dao bi joj i cipele, ali bile su joj prevelike ri
samo bi joj napravile plikove. Ovako, bez sokni on je zadobio
plikove. Ponekad, kada je pokrov od trulog lišća bio suviše
debeo, on bi je preneo. Napredovali su sve sporije. U jedan
popodne srušili su se na tle iscrplјeni.

- Ovaj park je ogroman - reče Rejčel. - A Japanci tvrde
da im nedostaje prostora. Ja se na to ne bih mogla požaliti. -
Masirala je noge. - Hejli bi nas do sada već uhvatio da nije
bilo... - Nakrenula je glavu. - Je l’ ja to čujem saobraćaj?

Sevidž usredsredi pažnju. Gusto drveće oko njih
prigušivalo je zvuke, ali iza njega, stvarno se činilo... Nalet
energije natera ga da ustane. - Proveriću. - Stao je da se
probija kroz lišće i drveće, osmehnuo se zbog onoga što je

ugledao, i brzo se vratio nazad - Otprilike pedeset jardi
ispred nas nalazi se zid. Stigli smo do ulice.

- Hvala Bogu. - A onda se odjednom zabrinula. - A šta
sada? Hejlijevi momci nas verovatno i dalјe traže.
Pretpostaviće da ćemo možda pokušati preko zida.

- Kogod da je Hejli, njegovo pojačanje mora biti
ograničeno. Moraće da se rasporede oko celog parka kako bi
nadgledali sve delove zida. Ali ipak si u pravu. čim nas neko
od njih ugleda, preko radija će javiti ostalima da se skupe. S
tim tvojim povređenim stopalima nećemo moći da im
umaknemo. - Sevidž malo razmisli. - Pođimo duž zida.

Bez ikakvog određenog razloga, krenuo je na sever. Zid
je bio dovolјno visok da ih sakrije, i dovolјno nizak da se
popnu preko njega ako bude potrebe. Dok su išli duž njega,
zaobilazili žbunje, Rejčel hramala, Sevidž je zamišlјao
Akirinu uznemirenost ako je uspeo u podne da nazove
restoran. Šta bi Akira mogao pomisliti da je pošlo naopako
kada ne uspe da uspostavi vezu? Kako će reagovati? Šta će
uraditi do sledećeg predviđenog termina u šest sati?

Zid je zaokrenuo na istok, a onda opet na sever. Posle
šezdeset jardi, Sevidž začu japanske glasove, ukoči se,
čučnu, proviri ispod niskih grančica koje su ga skrivale, i
ugleda stazu koja je vodila od istoka na zapad. Saobraćaj se
sada glasnije čuo. S leve strane, rupa u zidu predstavlјala je
izlaz iz parka; kola i pešaci prolazili su iza nje u gomilama.

Sevidž <)smotri ulicu obavijenu izmaglicom od
izduvnih gasova i povijen krenu sa Rejčel unazad kroz
žbunje dok se dovolјno ne udalјiše tako da su mogli
slobodno da razgovaraju. Debele grane koje su se nadnosile
nad njima zaklonile su ih senkama.

- Nisam video nijednog Amerikanca - reče on. - Ali to
nije bitno. Sigurno neće stajati na otvorenom. Koliko znamo,
nalaze se odmah iza zida i sa obe strane izlaza. Ili u nekom
kombiju preko puta ulice. Ili...

- Drugim rečima, ništa se nije izmenilo. I dalјe ne
možemo odavde.

Sevidž je oklevao. - T ako je.
- Šta ćemo onda..?
- Sačekaćemo da padne mrak.
Rejčel razrogači oči. - To znači da ćemo propustiti i
naredni Akirin poziv.
- Ako pokušamo sada da iziđemo imamo male šanse da
uteknemo. Hejlijevi lјudi... Zaustaviće nas. Nećemo nikada
stići do tog restorana - reče Sevidž. - Ne znam zbog čega
Hejli želi tako žarko da nas se dočepa, ali radije ću zavisiti
od Akirinog strplјenja, nego od Hejlijevog pomanjkanja
strplјenja.
- Osećam se tako... Da li ti ovako normalno živiš?
- Normalno? Ako to možeš tako da nazoveš.
- S tobom sam manje od dve nedelјe, a već se osećam
kao da sam preturila preko glave nekoliko ratova. Kako
izdržavaš?
-Sada, pošto sam se zalјubio u tebe -... Sevidž proguta
knedlu... - I sam počinjem da se pitam. Ono što želim, što
me tera dalјe, jeste...
- Reci mi.
- Luckasto je sada o tome razmišlјati. Plaža blizu
Kankuna. Želeo bih da ti skinem kupaći kostim. Želeo bih da
vodimo lјubav u peni talasa na mesečini.
- Nemoj prestati. Opiši mi osećaj koji bude talasi.
- Ne mogu. Hoću da kažem, ne usuđujem se.
- Da vodiš lјubav sa mnom?
- Ne smem dopustiti da mi popusti pažnja - odvrati
Sevidž. - Zbog lјubavi prema tebi mogu postati toliko
neobazriv da ti to dođe glave.
- Trenutno... Šta si ono rekao koliko moramo da
čekamo?
- Do mraka.
- Onda imamo puno vremena. Kada sklopim oči mogu
da čujem udaranje talasa o obalu.
Pružila je ruke prema njemu.
Bila je u pravu. Kada je sklopio oči, dok su se nežno,

polagano grlili, Sevidž je mogao da čuje udaranje talasa.
 

 

4.

 
 
Rejčel je spavala, a Sevidž ju je čuvao. Senke su postale
gušće. Probudila se negde pred sumrak, lepa uprkos
nadutosti posle spavanja.

- Sada je na tebe red - reče ona.
- Ne, moram da...
- Spavaš - prekinu ga ona. - Od kakve ćeš mi biti koristi
ako si iscrplјen. Plave oči joj zasvetlucaše.
- Šta ako Hejlijevi lјudi...
Rejčel mu nežno uze beretu iz ruke i Sevidž... setivši se
prošle noći... postade svestan da je ona može upotrebiti.
Istovremeno je takođe postao svestan traume koju je
potisnula. Šaka joj je zadrhtala kada je uhvatila dršku
pištolјa. Odlučno ju je stegla.
- Jesi li sigurna? - upita je on.
- Kako ćemo inače stići do Kankuna?
- Ako te bilo šta uplaši...
- Probudiću te. Ako bude vremena, i meta ne bude
jasna.
Sevidž skupi oči.
- Misliš da ću ponovo izgubiti kontrolu... zapucati...
nastaviti da pucam... možda sasvim bespotrebno.
- Ne - odvrati Sevidž. - Razmišlјam o tome da ne
zaslužuješ da pripadaš mome svetu.
- Do đavola i taj tvoj svet. Hoću da budem s tobom.
Spuštaj glavu - naredi ona.
Nije ju poslušao.
- Poslušaj me - reče ona. - Na moje krilo. Ako budeš
umoran, grešićeš. Ne protivi mi se. Tako. Da, tako. Upravo
tako... Oh da. Tako je dobro. - stresla se. - Baš tu.
- Već je prošlo šest. Propustili smo i drugi Akirin poziv.

Biće...
- Nervozan, da, ali će nazvati ponovo sutra u devet.
- Osim ako i on u međuvremenu ne bude imao

problema. Nije trebalo da se razdvajamo.
- Nismo imali izbora - reče Rejčel. - Način na koji

govoriš o njemu... ta veza među vama... postajem
lјubomorna.

Sevidž se zakikota. - Nemoj zaboraviti gde mi je glava.
- Samo sklopi oči i neka ostane tu.
- Sumnjam da ću moći da zaspim.
- Mogao bi ako budeš mislio na onu plažu blizu
Kankuna. Zamisli jednolično udaranje talasa o obalu. Čak
ako i ne zaspiš, opuštanje će ti prijati. Da budeš spreman za
ono što nas čeka.
- Čim padne mrak...
- Probudiću te - reče Rejčel. - Obećavam. Veruj mi,
želim da iziđem odavde.
 

 

5.

 
 
Rejčel je cvokotala... Sevidž je osećao da je to manje od
straha, a više od zime. Kada je pao mrak, a temperatura
nastavila da pada, umotao ju je u svoj sako i poveo dalјe duž
zida. Zaklјučio je da bi sada po noći bilo mnogo opasnije da
pokušaju da iziđu stazom iz parka, nego po danu. Hejlijevi
skriveni lјudi imali bi veće šanse da ih ubiju i pobegnu pod
zaštitom neonske zbrke tokijskog noćnog života.

Krenuvši putem kojim su došli, Sevidž povede Rejčel
prema jugu, stiže do zapadnog ulegnuća u zidu, i krenu
njime. Nevidlјive grančice zapinjale su mu za košulјu i pretile
očima. Da nije bilo buke gustog saobraćaja s druge strane
zida, ne bi našao put. Automobili su trubili. Nјihovi motori
grmeli.

- Dosta je - reče Sevidž. - Nek se Hejli nosi. Ovo mesto
je dobro kao i svako drugo. Ako nastavimo dalјe, obići ćemo
ceo park. Zajebi to. Hajdemo.

Sevidž podiže ruke i uhvati se za vrh zida, podiže se
tako da su mu samo oči virile iznad njega, i zabrinuto

stade da osmatra ulicu ispod sebe. Farovi su promicali.
Neki Japanac i Japanka prošli su ispod njega trotoarom.
Inače je bilo malo pešaka.

Sevidž skoči nazad na zemlјu. - Nisam video ništa zbog
čega bih promenio mišlјenje. Jesi li spremna?

- Nikad neću biti spremnija. - Uspela je da zvuči
odlučno. -... Biće bolјe da me podigneš.

Sevidž joj obujmi noge i podiže je, osetivši njenu suknju
i butine uz obraz. Trenutak kasnije, izvukla se iz njegovih
ruku. Čim je stigla na vrh, i prebacila noge preko njega, on
se žurno pope za njom. Zajedno su se zalјulјali na drugoj
strani. Dok mu je srce ludački tuklo. Sevidž je prvi skočio i

pomogao joj da siđe kako ne bi povredila stopala kada se
svom težinom dočeka na beton.

Osvrnuvši se na obe strane duž trotoara, Sevidž zalaja:
- Brzo. Pređiulicu.

Iz senke je, na nekih stotinu jardi od njih, izišao jedan
čovek. Farovi osvetliše čovekovo lice. Belac. Žurno je nešto
kazao u radio koji je držao i potrčao prema Sevidžu i Rejčel,
pokušavajući da izvadi nešto ispod sakoa.

- Odmah! - reče Sevidž. - Pređiulicu!
- Ali...
Kola koja su jurila stvarala su neprekidnu pokretnu
prepreku.
- Ne možemo ostati ovde! - Sa Sevidžove desne strane,
nasuprot belcu koji je trčao prema njemu, pojavio se jošjedan
belac i potrčao da im odseče odstupnicu.
- Prega...
- Sada! - reče Sevidž. Zgrabio je Rejčel za ruku, ugledao
trenutni prekid u saobraćaju, i poleteo sa trotoara.
Farovi ga zablesnuše. Kočnice zaškripaše. Sevidž je i
dalјe trčao. Još je stezao Rejčelinu šaku, mada više nije
morao da je požuruje.
Kada su stigli do naredne trake, Rejčel opsova jedna
kola koja su proletela. Zatim je jurnula ispred njega.
Začu se prodorno trublјenje. Smrad izduvnih gasova
zapahnu Sevidža. Potrčao je još dužim koracima.
Stigli su do sredine ulice. Rejčelina suknja je vijorila na
vetru koji su stvarala kola u prolazu. Teško dišući, Rejčel se
osvrnu i ugleda dva belca kako trče duž trotoara. Osmotrivši
saobraćaj, tražio je prekid u reci automobila kako bi mogli
da pretrče na drugu stranu.
Sevidž je mahao vozačima u naspramnim trakama,
upozoravajući ih da se on i Rejčel spremaju da pretrče
preko. Jedna tojota je usporila. Sevidž iskoristi priliku i jurnu,
Rejčel nije zaostala. Izbegli su još jedna kola i stigli na
suprotnu stranu.
Izlozi su sijali. Pešaci im napraviše prolaz. Jedna uličica

ih je prosto pozivala da uđu u nju. Kada je utrčao unutra,
Sevidž se osvrnuo, i video dva belca koji su upravo u tom
trenutku jurnu li sa trotoara. Istovremeno je osetio da se
neki predmet usmerio prema njima. Okrenuo se, i sa
zaprepašćenjem ugledao kombi koji je napustio saobraćajnu
reku. Uputio se prema uličici.

Okrenuo se da potrči, ali pre toga je uspeo da vidi
vetrobran pun rupa i staklo koje se urušilo unutra. Rupe od
metaka. Kombi je udario o ivičnjak. Poskočio je, popeo se na
trotoar, tresnuo, zakrivudao, nastavio da juri i proleteo kroz
izlog levo od prolaza.

Čulo se grebanje metala o metal. Staklo se rasprslo.
Iako je udar bio silovit, Sevidžu se učinilo da je čuo vrištanje
iz kombija. Pešaci su takođe vrištali. A lјudi s druge strane
ulice vikali.

Nekoliko automobila se zaustavilo.
Rejčel je drhtala, sleđena od šoka.
- Trči! - reče Sevidž.
Povukao ju je.
Strah je nadvladao paralizu. Trčala je pored kanti za
đubre duž mračnog prolaza.
Šta ako je prolaz zamka? iznenada pomisli Sevidž.
Šta ako su unutra Hejlijevi lјudi?
- Ne! Ne mogu biti svuda!
Ko je pucao u kombi? Ko je vozio kombi?
Sevidž je bio pometen. Nastala zbrka pretila je da
ugrozi njegov zdrav razum.
Neko želi da nas zaustavi. Neko drugi želi da nastavimo
da tragamo. Ko? Zašto?
Šta ćemo, do đavola, nas dvoje da preduzmemo?
Stigli su do naredne ulice. Kada je ugledao taksi koji im
se približavao, u grudima je osetio grč. Zaustavio ga je,
gurnuo Rejčel unutra i uvukao se za njom, rekavši. - Ginza -
nadajući se da će vozač shvatiti da žele da stignu u tu
oblast.
Vozač je nosio kapu i bele rukavice, i namrštio se kada

je video kako izgledaju njegovi užurbani beli putnici. Nije bio
baš siguran da li želi da mu Sevidž i Rejčel budu mušterije.
Ali Sevidž podiže nekoliko novčanica od po hilјadu jena.

Vozač klimnu, krenu, i stručno se uklјuči u saobraćajnu
gužvu.

Sevidž je čuo sve jače zavijanje sirena... iz pravca u
kome su oni krenuli, u to nije bilo sumnje. Trudeći se da ne
pokaže napetost, mogao je jedino da se nada da vozač neće
zaklјučiti kako njegovi putnici imaju bilo kakve veze sa tim
sirenama.

Taksi zavi za ugao. Policijska kola su im dolazila u
susret naspramnom trakom, sirene su parale uši, svetlosni
signali zasleplјivali.

Patrolna kola su se udalјila, i mada je taksista pogledao
za njima, nije stao. Sevidž dodirnu Rejčelinu šaku. Prsti su joj
se tresli.

 

 

6.

 
 
Provlačili su se kroz gusti saobraćaj koji se ipak nekako
odvijao i na kraju stigli do oblasti Ginze. Akira im je objasnio
da Ginza znači ’’srebrno mesto” jer je tu pre nekoliko stotina
godina bila smeštena nacionalna kovačnica novca. Od tada
je ova oblast prerasla u najveći šoping centar Tokija, sa
naizgled nebrojenim radnjama, barovima i restoranima.

Najsličniji joj je bio, koliko je Sevidž mogao da se seti,
njujorški Tajms skver pre no što su narkosi, kurve i porno
radnje uprlјali njegov sjaj. Neon. Sevidž nikada nije video
toliko neonskog osvetlјenja. Kudgod pogledao, blistave
svetilјke pretvarale su noć u dan. Zastrašujuća kombinacija
elektrificiranih boja. Neke su sve vreme bleštale. Druge su
pulsirale ili osvetlјavale poruke u nizu duž zgrada, poput
ogromne svetleće trake telegrafa. Ovom slektaklu svoj obol
je davao i sjaj velikog broja farova. Dobro obučeni pešaci
preplavili su uzbudlјive ulice.

Sevidž uopšte nije imao nameru da pokaže vozaču
Akirinu belešku, na kojoj su na japanskom bila ispisana
uputstva kako da stigne do restorana u koji je Akira trebalo
da ih nazove. Vlasti bi mogle ispitati sve taksi vozače koji su
prevozili belce, a Sevidž nije želeo da mesto njihovog
sastanka postane sumnjivo. Konačno, on i Rejčel nije trebalo
da odu tamo pre devet sati narednog jutra kada će ih Akira
ponovo nazvati.

Međutim, Sevidž je zbog nečeg drugog želeo da stigne u
ovu oblast. Kao prvo, ono malo belaca u gradu gravitirali su
prema noćnom životu u Ginzi, a njemu i Rejčel je očajnički
bilo potrebno da se pomešaju s njima. Kao drugo, bila im je
potrebna nova odeća, ali pošto su ih pre toga tako stručno
pratili, nisu se usudili da se vrate na železničku stanicu, gde

su u ormaniću ostavili svoje putne torbe. Tamo ih je možda
čekala ekipa za nadzor, u nadi da će se Sevidž i Rejčel vratiti
i pokušati da pokupe svoje stvari.

- Arigato - reče Sevidž taksisti, pokazavši prema
ivičnjaku. Čovek u belim rukavicama zaustavi kola, izbroja
novac koji mu je Sevidž dao, i zadovolјno klimnu. Pomerivši
polugu kod prednjeg sedišta otvorio je stražnja vrata. Sevidž
i Rejčel iziđoše napolјe.

Kada se taksi udalјio, Sevidž postade još svesniji
bleštavila oko sebe. Zapahnuše ga saobraćajna buka i
muzika iz barova. Izduvni gasovi napadoše mu pluća.
Prodorni mirisi kuvanja dopirali su iz restorana.

Iako su želeli da požure, on i Rejčel morali su da
usklade korak sa gomilom kako ne bi privlačili pažnju. Ali
uprkos njihovim naporima da izgledaju opušteno, ipak su
privlačili poglede. Japanci pešaci sve vreme su zurili u njih.
Da li zato što je bilo neobično videti belca čak i u Ginzi?
pitao se Sevidž. Ili zato što su nam lica prlјava, a odeća
iscepana? Rejčelino hramanje i sokne na nogama nisu im
baš išli u korist.

Sevidž je povede prema šlјaštećim izlozima. - Moramo
pronaći...

Iznenada se zaustavio ispred jedne radnje sa
elektronskim uređajima, zapanjivši se kada je ugledao lik na
televizijskom ekranu u izlogu. Kroz staklo nije dopirao
nikakav zvuk. To i nije bilo važno. Propratne reči za ovu
iznenađujuću sliku ionako ne bi razumeo, jer je tekst bio na
japanskom.

Međutim, nije mu bio potreban tumač da razume
obeshrabrujuće značenje onoga što je gledao. Osetio je
malaksalost, ponovo je ugledao duha. Muto Kamiči... Kunio
Širai... čovek koga je video presečenog napola u
nepostojećem Planinskom utočištu Medfordski klanac...
držao je govor pred hilјadama Japanaca-protestanata koji su
držali anti-američke natpise pred kapijama Vazdušne baze
Sjedinjenih Država. Američki vojnici stajali su nervozno na

straži iza kapije.
Vesti su bile slične TV reportaži koju je Sevidž gledao

pre tri dana u Americi i fotografijama koje je jutros video na
naslovnim stranicama novina u prodajnim mašinama na
Centralnoj stanici.

Uz dve važne razlike. Raniji protesti održavani su ispred
civilnih zgrada Sjedinjenih Država, a demonstranata... kojih je
od početka bilo dosta... sada je bilo mnogo više i bili su
mnogo glasniji.

Smrknuta lica američkih službenika pojavila su se na
nizu televizijskih ekrana. Sevidž je prepoznao državnog
sekretara Sjedinjenih Država, ispijenog, narogušenih veđa,
koga je intervjuisao Dan Rater. Zatim se u kadru pojavio
predsednikov sekretar za štampu napeto odgovarajući na
pitanja reportera.

Odjednom je, Kamiči...Širai... ponovo bio na ekranu,
potpirujući protestante. Kako god da se zvao, sedokosi,
opuštenih vilica, podeblјi muškarac od svojih pedeset godina
koji je podsećao na umornog direktora, zračio je
neočekivanom harizmom kada bi stupio pred gomilu. Nјegov
zapovednički pogled i otresiti pokreti pretvarali su ga u
fanatika kadrog da svakoga očara. Posle svakog zamaha
njegovih šaka otvrdlih od karatea, gomila je žučnije
reagovala, bes im je izobličavao reči.

- Ove nove demonstracije mora da su se odigrale
danas, dok su nas Hejlijevi lјudi držali u parku - reče Sevidž.
Okrenuo se prema Rejčel. Namrštio se kada je video koliko
je bleda. - Jesi li dobro?

Ona slegnu ramenima, nestrplјivo, kao da uopšte ne
primećuje krv koja joj je natapala sokne. - Šta se dešava?
Šta je ovo izazvalo?

- Neki incident o kome ništa ne znamo? - Sevidž
odmahnu glavom. - Mislim da Kamičiu - brzo je dodao... -
Širaiu, nije potreban nikakav incident. Mislim da se radi o
Americi... AmericiuJapanu.

- Ali Amerika i Japan su prijatelјi!

- Nisu ako je verovati ovim demonstrantima. - Sevidž
oseti neko kretanje iza sebe i nervozno se okrenu. Japanci-
pešaci počeli su da se skuplјaju oko izloga sa televizorima.

- Hajdemo odavde - reče on. - Postao sam strašno
svestan samoga sebe.

Izmigolјili su se kroz gužvu koja je postajala sve veća.
Sevidžu se sledi krv u venama. Grč u mišićima mu je
popustio tek kada se našao van gomile na u običajeno
zakrčenom trotoaru.

- Ali bilo je tako iznenada - reče Rejčel. - Zašto? Ove
demonstracije su bile veće, opasnije.

- Katalizator je Kamiči.
- Širai.
- Ne mogu da se naviknem da ga tako zovem - reče
Sevidž. - Čoveka koga sam odvezao u Pensilvaniju.
- U hotel koji ne postoji.
- U mojoj stvarnosti, odvezao sam ga tamo. Za mene, taj
hotel postoji. Ali u redu -... Sevidžu se vrtelo u glavi, um mu je
zahvatilo jamais vu... - zovimo ga Širai. On je uzrok ovih
demonstracija. Ne znam zašto. Ne mogu ni zamisliti odakle
mu takva moć. Ali on, Akira i ja smo na neki način povezani.
Sevidžu nešto iznenada pade na pamet i on se okrenu
prema njoj. - Bivši car, Hirohito, umro je januara osamdeset
devete.
Rejčel je nastavila da korača. - Stvarno? I?
- Posle poraza Japana u Drugom svetskom ratu, Mek
Artur je uporno tražio da se donese novi japanski ustav. Čak
i pre toga, kada se Japan predao četrdeset pete, Amerika je
zahtevala da se Hirohito obrati naciji preko radija i ne samo
da objavi bezuslovnu predaju već da se odrekne svog
božanskog porekla i da javno saopšti svom narodu da je
lјudsko biće, a ne bog.
- Sećam se da sam negde čitala o tome - reče Rejčel. -
Ta objava je šokirala Japan.
- I pomogla Mek Arturu da obnovi zemlјu. Međutim,
jedan od najstrožih članova novog ustava bio je onaj u kome

se kaže da crkva i država moraju biti razdvojene. Što se
zakona tiče, religija i politika bile su potpuno odelјene jedna

od druge...

- Kakve to ima veze sa Hirohitovom smrću?

- Ima s njegovim pogrebom. Prekršivši odredbe ustava,

doduše Amerika se nije bunila, došlo je do kombinovanja
političkih i religioznih obreda. Kako je Japan velika ekonomska
sila, svaka važnija nacija poslala je svoje najviše
predstavnike. Ko je ko iz međunarodnih vlada. I svi oni su
pasivno stajali pod drvenim nadstrešnicama dok je kiša lila,

a japanska počasna garda ispraćala Hirohitov kovčeg ka
svetilištu, u kome su se iza paravana izvodili Šinto obredi,
tradicionalni japanski religijski pogrebni obredi. I nijedan od
prisutnih nije kazao ’’Stanite malo. Ovo je protivzakonito.
TakojezapočeoratnaPacifiku.

- Odavali su počast velikom čoveku - reče Rejčel.

- Ili su gotovo napunili gaće od straha da će se Japan,

ako se pobune protiv Šinto obreda, tako nalјutiti da će im

ukinuti kredit. Do đavola, Japan finansira najveći deo deficita

američkog budžeta. Nijedna zemlјa ne bi se usudila da

protestvuje ako bi Japan vratio stari ustav. Dokle god Japan

bude imao novac... i moć... njegova vlada može činiti šta joj

je volјa,

- Tu se tvoji argumenti raspadaju - primeti Rejčel. -

Japanska vlada je odgovorna.

- Dok njome vladaju umerenjaci. Ali šta ako Kamiči...
Širai... preuzme vlast? Pretpostavimo da se vrate stari dani i
radikalna partija zavlada! Da li si znala da Japan...

koji bi trebalo da je demilitarizovan... troši više na

odbranu od bilo koje zemlјe pripadnice NATO-a osim

Amerike? A sumnjičavi su u pogledu na Južnu Koreju! I

stalno brinu zbog Kine! I...!

Sevidž shvati da suviše glasno govori. Japanci

prolaznici su se mrštili.

Rejčel je i dalјe hramala.

- Dođi. Moramo se pobrinuti za tvoja stopala.

Sevidžov pogled privuče jedna jarko osvetlјena
sportska radnja. On i Rejčel uđoše unutra. Gotovo da i nije
bilo mušterija. Kada se dvoje prodavaca... mlad muškarac i
žena... nakloniše u znak pozdrava, videlo se da su zbunjeni
nisu im išla u glavu Rejčelina bosa stopala.

Sevidž i Rejčel se hitro nakloniše i nastaviše kroz
radnju. Pored sportske odeće, u radnji je bilo i odeće od
teksasa, majica i najlonskih jakni za kišu. Rejčel pokupi puno
naručje odeće i upitno pogleda prodavačicu, koja je izgleda
shvatila da Rejčel zanima gde se nalazi kabina za probu.

Pokazala joj je prstom prema kabini u stražnjem delu,
koja je umesto vrata imala zavesu. Dodavši na gomilu još
par belih teniskih sokni i ribok patike, Rejčel nestade iza
zavese.

U međuvremenu, Sevidž je odabrao par smeđih čarapa
umesto onih koje je dao Rejčel. Pantalone su mu bile prlјave,
košulјa natoplјena znojem. Izabrao je nove. Čim je Rejčel
izišla iz kabine, obučena u isprane farmerke, gornji deo boje
burgundca i plavu najlonsku jaknu koja se slagala sa
kobaltnom bojom njenih očiju, u kabinu je ušao Sevidž da se
presvuče, s vremena na vreme provirujući kroz zavesu kako
bi proverio da u radnju nije ušao neko ko preteći izgleda dok
je Rejčel bila nezaštićena. Osam minuta kasnije platili su i
izišli iz radnje, noseći u kesi prlјavu odeću koju su bacili u
kontejner za đubre nekoliko blokova dalјe.

- Kolika razlika. - Uzdahnu Rejčel. - Kako je prijatno
kada ne hramaš.

- A da ne pominjem da više ne izgledamo kao da smo
spavali u jarku. - Sevidž je na sebi imao kaki pantalone, žutu
košulјu i tamnu vindjaknu. Od te kombinacije su njegove
kameleonske zelene oči bile prošarane smeđom bojom.
Očešlјao se dok se presvlačio, isto kao i Rejčel. - Još smo
malo musavi. Mada, sve u svemu, nije loše. U stvari,
izgledaš divno.

- Laskaš mi, ali nikada ne odbijam kompliment. Ovom
promenom odeće još smo nešto postigli; teško da bi nas

neki svedok mogao prepoznati ako policija odluči da nas

pokupi.
Sevidž ju je zadivlјeno posmatrao. - Stvarno ulaziš u štos.
- Kada imam pravog učitelјa i pravi motiv... strah...

prokleto brzo učim. - Zatim je nabrala čelo. - Onaj kombi kod

parka. Izgledalo je kao da se izdvojio iz saobraćaja i krenuo
pravo prema uličici, prema nama.

Hejlijeva vozila mora da su kružila oko parka, kako bi

njegovi lјudi mogli radiom da im jave ako nas primete.

Nismo imali sreće... kombi je bio u blizini.
- Mi nismo imali sreće? Nisu je imali oni u kombiju - reče

Rejčel. - Vetrobran je bio rasprsnut kada se kombi zaleteo na
nas. Jesam li ja to videla rupe od metaka?

Sevidž napući usne i klimnu. - Neko je čvrsto odlučio da

spreči Hejlijeve lјude da nas uhvate.
- Ali ko, i kako su znali gde ćemo biti?
- Kad smo već kod toga, kako su nas Hejlijevi lјudi sledili u

podzemnoj železnici. Bili smo pažlјivi. Sve vreme sam

proveravao da li nas ko prati dok smo napuštali železničku

stanicu. A onda su se sasvim iznenada pojavili u parku. Kao

da mislimo isto ili kao da oni čak misle unapred.

- Ranije se kazao... Rejčel se zamislila. - Mnogo toga što

smo učinili moglo se predvideti, kada se ima u vidu problem

koji treba da rešimo. Ali park nije imao nikakve veze sa

našim problemima. Tamo smo slučajno otišli.

- Da - složi se Sevidž. - Previše puta smo presretani. Ne

razumem kako im to stalno polazi za rukom.

- Blagi Bože -... Rejčel se okrenu... - upravo mi je nešto

palo na pamet. Pretpostavili smo da je Hejli jedan od onih

koji žele da nas zaustave.

- Tačno.
- Ali šta ako smo sve pobrkali? - Šta ako Hejli želi da nas
zaštiti? Šta ako je ekipa u kombiju pripadala onome ko želi
da nas ubije, a Hejlijevi lјudi su bili ti koji su razneli vetrobran,
kako bismo mogli da nastavimo potragu.

Jedan trenutak Sevidž nije mogao da shvati šta mu