Peta Profesija - Dejvid Morel

govori, jer je izokretanje pretpostavki bilo neverovatno.
Odjednom je osetio pritisak iza ušiju. Nešto kao da mu je
puklo u mozgu. Vizija mu je izbledela, um napale zbunjujuće
suprotnosti. Ništa više nije bilo sigurno. Sve je bilo lažno.
Jamais vu se borilo sa stvarnošću. Ali nešto je moralo biti
istinito! Mora postojati rešenje! Nije mogao podneti....

Ne! Pre tri nedelјe, jedino ga je opterećivala potreba da
se ponovo dokaže. A sada?

Potpuna zbrka!
On se zatetura.
Rejčel ga je uhvatila za ruku. Posmatrala ga je širom
otvorenih očiju. - Pobledeo si.
- Mislim... na trenutak tamo... sada... dobro sam... Ne...
vrti mi se.
- I ja baš nisam najstabilnija na nogama. Od juče ništa
nismo jeli. - Ona pokaza prstom. - Tamo. Restoran. Potrebno
nam je da sednemo, odmorimo se, stavimo nešto u usta, i
pokušamo da razbistrimo mozak.
Umesto da Sevidž vodi Rejčel, ona je vodila njega.
Osećao se tako bespomoćnim da se nije opirao.
 

 

7.

 
 
Kelnerica... belo našminkanog lica, u kimonu i sandalama...
donela im je jelovnik. Kada ga je Sevidž otvorio ponovo se
osetio potpuno dezorijentisanim. Jela nisu bila odštampana
vodoravno kao na Zapadu, već uspravno, a ta suprotnost
samo je pojačala njegov osećaj da je sve naopačke, da mu
um više nije uravnotežen. Srećom, pored japanskih
ideograma nalazio se natpis na engleskom. I pored toga
Sevidž nije znao šta da odabere jer nije znao ništa o
neameričkoj japanskoj hrani, pa je samo upro prst u kolonu s
leve strane, večeru za dvoje koju je preporučivao restoran.

- Saki? - upita kelnerida naklonivši se.
Sevidž odmahnu glavom u kojoj je tutnjalo. Alkohol je
bio poslednja stvar koja mu je bila potrebna.
- Čaj? - upita on, sumnjajući da će ga razumeti.
- Hai. Čaj. - odvrati žena sa osmehom i ode, praveći
sitne korake usled uskog kimona, koji joj je isticao kukove i
butine.
U pozadini, u prepunom koktel-baru, Japanac, pevač
kantri-vestern muzike, besprekorno je izvodio pesmu Henka
Vilijamsa, ”Tako sam usamlјen da bih mogao zaplakati”.
Sevidž se pitao da li pevač razume reči ili ih je samo
savršeno naučio napamet.
Ponoćni voz je...
- Ako smo mi u nevolјi, a mislili smo da će samo Akira
biti u nevolјi... - Sevidž zatrese glavom.
- Znam. Muka mi je kada pomislim šta se njemu danas
događalo. - Rejčel ispruži ruku preko stola. - Ali mi mu ne
možemo pomoći, bar ne odmah. Rekoh ti da se odmoriš.
Uskoro će nam doneti hranu. Moraš pokušati da se opustiš.
- Shvataš li da smo zamenili uloge?

- Ja se brinem o tebi? - upita Rejčel. - Dopada mi se.
- Ne volim kada...
- Ne držiš sve konce u svojim rukama? Imaćeš još dosta
prilika za to. Da radiš ono što ti najbolјe znaš. I to uskoro. Budi
zahvalan, što ne moraš smesta.
Zar ne čuješ...?
Restoran je bio ispunjen dimom od cigareta i prodornim
mirisom sosova, Sevidž i Rejčel su sedeli na jastucima za
niskim stočićem ispod koga se nalazilo udublјenje koje im je
omogućavalo da ispruže noge, arhitektonski ustupak
dugonogim strancima koji su želeli da sede u skladu sa
japanskom tradicijom, ali ne i da im bude neudobno.
- Kamiči... Širai... Moramo se sresti s njim - reče Sevidž.
- Akira i ja moramo saznati da li nas je video kako umiremo kao
što smo mi videli njega. - Da sam na njegovom mestu, da
predvodim demonstracije protiv vazdušne baze Sjedinjenih
država, imala bih zaštitu pored koje čak ni ti ne bi uspeo da
prođeš - primeti Rejčel. - Neće biti lako sresti se s njim. A
kako si Amerikanac, sumnjam da ga možeš jednostavno
nazvati i ugovoriti sastanak.
- Oh, razgovaraćemo mi s njim - odvrati Sevidž. - Možeš
se kladiti u to.
Kelnerica je donela tople, vlažne salvete. A onda je
stigao i njihov obrok bistra supa sa komadićima luka i
pečurkama začinjena struganim đumbirom; jam (slatki
krompir) u mešavini sosa od soje i slatkog vina; pirinač sa
sosom od karija; i kuvana riba sa teriaki povrćem. Razni
sosovi odlično su išli jedan s drugim. Sevidž uopšte nije znao
koliko je gladan. Iako su porcije bile više nego izdašne, on je
sve pojeo, i to tako halaplјivo da gotovo nije ni primetio da
jede štapićima.
Ipak je sve vreme razmišlјao o Akiri i kako se mnogo
toga promenilo za ovih osamnaest sati što su bili razdvojeni,
da su mu se njihovi dogovori u vezi toga kako da stupe u
vezu sada činili nedovolјno precizni.
- Ne mogu da čekam do devet sati ujutro - reče Sevidž.

Progutao je ostatke čaja, ostavio izdašnu napojnicu i ustao. -
Video sam telefon u predvorju.

- O čemu ti to...?
- Pozvaću Akiru.
Telefon se nalazio u uglu, podalјe od ulaza u restoran i
garderobe. Delimično je bio zaklonjen paravanom sa
iscrtanim sjajnim suncokretima; Sevidž ubaci novac i okrenu
broj koji mu je Akira dao.
Telefon je zazvonio četiri puta.
Sevidž je čekao, čvrsto stežući slušalicu.
Zazvonio je i peti put.
Odjednom se javila neka žena. Eko. Sevidž joj je lako
prepoznao glas.
- Hai. - Kada je čuo ovo kratko da, Sevidžu zaklecaše
kolena. Upravo je saznao da je Akira u nevolјi i da treba u
najkraćem mogućem roku da napusti Japan.
Srce mu je tu klo kao ludo; želeo je da je ispita, da
sazna šta se dogodilo. Ali Akira je naglasio... Eko nije
govorila engleski.
Ne mogu tek tako da prekinem vezu! pomisli Sevidž.
Moram smisliti način da se s njom sporazumem! Mora
postojati!
Čuo je neku gužvu oko telefona, Odjednom se javi neki
drugi glas. Muški glas. Na japanskom.
Sevidžu srce još brže zakuca dok je slušao, pometen,
nesposoban da identifikuje onog ko je govorio ili da razume
brzo izgovorene tvrdnje.
Isto tako naglo, taj glas pređe na engleski.
- Dojle? Forsajte? Prokletstvo, kako god da nazivaš sebe,
slušaj, momče! Ako znaš šta je dobro po tebe, ako želiš da
spaseš guzicu, biće bolјe...
Sevidž je delovao bez razmišlјanja. Refleksno, u šoku,
tresnuo je slušalicu. Kolena su mu se i dalјe tresla.
Ludilo.
U pozadini, iz bučnog bara, Japanac, pevač kantri-
vestern muzike ponovo je pevao pesmu Henka Vilijamsa.

Tako sam usamlјen da bih mogao umreti.
 

 

8.

 
 
- Ko je to bio? - upita Rejčel.
Zaobilazili su gužvu na ulici blјeštavo osvetlјenoj
neonom. Toplota kojom su zračili ti masivni zidovi svetlosti
podsetila ga je na kvarc lampe.
Sevidžu se komešalo u stomaku. Plašio se da će
povratiti preobilni obrok koji je pojeo. - Nikada ranije nisam
čuo taj glas. Ne mogu da prosudim kakav mu je bio japanski
naglasak, ali mu je zato engleski bio savršen. Mislim...
Amerikanac. Ne mogu da znam na čijoj je strani. Bio je lјut,
nestrplјiv, pretio je. Nisam se usudio duže da ostanem na
vezi. Ako su snimali razgovor, znaće da treba da pretraže
oblast Ginze. Jedno je sigurno. Akira ne bi dozvolio da mu
stranci vršlјaju po kući, a Eko ne bi odgovorila ”hai” bez
razloga.
- Policija?
- Nemaju Amerikance u svojim redovima. Kako je znao
da treba da me oslovi sa ”Forsajte” i ”Dojle”? Akira mu to
nikada ne bi kazao.
- Svojevolјno.
Sevidžje dobro znao kako izvesne hemikalije mogu biti
efikasne kada treba naterati na saradnju one koji to ne žele.
- Moram pretpostaviti da je Akira u nevolјi. Ali ne znam kako
da mu pomognem.
Trgnuo se kada je začuo zavijanje sirene. Okrenuo se
spreman da potrči, ali je ugledao bolnička kola koja su
projurila pored njih.
Odahnuo je.
- Ne možemo i dalјe hodati ulicama - reče Rejčel.
- Ali gde bismo se osećali u dovolјnoj meri sigurno da
provedemo noć?

- Nema šanse da zaspim - primeti Rejčel. - Tako sam
napeta da...

- Imamo dve mogućnosti. Da pronađemo neko mesto i
da se sakrijemo, sačekamo jutro, i odemo do restorana,
nadajući se da će Akira nazvati u devet. Ali restoran bi
mogao biti zamka.

- A druga mogućnost? - upita Rejčel.
- Manimo se planova. Rekao sam Akiri da čak i ako me
Eko upozori preko telefona, neću napustiti Japan. Hoćuodgovore.
- I s£m iznenađen što je pri tom zarežao, Sevidž odmota
belešku sa uputstvima koju mu je Akira dao. - Mudar i sveti
čovek, rekao je Akira. Nјegov sensei. Čovek sa kojim je želeo
da razgovara. E pa, hajde da utvrdimo koliko je mudar taj
sveti čovek.
 

 

9.

 
 
Za razliku od četvrti Ginze, ovaj deo Tokija, bio je sav u
senkama, depresivan. Nekoliko uličnih svetilјki i tu i tamo po
koja upalјena lampa iza uskog prozora slabo su uspevale da
rasteraju tamu. Pošto je platio taksisti, Sevidž je izišao sa
Rejčel na ulicu i odmah postao sumnjičav iako je posvuda
vladala tama. Lopatice su mu se ukočile.

- Ovo možda i nije bila baš tako dobra ideja - primeti
Rejčel.

Sevidž je proučavao mračnu ulicu. Jedva čujna
saobraćajna buka iz dalјine samo je još više pojačavala
tišinu. Iako se činilo da je trotoar potpuno prazan, Sevidž je
čak i u mraku uspeo da uoči brojne prolaze i udublјenja, iz
kojih su mogle da ih posmatraju skrivene oči, grablјivice koje
čekaju da... - Taksi je otišao. Ne vidim nijedan drugi. Sada
više ne možemo da se predomislimo.

- Divno... ne možemo čak biti ni sigurni da nas je vozač
dovezao tamo gde smo želeli - reče Rejčel.

- ”Abraham je verovao jer je to apsurdno” - izgovori
Sevidž, podsetivši Rejčel na njen omilјeni citat. - Trenutno
nam ne preostaje ništa drugo nego da verujemo.

- Divno - ponovo reče Rejčel, ali tako da je zvučalo kao
psovka.

Sevidž raširi ruke u znak nemoći. - Pravilo je da se iziđe
iz taksija nekoliko blokova dalјe i oprezno priđe označenoj
oblasti, kako bi se možda namirisala zamka. - Osvrnuo se
unaokolo. - Ali malo je u Tokiju ulica sa imenima. Bez
vozačeve pomoći, nisam siguran da bih pronašao ovo
mesto, čak i sa udalјenosti od nekoliko blokova.

Mesto na koje je mislio bila je jedna petospratnica,
otrcana betonska zgrada bez prozora. Ličila je na skladište, i

nije se uklapala među brojne stambene komplekse sa
sićušnim prozorima, mada su i ta zdanja izgledala otrcano.

Zgrada je bila u mraku.
- Ne mogu poverovati da bilo ko ovde živi - reče Rejčel.
- Po sredi je neka greška.
- ...Postoji samo jedan način da to saznamo. - Sevidž je
ipakponovo preleteo pogledom s jednog na drugi kraj mračne
ulice. Spustio je šaku na beretu ispod vindjakne i prišao
ulaznim vratima.
Bila su od čelika.
Sevidž ih je osmotrio ali nije nigde video niti zvono niti
interkom. Nije video ni bravu.
Probao je da okrene kvaku. Uspeo je.
- Očigledno nikoga nije briga ako kakav stranac uđe
unutra - reče Sevidž. Nije uspeo da potisne zbunjenost. -
Drž’ se mene.
- Hej, ako još malo priđem, naći ću ti se u donjem vešu.
Sevidž samo što se nije osmehnuo.
Ali njena šala ipak nije uspela da umanji napetost.
Otvorio je teška vrata i namrštio se kada se pred njim
ukazao slabo osvetlјeni hodnik. - Brzo -reče on, povukavši je
unutra pre no što njihovi obrisi na vratima postanu lake
mete.
Zatvorio je za njima vrata što je brže mogao i primetio
da ni sa ove strane nije bilo brave. To ga je još više zbunilo;
pogledao je niz hodnik.
Završavao se deset stopa ispred njega.
Nigde nijednih vrata. Samo stepenište.
- Kakva je ovo...? - Zausti Rejčel.
Ali Sevidž stavi prst na usta, i ona ućuta.
Znao je šta je htela da kaže, pa je klimnuo dajući joj
znak da je razumeo. Nikada ranije nije video skladište niti
stambenu zgradu sa ovakvim rasporedom. Na zidu nije bilo
nikakvog znaka koji bi ih uputio ili im rekao gde se nalaze.
Nije bilo ni poštanskih sandučića niti zvonaca. Kao ni vrata
sa alarmnim uređajem koja bi sprečila ulazak u samo

središte zgrade.
Stepenište je bilo betonsko. Sevidž i Rejčel su se

zabrinuto peli, jedva čujno grebući po stepenicama, pa ipak
su njihovi koraci odzvanjali.

Naredni sprat takođe je bio slabo osvetlјen, hodnik
kratak, bez vrata, samo stepenište koje je vodilo naviše.

Nastavili su da se penju, a Sevidž je postajao sve
nervozniji. Zašto Akirina uputstva nisu bila potpunija?
pomisli on. Kako, do đavola, mogu pronaći gde neko stanuje
kada nema vrata sa imenima...?

Odjednom mu je sinulo da su Akirina uputstva bila
potpuna.

Nepostojanje vrata eliminisalo je mogućnost greške.
Postojao je samo jedan pravac koji je mogao
slediti...naviše... i posle istovetno praznog trećeg i četvrtog
sprata, preostalo mu je samo još jedno odredište peti sprat.

Na kome se stepenište završavalo.
Kao i na drugim spratovima i ovde je hodnik bio kratak.
Ali sa njegovog kraja pozivala su ih jedna čelična vrata.
Sevidž je zastao sa šakom na pištolјu ispod sakoa. Što
je više prilazio to su mu vrata izgledala veća. Ponovio se
slučaj sa ulaznim vratima kroz koja su on i Rejčel ušli u
zgradu, Sevidž nije mogao da pronađe ni zvono ni interkom,
kao ni bravu.
Rejčeline oči se skupiše, izražavajući zapanjenost i
strah.
Sevidž joj stisnu ruku kako bi je ohrabrio i posegnu za
kvakom. Puls mu je ludački kucao i on se odjednom
predomislio, zaklјučivši da ova vrata... naizgled'
nezaštićena... suviše liče na ulaz u nečiji stan da bi on
jednostavno ušao.
Zadržavši dah, on podiže šaku i zakuca.
Čelična vrata mu odgovoriše prigušenim odzvanjanjem.
Sevidž ponovo zakuca, ovaj put jače.
Sada čelična vrata zavibriraše, a iza njih se začu
prazan odjek.

Pet sekundi. Deset sekundi.
Petnaest. Ništa
Nikoga nema kod kuće, pomisli Sevidž. Ili se iza ovih
vrata ne nalazi stan, ili Akirin sensei tako čvrsto spava da me
ne čuje,.ili...
Akirin sensei mora da je najbolјi. Nijedan profesionalac
ne spava tako čvrstim snom.
Zajebi.
Sevidž okrenu kvaku, gurnu vrata i uđe.
Iako mu se Rejčel držala za leđa sakoa, on nije na nju
obraćao pažnju, jer se našao pred prigušenim svetlima u
jednoj ogromnoj odaji.
Ne, svetla nisu bila prigušena. Sijalice smeštene u
udublјenje ispod greda koje su oivičavale tavanicu bile su
tako slabe da se to nije moglo baš najbolјe opisati rečju
’’prigušene”. Sumrak. Lažna zora. Čak ni ovi opisi nisu bili
odgovarajući. Osvetlјenje je bilo bleđe od onoga koje
stvaraju sveće, ali upravo dovolјno da čovek vidi ogromni
dođo, bezbrojne tatami hasure na podu, i uglačano kedrovo
drvo od koga su bile grede, ploče zidova i tavanica koje ih je
nejasno odslikavalo.
Nalik na mesečinu.
Sa tamnim prostorima između svake izdvojene,
prigušene, jedva primetne svetlosti.
Sevidž se osetio poraženim, osetio je strahopoštovanje,
kao da je ušao u kakav hram. Dođo, iako u polumraku, lučio
je oreol. Svetosti. Ozbilјnosti.
Mirisao je na znoj i bol... disciplinu i poniznost...
misticizam, orijentalnih borilačkih veština. Um i telo, duša i
snaga, sjedinjeni u jedno. Sveto mesto. A kada je Sevidž
udišući njegov sveti miris, stupio napred, metal je udario o
uglačani metal.
Nije to bilo grebanje, niti struganje, pa ni turpijanje, već
gladak, naulјen, sklizak zvižduk od koga se Sevidžu digla
kosa na glavi.
Nije se začuo jedan zvižduk, već njih mnogo. Svuda oko

njega. Tamni zidovi kao da su oživeli, naduli se i porodili.
Pojavili su se svetleći predmeti koji su odslikavali nejasne
sijalice raspoređene u velikim razmacima oko tavanice.
Dugačke oštrice koje su se presijavale su, nema sumnje,
visile u vazduhu. A onda su se zidovi ponovo porodili,
pojavile su se senke, uzele na sebe oblik lјudi odevenih
skroz u crno, sa kapulјačama i maskama koje su im
prekrivale lica. Bili su potpuno nevidlјivi dok su stajali
naspram zidova i svaki je stezao mač što ga je netom
izvukao iz korica.

Sevidž je stajao na trećini puta do ulaska udođo, okrenuo
se i video da je opkolјen sa svih strana. Osetio je žmarce.
Izvukao je beretu.

Rejčel je jauknula.
Pogledavši prema otvorenim vratima, Sevidž stade
pomahnitalo da se pita kako istovremeno da se usredsredi
na borbu čiji bi cilј bio da Rejčel izvede napolјe, i da je štiti
dane bude povređena dok se on bori. U bereti je bilo
petnaest metaka. Ali ovde se našao pred sigurno više od
petnaest protivnika. Međutim, hici će biti zaglušujući,
sevanje iz cevi predstavlјaće distrakciju. Mačevaoci bi mogli
zastati na nekoliko sekundi, što bi nama bilo dovolјno da se
izgubimo kroz vrata i jurnemo niz stepenice! - pomisli on.
Ali dok je razmišlјao o tome, vrata se uz tresak
zatvoriše. Mačevaoci stadoše pred njih. Sevidž oseti grč u
stomaku. U očajanju je uperio pištolј u čoveka koji je stajao
na vratima.
Blesnuše svetla, jaka, zasleplјujuća, mračni dođo
odjednom postade sjajan poput sunca. Sevidž prinese šaku
očima, u ludačkoj potrebi da ih zaštiti od prodornih zraka. U
tom trenutku, jedino upozorenje predstavlјao je gladak, fini
zamah kroz vazduh, kada se nevidlјivi mačevalac bacio
prema njemu. Izbacio mu je beretu iz šake. Snažni prsti
paralizovali su mu nerve u šaci, sprečivši ga da puca. Sav
izvan sebe, Sevidž žmirnu, boreći se da usredsredi pogled,
da izbriše sliku belog usijanja umnoženih sunaca privremeno

utisnutu u njegov vid.
Zenice su mu se konačno privikle na blesak. Spustio je

šaku, grudi su mu se zgrčile, bilo mu je hladno uprkos toploti
koja je dopirala od svetilјki i počeo je da proučava svoje
zaroblјivače. Sada je shvatao da im maske nisu samo
pomagale da se lakše sakriju u senci već su prorezi za oči
štitili vid mačevaoca od iznenadnog sjaja koji je mogao da ih
dezorijentiše.

Rejčel ponovo jauknu, ali Sevidž je bio primoran da
zanemari njenu uznemirenost, jer je morao potpuno da se
usredsredi na one koji su ga zarobili. Nije bilo nikakve nade
da bi borbom mogao da sebi i Rejčel prokrči put. Sasekli bi
ih na komade!

Čovek koji mi je izbio pištolј mogao me je prepoloviti
dok sam bio zasleplјen, pomisli Sevidž. Umesto toga, vratio
se nazad do zida, i podigao mač kao i ostali. Da li to znači da
ne znaju šta bi s nama, da li da nas ubiju ili...?

Kao na komandu... ali bez ikakvog uočlјivog signala...
odjednom svi do jednog iskoračiše napred Dođo kao da se
smanjio. Zatim su spustili mačeve, usmerivši vrhove ka
Sevidžu i Rejčel; dođo je nastavio da se smanjuje.

Još jedan korak napred, gotovo da se nijedan korak
napravlјen po tatami asurama nije čuo; do njihovih ušiju
dopro je samo utisak kao da je isprepletena trska ispustila
vazduh pod njihovom težinom.

Sevidž je stao polako, napeto, da se osvrće po sobi,
tražeći izlaz, najmanji znak slabosti na bilo kojoj strani. Čak i
da vidim mogući izlaz, hodnik, bilo šta, pomisli on, nema
načina da sprovedem Rejčel pored svih tih mačeva
nenaoružan!

Zamaskirane prilike sa kapulјačama napraviše još
jedan korak napred, sa uperenim sečivima koja su se
presijavala; njihovo prisustvo stezalo mu je srce dok se i
dalјe okretao, divlјe začkilјivši prema zidu naspram onoga
kroz koji su on i Rejčel ušli. U isto vreme, još jedan
neprimetan signal izgleda da je sablasno obigrao sobu, i

mačevaoci su prekinuli svoje nemilosrdno napredovanje.
Dođo... potpuno tih u početku... sada postade mrtvački tih.

Čulo se samo Rejčelino stalno ječanje.
Mačevaoci koji su izišli iz zida na suprotnom kraju dođoa
povukoše se u levu i desnu stranu, ostavivši prolaz kroz koji
istupi čovek koji je stajao skriven iza njih. I on je stezao mač
i bio odeven u crno, imao je i kapulјaču i masku. Za razliku
od ostalih bio je nizak, pre suvonjav nego vitak, a njegovi
neodlučni koraci nagoveštavali su krhkost. Skinuo je
kapulјaču i masku, otkrivši gotovo ćelavu lobanju i zborano
lice postarijeg Japanca; sedi brkovi i tamne sjajne oči bile su
jedine crte njegovog lica po kojima se ono razlikovalo od
mumije.
Međutim, Sevidž je imao neodolјiv utisak da su ti
neodlučni koraci bili, u stvari, posledica želјe da im pristupi
krišom, da je njegova krhkost bila prevarena, da bi ovaj
starac mogao biti veći stručnjak i mnogo opasniji protivnik
od bilo kog drugog u ovoj prostoriji.
Namrštivši se na Sevidža i Rejčel, starac napravi pokret
mačem kao da namerava da ih saseče.
Odjednom se zaleteo, svaki korak bio mu je brz kao
treptaj oka.
Ali nije zamahnuo prema Sevidžu.
Rejčel!
Sevidž se baci ispred nje, spreman da zamahne
rukama, nadajući se da će odbiti oštricu, sagnuti se ispod
nje i udariti lomne kosti starčevog vrata. Nije zastao da
promisli šta bi oštrica njemu uradila ako ne bi uspeo. Onnije
bio važan. Rejčel jeste!
Sevidžovi pokreti bili su refleksni, instinkti su ga
sprečavali da učini bilo šta drugo do da ispuni svoju
profesionalnu dužnost... da zaštiti.
Istog časa bio je spreman da dočeka još spremnijeg
starca, zasleplјujuću ivicu mača koja je tako brzo sekla
vazduh da ju je Sevidž jedva video. Nameravao je da je
presretne rukama, mada je znao još pre no što je išta

preduzeo, znaojeuduši, da mu je pokušaj uzaludan.
Ali ne mogu se tek tako predati! Ne smem dozvoliti da

mač pogodi Rejčel!
Zamislio je kako sečivo prolazi kroz njegovu podlakticu

kako mu šaka i zglavak lete kroz vazduh, a arterije pumpaju
grimiznu krv. Nije se čak trgnuo i povukao ni pošto je
pogrešno procenio trenutak kada će starac udariti, pa je
parirao suviše rano, isturivši napred ruku kao što je njegova
duša unapred predvidela.

Prkosno je zurio, a oštrica se zaustavila zapanjujuće
iznenada, kao da je naišla na neku nevidlјivu silu. Uglačana,
sjajna ivica mača ukočeno je ostala da lebdi tik uz rukav
Sevidžovog sakoa. Od straha mu se vid krajnje izoštrio, sve
se pred njim uvećalo, i on ugleda presečene niti na rukavu.

Isuse.
Sevidž izdahnu vazduh, adrenalin je šiknuo kroz
njegovo telo, vulkanska toplota jurišala je naviše prema
njegovim grudima.
Starac žmirnu, povi bradu, kratko se nakloni, i zalaja
nerazumlјivo pitanje.
Ali nije ga postavio Sevidžu, već nekome iza njega,
mada Sevidž nije bio siguran kako je to znao... jer starac nije
skidao svoj prodorni pogled, prodoran poput reflektora, sa
Sevidžovih prkosnih očiju.
- Hai - odgovori neko otpozadi i Sevidžovo srce poskoči
jer je prepoznao glas.
- Akira? - Sevidž nikada do tada nije izgovorio ničije ime
s više žestine ili s većom zbunjenošću.
- Hai - ponovo odvrati Akira i pojavi se kroz prolaz koji su
napravili mačevaoci. I on je poput njih bio odeven u crnu
odeću koja je donekle ličila na pidžamu, ali je bila od
grublјeg materijala. Zarazliku od njih nije nosio ni kapulјaču ni
masku. Nјegovo dopadlјivo četvrtasto lice, izgledalo je još
četvrtastije jer mu je kratka crna kosa bila zalizana sleva
nadesno, razdelјak precizan, i bilo je toliko sumorno da se
Sevidž namrštio. Melanholija u Akirinim očima postala je još

dublјa, još joj se više prepustio, bila je mnogo složenija.
- Šta se to ovde događa? - upita Sevidž.
Akira napući usne, mišići na obrazima mu se napeše.

Međutim, kada je zaustio da odgovori, starac ga je
preduhitrio, prolajavši još jedno nerazumlјivo pitanje
upućeno Akiri.

Akira odgovori, nešto isto tako nerazumlјivo.
Starad i Akira razmenjaše još dve opaske, brzo,
otresito, u naletu, posle čega je Sevidž zaklјučio da je to
nemoguće razumeti, nije imao u vidu samo reči već i
osećanje koje ih je nabijalo.
- Hai. - Ovog puta je starac, a ne Akira, upotrebio tu
dvosmislu potvrdnu rečcu. Ponovo je cimnuo bradu naniže,
još jedan kratki naklon, posle čega je sklonio mač sa
presečenih niti na Sevidžovom rukavu.
Oštrica je zasijala, gotovo ju je nemoguće bilo slediti
pogledom, kada je starac zapanjujućom brzinom gurnuo
mač u korice zataknute za upleteni crni pojas od platna.
Oštrica je samo zazviždala i našla se u koricama.
Akira istupi napred; potpuno je vladao sobom, samo
mu je iz očiju probijala melanholija, njegovo javno ja strogo
je vodilo računa o privatnom ja. Zastao je pored starca i
naklonio se Sevidžu i Rejčel.
Sevidž se celog dana osećao nekako prazno,
nepotpuno bez Akire, ali do sada nije shvatao koliko se osećao
nepotpunim, to mu je postalo jasno tek kada se ponovo sreo
sa svojim prijatelјem. Da je bio u Americi, Sevidž bi
podlegao trenutnom nagonu i pružio Akiri ruku, možda bi ga
čak i potapšao po ramenu ako ne bi bili na nekom javnom
mestu kako bi mu pokazao svoju naklonost. Ali odupreo se
svojim zapadnjačkim porivima. Jer Akira se očigledno
ponašao u skladu sa očekivanjima onih oko sebe, tako da se
Sevidž priklonio japanskom protokolu i naklonio, a isto je
učinila i Rejčel.
- Drago mi je što te ponovo vidim - reče Sevidž,
potrudivši se da u te reči unese što više osećanja ali tako da

ne osramoti Akiru pred drugima pokazavši ih. - I da si dobro.
- I meni je drago što vidim vas. - Akira proguta knedlu,

oklevao je. - Pitao sam se da li ćemo se ikada više sresti.
- Zato što mi je Eko dala znak da bežim?
- Zbog toga - odvrati Akira. -... I zbog drugih stvari.
Želeo je da mu postavi nekoliko pitanja u vezi te

zagonetne primedbe, ali se suzdržao. Morao je saznati šta
se u međuvremenu događalo sa Akirom, i ispričati Akiri šta
je bilo s njima, ali bilo je i prečih pitanja.

- Još mi nisi odgovorio. - Sevidž pokaza prema
mačevaocima. - Štasedešava?

Starac zalaja dubokim i hrapavim glasom na
japanskom.

- Dozvoli da ti predstavim mog senseia - reče Akira. -
Savakava Taro.

Sevidž se nakloni, ponovivši ime, dodavši obavezni
izraz poštovanja. - Taro-sensei. Očekivao je da će starac
ponovo samo kratko klimnuti glavom, pase iznenadio kada
je ovaj prekrstio ruke na grudima tako da je prstima
dodirivao ramena i naklonio se slično kao i Sevidž.

- Zadivlјen je tvojom hrabrošću - objasni Akira.
- Zato što smo došli ovamo? - Sevidž slegnu ramenima
gotovo žaleći sam sebe. - Ako se uzme u obzir šta se umalo
nije dogodilo, pre bi se moglo reći da sam bio glup, a ne
hrabar.
- Ne - reče Akira. - Misli na tvoj pokušaj da zaštitiš svog
principala od njegovog mača,
- To? - Sevidž podiže obrve. - Ali poznata su ti pravila.
Uopšte o tome nisam razmišlјao. Reagovao sam onako kako
su me učili i učinio to.
- Tako je - složi se Akira. - Taro-sensei pod hrabrošću
podrazumeva instinktivnu poslušnost, bez obzira na
posledice.
- I to je ono što nas je spaslo?
Akira odmahnu glavom. - Uopšte niste bili u opasnosti.
To jest bili ste samo na kratko pošto ste tek ušli u zgradu.

Kada su vrata zatvorena i Taro-sensei vas prepoznao
zahvalјujući mom opisu, znao je da ne predstavlјate
opasnost.

- Šta? Hoćeš da kažeš...? Ti lјudi su napredovali prema
nama...? Taj kurvin sin me je stavio na probu? Tarov ostareli glas
ponovo odseče. - Ni kučkin sin ni kopile.

Sevidž se zagrcnu, a koža mu se naježi od iznenađenja.
- Razočarali ste me - reče starac. Iako je bio stopu i po
niži od Sevidža, čovek je imao utisak da se nadnosi nad
njim. - Više sam očekivao. Nikada nemojte pretpostaviti da
stranac ne zna vaš jezik, ako vam se prvo obrati na svom
maternjem. - Taro sevnu očima.
Sevidža obli rumenilo. - Izvinjavam se. Bio sam
budalast i nepristojan,
- I što je još važnije, nepažlјiv - reče Taro. -
Neprofesionalan. Upravo sam se spremao da izrazim
komplimente onome ko vas je obučio. Sada...
- Krivite učenika, a ne učitelјa - reče Sevidž. Sa
žalјenjem se setio Grejemovog leša za volanom kadilaka,
lјutog mirisa izduvnih gasova koji je ispunjavao garažu, dok
je on vozio u večnost. - Greška je moja. Ništa ne opravdava
moje ponašanje. Molim za oproštaj, Taro-sensei.
Starac ga je prodorno i uporno posmatrao, a onda je
jačina njegovog pogleda malo oslabila. - Možda ste se
iskupili... Naučili ste od svog učitelјa da treba priznati
grešku.
- U tom slučaju - reče Sevidž - zahvalujem na
obaveštenju o vašoj zemlјi, a učitelј mi je bio Akira. Ali opet
vam kažem krivite učenika, a ne učitelјa. Upozorio me je da
moram biti pažlјiv kako nikoga ne bih uvredio. Potrudiću se
ubuduće da što doslednije poštujem vaš kodeks ponašanja.
- Svakako - reče Taro. - Pokušajte. Ali nikada nećete
uspeti. Nijedan dođoš, nijedan gaiđin, ne može zapravo
razumeti... pa stoga niti može da se ponaša kao Japanac.
- Mene nije lako obeshrabriti.
Tarove naborane usne se stisnuše, možda se tako

osmehivao, ko je to mogao znati. Obratio se Akiri na
japanskom.

Akira mu je odgovorio.
Taro se okrenu Sevidžu. - Rečeno mi je da ste ozbilјan
čovek. Ono što mi nazivamo ”iskren”, ta reč kod nas nema
isto značenje kao kod vas na zapadu gde vlada čudan
običaj: pretvarate se da su vam javne misli iste kao i
privatne. - Starac nastavi sa raspravom. - Možda sam bio
brzoplet. Uvreda vam je oproštena. Pozivam vas da
prihvatite moje skromno gostoprimstvo. Možda bi vama i
vašem principalu prijao čaj.
- Da, veoma - prihvati Sevidž. - Od straha mi se uvek
osuše usta. - Pokazao je prema Taroom maču potrudivši se
što je najbolјe umeo da napola spusti kapke, a glas da mu
bude pun poštovanja, ponizan i ironičan u isto vreme.
- Hai - Tako je to izgovorio da je ličilo na smeh. - Molim
vas... on se nakloni... - dođite.
Kada je Taro poveo Sevidža, Rejčel i Akiru prema
mačevaocima u stražnjem delu dođoa, starac je jedva
primetno mahnuo šakom. Istog časa, kao jedna, zakukulјene
prilike vratiše mačeve u korice. Taj kombinovani zvuk
njihovog skliskog ulaska u korice, prodorno metalno sss
uglačanog čelika koji je dodirnuo čelik, ponovo natera
Sevidža da se naježi.
- Taro-sensei, jedno pitanje - javi se Sevidž. - Nešto me
muči. Ali molim vas imajte na umu da ne želim da vas
uvredim njime.
- Imate moju dozvolu - reče starac.
- Kada smo ušli, pošto ste se uverili da nismo
neprijatelјi... - Sevidž zastade. - Mogu da razumem zašto ste
hteli da nas stavite na probu. Hteli ste da znate kako bismo
reagovali kada bi nam stvarno zapretila neka opasnost, da
vidite možete li se na nas osloniti. Dođoši. Gaiđin. Ali čak i
tada... - Sevidž se namršti.- Niste mogli biti sigurni da me
neće uhvatiti panika. Šta da sam izgubio živce i počeo da
pucam, bez obzira na to što nisam imao spreman plan za

bekstvo, pa bih samo bespotrebno istrošio municiju koja bi
mi kasnije mogla zatrebati. Mnogi od ovih lјudi bi poginuli.

- Pitanje je mudro - reče Taro. - Ali test je bio pod
kontrolom.

- Oh? Na koji način? Uveren sam da su ovi lјudi krajnje
vešti, da neverovatno brzo rukuju mačevima, ali ipak nisu
brži od metaka.

- Da ste podigli oružje...
Taro nije morao da završi rečenicu. Kada se Sevidž
približio stražnjem delu dođoa, ugledao je dvojicu koji su bili
skriveni iza reda mačevalaca...
Svaki od njih držao je snažno napet bambusov luk, sa
oštrim strelama, spremnim da budu odapete svakog
trenutka.
Da, pomisli Sevidž. Da im se učinilo da ću da pripucam,
nikada mi se ne bi ukazala prilika da povučem obarač.
Odjednom mu pade na pamet još jedno pitanje, ali je
primorao sebe da ga ne postavi. Niz leđa poče da mu se
sliva hladan znoj. Da li su strelci imali naređenje da ga samo
razoružaju?
Ili ubiju?
 

 

10.

 
 
- Zgrada Taro-senseia je samodovolјna - objasni Akira.
Sedeli su, prekrštenih nogu, na jastucima za niskim
stolom od kedrovine. Mala prostorija je imala rešetkaste
zidove tanke kao hartija na kojima su visili izuzetni crteži
urađeni mastilom i perom. Podsetili su Sevidža na Akirinu
kuću.
Očigledno odstupivši od uobičajenog načina ponašanja,
Taro je otpustio slugu i sam sipao čaj u male, prelepo
obojene keramičke šolјice; svaka je prikazivala neki prizor iz
prirode (vodopad, trešnjino drvo u cvatu) urađen sa
minimalnim brojem pokreta četkicom.
Akira nastavi da objašnjava. - Peti sprat je, razume se,
dođo. Na ostalim spratovima nalaze se spavaonice, svetilište,
biblioteka, prostorije za kuvanje i jelo, strelište... sve što je
učenicima Taro-senseia potrebno da pokušaju da usavrše svoj
duh, um i telo, da budu kao jedno.
Akira zastade kako bi uzeo šolјicu; stavio je levu šaku
pod nju, a desnom ju je podupro s jedne strane. Skrnuo je
čaj i progutao ga. - Odličan, Taro sensei.
Sevidž je pažlјivo posmatrao Akiru, pa je zatim na isti
način dohvatio svoju šolјicu. Pre no što su napustili Ameriku,
Akira im je objasnio protokol ceremonije čaja. Bio je
posvećen tradiciji koja je datirala još iz četrnaestog veka.
Pod uticajem Zen Budizma, obredno služenje čaja imalo je
svrhu da stvori stanje čistote, spokoja, i harmonije poznato u
Japanu kao vabi. Za tačno izvođenje ove ceremonije potrebno
je nekoliko časova i ono zahteva promenu najmanje tri
mesta i služenja, a sve to je propraćeno raznom hranom.
Majstor za čaj priprema svako posluženje, dodajući čaj u
vrelu vodu i mešajući ga bambusovim štapom. Dozvolјen je

samo razgovor o neutralnim, prijatnim temama. Učesnici se

osećaju kao da su van vremena i oslobođeni zbrke

spolјašnjeg sveta.

Ovom prilikom, ceremonija je bila krajnje skraćena. To

je bilo neophodno. Međutim, obred se ipak poštovao. Uočivši
ozbilјnost na Akirinom licu i licu njegovog senseia, Sevidž
potisnu pitanja na koja je jedva čekao da dobije odgovor i

prinese šolјicu usnama, udišući miris čaja koji se pušio, a

zatim srknu bistru, ukusnu tečnost. Moj se duh utešio, Taro-
sensei. Sevidž se nakloni.

- Ovo je ugasilo žeđ u mojoj duši - dodade Rejčel. -
Arigato,Taro-sensei.

Taro se zakikota. - Moj primeren učenik -... on pokaza

prema Akiri... - vas je dobro obučio.

Akirino smeđe lice mestimično se obli rumenilom.

Ponizno je spustio pogled.
- Retko se sreće civilizirani gaiđin. - Taro se osmehnu i

spusti šolјicu. - Akira je pomenuo biblioteku. Većina senseia
nikada ne bi dozvolila svojim učenicima da čitaju. Misao i

akcija ne idu zajedno. Reči zagađuju reflekse. Međutim,

neznanje je takođe neprijatelј. Činjenice mogu biti oružje.

Nikada svojim učenicima ne bih dozvolio da čitaju dela

mašte. Romane. - ... On potcenjivački odmahnu rukom... -

Međutim, poezija je nešto drugo, i ja podstičem svoje

učenike da proširuju svoj duh sastavlјajući haiku i da

proučavaju klasična dela kao što su ona nenadmašnog

Macua Bašoa. Ipak moji učenici najviše čitaju knjige koje

sadrže obaveštenja. Naročito istorijske, o Japanu i Americi.

Priručnike o oružju, kako drevnom tako i modernom. Principe

po kojima su napravlјene brave, alarmni detektori, oprema

za elektronsko nadgledanje i razno drugo oružje njihovog

zanata. Tu su i jezici. Zahtevam od svojih učenika da se
služe još sa tri jezika, pored japanskog. A jedan od njih mora
biti engleski.

Sevidž potajno pogleda Akiru, konačno shvativši kako

je njegov sadrug tako dobro uspeo da nauči engleski. Ali

zašto je naglasak bio na engleskom? Pitao se Sevidž. Jer se
engleski govorio širom sveta? Ili zato što je Amerika
pobedila u Drugom svetskom ratu. Zašto je Akirin izraz lica
postao još melanholičniji kada je Taro naglasio da njegovi
učenici moraju biti stručnjaci za američku istoriju i jezik?

Taro zaćuta i srknu čaj.
Akira je mudro motrio na svog senseia. Očigledno
zaklјučivši da Taro ne namerava ništa više za sada da kaže, i
da neće biti nepristojno ako naruši tišinu, on nastavi da
objašnjava.
- Kada mi je bilo deset godina - reče Akira - otac me je
poslao kod Taro senseia, da učim borilačke veštine. Dok
nisam završio srednju školu, dolazio sam ovamo pet puta
nedelјno na dva časa poduke. Kod kuće sam religiozno
uvežbavao ono čemu su me učili. Većina dečaka u Japanu
uzima intenzivne privatne časove, pored redovnog srednjeg
školovanja, kako bi se pripremili za prijemne testove na
fakultetu. Oni se polažu u februaru i martu i poznati su kao
’’ispitni pakao”. Za onoga ko ne prođe, a naročito ako ne
bude primlјen na Tokijskom univerzitetu, to je veliko
poniženje. Međutim, kako je moja obuka kod Taro-senseia
zahtevala sve više vremena i počela sve više da me zanima,
shvatio sam da me uopšte ne privlači da upišem fakultet, to
jest da će on i ova institucija biti moj univerzitet. Iako nisam bio
vredan toga, Taro-sensei me je primio na dalјe školovanje.
Ovamo sam došao na svoj devetnaesti rođendan sa svega
nekoliko stvarčica i četiri godine nijednom nisam napustio
ovo mesto.
Sevidž čvršće stegnu šolјicu. Okrenuvši se prema
Rejčel, primetio je dani ona nije ništa manje iznenađena.
- Četiri godine? - Od iznenađenja nije mogla ni da
trepne.
- Skromno vreme, ako se ima u vidu predmet
izučavanja.
- Akira slegnu ramenima. - Da pokušaš da postaneš
samuraj. U ovom našem podmitlјivom i nečasnom

dvadesetom veku, jedina mogućnost za Japanca odanog
plemenitoj tradiciji svoje nacije, rešenog da postane
samuraj, jeste da se bavi petom profesijom. Da postane
moderni ekvivalent samuraja. Izvršni zaštitnik. Jer i danas...
kao i onda ... samuraj bez gospodara je ratnik bez cilјa,
nezadovolјni lutalica, ronin koji ne zna kuda će, koji je
neispunjen.

Sevidž još čvršće stegnu krhku šolјicu, i istog časa se
uplaši da će je slomiti, ali na to ga je navelo još veće
čuđenje. - Svi ti lјudi udođou su...

- Napredni učenidi Taro-senseia. Mnogi od njih će
diplomirati pošto su imali privilegiju da uče sa mojim
učitelјem gotovo četiri godine - odvrati Akira. - Možete ih
uporediti sa kaluđerima. Ili pustinjacima. Ovamo nije
dozvolјen pristup nikome osim prodavcima namirnica i
ostalim trgovcima koji donose neophodnu robu.

- Ali spolјašnja vrata su bila otklјučana - primeti Sevidž.
- A isto tako i vrata koja vode u dođo. U stvari, nisam uopšte
video brave. Svakojemogaodauđeunutra. Akira odmahnu glavom. -
Svaka vrata imaju skriveni zasun, koji se elektronski aktivira,
međutim večeras nisu bili aktivirani. U slučaju da su moji
neprijatelјi uspeli da me prate dovde. Mamac. Savladali
bismo ih i ispitali. Stepenište je, razume se, zamka kada se
vrata jednom zatvore.

Sevidž napući usne i klimnu.
Taro polako udahnu.
Akira se okrenu ka njemu, svestan da njegov učitelј želi
nešto da kaže.
- Iako se moji učenici povlače iz sveta - primeti Taro -
želim da znaju šta se u njemu dešava. Pomoću novina,
časopisa i televizije, upoznaju se sa savremenim
događajima. Međutim, u svojoj izolaciji, uče se da
proučavaju sadašnjost sa istom objektivnošću s kojom
proučavaju prošlost. Kao posmatrači, a ne kao sudionici. Jer
zaštitnik može biti efikasan jedino ako je objektivan. Suština
samuraja je u tome da bude neutralan, da ništa ne očekuje,

da u dubini svoga bića sačuva mir.
Taro promisli malo o svojim rečima, trgnu mudrom

glavom, i srknu čaj, što je bio znak da ostali mogu da
govore.

- Izvinjavam se, Taro sensei. Ali palo mi je na pamet još
jedno možda netaktično pitanje - javi se Sevidž.

Taro klimnu, dozvolivši mu da ga postavi.
- Akira je pomenuo da živimo u podmitlјivom vremenu -
reče Sevidž. - Ako je tako, malo mladih... čak i kada su u
pitanju Japanci... volјno će pristati da se izoluje i posveti
jednom tako napornom treningu.
- Da, malo. Ali dovolјno - odvrati Taro. - Način života
samuraja je već po svojoj definiciji ograničen samo na
najodlučnije. Vi sami, kao što mi je rečeno, stupili ste u
najstroži rod američkih vojnih snaga... SEAL.
Sevidž se ukoči. Jedva se suzdržao da se ne namršti na
Akiru. Šta je još Akira otkrio o njemu? Potrudio se da ne
izgleda zabrinut i odgovorio: - Ali ja nisam bio izolovan od
ostalog sveta, i vojska je plaćala moju obuku. Ova škola...
četiri godine izolacije... nema sumnje da jako malo
kandidata može finansijski da izdrži...
Taro se zakikota. - Stvarno. Upozorili ste me. Vaše
pitanje je netaktično. Amerikanci odista uvek kažu ono što
misle. - Svojim naizgled dobrim raspoloženjem nije uspeo da
prikrije neodobravanje. A onda se uozbilјo. - Nijedan moj
student ne snosi nikakve troškove dok je ovde. Jedini
kriterijum prema kome se primaju su sposobnost i
odlučnost. Oprema, obroci i stanovanje, svs što im je
potrebno, besplatno je.
- Kako vi to finansijski...? - Sevidž zadrža dah, ne
mogavši da natera sebe da završi ovo svoje još netaktičnije
pitanje.
Taro mu nije pomogao, samo ga je proučavao.
Tišina se odužila,
Prekinuo ju je Akira. - S vašim dopuštenjem, Taro sensei.
Odobrenje je dato treptajem oka.

- Moj učitelј je ujedno i moj agent - reče Akira - i ne

samo moj već od svih učenika koji su imali dovolјno snage i
discipline da završe ovaj kurs. Taro sensei mi nalazi poslove,
nastavlјa da me savetuje, i dobija deo od svega što

zaradim... i dobijaće do kraja mog života.

Sevidž se stresao. Mozak je počeo grozničavo da mu

radi. Ako je Taro bio Akirin agent...

Taro mora da je imao neka obaveštenja o Kuniu Širaiu,

čoveku koga je Sevidž upoznao kao Muta Kamičia i koga je

video presečenog na pola u Planinskom utočištu Medfordski

klanac.

Akira je kazao da je radio sa američkim agentom kada

je posao trebalo obaviti u Americi. To je bio Grejem. Ali
Grejem nije bio njegov glavni agent. To je bio Taro. Tarobimogao
imati odgovore koji su Sevidžu bili potrebni. Ali Kamiči...
Širai... nikada nije bio u Planinskom klancu. Kao ni mi, pomisli
Sevidž.

On se trgnu. Napadajući, udarajući, vrteći se i uvijajući
se,jamaisvu ponovo nasrnu na njegov um.

Ako nikada nismo sreli Kamičia, nismo mogli biti

unajmlјeni da ga štitimo! pomisli Sevidž. Što znači da Taro

možda ništa ne zna o njemu.
Ali neko je ipak sve ovo zamesio. Neko je sredio da Akira i

ja zamišlјamo da smo bili unajmlјeni Ko? Kada? U kome
trenutku se jamaisvu prepliće sa stvarnošću?

Za Sevidža je trenutno samo ovo bilo sigurno. Akira mu

je uskratio obaveštenje. Naglasivši da mu je agent bio

Grejem, namerno je izbegao da privuče pažnju na Taroa.
Da li je Akira bio neprijatelј? Malopređašnja grozna sumnja

ponovo obuze Sevidža, sledivši mu dušu. Nјegovo osećanje

realnosti bilo je u toj meri ugroženo da se plašio da nema

toga kome bi mogao da veruje.

Zar ni Rejčel? Ne, moram nekome verovati! Ako ne

mogu da se oslonim na Rejčel, ništa više nije važno!

Ponovo se suočio sa dilemom da istovremeno štiti i

sebe i Rejčel, da bude vlastiti principal. Bio mu je potreban

zaštitnik koji nije u ovo bio umešan, međutim, u ovom
trenutku, takav luksuz nije mogao sebi da priušti.

- Bojim se da ću biti neučtiv - reče Sevidž. - Poznato mi
je da dok se pije čaj treba voditi prijatne razgovore. Ali
suviše sam uznemiren da bih se držao pravila. Akira, šta se,
do đavola, dogodilo od kada smo se poslednji put videli?

 

 

11.

 
 
Pitanje je ostalo da visi u sobi. Akira je pijuckao čaj i ničim
nije pokazao da ga je čuo. Srknuo je još jednom, zatvorio
oči, kao da uživa u njegovom ukusu, a zatim je spustio
šolјicu, i pogledao u Sevidža.

- Policija je ubrzo stigla. - Akira je požeo da govori
krajnje ravnodušnim glasom, kao da se ono što je opisivao
dogodilo nekom drugom. - Jedna kola, zatim dvoja, pa troja,
kao da se širio glas o ozbilјnosti situacije. Stigli su istražitelјi.
Policijski fotografi. Ekipa patologa. Stariji policijski
službenici. U jednom trenutku sam nabrojao dvadeset
dvojicu istražitelјa u svom domu. Saslušali su me. Naterali
su me da im sve ponovim nekoliko puta. Pitanja su postajala
sve podrobnija, izrazi teži. Uvežbao sam priču pre no što su
stigli. Izvršio sam potrebne izmene kako bi prizor zločina
odgovarao pokušaju plјačke koji sam opisao i ubilačkoj
reakciji ulјeza kada su bili otkriveni. Ali ovo nije Amerika,
gde su masovna ubistva svakodnevna pojava. Ovde su teški
zločini u kojima se koriste pištolјi retki. Istražitelјi su bili
ozbilјni i metodični. Iako sam pucao i ubio pištolјem ulјeza,
takođe sam upotrebio mač braneći svoj dom, a to mi je...
kao što sam i predvideo... išlo u prilog jer ih je podsetilo na
tradiciju, i od mene napravilo junaka.

Približavalo se već podne, a oni su me i dalјe ispitivali.
Znao sam da ćete se zabrinuti ako ne nazovem restoran na
vreme, pa sam zatražio odobrenje da telefonski otkažem
neki zakazani sastanak. Zamislite moju zabrinutost kada
sam čuo da niste u restoranu. Prikrio sam osećanja i
nastavio da odgovaram na pitanja. Negde sredinom
popodneva, tela su odneta. Eko je smogla snage uprkos
svom bolu i otpratila Kurijevo telo do mrtvačnice, kako bi se

dogovorila oko pogreba. Istražitelјi su u međuvremenu
zaklјučili da treba da pođem s njima do policijske stanice i
izdiktiram službenu izjavu. Policijska kola na ulici privukla su
gomilu foto-reportera. Trudeći se da ne izgleda kao da nešto
krijem, pokušao sam da ne gledam u kamere, ali bar me
jedan od njih slikao.

Akirin glas postao je još sumorniji. Sevidž je znao i
zašto. Zaštitnik mora biti anoniman. Ako fotografija bude
objavlјena, biće ugrožena Akirina sposobnost da zaštiti
nekog budućeg principala, pošto bi napadač mogao da ga
prepozna i prvo nasrne na njega, pa tek onda na svoj
primarni cilј. U tom slučaju, moguće komplikacije bile su još
ozbilјnije. Akirina fotografija u novinama privukla bi pažnju
njegovih i Sevidžovih progonitelјa i verovatno omela njihovu
potragu.

- Tu se ništa nije moglo - reče Sevidž.
- Dok sam u policijskoj stanici diktirao svoju izjavu,
proverili su podatke o meni. Rekao sam im da sam
specijalista za bezbednost. Nekoliko velikih korporacija za
koje sam radio pozitivno su se izrazile o meni. Ali osetio sam
da se policija obratila i drugim izvorima. Sa kim god da su
razgovarali, uskoro su se prema meni sasvim drugačije
ponašali. Sasvim drugačije. Nije mi to bilo jasno, ali nije mi
padalo na pamet da se pobunim kada su mi rekli da mogu
da idem. Ipak su mi naložili da se ne udalјavam. Jasno su mi
stavili do znanja da će me ponovo pozvati na razgovor.
- A posle toga? - upita Rejčel, samouvereno, napetim
glasom, prvi put posle nekoliko minuta.
- Neprijatelј je bez po muke mogao da prati policijska
kola koja su me dovezla do stanice - reče Akira. - Policija je
odjednom postala neobjašnjivo pokorna pa su mi čak
ponudili da me vrate kući. Učtivo sam odbio, rekavši da mi
je potrebno da prošetam i razbistrim um. Zbunjen, pronašao
sam pomoćni izlaz iz zgrade i pokušao da se umešam u
gužvu na ulici. Ali uskoro sam otkrio da imam društvo.
Japanci. Vešti, mada ne dovolјno. Naredna dva sata sam

pokušavao da ih se otarasim. Šest sati je brzo došlo.
Uspeo sam da se poslužim javnim telefonom i na

vreme nazovem restoran, znajući kako biste bili uznemireni
da se ne javim. Ali vas ponovo tamo nije bilo. Nešto očigledno
nije bilo u redu! Štasedogodilosvama?

- Ispričaćemo ti - reče Sevidž. - Prvo ti završi svoju
priču.

Akira se zagleda u šolјicu. - Potražio sam zaklon na
javnom mestu, neki bar koji nije bio pretrpan tako da sam
mogao da vidim progonitelјe ako uđu, iza šanka je bio
televizor. Stigao sam na vesti. Kunio Širai. Još jedne
demonstracije. - Obeshrabreno je zavrteo glavom. - Ali ove
su bile veće, opasnije, gotovo su ličile na pobunu. Ispred
vazdušne baze Sjedinjenih Država. Šta god da Širai
pokušava, dramatično je pojačao pritisak.

- I mi smo vide li taj izveštaj. - Rejčelino čelo je bilo
nabrano.

- A mi smo na neki način povezani s njim. - reče Sevidž.
- Ili sa čovekom koga znamo kao Muto Kamiči, koga nikada
nismo sreli.

- Ali koga smo videli presečenog napola u
nepostojećem Planinskom utočištu Medfordski klanac. -
Akira je osetio bubnjanje u slepoočnicama. - Ludilo. - Oči mu
sevnuše. - Znao sam da imam samo jednu mogućnost, da
potražim sigurnost kod svog učitelјa. - Pogledao je prema
Tarou. - Nisam smeo da se vratim svojoj kući. Ali nisam
mogao da prenebregnem odgovornost za Eko. Nadajući se
da se vratila iz mrtvačnice gde je trebalo da sredi sve za
Kuriev pogreb, nazvao sam svoj dom sa telefona u baru i
zaprepastio se kada je podigla slušalicu i rekla ”Hai” što je
bio znak da bežim. Odmah sam je upitao, ”Zašto?” ”Stranci”,
rekla je. ”Taiđin. Pištolјi.” Neko joj je istrgnuo slušalicu iz ruke.
Neki Amerikanac koji govori japanski. - Želimo da vam
pomognemo - rekao je. - Vratite se. - Spustio sam slušalicu
pre no što su mogli da uđu u trag pozivu. Amerikanci sa
pištolјima. To nije moguće! Policija je sigurno postavila

stražu kako bi onemogućila reporterima da se približe mestu
zločina. Kako su Amerikanci dospeli unutra? - Akira se zagleda
u njih, konačno pokazavši bar neko osećanje. - Kada bih

mogao da spasem Eko...

- I mi smo je nazvali - reče Sevidž. - Noćas u jedanaest.
Rekla je hai u znak upozorenja pre no što joj je neki
Amerikanac oteo slušalicu. Potrebna im je. Ispitivaće je iako

ništa ne zna. Zaplašiće je, ali ona im je dragocena kao talac.

Mislim da je neće povrediti.

- Nije dovolјno da samo misliš da je neće povrediti -
odbrusi Akira. - Ona mi je poput majke!

Taro podiže naborane šake, tražeći da se smire. Obratio

se Akiri na japanskom.

Akira odgovori. I dalјe je bio mehanholičan ali videlo se

da mu je zbog nečeg laknulo, oči su mu zasijale i okrenuo se
prema Sevidžu. - Moj sensei se zakleo da će je spasti. Nјegovi
najstariji učenici krenuće nekoliko nedelјa ranije. Noćas će

diplomirati. Spasiće Eko.

Kladim se da hoće, pomisli Sevidž. Ti momci gore
izgledali su kao da nema te prepreke koju oni ne bi mogli
prebroditi. Kogod da se nalazi u Akirinoj kući neće ni znati

šta im se desilo.

Sevidž se nakloni Tarou. - Zahvalјujem vam u ime svog

prijatelјa.

Taro se namršti. - Akiru nazivaš prijatelјem?

- Mnogo toga smo zajedno preturili preko glave.

- Ali prijatelјstvo nije moguće - primeti Taro.
- Zašto? Jer sam ja gaiđin? Nazovite to poštovanjem.
Dopada mi se ovaj čovek.
Taro se zagonetno osmehnuo. - A vi se, kako ono

rekoste, meni dopadate. Ali mi nikada nećemo postati

prijatelјi...

- Vaš gubitak. - Sevidž slegnu ramenima.

Taro zbunjeno podiže glavu.

Akira se umeša, obrativši se svečano Tarou.

Taro klimnu. - Da, Pokušali ste da budete duhoviti,

zaboravivši na poštovanje. Tipično za Amerikance. Zabavno.
Ali to je još jedan razlog zbog koga nikada nećemo biti
prijatelјi.

- Onda ću vam to ponoviti ovim rečima. Ja sam sadrug
zaštitnik. Odličan. I tražim da mi iskažete profesionalnu
lјubaznost. - Sevidž nije pružio Tarou priliku da reaguje. Brzo
se okrenuo prema Akiri i upitao ga: - Posle toga si došao
ovamo?

- I sačekao da vidim hoće li se pojaviti moji neprijatelјi.
Nisam mogao da pretpostavim zašto niste otišli u restoran
kao što smo se dogovorili. Plašio sam se da nećete tamo biti
ni ujutro kada ponovo nazovem.

- I mi smo strahovali za tebe pošto nas je Eko upozorila.
- Šta se dogodilo?
Sevidž usredsredi misli, pokušavši što je bolјe mogao
da obuzda osećanja, da objektivno i ukratko iznese kroz šta
su prošli: odlazak do svetilišta Meiđi, bekstvo iz vrtova,
napad na ulici.
- Ali ne znamo da li su Henlijevi lјudi bili u kombiju ili su
oni pucali u njega. - Rejčelin glas utihnu, videlo se da je
očajna. - Stalno nova pitanja. A odgovori su sve dalјi.
- Možda u tome i jeste stvar - primeti Akira. - Žele da
stalno budemo zbunjeni. Izbačeni iz ravnoteže.
- Trka sa preponama i lov na progonitelјe - reče Sevidž.
Akira je bio zbunjen.
- Tako je Grejem gledao na život. Uklapa se. Dok
tragamo pokušavamo da izbegnemo svakoga ko želi da nas
zaustavi.
- Ali ne znamo ko je ko - dodade Akira. - Zatim ponovi
reč koju je već malopre izgovorio: - Ludilo.
Možda bih vam mogao pomoći - reče Taro. - U pogledu
Kunia Širaia.
Prošao je trenutak pre nego što je Sevidž registrovao
šta je Taro kazao. Osetio je grčenje u grudima dok je
iznenađeno zurio u lažno krhkog starca.
- Pre nego što objasnim, osećam - reče on Sevidžu - da

vas moram u nešto uveriti. Nikada nisam čuo ime pod kojim
ga vi znate... ili koga se lažno sećate... iz Amerike. Jamais vu,
mislim da ste to tako nazvali.

Sevidž se namršti. Isprsi. Napnu.

- Nema potrebe da se uzbuđujete. Moj odlični učenik -

... Taro pokaza prema Akiri... - mi je opisao nemoguće

događaje u nepostojećem Planinskom utočištu. Videli ste

jedan drugoga kako umirete. Videli ste čoveka po imenu

Muto Kamiči, koga ste naučili da zovete Kunio Širai,
presečenog nadvoje. Ali ništa od toga se nije dogodilo. Jamais
vu. Zaista. Taj opis je isto tako dobar kao bilo koji drugi. Ja
sam budista. Verujem da je svet iluzoran. Ali takođe verujem

da su zemlјotresi, plimski talasi i vulkanske erupcije stvarni.

I zato primoravam sebe da pravim razliku između iluzije i

istine. Kunio Širai je stvaran. Ali nikada nisam dogovorio da
ga moj odlični učenik prati... pod bilo kojim imenom... u
Ameriku. Nikada nisam sreo tog čoveka. Nikada nisam imao

posla s njim ni preko posrednika. Dajem vam reč da je tako i

molim vas da je prihvatite.

Sevidž začkilјi, oseti kako mu se ramena opuštaju i

klimnu. Uhvaćen u mučni, treperavi napad na svo)u svest,
ponovio je u sebi Rejčelin omilјeni citat. Abrahamjeverovaojerjeto
apsurdno. - Dobro - odvrati Taro i okrenu se prema Akiri. -
Mnogo toga se dogodilo za šest meseci od kada sam te
poslednji put video. U Japanu. Ili bar u podzemnim strujama
Japana. - Pogled starca se izmenio, zenice su mu se raširile

kao da se usredsredio na neki daleki predmet. - Jedna mala

sila, potajno je počela da prisvaja moć. To traje već duže od

šest meseci. Počelo je u januaru hilјadu devetsto osamdeset

devete. Sa smrću našeg uvaženog cara, Hirohita, i sa

zabranjenim Šinto obredima održanim za vreme njegovog

pogreba.

Sevidž oseti kako se Rejčel, koja je sedela pored njega,

trgla jer se priseti njihovog razgovora u oblasti Ginze o istoj

toj stvari.

Tarove oči se odjednom skupiše kada je pažnju sa

zamišlјenog udalјenog predmeta prebacio i usredsredio,

poput laserskih zraka, na Sevidža. - Religija i politika.

Posleratni ustav tražio je njihovo razdvajanje, i zahtevao da

nikada više Božja volјa ne bude iskorištena da se pomoću

nje upravlјa vladom ove zemlјe. Ali reči dokumenta koji je
nametnuo jedan gaiđin pobednik nisu izbrisale tradiciju niti
potisnule dušu jednog naroda. Privatno, stari načini i dalјe

opstaju. U džepovima. Među pravim patriotama, od kojih je

jedan i Kunio Širao. Nјegovi preci vode poreklo iz zenita

japanske kulture, s početka Tokugava Šogunata u

šesnaestom veku. Bogat je i odlučan i gadi mu se današnja

podmitlјivost, želi da se vrate stari dani. Ima ih još koji dele
njegove vizije. I oni su moćni. Veruju u bogove. Veruju da je
Japan zemlјa bogova, da svaki Japanac potiče od bogova. Oni
veruju u Amateracu.

 

 

12.

 
 
To ime, jezivo poznato, natera Sevidža da se naježi. Počeo je
da razmišlјa gde ga je ranije već čuo... a onda se odjednom
setio da ga je Akira pomenuo na putu za aerodrom Diles dok
je pokušavao da nauči Sevidža i Rejčel nešto malo o Japanu
pre no što stignu ovamo.

- Amateracu - Sevidž klimnu. - Da, boginja sunca.
Predak svakog cara. Pramajka svakog Japanca od početka
vremena.

Taro nagnu svoju drevnu glavu; očigledno nije očekivao
da će to ime Sevidžu biti poznato. - Malo gaiđina bi... zadivlјen
sam vašim poznavanjem vaše kulture.

- Zasluga pripada Akiri. On je isto tako dobar učitelј kao
što je bio dobar učenik... Amateracu? Šta je s njom?

Starac nastavi sa poštovanjem. - Ona simbolizuje
veličinu Japana, našu čistotu i dostojanstvo pre no što je naš
slavni način života zagađen. Kunio Širai je izabrao da njenim
likom predstavi svoj cilј, izvor svog nadahnuća. U javnosti on
svoj pokret naziva tradicionalnom japanskom partijom.
Privatno, međutim, on i njegovi najverniji sledbenici sebe
nazivaju Amateracinom silom.

Sevidž ga oštro ispravi. - O čemu mi tu razgovaramo?
Imperijalizmu? Da li Širai pokušava da obnovi ono što se
dogodilo u tridesetim godinama ovog veka? Mešavina
religije, patriotizma i moći da bi opravdao pokušaj da ovlada
Pacifičkim grebenom i...?

- Ne - reče Taro. - Upravo suprotno. Želi da se Japan
izoluje.

Ta izjava je bila u toj meri zaprepašćujuća da se Sevidž
nagnuo napred, pokušavši da ne vikne. - To se protivi
svemu...

- Što je Japan postigao od svršetka američke okupacije.
- Taro napravi rukom pokret koji je kazivao da se slaže s tim.
- Ekonomsko čudo, Japan je postao najmoćnija finansijska
zemlјa na svetu. Ono što nije uspeo da postigne pomoću
vojske tridesetih i četrdesetih godina, postigao je
industrijom sedamdesetih i osamdesetih. Pokorio je drug?
zemlјe ekonomski. Bombardovali smo Havaje hilјadu
devetsto četrdeset prve, ali ih nismo osvojili. Sada ih
kupujemo. Kao i velike komade kopna u Americi i drugde po
svetu. Ali za to plaćamo previsoku cenu, užasno kažnjavamo
sami sebe, naša kultura sve više propada.

- I dalјe ne... - Sevidž stisnu butine u očajanju. - Šta
Širai želi?

- Pomenuo sam da njegovi preci potiču još iz
šesnaestog veka, sa početka Tokugava Šogunata. Da li vam
je Akira objasnio šta se tada dogodilo? - upita Taro.

- Samo ukratko. Trebalo je toliko toga naučiti, a imao je
na raspolaganju premalo vremena. Vi mi ispričajte.

- Nadam se da umete da cenite vrednost istorije.
- Obučen sam da mislim da se mora učiti na greškama,
ako ste na to mislili - reče Sevidž.
- Ne samo na greškama već i na uspesima. - Taro obgrli
ramena. U prkos svom krhkom telu, kao da je postao
krupniji. Pogled mu ponovo postade odsutan. - Istorija... u
srednjem veku Japan su preplavile strane kulture. Kineska,
koreanska, portugalska, engleska, španska, danska. Ne
možemo reći da su svi ti uticaji bili loši. Kinezi su nam dali
budizam i konfučijanizam, na primer, kao i način pisanja i
administrativni sistem. Za razliku od tih pozitivnih uticaja,
Portugalci su nas upoznali sa vatrenim oružjem koje se brzo
raširilo po celom Japanu i umalo nije ugušilo bušido, drevni
plemeniti Način ratnika i mača. Španci su nam doneli
hrišćanstvo, koje je pokušalo da zameni bogove, da porekne
kako su Japanci božanski potomci Amateracu.
U šesnaestom veku, Tokugava Ijejasu porazio je mnoge
japanske vojne zapovednike i ovladao Japanom. On i njegovi

potomci vratili su Japan Japancima... Jednog po jednog,
prognao je sve strance. Engleze, Špance, Portugalce... svi su
izbačeni. Jedini izuzetak bila je mala danska trgovačka
postaja na jugozapadnom ostrvu blizu Nagasakija.
Hrišćanstvo je iskorenjeno. Putovanja u strane zemlјe bila su
zabranjena. Brodovi koji su bili u stanju da stignu do azijskog
kopna bili su uništeni. Bilo je dozvolјeno graditi samo male
brodove koji nisu bili u stanju mnogo da se udalјavaju od
obale. Kakve su bile posledice toga? - Taro se osmehnu. -
Više od dve stotine godina, Japan je bio odsečen od ostalog
sveta. Osetili smo... uživali smo u stalnom miru i najvećem
procvatu japanske kulture. Raj.

A onda se odjednom starčevo lice smrklo. - Ali svemu
tome došao je kraj hilјadu osamsto pedeset treće kada je
vaš zemlјak, Komodor Peri, usidrio svoju eskadrilu američkih
vojnih brodova u zalivu Jokohama. I danas su poznati po
svojoj sumornoj proročnoj boji - Perijevi crni brodovi.
Zahtevao je da Japan ponovo otvori granice za trgovinu sa
inostranstvom. Šogunat je uskoro pao. Car, koji je formalno
držan u izolaciji u Kjotu, premešten je u Edo, koji je uskoro
promenio ime u Tokijo, gde je car ubrzo postao vladar za
reprezentaciju i političarima želјnim da sprovode vlast. To se
zove Meiđi Obnova. Ja verujem u cara, ali zbog te obnove,
ponovo su gaiđini došli da nas zagađuju... ovaj put još više...
gore.

Taro je zastao, da oceni utisak koji je ostavio na svoju
publiku.

Rejčel uzdahnu. - A Kunio Širai želi da vrati Japan u
karantin sličan onome za vreme Tokugava Šogunata?

- Lako je razumeti njegove namere - odvrati Taro. - Kao
pleme mi se više ne oslanjamo na drevni način života. Mladi
ne poštuju starije i ugrožavaju tradiciju svojim
nepoštovanjem. Okružila nas je izopačenost. Zapadnjačka
odeća. Zapadnjačka muzika. Zapadnjačka hrana.
Hamburgeri. Pečena piletina. Hevi metal. - Taro napući usne
u znak odvratnosti. - Konačno, Japan je poput sunđera,

upijamo ono najgore u drugim kulturama, tako da će

novac... a ne Amateracu... postati naš jedini bog.

- Govorite kao da se slažete sa Širaiem - primeti Sevidž.

- S njegovim motivom, ali ne i metodom. Ova zgrada,
četiri godine izolacije koje prihvata svaki moj učenik... to su
moje verzije Tokugavinog karantina. Prezirem ono što vidim

van ovih zidina.

- Pridružili ste mu se?
Taro žmirnu. - Kao samuraj, zaštitnik, moram biti
objektivan. Pratim događaje. Ja ih ne stvaram. Moja sudbina

jeste da budem daleko, da služim sadašnje gospodare bez

uplitanja... i ne sudeći o njihovim postupcima. Tokugava

Šogunat je insistirao na odnosu između vazala i principala.

Nadam se da će uspeti. Međutim, najverovatnije neće. Plima

istorije snažnije se kreće napred nego nazad.

Širai može da upotrebi svoje bogatstvo, uticaj i moć, da

podmiti, prisili i primami mase demonstranata, Međutim, na
televiziji sam video lica, oči, tih demonstranata. Oni nisu
odani slavi svoje prošlosti. Nјih prožima mržnja prema

strancima u sadašnjosti, prema onima koji ne pripadaju

plemenu. Nemojte pogrešiti. Nјima vlada ponos. Dugo

potiskivan bes. Jer je Amerika dobila rat na Pacifiku. Jer su

atomske bombe bačene na naše gradove.

Sevidž se sledio; primetio je da su Akirine oči postale

još melanholičnije. U očajanju, saosećajući s njim, Sevidž se

setio da je Akirin otac izgubio prvu ženu... i roditelјe... braću

i sestre... kada je A-bomba bačena na Hirošimu. A očeva
druga žena, Akirina majka, umrla je od raka koji je bio posledica
radijacije.

Tarov oštar glas odbrusi. - Nemojte pogrešiti. Kada god

razgovarate sa Japancem, bez obzira na njegovu

rezervisanost i hinjenu učtivost, on se seća bombi zvanih

Debelјko i Mališan. Taj dugo potiskivani bes predstavlјa silu
koja pokreće mnoštvo koje je Širai okupio. On želi da se
povuče, da se vrati putevima slavne svete prošlosti. Oni žele
da izvedu dugo odlagani napad, na sudbinu zemlјe bogova.

Prevlast.

- Do toga nikada neće doći - glatko odgovori Sevidž.

- Neće pod sadašnjim okolnostima, Vlada pohlepa, i ako

se Širai preračuna, mnoštvo koje zapali izmaći će mu

kontroli. Zemlјa, stvari, novac. To je ono što oni žele. A ne

mir i ravnotežu. Ne harmoniju. Širai je bio u pravu kada se

pobunio protiv američkog prisustva u Japanu. Odlazite! Svi

vi! Ali u vakuumu koji biste ostavili za sobom, Sila

Amateracu mogla bi postati ne blagoslovena već prokleta.

Sevidž oseti da je iscrplјen. Sedeći s prekrštenim

nogama za niskim kedrovim stolom, nagnuo se unazad i

pokušao da smanji napetost. - Otkud vi to sve znate? - Glas

mu je bio napet, gotovo šapat.

- Izolovao sam se. Ali moji bivši učenici ostaju u vezi sa
mnom. Oni imaju poverlјive izvore. Kunio Širai... zbog motiva
kojima se divim... u stanju je da izazove nesreću. Agresiju, a

ne sjedinjenje. Ja samo želim mir. Ali ako Širao bude i dalјe

navalјivao, ako smisli način da privuče još više žučnih

sledbenika...

Sevidž se okrenu ka Akiri. - Ima li ono što se dogodilo...
ili se nije dogodilo... u planinskom utočištu Medfordski klanac
neke veze s ovim?

Akira podiže svoje sve melanholičnije oči. - Taro sensei
poziva na izolaciju. U očevom domu, koji održavam, čuvam

deo prošlosti, mada sam retko tamo da u njemu uživam. Sad
mi je žao što to nisam češće činio. Jer posle svega što se
dogodilo više ne verujem u zaštitu drugih. Želim da zaštitim
sebe. Da se povučem. Kao Taro senssi.Kao Tokugava Šogunat.

- Pretpostavlјam onda da će biti najbolјe da

porazgovaramo sa Širaijem - reče Sevidž. - Dosadilo mi je da

drugi mnome manipulišu. - Pogledao je prema Rejčel i
zagrlio je. - I ja sam umoran - dodade on - dosadilo mi je da
budem sledbenik, sluga, pas čuvar, paravan. Došlo je vreme

da se brinem o onome šta ja želim. - Ponovo je pogledao

Rejčel s neskrivenom lјubavlјu.

- U tom slučaju, izgubićeš dušu - reče Taro. - Put

zaštitnika, peta profesija, jeste najplemenitiji...
- Dosta - reče Sevidž. - Jedino što želim jeste... Akira,

šta kažeš? Jesi li spreman da mi pomogneš da ovo
okončam?

 

 

CRNI BRODOVI

 

 

1.

 
 
- Šta to izvikuju? - upita Sevidž.
Uzavrela gomila zagrme još jače, neki od njih su mahali
parolama, drugi pesnicama. Nјihovi divlјi pokreti podsetiše
Sevidža na reku koja teče. Bilo je deset sati ujutro. Sunce se
probilo kroz smog, tako da je Sevidž podigao šaku kako bi
zaštitio oči od njegovog sjaja dok je posmatrao svetinu koja
je zakrčila ulicu u dužini od nekoliko blokova, usmerivši svoj
bes prema američkoj ambasadi. Koliko li ih je? - zapita se
Sevidž. Ali nije mogao da ih prebroji. Otprilike? Možda
dvadeset hilјada demonstranata. Ritmično su zapevali,
ponavlјajući isti kratki slogan sve jače i jače dok buka nije
postala zaglušujuća... jer se odbijala od zgrada... i izazvala
tutnjavu u Sevidžovim slepoočnicama.
- Viču ”Crni brodovi” - odvrati Akira.
Istog trenutka prevod je postao nepotreban,
demonstranti su prešli na engleski. Zahvalјujući sinoćnjem
razgovoru sa Tarom, Sevidž je znao o čemu se radi. Crni
brodovi. Armada koju je američki Komodor Peri usidrio 1853.
godine u zalivu Jokohama. Kao simbol antipatije
demonstranata prema američkom prisustvu u Japanu, sliku
su ispunili osećanjima. Jezgrovito. Efektno.
Ali kako poruka ipak ne bi ostala neshvaćena, svetina
je počela da zapeva nešto novo..- Amerika napolјe! Gaiđin
napolјe! Buka je postala nemoguća. Sevidžu je odzvanjalo u
ušima, i mada je stajao sa Akirom u jednom ulazu na rubu
pobesnele gomile, prekrstio je ruke preko grudi, gušio se,
strahovao. Samosvest što ga je ispunila kada je stigao na
aerodrom Naritu, što je jedan od nekoliko belaca među
hilјadama Japanaca, u toj meri se povećala da mu je pluća i
stomak naprosto preplavio adrenalin.

Isuse, pomisli on. Vesti na TV-u prikažu veliki broj
demonstranata, ali ne prenose osećanje, sirovi bes, osećanje
da svakog časa može doći do eksplozije. Gomila je naprosto

isijavala bes, osećala se na znoj, na ozon pred tornado.

- Nikada mu se nećemo približiti pored ovoliko lјudi -
reče Sevidž. To njemu odnosilo se na Kunia Širaia, koji se
nalazio na drugom kraju ulice, na privremenoj platformi i

govorio demonstrantima ispred ambasade. Gomila je

povremeno prestajala da zapeva, a onda bi ih Širai

podstakao na još jači izliv besa.

- Ako ostanemo s kraja možda možemo da se izborimo

za bolјe mesto - reče Akira.

- Samo se nadam da se neće okrenuti. Ako ova rulјa

vidi Amerikanca iza sebe...

- To je sve što možemo učiniti za sada. Osim ako ne
želiš da se vratimo kod Taro-senseia i nastavimo da čekamo.

Sevidž se namršti i odmahnu glavom. - Dosta sam se
načekao. Želim da vidim tog momka.

Tokom prethodne noći, na futonuu spavaonici na trećem
spratu Tarove zgrade, Sevidž je neuspešno pokušavao da

zaspi. Kada bi nakratko zadremao mučili bi ga košmari.

Umnožene verzije Kamičijevog tela presečenog napola,

organa koji su mu se prosipali po podu natoplјenog krvlјu, i

uvijali poput zmija. Mača koji bez prestanka odseca Akiri

glavu, njegov torzo koji ostaje da stoji dok se lobanja kotrlјa
preko poda, mnoge lobanje naslagane jedna na drugu,
.užasan umnoženi prizor, jedna lobanja za drugom

zaustavlјala se pred Sevidžom i treptala.

I Rejčel je isto tako nemirno spavala. Usled šoka se

probudila, i promuklo mu šapatom opisala u tami

nemilosrdni košmar u kome ju je muž uporno tukao i silovao.

Dok su ona i Sevidž stezali jedno drugo tražeći utehu, Sevidž

je razmišlјao. Brinulo ga je kako Tarovi učenici napreduju u

pokušaju da izbave Eko od lјudi u Akirinoj kući. Zamolio je

Taroa da pošalјe glasnika da ga probudi kada se spasilačka

ekipa vrati, ali ekipa se ni do zore nije javila, što je

potvrđivala i Tarova smrknutost za vreme doručka. Dopustio
je da se jednom njegove privatne misli nazru kroz one javne.

- Ne mogu da poverujem da su uhvaćeni - reče Taro. -
Oni ne bi ušli unutra ako nisu sigurni u uspeh. Znači da
sigurno...

- Čekaju - zaklјuči Taro, kao što su i on, Akira i Rejčel
zabrinuto čekali tokom ranog jutra.

- Ovo je besmisleno - reče Akira. - Ti lјudi znaju svoj
posao. Kada budu mogli, obaviće ga. U međuvremenu, mi
moramo obaviti naš deo posla.

- Pronaći Kunia Širaia. - Nјegov stomak stade da se buni
protiv doručka od knedli i sosa od soje, koji je trebalo da mu
prija, i Sevidž spusti štapiće. - Moramo smisliti kako da se
sretnemo s njim. Suočimo s njim. Ispitamo ga. Nasamo. Da li
je i on nas video kako umiremo kao što smo mi njega?

Ali stupiti u vezu sa Širaiem pokazalo se krajnje
frustrirajućim i gotovo nemogućim. Nјegov kućni broj
telefona nije se nalazio u imeniku. Kada su nazvali njegovu
korporaciju... konglomerat preduzeća koja su se bavila
prodajom nekretnina i izdavačkom delatnošću... saznali su
da bi Širai trebalo trenutno da se nalazi u svom političkom
Štabu, a kada su nazvali štab dobili su zagonetni odgovor da
će onaj ko zove lako naći Širai ako ode na određenu adresu.
Uskoro su otkrili da se ta adresa nalazila blizu američke
ambasade.

- Još jedne demonstracije? - Akirino lice se bolno zgrči.
- Rejčel, ostani ovde. - Sevidž je ustao, i dao znak Akiri
da pođe s njim prema vratima.
- Ali...
- Ne. Situacija se izmenila. Ne možeš poći sa Mnom -
ostao je uporan Sevidž. - Do sada sam imao dvostruku
obavezu. Da saznam šta se dogodilo Akiri i meni... i
istovremeno da štitim tebe. - Duboko je udahnuo vazduh. -
Ali konačno si bezbedna. Ovde, sa Taro senseiem, sa
preostalim učenicima, niko ne može dopreti do tebe dok si u
ovoj tvrđavi. Ne moram više da delim pažnju. Mogu da

obavim posao koji me čeka. Ništa me neće ometati.

Videlo se da je povređena, odbačena, napuštena.

- Rejčel, činim ovo zbog tebe. Želim samo dve stvari.

Da se rešim svojih košmara. - Vratio se i polјubio je, s puno

lјubavi, nežno. Pomilovao ju je po bradi. - I da ostatak života

provedem s tobom.

Akira i Taro skrenuše poglede u stranu, postidevši se

zbog ovog javnog pokazivanja osećanja.

- Ali potrebno mi je da to obavim sam - reče Sevidž. -

Ne, ne baš sam. Hteo sam da kažem, sa Akirom.

Ona sevnu svojim plavim očima. Ljubomorna? - pitao

se Sevidž. Ne. To je ludo.

Međutim, njene naredne reči nateraše ponovo Sevidža

da se zapita nije li stvarno bila lјubomorna.

- Do sada sam ti bila od pomoći - reče ona. - Imala sam

nekoliko predloga... kod Grejema... u bolnici u Harisburgu...
- Rejčel, slažem se. Niko to ne spori. Pomoglasi. Ali Akira i

ja se spremamo da izvedemo nešto zbog čega bismo mogli
poginuti... i ti bi mogla nastradati ako bi bila sa nama. Želim
da ostaneš živa, tako ako... kada... se vratim nas dvoje...

- Idi. Prokletstvo - pušila se ona. - Ali ako se vratiš

mrtav, nikada više s tobom neću ni reč progovoriti. - Ona

pokaza uvis, kao da se obraća bogovima. - Saslušaj šta ti
imam reći. Nisam ništa manje udarena od tebe. Gubi se
odavde.

Jedan sat kasnije, dok je svetina i dalјe zapevala -
Amerikanci napolјe. Gaiđin napolјe - Sevidž se osećao praznim,
jer se navikao da je Rejčel pored njega u stresnim
situacijama. Ali s njim je bio Akira, a u ovoj nepoznatoj zemlјi,
među Japancima koji demonstriraju i viču, Sevidž se osećao
neobično bezbedan, komitatus i samuraj zajedno, napredujući
spolјašnjim rubom gomile, oprezno se primičući Kuniu Širaiu,

dvojica profesionalaca odlučni da obave svoj posao, kako bi
mogli konačno da ga napuste i budu ono što jesu, ne više
sledbenici, ne sluge.

Sudaranje tela bilo je strašno, demonstranti su

otpozadi snažno pritiskali Sevidža, gurajući ga na zid.
Izmigolјio se postrance i oslobodio, ali samo na trenutak pre
nego što ga je zahvatio naredni talas demonstranata. Kao
da su ga talasi bacali na stenje. Ljudski talasi, a od pritiska je
gubio vazduh. Iako nikada nije patio od klaustrofobije, koža
mu je postala hladna i leplјiva od napora koji je ulagao u
disanje i od iznenadnog osećanja bespomoćnosti.

Stigao je do Akire koji je uspeo da pronađe jedan
dovratak nekoliko stopa ispred njega. - Ovo je bila greška -
reče Sevidž.

Najbliži demonstranti se lјutito okrenuše kada su začuli
engleski.

Akira podiže šaku kao da im stavlјa do znanja da
Amerikanca drži pod kontrolom.

Ostali demonstranti su nastavili da viču ’’Gaiđin napolјe!”
dok je Kunio Širaoi sekao vazduh svojim žulјevitim
dlanovima. Nјegov je glas odzvanjao, promukao od besa,
glasniji od njihovih povika, paleći ih sve više.

- Ovako nikada nećemo doći blizu njega - nastavi
Sevidž. - A ako ova gomila počne da se komeša imamo
dobre šanse da budemo smrskani.

- Slažem se - reče Akira. - Ali moramo ga pogledati
izbliza. Ne verujem fotografijama u novinama niti
televizijskim snimcima. Kamere lažu. Moramo se naći s njim
licem u lice. Moramo se uveriti da je to zaista Kamiči.

- Ne na ovaj način. Kako?
Dalјe niz ulicu treštali su zvučnici, njihov prodorni odjek
pojačavao je Širaieve raspalјive ispade.
- Zvuči kao Kamiči. Ako bismo mogli da se probijemo
kroz gomilu još samo jedan blok - reče Akira - našli bismo se
dovolјno blizu da...
- Stani - reče Sevidž. - Mislim da znam... Možda postoji i
lakši put.
Akira je čekao.
- Širao strašno rizikuje ovakvim nastupima - Sevidž
reče. - Pretpostavlјam da ima telohranitelјe ispred

platforme, a primetio sam i policajce među demonstrantima.
Ali bila bi mu potrebna čitava vojska da ga zaštiti ako se svi
ovi lјudi otkače i jurnu prema njemu. Nema sumnje,
obožavaju ga. Ali to je i pretnja. Ako svako poželi da ga
dodirne ili da ga podigne na ramena, gotov je. Nema šanse
da preživi.

- Kako onda namerava da ode odavde? - upita Akira. -
Ne vidim nikakvu limuzinu, ali čak i da ima neku u blizini
platforme, ne može biti siguran da će uspeti da se uvuče u
nju niti da će se svetina razmaknuti da propusti kola. Kakav
mu je onda plan za bekstvo?

- Tačno - reče Sevidž. - Osmotri konstrukciju platforme.
Sa svih strana je ograđena. Nema stepeništa. Kako se
popeo? Platforma je podignuta na trotoaru, ne na ulici, i
stražnji deo joj je prislonjen uz zgradu.

Akiri oči zasijaše, shvatio je. - Tamo mora da su i
stepenice, polaze od vrata koja vode u zgradu. Tako je Širai
dospeo ovamo. Tako planira da ode, niz stepenice, u zgradu
i...

- Kroz zgradu? - upita Sevidž, dok mu je srce divlјe
lupalo od uzbuđenja, - Ako je isplanirao kako treba ako nije
na sebe privukao pažnju kada je stigao u ulicu iza zgrade,
onda ga tamo pozadi neće čekati gomila lјudi. Moći će žurno
da iziđe kroz stražnja vrata, i uđe u kola između stražara koji
će napraviti kordon, i udalјi se pre no što demonstranti
shvate kuda je otišao.

Akira se ispravi, mišići mu se napeše. - Požurimo. Ne
znamo kako dugo će još govoriti.

Ulažući veliki napor stali su da se vraćaju istim putem.
Sevidž je ugledao nekog fotografa i sagnuo se. Izbegao je
policajca i odjednom se trgnuo, jer ga je gomila gurnula, pa
je ramenom snažno udario o zid. Napravio je još nekoliko
mučnih koraka, posle kojih je morao da se odupre svom
svojom snagom kako ga naredni nalet ne bi odbacio kroz
jedan ogromni prozor.

Preznojavao se zamišlјajući kako mu telo blјuje krv,

isečeno krhotinama stakla. Uvijao se i gurao, probijajući se
pored plimskog talasa demonstranata. Znao je da pre šest
meseci, pre pokolјa iz njegovog košmara, ne bi u ovakvoj
jednoj situaciji bio na rubu panike, ali morao je priznati da
pre šest meseci nikada sebi ne bi dozvolio da se nađe
zaroblјen u jednoj takvoj nekontrolisanoj situaciji. Promenio
ga je bolesni osećaj jamaisvua, oslabio mu je moć rasuđivanja.
Postao je žrtva, neko kome je bio potreban zaštitnik.

Prokletstvo, moram se izvući odavde. Gotovo podivlјalo
je još jednom nasrnuo napred i posrćući izleteo iz gužve,
zatim želјno stao da udiše vazduh, usredsredivši svu svoju
pažnju na to da ovlada mišićima koji su mu podrhtavali.

 

 

2.

 
 
Jedva da je sebi mogao da dozvoli trenutak da se oporavi.
Akira, koji je bio ispred njega, osvrnu se da vidi da li je
Sevidž još s njim, pa kada se uveri da jeste, potrča preko
ulice. Dok mu je znoj cureo sa čela, Sevidž pojuri za njim
kako ga ne bi izgubio. Provlačili su se između vozila koja su
se zaglavila usled demonstracija. Pošto je svima pažnja bila
usredsređena prema protestnom skupu, izgleda da niko nije
primetio pomamni napor koji su Sevidž i Akira ulagali da se
izvuku odatle. Stigli su do bočne ulice, nastavili da jure
njome, sve u očajničkoj želјi da stignu do ulice paralelne sa
onom u kojoj je Širai držao govor svojim sledbenicima.

Na uglu je Sevidž naglo skrenuo udesno, s olakšanjem
utvrdivši da se u ovoj ulici nalazi normalan broj automobila i
pešaka, a ne još jedna zastrašujuća neprobojna masa
demonstranata. Međutim, čak i ovde, napev "Gaiđin napolјe!”
jasno se čuo iz naredne ulice, odbijajući se od zgrada.

Hitnja je ulila snagu u Sevidžove noge. Zahvalјujući
svojim dugačkim brzim koracima uspeo je da stigne Akiru.
Kao jedan, komitatus i samuraj pogledaše jedan u drugoga,
klimnuše, stegnuše usne u nešto što se moglo protumačiti
kao osmeh. Povećavši brzinu, izbegavali su pešake i
pretrčali jedan blok, pa drugi, brzo se približavajući zgradi iz
koje su očekivali da će se Širai pojaviti.

Akira pokaza. Nekih pola bloka pred njima, pored
ivičnjaka je bila parkirana velika crna limuzina. Mišićavi
Japanci, sa naočarima za sunce, u tamno plavim dvoredim
odelima i sa belim kravatama, stajali su u gomili na
trotoaru; neki su posmatrali izlaz iz zgrade, drugi su
nadzirali kola u prolazu i pešake koji su se približavali
limuzini.

Sevidž nije morao da se dogovara sa Akirom šta im
sada valјa činiti. Imao je osećaj da je progutao kocku leda,
na je naglo usporio.

Akira je učinio isto, odjednom je šetao, pretvorio se u
još jednog pešaka koji razgleda robu po izlozima, stopivši se
sa ustrojstvom ulice.

- Izgleda da nas nisu primetili - primeti Sevidž. - Ako
jesu, onda su suviše dobro obučeni da bi reagovali i tako nas
upozorili da smo primećeni.

- Zaklonila nas je ta porodica pred nama - reče Akira. č -
Svejedno, koliko je stražarima poznato, mi smo samo
dvojica biznismena koji kasne na sastanak. Nemaju razloga
za zabrinutost.

- Osim što sam ja Amerikanac - dodade Sevidž. - I
samim tim sumnjiv.

- Nemamo načina da rešimo taj problem. Sve dok u
nama ne vide pretnju, ostaviće nas na miru. Jedino želimo
da izbliza pogledamo Širaia. Ako odaberemo pravi trenutak
da prođemo, neće biti teško. Ako stražari nisu napeti, možda
nam se ukaže prilika i da popričamo s njim.

- Ta njihova plava odela mi liče na uniforme - primeti
Sevidž.

- Dvoredna. Bele kravate i naočari za sunce. I te kakva
uniforma - odvrati Akira. - Jakuza.

- Šta? Nije li to...?
- Ono što biste vi nazvali japanska mafija. Vi
Amerikanci ste navikli da takvi lјudi nemaju veze sa
sistemom. Ovde je uobičajena praksa da političari i
biznismeni unajmlјuju gangstere radi zaštite.
Sevidž se zagleda u njega. - Javnost se ne buni?
Akira slegnu ramenima. - Tradicija uzimanja-davanja.
Čak i predsednici vlade su unajmlјivali pripadnike jakuze kao
pratioce, gangsteri se često unajmlјuju i za sastanke
deoničara najvećih kompanija, sa zadatkom da spreče
postavlјanje pitanja. Oni viču. Badaju stolice. To je očekivan