Patrik Rotfus - Strah mudroga (2 deo)

PATRIK ROTFUS

Prevela Vesna Stojkovi

Naslov originala
Patrick Rothfuss The Wise Man’s Fear

Copyright © 2011 by Patrick Rothfuss All rights reserved.
Translation Copyright © 2012 za srpsko izdanje, LAGUNA







POGLAVLJE SEDAMDESET PETO

Igra i

Tokom nekoliko narednih sati peša enja dao sam sve od sebe
da upoznam ljude koje mi je Alveron stavio na grba u.
Govorim figurativno, naravno, jer je jedna od njih bila žena i
sve petoro smo išli pešice.

Tempi mi je prvi privukao pažnju i najduže je zadržao, jer je
to bio prvi ademski pla enik koga sam ikad video. Daleko od
zadivljuju eg ubice hladnog pogleda kakvog sam o ekivao, bio
je prili no neugledan, ni previsok ni mnogo krupan. Imao je
svetlu kožu, svetlu kosu i svetlosive o i. Lice mu je bilo prazno
poput neispisane hartije. Neobi no prazno. Namerno prazno.

Znao sam da ademski pla enici nose krvavocrvenu ode u
kao nekakav simbol. Ali Tempijeva ode a je bila druga ija nego
što sam o ekivao. Košulja mu je bila pritegnuta pomo u desetak
kaiševa od meke kože. Pantalone su mu tako e oko butina,
listova i kolena bile vrsto pritegnute kaiševima. Sve je bilo iste
blistave, krvavocrvene boje i pripijalo se uz njega poput
gospodske rukavice.

Kako je dan postajao sve topliji, primetio sam da je po eo da
se znoji. Nakon života na svežem i razre enom vazduhu
Stormvala, mora da mu je vreme izgledalo nesrazmerno toplo.
Sat pred podne popustio je kožne kaiševe na košulji i skinuo je
obrisavši njom znoj s lica i ruku. Nije mu ni najmanje smetalo
što kraljevskim drumom hoda go do pojasa.

Tempijeva koža bila je izuzetno bleda, gotovo krem boje,
telo mršavo i glatko kao u lova kog psa, a miši i su mu se

PATRIK ROTFUS 10

pomerali skladno kao kod životinje. Pokušao sam da ne buljim,
ali nisam mogao a da ne primetim blede ožiljke kojima su mu

bili prošarani ruke, grudi i le a.
Nijednom re ju nije se požalio na toplotu. Izgleda da je retko

govorio, a na ve inu pitanja odgovarao je klimanjem ili
odmahivanjem glavom. Nosio je putnu torbu nalik mojoj, a
njegov ma , nimalo zastrašuju i, delovao je kratko i
neupe atljivo.

Dedan se nije mogao više razlikovati od Tempija. Bio je
visok, ple at i debelog vrata. Nosio je težak ma , dug nož, a na
sebi je imao rasparen oklop od kuvane kože, esto krpljen i
dovoljno vrst da izdrži udarce. Ako ste ikada videli uvara
karavana, onda ste videli Dedana ili bar nekog pravljenog od
istog štofa.

Najviše je jeo, žalio se, psovao i bio tvrdoglaviji od magarca.
Ali da budemo pošteni, bio je i druželjubiv i voleo je da se
smeje. Bio sam u iskušenju da ga zbog njegovog ponašanja i
veli ine proglasim glupim, ali kad je hteo, Dedan je umeo da
bude dovitljiv.

Hespe je bila pla enica. To nije tolika retkost kao što neki

misle. Po izgledu i opremi bila je gotovo preslikani Dedan.
Koža, težak ma , pomalo ogrubeo izgled veterana. Imala je
široka ramena, snažne šake i gordo lice etvrtaste vilice. Kosa
joj je bila svetla i meka, ali kratko podšišana kao u muškarca.

Ipak, bila bi greška posmatrati je kao žensku verziju Dedana.
Nasuprot Dedanovoj razmetljivosti, ona je bila povu ena. I dok

je Dedan, kad ne bi izgubio vlast nad sobom, bio prijatan,
Hespe je bila kruta, kao da stalno o ekuje da e je neko izazvati.

Marten je bio najstariji me u nama, naš traga . Obu en u
malo kože, mekše i bolje održavane od Dedanove i Hespine,
nosio je dug i kratak nož i lova ki luk.

Radio je kao lovac pre nego što je pao u nemilost baroneta o

ijim šumama se brinuo. U pore enju s tim, pla eni ki posao je
bio bedan, ali mu je omogu avao da preživi. Uprkos tome što
nije bio ni približno upe atljiv koliko Dedan ili Hespe, bio je
dragocen zbog svoje veštine u baratanju lukom.

Njih troje je pre nekoliko meseci napravilo nekakav labav

11 Strah mudroga II

ortakluk i od tada su nudili svoje usluge zajedno. Marten mi je
rekao da su i ranije obavljali poslove za Mera, a najskoriji je bio
izvi anje zemlje oko Tinjueja.

Trebalo mi je desetak minuta da shvatim da bi Marten
trebalo da bude vo a ovog pohoda. Bolje se snalazio u šumi
nego svi mi zajedno, a ak je jednom ili dvaput lovio ljude za
nagradu. Kad sam mu ovo pomenuo, odmahnuo je glavom i
nasmešio se rekavši mi da je jedno želeti, a sasvim drugo umeti
nešto da uradiš.

Poslednji sam bio ja: njihov neustrašivi vo a. Mer me je u
pismu opisao kao „pronicljivog, dobro obrazovanog mladi a
raznolikih korisnih“. Mada je to bilo sasvim ta no, zvu alo je
kao da sam najbeskorisniji dvorski kicoš na svetu.

Nije mi išlo u korist ni to što sam bio mnogo mla i od svih
njih i što sam na sebi imao ode u koja je bila prikladnija za
ve ernju zabavu nego za put. Nosio sam svoju lautu i Merovu
kesu. Nisam imao ni ma , ni oklop, ni nož.

Rekao bih da nisu bili na isto šta da misle o meni.

Do zalaska sunca ostalo je još oko sat kad pro osmo pored
nekog kotlokrpe. Nosio je tradicionalni sme i ogrta uvezan
užetom oko struka. Nije imao kolica, ali je vodio magarca,
toliko natovarenog naramcima koje ega da je li io na pe urku.

Polako nam se približavao pevaju i:

Nema šta da se popravi, ni šta da se skrpi
Al’ mudar uvek ima šta da kupi.
U suncu uživaj,
Sad dobro je, al’ znaj,
Stani sad, da se ne bi kajao.
Što jednostavno ne bi platio,
Za crne dane da se pripremiš
Neg’ pokisao na kotlokrpu da pomisliš.

Nasmejao sam se i zapljeskao. Prave putuju e kotlokrpe su
retkost i uvek mi je drago kad nekog od njih sretnem. Majka mi
je rekla da donose sre u, a otac ih je cenio zbog vesti koje su
donosili. Pošto mi je o ajni ki trebalo nekoliko sitnica, ovaj

PATRIK ROTFUS 12

susret me je trostruko više obradovao.
„Hej, kotlokrpo“, re e Dedan smeše i se. „Trebaju mi vatra i

pinta. Koliko još ima do neke gostionice?“
Kotlokrpa pokaza na put kojim je došao. „Ni dvadeset

minuta hoda.“ Odmerio je Dedana. „Ali nemoj mi re i da ti baš
ništa ne treba“, ukorio ga je. „Svakome nešto treba.“

Dedan u tivo odmahnu glavom. „Izvini, kotlokrpo. Kesa mi
je previše tanka.“

„A ti?“ Kotlokrpa me odmeri od glave do pete. „Deluješ mi
kao momak kome nešto treba.“

„Zaista mi treba nekoliko stvar ica“, priznao sam. Videvši
da ostali ežnjivo gledaju niz put, pokazah im da krenu. „Idite
vi“, rekao sam im. „Evo me za nekoliko minuta.“

Dok su se oni udaljavali, kotlokrpa je cere i se trljao ruke.

„Dobro onda, šta ti to tražiš?“
„Za po etak, malo soli.“
„I kutiju da je u nju staviš“, rekao je i po eo da rovari po

svežnjevima na magarcu.
„Trebao bi mi i jedan nož, ako imaš neki koji nije teško

nabaviti.“

„Naro ito ako ideš na sever“, rekao je i ne trepnuvši.
„Opasni su tamo putevi. Ne bi valjalo da budeš bez noža.“

„Da li si ti imao nekih teško a?“, upitao sam, nadaju i se da
možda zna nešto što bi nam moglo pomo i da na emo
razbojnike.

„O ne“, rekao je kopaju i po svežnjevima. „Nije baš toliko

loše da bi nekom palo na pamet da dira kotlokrpu. Ipak, gadan
je to deo puta.“ Izvadio je duga ak, uzan nož u kožnim
koricama i pružio mi ga. „Ramstonski elik.“

Izvukao sam ga iz korica i dobro prou io se ivo. Zaista je bio
od ramstonskog elika. „Ne treba mi nešto toliko fino“, rekao
sam i vratio mu ga. „Koristi u ga za svaki dan, najviše za jelo.“

„Ramston je dobar za svakodnevnu upotrebu“, re e
kotlokrpa guraju i mi nož nazad u ruke. „Možeš njim da seckaš
ogrev, a onda se, ako želiš, obriješ. Nikad se ne istupi.“

„Možda u morati pošteno da ga rabim“, razjasnio sam. „A
ramston je krt.“

13 Strah mudroga II

„Zaista je tako“, jednostavno priznade kotlokrpa. „Kao što je
moj otac imao obi aj da kaže ’najbolji nož koji eš ikad imati
dok se ne polomi.’ Ali isto bi se moglo re i za bilo koji nož. A,
da budem iskren, to je jedini nož koji imam.“

Uzdahnuo sam. Znam kad me smotaju. „I kutiju za kresivo.“
Izvadio je jednu maltene pre nego što sam to izgovorio. „Nisam
mogao a da ne primetim da imaš malo mastila na prstima.“
Pokazao je na moje šake. „Imam ovde nešto kvalitetne hartije. A
i pera i mastilo. Nema ni eg goreg nego kad dobiješ ideju za
pesmu, a ne možeš da je zapišeš.“ Pružio mi je kožni paket s
papirom, perima i mastilom.

Odmahnuo sam glavom, svestan da Merova kesa ne e ve no
trajati. „Mislim da sam na neko vreme završio s pisanjem
pesama, kotlokrpo.“ Slegao je ramenima, i dalje pružaju i
paket. „Onda za pisanje pisama. Znam oveka koji je jednom
morao da probuši venu da svojoj ljubljenoj dami napiše poruku.
Dramati no, naravno. Simboli no, svakako. Ali i bolno,
nehigijenski i više nego grozno. Sad svuda sa sobom nosi pero i
mastilo.“

Prebledeo sam jer su me kotlokrpine re i podsetile na nešto
drugo što sam zaboravio žure i da što pre odem iz Severena:
Dena. Posle Merove pri e o razbojnicima, dve boce jakog vina i
neprospavane no i, sasvim sam je smetnuo s uma. Otišao sam
bez re i posle naše užasne sva e. Šta e pomisliti ako, nakon
onih grubih re i, tek tako nestanem?

Ve sam bio ceo dan udaljen od Severena. Ne mogu tek tako
da se vratim samo da bih joj rekao da odlazim. Na trenutak sam
razmišljao o tome. Ne. Osim toga, i sama Dena esto bi se bez
re i upozorenja izgubila na nekoliko dana. Sigurno e shvatiti
ako i ja uradim isto...

Budalo. Budalo. Budalo. Misli su mi se komešale dok sam
pokušavao da odaberem izme u nekoliko neugodnih
mogu nosti.

Kad za uh grubo njakanje kotlokrpinog magarca, nešto mi
iznenada pade na pamet. „Kotlokrpo, ideš li za Severen?“

„Samo prolazim“, re e. „Ali da, idem.“
„Upravo sam se setio da moram poslati jedno pismo. Ako ti

PATRIK ROTFUS 14

ga dam, možeš li da ga isporu iš u izvesnu gostionicu?“
Polako je klimnuo glavom. „Mogao bih“, re e. „S obzirom

na to da e ti trebati hartija i mastilo...“ Osmehnuo se, ponovo
mahnuvši paketom.

Iskrivio sam lice. „Treba e mi, kotlokrpo. Ali koliko e me
sve to koštati?“

Pogledao je u gomilu stvari. „So i kuhinja: etiri bita. Nož:
petnaest bitova. Hartija, pera i mastilo: osamnaest bitova. Kutija
za kresivo: tri bita.“

„I isporuka“, rekao sam.
„Hitna isporuka“, uz smešak re e kotlokrpa. „Nekoj dami,
ako je suditi po izrazu na tvom licu.“
Klimnuo sam glavom.
„Dobro“, rekao je trljaju i bradu. „Obi no bih išao ak do
trideset i pet, a onda bismo se natenane cenkali dok ti ne bi

spustio na trideset.“ Cena je bila razumna, naro ito ako se uzme
u obzir koliko je bilo teško na i dobru hartiju. Ipak, bila je to
tre ina novca koji mi je Mer dao. Taj novac e nam trebati za
hranu, smeštaj i ostale potrepštine.

Ali pre nego što sam stigao da odgovorim, kotlokrpa
nastavi. „Sad, vidim da ti je to malo previše“, rekao je. „Nadam

se da ne u biti previše drzak ako kažem da na sebi imaš
prili no lep ogrta . Uvek sam spreman za razmenu.“

S nelagodom privih oko sebe svoj divni tamnocrveni ogrta .
„Pretpostavljam da bih mogao da se odvojim od njega“, rekao
sam s iskrenim žaljenjem u glasu. „Ali onda u ostati bez
ikakvog ogrta a. Šta da radim kad bude padala kiša?“

„To emo lako rešiti“, re e kotlokrpa. Izvadio je iz jedne
torbe smotuljak materijala i pružio mi da ga pogledam. Nekada
davno bio je crn, ali mu je boja od dugotrajne upotrebe i mnogo
pranja izbledela u tamnozelenkastu.

„Malo je poderan“, rekoh opipavši pohaban šav.
„Samo je iznošen“, jednostavno re e prebacivši mi ga preko

ramena. „Taman ti je. Boja ti pristaje, isti e ti o i. Osim toga,
pored tih razbojnika na putu, bolje je da ne izgledaš previše
imu no.“

Uzdahnuo sam. „Šta eš mi dati u zamenu za njega?“, upitao

15 Strah mudroga II

sam pružaju i mu svoj prelepi ogrta . „Pazi, taj ogrta nema ni
mesec dana, a nije osetio ni kap kiše.“

Kotlokrpa pre e rukama preko mog prelepog ogrta a. „Ima
svakojake džep e!“, rekao je s divljenjem. „Prosto predivno!“

Opipao sam istanjeni materijal kotlokrpinog ogrta a. „Ako
dodaš i iglu i konac, da u ti svoj ogrta u zamenu za sve
ostalo“, rekao sam u trenutku nadahnu a. „Uz to u ti dati
jedan gvozdeni, jedan bakreni i jedan srebrni peni.“

Iscerio sam se. Bilo je to budzašto. Ali toliko traže kotlokrpe
u pri ama kad prodaju nekakvu udesnu magiju bezazlenom
udovi inom sinu koji kre e u svet da traži sre u.

Kotlokrpa zabaci glavu i nasmeja se. „Baš sam to hteo da
predložim“, rekao je. Zatim je prebacio moj ogrta preko ruke i
snažno mi protresao šaku.

Prekopao sam po džepu i pružio mu gvozdeni dreb, dva
vintska polupenija i, na svoje veliko iznena enje, jedan
ejturanski polupeni. Imao sam sre e s ovim poslednjim, jer je
vredeo mnogo manje od vintskog srebrnjaka. Ispraznio sam
desetak džepova na svom tamnocrvenom ogrta u u putnu
torbu i uzeo svoje nove stvari od kotlokrpe.

Zatim sam brzo napisao pismo Deni, objasnivši da me je
pokrovitelj iznenada oterao. Izvinio sam se zbog prenagljenih
re i koje sam izgovorio i rekao da u se videti s njom im se
vratim u Severen. Voleo bih da sam imao više vremena da ga
sastavim. Voleo bih da sam sro io nežnije izvinjenje, detaljnije
objašnjenje, ali kotlokrpa je spakovao moj prelepi ogrta i

igledno jedva ekao da krene dalje.
Pošto nisam imao vosak da zape atim pismo, upotrebio sam
smicalicu koju sam smislio dok sam pisao pisma u Merovo ime.
Presavio sam list, a onda ga tako složio da biste morali pocepati
hartiju kako biste ga ponovo razvili.
Pružio sam ga kotlokrpi. „To je za lepu crnokosu ženu po
imenu Dena. Odsela je u etiri voštanice u Donjem Severenu.“
„Sad se setih“, uzviknuo je gurnuvši moje pismo u džep.
„Sve e.“ Mašio se za bisage i izvukao punu šaku debelih
lojanica. „Sve e svima trebaju.“
Što je naj udnije, zaista bi mi koristilo nekoliko, ali ne iz

PATRIK ROTFUS 16

razloga na koje je on mislio.
„Imam i malo voska za glancanje za tvoje izme“, nastavio

je, kopaju i po svežnjevima. „Žestoke kiše padaju u ovo doba
godine.“

Podigao sam ruke nasmejavši se. „Da u ti bit za etiri sve e,
ali više od toga ne mogu da dam. Ako nastavimo ovako,
mora u da kupim tvog magarca samo da bih sve mogao da
ponesem.“

„Kako ho eš“, rekao je, jednostavno slegavši ramenima.
„Bilo mi je zadovoljstvo da poslujem s tobom, mladi
gospodine.“

POGLAVLJE SEDAMDESET ŠESTO

Lu

Dok smo našli dobro mesto da se ulogorimo, sunce je ve
po elo da zalazi. Dedan je otišao da traži drva za potpalu.
Marten je po eo da secka šargarepe i krompir i poslao Hespe da
napuni kotli vodom. Uz pomo Martenove male lopate,
iskopao sam jamu za vatru.

Mada to niko od njega nije tražio, Tempi je uzeo jednu granu
i ma em isekao tanke trake suvog drveta da ga upotrebi kao
lu . Van korica, njegov ma i dalje nije delovao mnogo
upe atljivo. Ali s obzirom na lako u s kojom je gulio kao hartija
tanke trake drveta, mora da je bio oštar poput brija a.

Obložio sam jamu kamenjem. Tempi mi bez re i dodade
šaku lu i.

Klimnuo sam glavom. „Ho eš moj nož?“, upitao sam,
nadaju i se da u ga uvu i u nekakav razgovor. Za poslednja
dva dana jedva da sam s njim razmenio desetak re i.

Tempijeve bledosive o i pogledaše u nož o mom pojasu, pa
opet u ma . Odmahnuo je glavom, uzrujano se vrpolje i.

„Zar to ne ošte uje oštricu?“, upitao sam.
Pla enik sleže ramenima izbegavaju i moj pogled.
Po eo sam da potpaljujem vatru i tada napravih prvu
grešku.
Kao što rekoh, u vazduhu se ose ala hladno a i svi smo bili
umorni. Zato sam, umesto da pola sata jednu varnicu polako
raspaljujem u pristojnu logorsku vatru, pore ao gran ice oko
Tempijeve lu i, a onda oko nje re ao sve ve e i ve e gran ice

PATRIK ROTFUS 18

napravivši dobro nabijenu gomilu drva.
Baš kad sam završavao, pojavio se Dedan sa još jednim

naramkom ogreva. „Krasno“, progun ao je, dovoljno tiho da
izgleda kao da pri a sam sa sobom, ali i dovoljno glasno da svi
uju. „I ti si glavni. Divno.“ „Šta te sad mu i?“, umorno upita
Marten.

„De ko ne gradi vatru nego malu drvenu tvr avu.“ Dedan
dramati no uzdahnu, pa nastavi tonom za koji je verovatno

mislio da zvu i o inski, a zapravo je zvu ao nadmeno. „Evo, ja
u ti pomo i. To se nikad ne e zapaliti. Imaš li kremen i elik?
Pokaza u ti šta da radiš s njima.“

Niko ne voli da mu se obra aju s visine, ali meni je to
posebno mrsko. Dedan mi je dva dana jasno stavljao do znanja
da me smatra budalom.

Umorno uzdahnuh. Svojim najstarijim, najnezadovoljnijim
uzdahom. Morao sam tako da odigram. Mislio je da sam mlad i
beskoristan. Morao sam mu jasno staviti do znanja da sam
daleko od toga. „Dedane“, upitah, „šta znaš o meni?“

Belo me je pogledao.
„Jedno znaš“, mirno rekoh. „Znaš da je Mer mene postavio

za vo u.“ Pogledao sam ga u o i. „Da li je Mer budala?“
Dedan prezrivo odmahnu rukom. „Naravno da nije, samo

sam rekao...“
Ustao sam i odmah zažalio zbog toga, jer se jasno videlo

koliko je viši od mene. „Da li bi me Mer postavio za vo u da
sam budala?“ Neiskreno mi se osmehnuo, kao da je to što mi je

dva dana uvredljivog gun ao samo nekakav nesporazum.
„Nemoj sad da se ljutiš zbog...“ Podigoh ruku. „Nisi ti kriv.
Samo ne znaš ništa o meni. Ali hajde da ve eras ne gubimo
vreme na to. Svi smo umorni. Zasad, budi siguran da nisam
neki bogataški sin koji je krenuo u pustolovinu.“

Uhvatio sam tanki komadi Tempijeve lu i i usredsredio se.

Povukao sam više toplote nego što mi je trebalo i osetio kako mi
se ruka hladi sve do ramena. „I budi siguran da znam kako se
pali vatra.“ Sastrugani komadi i lu i iznenada buknuše,
zahvativši ostatak, iz koga gotovo istog trena sunu plamen.

Hteo sam da to ispadne dramati no, kako me Dedan ne bi

19 Strah mudroga II

više smatrao za beskorisnog de aka. Ali sam posle toliko
vremena na Univerzitetu preterao. Za pripadnika Ezoterijuma,
zapaliti vatru na ovaj na in bilo je jednostavno kao i obuti
izme.

S druge strane, Dedan nikad nije video nijednog ezoteri ara
i verovatno se nikad nije približio Univerzitetu ni na osamsto
kilometara. Sve što je znao o magiji poticalo je iz pri a
ispri anih oko logorske vatre.

Zato je, kad je vatra buknula, prebledeo kao krpa i naglo
ustuknuo nekoliko koraka. Gledao me je baš kao da sam poput
Taborlina Velikog iznenada prizvao ogroman talas vatre.

A onda i na Martenovom i Hespinom licu jasno videh isti
izraz, uro eno vintsko sujeverje. Gledali su as u mene as u
plamenove što su lizali. Ja sam bio jedan od onih. Petljao sam s
mra nim silama. Prizivao sam demone. Jeo sam ceo komadi
sira, sa sve korom.

Gledaju i njihova zapanjena lica, shvatio sam da ih, šta god
da kažem, to ne e umiriti. Ne ovog trenutka. Zato uz uzdah
po eh da spremam postelju.

Mada te no i nije bilo mnogo veselog razgovora uz vatru,
nije bilo ni Dedanovog gun anja. Više bih voleo da me poštuju,
ali ako ne može tako, i malo zdravog straha pomo i e da sve
ide glatko.

Pošto dva dana nisam izvodio ništa dramati no, svi se malo
opustiše. Dedan se i dalje busao, pun samopouzdanja, ali me
više nije zvao „mom e“ i upola manje se žalio, tako da sam to
video kao pobedu.

Ohrabren ovim mlakim uspehom, odlu ih da pokušam da
Tempija uvu em u razgovor. Ako želim da vodim ovu malu
družinu, moram saznati više o njemu. Što je još važnije, morao
sam da saznam može li da izgovori više od pet re i zaredom.

Zato, kad se zaustavismo da ru amo, pri oh ademskom
pla eniku. Sedeo je malo dalje od nas ostalih. Nije bio
nedruželjubiv. Samo, dok bismo mi ostali uz jelo seli i pri ali,
on bi jednostavno jeo.

PATRIK ROTFUS 20

Ali danas sam, uz ru ak – komad tvrde kobasice i malo
hladnog krompira – namerno seo pored njega. „Zdravo,

Tempi.“
Podigao je pogled i klimnuo glavom. Na trenutak uhvatih

njegove bledosive o i. A onda je pogledao u stranu, uznemireno
se pomerivši. Prošao je rukom kroz kosu, na trenutak me
podsetivši na Simona. Obojica su bili iste vitke gra e i imali
kosu boje peska. Mada Simon nije bio ovoliko utljiv. Ponekad

od njega nisam nikako mogao da do em do re i.
Naravno, i ranije sam pokušavao da pri am s Tempijem.

Naj eš e sam askao: o vremenu, bolnim stopalima nakon celog
dana peša enja, hrani. Sve se to završilo neuspehom. U
najboljem slu aju, re ili dve. eš e klimanje glavom ili sleganje
ramenima. Ali naj eš e bi me bezizražajno pogledao, pa bi se

uzrujao, tvrdoglavo odbijaju i i da me pogleda u o i.
Zato sam danas imao keca u rukavu. „ uo sam pri e o

letaniju“, rekoh. „Voleo bih da saznam više. Ho eš li mi re i
nešto o tome?“

Tempijeve svetle o i na as se susretoše s mojima, a lice mu
ostade bezizražajno. Zatim je ponovo skrenuo pogled. Cimnuo

je jedan od kaiševa od crvene kože kojima mu je košulja bila
pripijena uz telo, igraju i se rukavom. „Ne. Ne u govoriti o
letaniju. To nije za tebe. Nemoj pitati.“

Ponovo je skrenuo pogled i pogledao u zemlju.
Izbrojao sam u sebi. Jedanaest re i. Dobio sam odgovor bar
na jedno pitanje.

POGLAVLJE SEDAMDESET SEDMO

Za peni

Polako se spuštao sumrak kad skrenusmo za okuku na putu.
uo sam pljeskanje i udaranje nogom o pod pomešano s
muzikom, vikom i gromkim smehom. Posle deset sati
peša enja, taj zvuk me je toliko oraspoložio da sam se gotovo
razveselio.

Smeštena na poslednjoj velikoj raskrsnici južno od Elda,
gostionica Za peni bila je ogromna. Sagra ena od grubo tesanog
drveta, imala je dva sprata i nekoliko zabata koji su
nagoveštavali da je iznad nešto manji tre i sprat. Kroz prozore
ugledah muškarce i žene kako plešu, dok je violinista koga
nisam video gudio ludu melodiju od koje je zastajao dah.

Dedan duboko udahnu. „Ose ate li taj miris? Kažem vam,
ovde radi žena koja može i kamen da skuva a ja bih opet tražio
još. Slatka Peg. Mojih mi ruku, nadam se da je još tu.“ Rukama
je zakrivudao po vazduhu da pokaže dvostruko zna enje svojih
re i i munuo Martena laktom.

Suzivši o i, Hespe se zapilji u Dedanovo teme.
Nesvestan toga, ovaj nastavi: „No as u spavati stomaka
punog jagnjetine i rakije. Mada, ako je suditi po mom
prethodnom boravku ovde, malo manje spavanja moglo bi da
bude zabavnije.“
Videvši da se na Hespinom licu sprema oluja, brzo usko ih.
„Šta god imaju u loncu i po krevet za svakog od nas“, odlu no
rekoh. „Sve ostalo pla aš iz svog džepa.“
Dedan me pogleda kao da ne veruje svojim ušima. „Ma

PATRIK ROTFUS 22

nemoj mi re i. Danima spavamo na tvrdom. Sem toga, to nisu
tvoje pare. Šta škrtariš.“

„Još nismo obavili posao“, mirno rekoh. „ ak ni deo. Ne
znam koliko emo se ovde zadržati, ali znam da nisam bogat.
Ako suviše brzo ispraznimo Merovu kesu, mora emo da
lovimo za hranu.“ Pogledao sam ih sve. „Osim ako neko od vas
nema dovoljno novca da nas prehrani pa želi da ga podeli?“

Na to se Marten žalostivo osmehnu. Hespe nije skidala

pogled s Dedana, koji me je i dalje streljao o ima.
Tempi se malo uzvrpolji, kao i uvek nedoku ivog lica.

Izbegavaju i da me pogleda u o i, bezizražajno je preleteo
pogledom preko okupljenih. Pogled mu je prelazio ne od lica
do lica, ve od Dedanovih šaka, do Dedanovih stopala. Zatim
do Martenovih, onda Hespinih, pa mojih stopala. Prebacio se s

noge na nogu i primakao pola koraka Dedanu.
U nadi da u razbiti napetost, blažim glasom rekoh: „Kad

sve završimo, podeli emo ono što preostane u kesi. Tako e
svako i pre nego što se vratimo u Severen imati nešto u džepu.
Svako može svoj deo da potroši kako želi. Tada.“

Osetih da Dedanu nije milo, pa sa ekah da vidim ho e li

nastaviti. Umesto njega oglasio se Marten. „Nakon celog dana
peša enja“, zamišljeno re e kao da govori sam za sebe, „pi e bi
mi stvarno dobro leglo.“ Dedan pogleda u prijatelja, a onda
iš ekuju i u mene.

„Mislim da kesa može izdržati jednu turu pi a“, pristao sam
osmehnuvši se. „Ne verujem da Mer od nas želi da napravi

sveštenike.“ Na to se Hespe grleno nasmeja, a Marten i Dedan
se osmehnuše. Tempi me pogleda svojim svetlim o ima, uzvrte
se i skrete pogled.

Posle pet minuta opuštenog poga anja, za jedan srebrni bit
dobili smo pet obi nih ležajeva, jednostavnu ve eru i turu pi a.
Kad smo završili s tim, našao sam sto u mirnijem delu

prostorije i gurnuo lautu na sigurno ispod klupe. Zatim sam
seo, mrtav umoran, pitaju i se kako u Dedana naterati da
prestane da se ponaša kao obi an hvalisavac.

23 Strah mudroga II

To mi se motalo po glavi kad pred mene na sto tresnuše
ve eru. Podigavši pogled, ugledah lice neke žene i njene lepo
istaknute grudi, uokvirene mnoštvom svetlocrvenih kovrdža.
Koža joj je bila bela kao sneg, sa tek ponekom pegom. Usne
svetle, opasno ruži aste boje. O i svetle, opasno zelene boje.

„Hvala“, s malim zakašnjenjem rekoh.
„Nema na emu, srce.“ O i joj vragolasto zaigraše dok je
sklanjala kosu s golog ramena. „Izgledalo je kao da si mi se tu
uspavao.“
„Umalo i jesam. Naporan dan i put.“
„Prava šteta“, kao sa žaljenjem re e, protrljavši potiljak.
„Kad bih znala da eš za sat vremena još biti na nogama,
oborila bih te s njih.“ Pružila je ruku i lako mi provukla prste
kroz kosu na potiljku. „Nas dvoje bismo mogli vatru da
raspalimo.“
Zaledio sam se poput prepadnutog jelena. Ne mogu da
objasnim zašto, osim možda zato što sam bio umoran posle
nekoliko dana provedenih na putu. Možda zato što mi niko
ranije nije tako otvoreno prišao. Možda...
Možda sam bio mlad i žalosno neiskusan. Nek ostane na
tome.

ajni ki sam pokušavao da smislim šta da kažem, ali dok
sam to prevalio preko jezika, ona se ve odmakla, lukavo me
pogledavši. Osetio sam kako mi obrazi bukte, zbog ega me još
više bi sramota. Ne razmišljaju i, pogledah na sto i ve eru koju
je donela. Krompir orba, uko eno pomislih.

Tiho se nasmejala i blago me dotakla po ramenu. „Izvini,
mom e. U inilo mi se da si malo više...“ U utala je kao da se
premišlja, pa nastavila. „Dopala mi se tvoja svežina, ali nisam
znala da si toliko mlad.“ Govorila je blago, ali u glasu joj se
osetilo da se smeška. Od toga me još više obli rumenilo, sve do
ušiju. Kona no je, shvativši izgleda da e me šta god da kaže
samo još više postideti, sklonila ruku s mog ramena. „Vrati u se
kasnije da vidim treba li ti nešto.“

Tupo sam klimnuo glavom i ispratio je pogledom. Bilo je
prijatno gledati je kako se udaljava, ali pažnju mi je skrenuo
raštrkani smeh. Osvrnuvši se, na licima ljudi koji su sedeli za

PATRIK ROTFUS 24

duga kim stolovima oko mene videh veselje. Jedna grupica
podiže pehare, podsmešljivo mi nazdravljaju i. Neki tip naže se

ka meni i, potapšavši me po le ima da me uteši, re e: „Ne
shvataj to li no, mom e, sve nas je odbila.“ Imao sam ose aj da
su sve o i uprte u mene, pa oborih pogled i po eh da jedem.
Dok sam kidao komade hleba i umakao ih u orbu, razmišljao
sam o tome kolika sam budala ispao. Krišom sam gledao kako
se crvenokosa služavka zabavlja odbijaju i smicalice petorice-

šestorice muškaraca dok je raznosila pi a od stola do stola.
Kad je Marten seo na stolicu do mene, ve sam se pomalo

pribrao. „Dobro si skresao Dedanu“, bez uvijanja je rekao.
Malo se razvedrih. „Jesam li?“
On blago klimnu glavom i oštrim pogledom prelete po

gomili ljudi u sobi. „Ve ina pokuša da ga zastraši, natera ga da

se oseti glupo. Da si tako postupio, vratio bi ti desetostruko.“
„I jeste se ponašao glupo“, napomenuo sam. „A, da budemo

iskreni, i jesam ga zastrašio.“
Na njega je bio red da slegne ramenima. „Ali si to mudro

izveo tako da e te ipak slušati.“ Popio je gutljaj i zastao,
promenivši predmet razgovora. „Hespe mu je ponudila da

ve eras podele sobu“, uzgred re e.
„Stvarno?“, upitao sam, nemalo iznena en. „Osmelila se.“
Polako je klimnuo glavom.
„I?“, podbadao sam ga.
„I ništa. Dedan je rekao nek je proklet ako da pare za sobu

koju bi trebalo da dobije za džabe.“ Polako me pogleda izvivši

obrvu.
„Mora da se šališ“, bez oklevanja rekoh. „Nemogu e da on

ne zna. Izigrava budalu samo zato što mu se ona ne svi a.“
„Ne slažem se“, re e Marten okrenuvši se ka meni i malo

snizivši glas. „Pre tri desetice dopratili smo karavan iz Relijena.
Bilo je to dugo putovanje, Dedanu i meni džepovi su bili puni, a

nismo imali na šta da potrošimo novac. I tako ti mi do kraja
ve eri sedimo u jednoj bednoj kr mici na doku, toliko pijani da
ne možemo ni da ustanemo. A on po ne da pri a o njoj.“

Marten polako odmahnu glavom. „Ceo sat nije prestajao i
nikad ne bi rekao da je žena koju je opisivao naša Hespe

25 Strah mudroga II

neumoljivog pogleda. Takore i, pevao je o njoj.“ Uzdahnuo je.
„Misli da je ona previše dobra za njega. A i ube en je da e,
samo li je iskosa pogleda, završiti s rukom prelomljenom na tri
mesta.“

„Zašto mu nisi rekao?“
„Šta da mu kažem? To je bilo pre nego što je po ela da kao
krava blene u njega. Tada sam verovao da su mu brige sasvim
opravdane. Šta misliš, šta bi ti Hespe uradila kad bi je
prijateljski potapšao po ma kom od njenih privla nijih delova?“
Pogledao sam u Hespe, koja je stajala za tezgom. Jednom
nogom snažno je udarala u ritmu violine. Izuzev toga, njena
ramena, o i, vilica, delovali su neumoljivo, gotovo ratoborno.
Izme u nje i muškaraca koji su stajali za tezgom bio je mali ali
primetan razmak.
„Verovatno ni ja ne bih rizikovao da mi polomi ruku“,
priznao sam. „Ali do sada je ve morao da shvati. Nije slep.“
„Nije ništa gori od nas ostalih.“
Hteo sam da se pobunim, a onda bacih pogled na
crvenokosu služavku. „Mogli bismo da mu kažemo“, rekoh. „
Ti bi mogao. Tebi veruje.“
Marten coknu jezikom o zube. „Ma jok“, re e, odlu no
spustivši pi e na sto. „Samo bi još više zapetljalo stvari.
Primeti e to, ili ne e. Kad on bude našao za shodno i na svoj
na in.“ Slegao je ramenima. „Ili ne e primetiti, a sunce e ujutro
ponovo iza i.“
Neko vreme nijedan nije progovarao. Marten je preko
kr aga posmatrao sobu ispunjenu žagorom, a pogled mu
polako odluta. Naslonio sam se na zid i zadremao, dok se buka
oko mene polako pretvarala u tiho, ugodno predenje.
A kao i obi no, kad o njima ne vodim ra una, misli mi
odlutaše Deni. Setio sam se njenog mirisa, prevoja na vratu
ispod uva, na ina na koji je pomerala šake dok je pri ala. Pitao
sam se gde je ve eras, da li je dobro. Zapitah se i da li joj misli
ikad zaokupe nežna sanjarenja o meni...

„...lov na razbojnike ne bi trebalo da bude težak. Osim toga, bilo

PATRIK ROTFUS 26

bi lepo da ih jednom za promenu zasko imo, prokletu
razuzdanu raspuštenu kopilad.“

Te re i trgoše me iz ugodnog dremeža kao kad ribu naglo
izvu ete iz bare. Svira je prestao da svira kako bi popio pi e,
pa u gostionici uglavnom zavlada tišina. Usred nje, Dedanov
glas odzvanjao je kao njakanje magarca. Otvorivši o i, video
sam da i Marten mal ice uznemireno gleda oko sebe, a pažnju
mu bez sumnje privukoše iste re i kao i meni.

Trebao mi je samo sekund da uo im Dedana. Sedeo je dva
stola od mene i pripito razgovarao s nekim sedokosim
zemljoradnikom.

Marten je ve bio na nogama. Ne žele i da skre em pažnju
na to, prosiktah: „Drž’ ga“, i prisilih se da ponovo sednem.

Stisnuo sam zube dok se Marten brzo provukao izme u

stolova, potapšao Dedana po ramenu i pokazao palcem ka stolu
za kojim sam sedeo. Dedan progun a nešto što sre om nisam
uo i preko volje ustade.

Silom odvojivši pogled od Dedana, osvrnuo sam se po sobi.
Lako sam uo io Tempija u njegovoj pla eni koj crvenoj ode i.
Bio je okrenut ka ognjištu i posmatrao violinistu kako štimuje

instrument. Popustio je kožne kaiševe na košulji, a na stolu
pred njim stajalo je nekoliko praznih aša. Posmatrao je
violinistu s neobi nom napetoš u.

Dok sam ga gledao, služavka mu donese još jedno pi e.
Odrešito ju je odmerio od glave do pete svojim plavim o ima.
Rekla mu je nešto, a on je glatko poput udvara a poljubi u ruku.

Osmehnula se i vragolasto ga munula u rame. Ruka mu polako
krenu ka oblini njenog struka i zadrža se tu. Njoj izgleda nije
smetalo.

Dedan pri e mom stolu, zaklonivši mi Tempija baš u
trenutku kad je violinista uzeo gudalo i zagudio neku
posko icu. Desetak ljudi sko i na noge, jedva ekaju i da zaigra.

„Šta je?“, upita Dedan i stade ispred mog stola. „Zvao si me
ovamo da mi kažeš da je kasno? Da me sutra eka težak dan i
da bi trebalo svoju malenkost da ušuškam u krevet?“ Nagnuo
se napred na sto postavivši o i u ravni s mojima. Osetio sam
kiseo miris u njegovom dahu: mutljag. Jeftino, odvratno pi e

27 Strah mudroga II

kojim biste mogli zapaliti vatru.
Prezrivo se nasmejah. „Do avola. Nisam ti ja mama.“

Zapravo sam se baš to spremao da kažem, pa sam pokušavao
da smislim nešto drugo kako bih mu skrenuo pažnju. Pogled
mi pade na crvenokosu koja mi je poslužila ve eru, pa se nagoh
napred. „Pitao sam se da li bi mogao nešto da mi kažeš“, rekao
sam najubedljivijim zavereni kim glasom.

Njegovo mrštenje zameni radoznalost, a ja još malo snizih
glas. „Dolazio si ovamo ranije, zar ne?“ Klimnuo je glavom i
nagnuo se malo bliže. „Znaš li kako se zove ona devojka?“
Pokazao sam glavom na crvenokosu.

Dedan preko ramena uputi ka njoj jedan previše obazriv
pogled, koji bi joj nesumnjivo privukao pažnju da nam nije bila
okrenuta le ima. „Ona plavuša što je Adem va ari?“, upita
Dedan.

„Crvenokosa.“
Dedanovo široko elo nabra se kad se zaškiljio ka
suprotnom kraju sobe. „Losina?“, tiho je upitao. Okrenuo se ka
meni, i dalje škilje i. „Mala Losi?“
Slegoh ramenima, zažalivši što sam odlu io da mu ovim
skrenem pažnju.
Prasnuvši u gromoglasan smeh, veliki ovek se delom
strovali, a delom skliznu na klupu prekoputa mene.
„Losi“, ponovio je zakikotavši se malo glasnije nego što mi
se svi alo. „Kvoute, potcenio sam te.“ Lupio je dlanom o sto i
ponovo se nasmejao, umalo se ne prevrnuvši unazad sa klupe.
„Ah, imaš oštro oko, mom e, ali nemaš nikakvih izgleda.“
To probudi moj povre eni ponos. „Zašto ne? Zar ona nije,
ovaj...“, za utah neodre eno odmahnuvši rukom.
Nekako je shvatio šta sam hteo da kažem. „Kurva?“, upitao
je s nevericom. „Pobogu, mom e, nije. Ima ih ovde nekoliko.“
Mahnuo je rukom iznad glave, a onda zavereni ki snizio glas.
„Pazi, nisu to stvarno kurve. Samo devojke koje nemaju ništa
protiv da dobiju još malo za no .“ Zastao je, trepnuo. „Novca.
Još novca. I još štošta pride.“ Zakikotao se.
„Samo sam mislio...“, slabašno zaustih.
„Jes, svaki muškarac koji ima o i i muda pomislio je isto.“

PATRIK ROTFUS 28

Nagnuo se malo bliže. „Pohotljiva je ta mala. Smuti e muškarca
koji joj zapadne za oko, ali ne možeš je nagovoriti niti potplatiti

da po e u krevet. Ina e bi bila bogata kao kralj Vinta.“
Pogledao je u nju. „Koliko vredi povaljati se s njom? Dao bih...“

Zaškiljio je u nju pomeraju i usne kao da u sebi pravi neku
zamršenu ra unicu. Trenutak kasnije slegao je ramenima i
rekao: „Više nego što imam.“ Pogledao je u mene i još jednom
slegao ramenima. „Ipak, od želja nema vajde. Nemoj se džabe

mu iti. Ako želiš, znam ovde jednu gospu koju nije mrsko
pogledati. Možda e hteti da ti ulepša ve e.“ Po eo je pogledom
da pretražuje sobu.

„Ne!“ Stavio sam mu ruku na rame da ga zaustavim. „Samo
me je zanimalo.“ Bio sam svestan da ne zvu im iskreno. „Hvala
što si me obavestio.“

„Nema na emu.“ Polako je ustao.
„Oh“, rekoh, kao da mi tog asa nešto pade na pamet.
„Možeš li da mi u iniš jednu uslugu?“ Klimnuo je glavom, a ja
mu pokazah da pri e. „Brine me da se Hespe ne izbrblja o
zadatku koji obavljamo za Mera. Ako razbojnici uju da ih
tražimo, bi e nam deset puta teže.“

Licem mu prelete izraz krivice. „Prili no sam siguran da to
ne e spominjati, ali znaš kako žene vole da pri aju.“

„Razumem“, brzo re e i ustade. „Razgovara u s njom. Bolje
je biti obazriv.“

Violinista s licem poput jastreba završi posko icu i svi
po eše da pljeskaju, lupaju nogama o pod i udaraju praznim

kr azima o stolove. Uzdahnuo sam i pokrio lice rukama.
Podigavši pogled, ugledah Martena za stolom do mog. Dotakao
je prstima elo i pozdravio me blagim klimanjem glavom. Malo
mu se naklonih iz stolice. Uvek je lepo imati publiku koja vas
ceni.

POGLAVLJE SEDAMDESET OSMO

Druga iji put, druga ija šuma

Osetio sam mra no zadovoljstvo kad sam narednog jutra
video prili no mamurnog Dedana na putu pre nego što se
sunce sasvim pomolilo na nebu. Krupni ovek kretao se
obazrivo ali, njemu na ast, nijednom re ju se nije požalio, osim
ako se povremeni jauci ne ra unaju kao re i.

Sad kad sam ga pažljivije posmatrao, uo ih na njemu znake
zaljubljenosti. Na in na koji je izgovarao Hespino ime. Grube
šale koje je zbijao kad joj se obra ao. Svaki as bi nalazio
opravdanje da pogleda u nju. Uvek pod nekim izgovorom: da
se protegne, lenjo baci pogled niz put, pokaže na drve e oko
nas.

I pored toga, Dedan i dalje nije obra ao pažnju na
sporadi no udvaranje kojim mu je Hespe uzvra ala. Ponekad je
bilo zabavno gledati to, kao dobro režiranu modegansku
dramu. Ponekad bi mi došlo da ih oboje zadavim.

Tempi je utke putovao s nama, kao neko nemo, dobro
vaspitano štene. Posmatrao je sve: drve e, put, oblake. Da nije
bilo njegovog nesumnjivo inteligentnog pogleda, do sada bih
ve bio ube en da je nekakva budala. Na ono nekoliko pitanja
koja sam mu postavio i dalje je odgovarao nespretnim
vrpoljenjem, klimanjem glave, sleganjem ramenima ili
odmahivanjem glavom.

Svo ovo vreme radoznalost mi nije davala mira. Znao sam
da je letani samo obi na budalaština iz pri a, ali deo mene se i
dalje pitao. Da li je zaista štedeo re i? Da li zaista svoje utanje

PATRIK ROTFUS 30

može da koristi kao oklop? Da se kre e brzo poput zmije? Istina
je da mi, nakon što sam video šta Elksa Dal i Fela mogu da

urade prizivaju i imena vatre i kamena, pomisao da neko
gomila re i kako bi ih koristio kao gorivo nije više izgledala
toliko besmisleno.

Nas petoro smo se malo-pomalo upoznali i navikavali se na
efove svojih saputnika. Dedan je pažljivo raš iš avao tlo na
koje bi raširio postelju, i ne samo da je sklanjao gran ice i

kamenje ve bi izgazio i svaki busen trave ili grumen zemlje.
Hespe je nemelodi no zviždukala kad je mislila da je niko ne

sluša i metodi no kala zube posle svakog obroka. Marten
nije hteo da jede meso na kome je bilo i mal ice ruži astog, niti
da pije vodu koja nije prokuvana ili pomešana s vinom. Bar
dvaput dnevno rekao bi nam da smo budale što i mi to ne

inimo.
Ali kad se radilo o neobi nom ponašanju, Tempiju nije bilo

ravnog. Izbegavao je da me pogleda u o i. Nije se smešio. Nije
se mrštio. Nije govorio.

Otkako smo otišli iz kr me Za peni, svojevoljno je izrekao
samo jednu opasku. „Kiša bi ovaj put pretvorila u druga iji put,

šumu u druga iju šumu.“ Izgovorio je svaku re jasno, kao da je
ceo dan razmišljao o toj izjavi. Ko zna, možda i jeste.

Bio je opsednut kupanjem. Mi ostali otišli bismo u kupatilo
kad bismo svratili u neku gostionicu, ali Tempi se kupao
svakog dana. Ako je u blizini bio neki potok, oprao bi se uve e i
još jednom kad se probudi. Ina e se prao uz pomo krpe i malo

svoje vode za pi e.
A dvaput dnevno, bez izuzetka, izvodio je složeno ritualno

istezanje, pažljivo prave i šakama oblike i šare po vazduhu.
Podse alo me je na spore dvorske plesove koje izvode u
Modegu.

igledno mu je to pomagalo da ostane gibak, ali je bilo

neobi no gledati ga. Hespe se šalila da bi nam, kad bi nas
razbojnici pozvali na ples, naš mirišljavi pla enik bio od velike
pomo i. Ali rekla je to šapatom, da je Tempi ne uje.

Kad se radilo o efovima, pretpostavljam da sam ja bio
poslednji koji je trebalo da kritikuje druge. Skoro svake ve eri

31 Strah mudroga II

sam svirao lautu, kad nisam bio previše umoran od peša enja.
Rekao bih da to nije pomoglo da ostali steknu bolje mišljenje o
meni kao takti kom vo i ili ezoteri aru.

Što smo bili bliži odredištu, postajao sam sve nespokojniji.
Od svih nas, jedino je Marten bio dobro pripremljen za ovaj
zadatak. Dedan i Hespe bi bili dobri u borbi, ali s njima je bilo
nezgodno raditi. Dedan je bio sva alica i tvrdoglav. Hespe je
bila lenja. Retko kad je pomagala da se pripreme obroci ili da se
operu sudovi, osim ako biste to od nje zatražili, a ak i tad je to
radila preko volje, tako da i nije bila od velike pomo i.

A tu je bio i Tempi, pla eni ubica koji nije hteo da me
pogleda u o i niti da razgovara sa mnom. Pla enik za koga sam
vrsto verovao da bi se mogao nadati uspehu u modeganskom
pozorištu...

Pet dana po odlasku iz Severena stigli smo u oblast u kojoj su se
dogodili napadi. Trideset kilometara dug komad zavojitog puta
koji je prolazio Eldom: nije bilo gradova, gostionica, ak ni
napuštene farme. Potpuno izdvojen komad kraljevskog druma
usred beskrajnje prastare šume. Prirodno stanište medveda,
ludih pustinjaka, lovokradica. Raj za razbojnike.

Marten je otišao u izvi anje dok smo mi ostali podigli logor.
Sat vremena kasnije izašao je iz šume, zadihan ali dobro
raspoložen. Uveravao nas je da nije našao nikakve znake da je
još neko u blizini.

„Neverovatno mi je da branim poreznike“, s ga enjem
progun a Dedan. Hespe se grleno nasmeja.

„Braniš civilizaciju“, ispravih ga. „I održavaš bezbednost na
putevima. Osim toga, Mer Alveron taj novac koristi u važne
svrhe.“ Iscerih se. „Recimo, da plati nas.“

„E, za to se ja borim“, re e Marten.
Posle ve ere izložio sam jedinu strategiju koju sam uspeo da
smislim nakon što sam pet dana lupao glavu. Štapom sam na
zemlji nacrtao krivulju. „Dobro. Ovo je put, deo dug oko
trideset kilometara.“
„Kilimetra.“ Tihi glas pripadao je Tempiju.

PATRIK ROTFUS 32

„Molim?“, upitao sam. Ovo je bilo prvo što je rekao u
poslednjih dan i po.

„Kilmetara?“ Izgovorio je nepoznatu re s toliko jakim
naglaskom da mi je trebao sekund kako bih shvatio šta je rekao.

„Kilometara“, razgovetno izgovorih. Pokazao sam na put i
podigao jedan prst. „Odavde do puta ima jedan kilometar.
Danas smo prešli dvadeset etiri kilometra.“

Klimnuo je glavom.

Vratio sam se crtežu. „Možemo pretpostaviti da se razbojnici
nalaze u krugu od petnaest kilometara od puta.“ Uokvirio sam
grubu skicu puta. „Što nam ostavlja šeststo kvadratnih
kilometara šume koju treba pretražiti.“

Usledila je tišina dok su svi razmišljali o ovom što sam
rekao. Kona no se oglasio Tempi: „To je veliko.“

Ozbiljno klimnuh glavom. „Bili bi nam potrebni meseci da
pretražimo toliki prostor, ali ne mora biti tako.“ Dodao sam još
dve linije na crtež. „Svakog dana Marten e i i u izvi anje
ispred nas.“ Pogledao sam u njega. „Koliko možeš sigurno da
pre eš za dan?“

Malo se zamislio pogledavši u drve e oko nas. „Po ovoj

šumi? S ovoliko šipražja? Oko jedan i po kvadratni kilometar.“
„Koliko ako budeš bio oprezan?“
Nasmešio se. „Uvek sam oprezan.“
Klimnuo sam glavom i nacrtao liniju paralelnu s putem.

„Marten e izvi ati pojas širine oko jedan kilometar, otprilike
jedan i po kilometar od puta. Traži e njihov logor ili straže kako

mi ostali ne bismo slu ajno nabasali na njih.“
Hespe odmahnu glavom. „To ne valja. Ne e do i toliko

blizu putu. Ako žele da ostanu sakriveni, oti i e dublje. Bar tri-
etiri kilometra.“ Dedan klimnu glavom. „Ja bih se povukao bar
pet kilometara od puta pa bih se tek onda sakrio i krenuo da
ubijam ljude.“

„I ja tako mislim“, složih se. „Ali pre ili kasnije moraju iza i
na put. Moraju da postave izvidnice i kre u se tamo-amo zbog
zaseda. Moraju da obnavljaju zalihe. Pošto su ovde ve
nekoliko meseci, svi su izgledi da su prokr ili nekakav put.“

Docrtao sam štapom nekoliko detalja. „Nakon Martenovog

33 Strah mudroga II

izvi anja, dvoje nas e u i u šumu da pažljivo pretraže za njim.
Pokri emo uzan pojas šume, traže i bilo kakav znak koji
ukazuje na njihovu putanju. Drugo dvoje e tražiti logor.

„Možemo da pre emo oko tri kilometra na dan. Po emo
od severne strane puta i pretraživati od zapada ka istoku. Ako
ne na emo trag, pre i emo na južnu stranu puta i probijati se
od istoka ka zapadu.“ Završio sam s crtanjem po zemlji i
odmakao se. „Na i emo njihovu putanju za jednu deseticu.
Možda dve, zavisi koliko imamo sre e.“ Nagnuo sam se unazad
i zabio štap u zemlju.

Dedan je sumorno gledao u grubu mapu. „Treba e nam još
zaliha.“ Klimnuo sam glavom. „Premešta emo logor na svakih
pet dana. Dvoje e se vratiti do Krosona po zalihe. Drugo dvoje
e premestiti logor. Marten e se odmarati.“

Marten se oglasi. „Od sada emo morati da budemo pažljivi
i s vatrom“, re e. „Oda e nas miris dima ako smo im uz vetar.“

Klimnuo sam glavom. „Svaki dan e nam trebati jama s
vatrom i mora emo da tražimo stabla renela.“ Pogledah u
Martena. „Znaš kako izgleda renel, zar ne?“ Iznena eno me je
gledao.

Hespe je gledala as u jednog as u drugog. „Šta je renel?“,
upitala je. „To je drvo“, re e Marten. „Dobro za ogrev. Gori
istim i vrelim plamenom. Bez dima, a gotovo da se ni miris ne
ose a.“

ak i kad je drvo zeleno“, rekoh. „Isto je i s liš em. Korisno
je. Ne raste svuda, ali sam ih video nekoliko u okolini.“

„Kako jedan gradski momak zna tako nešto?“, upita Dedan.
„Posao mi je da štošta znam“, ozbiljno rekoh. „I zašto misliš da
sam odrastao u gradu?“

Dedan sleže ramenima i skrenu pogled.
„Od sada bi trebalo da gorimo samo to drvo“, rekoh. „ Ako
ga nema mnogo, uva emo ga za vatru na kojoj kuvamo. Ako
ga ne na emo, mora emo hranu da jedemo hladnu. Zato dobro
otvorite o i.“
Svi zaklimaše glavom, Tempi nešto kasnije od ostalih.
„Najzad, moramo da se dogovorimo šta emo re i za slu aj
da nabasaju na nas dok ih tražimo.“ Pokazao sam na Martena.

PATRIK ROTFUS 34

„Šta eš re i ako te neko uhvati u izvi anju?“
Bio je iznena en, ali nije oklevao s odgovorom. „Ja sam

lovokradica.“ Pokazao je olabavljen luk naslonjen na drvo. „Ne
bi bilo daleko od istine.“

„A odakle si?“
Oklevao je samo trenutak. „Iz Krosona, samo dan odavde.“
„A zoveš se?“
„M...Meris“, nespretno je izgovorio. Dedan se nasmeja.

Osmehnuh se. „Ne predstavljaj se lažno. Teško je to uraditi
uverljivo. Ako te uhvate i puste, lepo. Samo ih nemoj dovesti do
našeg logora. Ako budu želeli da te povedu sa sobom, iskoristi
to najbolje što možeš. Pretvaraj se da želiš da im se pridružiš.
Ne pokušavaj da bežiš.“ Marten je delovao uznemireno. „Da
ostanem s njima?“

Klimnuh glavom. „Ako budu mislili da si budala, o ekiva e
da eš pobe i prve no i. Ako misle da si pametan, o ekiva e da
pobegneš druge no i. Ali ve tre e no i bi trebalo donekle da ti
veruju. Sa ekaj pono , pa napravi nekakvu pometnju. Zapali
nekoliko šatora ili tako nešto. Sa eka emo da nastane metež i
rasturiti ih spolja.“

Pogledao sam u ostalo troje. „Ovo važi za svakog od vas.
Sa ekajte tre u no .“

„Kako eš na i njihov logor?“, upita Marten, a elo mu se
orosi znojem. Nisam ga krivio. Igrali smo opasnu igru. „Ako
me uhvate, ne u mo i da vam pomognem da ga na ete.“

„Ne u ja tražiti njih“, rekoh. „Traži u tebe. Mogu da na em

bilo koga od vas u šumi.“
Pogledao sam okupljene oko vatre, o ekuju i da e Dedan

bar progun ati, ali izgleda da niko nije sumnjao u moje
ezoteri arske sposobnosti. Uzgred se zapitah za šta li sve misle
da sam sposoban.

Istina je da sam prethodnih dana krišom od svakog uzeo po

dlaku, tako da sam lako mogao da napravim visak pomo u
koga sam za manje od minut mogao da na em bilo koga iz
družine. Imaju i u vidu vintsko sujeverje, sumnjam da bi voleli
da znaju pojedinosti.

„Šta bi trebalo da ispri amo?“ Hespe nadlanicom lupi

35 Strah mudroga II

Dedana po grudima i za u se potmuli zvuk kad njeni zglobovi
udariše o njegov tvrdi kožni prsluk.

„Mislite da ete mo i da ih ubedite da ste nezadovoljni
uvari karavana koji su odlu ili da pre u u razbojnike?“

Dedan otfrknu. „Do avola, nekoliko puta mi je to palo na
pamet.“ Kad ga je Hespe pogledala, opet je otfrknuo. „Nemoj
mi re i da tebi nije. Iz desetice u deseticu peša iš po kiši, jedeš
pasulj, spavaš na zemlji. Sve to za peni na dan?“ Slegao je
ramenima. „Božjih mi zuba. udi me da se pola nas nije
odmetnulo.“

Osmehnuh se. „Dobro eš se ti sna i.“
„A šta emo s njim?“ Hespe pokaza palcem na Tempija.
„Niko ne e poverovati da se on odmetnuo. Ademi zara uju
deset puta više od nas.“
„Dvadeset puta“, progun a Dedan.
I meni je isto palo na pamet. „Tempi, šta eš ako te na u
razbojnici?“
Tempi se malo uzvrpolji, ali ne re e ništa. Na as je pogledao
u mene, a onda u stranu oborivši pogled. Nisam znao da li
razmišlja ili je samo zbunjen.
„Da nije ademske crvene ode e, ne bi izgledao nimalo
posebno“, re e Marten. „ ak mu ni ma nije naro it.“
„Sigurno ne deluje kao da je dvadeset puta bolji od mene“,
tiho re e Dedan, ali dovoljno glasno da ga svi ujemo.
I mene je brinula Tempijeva ode a. Nekoliko puta sam
pokušao da zapodenem razgovor s Ademom nadaju i se da
emo pri ati o tome, ali bilo je to kao da pokušavate da askate
s ma kom.
Ali to što nije znao re „kilometri“ pomoglo mi je da shvatim
nešto ega je trebalo da se setim mnogo ranije. Ejturanski mu
nije bio maternji jezik. Pošto sam se i sam nedavno na
Univerzitetu mu io da te no nau im sijaru, razumeo sam
njegov nagon da uti umesto da pri a i napravi budalu od sebe.
„Neka pokuša da odglumi, kao i mi“, nesigurno re e Hespe.
„Teško je ubedljivo lagati kad ne govoriš dobro jezik“,
rekoh.
Tempi nas je bledim o ima pratio dok smo govorili, ali nije

PATRIK ROTFUS 36

ništa rekao.
„Ljudi potcenjuju oveka koji ne govori dobro“, re e Hespe.

„Možda bi mogao nekako da se... pravi mutav? Glumi
zbunjenost kao da se izgubio?“

„Ne bi morao da se pravi mutav“, nastavio je Dedan sebi u
bradu. „Mogao bi jednostavno da bude mutav.“

Tempi pogleda u Dedana, i dalje bezizraznog lica, ali s više
žestine nego ranije. Polako i oprezno je uzdahnuo, a onda

progovorio: „Tih ne zna i glup“, re e ravnim glasom. „Ti?
Stalno pri aš. Bla-bla-bla-bla-bla.“ Pomerao je šaku kao kad se
usta otvaraju i zatvaraju. „Stalno. Kao pas koji cele no i laje na
drvo. Pokušava da bude velik. Ne. Samo buka. Samo pas.“

Nije trebalo da se nasmejem, ali potpuno me je iznenadio.
Delom zato što sam Tempija video kao tihog i trpeljivog, a

delom i zato što je bio sasvim u pravu. Da je Dedan bio pas, bio
bi onaj koji neprestano laje uprazno. Tek da uje svoj lavež.

Ipak, nije trebalo da se nasmejem. Ali jesam. I Hespe se
nasmejala i pokušala da to sakrije, što je bilo još gore.

Dedan ustade, a lice mu se smra i od gneva. „Do i ovamo
pa to reci.“

I dalje bezizraznog lica, Tempi ustade, obi e vatru i stade
pored Dedana. Pa... ako bih rekao da je stao pored njega, stekli
biste pogrešan utisak. Kad s vama razgovara, ve ina stane na
pola metra ili metar od vas. Ali Tempi se zaustavio tek kad je
bio na manje od trideset centimetara od Dedana. Da bi mu
prišao još bliže, morao bi ili da ga zagrli ili da se popne na

njega.
Mogao bih slagati i re i da se sve odigralo prebrzo da bih se

umešao, ali to ne bi bilo ta no. Jednostavna istina bila je da
nisam znao nijedan jednostavan na in da rešim sukob. Nešto
složenija istina bila je da se i meni Dedan ve smu io.

Štaviše, ovo je bilo najviše što je Tempi do tada izgovorio.

Prvi put otkako sam ga upoznao ponašao se kao ovek, a ne
kao neka nema, pokretna lutka.

A zanimalo me i da ga vidim kako se bori. Mnogo sam
slušao o legendarnoj veštini Adema i nadao sam se da u ga
videti kako iz Dedanove tvrde glave izbija nešto jogunastog

37 Strah mudroga II

gun anja.
Tempi pri e Dedanu i stade toliko blizu da ga je mogao

zagrliti. Dedan je bio za glavu viši, širi u ramenima i snažnijih
grudi. Tempi ga pogleda, a na njegovom licu nije bilo ni traga
od onog što biste o ekivali da vidite. Ni razmetljivosti. Ni
podrugljivog osmeha. Ni eg.

„Samo pas“, tiho, nepromenjenim glasom re e. „Bu an pas.“
Podigao je šaku i ponovo podražavao usta. „Bla-bla-bla.“

Dedan podiže ruku i snažno udari o Tempijeve grudi. Vi ao
sam to bezbroj puta po kr mama oko Univerziteta. Bio je to
udarac od koga bi se ovek zateturao unazad, izgubio
ravnotežu i mogao posrnuti ili pasti.

Samo što se Tempi nije zateturao. Jednostavno se...
odmakao. Zatim je nehajno šljepnuo Dedana po obrazu, kao što
bi roditelj na pijaci ošamario neposlušno dete. Nije ak bilo ni
toliko jako da se Dedanova glava pomeri, ali svi smo uli blago
paf, a Dedanova kosa razlete se kao mahuna mle ike kad neko
dune u nju.

Dedan je nepomi no stajao, kao da mu nije jasno šta se
dogodilo. A onda se namršti i podiže obe ruke da ja e gurne
Tempija. Ovaj se opet puta odma e, a onda ošamari Dedana po
drugom obrazu.

Dedan se namrgodi, progun a i podiže šake stegnuvši ih u
pesnice. Bio je krupan ovek, a kad je podigao ruke, njegova
pla eni ka koža zaškripa i nape se u ramenima. Sa ekao je
trenutak, o igledno nadaju i se da e Tempi napraviti prvi
potez, a onda je krenuo napred, zamahnuo rukom i snažno i
teško udario, kao kad poljoprivrednik zamahne sekirom.

Predvidevši to, Tempi se po tre i put odmakao. Ali usred
tog trapavog zamaha, Dedan se sasvim promenio. Podigao se
na prednji deo stopala, a njegov težak, snažan udarac iš eze.
Najednom više nije li io na nezgrapnog bika, ve polete napred
i hitro raspali tri udarca, brzo poput zamaha pti jih krila.

Tempi se od jednog izmakao, drugi odbio rukom, ali ga tre i
dohvati visoko po ramenu, od ega se malo zavrte i zatetura
unazad. U dva koraka brzo se izmakao van Dedanovog
domašaja, povratio ravnotežu i stresao se. A onda se glasno i

PATRIK ROTFUS 38

oduševljeno nasmejao.
Dedanovo lice smekša i on mu uzvrati kezom, mada ne

spuštaju i šake, i dalje stoje i na prstima. Uprkos tome, Tempi
pri e i, izbegavši još jedan udarac, snažno ošamari Dedana. Ne
preko obraza, kao da su ljubavnici u sva i. Tempijeva ruka
došla je odozgo udarivši Dedana po licu, od ela pa sve do
brade.

„Aaaah!“, kriknu Dedan. „Crnog mu prokletstva!“

Ustuknuo je, posr i i drže i se za nos. „Šta je tebi? Jesi ti to
mene ošamario?“ Virio je u Tempija kroz šaku. „Boriš se kao
žena.“

Na trenutak je izgledalo da e se Tempi pobuniti. A onda se
po prvi put da ja znam nasmešio i samo blago klimnuo glavom
i slegao ramenima. „Da. Borim se kako žena.“

Dedan je oklevao, pa se nasmeja i grubo potapša Tempija po
ramenu. Maltene sam o ekivao da e Tempi ustuknuti od
njegovog dodira, ali Adem mu uzvrati na isti na in pa ak
uhvati Dedana za rame i u šali ga odgurnu.

Takvo ponašanje mi je delovalo udno, pošto se radilo o
nekom ko je prethodnih nekoliko dana bio toliko povu en, ali

zaklju io sam da poklonu ne treba gledati u zube. Kad je Adem
u pitanju, sve osim vrpoljenja i utanja bilo je sre a.

Još bolje – sada sam znao kakve su Tempijeve borbene
sposobnosti. Hteo to Dedan da prizna ili ne, Tempi ga je

igledno nadmašio. Pretpostavio sam da ugled Adema ipak
nije samo prazna pri a.

Marten je gledao kako se Tempi vra a na svoje mesto. „Ta
ode a i dalje stvara teško e“, re e lovac kao da se ništa nije
dogodilo. Odmerio je Tempijevu krvavocrvenu košulju i
pantalone. „I i kroz šumu tako obu en isto je kao da mašeš
zastavom.“

„Pri u s njim o tome“, rekao sam ostalima. Ako se Tempi

stideo zbog toga kako govori ejturanski, pretpostavio sam da e
naš razgovor lakše i i bez publike. „I smisli u šta e da radi ako
naleti na njih. Vas troje se smestite i po nite da spremate
ve eru.“

Njih troje se raštrkaše traže i najbolja mesta za postelje.

39 Strah mudroga II

Tempi ih isprati pogledom, a onda se ponovo okrete meni.
Pogledao je u zemlju i vuku i noge malo uzmakao.

„Tempi?“
Nakrivio je glavu i pogledao me.
„Moramo da popri amo o tvojoj ode i.“

im je progovorio, ponovilo se isto. Pažnja mu se polako
udaljila od mene, a pogled odluta dole i u stranu. Kao da ga
mrzi da me sluša. Kao dete koje se duri.

I sami znate koliko oveka razbesni kad pokušava da
razgovara s nekim ko ne želi da ga pogleda u o i. Ipak, nisam
sebi mogao dozvoliti da se uvredim ili odložim ovaj razgovor.
Ve sam previše odugovla io.

„Tempi.“ Suzdržavao sam se da ne pucnem prstima kako
bih mu ponovo skrenuo pažnju na sebe. „Tvoja ode a je
crvena“, rekoh trude i se da govorim što jednostavnije. „Lako
se vidi. Opasna.“

Dugo nije ništa rekao. Onda njegove svetle o i uhvatiše moj
pogled, a on odgovori jednostavnim klimanjem glave.

U meni se probudi užasna sumnja da možda zapravo ne
shvata šta mi ovde u Eldu radimo. „Tempi, ti znaš šta mi
radimo ovde, u šumi?“

Pogled mu pade na moj grubi crtež na zemlji, pa se vrati
meni. Slegao je ramenima i neodre eno odmahnuo obema
rukama. „Staje mnogo ali ne sve?“

Najpre pomislih da je postavio neko udno filozofsko
pitanje, a onda shvatih da me pita za re . Podigao sam šaku i
uhvatio dva prsta. „Nešto?“ Uhvatio sam tri prsta. „Ve ina?“

Tempi je pažljivo gledao moje šake klimaju i glavom.
„Ve ina“, rekao je vrpolje i se. „Znam ve inu. Pri a je brza.“

„Tražimo ljude.“ im sam progovorio, pogledao je u stranu
i jedva se suzdržah da ne uzdahnem. „Pokušavamo da na emo
ljude.“

Klimanje glavom. „Da. Lovimo ljude“, rekao je naglasivši tu
re . „Lovimo visantha.“

Bar zna zašto smo ovde. „Crveno?“ Pružio sam ruku i
dotakao crveni kožni kaiš kojim mu je košulja bila pritegnuta
uz telo. Bio je iznena uju e mek. „Za lov? Imaš li drugu ode u?

PATRIK ROTFUS 40

Ne crvenu?“
Tempi vrpolje i se pogleda u svoju ode u. Zatim klimnuvši

glavom ode do svoje torbe i izvadi košulju od obi nog sivog
doma eg platna. Pokazao mi ju je. „Za lov. Ali ne za borbu.“

Nisam bio siguran u emu je razlika, ali reših da zasada
pre em preko toga. „Šta eš ako te visantha na u u šumi?“,
upitao sam. „Da pri aš ili da se boriš?“

Kao da se malo zamislio. „Ne pri a dobro“, priznade.

„Visantha? Boriti.“
Klimnuh glavom. „Jedan razbojnik, boriti se. Dva, pri ati.“
Slegao je ramenima. „Može boriti s dvojicom.“
„Boriti i pobediti?“
Ponovo je nehajno slegao ramenima i pokazao na Dedana,

koji je pažljivo vadio gran ice iz trave. „Kao on? Tri ili etiri.“

Pružio mi je dlan kao da mi nešto nudi. „Ako tri razbojnik, ja
boriti. Ako etiri, ja probam pri am, ekam do tri no i. Onda...“
Napravio je udan zamršen pokret obema rukama. „Vatra u
šatorima.“

Opustio sam se, zadovoljan što je pratio naš malopre ašnji
razgovor. „Da. Dobro. Hvala ti.“

Nas petoro mirno smo ve erali orbu, hleb i prili no
neukusan gumast sir koji smo kupili u Krosonu. Dedan i Hespe
su se prijateljski prepirali, a Marten i ja mozgali smo o tome
kakvo bismo vreme u narednih nekoliko dana mogli da

ekujemo.
Izuzev toga, nije bilo mnogo pri e. Nas dvojica smo se ve

posva ali. Prešli smo sto šezdeset kilometara od Severena i svi
smo bili svesni kakav grozan zadatak nas eka.

ekaj“, re e Marten. „ A šta ako tebe uhvate?“ Pogledao je u
mene. „Svi znamo šta emo ako nas na u razbojnici. Vrati emo
se s njima, a ti eš nas na i tre eg dana.“

Klimnuh glavom. „I ne zaboravi odvra anje pažnje.“

Marten je delovao zabrinuto. „Ali šta ako te uhvate? Ne
posedujem nikakvu magiju. Ne jem im da u do tog tre eg
dana uspeti da im u em u trag. Verovatno ho u. Ali kod
izvi anja ne možeš biti siguran...“

„Ja sam samo bezazleni muzi ar“, uveravao sam ga. „Uvalio

41 Strah mudroga II

sam se u nevolju s ne akom baroneta Benbrajda, pa pomislio da
bi najbolje bilo da na neko vreme pobegnem u šumu.“ Iscerih
se. „Mogli bi da me oplja kaju, ali pošto nemam mnogo,
verovatno e me pustiti. Umem da budem ubedljiv, a ne
izgledam opasno.“

Dedan tiho progun a nešto, što sre om nisam uo.
„Ali ipak?“, navaljivala je Hespe. „Marten ima pravo. Šta
ako te povedu sa sobom?“
To još nisam smislio, ali da ve e ne bismo završili u lošem
raspoloženju, osmehnuh se s mnogo samopouzdanja. „Ako me
odvedu u svoj logor, ne bi trebalo da imam teško a da ih sve
sam pobijem.“ Slegao sam ramenima s malo prenaglašenom
ravnodušnoš u. „Na i emo se u logoru kad obavimo zadatak.“
Udario sam o zemlju pored sebe i iscerio se.
Rekao sam to u šali, siguran da e se bar Marten zakikotati
mom lakomislenom odgovoru. Ali potcenio sam to koliko je
vintsko sujeverje duboko ukorenjeno i moju izjavu do eka
neugodan muk.
Nakon toga nismo mnogo pri ali. Izvla ili smo slamku ko e
kada stražariti, ugasili vatru i jedno po jedno utonuli u san.

POGLAVLJE SEDAMDESET DEVETO

Znakovi

Posle doru ka, Marten je po eo da Tempija i mene u i kako
da tražimo trag razbojnika.
Svako može da uo i poderanu košulju koja visi sa grane ili
otisak stopala utisnut u zemlju, ali u stvarnom životu to se
nikad ne dešava. Može da posluži kao dovitljiv detalj u zapletu
drama, ali stvarno, kad ste toliko pocepali košulju da je deo
ostao za vama?

Nikad. Ljudi koje smo tražili bili su dovitljivi, pa nismo
mogli ra unati na to da e praviti o igledne greške. Što zna i da
je jedino Marten imao predstavu o tome šta zapravo tražimo.

„Svaku slomljenu gran icu“, re e. „Najviše e ih biti u
gustom i zamršenom šipražju: u visini struka ili lanka.“
Pretvarao se kao da se nogom probija kroz gust šiprag ili nešto
razgr e rukama. „Teško je uo iti pravi prelom, zato obratite
pažnju na liš e.“ Pokazao je na obližnji žbun. „Šta vidite tamo?“

Tempi pokaza na jednu nižu granu. Danas je na sebi imao
ode u od obi nog sivog platna, a bez pla eni ke crvene ode e
izgledao je još manje upe atljivo.

Pogledavši gde Tempi pokazuje, videh da je jedna grana
prelomljena, ali ne toliko da otpadne.

„Zna i, neko je prošao ovuda?“, upitao sam.
Marten nama e luk na rame. „Ja sam prošao. Sino .“
Pogledao nas je. „Vidiš kako ak i liš e koje ne visi udno
po inje da se suši?“
Klimnuo sam glavom.

43 Strah mudroga II

„To zna i da je neko prošao ovuda pre oko jedan dan. Da je
prošlo dva ili tri dana, liš e bi bilo skroz sme e i suvo. Vidiš li
oba na istom mestu...“ Pogledao je u mene.

„To zna i da je neko ovuda prošao više puta, u razmaku od
nekoliko dana.“

Klimnuo je glavom. „Pošto u ja izvi ati i motriti na
razbojnike, vi ete morati da pretražujete tlo. Kada nai ete na
nešto ovakvo, pozovite me.“

„Pozovemo?“ upita Tempi, savivši šake oko usta i okre i
glavu tamo-amo. Zamahnuo je rukom ka drve u i prislonio
šaku uz uvo, pretvaraju i se da osluškuje.

Marten se namršti. „U pravu si. Ne možete tek tako da me
doviknete.“ Uzrujano je protrljao potiljak. „Dovraga, nismo ovo
dobro promislili.“

Osmehnuh mu se. „Ja jesam promislio“, rekoh i izvadih
grubu drvenu pištaljku koju sam izdeljao prethodne no i. Imala
je samo dva tona, ali više nam nije ni trebalo. Primakao sam je
ustima i dunuo. Ta-ta DII. Ta-ta DII.

Marten se isceri. „To je vilova udova, je l’ tako? Pogodio si
ton.“

Klimnuo sam glavom. „To mi je posao.“
Nakašljao se. „Nažalost, vilovu udovu zovu još i no na
lasta.“ Iskrivio je lice kao da se pravda. „Obratite pažnju, no na
lasta. Ako budete duvali svaki put kad želite da do em da
nešto pogledam, to e svakom iskusnom lovcu zaparati uvo.“
Pogledao sam u pištaljku. „Crnih mi ruku“, opsovao sam.
„Trebalo je da mislim na to.“
„Zamisao je dobra“, rekao je. „Samo nam treba jedna za
neku dnevnu pticu. Možda zlatnog zvižda a.“ Odzviždao je
dva tona. „To ne bi trebalo da bude teško.“
„Izdelja u ve eras drugu“, rekoh i dohvatih jednu gran icu.
Prelomio sam je i polovinu pružio Martenu. „Ovo e poslužiti
ako danas budem morao da te dozovem.“
Za eno je pogledao u gran icu. „A kako e ovo da
pomogne?“
„Kad nam bude trebalo tvoje mišljenje o ne emu što
na emo, uradi u ovo.“ Usredsredio sam se, promrljao

PATRIK ROTFUS 44

vezivanje i pomerio svoju polovinu pruta.
Marten sko i pola metra uvis i metar i po unazad i ispusti

prut. Njemu na ast, nije viknuo. „Deset ti paklova, šta je ovo?“,
prosiktao je stiskaju i ruku.

Njegovo ponašanje me prepade i srce mi zalupa. „Izvini,
Martene. To je samo malo simpatije.“ Videh kako mu se obrve
nabraše, pa probah nešto druga ije. „Samo malo magije. Kao
komad magi nog konca kojim povezujem dve stvari.“

Mogao sam da zamislim Elksu Dala kako se zagrcnuo uvši
ovaj opis, ali nastavih dalje. „Mogu da povežem ova dva pruta,
pa kad cimnem svoj...“ Prišao sam mestu gde je njegov deo
gran ice ležao na zemlji. Podigao sam svoju polovinu, a deo na
zemlji polete u vazduh.

Moja predstava je imala željeni efekat. Pomeraju i se

zajedno, dve gran ice izgledale su kao najprostija, najjadnija
marioneta na svetu. Nimalo zastrašuju e. „To je nešto kao
nevidljivi konac, samo što se ne e zamrsiti niti zaka iti za
nešto.“

„Koliko e me snažno cimnuti?“ obazrivo je upitao. „Ne u
da me obori s drveta dok izvi am.“

„S druge strane konca sam samo ja“, rekoh. „Samo u ga
malo protresti. Kao plovak na udici.“

Marten prestade da stiska šaku, malo se opustivši. „Samo si
me prepao“, re e.

„Ja sam kriv“, rekoh. „Trebalo je da te upozorim.“ Uzeo sam
prut, namerno ga nehajno drže i. Kao da je to samo obi an prut.

Naravno, to i jeste bio samo obi an prut, ali trebalo je Martena
uveriti u to. Kao što Tekam re e, nema ni eg težeg nego nekog
ubediti u poznatu istinu.

Marten nam pokaza kako da primetimo da li su liš e ili iglice
poreme eni, kako da uo imo kada je neko prešao preko
kamenja, kako da vidimo da li je neko u prolasku oštetio

mahovinu ili lišajeve.
Stari lovac je bio iznena uju e dobar u itelj. Nije previše

obrazlagao svoja shvatanja, nije nam se obra ao s visine i nisu

45 Strah mudroga II

mu smetala pitanja. ak ga ni Tempijeve teško e s jezikom nisu
dražile. I pored toga, trajalo je satima. itavu polovinu dana. A
kad sam mislio da smo kona no završili, Marten nas povede
nazad u logor.

„Ovuda smo ve prošli“, rekoh. „Ako emo da vežbamo,
zašto ne vežbamo u pravom smeru?“

Marten se ne obazre na mene i nastavi da hoda. „Reci mi šta
vidiš.“

Dvadeset koraka dalje, Tempi pokaza prstom. „Mahovina“,
re e. „Moje stopalo. Ja hodao.“

Najednom sam shvatio i po eo da prime ujem sve tragove
koje smo Tempi i ja ostavili. Naredna tri sata Marten nas je
naterao da se, poniženi, korak po korak vratimo kroz drve e,
pokazavši nam sve ime smo otkrili svoje prisustvo: trag na
lišaju na deblu, deo nedavno slomljenog kamena, promenjenu
boju prevrnutih etina.

Najgore od svega bilo je nekoliko blistavozelenih listova na
tlu, iscepkanih i uredno pore anih u polukrug. Marten izvi
obrvu, a ja porumeneh. Ubrao sam ih s obližnjeg žbuna i
dokono upkao dok sam ga slušao.

„Dobro razmisli i pazi gde staješ“, re e Marten. „I pazite
jedan na drugoga.“ Pogledao je u Tempija pa u mene. „Opasnu
igru igramo.“

Zatim nam pokaza kako da prikrijemo svoje tragove. Ubrzo
shvatismo da je loše sakriven znak esto upadljiviji od onog koji
nije ni sakrivan. I tako smo u naredna dva sata nau ili da
sakrijemo svoje greške i uo imo one koje su drugi pokušali da
sakriju.

Tek tada, dok je popodne prelazilo u ve e, Tempi i ja
po esmo da pretražujemo ovaj komad šume, ve i od ve ine
baronija. Držali smo se zajedno, išli u cikcak, traže i bilo kakav
trag razbojnika.

Pomislih na duge dane pred nama. Mislio sam da je
pretraživanje Arhive naporno. Ali u pore enju s traganjem za
polomljenom gran icom u ovolikoj šumetini, traganje za
gramom bilo je kao odlazak do pekare po kiflu.

U Arhivi sam mogao da do em do neo ekivanih otkri a.

PATRIK ROTFUS 46

Imao sam prijatelje: razgovor, šale, bliskost. Pogledavši iskosa u
Tempija, shvatih da mogu da izbrojim koliko je re i danas

izgovorio: dvadeset etiri, i koliko puta me je pogledao u o i:
tri.

Koliko e ovo potrajati? Deset dana? Dvadeset? Milostivi
Tehlu, da li u izdržati ovde mesec dana a da ne poludim?

Moren takvim mislima, ugledah malo kore oguljene s drveta
i busen trave savijen na pogrešnu stranu i preplavi me

olakšanje.
Ne žele i previše da se ponadam, pokazao sam Tempiju da

pri e. „Vidiš li nešto ovde?“ Klimnuo je glavom, igraju i se
okovratnikom košulje, a onda pokaza na travu koju sam uo io.
Zatim na ogoljeni koren koji nisam primetio.

Gotovo mi se zavrte u glavi od uzbu enja, pa izvadih

hrastovu gran icu i poslah znak Martenu. Cimnuo sam je vrlo
nežno, ne žele i da ga ponovo uplašim.

Prošlo je jedva dva minuta kad Marten iza e iza drve a, a ja
sam za to vreme ve došao do tri zamisli kako da na emo i
ubijemo razbojnike, sastavio pet pokajni kih monologa za Denu
i odlu io da u po povratku u Severen novac pokloniti

tehlinskoj crkvi u znak zahvalnosti za ovo pravo udo.
ekivao sam da e se Marten razljutiti što smo ga tako brzo

pozvali nazad. Ali on stade pored nas i ravnodušno nas
pogleda.

Pokazah na travu, koru drveta i koren. „Tempi je uo io ovo
poslednje“, rekoh da odam priznanje onom ko ga i zaslužuje.

„Dobro“, ozbiljno re e Marten. „Dobro obavljeno. Tamo je i
jedna savijena grana.“ Pokazao je nekoliko koraka udesno.

Okrenuo sam se na stranu na koju je trag izgleda ukazivao.
„Po svoj prilici, idu na sever“, rekoh. „Suprotno od puta. Misliš
da bi bilo bolje da sada odemo u izvi anje ili da sa ekamo do
sutra kad budemo odmorni?“

Marten zaškilji u mene. „Pobogu, mom e. Ovo nisu pravi
tragovi. Toliko upadljivi, toliko blizu jedan drugom.“ Zagledao
se u mene. „Ja sam ih ostavio. Morao sam da se uverim da
ne ete samo preletati pogledom posle nekoliko minuta
traženja.“

47 Strah mudroga II

Ushi enje mi potonu u grudima i završi negde oko nogu,
smrskavši se poput staklene tegle oborene s visoke police. Mora

da sam mnogo jadno izgledao, jer mi se Marten pokajni ki
osmehnu. „Izvini. Trebalo je da ti kažem. Radi u to s vremena
na vreme svakog dana. Samo tako emo uvek biti u
pripravnosti. Znaš, nije mi ovo prvi put da pretražujem
plastove sena.“

Kad smo tre i put pozvali Martena, predložio je da se

opkladimo. Tempi i ja dobi emo polupeni za svaki znak koji

na emo, a on e dobiti srebrni bit za svaki koji nam promakne.

Odmah sam prihvatio ponudu. Ne samo što emo tako stalno

biti u pripravnosti ve je i odnos pet prema jedan delovao

prili no velikodušno.

Posle toga, ostatak dana je brzo prošao. Tempiju i meni

promaklo je nekoliko znakova: panj pomeren s mesta, nešto

razbacanog liš a i jedna pokidana paukova mreža. Smatrao sam

da ovo poslednje nije bilo baš pošteno, ali ak i tako, kad smo te

ve eri krenuli nazad u logor, Tempi i ja bili smo bogatiji za dva

penija.

Marten je za ve erom ispri ao pri u o sinu mlade udovice

koji je otišao od ku e u potrazi za sre om. Jedan kotlokrpa mu

je prodao par arobnih izama pomo u kojih je spasao princezu

iz kule visoko u planinama.

Dedan je jeo i klimao glavom, smeškaju i se kao da ju je ve

uo. Hespe se na nekim mestima smejala, na drugim uzdisala,

savršena publika. Tempi je sedeo sasvim nepomi no s rukama

sklopljenim u krilu, bez tra ka uznemirenosti koju sam od njega

ekivao. Ostao je tako do kraja pri e, slušaju i dok mu se

ve era hladila.

Pri a je bila dobra. Bio je tu gladni džin i igra sa

zagonetkom. Ali udovi in sin je bio dovitljiv i na kraju je vratio

princezu i oženio se njom. Bila je to poznata pri a i dok sam je

slušao, setio sam se davno prošlih vremena, kada sam imao

dom, porodicu.

POGLAVLJE OSAMDESETO

Ton

Slede eg jutra, Marten je otišao s Hespe i Dedanom, dok smo
Tempi i ja ostali da uvamo logor.
Pošto nisam imao ime drugim da ispunim vreme, po eo
sam da sakupljam rezervna drva za ogrev. Zatim sam tražio
korisno bilje po šipražju i doneo vodu s obližnjeg izvora. Onda
sam se zanimao raspakivanjem, razvrstavanjem i sre ivanjem
svega u svojoj torbi.

Tempi je rastavio svoj ma i temeljno o istio i nauljio sve
delove. Nije izgledao kao da se dosa uje, ali s druge strane, on
nikad nikako i nije izgledao.

Do podneva sam hteo da izludim od dosade. itao bih, ali
nisam poneo knjigu. Ušivao bih dodatne džepove u svoj
odrpani ogrta , ali nisam imao višak tkanine. Svirao bih lautu,
ali trubadurska lauta napravljena je tako da se njena muzika
uje u bu noj to ionici. Ovde bi se zvuk razlegao kilometrima
daleko.

askao bih s Tempijem, ali pokušati da s njim razgovaraš
bilo je kao da se dobacuješ s bunarom.

Ipak, izgleda da nisam imao drugog izbora. Prišao sam
mestu gde je Tempi sedeo. Završio je sa iš enjem ma a i
nameštao kožni bal ak. „Tempi?“

On odloži ma i ustade. Stajao je neugodno blizu mene, tako
da nas je delilo jedva nešto više od dvadeset centimetara. Zatim
je oklevao i namrštio se. To i nije bilo neko mrštenje, tek malo
stisnute usne i jedva primetna crta izme u obrva, ali na

49 Strah mudroga II

Tempijevom licu nalik neispisanoj hartiji štr alo je kao re
napisana crvenim mastilom.

Uzmakao je od mene dobra dva koraka, pa pogledao u tlo
izme u nas i zakora io malo napred.

Najednom mi sinu. „Tempi, koliko blizu stoje Ademi?“
Za trenutak me je belo gledao, a onda prasnu u smeh. Na
licu mu zatitra stidljiv osmeh, zbog ega je izgledao kao de .
Brzo mu je iš ezao s usana, ali se zadržao oko o iju. „Pametno.
Da. Druga ije kod Adema. Za tebe, blizu.“ Prišao je neugodno
blizu, a onda uzmakao.
„Za mene?“, upitao sam. „Da li je za druge ljude druga ije?“
Klimnuo je glavom. „Da.“
„Koliko blizu za Dedana?“
Uzvrpoljio se. „Zamršeno.“
Osetio sam kako se u meni budi poznata radoznalost.
„Tempi“, upitao sam, „ho eš li da me nau iš? Da me nau iš da
govorim tvoj jezik?“
„Da“, rekao je. I, mada mu lice nije ništa odavao, osetih
ogromno olakšanje u njegovom glasu. „Da. Molim. Da.“

Do kraja tog popodneva nau io sam zbrkanu beskorisnu ša icu
ademskih re i. Gramatika mi je i dalje bila nepoznata, ali uvek
je tako na po etku. Sre om, jezici su kao muzi ki instrumenti:
što više njih znate, to vam je lakše da nau ite nove. Ademski mi
je bio etvrti.

Najve a teško a sastojala se u tome što Tempijev ejturanski
nije bio mnogo dobar, tako da smo imali bar nešto zajedni ko. I
tako smo dosta crtali po prašini, pokazivali i mahali rukama.
Nekoliko puta, kad nisu bili dovoljni samo gestovi, odigrali
smo nešto sli no pantomimi kako bismo objasnili šta smo hteli
da kažemo. Bilo je zabavnije nego što sam o ekivao.

Prvog dana naišli smo na jedan kamen spoticanja. Nau io
sam desetak re i i setio se još jedne koja bi mi koristila.
Napravio sam pesnicu i glumio kao da u udariti Tempija.

„Freaht“, rekao je.
„Freaht“, ponovio sam.

PATRIK ROTFUS 50

Odmahnuo je glavom. „Ne. Freaht.“
„Freaht“, pažljivo sam izgovorio.

„Ne“, odlu no je rekao. „Freaht je...“ Pokazao je zube i
pomerao vilicu kao da nešto grize. „Freaht.“ Udario je pesnicom
o dlan.

„Freaht“, rekoh.
„Ne.“ Zapanjilo me je s koliko snishodljivosti je to rekao.
„Freaht.“

Obrazi su mi goreli. „To i kažem. Freaht! Freaht! Fre...“
Tempi zamahnu i ošamari me po obrazu. Isto tako je sino
udario Dedana, onako kako bi me otac šljepnuo kad sam bio
neposlušan u javnosti. Nije bilo toliko snažno da zaboli, samo
sam se iznenadio. Godinama mi niko to nije uradio.
Još više me je iznenadilo to što sam ga jedva video. Pokret je

bio lak i trom i dogodio se brže nego dok pucneš prstima. ini
se da nije imao nameru da me uvredi. Hteo je samo da mi
privu e pažnju.

Podigao je svoju kosu boje peska i pokazao uvo. „ uj“,
odlu no je rekao. „Freaht.“ Ponovo je pokazao zube pretvaraju i
se da grize. „Freaht.“ Podignuta pesnica. „Freaht. Freaht.“

I uo sam. Nije u pitanju bilo to kako re zvu i, ve njena
kadenca. „Freaht?“, rekao sam.

Odgovorio mi je osmehom, koji se retko vi ao. „Da. Dobro.“
Zatim sam morao da se vra am i ponovo u im sve re i,
vode i ra una o njihovom ritmu. Ranije ga zapravo nisam ni
uo, samo sam ga oponašao. Polako sam otkrio da svaka re

može da ima nekoliko zna enja u zavisnosti od kadence
zvukova koji su je sa injavali.

Nau io sam najvažnije izraze „Šta to zna i?“ i „Objasni to
sporije“, kao i nekoliko desetina re i: borba, pogledaj, ma ,
šaka, ples. Obojica smo se nasmejali pantomimi koju sam morao
da izvedem da mu objasnim ovo poslednje.

Bilo je neverovatno. To što je svaka re imala razli itu
kadencu zna ilo je da se u samom jeziku krila nekakva muzika.
Morao sam da se zapitam...

„Tempi?“, upitao sam. „Kakve su vaše pesme?“ Za trenutak
me je belo gledao, pa pomislih da nije razumeo apstraktno

51 Strah mudroga II

pitanje. „Možeš li mi otpevati neku ademsku pesmu?“
„Šta je pesma?“ upitao je. U prethodnih sat vremena, Tempi

je nau io dva puta više re i od mene.
Nakašljao sam se i zapevao:

Bosonoga mala Dženi s vetrom hodi.
Momka traži da je nasmeje i razonodi.
Na glavi joj s perom kapa, me usnama svirala.
Ko med slatke, vlažne usne. Jezik oštar poput kalja.

Dok sam pevao, Tempijeve o i se razroga iše. Gotovo da je
zinuo.

„Ti?“, ohrabrio sam ga uperivši prst u njegove grudi.
„Možeš li da otpevaš neku ademsku pesmu?“

Obrazi mu jarko porumeneše, a na licu mu se nesvesno i
otvoreno smeni desetak razli itih ose anja: zapanjenost, užas,
stid, iznena enje, ga enje. Ustao je i okrenuo se, brbljaju i nešto
na ademskom, prebrzo da bih ga razumeo. Izgledao je kao da
sam ga upravo zamolio da se skine go i zaigra.

„Ne“, rekao je uspevši malo da se pribere. Lice mu je
ponovo bilo smireno, ali je njegova bleda koža još bila
jarkocrvena. „Ne.“ Oborio je pogled i dotakao grudi
odmahuju i glavom. „Ne pesma. Ne ademska pesma.“

I sam sam ustao, ne shvataju i gde sam pogrešio. „Tempi,
izvini.“ On odmahnu glavom. „Ne. Ništa žao.“ Duboko
uzdahnuvši i odmahnuvši glavom, okrenuo se i pošao.
„Zamršeno.“

POGLAVLJE OSAMDESET PRVO

Ljubomorni mesec

Te ve eri Marten je ulovio tri debela zeca. Iskopao sam
korenje, ubrao nekoliko trava i, pre zalaska sunca, nas
petoro prionusmo na obrok, koji upotpuniše dve velike vekne
svežeg hleba, puter i trošni doma i sir bez nekog posebnog
imena.

Bili smo dobro raspoloženi jer prethodnog dana vreme beše
lepo, pa je ve eru pratilo još pri a.

S nežnim žarom, Hespe je ispri ala iznena uju e
romanti nu povest o kraljici zaljubljenoj u slugu. Iako pri a nije
otkrivala njeno meko srce, pogledi koje je upu ivala Dedanu
dok je govorila o kralji inoj ljubavi sigurno jesu.

Dedanu su, me utim, promakli znaci njene ljubavi.
Ispoljivši glupost kakvu sam retko sretao, po e da pri a pri u
koju je uo u gostionici Zapeni. Onu o Felurijanki.

„Momak koji mi je ovo ispri ao jedva da je imao godina
koliko i naš Kvout“, re e on. „I da ste ga uli, shvatili biste da
nije od onih koji bi takvu pri u umeli da izmisle.“ Pla enik se
zna ajno udari po elu. „Ali poslušajte, pa sami procenite vredi
li u nju poverovati.“

Kao što rekoh, Dedan je umeo lepo da pri a i bio je mnogo
oštrijeg uma nego što biste pretpostavili, kad bi rešio da ga
upotrebi. Nažalost, u ovoj prilici radilo je ono prvo, ali ne i
drugo.

„Od najdavnijih vremena, muškarci su se uvali ovog dela
šume. Ne iz straha od razbojnika ili da se ne izgube.“