Patrik Rotfus - Strah mudroga (2 deo)

POGLAVLJE DEVEDESET ETVRTO

Preko kamenja i korenja

Odlu ili smo da se oslonimo na mapu koju smo našli, pa
smo presekli preko šume pravo na zapad, uputivši se u
Kroson. ak i ako promašimo grad, mora emo da iza emo na
put i uštede emo mnogo kilometara peša enja.

Napredovali smo sporo zbog Hespine povre ene noge, pa
smo tog prvog dana prešli samo desetak kilometara. Za vreme
jednog od estih odmora, Tempi je po eo stvarno da me
podu ava ketan.

Kakva sam budala bio, mislio sam da me je ve u io.
Zapravo je samo ispravljao moje groznije greške jer su ga ljutile.
Kao što bih ja bio u iskušenju da naštimujem ne iju lautu ako bi
svirao falš u mom prisustvu. Ovo podu avanje bilo je sasvim
druga ije. Krenuli smo s ketanom od po etka i on mi je
ispravljao greške. Sve greške. Samo u prvom pokretu našao ih
je osamnaest, a u ketanu ima više od sto pokreta. Vrlo brzo sam
po eo da se predomišljam u vezi s ovim obu avanjem.

Ja sam po eo da u im Tempija da svira lautu. Usput sam
svirao note i u io ga kako se zovu, a onda sam mu pokazao
neke akorde. inilo mi se da je to dobro za po etak.

Nadali smo se da emo do narednog dana u podne sti i do
Krosona. Ali sredinom jutra naišli smo na turobnu, smrdljivu
mo varu koje nije bilo na mapi.

I tako je po eo zaista o ajan dan. Gotovo smo mileli jer smo
pri svakom koraku morali da pazimo gde stajemo. U jednom
trenutku Dedan se trže i pade bacakaju i se, poprskavši nas sve

PATRIK ROTFUS 154

odvratnom vodom. Rekao je da je video komarca ve eg od svog
palca, sa sisaljkom poput šnale za kosu. Napomenuo sam da bi

to mogla biti hitrica. On je dao nekoliko neprijatnih,
nehigijenskih predloga šta bih sve mogao sebi da uradim, im
mi bude bilo zgodno.

Kako je popodne proticalo, odustali smo od povratka na put
i usredsredili se na ono najneodložnije – da na emo suvo mesto
na kome emo mo i da sedimo, a da ne potonemo. Ali nailazili

smo samo na mo varu, rupe i oblake upornih komaraca i
peckavih muva.

Sunce je po eo da zalazi pre nego što smo se kona no
izvukli iz mo vare, a toplo i sparno vreme brzo zameniše
hladno a i vlaga. Klancali smo dok tlo kona no nije po elo da
se uspinje. I mada smo svi bili umorni i mokri, jednoglasno

odlu ismo da nastavimo dalje i pobegnemo od insekata i
smrada trulih biljaka.

Mesec je bio pun i davao nam više nego dovoljno svetla da
se probijamo kroz drve e. Iako je dan bio o ajan, raspoloženje
nam se popravljalo. Hespe se toliko umorila da se naslonila na
Dedana, a kad ju je pla enik sav blatnjav nežno obgrlio, rekla

mu je da mesecima nije ovako dobro mirisao. Odgovorio je da
e morati da prihvati sud tako upadljivo ljupke žene.

Ukrutio sam se ekaju i da njihovo zadirkivanje postane
jetko i zajedljivo. Ali dok sam se vukao za njima, primetio sam
kako ju je nežno obgrlio. Hespe se gotovo nežno naslonila na
njega, skoro uopšte ne koriste i povre enu nogu. Pogledao sam

u Martena, a stari traga se osmehnu tako da mu beli zubi
blesnuše na mese ini.

Nedugo zatim naišli smo na ist potok i sprali sa sebe
najve i deo smrada i blata. Plaknuli smo ode u i obukli istu.
Raspakovao sam svoj dronjavi, pohabani ogrta i pritegao ga na
grudima, uzalud se nadaju i da e me zaštititi od ve ernje

hladno e.
Baš smo završavali kad uzvodno za usmo tiho pevanje. Svi

na uljismo uši, ali od kloparanja potoka nismo jasno uli.
Ipak, pevanje je ukazivalo da tu ima ljudi, što zna i da samo

što nismo stigli u Kroson, a možda ak i u gostionicu Za peni,

155 Strah mudroga II

ako nas je mo vara skrenula na jug. ak bi i seoska ku a bila
bolja od još jedne no i provedene na neudobnom.

I tako nam je, i pored umora i bola, nada da emo na i meke
postelje, topli obrok i hladno pi e dala snage da pokupimo
torbe i nastavimo.

Sledili smo potok, a Dedan i Hespe su i dalje išli zajedno.
Pevanje se na mahove ulo i gubilo. Zbog nedavnih kiša, potok
je nadošao, a buka koju je pravio kotrljaju i se preko kamenja i
korenja ponekad je bila dovoljna da zagluši i bat naših koraka.

Najzad se potok proširio i umirio, a gust šiprag proredio se
otkrivši prostranu istinu.

Više se nije ulo pevanje. A nismo videli ni put, gostionicu,
niti plami ak vatre. Samo prostranu istinu dobro obasjanu
mese inom. Potok se širio obrazuju i blistavo jezerce. A na
glatkoj steni pored jezerceta sedela je...

„Gospodaru Tehlu, sa uvaj me od demona no i“, kruto re e
Marten. Ali u glasu mu je bilo više poštovanja nego straha. I nije
skretao pogled.

„To je...“, slabašno re e Dedan. „To je...“
„Ne verujem u vile“, pokušao sam da kažem, ali jedva da sam
prošaptao.
Bila je to Felurijanka.

PATRIK ROTFUS 156

POGLAVLJE DEVEDESET PETO

Progonjen

N as se sve petoro zaledismo. Lagano mreškanje jezera
odražavalo se na lepoj pojavi Felurijanke. Naga na
mese ini, ona zapeva:

cae-lanion luhial
di mari felanua
kreata tu ciar
tu alaran di.
dirella. amauen.
loesi an delian
tu nia vor ruhlan
Felurian thae.

Glas joj je udno zvu ao. Bio je mek i nežan, previše tih da
bismo ga uli na suprotnoj strani istine. Previše nejasan da bi
nadja ao zvuk potoka i uskomešanog liš a. Uprkos tome, ja je
jesam uo. Re i su joj bile jasne i umilne poput razigranih
tonova udaljene frule. Podse alo me je na nešto, ali nisam
mogao da se setim na šta.

Melodija je bila ista ona koju je Dedan otpevao u pri i.
Nisam ni re razumeo, osim njenog imena u poslednjem stihu. I
pored toga, osetio sam kako me vu e, neobjašnjivo i
nepopustljivo. Kao da mi je neka nevidljiva ruka zaronila u
grudi i uhvatila me za srce pokušavaju i da me izvu e na
istinu.

Odupirao sam se. Skrenuo sam pogled i oslonio se rukom o

157 Strah mudroga II

obližnje drvo da se zadržim.
Iza sebe sam uo Martenovo mrmljanje. „Ne, ne, ne“,

šaputao je, kao da pokušava sam sebe da ubedi. „Ne, ne, ne, ne,
ne. Ni za sav novac ovog sveta.“

Pogledao sam preko ramena. Traga ev pogled bio je
grozni avo prikovan za istinu pred njim, ali delovao je više
uplašeno nego uzbu eno. Tempi je stajao, a na obi no
ravnodušnom licu jasno se videlo iznena enje. Izobli enog lica,
Dedan je uko eno stajao po strani, dok je Hespe gledala as u
njega as u istinu.

Felurijanka je ponovo zapevala. Glas joj je bio kao nada u
toplo ognjište usred hladne no i. Poput devoja kog osmeha.
Setio sam se Losi iz gostionice Za peni, njenih crvenih kovrdži
nalik rasutoj vatri. Setio sam se njenih bujnih grudi i kako mi je
rukom prošla kroz kosu.

Felurijanka je pevala, a ja osetih kako me njena pesma
privla i. Snažno, ali ne toliko da nisam mogao da se oduprem.
Pogledavši ponovo ka istini, ugledah je, kože srebrnobele pod
ve ernjim nebom. Sagla se i umo ila šaku u jezero gracioznije
od plesa a.

Najednom se u meni javi jasna misao. ega se ja to plašim?
Bajke? Ovde je bilo magije, prave magije. Štaviše, bila je to
magija pesme. Ako propustim ovu priliku, nikad to sebi ne u
oprostiti.

Još jednom se osvrnuh ka svojim saputnicima. Marten je
primetno drhtao. Tempi je polako uzmicao. Dedan je stiskao
šake u pesnice. Zar u biti kao oni, sujeveran i uplašen? Ne.
Nikad. Ja sam pripadao Ezoterijumu. Ja sam bio imenitelj. Ja
sam jedan od Edema Rua.

Osetih kako iz mene kulja divlja ki smeh. „Vidimo se za tri
dana u gostionici Za peni“, rekao sam i kro io na istinu.

Sad osetih kako me Felurijanka ja e privla i. Koža joj je
blistala na mese ini. Kosa joj se poput senke rasula svuda oko
nje.

„Nek se nosi“, uo sam Dedana iza sebe. „Ako on ide, onda
idem i...“ Usledilo je kratko koškanje, a onda se ulo kako nešto
pada na zemlju. Okrenuvši se, videh ga kako ni ice leži u

PATRIK ROTFUS 158

visokoj travi. Hespe mu je stavila koleno na krsta i vrsto mu
držala jednu ruku iza le a. Slabašno se odupirao, glasno

psuju i.
Tempi ih je ravnodušno gledao, kao da ocenjuje rva ki me .

Marten mi je sumanuto mahao. „Mali“, žurno je prosiktao.
„Vra aj se ovamo! Mali! Vrati se!“

Ponovo sam se okrenuo ka potoku. Felurijanka me je
gledala. ak i sa trideset metara video sam joj o i, tamne i

radoznale. Usta joj se razvukoše u širok, prete i osmeh.
Nasmejala se divlja kim smehom. Bio je vedar i oduševljen.
Nije zvu ao ljudski.

Zatim je, hitro poput vrapca, skladno poput jelena, poletela
preko istine. Pohitao sam za njom, a i pored teške torbe i ma a
o boku, kretao sam se toliko brzo da se ogrta vijorio za mnom

kao zastava. Nikada pre a ni kasnije nisam tako tr ao. Tako tr i
dete, lako i brzo, nimalo se ne plaše i da e pasti.

Felurijanka ispred mene. U žbunje. Nejasno se se am drve a,
mirisa zemlje, sivog kamena obasjanog mese inom. Ona se
smeje. Izmi e, pleše, vu e napred. eka dok se ne približim
toliko da je skoro dotaknem, a onda se izmakne. Blista na

mese ini. Ose am granje koje grabi, mlaz vode, topli vetar...
I hvatam je. Ruke su joj upetljane u mojoj kosi, vuku me k

sebi. Usne su joj žudne. Jezik lukav i palacav. Njen dah u mojim
ustima, puni mi glavu. Topli vrhovi njenih grudi dodiruju mi
grudi. Miris joj je poput deteline, mošusa, poput zrele jabuke
oborene na zemlju.

I nema oklevanja. Nema sumnje. Znam ta no šta da radim.
Ruke su mi na njenom potiljku. Prelaze joj preko lica. Upetljane
su u njenoj kosi. Klize joj niz glatku butinu. Grabe je vrsto za
bok. Obuhvataju je oko uskog struka. Dižu je. Spuštaju je na
zemlju...

A ona se uvija poda mnom, gipka i. mlitava. Sporo,

uzdišu i. Obujmila me je nogom. Le a joj se izvijaju. Vrelim
rukama grabi me za ramena, ruke, stiska mi le a...

I opkora ila me je. Pokreti su joj divlji. Njena duga kosa
prelazi mi preko lica. Zabacila je glavu, drhte i i tresu i se,
uzvikuju i na meni nepoznatom jeziku. Njeni oštri nokti

159 Strah mudroga II

zabadaju mi se u glatke miši e na grudima...
A u tome ima muzike. Nerazumljivi povici koje ispušta,

podižu se i spuštaju. Njen uzdah. Moje zahuktalo srce. Ona
usporava. Grabim je za bokove u mahnitom kontrapunktu. Naš
ritam je poput neme pesme. Poput iznenadnog groma. Poput
jedva ujnog udaranja udaljenog bubnja...

I sve staje. Sav se izvijam. Napet sam poput strune na lauti.
Drhtim. Ose am bol. Previše sam zategnut i pucam...

POGLAVLJE DEVEDESET ŠESTO

Sama vatra

Probudio sam se s nekakvim neodre enim se anjem.
Otvorivši o i, ugledah drve e koje se uzdiže ka mra nom
nebu. Svuda okolo bili su svileni jastuci, a nekoliko koraka od
mene ležala je Felurijanka, gola i komotno opružena u snu.

Izgledala je glatko i savršeno poput statue. Uzdahnula je u
snu, a ja prekorih sebe zbog te pomisli. Znao sam da nije ni
nalik hladnom kamenu. Bila je topla i gipka, a u pore enju s
njom, najglatkiji mermer bio je to ilo.

Pružio sam ruku da je dotaknem, ali zaustavio sam se, ne
žele i da poremetim savršeni prizor pred sobom. Nešto je
po elo da me kopka, ali odagnah tu misao poput dosadne
muve.

Felurijanka razdvoji usne i uzdahnu, ispustivši zvuk poput
golubice. Setio sam se dodira tih usana. Osetih žudnju i naterah
sebe da skrenem pogled s njenih mekih usana nalik latici cveta.

Njeni zatvoreni kapci bili su prošarani poput krila leptira,
posuti tamnoljubi astim i crnim krugovima s tragovima
bledozlatne boje koja se mešala s bojom njene kože. Kako su joj
se o i polako pomerale u snu, šara se premeštala kao da je leptir
zamahao krilima. Sam taj prizor verovatno je bio vredan cene
koju svi muškarci moraju da plate što ga vide.

Gutao sam je o ima, znaju i da sve pesme i pri e koje sam
ikad uo nisu ništa. Ona je ono o emu svi muškarci sanjaju. Sva
mesta na kojima sam ikad bio, sve žene koje sam ikad video.
Upoznao sam samo jednu ravnu njoj.

161 Strah mudroga II

Nešto u mom umu je urlalo, ali bio sam ošamu en pokretom
njenih o iju ispod kapaka, oblikom njenih usta koja kao da e
me poljubiti ak i u snu. Ponovo ljutito oterah tu misao.

Ili u poludeti ili umreti.
Kona no mi se do svesti probila jedna ideja i osetih da sam
se najednom sav naježio. Na trenutak mi se um sasvim
razbistrio, kao kad izronite da udahnete vazduh, pa brzo
zažmurih pokušavaju i da se spustim u „srce od kamena“.
Nisam uspeo. Prvi put u životu to hladno, mirno stanje mi je
izmaklo. Felurijanka me je neprimetno omela. Slatki dah. Meke
grudi. Uporni, skoro o ajni ki uzdasi što klize sa gladnih usana,
mekih poput latice...
Kamen. I dalje sam žmurio, ogrnuvši se smirenom
razboritoš u „srca od kamena“ kao plaštom pre nego što sam se
usudio i da pomislim ponovo na nju.
Šta sam znao? Prisetio sam se stotine pri a o Felurijanki i
probrao ideje koje se ponavljaju. Felurijanka je prelepa.
Op injava smrtnike. Oni je prate u Vilin-zemlju i umiru u
njenom zagrljaju.
Kako su umirali? Nije bilo teško pretpostaviti: zbog
izuzetnog fizi kog naprezanja. Zaista je bilo prili no surovo, pa
oni tromi i krhki možda nisu prošli baš tako dobro kao ja. Sad
kad sam na to obratio pažnju, primetio sam da mi je celo telo
poput dobro isce ene krpe. Ramena su me bolela, kolena su mi
gorela, a na vratu su se videle slatke modrice nežnih ugriza, od
desnog uva, niz grudi i...
Celo telo mi obli crvenilo i upinjao sam se da utonem dublje
u „srce od kamena“ dok mi puls nije usporio, pa sam mogao da
izbacim iz glave misao o njoj.
Padoše mi na pamet etiri pri e u kojima su se ljudi živi
vratili iz Vilin-zemlje, svi do jednog skrenuli pame u. Kako se
ispoljavalo njihovo ludilo? Opsesivno ponašanje, iznenadna
smrt zbog otu ivanja od stvarnosti i propadanje zbog izuzetne
melanholije. Trojica su umrla kroz jednu deseticu. etvrta pri a
govori o oveku koji je izdržao skoro pola godine.
Ali nešto nije imalo smisla. Ta no, Felurijanka jeste ljupka.
Vešta? Bez svake sumnje. Ali baš toliko da svaki muškarac

PATRIK ROTFUS 162

umre ili poludi? Ne. To jednostavno nije bilo verovatno.
Ne želim da potcenjujem to iskustvo. Ne sumnjam ni na

trenutak da su u prošlosti muškarci, sasvim razumljivo, zbog
toga gubili razum. Ja sam, me utim, bio siguran da sam sasvim
pri zdravoj pameti.

Nakratko sam se zanosio mišlju da sam lud, a da to ne
znam. Zatim razmotrih mogu nost da sam oduvek bio lud,
priznaju i da je ova pomisao verovatnija od prethodne, a onda

ih obe odbacih.
Ležao sam, i dalje žmure i, i uživao u mirnoj klonulosti

kakvu nikad ranije nisam osetio. Uživao sam u tom trenutku, a
onda otvorih o i pripremivši se za bekstvo.

Prešao sam pogledom po paviljonu, svilenim draperijama i
razbacanim jastucima. Bili su to jedini Felurijankini ukrasi.

Ležala je usred svega toga, sva u oblim bokovima, vitkim
nogama i gipkim miši ima koji su se pomerali pod njenom
kožom.

Gledala me je.
Ako je u snu bila lepa, budna je bila dvostruko lepša.
Usnula, bila je slika vatre. Budna, bila je sama vatra.

Možda e vam delovati udno što sam tada osetio strah.
Možda e delovati udno što sam, nadohvat ruke od
najprivla nije žene na svetu, najednom postao svestan svoje
smrtnosti.

Osmehnula se poput noža u baršunu, i protegla kao ma ka
na suncu.

Telo joj je bilo stvoreno da se proteže, izvija le a, zateže
glatki stomak. Oble, pune grudi podigoše joj se pri pokretu
ruku i najednom se osetih kao uspaljeni jelen. Moje telo je
reagovalo na nju i osetih kao da neko vrelim žara em udara o
hladnu ravnodušnost „srca od kamena“. Na trenutak izgubih
kontrolu i jedan manje disciplinovan deo mog uma po e da joj

sastavlja pesmu.
Nisam mogao da odvojim pažnju i ponovo zauzdam taj deo

uma. Usredsredio sam se na to da ostanem na sigurnom u „srcu
od kamena“, ne obaziru i se ni na njeno telo ni na taj brbljivi
deo uma koji je negde duboko u mojoj svesti rimovao kuplete.

163 Strah mudroga II

To nije bilo nimalo lako. Zapravo, u pore enju s tim obi ne
teško e simpatije delovale su jednostavno poput preskakanja
konopca. Da nije bilo onog što sam dobio na Univerzitetu, bio
bih slomljen i o ajan, usredsre en samo na svoje zato eništvo.

Polako se opuštaju i nakon istezanja, Felurijanka me
pogleda svojim prastarim o ima. O ima kakve do tada nisam
video. Bile su upe atljive boje...

Letnji sumrak u o ima
... nekako pono no plave. Bile su zapanjuju e. Zapravo...
Kapci nalik leptirima
... uopšte nisu imale beonja e...
Usne nalik ve ernjim nebesima.
Stisnuo sam zube, odvojio taj brbljivi deo sebe i zatvorio ga
u udaljeni deo uma, pustivši ga da sam sebi peva.
Felurijanka nakrivi glavu. O i su joj bile usredsre ene i
bezizrazne kao u ptice, „zašto si tako tih, vatreni ljubavni e?
jesam li te ugasila?“
Njen glas mi je zvu ao udno. U njemu uopšte nije bilo
neravnina. Bio je sasvim blag i gladak, poput komada savršeno
ugla anog stakla. Iako tako neobi no mek, spustio mi se niz
ki mu, od ega se osetih kao ma ka koju su pomazili sve do
vrha repa.
Povukao sam se još dublje u „srce od kamena“, osetivši kako
me obavija svojom smirenoš u i ohrabruje me. Ipak, dok sam
najve im delom bio usredsre en na samokontrolu, mali, ludi
deo mog uma isko i na scenu i re e: „Nikad ugašen. Mada sam
natopljen tobom, gorim. Okret tvoje glave je kako pesma. Kao
varnica. Kao dah koji me nosi i raspaljuje vatru koja ne može a
da šire i se ne zatutnji tvoje ime.“
Felurijankino lice se ozari, „pesnik! po pokretima tvog tela
trebalo je da znam da si pesnik.“
Njen nežni šapat ponovo me uhvati nespremnog. Ne radi se
o tome da joj je glas bio dahtav, promukao ili ulan. Ništa toliko
neukusno ili usiljeno. Ali kad bi progovorila, nisam mogao a da
ne primetim da njen dah, istisnut iz grudi, prolazi kroz meko i
slatko grlo, a onda ga oblikuje brižljiva igra usana, zuba i jezika.
Primakla se, probijaju i se na rukama i nogama kroz jastuke,

PATRIK ROTFUS 164

„li io si na pesnika, vatren i lep.“ Obuhvatila mi je lice, a glas joj
je bio jedva šapat, „pesnici su nežniji. govore lepe re i.“

Samo jedna osoba imala je glas sli an ovom. Elodin. U
retkim prilikama, njegov glas ispunio bi vazduh kao da i sam
svet osluškuje.

Felurijankin glas nije odjekivao. Nije ispunio šumski
proplanak. Njen glas bio je zatišje pred iznenadnu letnju oluju.
Bio je mek poput pera. Od njega mi srce posko i u grudima.

Kad me je tako nazvala pesnikom, nisam se sav nakostrešio
niti zaškrgutao zubima. Iz njenih usta, bilo je to najsla e ime
ikad upu eno nekom muškarcu. Toliko je mo an bio njen glas.

Felurijanka mi vrhovima prstiju o eša usne. „poljupci
pesnika su najbolji, ljubiš me kao plamen sve e.“ Povukla je
jednu ruku i dotakla usta, a o i joj se ozariše dok se prise ala.

Uhvatio sam joj šaku i nežno je stisnuo. Moje šake su
oduvek delovale skladno, ali pored njenih izgledale su grubo i
neotesano. Prodahtao sam joj u dlan: „Tvoji poljupci su poput
sun evog svetla na mojim usnama.“

Oborila je pogled, a krila leptira zaigraše. Osetih kako moja
bezumna žudnja popušta i po eh da shvatam. Ovo je bila

magija, ali ni nalik onoj koju sam ja znao. Nije to bila simpatija
niti sigaldrika. Felurijanka je dovodila muškarce do ludila od
žudnje onako kako sam ja osloba ao telesnu toplotu. Za nju je
to bilo prirodno, mada je nad time imala vlast.

Preletela je pogledom preko moje ode e i stvari razbacanih u
jednom kraju proplanka. udno su odudarali me u svilom i

nežnim bojama. Video sam kako joj se pogled zaustavlja na
mojoj lauti. Zaledila se.

„da li je moj plamen nežni pesnik? da li on peva?“ Glas joj je
drhtao i osetio sam da napeto o ekuje odgovor. Pogledala je u
mene. Osmehnuo sam se.

Felurijanka je odskakutala i donela mi lautu, poput deteta s

novom igra kom. Uzimaju i lautu, primetio sam da su joj o i
širom otvorene i... vlažne?

Pogledao sam joj u o i i u trenu shvatio kakav mora da je
njen život. Ima hiljadu godina i ponekad je usamljena. Ako
poželi društvo, mora da zavodi i mami. A zašto? Zbog jedne

165 Strah mudroga II

ve eri provedene u ne ijem društvu? Jednog sata? Koliko jedan
prose an muškarac može da izdrži dok se ne slomi i ne poludi i
postane poput poniznog psa? Ne dugo.

A koga bi srela u šumi? Zemljoradnike i lovce? Kakvu
zabavu bi oni mogli da joj pruže, zarobljeni njenom straš u? Na
trenutak osetih sažaljenje prema njoj. Znam kako je to biti
usamljen.

Izvadio sam lautu iz kutije i po eo da je štimujem. Isprobao
sam jedan akord i ponovo je pažljivo naštimovao. Šta da
odsviram najlepšoj ženi na svetu?

Zapravo, nije mi bilo teško da odlu im. Otac me je nau io
kako da procenim publiku. Zasvirao sam „Sestre Flin“. Ne bi
me udilo ako nikada niste uli za nju. To je vedra i živahna
pesma o dve sestre koje tra are dok se prepiru oko cene putera.

Ve ina ljudi želi da uje pri e o legendarnim avanturama i
ljubavima. Ali šta svirati nekom ko živi u legendi? Šta svirati
ženi koja je ve itavu ve nost predmet ljubavi? Svirate joj
pesme o obi nim ljudima. Bar sam se tako nadao.

Oduševljeno je pljeskala na kraju, „još! još?“ Osmehnula se s
mnogo nade, nakrivivši glavu tako da to ispadne kao molba.

i su joj bile izbe ene, žudne i predivne.
Odsvirao sam joj „Larm i njegov kr ag piva“. Pa „Kova eve
erke“. Odsvirao sam joj šaljivu pesmu o svešteniku koji juri za
kravom, koju sam napisao s deset godina i ak joj nikad ni
naslov nisam dao.
Felurijanka se smejala i pljeskala. Pokrila je o i od
zaprepaš enja, a usta od stida. Što sam duže svirao, to me je
više podse ala na mladu seljan icu koja je prvi put došla na
vašar, ispunjena jednostavnom radoš u, lica ozarenog od
nedužnog oduševljenja, be i se u udu pred svim onim što
vidi.
I ljupka, naravno. Usredsredio sam se na prste da ne bih
mislio na to.
Posle svake pesme nagradila bi me poljupcem, zbog ega mi
je bilo teško da odlu im šta slede e da sviram. Nije da mi je
mnogo smetalo. Vrlo brzo sam shvatio da su mi poljupci draži
od nov a.

PATRIK ROTFUS 166

Svirao sam joj „Kotlokrpu Zakrpu“. Da vam kažem, dok
sam živ, pamti u Felurijanku kako tihim glasom pevuši refren

moje omiljene kr marske pesme.
Sve to vreme ose ao sam kako mo koju ima nada mnom

malo-pomalo slabi. To mi je dalo malo vremena da predahnem.
Opustio sam se i dozvolio sebi da se još mal ice izvu em iz
„srca od kamena“. Ravnodušna smirenost može biti korisno
duševno stanje, ali ne doprinosi ubedljivosti nastupa.

Svirao sam satima, a kad sam završio, ponovo sam bio onaj
stari. Ho u re i, gledao sam Felurijanku uz normalnu reakciju
kakvu biste i o ekivali kad pred sobom imate najlepšu ženu na
svetu.

I sad je se se am, kako sedi gola me u jastucima, a me u
nama u vazduhu plešu tamni leptiri. Ne bih bio živ ovek kad

me to ne bi uzbudilo. Ali inilo se da ponovo vladam svojim
umom i bio sam zahvalan zbog toga.

Razo arano se nadurila, pobunivši se kad sam vratio lautu u
kutiju. „jesi li umoran?“ upitala je uz smešak. „da sam znala, ne
bih te izmorila, mili pesni e.“

Osmehnuo sam joj se pravdaju i se. „Izvini, ali ini se da je

kasno.“ Zapravo, nebo je i dalje bilo iste ljubi aste boje kao pred
sumrak kakvo je bilo i kad sam se probudio, ali nisam
odustajao. „Mora u da požurim ako želim da se na em...“

Um mi je u trenu obamro, kao da me je neko udario u
potiljak. Osetih strast, žestoku i neutaživu. Osetih potrebu da je
imam, da pritisnem njeno telo uz svoje, da osetim divlju

slatko u njenih usana.
Samo zahvaljuju i onom što sam nau io kao ezoteri ar,

zadržao sam bar neku predstavu o svom sopstvenom
identitetu. ak i tako, držao sam je samo vrhovima prstiju.

Felurijanka je sedela prekrštenih nogu na jastucima
prekoputa mene, užasnog, gnevnog lica, o iju hladnih i

neumoljivih poput dalekih zvezda. S promišljenom smirenoš u
oterala je s ramena leptira koji je lagano lepršao. U tom
jednostavnom pokretu bilo je toliko gneva da mi se stomak
zgr io i shvatih:

Niko nikad ne ostavlja Felurijanku. Nikad. Držala je

167 Strah mudroga II

muškarce, koji bi je voleli dok im se tela i umovi ne bi slomili od
naprezanja. Držala ih je dok joj ne bi dosadili, a kad bi ih
oterala, baš taj odlazak nagonio ih je u ludilo.

Bio sam bespomo an. Predstavljao sam nešto novo. Igra ku,
omiljenu zato što je najnovija. Pro i e mnogo vremena dok joj
ne dosadim, ali i to e se dogoditi. A kad me kona no bude
oslobodila, moj um e sam sebe rastrgnuti od žudnje za njom.

POGLAVLJE DEVEDESET SEDMO

Krv i ogor en Ru

Dok sam sedeo u svili ose aju i kako sve teže vladam
sobom, celo telo mi obli hladan znoj. Stisnuo sam vilicu,
blago se ražestivši. itavog života um je bio jedino na šta sam
se uvek mogao osloniti, jedino što je uvek bilo sasvim moje.

Osetio sam kako mi se odlu nost topi, a prirodnu žudnju
zamenilo je nešto životinjsko, emu je samo požuda bila na
pameti.

Deo mene koji je još uvek bio Kvout besneo je, ali osetih
kako mi telo reaguje na njeno prisustvo. S užasnom
zapanjenoš u shvatih kako puzim ka njoj kroz jastuke. Jedna
ruka našla je njen tanki struk i s užasnom žudnjom sagoh se da
je poljubim.

Urlikao sam u sebi. Bio sam potu en i pokoren, izgladneo i
izboden. Ali ma šta da se dogodi s ovim telom ili svetom oko
mene, moj um je samo moj. Bacio sam se na rešetke
neopipljivog kaveza sa injenog od mese ine i žudnje.

I nekako se zadržah da ne poletim ka njoj. Iz grla mi se otrže
uzdah, kao da hita da pobegne.

Felurijanka se naslonila na jastuke, glave nagnute ka meni.
Usne su joj bile blede i savršene. O i poluzatvorene i gladne.

Silom sam otrgao pogled od njenog lica, ali nisam imao gde
da pogledam. Vrat joj je bio gladak i nežan i podrhtavao je od
nežnog pulsa. Jedna dojka bila je obla i puna dok je druga blago
naginjala u stranu prate i nagib njenog tela. Podizale su se i
spuštale kako je disala, lagano, bacaju i po njenoj koži senke pri

169 Strah mudroga II

svetlosti sve e. Iza bledoruži astih, malo razdvojenih usana
primetio sam savršenu belinu zuba.

Zažmurio sam, ali je sad nekako bilo još gore. Vrelina njenog
tela bila je kao da stojiš pored vatre. Koža na njenom zglobu
bila mi je meka pod prstima. Pomerila se poda mnom, o ešavši
me nežno dojkom o grudi. Osetio sam njen dah na vratu.
Zadrhtao sam i po eo da se znojim.

Otvorivši o i, videh da zuri u mene. Izgledala je nevino,
gotovo povre eno, kao da ne shvata da je odbijena.
Pothranjivao sam plami ak gneva. Niko ovo ne sme da mi
uradi. Niko. Odmakao sam se od nje. elo joj se jedva primetno
nabra, kao da se uzrujala, naljutila ili usredsredila.

Dota e mi lice, usredsre ena kao da ita nešto zapisano
duboko u meni. Pokušao sam da se povu em, setivši se njenog
dodira, ali telo mi se treslo. Kapljice znoja nežno su sa mene
padale po svilenim jastucima i njenom stomaku.

Nežno me je dotakla po obrazu. Sagoh se da je poljubim i
nešto u mom umu se slomi.

Osetio sam pucanje i etiri godine mog života jednostavno
iskliznuše. Iznenada sam ponovo bio na ulicama Katranova. Tri
de aka krupnija od mene, masne kose i pohlepnih o iju izvukla
su me iz slomljenog sanduka u kome sam spavao. Dvojica su
me držala prikovavši mi ruke. Ležao sam u ledenoj ustajaloj
lokvi. Bilo je rano jutro, na nebu su još bile zvezde.

Jedan od njih stavio mi je ruku preko usta. Nije bilo važno.
Mesecima sam bio u gradu. Znao sam da ne treba da vi em za
pomo . U najboljem slu aju, niko ne bi došao. U najgorem, neko
bi došao, a onda bi ih samo bilo još više.

Dvojica su me držala. Tre i je sekao sa mene ode u. Posekao
me je. Govorili su šta e mi uraditi. Ose ao sam njihov užasno
vreo dah na licu. Smejali su se.

Tu u Katranovu, polunag i bespomo an, osetio sam kako iz
mene nešto navire. Odgrizao sam dva prsta sa šake koja mi je
stajala preko usta. uo sam vrisak i psovanje, a jedan od njih
posr i uzma e. Uporno sam se upinjao da se oslobodim onog
koji je još bio na meni. uo sam kako mi ruka puca i njegov
stisak je popustio. Zaurlikao sam.

PATRIK ROTFUS 170

Zbacio sam ga sa sebe. Ustao sam, i dalje vrište i, a ode a na
meni visila je sva u dronjcima. Oborio sam jednog od njih na

zemlju. eprkaju i rukom, napipao sam kocku kaldrme i njom
mu polomio nogu. Se am se tog zvuka. Mlatio sam dok mu
nisam polomio ruke, a onda sam mu smrskao glavu.

Podigavši pogled, video sam da je onaj koji me je posekao
nestao. Tre i se zgurio uza zid. Stiskao je krvavu ruku na grudi.
Pogled mu je bio uplašen i izbezumljen. Onda sam uvši korake

koji se približavaju bacio kamen i tr ao, tr ao...
Najednom, toliko godina kasnije, ponovo sam bio taj divlji

de ak. Zabacio sam glavu i zarežao u sebi. Osetio sam nešto
duboko u sebi. Dohvatio sam ga.

Ispunila me napeta tišina, onaj muk koji zavlada pred
udarac groma. Osetio sam kako vazduh oko mene po inje da se

kristališe.
Osetio sam hladno u. Smireno sakupih i sastavih delove

uma. Ja sam Kvout, trubadur, Edema Ru po ro enju. Ja sam
Kvout student, Elodinov re’lar. Ja sam Kvout muzi ar. Ja sam
Kvout.

Stao sam iznad Felurijanke.

Kao da sam prvi put u životu zaista bio budan. Sve je bilo
jasno i izoštreno, kao da gledam novim o ima. Kao da sam
sasvim zaboravio na o i i svet gledam neposredno umom.

Usnuli um, deo mene neodre eno je shvatio. Više ne spava,
pomislio sam i osmehnuo se.

Pogledao sam u Felurijanku i u tom trenu shvatio sam je od

glave do pete. Pripadala je Vilin-narodu. Nije marila za dobro i
loše. Bila je bi e sazdano od žudnje, gotovo poput deteta. Dete
ne mari za posledice, baš kao ni iznenadna oluja. Felurijanka je
podse ala na oboje, ali se i razlikovala od njih. Bila je prastara i
nevina, mo na i ponosna.

Da li je ovako Elodin video svet? Da li je ovo magija o kojoj

je govorio? Ne tajne i trikovi ve magija Taborlina Velikog.
Oduvek prisutna, ali mi je sve do sada izmicala?

Bila je prelepa.
Pogledao sam Felurijanku u o i, a svet postade spor i trom.
Imao sam ose aj da sam gurnut pod vodu, kao da mi je vazduh

171 Strah mudroga II

istisnut iz plu a. Na trenutak sam bio zapanjen i obamro, kao
da me je udarila munja.

Trenutak pro e i svet se ponovo pokrenuo. Ali kad sam
sada pogledao u Felurijankine tamne o i, razumeo sam je celim
bi em. O i su joj bile jasno sro ene, poput etiri muzi ka stiha.
Um mi najednom ispuni njena pesma. Uzdahnuo sam i otpevao
je u etiri snažna tona.

Ona se uspravi. Mahnula je rukom pred o ima, izgovorivši
re oštru poput smrskanog stakla. U glavi mi poput groma
zatutnja bol. Polako mi je pred o ima igrala tama. Osetio sam
ukus krvi i gorke rutvice.

Svet se iznenada vrati u žižu i ja se zaustavih da ne padnem.
Felurijanka se namršti. Uspravi. Ustade. Usredsre ena,
zakora ila je napred.
Uspravna, nije bila ni visoka ni strašna. Njena glava jedva da
mi je dopirala do brade. Tamna kosa joj je visila, snop senke
prav kao nož dok joj nije pao preko zaobljenog boka. Bila je
sitna, bleda i savršena. Nikad nisam video tako umilno lice,
usta kao stvorena za poljupce. Više se nije mrštila. A ni smešila.
Usne su joj bile meke i malo razdvojene.
Napravila je još jedan korak. Taj jednostavan pokret njene
noge bio je nalik plesu, nenaglašeno pomeranje njenog boka
op injavalo je poput vatre. U izvijanju njene bose noge bilo je
više seksualnosti nego u bilo emu što sam do tada u svom
kratkom životu video.
Još jedan korak. Osmehnula se divljim, punim osmehom.
Bila je ljupka poput meseca. Navukla je oko sebe mo poput
plašta, koji je zatalasao vazduh i širio se iza nje kao par
ogromnih nevidljivih krila.
Nadohvat njene ruke, osetih kako ta mo bruji u vazduhu.
Žudnja me preplavi poput olujnog mora. Podigla je ruku.
Dodirnula mi grudi. Zadrhtah.
Pogledala me je u o i i u njihovom sumraku ponovo videh
etiri jasno ispisana stiha pesme.
Zapevao sam ih. Izleteli su iz mene kao kad ptice polete u
nebo.
Najednom mi se um ponovo razbistrio. Udahnuo sam i

PATRIK ROTFUS 172

pogledao je u o i. Ponovo sam zapevao, ovog puta pun gneva.
Zaurlao sam etiri snažna tona pesme. Otpevao sam ih vrsto i

jasno i tvrdo poput gvož a. Osetio sam kako se na taj zvuk
njena mo raspada, a za njom ostadoše samo bol i gnev.

Felurijanka iznena eno kriknu i naglo sede, gotovo kao da je
pala. Privila je kolena uza se i skupila se, razroga eno i
uplašeno me gledaju i.

Pogledavši oko sebe, ugledao sam vetar. Ne onako kako

biste videli dim ili maglu; video sam sam promenljivi vetar.
Poznao sam ga poput lica zaboravljenog prijatelja. Nasmejao
sam se i raširio ruke, dive i se njegovom promenljivom obliku.

Skupio sam šake i dahnuo u tako napravljen prostor unutra.
Izgovorio sam ime. Rukama sam istkao svoj dah tako da bude
tanak poput pau ine. Nabujao je progutavši je, a onda buknuo

srebrnim plamenom koji je vrsto zarobi unutar svog
promenljivog imena.

Držao sam je tako iznad zemlje. Gledala me je uplašeno i u
neverici, a njena tamna kosa plesala je poput drugog plamena
unutar onog prvog.

Znao sam tad da bih je mogao ubiti. Lako, kao da bacim list

hartije u vetar. Ali ta pomisao mi se zgadila, podsetivši me na
upanje krila leptiru. Ubivši je, uništio bih nešto neobi no i
udesno. Svet bez Felurijanke bio bi siromašniji. Svet. koji bih
malo manje voleo. Bilo bi to kao da slomim Ilijenovu lautu. Kao
da spalim biblioteku i pritom okon am jedan život.

S druge strane, u pitanju su bili moja bezbednost i razum.

Verovao sam da je svet zanimljiviji i sa jednim Kvoutom u
njemu.

Ali nisam mogao da je ubijem. Ne ovako. Ne mlate i
novootkrivenom magijom kao nožem za seciranje.

Ponovo sam progovorio i vetar ju je spustio me u jastuke.
Mahnuo sam rukom kao da nešto kidam, a srebrni plamen koji

je nekad bio moj dah pretvori se u tri tona prekinute pesme koji
se razigrano izgubiše me u drve em.

Seo sam. Ona se naslonila. Sedam dugih minuta odmeravali
smo se. U o ima joj se smeniše strah, oprez i enje. U njima
sam video odraz sebe, nagog me u jastucima. Mo se jasno

173 Strah mudroga II

poput bele zvezde isticala na mom elu.
Onda sam osetio kako bledi. Kako zaboravljam. Shvatio sam

da mi ime vetra više nije u ustima, a osvrnuvši se videh samo
prazninu. Pokušao sam da spolja ostanem miran, ali kad to
iš eze, osetih se kao lauta prese enih žica. Srce mi se zgr i od
gubitka kakav nisam osetio još od smrti roditelja.

Video sam kako vazduh oko Felurijanke blago treperi, kao
da se tra ak njene mo i vra a. Zanemarih to, izbezumljeno
pokušavaju i da zadržim deli onoga što sam nau io. Ali bilo je
kao da pokušavam da zadržim šaku peska. Ako ste ikad sanjali
da letite, pa se probudili zaprepaš eni shvativši da ste
zaboravili kako se to radi, imate predstavu kako sam se ose ao.

Iš ezavala je, deli po deli , dok više ništa nije ostalo. Osetio
sam prazninu u sebi i užasan bol kao da sam otkrio da me
porodica nikad nije volela. Progutao sam knedlu koja mi je
zapela u grlu.

Felurijanka me je za eno pogledala. I dalje sam video svoj
odraz u njenim o ima, a od zvezde na elu ostala je tek svetla
ta kica. A onda je ak i savršeni vid mog usnulog uma po eo da
slabi. O ajni ki sam pogledao svet oko sebe. Pokušao sam da
ga, ne trep i, upamtim.

A onda ga nestade. Pognuo sam glavu, delom rastuženo, a
delom da sakrijem suze.

POGLAVLJE DEVEDESET OSMO

Balada o Felurijanki

Dugo mi je trebalo da se dovoljno priberem i podignem
pogled. Ose ala se nekakva neodlu nost, kao da smo
mladi ljubavnici koji ne znaju šta se od njih sada o ekuje i koje
uloge bi trebalo da odigraju.

Privio sam lautu na grudi. Uradio sam to instinktivno, kao
da stiskam ranjenu ruku. Iz navike odsvirah jedan akord, a
onda to u inih u molu, pa je delovalo kao da lauta kaže tužan.

Bez razmišljanja i ne dižu i pogled, zasvirah jednu od
pesama koje sam napisao u mesecima posle smrti svojih
roditelja. Zvala se „Sede i kraj vode i prise aju i se“. Moji prsti
ispuniše ve e tugom. Trebalo mi je nekoliko minuta da shvatim
šta radim, a prošlo je još nekoliko dok nisam prestao. Nisam
završio pesmu. Ne znam ni da li zaista ima kraj.

Osetio sam se bolje, nikako dobro, ali bolje. Manje prazno.
Muzika mi je uvek pomagala. Sve dok sam imao muziku,
nijedan teret mi nije bio pretežak.

Podigavši pogled, na Felurijankinom licu ugledah suze. Sad
sam se manje stideo svojih.

Osetih i da je želim. To ose anje bilo je prigušeno bolom u
grudima, ali nagoveštaj žudnje usmerio je moju pažnju na ono
najneodložnije. Opstanak. Bekstvo.

Felurijanka kao da je nešto odlu ila i po e kroz jastuke da se
probija ka meni. Oprezno puze i, zaustavila se nekoliko koraka
od mene i pogledala me.

„da li moj nežni pesnik ima ime?“ Glas joj je bio toliko blag

175 Strah mudroga II

da sam se zaprepastio.
Zaustio sam da odgovorim, a onda stao. Pomislio sam na

lunu, uhva enu sopstvenim imenom, i na hiljade bajki koje sam
kao dete uo. Ako je verovati Elodinu, imena su kostur sveta.
Posle samo trenutka oklevanja, shvatio sam da sam Felurijanki
ve dao mnogo više od svog imena.

„Ja sam Kvout.“ uvši to, kao da sam se spustio na zemlju,
ponovo se vrativši u sebe.

„kvout.“ Izgovorila je to tiho, podsetivši me na zov ptice,
„ho eš li opet da mi umilno pevaš?“ Polako je pružila ruku, kao
da se plaši da se ne ope e, i nežno me dotakla, „molim te? moj
kvoute, tvoje pesme su kao milovanje.“

Osmehnuo sam se i klimnuo glavom. Najviše zato što nisam
imao bolju zamisao. Odsvirao sam nekoliko tonova da
naštimujem lautu, pa zastao, zamislivši se.

Zasvirah „U vilinskoj šumi“, pesmu o, zamislite, samoj
Felurijanki. Nije bila naro ito lepa. Sastojala se od oko tri
akorda i dvadesetak re i. Ali imala je željeno dejstvo.

uvši svoje ime, Felurijanka se ozari. Bez imalo lažne
skromnosti. Znala je da je najlepša, najveštija. Znala je šta ljudi
pri aju i kakav je glas bije. Nijedan muškarac joj nije mogao
odoleti, nijedan je nije mogao podneti. Do kraja pesme, ponosno
se uspravila.

Završio sam. „Ho eš li da uješ još jednu?“, upitao sam.
Željno je klimnula glavom i iscerila se. Sedela je me u
jastucima, uspravno i dostojanstveno poput kraljice.
Prešao sam na drugu pesmu, sli nu prvoj. Zvala se „Vilinska
gospa“ ili nešto tako. Onaj ko ju je napisao imao je užasnu
naviku da na stihove ka i dodatne slogove. Nije bilo baš toliko
strašno da bi me u kr mi ne im ga ali, ali nije bilo ni daleko od
toga.
Pažljivo sam gledao Felurijanku dok sam svirao. Bila je
polaskana, ali osetio sam da se u njoj budi nezadovoljstvo. Kao
da se ljuti ali ne shvata zašto. Savršeno.
Na kraju sam odsvirao pesmu napisanu za kraljicu Serulu.
Uveravam vas da je niste uli, ali siguran sam da znate takve
pesme. Napisao ju je neki putuju i peva ulizica u potrazi za

PATRIK ROTFUS 176

pokroviteljem, a otac me je nau io kao primer onog što treba
izbegavati kad pišeš pesmu. Bio je to zapanjuju i primer
osrednjosti. Videlo se da je pisac bio ili zaista nevi an, nikad
nije video Serulu ili mu uopšte nije bila privla na.

Dok sam je pevao, Serulino ime zamenio sam
Felurijankinim. Tako e sam neke od boljih izraza zamenio
manje poeti nima. Kad sam završio, pesma je bila zaista
užasna, a na Felurijankininom licu jasno se videlo
zaprepaš enje.

Dugo sam sedeo, kao da sam se zbog ne eg duboko
zamislio. Kad sam kona no progovorio, glas mi je bio prigušen
i neodlu an. „Gospo, mogu li vam napisati pesmu?“ Bojažljivo
joj se osmehnuh.

Njen osmeh blesnu kao mesec kroz oblake. Zapljeskala je i s
nestašnim oduševljenjem se bacila na mene, obasuvši me
poljupcima. Samo me je strah da se lauta ne slomi spre avao da
joj se sasvim prepustim.

Odmakla se i nepomi no sela. Isprobao sam nekoliko
kombinacija akorda, a onda zaustavio šake i pogledao u nju.
„Nazva u je ’Balada o Felurijanki’.“ Malo je porumenela i
pogledala me ispod oka, snebivljivo i drsko.

Na stranu sve neskromno hvalisanje, umem da napišem
dobru pesmu kad se potrudim, a veštinu sam nedavno izoštrio
rade i za Mera. Nisam najbolji, ali sam jedan od najboljih. Uz
dovoljno vremena, dostojnu temu i odgovaraju u motivaciju,
pretpostavljam da bih napisao skoro jednako dobru pesmu kao
Ilijen. Skoro.

Zažmurio sam, izmamivši iz laute umilne tonove. Prsti mi
poleteše, uhvativši muziku vetra me u granama, muziku
šuštavog liš a.

Tad se zagledah duboko u svoju svest, gde je ludi, brbljivi
deo mene sve ovo vreme Felurijanki sastavljao pesmu. Lako
sam prešao preko žica i zapevao.

U tamnim joj o ima bleska mesec srebrni

Kapci joj nežni leptiri.

Kosa se vijori, tamni srp što se e

177 Strah mudroga II

Uz pesmu vetra kroz drve e.
O lepa gospo, Felurijanko!
Blagosloven nek je proplanak tvoj.
Dah ti lako lebdi vazduhom
Kosa ti suton prošaran senkom.

Dok sam svirao, Felurijanka se umirila. Pred kraj refrena
jedva da je disala. Nekoliko leptirova koje je uplašio naš
malopre ašnji sukob ponovo je doplesalo do nas. Jedan od njih
spustio se na Felurijankinu šaku, udaraju i krilima jednom,
dvaput, kao da se udi zašto je njegova gospodarica najednom
tako nepomi na. Ponovo se okrenuh lauti, biraju i tonove
poput kišnih kapi koje udaraju o liš e na drve u.

Dok u razigranim senkama sve e je plesala
Moje o i, lice, telo je zarobila.
Osmeh joj zamka deset puta mo nija
Od legendarne pesme vilin-naroda.
Felurijanko, o gospo lepa,
Kao cvet sladak je poljubac tvoj.
Žalim svakoga oveka
Što ne zna te pa i nije svoj.

Posmatrao sam je kraji kom oka. Sedela je kao da sluša celim
telom. Izbe ila se. Podigla je ruku do usta, oteravši leptira koji
se tu spustio, dok je drugu privila na grudi i polako uzdahnula.
To sam i želeo, ali sam je svejedno sažaljevao.

Nadvio sam se nad lautu, a prsti mi zaigraše preko žica.
Ispredao sam akorde poput vode koja te e preko re nog
kamenja, poput nežnog daha na uvo. A onda skupih snagu i
zapevah:

i joj najtamnije plave boje.
Ko vedro no no nebo što je.
Ljubavne veštine sasvim zadovoljavaju...

Prsti mi posrnuše na žicama i zastadoh samo na tren, kao da
se oko ne eg premišljam. Videvši kako se Felurijnka polako
budi iz sanjarenja, nastavih:

PATRIK ROTFUS 178

Ljubavne veštine sasvim zadovoljavaju

Kažu, lepa je u zagrljaju.

Felurijanko! O gospo blistava,

Dodir tvoj traženiji je od srebra

Ja...

„šta?“ Iako sam o ekivao da e me prekinuti, njen ledeni
glas trže me tako da odsvirah zbrku pogrešnih tonova oteravši
nekoliko leptirova. Udahnuo sam, namestio najnedužnije lice i
pogledao je.

Na licu su joj se smenjivali bes i neverica. „lepa?“ Prebledeh
od tona kojim je to izgovorila. Glas joj je i dalje bio pun i nežan,
poput udaljene flaute. Ali to nije bilo važno. Udaljena
grmljavina ne para uši, osetite je kako vam se ušunja u grudi.
Mir u njenom glasu uvukao se u mene poput te udaljene
grmljavine. „lepa?“

„Bilo je lepo“, rekao sam da je umirim, samo delom glume i
nevinašce.

Otvorila je usta kao da e nešto re i, a onda ih zatvorila. O i
su joj besno sevale.

„Izvini“, rekoh. „Nije trebalo ni da pokušavam.“ Podesio
sam glas tako da zvu im negde izme u oveka slomljenog
duha i pretu enog deteta. Sklonio sam šake sa žica laute.

Njen gnev se malo smirio, ali kad je progovorila, glas joj je
bio krut i prete i, „moje veštine zadovoljavaju?“ Poslednju re
jedva je procedila. Usta joj se od zaprepaš enja pretvoriše u
tanku crtu.

Prasnuo sam, a glas mi zagrme: „Otkud ja da znam? Nije da
sam ovo ve ranije radio!“

Zateturala se pred žestinom mojih re i, a gnev joj se malo
stišao, „šta ho eš da kažeš?“, zbunjeno je upitala.

„Ovo!“ Smeteno sam pokazao na sebe, na nju, na jastuke i
paviljon oko nas, kao da je to sve objašnjavalo.

Sav njen bes iš eze i videh da po inje da shvata. „ti...“
„Ne“, oborih pogled, a obrazi mi se zažariše. „Nikad nisam
bio sa ženom.“ Zatim se ispravih i pogledah je pravo u o i kao
da je ikam da mi to zameri.

179 Strah mudroga II

Felurijanka je neko vreme utala, a onda joj se usta izviše u
osmeh. „pri aš mi bajke, moj kvoute.“

Lice mi se smrknu. Ne smeta mi kad me nazovu lažovom.
To i jesam. Ja sam neverovatan lažov. Ali mrzim da me nazovu
lažovom kada govorim istu istinu.

Bez obzira na to šta ga je izazvalo, izraz na mom licu kao da
ju je ubedio. „ali bio si poput nežne letnje oluje.“ Odmahnula je
prstima, „bio si plesa nov u ovom.“ O i joj zlobno zasjaše.

Sa uvao sam taj trenutak da kasnije njim pothranjujem svoje
samoljublje. Pomalo povre eno odgovorih: „Molim te, nisam ja
baš toliki prostak. Pro itao sam nekoliko knjiga...“

Felurijanka se zakikota kao poto , „nau io si iz knjiga.“
Gledala me je kao da nije sigurna treba li da me shvati ozbiljno.
Nasmejala se, prestala, pa se ponovo nasmejala. Nisam znao da
li da se uvredim.

„I ti si bila prili no dobra“, žurno rekoh, svestan da zvu im
kao poslednji gost za ve erom koji hvali njenu salatu. „Zapravo,
pro itao sam...“

„knjige? knjige! porediš me s knjigama!“ Njen gnev se
strovalio na mene. A onda, i ne zastavši da do e do daha,
Felurijanka se ponovo glasno, oduševljeno nasmeja. Njen smeh
je bio divlji poput lisi jeg zova, jasan i oštar poput jutarnje
pesme ptica. To nije bio ljudski glas.

Namestio sam na lice nedužan izraz. „Zar nije uvek ovako?“
Ostao sam smiren dok sam se u sebi pripremao za još jednu
provalu.

Samo je sedela. „Ja sam Felurijanka.“
Nije samo navela svoje ime. Bila je to objava. Ponosno je
istakla svoju zastavu.
Trenutak sam je gledao u o i, a onda uzdahnuh i spustih
pogled na lautu. „Izvini zbog pesme. Nisam hteo da te
uvredim.“
„bila je ljupkija od zalaze eg sunca“, pobunila se, a zvu ala
je kao da je na ivici suza. „ali... lepa?“ Ta re kao da joj je bila
opora.
Vratio sam lautu u kutiju. „Žao mi je, ne mogu to ispraviti
ako nemam nešto s im bih te uporedio...“ Uzdahnuo sam.

PATRIK ROTFUS 180

„Šteta, bila je to lepa pesma. Pevali bi je hiljadu godina.“ Rekao
sam to s mnogo žaljenja.

Njeno lice se ozari kao da je nešto smislila, a onda joj se o i
suziše u dva proreza. Pogledala me je kao da ita nešto
napisano s unutrašnje strane moje lobanje.

Znala je. Znala je da je ucenjujem nezavršenom pesmom.
Neizre ena poruka bila je jasna: ako ne odem, nikad ne u
završiti pesmu. Ako ne odem, niko ne e uti ove predivne re i

koje sam sastavio za tebe. Ako ne odem i ne okusim ono što mi
smrtne žene nude, nikad ne u znati koliko si zaista vešta.

Tu, me u jastucima, pod ve nim sumrakom, Felurijanka i ja
zurili smo jedno u drugo. Ona je držala jednog leptira, a moja
ruka po ivala je na glatkom drvetu laute. Ni dva oklopljena
viteza koja se odmeravaju preko krvavog polja ne bi se tako

napeto gledala.
Felurijanka polako progovori, vagaju i moj odgovor: „ako

odeš, ho eš li je završiti?“ Pokušao sam da odglumim
iznena enje, ali nisam je prevario. Klimnuo sam glavom,
„ho eš li mi se vratiti i otpevati je?“

Sad sam se stvarno iznenadio. Nisam uzeo u obzir da e to

tražiti od mene. Znao sam da drugi put nema odlaska. Oklevao
sam, ali samo na trenutak. Bolje išta nego ništa. Klimnuo sam
glavom.

„obe avaš?“ Ponovo sam klimnuo glavom, „obe avaš
poljupcima?“ Zažmurila je i zabacila glavu, poput cveta koji se
greje na suncu.

Život je suviše kratak da biste odbili ponudu poput ove.
Prišao sam joj, privukao njeno golo telo svom i poljubio je
najbolje što sam sa svojim ograni enim iskustvom umeo.
Izgleda da je bilo dovoljno dobro.

Kad sam se odmakao, pogledala me je i uzdahnula, „tvoji
poljupci su kao pahulje na mojim usnama.“ Zavalila se na

jastuke, naslonivši glavu na ruku. Slobodnom rukom me je
dotakla po obrazu.

Nije dovoljno re i ni da je bila ljupka. Ne znam ni kako bih
to ispravio. Shvatio sam da poslednjih nekoliko minuta nije
pokušavala da me natera da je poželim, bar ne na neki

181 Strah mudroga II

natprirodan na in.
Nežno je usnama o ešala moj dlan i pustila ga. A onda je

mirno ležala i napregnuto me gledala.
Bio sam polaskan. Do dana današnjeg znam samo jedan

odgovor na tako u tivo postavljeno pitanje. Sagnuo sam se da je
poljubim. A ona me, smeju i se, uze u zagrljaj.

POGLAVLJE DEVEDESET DEVETO

Neka druga ija magija

U tom trenutku mog života ve me je pratio odre en glas. Ne,
to nije sasvim ta no. Bolje je re i da sam taj glas izgradio.
Promišljeno sam ga oblikovao. Negovao ga.

Tri etvrtine pri a koje su na Univerzitetu pri ali o meni bile
su besmislene glasine koje sam sam pokrenuo. Govorim osam
jezika. Vidim u mraku. Kad sam imao tri godine, majka me je
stavila u korpu i pod svetlom punog meseca oka ila na drvo
oskoruše. Te no i, jedna vila bacila je na mene mo ne ini koje
e me uvek uvati. Od njih su mi o i, umesto da budu plave,
postale zelene poput lista.

Vidite, znam ja kako je to sa pri ama. Niko nije verovao da
sam u zamenu za alar poput ramstonskog elika jednom
demonu dao šaku svoje sveže krvi. Ali ipak jesam bio najbolji
megdandžija u Dalovom razredu. Kad sam bio raspoložen,
mogao sam da pobedim bilo koje dvoje studenata zajedno.

Ta nit istine provla ila se kroz pri u daju i joj na snazi. I
tako ste, ak i ako niste verovali u nju, mogli, tek šale radi, da je
ispri ate izbe enom studentu prve godine koji je malo popio,
samo da mu vidite lice. A, ako ste i sami popili koju, možda ete
se zapitati...

I tako su se pri e širile. A time je, bar na Univerzitetu, glas o
meni rastao.

Nešto od toga bilo je i istina. Jednim delom, glas sam
pošteno zaradio. Spasao sam Felu iz razbuktalog pakla. Išiban
pred ruljom, odbio sam da krvarim. Prizvao sam vetar i slomio

183 Strah mudroga II

Ambrozu ruku...
Ipak, znao sam da je glas koji me bije kaput satkan od

pau ine. Bile su to budalaštine iz bajki. Ne postoje nikakvi
demoni koji se poga aju oko krvi. Ne postoje dobre vile koje
dele arolije. I, mada bih mogao da se pretvaram, ja nisam
Taborlin Veliki.

To mi se motalo po glavi kad sam se probudio, uhva en u
Felurijankinom zagrljaju. Neko vreme sam mirno ležao me u
jastucima, a njena glava mi je lako po ivala na grudima dok je
nogu opušteno prebacila preko moje. Gledaju i kroz drve e u
tamno nebo, shvatio sam da ne prepoznajem zvezde. Bile su
blistavije nego one na nebu smrtnika, a njihov raspored bio mi
je nepoznat.

Tek tada sam shvatio da mi je život krenuo u novom pravcu.
Sve do sada igrao sam se mladog Taborlina. Ispleo sam oko
sebe laži pretvaraju i se da sam junak iz pri a.

Ali sad nije imalo smisla pretvarati se. Ono što sam uradio
zaista je zavre ivalo da se o tome isprede pri a, neobi na i
udesna koliko i sve pri e o samom Taborlinu. Krenuo sam za
Felurijankom u Vilin-zemlju a onda je pobedio arolijama koje
nisam umeo da objasnim, a kamoli da vladam njima.

Ose ao sam se druga ije. vrš e. Ne baš starije. Ne mudrije.
Ali znao sam ono što nikad ranije nisam znao – da je Vilin-
narod stvaran, da im je magija stvarna. Jednim poljupcem
Felurijanka bi oveku mogla slomiti um. Glasom bi mogla da
me vu e kao marionetu na koncima. Ovde bih mogao da
steknem mnoga neobi na, mo na i tajna znanja. Nešto što
možda više nikada ne u imati priliku da nau im.

Polako sam se oslobodio Felurijankinog nežnog zagrljaja i
otišao do obližnjeg jezerceta. Umio sam se i popio nekoliko šaka
vode.

Pogledao sam kroz bilje koje je raslo pored obale. Uzeo sam
nekoliko listova i žva i ih razmišljao kako da s Felurijankom
stupim u razgovor o tome. Dah mi je bio sladak od nane.

Kad sam se vratio u paviljon, ugledao sam je kako bledim
prstima prolazi kroz svoju dugu tamnu kosu.

Pružio sam joj ljubi icu, tamnu poput njenih o iju.

PATRIK ROTFUS 184

Osmehnula mi se i pojela je.
Odlu io sam da tome pristupim oprezno, da je ne uvredim.

„Pitao sam se“, obazrivo rekoh, „da li bi htela da me
podu avaš.“

Nežno me dotakla po obrazu, „slatka ludice“, nežno je rekla,
„zar ve nisam po ela?“

Ispuni me uzbu enje. „Da li sam spreman za slede u
lekciju?“, upitao sam.

Široko se osmehnula i odmerila me od glave do pete,
poluzatvorenim i tajanstvenim o ima, „jesi li?“

Klimnuh glavom.
„dobro je što si nestrpljiv“, re e ona treperavim glasom u
kome se ose alo veselje, „bistar si i imaš nešto prirodne veštine.
ali mnogo treba da nau iš.“ Pogledala me je u o i, a nežno lice

bilo joj je smrtno ozbiljno, „ne u da me osramotiš kad odeš
me u smrtnike.“

Ona me uhvati za ruku i uvu e u paviljon. Pokazala je i
rekla: „sedi.“

Seo sam na jastuk i stavio glavu u ravan s njenim glatkim
stomakom. Njen pupak mi je veoma odvra ao pažnju.

Pogledala me je gordo i dostojanstveno kao kraljica.
„amouen“, rekla je raširivši prste jedne šake i napravivši
odmeren pokret, „ovo zovemo utihli jelen, jednostavna lekcija
za po etak u kojoj eš, verujem, uživati.“

Osmehnu mi se, starim i iskusnim o ima. I još pre nego što
me je gurnula nazad na jastuke i po ela da me grize po vratu,

shvatio sam da ne namerava da me podu ava magiji. A i ako
jeste, bila je to neka druga ija magija.

Mada se nisam nadao da u kod nje u iti taj predmet,
moram priznati da nisam bio baš sasvim razo aran. U iti
ljubavne veštine od Felurijanke daleko nadmašuje bilo koji
predmet koji se nudi na Univerzitetu.

Ne pri am o krepkom, znojavom rvanju koje ve ina
muškaraca – avaj, i ve ina žena – smatra ljubavlju. Mada su
znoj i krepkost prijatni inioci toga, Felurijanka mi je skrenula
pažnju na neke tananije detalje. Ako u u svet, rekla je, ne želi
da je obrukam kao nevešt ljubavnik, pa se zato potrudila da mi

185 Strah mudroga II

mnogo toga pokaže.
Evo ne eg izraženog njenim re ima: Vezani zglob. Uzdah na

uvo. Gutanje vrata. Povla enje usana. Ljubljenje vrata, pupka i –
kako se izrazila – ženinog cveta. Poljubac poput daha. Poljubac
poput pera.

Poljubac koji se uspinje. Toliko razli itih na ina da se ljubi.
Previše da bih ih upamtio. Skoro.

Bilo je tu i izvla enje vode iz bunara. Treperava ruka. Pti ji
pev izjutra. Kruženje oko meseca. Razigrani bršljan. Namu eni
zec. Samo bi imena ispunila celu knjigu. Ali pretpostavljam da
ovde tome nije mesto. Kakva šteta.

Nemojte misliti da smo sve vreme provodili ašikuju i. Bio sam
mlad a Felurijanka besmrtna, ali postoje granice onog što dva
tela mogu da izdrže. Zabavljali smo se i na druge na ine. Plivali
smo i jeli. Ja sam joj svirao pesme, a ona je meni plesala.

Obazrivo joj postavih nekoliko pitanja u vezi s magijom, ne
žele i da je uvredim zabadanjem nosa u njene tajne. Nažalost,
odgovori mi nisu mnogo objašnjavali. Njena magija bila je
prirodna poput disanja. Kao da zemljoradnika pitaš kako iz
semena ni e klica. Ako ne beznadežno nehajni, bili su
zbunjuju e tajanstveni.

Ipak, nastavio sam da zapitkujem, a ona je odgovarala kako
je najbolje umela. A s vremena na vreme, ponešto bih i
razumeo.

Ali uglavnom smo pri ali pri e. Imali smo toliko malo
zajedni kog da smo jedino pri e mogli da podelimo.

Pomislili biste da emo Felurijanka i ja u tome biti
neravnopravni. Ona je bila starija od neba, a meni još nije bilo ni
sedamnaest.

Ali Felurijanka nije bila onakva riznica pri a kao što biste
pomislili. Mo na i oštroumna? Svakako. Energi na i ljupka?
Nesumnjivo. Ali pripovedanje nije bilo me u njenim
mnogobrojnim talentima.

Ja sam, s druge strane, pripadao Edema Ruima, a mi znamo
sve pri e ovog sveta.

PATRIK ROTFUS 186

I tako sam joj ispri ao „Duha i guš aricu“, „Tema i
kotlokrpinu lopatu“, pri e o drvose ama i udovi inim erkama

i o domišljatosti sirotana.
Ona mi je zauzvrat pri ala o smrtnicima: „Ruka na srcu

bisera“, „De ak koji je tr ao izme u“. U Vilin-svetu imaju
sopstvene likove iz legendi: Mavina ovekolikog, Alavina
Svolikog. Za udo, Felurijanka nije nikad ula za Taborlina
Velikog niti za Orena Velsitera, ali znala je ko je Ilijen. Bio sam

ponosan što je jedan od Edema Rua imao mesto u pri ama koje
je Vilin-narod me u sobom pri ao.

Bio sam svestan toga da Felurijanka možda ima neke
podatke o Amirima i andrijanima koje sam tražio. Koliko bi
samo prijatnije bilo saznati istinu od nje, umesto da po
prašnjavim sobama beskona no kopam po starim knjigama.

Nažalost, nije bila vrelo obaveštenja kao što sam se nadao.
Znala je pri e o Amirima, ali su one bile hiljadama godina stare.

Kada sam je pitao o novijim Amirima, o vitezovima crkve i
Siridejima s njihovim krvavim tetovažama, samo se nasmejala.
„nikada nije bilo ljudskih amira“, rekla je, smesta odbacivši tu
pomisao, „ti o kojima pri aš zvu e kao deca obu ena u ode u

svojih roditelja.“
Mada bih takvu reakciju o ekivao od drugih, posebno me je

obeshrabrilo kad sam to uo od Felurijanke. Ipak, bilo je dobro
znati da sam bio u pravu kad sam tvrdio da su Amiri postojali
mnogo pre nego što su postali vitezovi tehlinske crkve.

A onda, pošto je pokušaj s Amirima propao, pokušao sam

da skrenem razgovor na andrijane.
„ne“, rekla je uspravivši se i gledaju i me pravo u o i. „ne u

govoriti o sedmoro.“ U njenom nežnom glasu nije bilo nimalo
vesele udljivosti. Nimalo razigranosti. Nije bilo mesta za
raspravu ili pregovaranje.

Prvi put od našeg prvog sukoba osetih kako me polako

preplavljuje ledeni strah. Bila je tako sitna i ljupka da je bilo
lako zaboraviti šta je ona zapravo.

Ipak, nisam mogao to tek tako da batalim. Ovo je bukvalno
bila prilika koja se pruža samo jednom u životu. Ako uspem da
nagovorim Felurijanku da mi ispri a bar deo onog što zna,

187 Strah mudroga II

mogao bih saznati nešto što možda niko drugi na svetu ne zna.
Osmehnuh se najljupkije što sam umeo i zaustih da

progovorim, ali pre nego što izgovorih prvu re , ona se naže
napred i poljubi me u usta. Usne su joj bile meke i tople.

ešala je svojim jezikom moj i vragolasto me ugrizla za donju
usnu.

Kad je odvojila usta od mojih, ostao sam bez daha, a srce mi
je udaralo. Pogledala me tamnim o ima punim nežne slasti.
Dodirnula mi je lice, o ešavši me po obrazu nežno poput cveta.

„slatka ljubavi“, rekla je, „ako na ovom mestu ponovo budeš
pitao o sedmoro, otera u te odavde, pitao ti to odlu no ili
nežno, iskreno ili izokola, ako pitaš, otera u te odavde bi em od
trnja i zmija, tera u te pred sobom, krvavog i uplakanog, i ne u
se zaustaviti dok ne budeš mrtav ili ne pobegneš iz Vilin-
zemlje.“

Dok je govorila, nije skidala pogled s mene. I, mada nisam
pogledao u stranu niti video kako se menjaju, o i joj više nisu
bile blage i pune obožavanja. Bile su tamne poput olujnih
oblaka i hladne poput leda.

„Ne šalim se“, rekoh. „Kunem se svojim cvetom i
nezaustavljivim mesecom. Kunem se solju, kamenom i nebom.
Kunem se kroz smeh i pesmu, svojim imenom.“ Ponovo me je
poljubila, nežno pritisnuvši usne na moje. „Uradi u to.“

I na tome se završilo. Možda sam budala, ali ne baš tolika.

Felurijanka je bila više nego voljna da pri a o samom Vilinskom
carstvu. A mnoge njene pri e iznosile su detalje iz nemirne
politike na vilinskim dvorovima: Tejn Mejlu, Dejndenu i Dvoru
štipavice. Bilo mi je teško da pratim te pri e jer nisam znao ništa
o klikama koje su se pominjale, a kamoli o mreži savezništava,
lažnih prijateljstava, otvorenih tajni i starih sva a koje su
povezivale vilinsko društvo.

Sve je otežavala injenica da je Felurijanka uzimala kao
zdravo za gotovo da ja razumem neke stvari. Na primer, ako
bih ja vama pri ao neku pri u, ne bih se trudio da vam
napominjem da je ve ina zajmodavaca iz Silda ili da nema

PATRIK ROTFUS 188

starije kraljevske loze od modeganske. Ko to još ne zna?
Felurijanka je iz svojih pri a izostavljala sli ne detalje. Ko

još, na primer, ne zna da se Dvor štipavice mešao u berentaltu
izme u Mejla i Ku e otmenih?

A zašto je to važno? Naravno da je to dovodilo do toga da
one s Dvora štipavice preziru oni na nižem položaju od njih. A
šta je berentalta? Nekakav ples. A zašto je taj ples važan?

Posle nekoliko dana sli nih pitanja, Felurijankine o i bi se

suzile. Brzo sam nau io da je bolje da utke i zbunjeno pratim
dalje nego da pokušam da iz nje izmamim svaku pojedinost
rizikuju i da je razljutim.

Ipak, iz tih pri a sam svašta nau io: hiljadu sitnih,
nepovezanih injenica o Vilin-svetu. Imena dvorova, starih
bitaka i zna ajnih li nosti. Nau io sam da nijednog Tijana nikad

ne smeš istovremeno pogledati s oba oka i da e Beladriji
smatrati za užasnu uvredu ako im poklonite samo jedan plod
sinasa.

Pomislili biste da mi je ovih hiljadu injenica pomoglo da
donekle shvatim Vilin-svet. Da sam ih nekako uklopio kao
delove slagalice i otkrio pravo lice sveta. Na kraju krajeva,

hiljadu injenica je poprili no...
Ali ne. Hiljadu možda izgleda mnogo, ali to je manje nego

što na nebu ima zvezda, a one nisu ni na mapi ni na muralu.
Jedino što sam sa sigurnoš u znao nakon što sam saslušao
Felurijankine pri e bilo je da ne želim ama baš ništa da imam s
vilinskim dvorom. Kakve sam sre e, zviznu u dok budem

prolazio ispod vrbe i tako uvrediti kraljevog berberina ili nešto
sli no.

Evo šta sam iz tih pri a nau io: Vilin-narod nije poput nas.
To je vrlo lako zaboraviti jer mnogi od njih izgledaju kao mi.
Govore naš jezik. Imaju dva oka i šake, a usta im se sli no
pomeraju kad se osmehuju. Ali sve to je samo privid. Nismo

isti.
uo sam ljude kako kažu da se ljudi i Vilin-svet razlikuju

kao psi i vukovi. Mada je to jednostavna analogija, daleko je od
istine. Vukovi i psi razlikuju se samo po neznatnoj nijansi krvi. I
jedni i drugi zavijaju no u. Ako ih udarite, i jedni i drugi e vas

189 Strah mudroga II

ugristi.
Ne. Naš i njihov narod razlikuju se kao voda i alkohol. U

istim ašama izgledaju isto. I jedno i drugo su te ni. Bistri. I
jedno i drugo su, na neki na in, mokri. Ali jedno e se zapaliti, a
drugo ne e. To nema nikakve veze sa naravima ili trenutkom.
Te dve te nosti ponašaju se druga ije zato što su potpuno,
suštinski razli ite.

Isto važi za ljude i za Vilin-narod. Zaboravljamo to na svoju
štetu.

POGLAVLJE STOTO

Sen

Možda bi trebalo da objasnim nekoliko osobenosti Vilin-
sveta.
Na prvi pogled, Felurijankin šumski proplanak nije delovao
naro ito neobi no. Po mnogo emu li io je na prastari,
netaknuti deo šume. Da nije bilo nepoznatih zvezda na nebu,
pomislio bih možda da sam još u nekom zaba enom delu Elda.

Ali bilo je razlika. Otkako sam napustio svoje saputnike
pla enike, spavao sam možda desetak puta. I pored toga, nebo
nad Felurijankinim paviljonom ostalo je iste tamne
ljubi astoplave boje letnjeg sumraka i nije bilo nagoveštaja da e
se promeniti.

Imao sam samo neodre enu predstavu o tome koliko sam
vremena proveo u Vilin-zemlji. Što je još važnije, nisam imao
pojma koliko je vremena prošlo u svetu smrtnika. Toliko pri a
govori o de acima koji zaspe u vilinskim krugovima da bi se
probudili kao starci. Mlade devojke odlutaju u šumu i vrate se
posle mnogo godina, nimalo starije, tvrde i da je prošlo samo
nekoliko minuta.

Ko zna, možda su svaki put kad sam zaspao u
Felurijankinom naru ju protekle godine. Kad se vratim, možda
otkrijem da su protekli vekovi, a možda i nijedan trenutak.

Trudio sam se da ne mislim na to. Samo budala brine zbog
onog nad ime nema vlast.

Druga razlika u Vilinskom carstvu bila je mnogo tananija i
znatno ju je teže opisati...

191 Strah mudroga II

U Mediki sam dosta vremena proveo pored pacijenata u
nesvesti. To pominjem da bih nešto objasnio: jedno je boraviti u
praznoj sobi, a sasvim drugo u onoj u kojoj neko spava.
Prisustvo usnule osobe se ose a. Ona vas je svesna, pa makar
samo nejasno i neodre eno.

Tako je bilo u Vilin-zemlji. Postojalo je nešto toliko udno,
neopipljivo da to dugo nisam prime ivao. A onda, kad sam ga
kona no postao svestan, trebalo mi je još dosta da odredim u
emu je razlika.

Imao sam ose aj da sam iz prazne prostorije ušao u sobu u
kojoj neko spava. Osim što, naravno, tamo nije bilo nikoga. Kao
da je sve oko mene bilo u dubokom snu: drve e, kamenje, potok
koji se žubore i ulivao u Felurijankino jezero. Sve to delovalo je
opipljivije, prisutnije nego što sam navikao, kao da su me
nekako bili svesni.

Misao da u kona no živ i itav oti i iz Vilin-zemlje bila je
Felurijanki strana i video sam da je mu i. esto bi, usred pri e o
ne em sasvim drugom, skrenula s predmeta razgovora, teraju i
me da joj obe am, obe am da u joj se vratiti.

Uveravao sam je kako sam umeo, ali ne možete stalno
ponavljati jedno te isto. Nakon što sam to ponovio otprilike
trideset puta, rekoh: „Da u sve od sebe da se sa uvam kako bih
mogao da ti se vratim.“

Video sam kako joj se lice menja i postaje najpre zabrinuto,
smrknuto, pa zamišljeno. Na trenutak se zabrinuh da je odlu ila
da me ipak zadrži kao svog smrtnog ljubimca i po eh
prebacivati sebi što nisam pobegao iz Vilin-zemlje dok sam još
mogao.

Ali pre nego što sam se zaista zabrinuo, ona nakrivi glavu i
kao da pre e na drugi predmet: „da li bi moj slatki plamen
želeo kaput? ogrta ?“

„Imam ga“, rekao sam i pokazao svoje stvari razbacane uz
ivicu paviljona. Tek tada primetih da stari ofucani kotlokrpin
ogrta nije tamo. Video sam svoju ode u, izme i torbu, koja je
još bila nabrekla od Merove kutije. Ali ogrta a i ma a nije bilo.

PATRIK ROTFUS 192

Ne udi što ranije nisam primetio da ih nema pošto se, otkako
sam se prvi put probudio pored Felurijanke, nisam ni trudio da

se obla im.
Uprla je pogled u mene i polako me odmerila. Pogled joj se

zadrža na mom kolenu, podlaktici, nadlaktici. Tek kad me je
uhvatila za rame i okrenula me kako bi mi pregledala le a,
shvatio sam da gleda moje ožiljke.

Uzela mi je šaku, prate i bledu liniju koja mi se pružala duž

podlaktice. „ne uvaš se dobro, moj kvoute.“
Malo se uvredih, naro ito zato što je u onome što je rekla

bilo mnogo istine. „Dobro se snalazim“, kruto rekoh. „Imaju i u
vidu na kakve nevolje nailazim.“

Okrenula mi je šaku, pažljivo prou ivši dlan i prste, „ti nisi
borac“, tiho je promrmljala sebi u bradu. „a opet si pun ujeda

gvož a. ti si slatka ptica koja ne leti. bez luka. bez noža. bez
lanca.“

Spustila je ruku do mog stopala, zamišljeno prešavši preko
žuljeva i ožiljaka iz godina provedenih na ulicama Katranova.
„ti si veliki hoda , našao si me no u u divljini, ti si veliki znalac,
i smeo. i mlad. i nevolja te nalazi.“

Napregnuto je pogledala u mene. „da li bi moj mili pesnik
želeo sen?“

„Šta?“
Zastala je, kao da bira re i. „senku.“
Nasmešio sam se. „Ve je imam.“ A onda proverih da se
uverim. Na kraju krajeva, ipak sam bio u Vilin-zemlji.

Felurijanka se namršti, odmahuju i glavom zbog mog
nerazumevanja. „drugom bih dala štit i on bi ga zaštitio,
drugom bih podarila ilibar, vrsto uvezala korice u aroliju ili
sa inila krunu kako bi ga ljudi gledali s ljubavlju.“

Ozbiljno je odmahnula glavom, „ali ne tebi. ti si no ni
hoda , sledbenik meseca. moraš biti bezbedan od gvož a,

hladno e, pakosti, moraš biti tih. moraš biti lak. moraš tiho da
se kre eš no u. moraš biti brz i neustrašiv.“ Zaklimala je
glavom, „to zna i da ti moram napraviti sen.“

Ustala je i krenula ka šumi. „do i“, rekla je.
Trebalo je navi i se na to kako je Felurijanka nešto tražila od

193 Strah mudroga II

vas. Otkrio sam da bih, ako se ne bih svim silama odupro,
automatski radio sve što je od mene tražila.

Ne radi se o tome da je govorila s autoritetom. Glas joj je bio
previše blag i monoton da bi zvu ao zapovedni ki. Ona nije
zahtevala niti nagovarala. Kad bi govorila, inila bi to
ravnodušno. Kao da joj je nezamisliv svet u kome ne radiš baš
ono što ona želi.

Zbog toga sam, kad mi je rekla da krenem za njom, sko io
kao marioneta kojoj su povukli konce. Ubrzo sam kora ao
pored nje, duboko u tamnim senkama prastare šume, go kao od
majke ro en.

Malo je falilo da se vratim i dograbim ode u, a onda reših da
poslušam savet koji mi je otac dao kad sam bio mla i. „Svako
jede drugi deo svinje“, rekao je. „Ako želiš da se uklopiš, ini eš
isto.“ Razli ita mesta – razli ita pravila pristojnosti.

I tako sam je pratio, go i nepripremljen. Nametnula je
pristojan tempo, a mahovina je prigušivala bat naših bosih
nogu.

Dok smo išli, šuma je postajala sve mra nija. Najpre
pomislih da je to samo zbog grana koje su nam se nadvijale nad
glavama. A onda shvatih o emu se radi. Iznad nas, tamno nebo
polako je postajalo sve mra nije. Na kraju je i poslednji trag
ljubi astog nestao, a nebo postade savršeno baršunasto crno,
prošarano nepoznatim zvezdama.

Felurijanka je nastavila dalje. Pod svetloš u zvezda video
sam njenu bledu kožu i obrise drve a oko nas, ali ništa više.
Napravio sam se pametan, pa sam na inio simpati ko vezivanje
za svetlo i podigao ruku iznad glave kao baklju. Bio sam vrlo
ponosan na to, jer je vezivanje pokreta za svetlo prili no teško
bez komada metala na koje biste se usredsredili.

Svetio je buknulo i na trenutak ugledah naše okruženje.
Tamna stabla uzdizala su se poput masivnih stubova dokle
pogled seže. Nije bilo niskih grana, šipraga, trave. Samo tamna
mahovina pod nogama i svod od tamnih grana nad nama.
Podse alo me je na ogromnu, praznu katedralu zavijenu u crni
baršun.

„dar nalias!“, prasnula je Felurijanka.

PATRIK ROTFUS 194

Iako nisam razumeo re i, shvatio sam njen ton, pa prekinuh
vezu i pustih da nas ponovo preplavi tama. Trenutak kasnije

bacila se na mene i oborila me na zemlju pritisnuvši me svojim
gipkim, golim telom. To nije bilo ništa neobi no, ali ovog puta
iskustvo nije bilo naro ito erotsko, pošto sam potiljkom udario
u istureni koren.

Zbog toga sam bio poluošamu en i skoro sasvim slep kad je
zemlja pod nama malo zadrhtala. Nešto ogromno i skoro

sasvim ne ujno uskomešalo je vazduh nad nama i malo u
stranu od mesta gde smo ležali.

Felurijanka je sedela na meni opkora ivši me, a telo joj je bilo
napeto kao žica harfe. Miši i na butini behu joj zategnuti i
drhtavi.

Njena duga kosa pala je preko nas, pokrivši nas poput

svilenog aršava. Pritisla je dojke uz moje grudi i plitko, tiho
udahnula.

Telo joj se treslo u ritmu lupanja srca i osetih kako joj se usta
pomeraju u udubljenju na mom vratu. Tiše od šapata, ona
izgovori nežnu, nejasnu re . Osetih kako udara o moju kožu,
šalju i neme talasi e kroz vazduh kao što ba eni kamen pravi

krugove na površini jezera.
Iznad nas se za u nekakvo kretanje, kao da neko par e

slomljenog stakla uvija u ogroman komad somota. Izgovorivši
to, shvatam da nema nikakvog smisla, ali opet, ne znam kako
bih bolje opisao taj zvuk. Bio je to tih šum, jedva ujan zvuk
opreznog kretanja. Ne umem da vam kažem zašto me je

podsetilo na nešto užasno i oštro, ali jeste. elo mi se orosi
znojem i najednom me ispuni istinski užas, ostavivši me bez
daha.

Felurijanka se sasvim umirila, poput prepadnutog jelena ili
ma ke spremne na skok. Tiho je udahnula, pa izgovorila još
jednu re . Njen vreli dah o ešao me po vratu, a od jedva ujne

re i telo mi zabruja kao da sam opna na dobošu o koju je neko
snažno udario.

Ona mal ice okrete glavu, kao da se napreže da uje. Pritom
je preko cele leve polovine mog golog tela polako povukla na
hiljade pramenova svoje rasute kose, od ega se ceo naježih.

195 Strah mudroga II

ak i usred tog neiskazivog užasa, zadrhtah i tiho, nevoljno
prodahtah.

Odmah iznad nas vazduh se uskomešao.
Oštri nokti na Felurijankinoj levoj šaci zabodoše mi se
duboko u miši na levom ramenu. Pomerila je bokove i polako
prevukla golo telo naviše preko mog dok joj lice nije bilo u
ravni s mojim. Preletela mi je jezikom preko usana i ja ne
razmišljaju i zabacih glavu, spremaju i se za poljubac.
Usta nam se sastaviše, a ona dugo, polako udahnu,
isisavaju i vazduh iz mene. Osetih blagu nesvesticu. A onda, i
dalje vrsto pritiskaju i usne uz moje, Felurijanka snažno
udahnu svoj dah u mene, napunivši mi plu a. Bio je nežniji od
šapata. Imao je ukus kozje krvi. Tlo poda mnom zadrhta i sve
utihnu. Jedan beskona an trenutak srce prestade da mi kuca.
Jedva primetna napetost koja se nadvila nad nas iš eze.
Felurijanka odvoji usta od mojih i srce mi iznenada i snažno
ponovo zalupa. Drugi otkucaj. Tre i. Dugo, drhtavo udahnuh.
Tek tad se Felurijanka opustila. Ležala je na meni, opuštena i
gipka, a golo telo prelivalo joj se preko mog kao voda.
Ugnezdila je glavu u krivinu na mom vratu i ljupko, zadovoljno
uzdahnula.
Za trenutak smo malaksalo ležali, a onda se nasmejala tako
da joj je celo telo zadrhtalo. Smejala se divlje, oduševljeno, kao
da se upravo udesno našalila. Uspravila se i divlje me poljubila
u usta, onda mi gricnula uvo i ustala sa mene podigavši me na
noge.
Otvorio sam usta. Ali ih zatvorih, zaklju ivši da verovatno
nije dobar trenutak za pitanja. Pametan ovek zna kad treba da
uti.
I tako smo nastavili u mraku. Na kraju mi se o i prilagodiše,
pa kroz grane nad sobom ugledah zvezde, druga ije
raspore ene i blistavije od onih na nebu smrtnika. Pod
njihovim slabim svetlom jedva da su se nazirali tlo i okolno
drve e. Felurijankino vitko telo bilo je srebrna senka u mraku.
Nastavili smo dalje, a drve e je bivalo sve više i sve deblje,
malo-pomalo zaklanjaju i svetlost zvezda. A onda je zavladao
potpun mrak. Felurijanka je bila tek deli ble e tame ispred

PATRIK ROTFUS 196

mene. Zaustavila se pre nego što mi se sasvim izgubila iz vida i
skupila šake oko usta kao da e kriknuti.

Zgr io sam se pri pomisli da neki glasan zvuk naruši
plahovitu tišinu ovog mesta. Ali umesto krika, nije se ulo ništa.
Ne. Ne baš ništa. Bilo je nalik tihom, laganom predenju. Ne
toliko glasno i grubo poput ma jeg predenja. Više je li ilo na
zvuk koji pravi jak sneg, prigušen šapat koji proizvodi šum
gotovo tiši od potpunog odsustva šuma.

Felurijanka je nekoliko puta to ponovila. Onda me je uzela
za ruku i odvela dublje u mrak, gde je ponovo napravila onaj
neobi ni, gotovo ne ujni šum. Nakon što je to ponovila tri puta,
bilo je ve toliko mra no da je nisam ak ni nazirao.

Nakon poslednje pauze, Felurijanka mi pri e u mraku,
pribivši se uz mene. Poljubila me je dugo i odlu no i o ekivao

sam da e pre i na nešto mnogo konkretnije kad se ona odma e
i prošapta mi na uvo. „tiho“, prodahtala je. „oni dolaze.“

Nekoliko minuta sam uzalud naprezao o i i uši. A onda u
daljini ugledah nešto blistavo. Brzo je nestalo, pa pomislih da
me o i, nenavikle na svetlo, varaju. A onda ugledah još jedan
treptaj. Još dva. Deset. Stotine bledih svetala plesalo je ka nama

kroz drve e, nejasno poput fosforescentnog sjaja.
uo sam ve za varljivu svetlost, ali je nikad ranije nisam

video. A s obzirom na to da smo bili u Vilin-zemlji, sumnjao
sam da je u pitanju nešto tako obi no. Setio sam se stotinu bajki,
pitaju i se koji bi od tih stvorova mogao biti odgovoran za ova
nejasna, razigrana svetla. Tom-Iskrica? Svetlost lutalica?

Denerlinzi s fenjerima punim zavodljive svetlosti?
Prepadoh se kad shvatih da su svuda oko nas. Svetla su bila

manja nego što sam mislio i približila su se. Ponovo sam uo
prigušeni šum kao kad pada sneg, ovog puta svuda oko sebe.
Još nisam mogao da odredim šta je to dok mi se jedno od njih,
nežno poput pera, nije o ešalo o ruku. Bili su to nekakvi no ni

leptiri. Leptiri sa blistavim šarama na krilima.
Sijali su bledim, srebrnkastim svetlom, preslabim da bi išta

osvetlili. Ali stotine njih, razigranih me u stablima, otkrilo nam
je obrise onog što nas okružuje. Neki se spustiše na drve e ili
zemlju. Nekoliko ih je sletelo na Felurijanku i, mada sam još

197 Strah mudroga II

video tek nekoliko centimetara njene blede kože, mogao sam da
je pratim pri njihovom lutaju em svetlu.

Posle toga smo dugo hodali, a Felurijanka je išla napred
izme u stabala prastarog drve a. Jednom sam pod bosim
nogama umesto mahovine osetio meku travu, a onda meku
zemlju kao da prelazimo preko tek preorane njive nekog
zemljoradnika. Neko vreme smo išli krivudavom stazom
poplo anom glatkim kamenom, koja nas je vodila preko
visokog lu nog mosta. Leptiri su nas sve vreme pratili, daju i
mi tek neodre enu predstavu o okolini.

Felurijanka je kona no stala. Sad je tama bila toliko gusta da
sam je gotovo ose ao, poput toplog ebeta koje me obavija. Po
šumu vetra koji je duvao kroz drve e i kretanju leptirova znao
sam da stojimo na nekoj istini.

Nad nama nije bilo zvezda. Ako smo bili na istini, drve e
mora da je bilo ogromno kad su mu se grane sastavljale nad
nama. Ali ko zna, mogli smo biti i duboko pod zemljom. Ili je
možda nebo u ovom delu Vilin-zemlje bilo crno i prazno. Bila je
to neobi no uznemiruju a pomisao.

Jedva primetan ose aj uspavanog opreza ovde je bio ja i.
Ako je ostatak Vilin-zemlje delovao usnulo, ovo mesto kao da
se as ranije prenulo i samo što se nije probudilo. Bilo je
obespokojavaju e.

Felurijanka mi nežno stavi dlan na grudi, a zatim i prst na
usne. Gledao sam kako se udaljava od mene, tiho pevuše i
pesmicu koju sam joj napisao. Ali ak me ni ovo umiljavanje
nije moglo navesti da zaboravim da sam usred Vilin-zemlje,
slep, go-golcijat i bez ikakve predstave o tome šta se dešava.

Pregršt leptirova sletelo je na Felurijanku, spustivši joj se na
zglob, bok, rame, butinu. Gledaju i ih, imao sam neodre enu
predstavu o njenom kretanju. Ako bih morao da naga am,
rekao bih da je skupljala nešto s drve a, iza ili ispod žbunja i
kamenja. istinom pirnu topao vetri i osetih neobi nu utehu
kad me o ešao po goloj koži.

Posle desetak minuta Felurijanka se vratila i poljubila me. U
naru ju je držala nešto meko i toplo.

Vratili smo se putem kojim smo i došli. Leptiri su polako

PATRIK ROTFUS 198

gubili interesovanje za nas, daju i nam sve manje i manje uvida
u okolinu. Posle, kako se inilo, beskona no mnogo vremena,

video sam kako se kroz otvor u krošnjama drve a probija
svetlo. Bila je to samo slaba svetlost zvezda, ali u tom trenutku
delovala je blistavo poput zavese od užarenih dijamanata.

Hteo sam da pro em kroz nju, ali me Felurijanka zaustavi
uhvativši me za ruku. Bez re i me je posadila na mesto gde su
se prvi bledi zraci svetlosti zvezda probijali kroz drve e i padali

na zemlju.
Obazrivo se provla ila izme u zraka svetlosti, izbegavaju i

ih kao da e je ope i. Spustila se na zemlju i prekrstivši noge
sela, okrenuta meni. Stavila je ono što je sakupila na krilo, ali
razabrao sam jedino to da je bezobli no i tamno.

Tad Felurijanka ispruži ruku, uhvati jedan od tankih zraka

zvezdane svetlosti i povu e ga ka tamnom obli ju u svom krilu.
Možda bih se više iznenadio da nije bila tako opuštena. Pri

mutnom svetlu videh kako pravi prepoznatljiv pokret. Sekund
kasnije ponovo je, gotovo odsutno, pružila ruku i izme u dva
prsta uhvatila još jednu nit zvezdane svetlosti.

Povukla ju je s lako om kao i prvu, ponovivši isti postupak.

Pokret mi se opet u ini poznatim, ali nisam mogao da odredim
zašto.

Tiho je zapevušila dok je ubirala novi zrak zvezdane
svetlosti, jedva primetno osvetlivši sve oko nas. Obli je u
njenom krilu izgledalo je kao debelo, tamno platno. Videvši to,
setih se na šta me je podsetila: na mog oca dok šije. Da li to ona

šije uz pomo svetlosti zvezda?
Šiti svetloš u zvezda. Najednom mi postade jasno. Sen zna i

senka. Nekako je donela pregršt senke i sad ju je ušivala
svetloš u zvezda. Šila mi je ogrta od senke.

Zvu i besmisleno? Meni jeste. Ali ne mare i za moju
neukost, Felurijanka dohvati još jednu nit zvezdane svetlosti i

privu e je na krilo. Odbacih svaku sumnju. Samo budala ne
veruje u ono što vidi sopstvenim o ima.

Osim toga, zvezde nada mnom bile su blistave i udne.
Sedeo sam pored bi a iz bajke. Ve hiljadu godina je mlada i
lepa. Može poljupcem da mi zaustavi srce i da pri a s leptirima.

199 Strah mudroga II

Zar u sad po eti da cepidla im?
Posle nekog vremena primakao sam se kako bih bolje video.

Osmehnula se kad sam seo pored nje, nagradivši me brzim
poljupcem.

Postavio sam nekoliko pitanja, ali njeni odgovori ili nisu
imali nimalo smisla ili su bili beznadežno nehajni. Nije imala
blage veze o zakonima simpatije, sigaldriki ili alaru.
Jednostavno je mislila da nema ni eg udnog u tome što sedi
usred šume i drži pregršt senki. Najpre sam se uvredio, a onda
sam postao vrlo ljubomoran. Setio sam se kako sam u njenom
paviljonu našao ime vetra. Kao da sam prvi put bio zaista
budan, a kroz krv mi poput leda pote e istinsko poimanje.

To se anje me na trenutak ispuni ushi enjem, a onda me
ostavi s gorkim ukusom gubitka. Moj usnuli um ponovo je
dremao. Usredsredio sam pažnju na Felurijanku pokušavaju i
da shvatim.

Nedugo zatim, ona skladno ustade i pomože mi da stanem
na noge. Zadovoljno je pevušila, uhvativši me za ruku dok smo
se askaju i o sitnicama polako vra ali putem kojim smo i došli.
Tamni obris seni bio joj je lako preba en preko ruke.

A onda ga je, baš kad se na nebu ukazao prvi bledi
nagoveštaj sumraka, neprimetno oka ila o tamne grane
najbližeg drveta. „ponekad je lagano zavo enje jedini na in“,
rekla je. „nežna senka strahuje od plamena sve e. pa kako ne bi
i tvoja neiskusna sen?“

POGLAVLJE STO PRVO

Nadohvat ruke

Pošto smo završili sa sakupljanjem senki, postavljao sam
mnogo odre enija pitanja u vezi s Felurijankinom magijom.
Ve ina njenih odgovora i dalje je bila beznadežno nehajna.
Kako se hvata senka? Pokazala mi je rukom, kao da hvata
vo ku. Eto tako.

Drugi odgovori bili su gotovo neshvatljivi, puni vilinskih
re i koje nisam razumeo. Kad bi pokušala da te pojmove
objasni, naši razgovori pretvorili bi se u beznadežnu retori ku
zbrku. Ponekad sam imao ose aj da sam našao tišu, privla niju
verziju Elodina.

Ipak, ponešto sam nau io. Ono što je radila sa senkom zvalo
se op injivanje. Kad sam je pitao, rekla je da je to „veština
oživljavanja stvari“. Razlikovala se od opsenjivanja, „veštine
kojom se ini da stvari izgledaju“.

Nau io sam i da u Vilin-zemlji ne postoje uobi ajene
prostorne odrednice. Tamo je trostruki kompas bio beskoristan
koliko i limeni nakurnjak. Sever ne postoji. A kad je nebo
beskona ni suton, ne možete gledati kako sunce izlazi na
istoku.

Ali ako biste pažljivije pogledali u nebo, jedan deo horizonta
bio bi za nijansu svetliji, a u suprotnom smeru za nijansu
tamniji. Ako biste krenuli ka svetlijem horizontu, na kraju bi
osvanuo dan. Drugi put vodi do još tamnije no i. Ako biste
dovoljno dugo išli u istom smeru, videli biste na kraju kako
prolazi celi „dan“ i završili biste na istom mestu s kog ste

201 Strah mudroga II

krenuli. To je bar pretpostavka.
Felurijanka je te dve ta ke na vilinskom kompasu opisala

kao Dan i No . Preostale dve ta ke je nekada nazivala Tamno i
Svetlo, Leto i Zima ili Napred i Nazad. Jednom ih je ak nazvala
i Tmurnik i Cerik, ali na in na koji je to rekla navede me da
posumnjam da je to šala.

Imam dobro pam enje. To je možda više nego bilo šta drugo
suština onog što sam. To je dar od kog zavisi toliko drugih
mojih veština.

Mogu samo da naga am kako sam stekao pam enje. Možda
kroz obuku za scenu u ranom detinjstvu. Igre kojima su mi
roditelji pomagali da upamtim tekst. Možda zbog vežbi uma
kojima me je Abenti nau io kako bi me pripremio za
Univerzitet.

Ma odakle poticalo, pam enje me je oduvek dobro služilo.
Ponekad radi i bolje nego što bih želeo.

Ako se to ima u vidu, kad pomislim na vreme provedeno u
Vilin-zemlji, se anje mi je prili no neujedna eno. Razgovori s
Felurijankom bili su kristalno jasni. Njene lekcije kao da su mi
ispisane po koži. Pogled na nju. Ukus njenih usta. Sve to kao da
se dogodilo ju e.

Ali drugih stvari se uopšte ne se am.
Na primer, se am se Felurijanke pri ljubi astom polusvetlu.
Padalo je po njoj kroz drve e, pa se inilo kao da je pod vodom.
Se am je se pod treperavim svetlom sve e ija ju je vragolasta
senka više skrivala nego otkrivala. I se am je se pod punim,
raskošnim svetlom lampe boje ilibara. Tople i blistave kože,
uživala je u njemu kao ma ka.
Ali ne se am se lampi. Niti sve a. Oko njih ima mnogo da se
petlja, ali ne se am se da sam ijedan trenutak proveo skra uju i
fitilje ili brišu i sa staklenog poklopca lampe. Ne se am se
mirisa ulja, dima ili voska.
Se am se da sam jeo. Vo e, hleb i med. Felurijanka je jela
cve e. Sveže orhideje. Divlji trilijum. Raskošni selas. Neke sam i
sam probao. Najviše sam voleo ljubi ice.
Ne želim da pomislite da je jela samo cve e. Uživala je u
hlebu, puteru i medu. Naro ito je volela kupine. A bilo je i

PATRIK ROTFUS 202

mesa. Ne uz svaki obrok, ali ponekad. Srnetina. Fazan.
Medved. Felurijanka ga jela toliko nedope eno da je bilo skoro

sirovo.
Nije bila ni posebno fina dok je jela. Ni usiljena ili otmena.

Jeli smo rukama i zubima, a posle bismo se, ako bismo bili
ulepljeni od meda, kaše ili medve e krvi, oprali u obližnjem
jezeru.

Još i sad je vidim, golu, nasmejanu dok joj niz bradu curi

krv. Bila je dostojanstvena poput kraljice. Nestrpljiva poput
deteta. Ponosna poput ma ke. A opet, uopšte im nije bila nalik.
Ni najmanje. Ni trun icu.

Evo šta ho u da kažem: se am se da smo jeli. Ono ega se ne
se am jeste: odakle je dolazila ta hrana. Da li ju je neko donosio?
Da li ju je sama sakupljala? Da me ubiješ, ne mogu da se setim.

Pomisao na to kako sluge remete privatnost njenog zamra enog
proplanka ini mi se neverovatnom, ali isto je i sa pomišlju da
Felurijanka sama pe e hleb.

S druge strane, jelene mogu da razumem. Nisam ni najmanje
sumnjao da bi, ako poželi, mogla jednog da obori i ubije ga
golim rukama. Ili bih mogao da zamislim bojažljivog jelena koji

se osmelio da kro i u tišinu njenog zamra enog proplanka.
Zamišljam Felurijanku kako strpljivo, mirno sedi i eka dok joj
se ne približi nadohvat ruke.