Patrik Rotfus - Strah mudroga (2 deo)

553 Strah mudroga II

bih... mislim, bih...“ Udahnuo sam i nežno dotakao uzanu,
zamršenu pletenicu, delimi no sakrivenu u njenoj kosi. „Tvoja
pletenica“, razjasnio sam. „Kao da kaže dražesno.“

Usta joj se iznena eno zaokružiše u savršeno „o“, a jedna
ruka nesvesno polete ka kosi. „Možeš da je pro itaš?“, upitala je
s nevericom u glasu, pomalo prestravljena. „Milostivi Tehlu,
postoji li nešto što ti ne znaš?“

„U im ilski“, rekao sam. „Ili bar pokušavam. Ima šest niti
umesto etiri, ali to je skoro kao vor-pri a, zar ne?“

„Skoro?“, upitala je. „I više nego skoro.“ upnula je prstima
komad plave vrpce na kraju pletenice. „U današnje vreme, ak i
Iljani jedva da znaju ilski“, promrmljala je, o igledno ljuta.

„Nikako mi ne ide“, rekoh. „Znam tek poneku re .“
ak i oni koji ga znaju, ne trude se oko vorova.“

Prostrelila me je pogledom iskosa. „A trebalo bi da se itaju
prstima, a ne gledaju i ih.“

„Uglavnom sam u io gledaju i slike u knjigama“, rekao
sam. Dena kona no odveza plavu vrpcu i po e da raspli e
pletenicu i da je prstima brzo poravnava s kosom.

„Nisi morala“, rekoh. „Više mi se svi alo onako.“
„U tome i jeste stvar, zar ne?“ Pogledala je u mene i ponosno
isturila bradu rastresavši kosu. „Eto. Šta sad kažeš?“
„Plašim se da ti dam još komplimenata“, rekao sam, ne baš
siguran gde sam pogrešio.
Malo je smekšala, ne više toliko ljuta. „Samo mi je
neugodno. Nisam o ekivala da e iko mo i da je pro ita. Kako
bi se ti ose ao kad bi te neko video kako nosiš natpis na kome
piše ’Ja sam nao it i zgodan’?“
Usledila je pauza. Pre nego što je postalo neugodno, rekoh:
„Da li te zadržavam od nekog neodložnog posla?“
„Samo poštovani Strahota.“ Nehajno je mahnula u pravcu u
kom je otišao njen pratilac.
„Neodložan, je li?“ Uputih joj poluosmeh, izvivši obrvu.
„Svi muškarci su, na ovaj ili onaj na in, neodložni“, rekla je
glume i ozbiljnost.
„Zna i, i dalje se drže svoje knjige?“
Snuždivši se, Dena uzdahnu. „Nekada sam se nadala da e s

PATRIK ROTFUS 554

godinama zaboraviti na knjigu. A otkrila sam da su samo
okrenuli stranu.“ Podigla je šaku da mi pokaže dva prstena.

„Sad umesto cve a poklanjaju zlato i najednom su se osmelili s
poklonima.“

„Bar su ti dosadili oni imu ni“, tešio sam je.
„Ko bi želeo škrtog muškarca?“, napomenula je. „Nije važno
da li je stekao bogatstvo na astan ili ne astan na in.“
Nežno je dotakoh po ruci. „Moraš oprostiti tim muškarcima

što razmišljaju kao pla enici. Tim nesre nim bogatašima koji,
videvši da ne mogu da te uhvate, pokušavaju da kupe nešto za
šta znaju da se ne može kupiti.“

Dena oduševljeno zapljeska. „Opravdavaš svoje
neprijatelje!“

„Samo želim da napomenem da ni ti sama nemaš ništa

protiv darivanja“, rekoh. „Što ja najbolje znam.“
Uozbiljila se i odmahnula glavom. „Velika je razlika izme u

dara koji svojevoljno daš i onog kojim muškarac želi da te veže
za sebe.“

„Ima u tome istine“, priznao sam. „Lanac se može napraviti
od zlata, jednako kao i od gvož a. Opet, ne mogu kriviti

muškarca koji želi da te pristojno nakiti.“
„Teško“, rekla je, osmehnuvši se istovremeno i vragolasto i

umorno. „Mnogi njihovi predloži su prili no nepristojni.“
Pogledala je u mene. „A šta je s tobom? Da li bi da me nakitiš ili
da budem nepristojna?“

„Razmišljao sam o tome“, rekao sam, uz tajanstveni osmeh,

znaju i da je njen prsten na sigurnom u mojoj sobi Kod Ankera.
Napravio sam se kao da je odmeravam. „I jedno i drugo ima
prednosti, ali zlato nije za tebe. Previše si blistava za nešto što
sija.“

Dena me zgrabi za ruku i stisnu je, nežno mi se osmehnuvši.
„O, moj Kvoute, nedostajao si mi. Jedan od razloga što sam se

vratila u ovaj deo sveta jeste što sam se nadala da u te na i.“
Ustala je i pružila mi ruku. „Hajde, vodi me od svega ovog.“

POGLAVLJE STO ETRDESET OSMO

Pri e kamenja

Tokom duge vožnje nazad u Imri, Dena i ja pri ali smo o
stotinu nevažnih stvari. Govorila mi je o gradovima koje je
videla: Tinjueju, Varteretu, Andenivanu. Ja sam joj pri ao o
Ademreu i pokazao joj ponešto iz govora rukama.

Zadirkivala me je zbog moje sve ve e slave, a ja sam joj
rekao istinu koja se iza tih pri a krila. Ispri ao sam joj kako sam
se spore kao s Merom, a ona se prili no naljutila zbog onog što
mi se dogodilo.

Ali mnogo toga smo pre utali. Nijedno nije govorilo o tome
kako smo se rastali u Severenu. Nisam znao da li je otišla ljuta
posle naše sva e ili je mislila da sam je ostavio. inilo se da je
svako pitanje opasno. U najboljem slu aju, takav razgovor bio
bi neugodan. U najgorem, mogao bi da raspali našu pre ašnju
sva u, a to sam po svaku cenu želeo da izbegnem.

Dena je sa sobom nosila harfu, kao i veliki putni kov eg.
Pretpostavio sam da je završila pesmu i da je sigurno izvodi.
Brinulo me je što e je svirati u Imriju, gde e je uti bezbroj
peva a i minstrela koji e je proneti svetom.

Uprkos tome, ništa ne rekoh. Znao sam da bi taj razgovor
bio mu an i morao sam pažljivije da odaberem trenutak za
njega. A nisam spominjao ni njenog pokrovitelja, mada mi ono
što je Ktej rekao nije davalo mira. Stalno sam mislio na to.
Sanjao o tome.

Još jedna tema koju smo izbegavali bila je Felurijanka. Ma
koliko se Dena šalila na ra un mog izbavljenja od razbojnika i

PATRIK ROTFUS 556

ubijanja devica, nijednom nije spomenula Felurijanku. Mora da
je ula pesmu koju sam napisao, s obzirom na to da je bila

popularnija od drugih pri a koje je, ini se, tako dobro znala.
Ali nije je spomenula, a ja nisam bio baš tolika budala da je sam
pominjem.

I tako je, dok smo se vozili, mnogo toga ostalo neizre eno.
Dok su to kovi kola poskakivali po putu, napetost me u nama
polako je rasla. Bilo je praznina i prekida u razgovoru, tišine

koja bi se previše otegla.
Baš usred jedne takve praznine kona no stigosmo u Imri.

Odbacio sam je do Veprove glave, gde je nameravala da iznajmi
sobu. Pomogao sam joj da odnese kov eg na sprat, ali tišina je
tamo bila još mu nija. Zato je žurno zaobidoh, nežno se
pozdravih s Denom i pobegoh a da joj ni ruku nisam poljubio.

Te no i setio sam se deset hiljada stvari koje sam mogao da joj
kažem. Ležao sam budan i zurio u tavanicu, ne mogavši da
zaspim sve do duboko u no .

Probudio sam se rano, uznemiren i ispunjen strepnjom.
Doru kovao sam sa Simom i Felom, pa otišao na Naprednu
simpatiju, gde me je Fenton lako pobedio u tri dvoboja zaredom

i tako dospeo na vrh prvi put od mog povratka na Univerzitet.
Pošto nisam imao više predavanja, okupao sam se i posle

dugog pretraživanja me u ode om odlu io se za jednostavnu
košulju i zeleni prsluk za koji je Fela rekla da mi isti e o i.
Napravio sam od seni kratki plašt, a onda odlu io da je ne
obu em. Nisam želeo da Dena misli na Felurijanku kad je

budem posetio.
Na kraju sam u džep prsluka ubacio Denin prsten i krenuo

preko reke u Imri.
Stigavši u Veprovu glavu, samo što sam dotakao kvaku na

vratima kad ih Dena otvori i iza e na ulicu pruživši mi korpu s
ru kom.

Bio sam veoma iznena en. „Kako si znala...?“
Nosila je svetloplavu haljinu koja joj je dobro pristajala i
ljupko mi se osmehnula, uhvativši me pod ruku. „Ženska

557 Strah mudroga II

intuicija.“
„Ah“, rekoh, trude i se da zvu im mudro. Njena blizina bila

je gotovo mu na. Njen topli dodir na mojoj ruci, njen miris nalik
zelenom liš u i vazduhu pred letnju oluju. „Da li znaš i kuda
smo krenuli?“

„Znam samo da eš me ti tamo odvesti.“ Dok je govorila,
okrenula se ka meni, tako da sam osetio njen dah na vratu.
„Drage volje se pouzdam u tebe.“

Okrenuo sam se ka njoj s namerom da joj kažem nešto od
onog što sam sino izmozgao. Ali kad sam je pogledao u o i,
ostao sam bez re i. Za eno sam je gledao, ni sam ne znam
koliko. Jedan dugi trenutak bio sam samo njen...

Ona se nasmeja, trgavši me iz sanjarenja koje je moglo
potrajati jedan asak ili jedan minut. Izašli smo iz grada,
ugodno razgovaraju i kao da me u nama, osim sun evog
svetla i prole nog vazduha, ni eg drugog nikad nije ni bilo.

Odveo sam je na mesto koje sam našao tog prole a, malu
dolinu zaklonjenu drve em. Pored sivokamena položenog na
zemlju po dužini krivudao je potok, a na suncem obasjanom
polju blistavi krasuljci okretali su lica ka nebu.

Kad se popela na greben i spazila ilim krasuljaka, Deni
zastade dah. „Dugo sam ekao da ovom cve u pokažem koliko
si lepa“, rekoh.

Nagradila me je oduševljenim zagrljajem i vrelim poljupcem
u obraz. Dok sam shvatio šta se dešava, ve je bilo gotovo.
Zbunjeno se cere i, poveo sam je kroz krasuljke do sivokamena
pored potoka.

Izuo sam cipele i skinuo arape. Dena odbaci cipele i zadiže
suknju, pa potr a u potok dok joj voda nije prešla kolena.

„Znaš li tajnu kamenja?“, upitala je zavukavši ruku u vodu.
Kao da nije marila što joj je rub haljine upao u potok.

„A kakvu to tajnu?“
Izvadila je gladak, taman kamen i pružila mi ga. „Do i da
vidiš.“
Zavrnuo sam pantalone i zagazio u vodu. Podigla je kamen
koji se cedio. „Ako ga držiš u ruci i oslušneš...“ Zažmurila je i
baš to uradila. Za trenutak je nepomi no stajala, lica okrenutog

PATRIK ROTFUS 558

naviše kao cvet.
Poželeo sam da je poljubim, ali se uzdržah.

Kona no je otvorila svoje tamne o i. Osmehnule su mi se.
„Ako dovoljno pažljivo oslušneš, ispri e ti pri u.“

„Koju pri u je tebi ispri ao?“, upitao sam.
„Bio jednom jedan mladi koji je došao na vodu“, re e ona.
„Ovo je pri a o devojci koja je došla na vodu s mladi em.
Razgovarali su, a mladi je bacao kamenje kao da ga odbacuje

od sebe. Devojka nije imala kamenja, pa joj mladi dade
nekoliko. Ona se zatim dade mladi u, a on je odbaci kao da je
kamen, ne mare i za to da li e je povrediti.“

Neko vreme sam utao jer nisam bio siguran da li je završila.
„Zna i to je tužan kamen?“

Poljubila je kamen i ispustila ga, gledaju i kako pada u

pesak. „Ne, ne tužan. Ali jednom su ga bacili. Zna kako je to
kretati se. Teško mu je da, kao ve ina kamenja, ostane u mestu.
Prihvata ponudu vode i ponekad se premesti.“ Pogledala me je
i prostodušno se osmehnula. „Dok se pomera, razmišlja o
mladi u.“

Ne znaju i šta da mislim o toj pri i, pokušao sam da

promenim predmet razgovora. „Kako si nau ila da slušaš
kamenje?“

„Iznenadio bi se šta sve uješ samo ako oslušneš.“ Pokazala
je na dno potoka posuto kamenjem. „Pokušaj. Nikad se ne zna
šta možeš da uješ.“

Ne znaju i kakvu to igru igra, potražio sam oko sebe neki

kamen, a onda zavrnuo rukav na košulji i zavukao ruku u
vodu.

„Slušaj“, iskreno me ohrabrivala.
Zahvaljuju i onome što sam u io s Elodinom, bio sam
veoma trpeljiv prema besmislicama. Stavio sam kamen na uvo i
zažmurio. Pitao sam se da li bi trebalo da se pretvaram da

ujem pri u.
A onda se na oh u potoku, pljuju i vodu i mokar do gole

kože. Prskao sam pokušavaju i da ustanem dok se Dena toliko
jako smejala da se presamitila, jedva uspevaju i da ostane na
nogama.

559 Strah mudroga II

Krenuo sam ka njoj, ali mi ona izma e ciknuvši i po e još
ja e da se smeje. Zato sam prestao da je jurim i po eo da brišem
vodu s lica i ruku.

„Tako lako odustaješ?“, zadirkivala je. „Tako te je lako
okupati?“

Umo io sam ruku u vodu. „Nadao sam se da u ponovo
na i kamen“, rekoh pretvaraju i se da ga tražim.

Dena se nasmeja odmahuju i glavom. „Ne eš me tako lako
namamiti.“

„Ozbiljno“, rekoh. „Hteo sam da ujem kraj njegove pri e.“
„A koje to pri e?“, zadirkivala je, ne približavaju i se.
„Pri e o devojci koja se poigrala s jednim ezoteri arom“,
rekoh. „Zadirkivala ga je i podsmevala mu se. Prezrivo mu se
smejala. Jednog dana, uhvatio je u potoku i stihovima joj
zatomio suze.“
Nacerio sam joj se i izvukao ruku iz vode.
Okrenula se baš na vreme da je pogodi talas. Dopirao joj je
tek do struka, ali to je bilo dovoljno da je izbaci iz ravnoteže.
Potonula je u kovitlacu haljine, kose i mehuri a.
Struja je ponese ka meni i ja joj kroz smeh pomogoh da
ustane.
Kad je izronila na površinu, izgledala je kao da se pre tri
dana udavila. „Nije pošteno!“, ljutito je vrskala. „Nije pošteno!“
„Ne slažem se“, rekoh. „Ti si najlepša vodena gospa kojoj se
danas mogu nadati.“
Poprskala me je. „Laskaj ti koliko ho eš, bog vidi istinu.
Varao si. Ja sam se koristila poštenom podvalom.“
Zatim je pokušala da me potopi, ali sam bio spreman na to.
Malo smo se rvali dok nismo ostali bez daha. Tek tada sam
shvatio koliko je blizu. Koliko je ljupka. Koliko malo nas mokra
ode a razdvaja.
Dena je izgleda i sama to shvatila kad i ja, pa se malo
odmakosmo jedno od drugog, kao da smo se najednom
postideli. Vetar je zaduvao, podsetivši nas na to koliko smo
mokri. Dena lako odskakuta do obale i bez imalo oklevanja
skide mokru haljinu, prebacivši je preko sivokamena da se
osuši. Na sebi je imala beli kombinezon koji se pripijao uz nju

PATRIK ROTFUS 560

dok je ponovo ulazila u vodu. Vragolasto me je odgurnula kad
je prošla pored mene, a onda se uspuzala na glatku crnu stenu

koja je ležala polupotopljena u središtu potoka.
Savršen kamen za sun anje, glatki bazalt taman poput

njenih o iju. Njena bela koža i kombinezon koji je previše
otkrivao isticali su se na njemu, blistaju i toliko da ih gotovo
nisi mogao gledati. Legla je na le a i raširila kosu da se suši.
Onako mokra, ostavila je trag na kamenu ispisavši ime vetra.

Zažmurila je i okrenula glavu ka suncu. Ni sama Felurijanka
nije mogla biti ljupkija, opuštenija od nje.

Krenuo sam i sam ka obali i skinuo nakvašenu košulju i
prsluk. Morao sam da ostanem u mokrim pantalonama jer
nisam imao ništa drugo da obu em. „Šta ti ovaj kamen govori?“
upitao sam da ispunim tišinu i stavio svoju košulju pored njene

haljine na sivokamenu.
Prešla je rukom preko glatke površine kamena i progovorila

ne otvaraju i o i. „Ovaj mi pri a kako je to živeti u vodi, a da
nisi riba.“ Protegla se kao ma ka. „Molim te donesi korpu.“

Doneo sam korpu i dogacao do nje, polako da je ne
poprskam. Ležala je mirno i nepomi no, kao da spava. Ali dok

sam je gledao, usta joj se izviše u osmeh. „Tih si“, relda je. „Ali
mogu da te namirišem kako tu stojiš.“

„Nadam se da ne mirišem loše.“
Odmahnula je glavom. „Mirišeš kao suvo cve e. Kao neki
neobi an za in koji se puši, samo što se ne zapali.“
„A i na re nu vodu, ako pitaš mene.“

Ponovo se protegla i jednostavno osmehnula, pokazavši
savršeno bele zube, savršeno ruži aste usne. Malo se pomerila
na kamenu. Skoro kao da želi da mi napravi mesta. Skoro.
Pomislio sam da joj se pridružim. Kamen je bio dovoljno velik
za dvoje ako su bili spremni da leže blizu...

„Da“, re e Dena.

„Šta da?“, upitao sam.
„Tvoje pitanje“, rekla je nagnuvši lice ka meni, i dalje
žmure i. „Spremaš se da mi postaviš pitanje.“ Malo se
namestila na kamenu. „Odgovor je da.“
Kako je to trebalo da shvatim? Šta još da tražim? Poljubac?

561 Strah mudroga II

Više? Koliko bi bilo previše tražiti? Da li me iskušava? Znao
sam da bih je, ako bih tražio previše, samo oterao.

„Pitao sam se da li bi htela da se malo pomeriš“, nežno
rekoh.

„Da.“ Opet se pomerila, napravivši još mesta pored sebe.
Zatim je otvorila o i i razroga ila ih kad me vide kako bez
košulje stojim nad njom. Laknulo joj je kad je, spustivši pogled,
videla da imam pantalone.

Nasmejao sam se, ali me njen zapanjen pogled ponovo
navede na oprez. Spustio sam korpu tamo gde sam mislio da
legnem. „A šta ste to pomislili, gospo?“

Malo je porumenela, posti ena. „Nisam mislila da si od onih
što devojci donose ru ak jurcaju i goli.“ Slegla je ramenima,
pogledala u korpu, pa u mene. „Ali svi aš mi se takav, moj li ni
gologrudi robe.“ Ponovo je zažmurila. „Hrani me jagodama.“

Rado sam joj udovoljio, i tako provedosmo popodne.

***

Ru ak je odavno pojeden, a mi smo se osušili na suncu. Prvi
put od sva e u Severenu, osetio sam da je me u nama sve u
redu. Tišina nas nije više okruživala, poput rupa na putu. Znao
sam da treba samo strpljivo sa ekati da napetost pro e.

Dok je popodne polako isticalo, shvatio sam da je ovo pravi
trenutak da spomenem ono što sam toliko dugo zadržavao u
sebi. Na njenim mišicama videle su se izbledele zelene modrice,
na le ima ostatak ožiljka od bi a. Iznad kolena je imala ožiljak,
toliko svež da joj se crveneo ispod belog kombinezona.

Trebalo je samo da je pitam otkud joj. Ako pažljivo budem
birao re i, prizna e da joj ih je ostavio pokrovitelj. A onda mi
ne e biti teško da je navedem da pri a. Da je ubedim da
zaslužuje bolje. Da ono što joj on nudio nije vredno ovakvog
zlostavljanja.

I, prvi put u životu, mogao sam joj ponuditi izlaz. Uz
Alveronovo kreditno pismo i moj rad u Mravarnici, novac mi
ne bi bio nikakav problem. Prvi put u životu bio sam bogat.
Mogao sam joj pomo i da pobegne...

„Šta ti je bilo s le ima?“ tiho je upitala Dena prekinuvši me

PATRIK ROTFUS 562

u razmišljanju. I dalje je bila opružena na kamenu, a ja sam se
naslanjao na njega s nogama u vodi.

„Molim?“, upitao sam, nesvesno se okrenuvši u besmisleni
polukrug.

„Le a su ti puna ožiljaka“, nežno je rekla. Osetio sam kako
mi jednom hladnom rukom dodiruje kožu zagrejanu na suncu,
povla i liniju. „Isprva se jedva videlo da su ožiljci. Lepi su.“
Povukla mi je još jednu liniju niz le a. „Kao da je neko

džinovsko dete pomislilo da si par e hartije, pa je na tebi
vežbalo pisanje srebrnim perom.“

Odmakla je ruku, a ja se okrenuh ka njoj. „Odakle ti?“,
upitala je.

„Pravio sam neprilike na Univerzitetu“, pomalo smeteno
rekoh.

„Bi evali su te?“, upitala je s nevericom.
„Dvaput“, rekoh.
„I ti si još tamo?“, upitala je kao da ne veruje. „Nakon što su
ti ovo uradili?“
Slegao sam ramenima. „Ima i gorih stvari od bi evanja“,
rekoh. „Nigde drugde ne bih mogao da nau im ono što se ovde

podu ava. Kad nešto želim, malo krvi ne e me...“
Tek tada sam shvatio šta pri am. Mene su bi evali u itelji.

Nju je bi evao pokrovitelj. I oboje smo ostali. Kako da je ubedim
da je ono što ja radim druga ije? Kako da je ubedim da ode?

Ona me radoznalo pogleda, nakrivivši glavu. „Šta biva kad
ti nešto želiš?“

Slegao sam ramenima. „Hteo sam samo da kažem da me nije
lako naterati da se po istim.“

ula sam“, re e, zna ajno me pogledavši. „Mnogo
devojaka u Imriju kaže da nisi baš neki istunac.“ Uspravila se i
po ela da klizi ka ivici kamena. Njen beli kombinezon pritom se
pomerio i polako joj kliznuo naviše.

Taman sam hteo da spomenem njen ožiljak, nadaju i se da
u ipak uspeti da razgovor skrenem na njenog pokrovitelja, kad
primetih da se Dena zaustavila i gleda kako zurim u njene gole
noge.

„Šta ta no kažu?“, upitao sam, više da nešto kažem nego

563 Strah mudroga II

zato što me zanimalo.
Slegla je ramenima. „Neke misle da želiš da desetkuješ

ženski deo stanovništva Imrija.“ Primakla se ivici kamena.
Kombinezon joj se pomerio, odvra aju i mi pažnju.

„Desetkovanje bi podrazumevalo jednu u deset“, rekoh
pokušavaju i da okrenem na šalu. „To je preambiciozno ak i za
mene.“

„Sad si me umirio“, rekla je. „Da li svima njima donosiš k...“
Uzdahnula je i skliznula ka ivici kamena. Zadržala se baš kad
sam pružio ruku da joj pomognem.

„Šta im donosim?“, upitao sam.
„Ruže, budalo“, oštro je rekla. „Ili si ve preko te stranice
prešao?“
„Ho eš da te ponesem?“ upitao sam.
„Da“, rekla je. Ali pre nego što sam stigao da je uhvatim,
skliznula je sasvim u vodu, a kombinezon joj se bestidno
zadigao pre nego što je kliznula u potok. Voda joj je dopirala do
kolena, okvasivši joj rub kombinezona.
Vratili smo se do sivokamena i u tišini polako obukli ode u
koja se osušila. Dena je jadikovala zbog okvašenog poruba na
kombinezonu.
„Znaš, stvarno sam mogao da te ponesem“, prošaptao sam.
Ona se udari dlanom u elo. „Opet sedam re i, onesvesti u
se.“ Hladila se drugom rukom kao lepezom. „Šta žena da radi?“
„Da me voli.“ Hteo sam da to zvu i sasvim neozbiljno. Kao
da je zadirkujem, sve okre em na šalu. Ali pogrešio sam i dok
sam govorio pogledao je u o i. Omele su me i, kad ih izgovorih,
re i na kraju uopšte nisu zvu ale onako kako sam zamislio.
Samo na sekund nežno mi se zagledala o i. A onda joj se
ugao usana iskrivi u žalostan osmeh. „O ne“, re e. „Mene ne eš
tako uloviti. Ne u da budem jedna od mnogih.“
Stisnuo sam zube, u isti mah zbunjen, posti en i uplašen.
Previše sam se osmelio i zabrljao, baš kao što sam se oduvek i
plašio. Kako je razgovor uspeo da mi izmakne kontroli?
„Molim?“ glupavo upitah.
„I treba da moliš.“ Sa sebi nesvojstvenom krutoš u, Dena
poravna ode u i provu e ruku kroz kosu, uplevši je u pletenicu.

PATRIK ROTFUS 564

Dok je uplitala pramenove, na trenutak sam mogao jasno kao
dan da je pro itam: „Ne obra aj mi se“.

Možda sam glup, ali ak i ja umem da itam toliko o igledne
znake. Zatvorio sam usta, ugrizavši se za jezik da ne kažem ono
što sam nameravao.

Videvši kako gledam njenu kosu, Dena posramljeno odma e
ruke ne uvezavši pletenicu. Kosa joj se brzo rasula preko
ramena. Stavila je ruke pred sebe i uzrujano vrtela jedan od

prstenova.
ekaj malo“, rekoh. „Umalo da zaboravim.“ Zavukao sam

ruku u unutrašnji džep prsluka. „Imam poklon za tebe.“
Usta joj se pretvoriše u tanku crtu kad je pogledala u moju

ispruženu ruku. „I ti?“, upitala je. „Zaista sam mislila da si
druga iji.“

„Nadam se da jesam“, rekoh i otvorih šaku. Ugla ao sam ga
tako da se sunce odbilo o ivice svetloplavog kamena.

„Oh!“ Dena pokri usta rukom, a o i joj se najednom
napuniše suzama. „Da li je mogu e?“ Pružila je obe ruke da ga
uzme.

„Jeste“, rekoh.

Okretala ga je u rukama, a onda skinula jedan od prstenova i
navukla ga na prst. „Jeste“, zapanjeno je rekla, a iz oka joj se
skotrljalo nekoliko suza. „Kako si uspeo...?“

„Uzeo sam ga od Ambroza“, rekoh.
„Oh“, kazala je. Premeštala se s noge na nogu i osetih kako
se nad nas ponovo nadvija tišina.

„Nije bilo mnogo teško“, rekoh, „Samo mi je žao što mi je
trebalo toliko vremena.“

„Ne znam kako da ti zahvalim za ovo.“ Uzela mi je ruku i
stisla je izme u dlanova.

Pomislili biste da e ovo pomo i. Da e poklon i sklopljene
ruke izgladiti sve me u nama. Ali tišina je ponovo bila tu,

silnija nego pre. Toliko teška da ste je mogli namazati na hleb i
pojesti. Postoje tišine koje ak ni re i ne mogu da odagnaju. I,
mada mi je Dena doticala ruku, nije je držala. Postoji ogromna
razlika.

Dena pogleda u nebo. „Menja se vreme“, rekla je. „Trebalo

565 Strah mudroga II

bi da krenemo nazad pre nego što po ne kiša.“
Klimnuo sam glavom i krenusmo. Dok smo odlazili, nad

polje su se nadvili oblaci.

POGLAVLJE STO ETRDESET DEVETO

Spetljan

Anker je bio prazan, izuzev Sima i Fele, koji su sedeli za
jednim od stolova pozadi. Prišao sam im i seo le ima
okrenut zidu.

„I?“, upita Sim kad sam se skljokao u stolicu. „Kako je bilo
ju e?“

Zanemario sam pitanje pošto nisam želeo da pri am o tome.
„Šta je bilo ju e?“, radoznalo upita Fela.
„Proveo je dan sa Denom“, obavestio je Sim. „Celi dan.“
Slegoh ramenima.
„Ne naro ito dobro?“, obazrivo je upitao Sim, ne više toliko
veseo.
„I ne baš“, rekoh. Pogledao sam iza tezge i uhvativši Lorelin
pogled, dao joj znak da mi donese šta god ima u loncu.
„Ho eš da uješ mišljenje jedne dame?“, nežno upita Fela.
„Zadovolji u se i tvojim.“
Simon prasnu u smeh, a Fela iskrivi lice. „I pored toga u ti
pomo i“, rekla je. „Ispri aj sve tetka Feli.“
I tako joj ispri ah ono najosnovnije. Dao sam sve od sebe da
joj prikažem situaciju, ali suštinu nikako nisam mogao da
objasnim. Zvu alo je glupo kad sam to pokušao da preto im u
re i.
„To je sve“, rekoh pošto sam nekoliko minuta nespretno
pokušavao da objasnim. „Ta nije, dovoljno sam pri ao o tome.
Ništa me na svetu toliko ne zbunjuje kao ona.“ kao sam
prstom jedan iver na stolu. „Ne volim kad nešto ne razumem.”

567 Strah mudroga II

Lorel mi donese vru hleb i iniju krompir- orbe. „Još
nešto?“ upitala je.

„Ne treba, hvala.“ Osmehnuo sam joj se, a onda joj odmerio
zadnjicu dok se vra ala do tezge.

„Dobro onda“, poslovno re e Fela. „Po nimo od tvojih
pozitivnih osobina. Šarmantan si, zgodan i savršeno u tiv
prema ženama.“

Sim se nasmeja. „Zar nisi videla kako je malo as gledao u
Lorel? On je najve i razvratnik na svetu. Gleda više žena nego
što bih ja mogao i da imam dve glave s vratovima koji se okre u
kao u sove.“

„Ta no“, priznao sam.
„Nije svako gledanje gledanje“, re e Fela Simu. „Kad te neki
muškarci gledaju, ine to na neki prljav na in. Do e ti da se
okupaš. S drugim muškarcima je lepo. Daje ti do znanja da si
lepa.“ Odsutno je prošla rukom kroz kosu.
„Teško da je tebi potrebno podse anje“, re e Simon.
„Svakome treba da ga podsete“, rekla je. „Ali s Kvoutom je
druga ije. On to ozbiljno shvata. Kada te pogleda, vidiš da se
sav usredsredio na tebe.“ Nasmejala se, videvši da mi je
neugodno. „To mi se kod tebe dopalo kad smo se upoznali.“
Simon se smrknu, a ja pokušah da delujem što bezazlenije.
„Ali otkako si se vratio, ose am to gotovo fizi ki“, re e Fela.
„Kad me sad pogledaš, ima ne eg u tvom pogledu. Ne eg
sazdanog od slatkog vo a, senki i svetlosti lampe. Ne eg
divljeg, od ega vilinske gospe beže pod ljubi astim nebom.
Ne eg zaista užasnog. Svi a mi se.“ Kad je to rekla, malo se
promeškoljila u stolici, a o i joj vragolasto zasjaše.
Bilo je to previše za Simona. Odmakao je stolicu od stola i
ustao, neodre eno pokazuju i rukama. „Dobro onda... ja u
samo... dobro.“
„O dušice“, re e Fela i stavi mu ruku na mišicu. „ ut. Nije
ono što misliš.“
„Nemoj da me u utkuješ“, prasnuo je, ali je ostao da sedi.
Fela mu pro e rukom kroz kosu na potiljku. „Nemaš zbog
ega da brineš.“ Nasmejala se kao da joj je i sama pomisao
smešna. „I ne znaš koliko sam vrsto vezana za tebe. Ali to ne

PATRIK ROTFUS 568

zna i da s vremena na vreme ne mogu da uživam u malo
laskanja.“

Sim se namršti.
„Da se zatvorim onda u manastir?“ upita Fela. Zvu ala je
pomalo ljutito, a u naglasku joj se osetilo jedva primetno
modegansko zapevanje. „Znaš kako je tebi kad Mola po ne da
ijuka s tobom?“ Simon zinu i izgledalo je da e istovremeno i
prebledeti i pocrveneti. Fela se nasmeja njegovoj smetenosti.

„Malih ti bogova, Sime. Ti misliš da sam ja slepa? Slatko je i
prija ti. Šta tu ima loše?“

Usledila je stanka. „Pa, valjda ništa“, kona no re e Sim.
Podigao je pogled i nesigurno mi se iskezio, sklonivši kosu s

iju. „Samo, nemoj da si mene ikad pogledao tako kako ona
kaže, važi?“ Još više se iskezio, nešto iskrenije. „Nisam siguran

da li bih to mogao da izdržim.“
Bez razmišljanja mu uzvratih kez. Sim je uvek umeo da me

nasmeje.
„Osim toga“, re e mu Fela, „ti si savršen baš takav kakav

si.“ Poljubila ga je u uvo kao da potvr uje njegovo sve bolje
raspoloženje, a onda se okrete meni. „S druge strane, nemaš ti

tih para da me nateraš da se spetljam s tobom“, glatko re e.
„Kako to misliš?“ upitao sam. „A moj pogled? Moje mra no

vilinsko šta ve ?“
„O, zanosan si ti. Ali devojka želi više od toga. Ona želi

muškarca koji joj je privržen.“
Odmahnuo sam glavom. „Ne u da oble em oko nje kao svi

ostali muškarci. Ona to mrzi. Video sam šta se doga a.“
„Da li ti je ikad palo na pamet da i ona ose a isto?“, upita

Fela. „Ipak si se ti pro uo me u gospama.“
„Treba li onda da se zatvorim u manastir?“, ponovih ono što

je rekla Simu, mada je zvu alo oštrije nego što sam nameravao.
„Crnog mi tela božjeg, video sam je kako pod ruku drži stotinu

muškaraca! Najednom se uvredila što neku drugu vodim na
predstavu?“

Fela me iskreno pogleda. „Nisi se ti samo vozikao ko ijama.
Žene pri aju.“

„Divno. A šta kažu?“, ogor eno upitah, pogledavši u svoju

569 Strah mudroga II

supu.
„Da si šarmantan“, jednostavno je rekla. „I u tiv. Ruke ti ne

šaraju, što ini se nekima zapravo smeta.“ Osmehnula se.
Radoznalo je pogledah. „Kome?“
Fela je oklevala. „Meradin“, kazala je. „Ali nisam ti ja rekla.“
„Nije mi za ve erom uputila ni dvadeset re i“, rekao sam

odmahuju i glavom. „I razo arala se što je posle nisam va ario?
Mislio sam da me mrzi...“

„Daleko smo od Modega“, re e Fela. „Ljudi u ovom delu
sveta nisu razboriti kad je seks u pitanju. Neke žene ne znaju
kako da se ponašaju sa muškarcem koji nije drzak.“

„Dobro“, rekoh. „Šta još kažu?“
„Ništa što me je mnogo iznenadilo“, rekla je. „Mada nisi
pohlepan, svakako te nije teško ni prevariti. Velikodušan si,
duhovit i...“ Za utala je i kao da joj je bilo neprijatno.
„Nastavi“, rekoh.
Uzdahnuvši, ona dodade: „Hladan“.
To nije bio onaj strašni udarac koji sam o ekivao. „Hladan?“
„Ponekad je sve što tražiš ve era“, re e Fela. „Ili društvo. Ili
razgovor. Ili da te neko prijateljski opipa. Ali naj eš e želiš
samo da muškarac...“ Namrštila se i po ela iz po etka. „Kad si s
nekim muškarcem...“ Ponovo je za utala.
Nagnuo sam se napred. „Reci šta si mislila.“
Ona sleže ramenima i pogleda u stranu. „Kad bismo bili
zajedno, o ekivala bih da eš me ostaviti. Ne odmah. Ne iz
zlobe niti podlosti. Ali znam da bi me ostavio. Ne deluješ mi
kao neko ko e s devojkom ostati zauvek. Na kraju bi prešao na
nešto važnije od mene.“
Zamišljeno sam bockao komadi krompira u supi, ne znaju i
šta da mislim.
„Mora postojati još nešto osim privrženosti“, re e Sim. „Zar
ne vidiš, Kvout bi za tu devojku okrenuo svet naglavce.“
Fela se zagledala u mene. „Pa, izgleda da vidim“, prošaptala
je.
„Ako ti vidiš, onda mora da vidi i Dena“, razborito
napomenu Simon.
Fela odmahnu glavom. „Meni je lako da vidim samo zato što

PATRIK ROTFUS 570

gledam sa strane.“
„Ljubav je slepa?“ Sim se nasmeja. „To je tvoj savet?“

Prevrnuo je o ima. „Ma daj.“
„Nikad nisam rekao da sam zaljubljen“, prekinuo sam ga.

„Nikad to nisam rekao. Ona me zbunjuje i draga mi je. Ali ništa
više od toga. Kako bi i moglo da bude? Ne poznajem je
dovoljno da bih iskreno rekao da je volim. Kako mogu da volim
nešto što ne razumem?“

Neko vreme su me utke gledali. A onda Sim prasnu u svoj
de ki smeh kao da u životu ništa smešnije nije uo. Uzeo je
Felinu ruku i poljubio je pravo u njen mnogostrani prsten od
kamena. „Pobedila si“, re e joj. „Ljubav je slepa, a i gluvonema.
Više nikad ne u sumnjati u tvoju mudrost.“

I dalje loše volje, krenuo sam da tražim u itelja Elodina i na

kraju ga zatekao kako sedi pod drvetom u baštici pored Staje.
„Kvoute!“ Lenjo mi je mahnuo. „Do i. Sedi.“ Gurnuo je

nogom ka meni jednu iniju. „Uzmi malo grož a.“
Uzeo sam nekoliko zrna. Ovih dana mi sveže vo e nije

predstavljalo nikakvu retkost, ali je grož e svejedno bilo divno,
taman što nije prezrelo. Zamišljeno sam žvakao, još udubljen u

misli o Deni.
„U itelju Elodine“, tiho sam upitao, „šta biste rekli o nekom

ko stalno menja ime?“
„Šta?“ Naglo se uspravio i mahnito i uspani eno me

pogledao. „Šta si uradio?“
Iznena en njegovom reakcijom, podigao sam ruke da se

odbranim. „Ništa!“ ube ivao sam ga. „Ne ja. Jedna devojka
koju znam.“

On preblede. „Fela?“, upitao je. „O ne. Ne. Ne bi ona to
uradila. Suviše je pametna.“ Zvu alo je kao da o ajni ki
pokušava sam sebe da ubedi.

„Ne govorim o Feli“, rekoh. „Govorim o mladoj devojci koju

znam. Kako se okrenem, ona je ve odabrala novo ime.“
„Oh“, re e Elodin opustivši se. Naslonio se na drvo i tiho

nasmejao. „Imena za zazivanje“, rekao je s o iglednim

571 Strah mudroga II

olakšanjem. „Božjih ti kostiju, de e, mislio sam...“ Za utao je
odmahuju i glavom.

„Šta ste mislili?“ upitao sam.
„Ništa“, prezrivo je rekao. „E sad. Šta je s tom devojkom?“
Slegao sam ramenima, zažalivši što sam to uopšte pominjao.
„Samo me je zanimalo šta biste rekli za devojku koja stalno
menja ime. Kako se okrenem, ona odabere neko drugo ime.
Dajna. Dona. Dajen.“
„Pretpostavljam da nije neka pobegulja?“ upita Elodin
osmehnuvši se. „Tražena. Svim silama pokušava da umakne
ejturanskom gvozdenom zakonu. Nešto tako?“
„Koliko ja znam, ne“, uzvratih mu s osmehom.
„To bi moglo da zna i da ona ne zna ko je“, rekao je. „Ili da
zna, ali joj se to ne svi a.“ Podigao je pogled i zamišljeno
protrljao nos. „Moglo bi da ukazuje na nemir i nezadovoljstvo.
Moglo bi da zna i da je nestalne prirode pa u skladu s njom
menja ime. A možda zna i da menja ime u nadi da e tako
postati druga ija osoba.“
„Koještarije“, ljutito rekoh. „Kao da kažete da znate da je
supa ili topla ili hladna. Da je jabuka ili slatka ili kisela.“ Mrko
ga pogledah. „Samo na zamršen na in pokazujete da ništa ne
znate.“
„Nisi me pitao šta znam o takvoj devojci“, napomenuo je.
„Pitao si me šta bih rekao za jednu takvu devojku.“
Slegao sam ramenima, umoran od pri e o tome. Jeli smo
grož e u tišini i gledali studente kako prolaze.
„Ponovo sam prizvao vetar“, rekoh, shvativši da mu još
nisam kazao. „U Katranovu.“
Na to je živnuo. „Ma nije valjda?“, re e i pogleda me
iš ekuju i. „Da ujemo. Sve pojedinosti.“
Pažljiv i oduševljen. Bolju publiku od Elodina niste mogli
poželeti. Ispri ao sam mu sve, ne štede i na dramati nom
razmahivanju. Kad sam završio, raspoloženje mi se mnogo
popravilo.
„To je ve tre i put ovog semestra“, s odobravanjem re e on.
„Tražio si ga i našao kad ti je zatrebao. I to ne obi an povetarac,
ve dašak. Za to je potrebna veština.“ Pogledao me kraji kom

PATRIK ROTFUS 572

oka, lukavo mi se osmehnuvši. „Šta misliš, kad eš mo i da
napraviš prsten od vazduha?“

Podigao sam golu levu šaku i raširio prste. „Ko kaže da ga
ve ne nosim?“

Elodin se previjao od smeha, a onda prestade videvši da sam
i dalje ozbiljan. Mal ice se namrštio, sumnji avo me pogledavši.
Pogledao mi je šaku, pa opet lice. „Šališ se?“, upitao je.

„Dobro pitanje“, rekoh, mirno ga pogledavši u o i. „Da li se

šalim?“

POGLAVLJE STO PEDESETO

Glupost

Prole ni semestar se nastavio. Suprotno mojim o ekivanjima,
Dena nije nastupila u Imriju. Umesto toga, posle nekoliko
dana krenula je na sever u Anilin.

Ali ovog puta se potrudila da svrati Kod Ankera samo da bi
mi rekla da odlazi. To mi je neobi no polaskalo i nisam se
mogao oteti utisku da je to znak kako naš odnos i nije tako loš.

Baš pred kraj semestra, rektor se razboleo. Iako ga nisam
dobro poznavao, svi ao mi se Herma. Ne samo što je bio
iznena uju e blag dok me je podu avao ilski ve je bio i
ljubazan prema meni kad sam tek došao na Univerzitet. Ipak,
nisam bio naro ito zabrinut. Arvil i osoblje Medike mogli su da
urade sve, osim da vrate ljude iz mrtvih.

Ali dani su prolazili, a iz Medike nije bilo nikakvih vesti.
Pri alo se da je preslab da ustane iz kreveta i da ima napade
groznice koji su pretili da sagore njegov mo ni ezoteri ni um.

Kad je postalo jasno da u skorije vreme ne e mo i da nastavi
sa obavljanjem dužnosti rektora, u itelji se okupiše da odlu e
ko e zauzeti njegovo mesto. Možda za stalno, ako mu se stanje
pogorša.

I, da skratim ovu mu nu pri u, postavili su Hemea za
rektora. Kad sam se malo oporavio od šoka, nije mi bilo teško
da shvatim i zašto. Kilvin, Arvil i Loren bili su prezauzeti da bi
prihvatili još dužnosti.

Isto se u nešto manjoj meri moglo re i i za Mandraga i Dala.
Ostali su Elodin, Brendur i Heme.

PATRIK ROTFUS 574

Elodin to nije želeo, a i opšte je mišljenje bilo da ne bi
odgovarao jer je bio previše nastran. A Brendur se uvek

priklanjao Hemeovom mišljenju.
I tako je Heme seo u rektorsku stolicu. Mada me je to ljutilo,

nije mnogo uticalo na svakodnevni život. Jedina mera
predostrožnosti koju sam preduzeo bilo je to što sam s
naro itom pažnjom zaobilazio i najbezna ajniji zakon
Univerziteta, svestan da e se, ako me sada izvedu pred rogove,

Hemeov glas ra unati dvostruko protiv mene.

Približavao se prijemni, a u itelj Herma je i dalje bio slab i
grozni av. Zato mi se, dok sam se spremao za razgovor s
Hemeom kao rektorom, stomak od strepnje uvezao u vor.

Kao i prethodna dva semestra, vešto sam se provukao kroz
pitanja. Oklevao sam i napravio nekoliko grešaka i dobio

školarinu od dvadesetak talenata. Dovoljno da malo zaradim,
ali ne previše da se obrukam.

Kao i obi no, Heme je postavljao dvosmislena ili nejasna
pitanja smišljena da me spetljaju, ali to nije bilo ništa novo.
Izgleda da je jedina razlika bila u tome što se Heme sad mnogo
smeškao. Nimalo prijatnim osmehom.

itelji se tiho posavetovaše. A onda Heme pro ita kolika
mi je školarina: pedeset talenata. Izgleda da nisam ni znao
koliko rektor na to može da uti e.

Silom se ugrizoh za jezik da se ne nasmejem i, namestivši
snuždeno lice, krenuh u podrum ispod Rup age gde je bila
blagajnikova kancelarija. Ugledavši priznanicu s mojom

školarinom, Rijem se ozari. Izgubio se u prostoriji pozadi i
trenutak kasnije vratio se s kovertom od debele hartije.

Zahvalio sam i vratio se u svoju sobu Kod Ankera, sve
vreme zadržavši smrknut izraz na licu. im sam zatvorio vrata,
otvorio sam tešku kovertu i ispraznio njen sadržaj na dlan: dve
blistave zlatne marke, svaka vredna deset talenata.

Nasmejao sam se. Smejao sam se dok mi o i nisu zasuzile, a
stomak me zaboleo. Zatim sam obukao svoje najbolje odelo i
okupio prijatelje: Vilema i Simona, Felu i Molu. Poslao sam po

575 Strah mudroga II

glasniku pozivnicu za Devi i Trepea. Zatim sam unajmio

etvoropreg kojim smo se svi prevezli preko reke u Imri.

Svratili smo u Eolin. Dena nije bila tamo, ali sam zato

pokupio Deoha, pa krenusmo u Kraljev grb, jedan od onih

lokala u koje nijedan student koji drži do sebe ne bi mogao

priuštiti da u e. Vratar prezrivo odmeri našu šarenu družinu,

kao da bi se pobunio, ali ga Trepe mrko pogleda, poput pravog

gospodina, i sve nas sigurno uvede.

Usledila je no ugodnog ludovanja kakva teško da se ikad

kasnije ponovila. Jeli smo i pili, a ja sam drage volje sve platio.

Jedina voda na stolu bila je u inijama za ruke. U našim

peharima bilo je samo starih vintskih vina, tamnog skatena,

hladnog meteglina, slatke rakije, a svaka zdravica bila je u ast

Hemeove gluposti.

POGLAVLJE STO PEDESET PRVO

Brave

K vout je duboko udahnuo klimaju i glavom. „Hajde da
tu stanemo“, re e. „Prvi put u životu s novcem u džepu.
Okružen prijateljima. Dobro mesto da se završi za ve eras.“
Polako je protrljao ruke, odsutno desnom rukom masiraju i
levu. „Nastavimo li dalje, ponovo e postati mra no.“

Hroni ar uze mali svežanj ispisanih stranica i potapša ih po
stolu pa, poravnavši ih, stavi na vrh dopola ispisanu stranu.
Otvorio je kožnu torbu, izvadio svetlozelenu krunu od zelenike
i gurnuo listove unutra. Zatim je zatvorio mastionicu i po eo da
rastavlja i isti delove pera.

Kvout je ustao i protegao se. Prazne tanjire i šolje odneo je u
kuhinju.

Bast je samo sedeo, bezizraznog lica. Nije se pomerao. Jedva
da je disao. Posle nekoliko minuta, Hroni ar po e bacati brze
poglede ka njemu.

Kvout se vratio u sobu mršte i se. „Baste“, re e.
Ovaj polako okrete pogled ka oveku iza tezge.
„Šepovo bdenje još traje“, re e Kvout. „Ve eras ne mora
mnogo da se isti. Zašto ne odeš i ne ostaneš do kraja? Bi e im
drago što si došao...“
Bast razmisli pa odmahnu glavom. „Ne bih rekao, Reši“,
re e ravnim glasom. „Nisam baš raspoložen.“ Ustao je iz stolice
i otišao do stepenica, ne pogledavši nijednog od njih u o i.
„Odoh na spavanje.“ Njegovi teški koraci polako su se gubili u
daljini, a onda se ulo zatvaranje vrata.

577 Strah mudroga II

Hroni ar ga isprati pogledom, pa se okrete crvenokosom
oveku za tezgom.

Kvout je zabrinuto gledao u stepenište. „Imao je težak dan“,
re e kao da se obra a sebi koliko i gostu. „Bi e mu sutra dobro.“

On obrisa ruke, zaobi e tezgu i po e ka ulaznim vratima.
„Treba li ti nešto pre nego što odeš na spavanje?“ upitao je.

Hroni ar odmahnu glavom i po e ponovo da sastavlja pero.
Kvout zaklju a ulazna vrata velikim mesinganim klju em i
okrete se Hroni aru. „Ostavi u ga u bravi“, re e. „Za slu aj da
se rano probudiš i poželiš da prošetaš ili sli no. U poslednje
vreme ne spavam baš mnogo.“ Dotakao je obraz, gde mu se na
vilici ve pojavila modrica. „Ali ve eras u napraviti izuzetak.“
Klimnuvši glavom, Hroni ar prebaci torbu preko ramena.
Zatim pažljivo uze krunu od zelenike i po e uz stepenice.
Kad je ostao sam u trpezariji, Kvout temeljno pomete pod,
po istivši svaki ošak. Sredio je sudove, obrisao stolove i tezgu i
ugasio sve svetiljke sem jedne, te soba ostade slabo osvetljena i
puna treperavih senki.
Trenutak je gledao boce iza tezge, a onda se okrenuo pa i
sam polako krenuo na sprat.

Bast polako zakora i u njegovu sobu, zatvorivši vrata za sobom.
Tiho se kretao kroz mrak i stao ispred kamina. Od jutrošnje

vatre ostali su samo pepeo i žar. On otvori sanduk za drva, ali
na dnu je bio samo debeo sloj otpadaka i strugotine.

Mutno svetlo s prozora odražavalo se u njegovim tamnim
ima ocrtavaju i mu obrise lica dok je nepomi no stajao, kao
odlu uje šta da uradi. Trenutak kasnije, zatvorio je poklopac
sanduka, umotao se u ebe i spustio se na mali kau ispred
praznog kamina.
Dugo je tako sedeo, zure i u mrak.
Kroz prozor je doprlo jedva ujno komešanje. A onda ništa.
Zatim jedva ujno grebanje. Okrenuvši se, Bast napolju ugleda
neku mra nu priliku kako se kre e kroz no .
Uko io se, pa skliznuo s kau a i stao ispred kamina. O iju
prikovanih za prozor, pažljivo je rukama opipavao okvir

PATRIK ROTFUS 578

kamina.
Ponovo se za u grebanje na prozoru, ovog puta glasnije.

Bast brzo skrenu pogled na okvir kamina i uhvati nešto s obe
ruke. Metal jedva primetno blesnu na bledoj mese ini kad je

nuo, tela napetog kao zategnuta opruga.
Neko vreme nije bilo ni ega. Nikakvog zvuka. Nikakvog
pokreta ispod prozora niti u zamra enoj sobi.
Tap-tap-tap-tap-tap. Jedva ujno, ali sasvim jasno u tihoj sobi.

Usledila je stanka, a onda se ponovo za u zvuk, oštro i uporno
udaranje o prozorsko staklo: tap-tap-tap-tap-tap-tap-tap.

Bast uzdahnu. Uspravio se iz uko enog nja, prišao
prozoru, bacio zasun i otvorio ga.

„Moj prozor nema bravu“, zlovoljno re e Hroni ar. „Zašto je
tvoj ima?“

„Iz o iglednih razloga“, re e Bast.
„Mogu li da u em?“
Bast sleže ramenima i vrati se do kamina dok se Hroni ar
nespretno uvukao kroz prozor. Bast šibicom upali jednu lampu
na obližnjem stolu, a onda pažljivo spusti dva noža na okvir
kamina. Jedan je bio tanak i šiljat poput vlasi trave, drugi oštar i

graciozan poput trna.
Hroni ar se osvrte po sobi obasjanoj svetlom. Bila je

prostrana, s raskošnom drvenom oplatom i debelim tepisima.
Pred kaminom su jedan naspram drugog stajala dva udobna
kau a, a jedan ugao zauzimao je ogroman krevet s baldahinom
i tamnozelenim zastorima.

Bilo je tu polica prepunih slika, drangulija i tri arija.
Pramenova kose uvezanih vrpcom. Svirala izrezbarenih od
drveta. Sušenog cve a. Prstenja od roga, kože i upletene trave.
Rukom premazana sve a u iji vosak je bilo utisnuto liš e.

Delovi sobe bili su ukrašeni granama zelenike, o igledno
nedavno donetim. Duž daske kod uzglavlja na krevetu stajao je

jedan duga ak venac, a drugi je bio razapet duž okvira kamina,
provu en kroz ru ke dve blistave sekirice s oštricama oblika
lista koje su tamo visile.

Bast se zavali ispred hladnog kamina i prebaci neko
odrpano ebe preko ramena kao šal. Bila je to zbrka

579 Strah mudroga II

najrazli itijih tkanina i izbledelih boja, izuzev jarkocrvenog srca
koje je bilo prišiveno ta no u središtu.

„Moramo da razgovaramo“, prošapta Hroni ar.
Bast sleže ramenima, tupo zure i u kamin.
Hroni ar se prima e jedan korak. „Moram da te pitam...“
„Ne moraš da šapu eš“, re e Bast ne dižu i pogled. „Na
suprotnom smo kraju gostionice. Ponekad imam goste. Nije
mogao da zaspi zbog toga, pa sam prešao u ovaj deo zgrade.
Šest masivnih zidova deli moju sobu od njegove.“
Hroni ar sede na drugi kau , okrenut Bastu. „Moram da te
pitam o ne emu što si ve eras pomenuo. O Kteju.“
„Ne bi trebalo da pri amo o Kteju“, ravnim i teškim glasom
re e Bast. „Nije zdravo.“
„Onda o Sitima“, re e Hroni ar. „Rekao si da bi, kad bi
saznali za ovu pri u, pobili svakog ko ima veze s njom. Da li je
to ta no?“
Bast klimnu glavom, i dalje zure i u kamin. „Spali e ovu
gostionicu i posuti zemlju solju za sobom.“
Hroni ar obori pogled, odmahuju i glavom. „Ne razumem
zašto se toliko plašiš Kteja“, re e.
„Pa“, re e Bast, „sve ukazuje na to da nisi baš mnogo
pametan.“ Hroni ar se namršti, strpljivo sa ekavši.
Bast uzdahnu, skrenuvši pogled s kamina. „Razmisli. Ktej
zna sve što eš ikada uraditi. Sve što eš re i...“
„Što zna i da je prili no zamoran sagovornik“, re e
Hroni ar. „Ali ne...“
Bast se najednom razgnevi. „Dyen vehat. Enfeun vehat tyloren
tes!“, gotovo nerazgovetno je profrktao. Tresao se, stiskaju i i
šire i šake.
Osetivši jed u Bastovom glasu, Hroni ar preblede, ali ne
ustuknu. „Nisi ti ljut na mene“, mirno re e gledaju i ga u o i.
„Samo si ljut, a ja sam se zadesio u blizini.“
Bast ga prostreli pogledom, ali ništa ne re e.
Hroni ar se naže napred. „Pokušavam da pomognem, to ti
je jasno?“ Bast turobno klimnu glavom.
„To zna i da moram razumeti šta se dešava.“
Bast sleže ramenima, a iznenadni napad gneva kao da se

PATRIK ROTFUS 580

istrošio, ostavivši ga ponovo ravnodušnim.
ini se da ti Kvout veruje za Kteja“, re e Hroni ar.

„On zna skrivene namere sveta“, re e Bast. „A ono što ne
razume vrlo brzo shvati.“ Nehatno se igrao rubovima ebeta.
„A i veruje mi.“

„Ali zar ti ne izgleda da je to smišljeno? Ktej da cvet
mladi u, mic po mic, i najednom po ne rat.“ Hroni ar prezrivo
odmahnu rukom. „Ne ide to tako. Prevelika je to slu ajnost.“

„Nije slu ajnost.“ Bast kratko uzdahnu. „Slepac mora da se
sapli e po pretrpanoj sobi. Ti ne moraš. Zahvaljuju i o ima,
biraš lakši put. Sve ti je jasno kao na dlanu. Ktej vidi budu nost.
Sve budu nosti. Mi moramo da bauljamo. On ne mora.
Jednostavno gleda i bira najkobniji put. On je kamen koji
pokre e lavinu. On je kašalj kojim po inje kuga.“

„Ali ako znaš da Ktej pokušava da te usmeri“, re e Hroni ar,
„jednostavno eš uraditi nešto drugo. On ti da cvet, a ti ga
jednostavno prodaš.“

Bast odmahnu glavom. „Ktej bi znao. Ne možeš nadmudriti
nekog ko zna tvoju budu nost. Recimo da prodaš cvet nekom
princu. On upotrebi cvet da izle i verenicu. Godinu dana

kasnije ona ga uhvati kako je vara sa sobaricom, obesi se zbog
sramote, a njen otac krene u napad da osveti njenu ast.“ Bast
bespomo no raširi ruke. „Opet dobiješ gra anski rat.“

„Ali mladi koji je prodao cvet ostaje nepovre en.“
„Verovatno ne“, smrknuto re e Bast. „Mnogo je verovatnije
da e se napiti kao majka, zaka iti boginje, a onda prevrnuti

svetiljku i zapaliti pola grada.“
„To sad izmišljaš da bi dokazao da si u pravu“, re e

Hroni ar. „A zapravo ništa ne dokazuješ.“
„Zašto bih išta tebi dokazivao?“, upita Bast. „Šta mene briga

šta ti misliš? Budi sre an u svom budalastom neznanju. inim ti
uslugu time što ti ne govorim istinu.“

„A koju to istinu?“, upita Hroni ar, o igledno ljut.
Umorno uzdahnuvši, Bast ga pogleda, bez imalo nade. „Pre
bih se sam borio protiv Halijaksa“, re e. „Pre bih se suo io sa
svih sedam andrijana nego da razmenim i deset re i sa
Ktejom.“

581 Strah mudroga II

To navede Hroni ara da se zamisli. „Ubili bi te“, re e.
Izgovorio je to tako da je zvu alo kao pitanje.

„Da“, re e Bast. „Pa ak i onda.“
Hroni ar je zurio u tamnokosog oveka koji je sedeo
naspram njega, umotan u dronjavo ebe. „Pri e su te nau ile da
se plašiš Kteja“, re e s neskrivenim ga enjem. „A taj strah te
ini glupim.“
Bast sleže ramenima, a njegov prazni pogled ponovo odluta
do nepostoje e vatre. Gnjaviš me, smrtni e.
Hroni ar ustade, zakora i napred i snažno ga ošamari.
Bastova glava polete u stranu i na trenutak je izgledalo da je
previše zapanjen da bi se pomerio. Onda je munjevitom
brzinom ustao, zbacivši ebe s ramena. Grubo je dohvatio
Hroni ara za gušu, iskeženih zuba, tamnih, nepomu eno plavih
iju.
Hroni ar ga pogleda pravo u o i. „Ktej je sve ovo
pokrenuo“, mirno re e. „Znao je da eš me napasti i da e to
imati užasne posledice.“
Bastovo gnevno lice se ukruti, a o i izbe iše. Ramena mu se
opustiše i on pusti Hroni arevu gušu. Polako je po eo da se
spušta nazad na jastuke kau a.
Hroni ar zamahnu rukom i ponovo ga ošamari. Moglo bi se
ak re i da je još glasnije pljesnulo.
Bast se ponovo iskezi, pa stade. Pogled mu polete ka
Hroni aru, a onda u stranu.
„Ktej zna da ga se plašiš“, re e Hroni ar. „Zna da bih to
upotrebio protiv tebe. Još upravlja tobom. Ako me ne napadneš,
posledice e biti užasne.“
Bast se uko i kao paralizovan, negde na pola puta izme u
uspravnog i sede eg položaja.
„Slušaš li ti mene?“, upita Hroni ar. „Jesi li se kona no
razbudio?“
Bast sa zbunjenim zaprepaš enjem pogleda u pisara. Na
obrazu mu je procvetao jarkocrveni trag. Klimnuo je glavom i
polako utonuo nazad na kau .
Hroni ar zamahnu rukom. „Šta eš ako te ponovo udarim?“
„Prebi u te kao mrtvu ma ku“, iskreno re e Bast.

PATRIK ROTFUS 582

Hroni ar klimnu glavom i ponovo sede na kau . „ isto
rasprave radi, prihvati u da Ktej zna budu nost. To zna i da

mnogo ime može da upravlja.“ Podigao je prst. „Ali ne svime.
Vo ka koju si danas pojeo ipak ti je bila slatka u ustima, je l'
tako?“

Bast polako klimnu glavom.
„Da je Ktej toliko zloban kao što kažeš, ne bi birao na in da
te povredi. Ali ne može. Nije te mogao spre iti da jutros

nasmeješ svog Rešija. Nije te mogao spre iti da uživaš u suncu
koje ti greje lice ili ljubiš rumene obraze selja kih erki, zar ne?“

Na Bastovom licu zaigra osmeh. „Poljubio sam ja i više od
toga“, re e.

„To sam“, odlu no re e Hroni ar, „i hteo da kažem. Ne
može da zatruje sve što radimo.“

Bast se zamisli, pa uzdahnu. „Na neki na in si u pravu“,
re e. „Ali samo budala sedi u zapaljenoj ku i i misli da je sve u
redu zato što je vo e još slatko.“

Hroni ar se osvrte po sobi. „Meni ne izgleda da gostionica
gori.“

Bast ga s nevericom pogleda. „Celi svet je u plamenu“, re e.

„Otvori o i.“
Hroni ar se namršti. „ ak i ako sve ostalo zanemarimo“,

re e, ne odustaju i. „Felurijanka ga je pustila. Znala je da je
razgovarao s Ktejom, sigurno ga ne bi pustila u svet da nije
nekako mogla da se zaštiti od njegovog uticaja.“

Bastove o i se na to ozariše, pa se gotovo istog trena ponovo

smrknuše. Odmahnuo je glavom. „Tražiš dubinu u plitkom
potoku.“

„Ne razumem“, re e Hroni ar. „Koji bi razlog imala da ga
pusti ako je zaista opasan?“

„Razlog?“, upita Bast s nekakvim mra nim veseljem u glasu.
„Nema razloga. Ne zna ona ni šta je to. Pustila ga je zato što je to

godilo njenom ponosu. Želela je da ga pošalje u svet smrtnika
da joj peva hvalospeve. Pri a pri e o njoj. ezne za njom. Zato
ga je pustila.“ Uzdahnuo je. „Ve sam ti rekao. Moj narod nije
poznat po donošenju dobrih odluka.“

„Možda“, re e Hroni ar. „Ili je možda shvatila koliko je

583 Strah mudroga II

uzaludan pokušaj da nadmudri Kteja.“ Nehatno je odmahnuo
rukom. „Ako e šta god ti uradio to biti pogrešno, što onda bar
ne bi radio šta god želiš?“

Bast je dugo utao. Zatim zaklima glavom, najpre blago, a
onda odlu nije. „U pravu si“, re e. „Ako e sve ionako oti i
do avola, trebalo bi da radim ono što želim.“

On se osvrte po sobi, pa iznenada ustade. Posle malo
traženja, našao je debeli ogrta zgužvan na podu. Dobro ga je
protresao i umotao se u njega, a onda krenuo ka prozoru.
Zatim se zaustavio, vratio do kau a i prekopao me u jastucima
dok nije našao bocu vina.

Hroni ar je bio zbunjen. „Šta to radiš? Vra aš se na Šepovo
bdenje?“

Bast zastade na putu do prozora, kao da je iznena en što je
Hroni ar još tu. „Idem svojim poslom“, re e stavivši bocu vina
pod mišku. Otvorio je prozor i prebacio jednu nogu napolje.
„Ne ekaj me.“

***

Kvout žustro u e u svoju sobu i zatvori vrata.
Bacio se na posao. Izbacio je hladan pepeo iz kamina i

zamenio ga novim drvima, raspalivši vatru debelom
sumpornom šibicom. Doneo je još jedno ebe i rasprosto ga na
svoj uzani krevet. Malo se mršte i, podigao je zgužvani list
hartije koji je pao na pod i vratio ga na sto, stavivši ga pored još
dva zgužvana lista.

A onda, gotovo preko volje, prišao je dnu kreveta. Duboko
udahnuvši, obrisao je ruke o pantalone i klekao pred tamni
kov eg koji je tamo stajao. Stavio je ruke na zakrivljeni
poklopac i zažmurio, kao da nešto osluškuje. Ramena mu se
pomeriše kad je povukao poklopac.

Ništa se ne dogodi. On otvori o i. Usta mu se smrknuto
izviše u crtu. Ruke mu se ponovo pomeriše, povukoše ja e,
dugo se upinju i, pa odustaše.

Bezizraznog lica, ustade i pri e prozoru koji je gledao na
šumu iza gostionice. Otvorio ga je i nagnuo se napolje
ispruživši obe ruke. Zatim se povukao unutra, stiskaju i

PATRIK ROTFUS 584

duga ku drvenu kutiju.
Obrisao je sloj prašine i pau ine i otvorio kutiju. Unutra je

stajao jedan klju od tamnog gvož a i jedan od blistavog bakra.
Kvout ponovo kle e ispred kov ega i zavu e bakreni klju u
gvozdenu bravu. Okrenuo ga je polako i precizno: levo, pa
desno, onda opet levo, pažljivo osluškuju i jedva ujno
škljocanje mehanizma.

Zatim je uzeo gvozdeni klju i stavio ga u bakrenu bravu.

Ovaj klju nije okrenuo. Ugurao ga je duboko, dopola ga
izvadio, onda ga ponovo gurnuo unutra, da bi ga zatim brzo i
glatko sasvim izvukao.

Nakon što je vratio klju eve u kutiju, ponovo je kao ranije
stavio ruke na stranice kov ega. „Otvori se“, rekao je gotovo
šapatom. „Otvori se, do avola. Edro.“

Povukao je, a le a i ramena mu se napeše od napora.
Poklopac kov ega ni da mrdne. Kvout uzdahnu i naže se
napred dok elom nije dotakao hladno, tamno drvo. Kako je
izdahnuo, ramena mu se opustiše, pa je izgledao si ušno i
ranjeno, veoma umorno i mnogo stariji nego što jeste.
Lice mu, me utim, nije odavalo ni iznena enje ni bol. Bilo je

jednostavno pomireno. To beše lice oveka koji je kona no
dobio lošu vest za koju je ve znao da e sti i.

POGLAVLJE STO PEDESET DRUGO

Zova

Po takvoj no i bolje je ne zate i se na otvorenom.
Navukli su se oblaci, kao da je neko nebo prekrio sivim
aršavom. Duvao je leden i jak vetar, kiša je na mahove
pljuštala, a onda je oslabila i po ela da rominja.

Uprkos tome, inilo se da dva vojnika ulogorena u šipražju
pored puta uživaju. Našli su zalihe nekog drvodelje, pa su
založili toliko veliku i jaku vatru da bi od povremenog pljuska
tek malo zacvr ala i zašištala.

Govorili su glasno, divlje i bu no se smejali poput ljudi koji
su previše pijani da bi marili za vreme.

Najzad iz mra nog drve a izbi tre i ovek, pažljivo
prekora ivši deblo nekog oborenog drveta. Bio je mokar ako ne
i natopljen, a tamna kosa bila mu je slepljena uz glavu. Kad ga
videše, vojnici podigoše boce i oduševljeno ga pozdraviše.

„Nismo znali da li eš sti i“, re e plavokosi vojnik. „Grozna
je no . Ali pošteno je da dobiješ tre inu.“

„Skroz si mokar“, re e onaj bradati, podigavši usku žutu
bocu. „Gucni ovo. Nešto vo no, ali udara.“

„To tvoje je devoja ka piša ka“, re e plavokosi podigavši
svoju. „Evo. Ovo je pravo muško pi e.“

Onaj tre i je gledao as u jednog as u drugog, kao da ne
može da odlu i. Kona no je podigao prst i po eo sa
razbrajalicom.

PATRIK ROTFUS 586

Javor. Jasen.
Igra nova.
Lista. Cveta.
Mlada zova.

Završio je uperivši prst u žutu bocu, zgrabio je za vrat i
primakao usnama. Dugo, polako je potegnuo dok mu se grlo
ne ujno pomeralo.

„Hej bre“, re e bradati vojnik. „Ostavi nam malo!“
Bast spusti bocu i obliza se. Suvo, neveselo se zakikota.
„Pogodio si bocu“, re e. „Zova je.“
„Nisi ni blizu toliko brbljiv kao jutros“, re e plavokosi,
nakrivivši glavu u stranu. „Izgledaš kao da ti je crko pas. Je li
sve u redu?“
„Ne“, re e Bast. „Ništa nije u redu.“
„Nismo mi krivi što je prokljuvio“, brzo re e plavokosi.
„Sa ekali smo malo pošto si otišao, baš kao što si rekao. Ali
sedeli smo satima. Mislili smo da nikad ne eš oti i.“
„Do avola“, ljutito re e bradati. „Da li zna? Izbacio te je?“
Bast odmahnu glavom i ponovo navrnu bocu.
„Šta se onda žališ?“ Plavokosi vojnik mršte i se protrlja
obraz. „Opet, skot mi je napravio par voruga.“
„Dobio je i on više nego dovoljno.“ Bradati se isceri prelaze i
palcem preko zglobova. „Ima sutra krv da propiša.“
„Zna i, na kraju je sve ispalo dobro“, filozofski re e
plavokosi, nesigurno se teturaju i i mal ice previše dramati no
mašu i bocom. „Ti si malo o ešao zglobove. Ja sam popio nešto
dobro. A svi smo zaradili. Svi su sre ni. Svi su dobili ono što su
najviše želeli.“
„Ja nisam dobio ono što sam želeo“, ravnodušno re e Bast.
„Ne još“, re e bradati vojnik izvukavši iz džepa kesu koja
teško zazvecka odsko ivši mu na dlanu. „Ugrabi malo vatre, pa
da podelimo ovo.“
Bast se osvrte po krugu osvetljenom vatrom ne pokazuju i
nameru da sedne. A onda ponovo po e da recituje, nasumice
pokazuju i na predmete: obližnji kamen, panj, sekiricu...

587 Strah mudroga II

Lane luta.
Jele. Bori.
Stani. Uzmi.
Vatra gori.

Završio je pokazuju i na vatru. Prišao je, sagnuo se i izvukao
granu dužu od svoje ruke. Na suprotnom kraju bio je vrst
grumen usijanog žara.

„Do avola, pijaniji si od mene“, re e bradati vojnik,
grohotom se nasmejavši. „Nisam na to mislio kad sam rekao da
ugrabiš malo vatre.“

Plavokosi vojnik se valjao od smeha.
Bast ih pogleda. Trenutak kasnije i on po e da se smeje. Bio
je to užasan zvuk, isprekidan i neveseo. To nije bio ljudski
smeh.
„Hej“, oštro ga prekide bradati, ne više toliko veseo. „Šta je
tebi?“
Ponovo je po ela kiša, a vetar je nanosio teške kapljice Bastu
u lice. O i su mu bile tamne i usredsre ene. Posle još jednog
naleta vetra, kraj grane buknu blistavo narandžastim
plamenom.
Vreli žar pravio je usijani luk u vazduhu dok je Bast
pokazivao as u jednog as u drugog oveka, recituju i:

Žito. Je am.
uvaj. Skloni.

Zimski vetar
nepristojni.

Završio je pokazuju i zapaljenom granom na bradatog.
Obasjani vatrom, zubi su mu bili crveni. Na njegovom licu nije
bilo ni traga od osmeha.

PATRIK ROTFUS 588

EPILOG

Trostruka tišina

Ponovo je bila no . U gostionici Krajputaš vladala je tišina, a
ta je tišina bila trostruka.
Najo iglednija je ogromna, odzvanjaju a tišina onoga što
nedostaje. Da pada kiša, dobovala bi po krovu, natopila strehe i
polako sprala tišinu u more. Da je u krevetima gostionice bilo
ljubavnika, svojim uzdasima i stenjanjem posramili bi i oterali
tišinu. Da ima muzike... ali ne, naravno da muzike nema.

Zapravo, ni eg od toga nema, i tako tišina ostade.
Izvan Krajputaša iz daljine su kroz drve e dopirali nejasni

zvuci veselja. Melodija odsvirana na violini. Glasovi. Trupkanje
izama i pljeskanje rukama. Ali zvuk je bio nežan poput niti i
strujanje vetra prekide ga, ostavivši samo šuštanje liš a i nešto
gotovo nalik udaljenom kri anju sove. Onda i to utihnu i ostade

samo druga tišina, ekaju i poput beskona nog udisaja.
Tre u tišinu nije lako primetiti. Oslušnete li jedan sat, možda

je osetite u hladnom metalu desetine brava zaklju anih kako bi
oterale no . Ležala je u grubim glinenim kr azima s
jabukova om i prazninama u gostionici gde bi trebalo da budu
stolovi i stolice. Nalazi se u bolnim, šarenim modricama koje se

šire po telu, i u rukama oveka koji ih nosi dok uko eno ustaje
iz kreveta, bolno stiskaju i zube.

ovekova kosa je prirodno crvena, crvena poput plamena.
i su mu tamne i daleke, a kre e se obazrivo i sigurno poput
lopova kroz no . Sišao je u prizemlje. Tu, iza vrsto navu enih
prozorskih kapaka, podiže ruke poput plesa a, prebacuje se s

589 Strah mudroga II

noge na nogu i polako pravi jedan jedini savršeni korak.
Krajputaš je njegov, baš kao što je i tre a tišina njegova. Tako

i prili i, jer to je i najve a od tri tišine i obuhvata ostale. Duboka
je i prostrana poput svršetka jeseni. Teška je poput velikog
ugla anog re nog kamena. To je uporan, rezak zvuk oveka koji
eka da umre.

PATRIK ROTFUS 590

Patrik Rotfus STRAH MUDROGA II tom
Za izdava a Dejan Papi
Slog i prelom Igor Škrbi

Lektura i korektura Rastko Simi Dijana Radinovi
Štampa i povez Margo-art, Beograd
Izdava Laguna, Beograd Resavska 33
www.laguna.rs e-mail: [email protected]

CIP –

,

, , 1973-
Strah mudroga : hronike kraljoubice: dan drugi. #Tom #2 / Patrik Rotfus ; prevela Vesna
Stojkovi . – Beograd : Laguna, 2012 (Beograd : Margo-art). – 550 str.; 20 cm

Prevod dela: The Wise Mans Fear / Patrick Rothfuss.

ISBN 978-86-521-0944-9

821.11(73)-31

COBISS.SR-ID 189342732

591 Strah mudroga II

***