Patrik Rotfus - Strah mudroga (2 deo)

303 Strah mudroga II

Povede me nazad do male skupine niskih kamenih zgrada. Kad
sam ih prvi put video, pretpostavio sam da je to sam grad. Sada
sam znao da ine školu. Skupina zgrada bila je poput malog
Univerziteta, samo što nije postojao predvi en režim na koji
sam navikao.

Nije bilo ni zvani nog rangiranja. Prema onima u crvenom
odnosili su se s poštovanjem i Šejen je o igledno bila glavna.
Izuzev toga, imao sam samo neodre enu sliku nekakve
društvene hijerarhijske letvice. Tempi se o igledno na njoj
nalazio veoma nisko i o njemu nije vladalo povoljno mišljenje.
Vašet je bila ugledna i zauzimala prili no visok položaj.

Kad smo stigli na sastanak, Šejen je bila na polovini ketana.
Nemo sam je posmatrao kako se kre e brzinom meda koji klizi
po stolu. Što se sporije radi, ketan je sve teži, ali ona ga je
izvodila besprekorno.

Trebalo joj je pola sata da završi, nakon ega je otvorila
prozor. Dašak vetra uneo je sladak miris letnje trave i zvuk
liš a.

Šejen sede. Nije se zadihala, mada joj je koža bila orošena
znojem. „Je li ti Tempi pominjao devedeset devet pri a?“,
upitala je bez uvoda. „O Ejtu i po ecima Adema?“

Odmahnuo sam glavom.
„Dobro“, re e Šejen. „To i nije na njemu, niti bi mogao nešto
takvo da uradi kako treba.“ Pogledala je u Vašet. „Kako
napreduje jezik?“
„Brzo, kako to ve ide.“, rekla je. Me utim.
„Vrlo dobro“, re e Šejen, prešavši na precizan ejturanski s
blagim naglaskom. „Re i u ovako, kako bi bilo manje
prekidanja i manje mesta nesporazumu.“
Dao sam sve od sebe da pokažem zahvalnost punu poštovanja.
„Ovo je pri a od pre mnogo godina“, zvani no re e Šejen.
„Pre ove škole. Pre u enja ma -drveta. Pre nego što je ijedan
Adem znao za letani. Ovo je pri a o po ecima.
Prva ademska škola nije podu avala veštinu ma evanja.
Za udo, osnovao ju je ovek po imenu Ejt, koji je hteo da ovlada
strelom i lukom.“
Šejen prekide pri u da objasni. „Trebalo bi da znaš da je u to

PATRIK ROTFUS 304

vreme koriš enje luka bilo prili no uobi ajena pojava. Ta
veština je bila veoma cenjena. Bili smo pastiri koje su mnogo

opsedali neprijatelji, a luk je bilo najbolje oru e koje smo imali
za odbranu.“

Ona se zavali u stolici i nastavi. „Ejtu nije bila namera da
osnuje školu. U to vreme škole nisu postojale. On je samo
pokušavao da usavrši veštinu. vrsto se usredsredio na to dok
nije uspeo da sa trideset metara pogodi jabuku na drvetu.

Zatim se upinjao dok nije uspeo da pogodi fitilj zapaljene sve e.
Uskoro je jedina meta koja mu je predstavljala izazov bio
komad oka ene svile koji leprša na vetru. Ejt se upinjao dok nije
uspeo da predvidi kretanje vetra, a kad je i time ovladao, nije
mogao da promaši.

Njegov talenat se pro uo i drugi su mu dolazili. Me u njima

je bila i mlada žena po imenu Rejt. U po etku je Ejt sumnjao da
ona poseduje snagu da napne luk. Ali ubrzo su je smatrali
njegovim najboljim u enikom.

Kao što rekoh, to je bilo pre mnogo godina i kilometrima
odavde. U to vreme nije bilo neobi no da jedan Adem ubije
drugog zbog ponosa, u sva i ili da dokaže veštinu.

Pošto je Ejt bio najbolji me u strelcima, mnogi su ga
izazivali na dvoboj. Ali telo i nije neka meta za nekog ko može
da pogodi svilu koja leprša na vetru. Ejt ih je s lako om pokosio
kao žito. Na dvoboj bi poneo samo jednu jedinu strelu tvrde i
da, ako ta jedna strela nije dovoljna, zaslužuje da bude oboren.

Ejt je stario, a njegova se slava pro ula. Pustio je korene i

osnovao prvu ademsku školu. Godine su prolazile i obu io je
mnoge Ademe da budu smrtonosni poput noževa. Pro ulo se
da, ako Ejtovim studentima daš tri strele i tri nov a, tvoja tri
najlju a neprijatelja ne e te više uznemiravati.

I tako se škola širila, postajala sve bogatija i uvenija, kao i
Ejt.

Tada mu do e Rejt. Rejt, njegova najbolja u enica. Rejt, koju
je najviše slušao i koja mu je bila najbliža srcu.

Ona mu se obrati, i nisu se složili. Posva aše se. Vikali su
toliko glasno da ih je cela škola ula kroz debele kamene
zidove.

305 Strah mudroga II

I na kraju je Rejt izazvala Ejta na dvoboj. On je prihvatio i
znalo se da e od tog dana pobednik dobiti pravo da upravlja
školom.

Pošto je bio izazvan, Ejt je prvi birao mesto. Odabrao je da
stane usred gaja mladog i zanjihanog drve a koje mu je pružalo
pokretni zaklon. Obi no se ne bi trudio oko takvih mera
predostrožnosti, ali Rejt mu je bila najbolja u enica i itala je
vetar dobro kao i on. Poneo je sa sobom rog. Poneo je i svoju
oštru i jedinu strelu.

Tada Rejt odabra mesto na kome e stajati. Popela se na vrh
visokog brda, a obris joj se jasno ocrtavao na otvorenom nebu.
Nije nosila ni luk ni strelu. A kad je stigla na vrh brda, mirno je
sela na zemlju. To je možda bilo naj udnije od svega, jer beše
poznato da Ejt ponekad neprijatelja ga a u nogu umesto da ga
ubije.

Kad vide šta je njegova u enica uradila, Ejta ispuni bes.
Uzeo je svoju jedinu strelu i namestio je na luk. Zategao je
tetivu. Tetivu koju mu je Rejt napravila, uplevši je od dugih,
jakih strukova svoje kose.“

Šejen me pogleda u o i. „Pun besa, Ejt ispali strelu. Pogodila
je Rejt poput groma. Ovde.“ S dva prsta pokazala je na krivinu
s unutrašnje strane svoje leve dojke.

I dalje sede i, sa strelom koja joj je virila iz grudi, Rejt ispod
košulje izvu e dugu traku od bele svile. Izvukla je belo pero iz
strele, umo ila ga u svoju krv i napisala etiri stiha.

Tada na trenutak podiže traku, ekaju i dok ju je vetar nosio
as na jednu, as na drugu stranu. Kad je ispusti, svila po e da
se uvija u vazduhu, dižu i se i spuštaju i na lahoru. Traka se
uvijala na vetru, probijaju i se kroz drve e i vrsto se zaka ila
na Ejtove grudi.

Na njoj je pisalo:

Ejt, srcu mi blizak.
Bez sujete, traka.
Bez dužnosti, vetar.
Bez krvi, pobeda.

uo sam šum i videh da Vašet tiho pla e. Oborila je glavu, a

PATRIK ROTFUS 306

niz lice su joj tekle suze ostavljaju i na košulji mrlje tamnije
crvene boje.

Šejen je nastavila. „Tek pošto je Rejt pro itala ova etiri stiha,
Ejt je shvatio koliko je duboka mudrost njegove u enice.
Pohitao je da joj previje rane, ali vrh strele zabio joj se suviše
blizu srca i nije mogao da ga izvadi.

Rejt je živela još samo tri dana, a negovao ju je Ejt, skrhan
bolom. Dao joj je da upravlja školom i slušao njene re i, a sve to

vreme vrh strele joj je stajao uz samo srce.
Za ta tri dana Rejt je izdiktirala devedeset devet pri a, a Ejt

ih je zapisao. Te pri e su po etak našeg razumevanja letanija.
One su izvor celog Ademrea.

Krajem tre eg dana, ispri ala je devedeset devetu pri u Ejtu,
koji je sad sebe smatrao u enikom svoje u enice. Kad je završio

s pisanjem, Rejt mu re e: 'Postoji još jedna, poslednja pri a,
važnija od svih ostalih, a nju eš saznati kada se probudim.’

Tad Rejt sklopi o i i zaspa. I u snu umre.
Ejt je posle toga živeo etrdeset godina i pri a se da više
nikad nije ubio. U godinama koje su usledile esto je govorio:
’Pobedio sam u jedinom dvoboju koji sam ikad izgubio’.

Nastavio je da vodi školu i obu ava u enike da budu
majstori s lukom. Ali sada ih je obu avao i da budu mudri.
Ispri ao im je devedeset devet pri a i tako se dogodilo da svi u
Ademreu saznaju za letani. I tako smo postali ono što smo.“

Usledila je duga stanka.
„Zahvaljujem ti, Šejen“, rekoh daju i sve od sebe da

pokažem zahvalnost punu poštovanja. „Zaista bih voleo da ujem
tih devedeset devet pri a.“

„One nisu za varvare“, rekla je. Ali izgleda da je moj zahtev
nije uvredio, pa je pokazala nešto izme u prekora i žaljenja.
Promenila je predmet razgovora. „Kako napreduješ s
ketanom?“

„Trudim se, Šejen.“
Okrenula se ka Vašet. „Zaista?“
„Truda svakako ima“, re e Vašet, ije su o i još bile crvene
od suza. Vragolasto veselje. „Ali ima i napretka.“
Šejen klimnu glavom. Suzdržano odobravanje. „Nekolicina nas

307 Strah mudroga II

e se sutra boriti. Možda bi mogla da ga dovedeš da gleda.“
Vašet napravi elegantan pokret, što me navede da shvatim

koliko malo zapravo poznajem finese govora rukama. Ljubazno,
zahvalno, pomalo ponizno prihvatanje.

„Trebalo bi da budeš polaskan“, veselo re e Vašet. „Razgovor
sa Šejen i poziv da je gledaš kako se bori.“

Vra ali smo se u zašti enu udolinu u kojoj smo obi no
vežbali ketan i borbu šakama.

Me utim, kroz glavu mi je stalno prolazilo nekoliko
neizbežnih i neprijatnih misli. Razmišljao sam o tajnama i kako
ljudi teže da ih sakriju. Pitao sam se šta bi Kilvin uradio kad bih
doveo nekog u Mravarnicu i pokazao mu sigaldriku za krv,
kost i kosu.

Stresao sam se od same pomisli na gnev krupnog spravara.
Znao sam u kakvu nevolju bih se uvalio. To je bilo jasno
izloženo u zakonima Univerziteta. Ali šta bi uradio osobi kojoj
sam to pokazao?

Vašet me nadlanicom pljesnu po grudima da mi skrene
pažnju. „Rekla sam da bi trebalo da budeš polaskan“, ponovila
je.

„I jesam“, rekoh.
Uhvatila me je za rame i okrenula ka sebi. „Nešto si mi se
zamislio.“
„Šta e biti s Tempijem ako se sve ovo loše završi?“,
otvoreno upitah.
S lica joj iš eze vedrina. „Oduze e mu crvenu ode u, ma i
ime, i bi e odse en od latante.“ Polako je udahnula. „Malo je
verovatno da e ga ijedna druga škola primiti posle ovoga, pa
e tako biti prakti no izgnan iz Ademrea.“
„Ali izgon nije rešenje za mene“, rekoh. „Ako biste me
naterali da se vratim u svet, samo biste pogoršali stanje, zar
ne?“
Vašet ništa ne re e.
„Kad je sve ovo po elo“ rekoh, „bodrila si me da odem. Da
sam pokušao da pobegnem, da li bi mi dozvolili da odem?“

PATRIK ROTFUS 308

Usledila je duga tišina koja mi je sve rekla. Ali ona to
izgovori naglas: „Ne“.

Bio sam joj zahvalan što me nije slagala. „A kakva e biti
moja kazna?“, upitao sam. „Zato eništvo?“, odmahnuo sam
glavom. „Ne. Ne bi bilo prakti no godinama me ovde držati
zarobljenog.“ Pogledao sam u nju. „Pa šta onda?“

„Kazna nije naša briga“, rekla je. „Na kraju krajeva, ti si
varvarin. Nisi znao da postupaš loše. Naša glavna briga je da te

spre imo da druge nau iš ono što si ukrao, da te spre imo da to
iskoristiš za sopstvenu dobit.“

Nije odgovorila na moje pitanje. Zagledao sam se u nju.
„Neki kažu da bi bilo najbolje ubiti te“, iskreno je rekla. „Ali
ve ina veruje da ubijanje nije u skladu s letanijem. Me u njima
je i Šejen. Kao i ja.“

Malo mi je laknulo. I to je nešto. „Pretpostavljam da se ne e
zadovoljiti mojim obe anjem?“

Saose ajno se osmehnula. „Ide ti na ast to što si se vratio s
Tempijem. I ostao si kad sam pokušala da te oteram. Ali
obe anje jednog varvarina ovde ne vredi mnogo.“

„Šta onda?“, upitao sam, slute i kakav e biti odgovor i

svestan da mi se ne e dopasti.
Duboko je udahnula. „Mogli bi te spre iti da podu avaš ako

bi ti odsekli jezik ili iskopali o i“, iskreno je rekla. „Mogli bi da
te obogalje kako bi te spre ili da koristiš ketan. Da ti preseku
tetivu u zglobu ili ti osakate koleno na nozi na koju se više
oslanjaš.“ Slegla je ramenima. „Ali ak i sa povre enom nogom,

ovek može biti dobar borac. Zato bi bilo mnogo delotvornije
odse i ti mali i domali prst na desnoj šaci. To bi bilo...“

Nastavila je ravnodušno da govori. Mislim da je htela da me
obodri i umiri. Ali delovalo je upravo suprotno. Samo sam
mislio o tome kako mi odseca prste, mirno kao da secka
komadi jabuke. Sve mi je postalo jasnije po rubovima vidnog

polja, a od jasne slike prevrnulo mi se u stomaku. Na trenutak
sam mislio da u se ispovra ati.

Vrtoglavica i mu nina pro oše. Kad sam se osvestio, shvatih
da je završila s pri om i da zuri u mene.

Pre nego što sam stigao nešto da kažem, prezrivo je

309 Strah mudroga II

odmahnula rukom. „Vidim da od tebe danas više nema vajde.
Ostatak ve eri si slobodan. Sredi misli ili vežbaj ketan. Idi
posmatraj ma -drvo. Nastavi emo sutra.“

Neko vreme sam besciljno šetao, pokušavaju i da ne mislim
o tome kako mi odsecaju prste. A onda sam prelaze i preko
jednog brda nabasao, skoro bukvalno, na dvoje golih Adema
koji su se zavukli u šumarak.

Kad sam banuo iz drve a, nisu zgrabili ode u i, umesto da
se na svom lošem jeziku i onako zbrkanih misli izvinim, samo
sam se okrenuo i otišao, a lice mi je buktalo od sramote.

Pokušao sam da vežbam ketan, ali nisam mogao da se
usredsredim. Otišao sam da posmatram ma -drvo i neko vreme
me je smirivalo da ga gledam kako se skladno pomera na vetru.
A onda mi misli odlutaše i ponovo videh kako mi Vašet odseca
prste.

uo sam kad se zvono triput oglasilo i otišao na ve eru.
Stajao sam u redu, gotovo otupeo od upinjanja da ne
razmišljam o tome kako mi neko sakati šake, kad primetih da
Ademi koji su stajali u blizini zure u mene. Na licu devoj ice od
oko deset godina jasno se videlo zaprepaš enje, a jedan ovek u
pla eni koj crvenoj ode i gledao me je kao da sam upravo
obrisao dupe par etom hleba i pojeo ga.

Tek tad sam shvatio da pevušim. Ne mnogo glasno, ali
ujno. Verovatno ne ni dugo, jer sam otpevao tek šest stihova
pesme „Odlazi iz grada, Kotlokrpo“.

Prestao sam, oborio pogled, uzeo hranu i narednih desetak
minuta pokušavao da jedem. Uspeo sam da pojedem nekoliko
zalogaja, ali to je bilo sve. Kona no sam odustao i otišao u svoju
sobu.

Ležao sam u krevetu razmatraju i kakav izbor imam. Koliko
daleko mogu da pobegnem? Da li bih mogao da se izgubim u
okolini? Da li sam od dolaska u Hert uopšte video konja?

Izvadio sam lautu i neko vreme vežbao akorde, a svih pet
mojih veštih prstiju letelo je tamo-amo duž njenog vrata. Ali
moja desna šaka žudela je za tim da zasvira i oslobodi tonove iz

PATRIK ROTFUS 310

žica. Bilo je obeshrabruju e, kao da pokušavate nekog da
poljubite samo jednom usnom, pa sam ubrzo digao ruke.

Na kraju sam izvadio sen i umotao se u nju. Bila je topla i
ulivala mi utehu. Navukao sam kapulja u preko glave što sam
više mogao, setivši se mra nih delova Vilin-zemlje na kojima je
Felurijnka sakupila senke.

Pomislio sam na Univerzitet, Vila i Sima. Na Ori, Devi i
Felu. Nikad nisam bio omiljen na Univerzitetu i nikad nisam

imao naro ito širok krug prijatelja. Ali istina je da sam
zaboravio kako je to kad si zaista sam.

Ponovo sam se setio svoje porodice. Setio sam se andrijana
i Sindera. Njegove nepostojane gracioznosti. Ma a koji je s
lako om držao u ruci, kao komad zimskog leda. Pomislio sam
na to da ga ubijem.

Pomislio sam na Denu i na ono što mi je Ktej rekao. Setio
sam se njenog pokrovitelja i šta sam joj sve rekao u sva i. Setio
sam se kad se okliznula na putu, a ja je pridržao, blago
dotakavši krivinu iznad njenog boka. Setio sam se oblika njenih
usta, zvuka njenog glasa, mirisa njene kose.

I kona no nežno zakora ih kroz vrata sna.

POGLAVLJE STO PETNAESTO

Oluja i kamen

Kad sam se slede eg jutra probudio, znao sam da mogu da
se izvu em jedino kroz školu. Morao sam da se dokažem.
Što zna i da sam što pre morao nau iti sve što je Vašet mogla
da mi ponudi.

I tako sam slede eg jutra ustao u cik zore. A kad je Vašet
izašla iz svoje male kamene ku e, ekao sam je. Nisam bio
naro ito vedar i raspoložen jer su me prethodne no i morili
uznemiruju i snovi, ali bio sam spreman da u im.

Shvatam sad da sam možda dao pogrešnu sliku o Hertu.
On, o igledno, nije bio razvijena metropola. I ma koliko
pustili mašti na volju, nije se mogao smatrati gradom. U
izvesnom smislu, jedva da je bio i varoš.
Ne kažem to s nipodaštavanjem. U detinjstvu sam
uglavnom putovao sa svojom družinom i selio se iz jedne
varošice u drugu. Pola sveta sa injavaju male zajednice koje su
se razvile oko obi ne pijace na raskrš u ili dobre jame s kre om
ili na okuci reke dovoljno jake da okrene vodeni ni to ak.
Ponekad te varoši napreduju. U nekima je zemlja plodna, a
vreme povoljno. Neke se bogate jer su na trgova kim putevima.
Bogatstvo tih mesta je uo ljivo. Ku e su velike i dobro
opravljene. Ljudi su prijatni i velikodušni. Deca su debela i
sre na. Prodaje se skupocena roba: biber, cimet i okolada. U
mesnoj gostionici ima kafe, dobrog vina i muzike.

PATRIK ROTFUS 312

A postoji i druga vrsta varoši. U njima je zemlja neplodna i
iscrpljena. Mlin je izgoreo ili je sva glina odavno izva ena. U

tim mestima ku e su male i loše zakrpljene. Ljudi su mršavi i
sumnji avi, a merila bogatstva su male, prakti ne stvari. Metri
drva za ogrev. Drugo prase. Pet tegli slatka od kupina.

Na prvi pogled, inilo se da je Hert takva varošica. inile su
je samo majušne ku e, izlomljeni kamen i poneka koza.

U ve em delu Komonvelta, ili, kad smo ve kod toga, ma

gde u etiri strane, porodicu koja živi u kolibici sa tek nekoliko
komada nameštaja smatrali bi siromašnom. Samo na korak od
prosjaštva.

Ali mada je ve ina ademskih ku a koje sam dosad video bila
relativno mala, nisu bile od onih kakve biste našli u nekoj

ajnoj ejturanskoj varoši – napravljene od busenja i balvana

vezanih blatom.
Ademske ku e bile su od vrstog kamena. Nikad nisam

video nešto toliko vešto uglavljeno. Nije bilo pukotina kroz koje
bi prošao vetar koji je neprestano duvao. Krovovi nisu
prokišnjavali. Šarke na vratima nisu škripale. Prozore nisu
predstavljale nauljene ov je kože niti prazne rupe s drvenim

kapcima. Na njima je bilo postavljeno staklo, vrsto kao u vili
bilo kog bankara.

Za sve vreme provedeno u Hertu nisam video nijedno
ognjište. Nemojte pogrešno da me shvatite, mnogo je bolje imati
ognjište nego smrznuti se. Ali ve ina grubih ognjišta koje ljudi
grade od kamena ili cigala propuštaju dim, prljava su i

nedelotvorna. Ku a se napuni u, a plu a dimom.
Umesto ognjišta, svaka ademska ku a imala je gvozdenu

pe , tešku pedesetak kilograma. Napravljenu od debelog
livenog gvož a, tako da ste mogli da je ložite dok se ne bi
usijala. Takva pe traje ceo vek i košta više nego što
zemljoradnik zaradi od onog što s mukom požanje tokom

godine. Neke od tih pe i bile su male, dobre za grejanje i
kuvanje. Ali video sam i dosta ve ih, na kojima je moglo i da se
pe e. Jedno od tih blaga bilo je skriveno u niskoj kamenoj ku i
sa samo tri sobe.

Prostirke na ademskim podovima bile su uglavnom

313 Strah mudroga II

jednostavne, ali od debele, meke vune obojene u tamne boje.
Podovi pod tim prostirkama bili su od ugla anog drveta, a ne
zemljani. Nije bilo treperavih lojanica niti svetla od trske.
Koristili su voštanice ili lampe koje su gorele na istom belom
ulju. A jednom sam kroz neki prozor u daljini prepoznao
netrepere e crveno svetlo simpati ke lampe.

Ovo poslednje navelo me je da shvatim. To nije raštrkana
ša ica o ajnika koja jedva preživljava na goloj padini planine.
Nisu živeli od danas do sutra i jeli orbu od kupusa strahuju i
od zime. To je bogata zajednica u kojoj se ugodno i mirno živi.

I više od toga. Mada nije bilo blistavih dvorana za bankete i
skupih haljina, mada nije bilo slugu i kipova, svaka od tih ku a
bila je poput majušnog zamka. Sve su bile imu ne, na jedan
miran, prakti an na in.

„Šta si mislio?“, upitala je Vašet nasmejavši mi se. „Da e ša ica
nas obu i crveno i odjuriti da živi u suludoj raskoši dok naše
porodice piju vodu u kojoj su se kupali i umiru od skorbuta?“

„Nisam o tome razmišljao“, rekoh pogledavši oko sebe.
Vašet me je u ila da koristim ma . Ve dva sata smo se bavili
time, a jedva da mi je objasnila kako ga je sve mogu e držati.
Kao da je beba, a ne komad elika.

Sad kad sam znao šta da tražim, video sam na desetine
ademskih ku a vešto uklopljenih u okolinu. Na nekima su teška
drvena vrata bila ukopana u litice. Druge su izgledale kao
obi na gomila kamenja. Na krovovima nekih rasla je trava i
mogli ste ih prepoznati samo po odžaku koji je virio. Na
jednom od njih pasla je debela koza ije se vime klatilo dok je
izvijala vrat brste i travu.

„Pogledaj zemlju“, rekla je, lagano se okrenuvši oko sebe i
pokazuju i na okolinu. „Zemljište je previše neplodno da bi se
obra ivalo, previše neravno za konje. Leto je previše vlažno za
žito, prehladno za vo e. U nekim planinama ima gvož a, uglja
ili zlata. Ali ne i u ovim. U zimu ti sneg napada preko glave. U
prole e e te oluje oboriti s nogu.“

Pogledala je opet u mene. „Ovo je naša zemlja zato što je

PATRIK ROTFUS 314

niko drugi ne e.“ Slegla je ramenima. „Zapravo, zbog toga i
jeste naša.“

Ona namesti ma na ramenu, pa me sumnji avo pogleda.
„Sedi i slušaj“, sve ano je rekla, „i ispri u ti pri u o jednom
davno prošlom vremenu.“

Seo sam na travu, a Vašet se smestila na obližnji kamen. „Pre
mnogo godina“, rekla je, „Ademi su proterani s mesta koje im je
s pravom pripadalo. Oteralo nas je nešto ega se ne se amo.

Neko nam je ukrao zemlju ili je uništio ili nas naterao da
bežimo u strahu. Bili smo primorani da beskona no lutamo.
Ceo naš narod je osiromašio poput prosjaka. Našli bismo neko
mesto na kome bismo se naselili i odmorili svoja stada. A onda
bi nas oni koji su živeli u blizini oterali.

U to vreme Ademi su bili gnevni. Da nismo bili takvi, danas

nas uopšte ne bi ni bilo. Ali bilo nas je malo, tako da su nas
stalno terali. Kona no smo našli ovo neplodno i vetrovito mesto
koje svet nije želeo.“

Vašetin pogled lutao je krajolikom. „Ali ova zemlja nije
imala mnogo toga da nam da – samo mesto gde emo napasati
stada, kamen i neprekidni vetar. Nismo mogli da prodamo

vetar, pa smo svetu prodali svoj gnev. I tako smo preživeli i
polako postali ono što smo danas. Ne više samo gnevni, ve i
opasni i ponosni. Nevidljivi poput vetra i jaki kao kamen.“

Sa ekao sam malo da budem siguran da je završila. „I moj
narod luta“, rekoh. „Takav je naš život. Živimo nigde i
svugde.“

Slegla je ramenima i osmehnula se. „Imaj na umu da je to
pri a. I to stara. Shvati je kako ho eš.“

„Volim pri e“, rekoh.
„Pri a je kao orah“, re e Vašet. „Budala e ga progutati celog
i zadaviti se. Budala e ga baciti, misle i da ne vredi mnogo.“
Osmehnula se. „Ali mudra žena na i e na in da slomi ljusku i

pojede jezgro.“
Ustao sam i prišao joj. Poljubio sam je u šake, elo i usta.

„Vašet“, rekoh, „drago mi je što me je Šejen dala tebi.“
„Ti si budalast mladi .“ Oborila je pogled, ali video sam da

joj, dok je govorila, lice obliva jedva primetno rumenilo. „Do i.

315 Strah mudroga II

Trebalo bi da krenemo. Nemoj propustiti priliku da vidiš Šejen
kako se bori.“

Odvela me je do jedne neupadljive livade gde je gusta trava
popasena skoro do zemlje. Nekoliko Adema ve je ekalo u
blizini. Neki su doneli stoli ice ili dokotrljali panjeve da im
posluže kao klupe. Vašet je jednostavno sela na zemlju.
Pridružio sam joj se.

Ljudi su se polako okupljali. Samo njih tridesetak, ali osim u
trpezariji, nikad nisam video toliko Adema na okupu. Stajali su
po dvoje-troje, pri aju i as o ovom, as o onom. Retko bi njih
petoro duže stajalo zajedno.

Mada se u mojoj neposrednoj blizini vodilo nekoliko
razgovora, uo sam samo mrmljanje. Sagovornici su stajali vrlo
blizu jedan drugom, a vetar koji je duvao kroz travu nadja avao
je njihove glasove.

Ali s mesta na kome sam sedeo prepoznao sam ton kojim se
svaki razgovor vodio. Pre dva meseca, ovaj skup bi mi delovao
jezivo tih. Skup uzrujanih, bezose ajnih polumutavaca. Ali sad
sam po tome na kojoj razdaljini su stajali, po poštovanju u
šakama mlade žene, jasno video da jedan par Adema ine

itelj i u enica. Tri muškarca u crvenim košuljama bili su
prijatelji koji su se opušteno šalili i gurkali. Onaj ovek i žena su
se sva ali. Ona je bila ljuta. On je pokušavao da objasni.

Najednom sam se zapitao kako sam uopšte mogao da
pomislim da su ovi ljudi uzrujani i uznemireni. Svaki pokret je
imao svrhu. Svako pomeranje stopala nagoveštavalo je
promenu stava. Svaki gest je govorio mnogo.

Vašet i ja sedeli smo blizu jedno drugom i šapatom nastavili
razgovor na ejturanskom. Objasnila je kako svaka škola ima
stalni ra un kod sildskih zajmodavaca. To zna i da raštrkani
pla enici mogu da uplate deo zarade za školu svuda gde se
koristi sildski novac, to jest bilo gde u itavom civilizovanom
svetu. Taj novac je zatim stavljan na odgovaraju i ra un, tako
da je škola mogla da ga koristi.

„Koliko jedan pla enik šalje školi?“, radoznalo sam upitao.

PATRIK ROTFUS 316

„Osamdeset procenata“, rekla je.
„Osam procenata?“ upitao sam podigavši osam prstiju,

ube en da sam pogrešno uo.
„Osamdeset“, odlu no re e Vašet. „To je propisna suma,

mada se mnogi ponose time da daju i više. Isto bi važilo i za
tebe“, prezrivo je rekla, „kad bi imao ikakve izglede da ikad
obu eš crveno.“

Videvši da sam ostao zapanjen, objasnila je: „Kad malo

razmisliš, to i nije mnogo. Škola te godinama hrani i obla i.
Obezbe uje ti preno ište. Daje ti ma , obu ava te. Nakon tog
ulaganja, pla enik izdržava školu. Škola izdržava selo. Selo
iznedri decu koja se nadaju da e jednog dana obu i crveno.“
Napravila je prstom krug. „I tako celi Ademre napreduje.“

Vašet me ozbiljno pogleda. „Znaju i to, možda eš po eti da

shvataš šta si ukrao“, rekla je. „Ne samo tajnu ve i glavni
izvozni proizvod Adema. Ukrao si klju opstanka celog ovog
grada.“

Ta misao me je osvestila. Najednom je Karseretin gnev
postao mnogo opravdaniji.

Kraji kom oka uo io sam u gomili Šejeninu belu košulju i

grubo ispletenu žutu kapu. Raštrkani razgovor utihnu i svi
po eše da se okupljaju u velik, nepravilan krug.

Izgleda da se nije samo Šejen danas borila. Prvo su se borila
dva de aka nekoliko godina mla a od mene, od kojih nijedan
nije nosio crveno. Obazrivo su kružili, a onda se bacili jedan na
drugog mahnito udaraju i.

Bili su prebrzi da bih ih pratio, ali video sam desetak
raštrkanih i nepovezanih delimi no oblikovanih pokreta
ketana. Kona no se završilo tako što je jedan od de aka
„uspavanim medvedom“ uhvatio zglob i rame onog drugog.
Tek kad sam video kako de ak izvr e ruku svog protivnika i
baca ga na zemlju, prepoznao sam zahvat koji je Tempi

upotrebio u kafanskoj tu i u Krosonu.
De aci se razdvojiše, a dva pla enika u crvenom, po svoj

prilici njihovi u itelji, iza oše da razgovaraju s njima.
Vašet naže glavu ka meni. „Šta misliš?“
„Veoma su brzi“, rekoh.

317 Strah mudroga II

Pogledala me. „Ali...“
„Deluju mi dosta aljkavo“, rekoh, vode i ra una da budem
tih. „Isprva ne, ali nakon što su po eli.“ Pokazao sam na jednog.
„Njegova stopala su bila preblizu jedno drugom. A onaj drugi
se stalno naginjao napred, tako da je gubio ravnotežu. Zato je
uhva en u uspavanog medveda’.“
Vašet zadovoljno klimnu glavom. „Bore se kao štenci. Mladi
su, pa još de aci. Puni su besa i nestrpljenja. Žene imaju mnogo
manje teško a s tim. Zbog toga smo mi bolji borci.“
Bio sam više nego iznena en tim što je rekla. „Žene su bolji
borci?“, obazrivo sam upitao, ne žele i da joj protivre im.
„Uopšteno govore i“, ravnodušno je rekla. „Naravno,
postoje izuzeci, ali gledano u celini žene su bolje.“
„Ali muškarci su ja i“, rekoh. „Viši. Imaju bolji domašaj.“
Okrenula se ka meni, pomalo razveseljena. „Da li si ti onda
ja i i viši od mene?“
Osmehnuo sam se. „O igledno da nisam. Ali uopšteno
gledaju i, moraš priznati da su muškarci ve i i ja i.“
Vašet sleže ramenima. „A to bi nešto zna ilo kada bi borba
bila isto što i cepanje drva ili tegljenje sena. To bi bilo kao da
kažem da je ma bolji što je duži i teži. Budalaština. Možda je to
ta no za batinaše. Ali kad se obu e crveno, najvažnije je znati
kada da se boriš. Muškarci su puni besa, pa im to predstavlja
teško u. Ženama ne toliko.“
Zinuo sam, ali setivši se Dedana, zatvorih usta.
Na nas pade senka i spazih visokog muškarca u crvenom
kako stoji na pristojnoj razdaljini. Rukuje držao blizu bal aka
ma a. Poziv.
Vašet uzvrati pokretom. Blago žaljenje i odbijanje.
Gledao sam ga kako se udaljava. „Zar te ne e manje ceniti
zato što nisi htela da se boriš?“
Ona prezrivo otfrknu. „Nije želeo da se bori“, rekla je.
„Samo bi se obrukao i protra io moje vreme. Hteo je samo da
pokaže da je dovoljno hrabar da se bori protiv mene.“
Uzdahnula je i oštro me pogledala. „Upravo zbog ovakve
gluposti muškarci skrenu sa letanija.“
Usledila je borba izme u dva pla enika u crvenoj košulji i

PATRIK ROTFUS 318

razlika je bila o igledna. Sve je bilo mnogo pravilnije i
odlu nije. De aci su besomu no udarali, kao dva vrapca koja

mlataraju u prašini, ali borbe koje su usledile bile su elegantne
poput plesa.

Mnoge okršaje inile su borbe šakama. Trajale bi dok se
jedan ne bi predao ili bio primetno ošamu en udarcem.

Jedna borba je odmah prekinuta kad je neki ovek
raskrvavio protivnici nos. Vašet prevrnu o ima, mada nisam

bio siguran da li je više zamerala ženi što je dozvolila da je
udare ili muškarcu što je bio toliko nesmotren da je povredi.

Bilo je i nekoliko borbi s drvenim ma evima. One su se nešto
brže završavale, jer je i najmanji dodir bio dovoljan za pobedu.

„Ko je ovde pobedio?“, upitao sam, nakon što se brza
razmena udaraca ma em završila tako što su obe žene

istovremeno pogodile.
„Niko“, rekla je mršte i se.
„Zašto se ne bore ponovo ako je nerešeno?“ upitao sam.
Vašet me pogleda mršte i se. „Strogo govore i, nije bilo

nerešeno. Probodena kroz plu a, Dren bi umrla u roku od
nekoliko minuta. Lasrel bi umrla kroz nekoliko dana kad joj se

rana u stomaku zagnoji.“
„Zna i Lasrel je pobedila?“
Uputivši mi pogled pun prezira, Vašet se usredsredi na

slede u borbu.
Visoki Adem koji je malo as izazvao Vašet odmeravao se sa

ženom tankom kao motka. Za udo, koristio je drveni ma dok

je ona bila goloruka. Pobedio je za dlaku, dvaput je snažno
šutnuvši u rebra.

„Ko je tu pobedio?“, upitala me Vašet.
Bilo mi je jasno da ne o ekuje o igledan odgovor. „I nije
neka pobeda“, rekoh. „ ak ni ma nije imala.“
„Ona pripada tre em kamenu i daleko ga nadmašuje kao

borac. Samo tako je izme u njih mogla da se uspostavi
ravnoteža, ili da on dovede još jednog da se bori s njim“,
napomenula je Vašet. „Zato te ponovo pitam. Ko je pobedio?“

„On je pobedio u borbi“, rekoh. „Ali sutra e imati nekoliko
upadljivih modrica. Osim toga, njegovi zamasi su delovali

319 Strah mudroga II

pomalo nesmotreno.“
Vašet se okrete ka meni. „Dakle, ko je pobedio?“
Malo porazmislih. „Niko“, odlu ih.
Klimnula je glavom. Formalno odobravanje. Ovaj pokret me

oraspoloži, jer su ga videli svi okrenuti nama.
Kona no je u krug kro ila Šejen. Skinula je svoju naherenu

žutu kapu, a osedela kosa joj se zavijori na vetru. Videvši je
me u ostalim Ademima, shvatih koliko je sitna. Kretala se s
toliko samopouzdanja da sam mislio da je viša, ali jedva da je
bila do ramena nekim višim Ademima.

Nosila je pravi drveni ma . Ništa kitnjasto, ali bio je
izrezbaren tako da je imao oblik bal aka i se iva. Mnogi
trenažni ma evi koje sam video behu tek nešto više od
ugla anih štapova koji su podse ali na ma eve. Bela košulja i
pantalone bili su joj belim vrpcama vrsto vezani uz telo.

Pored Šejen stala je jedna mnogo mla a žena. Bila je oko dva
centimetra niža, nežnije gra e, sitnog lica i ramena, koji su joj
davali gotovo detinji izgled. Ali izražene obline njenih
uzdignutih grudi i zaobljeni kukovi ispod uske pla eni ke
crvene ode e jasno su govorili da nije dete.

I njen drveni ma bio je izrezbaren. Za razliku od ve ine
drugih, bio je blago povijen. Kosa boje peska bila joj je upletena
u duga ku, usku pletenicu koja joj je visila do pola le a.

Njih dve podigoše ma eve i po eše da kruže jedna oko
druge.

Mlada žena je bila neverovatna. Udarila je toliko brzo da
sam joj jedva video pokret ruke, a kamoli oštricu ma a. Ali
Šejen s lako om odbi udarac „snegom u padu“, ustuknuvši pola
koraka. A onda, pre nego što je starija žena stigla da uzvrati
napadom, devojka se u okretu udalji, zamahnuvši dugom
pletenicom.

„Ko je ona?“, upitao sam.
„Pente“, s poštovanjem re e Vašet. „Prava je furija, zar ne?
Poput jednog od tvojih starih predaka.“
Pente ponovo nasrnu na Šejen, dah i i zamahuju i.
Ustremila se nisko ka tlu. Neverovatno nisko. Izbacila je jednu
nogu da zadrži ravnotežu, ak i ne doti i tlo. Ruka u kojoj je

PATRIK ROTFUS 320

držala ma sunu napred, a koleno je savila toliko nisko da joj je
itavo telo bilo ispod nivoa moje glave iako sam prekrštenih

nogu sedeo na zemlji.
Ceo taj zavojit pokret izvela je brzo, dok pucneš prstima.

Vrh ma a zavukla je nisko ispod Šejenininog garda i zamahnula
naviše ka njenom kolenu.

„Šta je to?“, tiho sam upitao, ne o ekuju i odgovor. „To mi
nikad nisi pokazala.“ Ali bilo je to samo zapanjeno blebetanje.

Moje telo nikad ne bi moglo to da uradi.
Ali Šejen je nekako izbegla napad. I to ne naglo odsko ivši u

stranu. Ne izmakavši se van domašaja. Bila je brza, ali nije to
karakterisalo njen pokret. Kretala se odmereno i savršeno. Još
pre nego što je Pentin ma poleteo ka njenoj nozi, bila se napola
izmakla. Vrh Pentinog ma a mora da joj je bio na nekoliko

centimetara od kolena. Ali nije bilo za dlaku. Šejen se pomerila
samo onoliko koliko je bilo potrebno, ni pedalj dalje.

Ovog puta uspela je da uzvrati, iskora ivši napred „vrapcem
koji napada jastreba“. Pente se okrete u stranu, na trenutak
dota e travu, a onda se podiže sa zemlje. Ne, odbacila se sa
zemlje, koriste i se samo levom rukom. Njeno telo polete poput

eli ne opruge i izvi se, dok joj ma dvaput odbi Šejen.
Pente je bila puna strasti i gneva. Šejen hladnokrvna i

smirena. Pente je bila oluja. Šejen kamen. Pente je bila tigrica, a
Šejen ptica. Pente je mahnito plesala i uvijala se. Šejen se
okrenula i napravila jedan jedini savršen korak.

Pente je zamahivala, okretala se, kružila i udarala, udarala,

udarala...
Onda su stale, a vrh Pentinog ma a pritiskao je Šejeninu

belu košulju.
Uzdahnuo sam, mada ne toliko glasno da privu em pažnju.

Tek tada shvatih da mi srce lupa. Celo telo bilo mi je obliveno
znojem.

Šejen spusti ma , pokazuju i ljutnju, divljenje i mešavinu
drugih pokreta koje nisam prepoznao. Iskrivila je lice,
pokazavši malo zube i rukom se grubo protrljala preko rebara
gde ju je Pente udarila. Kao kad se protrljate po golenici kad je

ešete o stolicu.

321 Strah mudroga II

Užasnut, okrenuh se ka Vašet. „Da li e ona biti novi vo a
škole?“, upitao sam.

Vašet me zbunjeno pogleda.
Pokazao sam na otvoreni krug pred nama u kome su dve
žene stajale i razgovarale. „Ova Pente. Pobedila je Šejen...“
Vašet me je trenutak gledala ne shvataju i, a onda
oduševljeno prasnu u smeh. „Šejen je stara“, rekla je. „Ona je
baba. Ne možeš od nje o ekivati da uvek pobedi kao gipki
devoj urci poput Pente, puni vatre i svežeg vetra.“
„Ah“, rekoh. „Shvatam. Mislio sam...“
Bila je dovoljno ljubazna da mi se na to ponovo ne nasmeje.
„Šejen nije na elu škole zato što niko ne može da je pobedi.
udne li pomisli. Kakav bi to haos bio, sve bi se okretalo as na
ovu as na onu stranu, u zavisnosti od uspeha svake borbe.“
Odmahnula je glavom. „Šejen je na elu zato što je
izvanredna u iteljica i zbog velikog poznavanja letanija. Na
elu je zato što poznaje svet i zato što vešto rešava neugodne
teško e.“ Odlu no me je s dva prsta bocnula u grudi.
Zatim pomirljivo odmahnu. „Ona je, naravno, i izvrstan
borac. Ne bismo izabrali vo u koji ne zna da se bori. Šejenin
ketan je bez premca. Ali vo u ne ine miši i. Vo u ini um.“
Podigao sam pogled taman na vreme da vidim Šejen kako
nam prilazi. Jedan od kaiševa kojim joj je bio pri vrš en rukav
otka io se tokom borbe, pa joj je platno na vetru lepršalo poput
jedra. Ponovo je stavila naherenu žutu kapu i oboma pokazala
zvani ni pozdrav.
Zatim se okrete meni. „Na kraju“, upitala je. „Zašto me je
udarila?“ Radoznalost.

ajni ki sam u mislima premotavao poslednje trenutke
borbe.

Pokušao sam da pokažem suptilno, kao što me Vašet
nau ila: nesigurnost puna poštovanja. „Mal ice pogrešno ste
postavili petu“, rekoh. „Levu petu.“

Šejen klimnu glavom. „Dobro.“ Pokazala je zadovoljno
odobravanje toliko široko da su svi videli. A naravno, svi su
gledali.

Bio sam pun ponosa, ali svestan da me gledaju, pa mi lice

PATRIK ROTFUS 322

ostade ravnodušno kako i dolikuje dok se Šejen udaljavala u
pratnji Pente.

Nagnuo sam se ka Vašet. „Svi a mi se Šejenina kapica“,
rekoh.

Ona odmahnu glavom i uzdahnu. „Do i.“ Munula me je
ramenom u rame i ustala. „Bolje da odemo dok ne pokvariš
dobar utisak koji si danas ostavio.“

Te no i za ve erom sedeo sam na svom uobi ajenom mestu u

uglu, za jednim od stolova uza zid najudaljeniji od hrane. Pošto
niko nije želeo da sedi ni na tri metra od mene, nije imalo smisla
da zauzimam mesto tamo gde bi ljudi možda želeli da sede.

Još me je držalo dobro raspoloženje, te se nisam iznenadio
kad sam kraji kom oka video kako nešto crveno skliznu na
mesto preko puta mene. Opet Karseret. Jednom-dvaput na dan

namerno bi mi prišla i prosiktala nekoliko re i. Ve je kasnila.
Ali iznenadio sam se podigavši pogled. Prekoputa mene

sedela je Vašet. Klimnula je glavom, uprvši u moje zapanjeno
lice ravnodušni pogled. Zatim sam se smirio, uzvratio
klimanjem glave, pa smo zajedno jeli u tišini. Kad smo završili,
neko vreme smo proveli ugodno askaju i šapatom.

Zajedno smo otišli iz trpezarije, a kad smo izašli na ve ernji
vazduh, prešao sam na ejturanski kako bih pravilno izgovorio
nešto o emu sam ve nekoliko sati razmišljao.

„Vašet“, rekoh, „ ini mi se da bi bilo lepo kad bih se borio
protiv nekog ko je po veštini mal ice bliži meni.“

Ona se nasmeja odmahuju i glavom. „To bi bilo kao ubaciti

dve device u krevet. Oduševljenje, strast i neznanje nisu dobra
kombinacija. Neko bi mogao da se povredi.“

„Mislim da uopšte nije pošteno nazivati moju borbu
devi anskom“, rekoh. „Nisam ni blizu tvom nivou, ali i sama si
rekla da mi ketan zapanjuju e dobar.“

„Rekla sam to imaju i u vidu koliko ga dugo u iš“, ispravila

me je. „A to je manje od dva meseca. Što je zanemarljivo kratko
vreme.“

„To me izlu uje“, priznao sam. „Ako uputim udarac ka tebi,

323 Strah mudroga II

to je zato što me puštaš. To nema nikakvog zna aja. Ti si mi to
dopustila. Nisam sam zaslužio.“

„Svaki udarac ili zamah koji mi uputiš zasluženi su“, rekla
je. „ ak i ako ti ja to ponudim. Ali razumem te. Ima ne eg u
poštenom nadmetanju.“

Zaustio sam da još nešto kažem, ali ona mi stavi ruku na
usta. „Rekla sam da razumem. Prestani da se boriš nakon što si
pobedio.“ I dalje drže i ruku preko mojih usta, zamišljeno je
lupnula prstom. „Dobro. Nastavi da napreduješ, a ja u ti na i
nekog na tvom nivou s kim eš se boriti.“

POGLAVLJE STO ŠESTNAESTO

Visina

Skoro da sam po eo da se ose am prijatno u Hertu. Sve sam
bolje govorio i ose ao sam se manje izolovano sad kad sam
mogao s drugima da razmenim poneku šalu. Vašet bi mi s
vremena na vreme pravila društvo za ru kom, te sam se ose ao
malo manje prokaženo.

Tog jutra smo se ma evali, što zna i da je dan po eo lagano.
Vašet mi je još pokazivala kako da ma uklju im u ketan, a
izme u toga smo se samo retko i kratko borili. Posle nekoliko
sati, prešli bismo na ademski, pa opet na vežbe s ma em.

Posle ru ka prešli smo na borbu šakama. Nisam mogao a da
ne osetim da bar ovde dobro napredujem. Nakon pola sata
Vašet ne samo da se zadihala ve se malo i preznojila. Naravno,
još joj nisam predstavljao izazov, ali nakon što se celog dana
prema meni odnosila s ponižavaju om ravnodušnoš u,
kona no je morala da uloži mal ice napora kako bi zadržala
prednost.

I tako smo nastavili da se borimo i primetio sam – kako to
fino da kažem – da ona divno miriše. Ne na parfem, cve e ili
nešto sli no. Mirisala je na ist znoj i nauljeni metal i zgnje enu
travu kad sam je malo ranije bacio na zemlju. Bio je to prijatan
miris. Ona...

Valjda to ne mogu fino da objasnim. Ho u da kažem da je
mirisala na seks. Ne kao da ga je imala, ve kao da je sa injena
od njega. Kad je prišla da se sa mnom uhvati ukoštac, njen miris
zajedno s njenim telom pritisnutim uz moje... Na trenutak sam

325 Strah mudroga II

imao ose aj kao da mi je neko pritisnuo prekida u glavi. Mislio
sam samo o tome kako joj ljubim usta, grizem meku kožu na
vratu, kidam joj ode u i ližem znoj sa nje...

Naravno, ništa od toga nisam uradio. Ali u tom trenutku
sam samo to želeo. Sramota me je kad se toga setim, ali ne u ni
da se trudim da se branim, samo u napomenuti da sam bio u
cvetu mladosti, jedar i zdrav. A ona je bila prili no privla na
žena, mada deset godina starija od mene.

Dodajte tome i jednostavnu injenicu da sam iz nežnog
naru ja Felurijanke otišao u Losino nežno naru je, nakon ega je
usledio dug period suvoparne obuke s Tempijem dok smo
putovali za Hert. To zna i da sam tri desetice neprestano bio
naizmeni no iscrpljen, uznemiren, zbunjen i uplašen.

Sad ništa od toga nisam ose ao. Vašet je bila dobra u iteljica
i trudila se da budem što odmorniji i opušteniji. Bio sam sve
sigurniji u svoje sposobnosti i ose ao se sve prijatnije u njenom
društvu.

Imaju i sve to u vidu, nije ni udo što sam ovako reagovao.
U to vreme, me utim, bio sam preplašen i zbunjen kako to
samo mladi može da bude. Odmakao sam se od Vašet
pocrvenevši i promrmljavši nekakvo izvinjenje. Pokušao sam
da sakrijem o igledno uzbu enje i pritom još više skrenuo
pažnju na njega.
Vašet spusti pogled na ono što sam uzalud pokušavao da
prikrijem rukama. „E pa, to u shvatiti kao kompliment, a ne
kao neobi an nov na in napada.“
Kad bi ovek mogao da umre od sramote, umro bih.
„Želiš li sam da se za to pobrineš?“ jednostavno je upitala.
„Ili bi više voleo partnerku?“
„Molim?“, glupavo upitah.
„Ma hajde.“ Pokazala je na moje šake. „ ak i kad bi mogao
da skreneš misli s toga, svakako bi te izbacilo iz ravnoteže.“
Tiho, grleno se zakikotala. „Mora eš da se pobrineš za to pre
nego što nastavimo s lekcijama. Mogu te ostaviti da to sam
obaviš ili da se rvemo u senu na dve dobijene da vidimo ko je
bolji.“
Ravnodušan ton kojim je to rekla ubedio me je da sam je

PATRIK ROTFUS 326

pogrešno shvatio. A onda mi se lukavo osmehnula i shvatih da
sam je odli no razumeo.

„Tamo odakle ja poti em u itelj i u enik nikad ne bi...“,
zapetljao sam se pokušavaju i da smislim kako da se u tivo
izvu em.

Vašet me pogleda prevrnuvši o ima, a ogor eni izraz
delovao je neobi no na licu jednog Adema. „Zar se vaši u itelji i

enici nikad i ne bore? Nikad ne razgovaraju? Nikad ne jedu

zajedno?“
„Ali ovo“, rekoh, „ovo...“
Uzdahnula je. „Kvoute, seti se. Poti eš iz zemlje varvara.

Gotovo sve što si nau io odrastaju i sasvim je pogrešno i
budalasto. A najviše udni obi aji koje ste vi varvari vezali za
seksualne igre.“

„Vašet“, rekoh. „Ja...“
Prekinula me je, oštro odmahnuvši rukom. „Šta god da
nameravaš da kažeš, bez sumnje sam ve ula od svog kralja-
pesnika. Ali dnevna svetlost ne e ve no trajati. Zato te pitam:
da li želiš seks?“
Bespomo no sam slegao ramenima znaju i da bi bilo

besmisleno to poricati.
„Da li bi želeo da imaš seks sa mnom?“
I dalje sam ose ao njen miris. U tom trenutku želeo sam to

više nego išta. „Da.“
„Da li si zdrav?“ ozbiljno je upitala.
Klimnuo sam glavom, previše zate en otvorenoš u ovog

pitanja da bih se zbunio.
„Dobro onda. Ako se dobro se am, nedaleko odavde ima

jedan lep komad zemlje u zavetrini obrastao mahovinom.“
Po ela je da se uspinje uz obližnje brdo, otkop avaju i prstima
kop u kojom su joj korice ma a bile prika ene preko ramena.
„Po i sa mnom.“

Pam enje ju je dobro služilo. Grane dva drveta nadvile su se
nad gusti sloj meke mahovine ušuškan uz malu kamenitu liticu,
zašti en od vetra iza nekoliko zgodno postavljenih žbunova.

Brzo sam shvatio da Vašet nije imala na umu popodne
provedeno u dokonom maženju u hladu. Mnogo bih se ogrešio

327 Strah mudroga II

kada bih rekao da je bila ozbiljna, jer se Vašet sve vreme jedva
suzdržavala da se ne nasmeje. Ali nije bila koketna niti
snebivljiva.

Bez imalo halabuke ili zadirkivanja, skinula je pla eni ku
crvenu ode u, otkrivši nekoliko ožiljaka i vrsto, mršavo,
miši avo telo. Što ne zna i da nije bila i zaobljena i meka. Onda
me je zadirkivala što blenem kao da nikad nisam video golu
ženu, a istina je da nikad nisam video neku kako sasvim gola
stoji na sun evom svetlu.

Kad se nisam skinuo onoliko brzo koliko je to želela, Vašet
se nasmeja zadirkuju i me bez trunke stida. Prišla mi je, skinula
me do kože poput o erupanog pileta, a onda me poljubila u
usta pripivši svoju toplu kožu uz celo moje telo.

„Nikad ranije nisam poljubio ženu moje visine“,
prokomentarisao sam kad smo stali da uzmemo vazduh.
„Druga ije je.“

„Vidiš kako te i dalje podu avam u svemu?“, upitala je.
„Evo tvoje slede e lekcije: sve žene su iste visine kada leže. Što
se, naravno, ne može re i za tvoj soj. Previše toga zavisi od
muškar evog raspoloženja i njegove prirodne obdarenosti.“

Vašet me uhvati za ruku i zajedno legosmo na meku
mahovinu. „Evo“, rekla je. „Kao što sam i mislila. Sada si viši
od mene. Da li ti je sada lakše?“

Bilo je.

ekivao sam da e nam kad se vratimo iz žbunja biti
neprijatno i iznenadio sam se otkrivši da uopšte nije tako. Vašet
nije najednom po ela da koketira, s ime ne znam kako bih se
nosio. Niti se ose ala dužno da se prema meni odnosi s nekom
novom nežnoš u. To je postalo jasno negde nakon što me po
peti put na prevaru uhvatila u trenutku nepripravnosti,
dohvatila me „gromom naviše“ i grubo oborila na zemlju.

U svemu se ponašala kao da se me u nama ništa udno nije
dogodilo. Što zna i ili da se ništa udno nije dogodilo, ili se
dogodilo nešto veoma udno, a ona se namerno ne obazire na
to.

PATRIK ROTFUS 328

Što zna i da je sve divno, ili e sve krenuti po zlu.

Kasnije, dok sam ve erao sam, razmišljao sam o onome što

sam znao o Ademima. Nije bilo tabua nagosti. Fizi ki kontakt

nisu smatrani naro ito intimnim. Vašet je bila veoma opuštena

pre, za vreme i posle našeg susreta.

Setio sam se golog para na koji sam pre nekoliko dana

nabasao. Bili su iznena eni, ali ne i posramljeni.

igledno se na seks ovde druga ije gledalo. Ali nisam

uo avao nijednu odre enu razliku. Što zna i da nisam imao

pojma kako treba da se ponašam. A to zna i da je ono što radim

opasno kao da hodam slep. Zapravo, pre e biti kao da tr im

slep.

Obi no bih ako bih imao neko pitanje o Ademima pitao

Vašet. Ona je bila moje merilo. Ali bilo je toliko na ina na koje

bi taj razgovor mogao krenuti naopako, a samo zahvaljuju i

njenoj dobroj volji nisam ostao bez prstiju.

Dok sam završio s jelom, odlu io sam da bi bilo najbolje da

jednostavno sledim Vašetin primer. Na kraju krajeva, ona je bila

moja u iteljica.

POGLAVLJE STO SEDAMNAESTO

Varvarsko lukavstvo

Dani su brzo prolazili, kao i uvek kad imate ime da ih
ispunite. Vašet je nastavila da me podu ava, a ja sam svu
pažnju usmerio na to da budem pametan i pažljiv u enik.

Nastavili smo sa ljubavnim sastancima, kojima smo
prekidali obuku. Nikad ih nisam direktno podsticao, ali Vašet
bi osetila kad sam beskorisno smeten, pa bi me brzo odvukla u
žbunje. „Da ti razbistrim tu budalastu varvarsku glavu“, rekla
bi.

Pre i posle, ovi susreti i dalje su me uznemiravali. Tokom
njih, me utim, daleko od toga da sam bio uznemiren. ini se da
je i Vašet uživala.

Me utim, uopšte je nije zanimalo ništa od onog što sam
nau io od Felurijanke. Nije htela da se igramo bršljana i, mada
jeste uživala u hiljadu ruku, nije imala mnogo strpljenja za to,
pa se obi no završavalo na sedamdeset pet. Uopšteno govore i,
im bismo predahnuli, Vašet bi pritegla pla eni ku crvenu
ode u podsetivši me da, ako ne zapamtim da okrenem petu
prema spolja, nikada ne u udariti ja e od šestogodišnjaka.

Nisam se sve vreme obu avao s Vašet. Kad je bila zauzeta,
poslala bi me da vežbam ketan, razmišljam o letaniju ili gledam
odmeravanje drugih u enika. Bilo je popodneva ili ve eri kad bi
me jednostavno pustila da odem. I tako sam istraživao po
gradu, otkrivši da je Hert mnogo ve i nego što sam isprva

PATRIK ROTFUS 330

pretpostavljao. Razlika je bila u tome što ku e i radnje nisu
zbijene u gomili. Bile su raštrkane na nekoliko kvadratnih

kilometara kamenite padine.
Još ranije sam otkrio kupatila. Ta nije, Vašet me je izri ito

uputila tamo, naredivši mi da sa sebe sperem varvarski smrad.
Bila su udesna. Široka kamena zgrada podignuta na

ne emu za šta sam pretpostavljao da je prirodni topli izvor ili
udesno izra en vodovod. Bilo je velikih prostorija punih vode

i malih soba ispunjenih parom. Prostorija s dubokim bazenima
za natapanje i onih s velikim mesinganim kadama za ribanje.
Postojala je ak i jedna s bazenom dovoljno velikim za plivanje.

Po itavoj zgradi Ademi su se mešali, bez obzira na starost,
pol ili to koliko su golišavi. To me nije iznenadilo ni izbliza
koliko bi me iznenadilo pre mesec dana, ali ipak mi je trebalo

vremena da se naviknem.
Isprva mi je bilo teško da ne zurim u grudi golih žena. A

onda, kad sam se na to malo navikao, bilo mi je teško da ne
zurim u ožiljke kojima su bila išarana tela pla enika. Bilo je lako
odrediti ko je nosio crveno, ak i kad nisu imali ode u na sebi.

Umesto da se suzdržavam da ne blenem, bilo mi je lakše a

odem rano ujutro ili kasno no u, kada su kupatila uglavnom
bila prazna. Dolaženje i odlaženje u neobi no doba nije
predstavljalo teško u, jer na vratima nije bilo brave. Bila su
stalno otvorena i svi su mogli da u u. Mogli ste da uzmete
sapun, sve e, peškire. Kupatila je, rekla mi je Vašet, održavala
škola.

Kova nicu sam našao po zveketu gvož a. ovek koji je
tamo radio bio je ugodno pri ljiv. Drage volje mi je pokazao alat
i rekao mi nazive svakog komada na ademskom.

Sad kad sam znao gde da gledam, video sam natpise iznad
vrata radnji. Komade drveta na kojima je bilo urezano ili
ispisano šta se unutra prodaje: hleb, trave, letvice za ba ve... Ni

najednom od natpisa nije bilo re i, sre om po mene, jer nisam
umeo da itam ademski.

Svratio sam kod jednog apotekara, gde mi je re eno da
nisam dobrodošao, i jednog kroja a, gde su me srda no
do ekali. Nešto od ona tri rojala koja sam ukrao potrošio sam

331 Strah mudroga II

na dva nova odela, jer se na onima koja sam imao videlo koliko
su iznošena. Kupio sam košulje i pantalone u neupadljivim
bojama po ovdašnjoj modi, u nadi da e mi pomo i da se bar
malo bolje uklopim.

Mnogo sati proveo sam i posmatraju i ma -drvo. Najpre
sam to radio po Vašetinom nalogu, ali ubrzo zatekoh sebe kako
mu se vra am kad god sam imao vremena. Njegovi pokreti
delovali su hipnoti ki, ohrabruju e. Ponekad bi izgledalo kao
da grane po nebu ispisuju ime vetra.

Održavši datu re , Vašet mi je našla partnera za vežbanje.
„Zove se Silijan“, rekla mi je za doru kom. „Prvi sastanak

bi e vam kod ma -drveta u podne. Pripremi se što bolje.“
Kona no. Prilika da se dokažem. Prilika da se odmerim s

nekim ije su veštine na istom nivou kao moje. Pravo
nadmetanje.

Naravno, stigao sam ranije do ma -drveta i kad sam ih
ugledao kako prilaze, na trenutak sam se uplašio pomislivši da
je sitna prilika pored Vašet Pente, žena koja je pobedila Šejen.

Onda shvatih da to ne može biti Pente. Prilika koja se
približavala s Vašet bila je niska, ali vetar otkri ravno, mršavo
telo, ni traga od Pentinih oblina. Štaviše, bila je obu ena u
košulju svetložute boje kukuruzne svile, a ne u crvene boje
pla enika.

Prikrio sam razo aranje, iako sam znao da je to budalasto.
Vašet je rekla da mi je našla poštenog protivnika. To o igledno
ne može biti neko ko je ve obukao crveno.

Prišle su još bliže i moje uzbu enje sasvim splasnu.
Bila je to devoj ica. ak ne ni devojka od oko etrnaest
godina. Devoj ica, po mojoj najboljoj proceni ne starija od deset
godina. Bila je mršava kao grana i toliko niska da mi je jedva
sezala do grudi. Na si ušnom licu, sive o i delovale su joj
ogromno.
Bio sam ponižen. Jedino što me je spre avalo da ne kriknem
i pobunim se bilo je to što sam znao da bi Vašet to smatrala
neopisivo neu tivim.

PATRIK ROTFUS 332

„Silijan, ovo je Kvout“, rekla je na ademskom.
Devoj ica me odmeri od glave do pete, pa nesvesno koraknu

napred. Kompliment. Smatrala je da predstavljam dovoljno
veliku pretnju, pa je želela da bude dovoljno blizu da me, ako
bude potrebno, udari. Stala je bliže nego što bi to u inila odrasla
osoba, zato što je bila niža.

tiv pozdrav, pokazah.
Silijan mi uzvrati istim pokretom. Možda sam samo

umišljao, ali ugao njenih šaka kao da je govorio tiv
nepot injeni pozdrav.

Ako je i videla, Vašet nije ništa rekla. „Želja mi je da se vas
dvoje borite.“

Silijan me ponovo odmeri, a na licu joj je bio tipi no ademski
izraz ravnodušnosti. Vetar joj je zadigao kosu i ugledah

delimi no zaraslu posekotinu koja joj se protezala od obrve do
po etka kose na elu.

„Zašto?“, mirno je upitala devoj ica. Nije delovala uplašeno.
Zvu alo je pre kao da joj na pamet nije padao nijedan razlog
zašto bi se borila protiv mene.

„Zato što mnogo toga možete nau iti jedno od drugog“, re e

Vašet. „I zato što ja tako kažem.“
Vašet mi pokaza: obrati pažnju. „Silijanin ketan je zaista

izuzetan. Ima dugogodišnje iskustvo i bez teško a bi mogla da
se meri s bilo koje dve devoj ice svoje veli ine.“

Vašet je dvaput potapša po ramenu. Oprez. „S druge strane,
Kvout je nov u ketanu i ima mnogo toga da nau i. Ali ja i je od

tebe, i viši, ima bolji domašaj. A poseduje i varvarsku lukavost.“
Pogledao sam u Vašet, ne znaju i da li mi se ruga ili ne.
„Uz to“, nastavila je, „vrlo verovatno eš kad porasteš

dosti i visinu svoje majke, tako da bi trebalo da vežbaš borbu s
višima od sebe.“ Pazi. „Na kraju, on još u i naš jezik i zbog toga
mu se ne eš rugati.“

Devoj ica klimnu glavom. Primetio sam da joj Vašet nije
napomenula da mi se ne ruga iz drugih razloga.

Vašet se uspravi i zvani no re e: „Ništa s namerom da
povredite.“ Podigla je prste nabrajaju i pravila koja me je
nau ila kad smo po eli da se borimo šakama. „Možete da

333 Strah mudroga II

udarate snažno, ali ne i ne asno. Pazite na glavu i vrat i nikako
ne udarajte na o i. Svako od vas odgovoran je za bezbednost
onog drugog. Ako neko uhvati protivnika u polugu, nemojte se
osloba ati. Pošteno priznajte poraz i to je kraj borbe.“

„Znam to“, re e Silijan. Ljutnja.
„Vredi ponoviti“, re e Vašet. Strog prekor. „Može ti se
oprostiti ako izgubiš borbu. Ne i ako izgubiš vlast nad sobom.
Zato sam dovela tebe, a ne nekog de a. Da li sam pogrešno
odabrala?“
Silijan obori pogled. Pokajni ko kajanje. Posti eno prihvatanje.
Vašet se obrati oboma: „Povrediti drugog iz nemara nije
letani.“
Ni meni nije bilo jasno kako bi to što u prebiti
desetogodišnju devoj icu bilo letani, ali znao sam da je bolje da
utim.
A onda nas Vašet ostavi i ode do kamene klupe petnaestak
metara dalje, gde je sedela još jedna žena u crvenoj ode i
pla enika. Vašeti iza le a, Silijan napravi složen pokret koji
nisam prepoznao.
A onda se okrete meni, odmerivši me od glave do pete. „Ti
si prvi varvarin s kojim se borim“, rekla je posle duže stanke.
„Da li ste svi vi crveni?“ Dotakla je rukom kosu da objasni na
šta misli.
Odmahnuo sam glavom. „Ne mnogo nas.“
Oklevala je, pa pružila ruku. „Mogu li da je dotaknem?“
Jedva se obuzdah da se ne nasmejem. Sagnuo sam malo
glavu i spustio se kako bi je dohvatila.
Pro e mi rukom kroz kosu, pa je malo protrlja prstima.
„Meka je.“ Zakikotala se. „Ali izgleda kao metal.“
Pustila mi je kosu i ponovo se odmakla na propisanu
udaljenost. Pokazala je tivu zahvalnost, pa podigla šake. „Da li
si spreman?“
Nesigurno klimnuh glavom, i sam podigavši šake.
Nisam bio spreman. Silijan me iznenadi, poletevši napred.
Zamahnuta je rukom pravo u moje prepone. Instinktivno sam
nuo, tako da me je udarila samo u stomak.
Sre om, sad sam ve umeo da primim udarac, a posle mesec

PATRIK ROTFUS 334

dana naporne obuke, stomak mi je bio sav u miši ima. Ipak,
ose ao sam se kao da me je neko pogodio kamenom i znao sam

da u do ve ere imati modricu.
Podvio sam noge pod sebe i probao da je šutnem. Hteo sam

da vidim koliko je plašljiva, nadaju i se da u je naterati da
ustukne kako bih povratio ravnotežu i bolje iskoristio svoj ve i
domašaj.

Ispostavilo se da uopšte nije plašljiva. Nije ustuknula.

Umesto toga, kliznula je pored moje noge i šutnula me pravo u
debele miši e iznad kolena.

Zbog toga, spustivši nogu, nisam mogao a da se ne
zateturam. Izgubih ravnotežu, a Silijan je bila toliko blizu da se,
ako je htela, mogla popeti na mene. Sastavila je šake, oslonila se
na stopala i udarila me „mla enjem žita“. Od siline udarca

poleteo sam unazad.
Zahvaljuju i gustoj travi, pad nije bio težak. Otkotrljao sam

se i ustao. Silijan me pojuri i napravi „ba enu munju“. Bila je
brza, ali ja sam imao duže noge i uspevao sam da uzmaknem ili
odbijem sve udarce koje mi je upu ivala. Napravila se kao da e
me šutnuti i ja sam naseo, daju i joj priliku da me udari ta no

iznad kolena, na isto mesto kao i ranije.
Bolelo je, ali ovog puta nisam posrnuo, ve sam se odmakao

u stranu. I dalje me je pratila, neumoljivo i previše nestrpljivo.
A u žurbi se malo otvorila.

Ali uprkos modricama i tome što me je oborila, nisam
mogao da udarim tako si ušnu devoj icu. Znao sam kako bih

snažno mogao da udarim Tempija ili Vašet. Ali Silijan je bila
kao gran ica. Brinuo sam se da je ne povredim. Zar Vašet nije
rekla da smo odgovorni za bezbednost onog drugog?

Zato sam je dohvatio „penjanjem uz gvož e“. Levom sam
promašio, ali dugi, snažni prsti moje desnice omotaše joj se oko
tankog ru nog zgloba. Nisam je sasvim pokorio, ali sad se sve

svodilo na snagu i ja sam morao da pobedim. Ve sam je držao
za zglob, trebalo je samo da je uhvatim za rame i ima u je u
„usnulom medvedu“ pre nego...

Silijan napravi „slomi lava“. Ali ne verziju koju sam ja
nau io. Koristila je obe ruke, toliko brzo udaraju i i uvijaju i se

335 Strah mudroga II

da mi je dok sam trepnuo ruka ostala prazna i bridela. Zatim mi
je zgrabila zglob i povukla, glatko zamahnuvši da me šutne u
nogu. Sagnuo sam se, presamitio, a ona me je prostrla po tlu.

Nisam se meko do ekao u padu, ve grubo bubnuh na
travu. To me nije baš sasvim zapanjilo, ali nije bilo ni važno, jer
je Silijan jednostavno pružila ruku i dvaput me potapšala po
glavi. Dala je znak da bi me, ako želi, s lako om mogla
onesvestiti.

Povre enog ponosa, prevrnuo sam se u sede i položaj, na
nekoliko mesta ose aju i bol. Ipak, ponos mi nije bio mnogo
povre en. Pored Tempija i Vašet, nau io sam da cenim veštinu,
a Silijanin ketan je bio zaista odli an.

„Nikad nisam video tu verziju slomi lava “, rekoh.
Ona se iskezi. Mada je kez bio mali, namah joj se ukazaše
beli zubi. U svetu ademske neosetljivosti, bilo je to poput sunca
koje se pomalja iza oblaka. „To je moje“, rekla je. Izuzetan ponos.
„Ja sam to smislila. Nisam dovoljno jaka da protiv majke ili bilo
koga tvoje veli ine koristim obi an 'slomi lava’.“
„Ho eš li da mi ga pokažeš?“, upitao sam.
Oklevala je, a onda klimnula glavom i prišla ispruživši ruku.
„Uhvati me za zglob.“
Zgrabio sam ga vrsto, ali ne žestoko.
Ponovila je ono, poput arobnog trika. Naglo je pomerila
obe ruke i ja ostadoh prazne šake koja je bridela.
Ponovo sam pružio ruku. Veselje. „Imam spore varvarske
i. Možeš li još jednom da ponoviš kako bih nau io?“
Silijan odstupi slegavši ramenima. Ravnodušnost. „Jesam li ja
tvoja u iteljica? Zar bi trebalo da dam nešto svoje jednom
varvarinu koji ne može ni da me udari u borbi?“ Isturila je
bradu i pogledala ka uskovitlanom ma -drvetu, ali joj se pogled
vragolasto vrati na mene.
Zakikotao sam se i ustao, ponovo podigavši šake.
Nasmejala se i okrenula ka meni. „Kreni!“
Ovog puta sam bio spreman i znao sam šta Silijan može.
Uopšte nije bila nežni cvetak. Bila je brza, neustrašiva i
agresivna.
I tako sam krenuo ofanzivno, iskoristivši svoje duga ke ruke

PATRIK ROTFUS 336

i noge. Udario sam „devicom koja pleše“, ali ona se izmakla.
Ne. Bolje re i, iskliznula je od mene, ni na trenutak ne gube i

ravnotežu, glatko upli i nogama kroz dugu travu.
A onda je naglo promenila pravac, uhvativši me izme u dva

koraka i pomalo nespremnog. Napravila se kao da e me
udariti u prepone, pa me „žrvnjem u okretu“ mal ice izbacila iz
ravnoteže. Zateturao sam se, ali uspeo sam da ostanem na
nogama.

Pokušao sam da povratim ravnotežu, ali ona me ponovo
ošinu „žrvnjem u okretu“, pa još jednom. I još jednom. Svaki
put me je gurnula samo nekoliko centimetara, ali sam nastavio
da uzmi em, bespomo no posr i, dok nije stavila stopalo iza
mene i saplela me, opruživši me na le a.

Pre nego što sam pao na zemlju, ve me je uhvatila za zglob i

ubrzo mi je vrsto držala ruku u „bršljanu na hrastu“. Gurnula
mi je lice u travu, neugodno mi pritiskaju i zglob i rame.

Na trenutak sam pomislio da pokušam da se oslobodim, ali
samo na trenutak. Bio sam ja i od nje, ali cilj položaja kao što su
„bršljan na hrastu“ i „usnuli medved“ bio je u tome da se
pritisak stavi na krhke delove tela. Nije vam potrebna velika

snaga da napadnete granu.
„Predajem se“, rekoh. To je lakše re i na ademskom: Veh.

Zvuk koji je lako ispustiti kada ste bez daha, umorni ili trpite
bol. U poslednje vreme sam se prili no navikao da to
izgovaram.

Silijan me pusti i odma e se, gledaju i me kako se

uspravljam. „Stvarno nisi mnogo dobar“, rekla je sa surovom
iskrenoš u. „Nisam navikao da udaram devoj ice“, rekoh.

„Kako bi i mogao da se navikneš na to?“ Nasmejala se. „Da
bi se na nešto navikao, moraš to stalno da ponavljaš.
Pretpostavljam da nijednom nisi udario ženu.“

Silijan mi pruži ruku. Prihvatio sam je, nadao sam se, u tivo

i ona mi pomože da ustanem. „Ho u da kažem, tamo odakle
poti em nije u redu boriti se sa ženama.“

„Ne razumem“, rekla je. „Ne dopuštaju muškarcima da se
bore na istom mestu kao i žene?“

„Mislim, naše žene se uglavnom ne bore“, objasnio sam.

337 Strah mudroga II

Silijan okrete zglob otvaraju i i zatvaraju i šaku kao da na
dlanu ima prljavštinu koju odsutno otire. Bio je to na in da se
govorom ruku izrazi zbunjenost, neka vrsta mrštenja. „Kako
usavršavaju ketan ako ne vežbaju?“, upitala je.

„Tamo odakle poti em žene uopšte nemaju ketan.“
i joj se suziše, a onda ozariše. „Ho eš da kažeš da imaju

tajni ketan“, rekla je upotrebivši ejturansku re za tajnu. Mada
joj je lice bilo smireno, telo joj je drhtalo od uzbu enja. „Ketan
koji samo one znaju, koji muškarci ne smeju da vide.“

Silijan pokaza na klupu na kojoj su naše u iteljice sedele.
„Vašet ima nešto takvo. Više puta sam je pitala da mi pokaže,
ali ona ne e.“

„Vašet zna još neki ketan?“ upitao sam.
Silijan klimnu glavom. „Pre nego što je došla kod nas,
podu avana je u u enju radosti.“ Pogledala je ozbiljno u Vašet,
kao da bi samom snagom svoje volje mogla iz nje izvu i tajnu.
„Jednog dana oti i u tamo i nau iti ga. Oti i u svuda i nau iti
sve ketane koji postoje. Nau u skrivene tajne trake i lanca i
jezera u pokretu. Nau u u enje radosti i strasti i uzdržavanja.
Ima u ih sve.“
Nije to govorila kao da se radi o nekoj detinjoj maštariji, kao
da sanjari o tome kako e pojesti celu tortu. A nije se ni
hvalisala, kao da opisuje zamisao do koje je sama došla i koju
smatra vrlo domišljatom.
Rekla je to s mirnom odlu noš u. Gotovo kao da
jednostavno objašnjava ko je. Ne meni. Govorila je to sebi.
Ponovo se okrenula ka meni. „Oti i u i u tvoju zemlju“,
rekla je. Bezuslovno. „I nau u varvarski ketan koji vaše žene
taje od vas.“
„Razo ara eš se“, rekoh. „Nisam se pogrešno izrazio. Znam
re za tajnu. Hteo sam da kažem da se tamo odakle poti em
mnoge žene ne bore.“
Silijan ponovo zbunjeno okrete zglob i znao sam da moram
biti jasniji. „Tamo odakle sam, ve ina žena celog života ne uzme
ma u ruke. Ve ina ih odraste ne znaju i kako da nekog udari,
osim pesnicom ili dlanom. Ne znaju ni za kakav ketan. Uopšte
se ne bore.“ Poslednje re i naglasio sam snažnim negiranjem.

PATRIK ROTFUS 338

Sad je izgleda kona no shvatila. Gotovo da sam o ekivao da
e se užasnuti, ali ona je samo stajala, tupog pogleda,

nepomi nih šaka, kao da ne zna šta da misli. Kao da sam joj
upravo objasnio da žene u mojoj zemlji nemaju glave.

„Ne bore se?“, sumnji avo je upitala. „Ni sa muškarcima, ni
me usobno, niti bilo s kim?“

Klimnuo sam glavom.
Usledila je duga, duga stanka. Obrve joj se nabraše i video

sam kako pokušava da prihvati tu pomisao. Zbunjenost.
Užasnutost. „Pa šta onda rade?“ kona no je upitala.

Pomislio sam na žene koje poznajem: Molu, Felu, Devi.
„Mnogo toga“, rekoh, primoran da improvizujem umesto re i
koje nisam znao. „Prave slike iz kamenja. Kupuju i prodaju
novac. Pišu u knjigama.“

Dok sam to navodio, Silijan kao da se malo opustila, kao da
joj je laknulo što uje da ove strane žene, lišene svakog ketana,
nisu rasute po krajoliku poput leševa bez kostiju.

„Le e bolesne i neguju ranjene. Bave se...“ Umalo ne rekoh
„muzikom“, ali se na vreme zaustavih. „Bave se igrama, seju
žito i mese hleb.“

Silijan je dugo razmišljala. „Radije bih radila sve to i borila
se“, odlu no je rekla.

„Neke žene to rade, ali ve ina smatra da to nije letani.“
Upotrebio sam taj izraz jer nisam umeo na ademskom da
kažem „pristojno ponašanje“.

Silijan pokaza oštar prezir i prekor. Iznenadio sam se koliko

me pogodilo kad je to iznela ova devoj ica u svetložutoj košulji,
mnogo više nego kad su to uradili Tempi ili Vašet. „Letani je
svuda isti“, odlu no je rekla. „On nije kao vetar, pa da se menja
od mesta do mesta.“

„Letani je kao voda“, odgovorio sam bez razmišljanja. „Ona
sama se ne menja, ali menja oblik kako bi se svuda uklopila.

Ona je i reka i kiša.“
Prostrelila me je pogledom. Ne gnevnim, ali kad takav

pogled uputi jedan Adem, imao je isto dejstvo. „Ko si ti da
kažeš da je letani nalik ovom, a ne onom?“

„A ko si ti da to kažeš?“

339 Strah mudroga II

Silijan se zagledala u mene, a izme u svetlih obrva nazirala
joj se bora od mrštenja. A onda se vedro nasmejala i podigla
šake. „Ja sam Silijan“, objavila je. „Moja majka je od tre eg
kamena. Ro eni sam Adem i ja sam ona koja e te baciti na
zemlju.“

Održala je re .

POGLAVLJE STO OSAMNAESTO

Svrha

Vašet i ja smo se borili, kre i se tamo-amo preko obronaka
Ademrea.
Nakon toliko vremena jedva da sam još prime ivao vetar.

Bio je deo krajolika koliko i neravno tlo pod nama. Nekim

danima je bio blag i tek bi pravio šare po travi ili mi terao kosu

u o i. Drugim danima bio je toliko jak da me je labav materijal

na ode i šibao i udarao po koži. Prišunjao bi vam se iz

neo ekivanog smera, bez ikakvog upozorenja, kao kad vas neka

ruka snažno gurne me u lopatice.

„Zašto toliko vremena posve ujemo borbi šakama?“, upitao

sam Vašet napravivši „branje deteline“.

„Zato što traljavo to radiš“, re e ona zaustavivši me

„rasprsnutom vodom“. „Zato što me osramotiš svaki put kad se

borimo. I zato što u tri od etiri borbe izgubiš od deteta upola

manjeg od sebe.“

„Ali u borbi ma em još sam lošiji“, rekao sam dok sam

kružio traže i priliku da udarim.

„Jesi“, priznala je. „Zato ti ne dozvoljavam da se boriš ni sa

kim osim sa mnom. Previše si divalj. Mogao bi nekog da

povrediš.“

Osmehnuo sam se. „Mislio sam da to i jeste svrha ovoga.“

Vašet se namršti, a onda me nehajno uhvati za zglob i rame,

okrenuvši me u „uspavanog medveda“. Desnom rukom držala

mi je zglob iznad glave, istegnuvši mi ruku pod neugodnim

uglom, dok mi je levom vrsto stiskala rame. Bespomo an, bio

341 Strah mudroga II

sam primoran da se savijem u pojasu i zurim u zemlju.
„Veh“, predadoh se. Uvrnula je ruku i pritisak na moje rame

postade još ja i. Zabolele su me sitne kosti u zglobu.
„Veh“, rekoh malo glasnije, pomislivši da me nije ula. Ali

ona me je i dalje držala, još ja e mi uvr i zglob. „Vašet?“,
pokušao sam da okrenem glavu da je pogledam, ali iz ovog
ugla video sam joj samo nogu.

„Ako je svrha ovoga da nekog povrediš“, rekla je, „zašto bih
te pustila?“

„Nisam tako mislio...“ Vašet je pritisla ja e i ja u utah.
„Šta je svrha ’usnulog medveda’?“, upitala je mirno.
„Da onesposobiš protivnika“, rekao sam.
„Dobro.“ Vašet po e da pritiska, polako i neumoljivo poput
gle era. Osetio sam tup bol u ramenu, kao i u zglobu. „Uskoro
e ti ruka isko iti iz ramena. Tetive e se istegnuti i odvojiti od
kosti. Miši i e ti se pokidati i ruka e ti visiti poput mokre
krpe. Da li e onda ’usnuli medved’ ostvariti svrhu?“
Malo sam se borio po isto životinjskom instinktu. Ali od
toga je ljuti bol postao samo još gori, pa sam prestao. Tokom
obuke, i ranije sam dovodio sebe u bezizlazan položaj. Svaki
put sam bio bespomo an, ali sada sam se prvi put tako i ose ao.
„Svrha ’usnulog medveda’ je kontrola“, mirno re e Vašet.
„U ovom trenutku, mogu da radim s tobom šta god ho u.
Mogu da te pomerim, slomim ili oslobodim.“
„Ja bih najradije da me oslobodiš“, rekoh trude i se da ne
zvu im o ajno ve pun nade.
Usledila je stanka. A onda me mirno upitala: „Šta je svrha
’usnulog medveda’?“
„Kontrola.“
Osetivši kako me njene ruke osloba aju, ustao sam, polako
pomeraju i rame da ublažim bol.
Vašet je stajala i namršteno me gledala. „Svrha svega ovoga
je kontrola. Prvo moraš imati kontrolu nad sobom. Onda možeš
ste i kontrolu nad onim oko sebe. Onda nad onim ko ti se
suprotstavlja. To je letani.“

***

PATRIK ROTFUS 342

Nakon skoro mesec dana provedenih u Hertu, primetio sam
da se sve odvija dobro. Vašet je priznala da mi je jezik sve bolji i
estitala mi rekavši da zvu im kao dete, a ne kao maloumnik.

I dalje sam se na proplanku pored ma -drveta sastajao sa
Silijan. Radovao sam se tim susretima uprkos tome što me je s
veselom nemilosrdnoš u rasturala svaki put kad smo se borili.
Trebalo mi je tri dana da je kona no pobedim.

Zanimljiva strofa koju treba dodati dugoj pri i o mom
životu, zar ne?

udesa ima u ovoj pri i
Kojom Kvout se Beskrvni di i.

Nije on esto govorio

O tome kako se hrabro borio

S devoj etom od jedva deset leta.

Kad je obori, on sav procveta.

A kada ju je prostro na travu,

Silnu je time stekao slavu.

Ma koliko grozno to zvu alo, bio sam ponosan. I to s
pravom. Sama Silijan mi je estitala, nemalo iznena ena što mi
je to uopšte pošlo za rukom. Tu, u prostranoj senci ma -drveta,
za nagradu mi je pokazala svoju verziju ’slomi lava’ s dve ruke i
polaskala mi, vragolasto mi se iskezivši.

Tog dana ranije smo završili propisani broj borbi. Seo sam
na obližnji kamen, ugla an u udobno sedište. Negovao sam
desetak manjih povreda koje sam zadobio u borbi, spremaju i
se da posmatram ma -drvo dok Vašet ne do e po mene.

Silijan, me utim, nije bila od onih koji sede i ekaju.
Odskakutala je do ma -drveta i stala samo na nekoliko metara
od najdužih grana koje su poskakivale i plesale na vetru,
rasipaju i okrugle, kao britva oštre listove koji su se divlje
kovitlali.

A onda je spustila ramena i jurnula pod krošnju, me u
hiljade listova koji su se mahnito okretali.

Bio sam previše iznena en da bih kriknuo, ali spremao sam
se da ustanem kad je za uh kako se smeje. Gledao sam je kako
skaku e, cupka i vrti se, dok njeno sitno telo izmi e liš u

343 Strah mudroga II

nošenom vetrom kao da se igra šuge. Stigla je na pola puta do
debla i stala. Sagla je glavu, pružila ruku i odgurnula list koji bi
je ina e posekao.

Ne. Nije samo zamahnula. Upotrebila je ’sneg koji pada’.
Zatim je videh kako prilazi još bliže deblu, vrludaju i tamo-amo
i štite i se. Prvo je upotrebila ’devicu koja ešlja kosu’, a onda
’ples unazad’.

Zatim je posko ila u stranu, sasvim zaboravivši na ketan.
nula je i jurnula kroz rupu u liš u i stigavši do stabla drveta
pljesnula ga dlanom.
I opet je bila usred liš a. Napravila je ’ce enje jabukova e’,
sagnula se, zavrtela i potr ala dok se nije izvukla iz krošnje.
Nije trijumfalno uzviknula kao što bi to u inilo dete iz
Komonvelta, ali je posko ila, pobedonosno podigavši ruke. A
onda je, i dalje se smeju i, napravila zvezdu.
Ostao sam bez daha, gledaju i je kako iznova i iznova
ponavlja igru, ulazi me u razigrano liš e drveta i izmi e mu.
Nije uvek stizala do stabla. Dvaput je odskakutala izbegavaju i
liš e, ne uspevši da se probije i ak se i sa mesta gde sam sedeo
videlo da je ljuta. Jednom se okliznula, pa je morala puze i da
se izmakne od liš a.
Ali uspela je etiri puta da se probije do stabla i nazad, svaki
put proslavivši bekstvo podizanjem ruku, smehom i
pravljenjem savršene zvezde.
Prestala je tek kad se Vašet vratila. Gledao sam iz daljine
kako je besno dojurila i oštro prekorila devoj icu. Nisam uo šta
je rekla, ali govor njihovih tela rekao je sve. Silijan je oborila
pogled i strugala nogama. Vašet je pretila prstom i ošamarila je.
Bila je to grdnja koju dobije svako dete. Ne ulazi u komšijinu
baštu. Ne zadirkuj ovce Bentonovih. Ne igraj se šuge me u
hiljadama uskovitlanih noževa svetog drveta svog naroda.

POGLAVLJE STO DEVETNAESTO

Šake

Kad je zaklju ila da je moj govor samo delimi no neugodan,
Vašet je udesila da razgovaram s neobi nom skupinom
ljudi po celom Hertu.

Me u njima je bio brbljiv starac koji je upredao svilene niti,
neprestano blebe i udne, besmislene, skoro sumanute pri e.
Jedna je bila o de aku koji je stavio na glavu cipele kako bi
spre io da ma ka pogine, a u drugoj se neka porodica zaklela
da e, kamen po kamen, pojesti planinu. Nikako ih nisam
razumevao, ali sam ih u tivo slušao i pio slatko pivo koje mi je
ponudio.

Upoznao sam dve sestre bliznakinje koje su pravile sve e i
pokazale mi korake neobi nih plesova. Jedno popodne proveo
sam s drvose om koji je satima pri ao samo o cepanju drveta.

Isprva sam mislio da su to važni pripadnici zajednice. Mislio
sam da me Vašet izvodi pred njih ne bi li pokazala koliko sam
civilizovan postao.

Tek nakon jutra provedenog s Dvoprstim shvatio sam da me
je kod svakog od njih poslala u nadi da u nešto nau iti.

Dvoprsti mu nije bilo pravo ime. Jednostavno sam po eo
tako da ga zovem. Bio je kuvar u školi i vi ao sam ga za vreme
svakog obroka. Leva šaka bila mu je itava, ali je desna bila
gadno osaka ena i imao je samo palac i kažiprst.

Vašet me je ujutro poslala kod njega, pa smo zajedno
spremali ru ak i razgovarali. Zvao se Nejden. Rekao mi je da je
proveo deset godina me u varvarima. Štaviše, vratio je školi

345 Strah mudroga II

više od dvesta trideset srebrnih talenata pre nego što je
povre en, pa više nije mogao da se bori. Ovo poslednje
pomenuo je nekoliko puta i videlo se da je na to posebno
ponosan.

Oglasiše se zvona i ljudi pohrliše u trpezariju. Nejden je
kutla om sipao paprikaš koji smo napravili, vreo i pun
komadi a govedine i šargarepe. Ja sam sekao kriške toplog
belog hleba onima koji su hteli. Otpozdravljao sam klimanjem
glavom i ponekim ljubaznim pokretom onima koji su stajali u
redu. Pazio sam da samo nakratko uspostavljam kontakt o ima,
pokušavaju i da ubedim sebe da je puka slu ajnost što je tako
malo njih danas zainteresovano za hleb.

Karseret je svima jasno stavila do znanja šta ose a prema
meni. Prvo je došla do po etka reda, a onda napravila pokret
užasnog ga enja i udaljila se, ostavivši svoj drveni tanjir.

Kasnije smo Nejden i ja rasklonili sudove. „Vašet mi kaže da
slabo napreduješ u ma evanju“, iznenada re e. „Kaže da se
previše plašiš za šake, pa zato oklevaš.“ Odlu an prekor.

Sle en ovom iznenadnom izjavom, suzdržavao sam se da ne
pogledam u njegovu unakaženu šaku. Klimnuo sam glavom, ne
usu uju i se da progovorim.

Okrenuo se od gvozdenog lonca koji je ribao i podigao šaku
ispred sebe. U inio je to prkosno, krutog lica. Tada je pogledah,
jer bi bilo nepristojno ne obratiti pažnju na nju. Ostali su mu
samo palac i kažiprst, dovoljno da hvata, ali ne i za bilo kakav
fini posao. Preostalu polovinu šake prekrivao je nabrani ožiljak.

Uspeo sam da ostanem ravnodušan, ali jedva. Na neki na in,
gledao sam u svoj najužasniji strah. Veoma se postideh toga što
su mi šake nepovre ene, suzdržavaju i se da ih ne stegnem u
pesnicu ili sakrijem iza le a.

„Ima ve desetak godina kako ove šake nisu držale ma “,
re e Nejden. Ponosni gnev. Žaljenje. „Mnogo sam razmišljao o toj
borbi u kojoj sam izgubio prste. ak ih nisam izgubio od veštog
protivnika. Posekao ih je neki varvarin ijim šakama je bolje
pristajala lopata nego ma .“

Ispružio je svoja dva prsta. Na neki na in, imao je sre e. Bilo
je u Hertu Adema kojima su nedostajale cele šake, o i ili udovi

PATRIK ROTFUS 346

do lakta ili kolena.
„Dugo sam razmišljao o tome. Kako sam mogao da spasem

šaku? Razmišljao sam o ugovoru da štitim barona ije su se
zemlje pobunile. Pomislim: šta da nisam prihvatio taj ugovor?
Pomislim: šta da sam izgubio levicu? Ne bih mogao da
govorim, ali bih mogao da držim ma .“ Spustio je šaku pored
tela. „Ali nije dovoljno držati ma . Pravom pla eniku potrebne
su dve šake. Samo sa jednom, nikad ne bih mogao da napravim

’ljubavnika kroz prozor’ ili ’usnulog medveda’...“
Slegao je ramenima. „To je prednost osvrtanja na prošlost.

Možeš to zauvek da radiš i beskorisno je. S ponosom sam
obukao crveno. Doneo sam školi preko dvesta trideset talenata.
Pripadao sam drugom kamenu i s vremenom bih stigao do
tre eg.“

Nejden ponovo podiže unakaženu šaku. „Da sam živeo u
strahu da u ostati bez šake, ništa od ovoga ne bih postigao. Da
sam prezao i ustru avao se, nikad me ne bi primili u latantu.
Nikada ne bih stigao do drugog kamena. Bio bih itav, ali bih
bio manji ovek nego što sam sada.“

Okrenuo se i nastavio da riba lonce. Trenutak kasnije,

pridružih mu se.
„Da li je strašno?“, tiho sam upitao, ne mogavši da se

suzdržim.
Dugo nije odgovarao. „Odmah nakon što se to dogodilo,

govorio sam sebi da nije tako strašno. Drugi su imali i gore
rane. Drugi su ginuli. Imao sam više sre e od njih.“

Duboko je udahnuo i polako izdahnuo. „Trudio sam se da
ne mislim da je to strašno. Moj život e se nastaviti. Ali ne.
Život staje. Mnogo toga je izgubljeno. Sve je izgubljeno.“

A onda re e: „U snovima imam dve šake.“
Završili smo sa sudovima u tišini. Ponekad je tišina sve što s
drugim možeš da podeliš.

I Silijan me je ne emu nau ila. Naime, da postoje protivnici koji
ne e oklevati da oveka udare, šutnu ili munu laktom pravo u
genitalije.

347 Strah mudroga II

Mada, nikad toliko jako da me trajno ozledi. Celog života se
borila i posedovala je kontrolu koju je Vašet toliko cenila. Ali to
je zna ilo da je ta no znala koliko jako da udari kako bi me
ošamutila i kako bih se zateturao, ime se njena pobeda nikako
nije mogla dovesti u pitanje.

Zato sam seo na travu, ošamu en i ose aju i mu ninu.
Nakon što me je onesposobila, Silijan me utešno potapšala po
ramenu, a onda veselo odskakutala. Bez sumnje kako bi opet
plesala me u granama ma -drveta šibanim vetrom.

„Išlo ti je dobro do pred kraj“, re e Vašet spustivši se na
zemlju preko puta mene.

Nisam ništa rekao. Poput deteta koje se igra žmurke, iskreno
sam se nadao da ako zažmurim i ostanem sasvim nepomi an
bol ne e mo i da me na e.

„Ma hajde, videla sam kako te šutnula“, prezrivo re e ona.
„Nije bilo baš toliko jako.“ Uzdahnula je. „Ipak, ako ho eš da ih
neko pogleda i uveri se da su još itava...“

Malo se zakikotah. Greška. Neverovatan bol raširio mi se od
prepona, niz koleno pa sve do grudne kosti. Obuze me
mu nina, pa otvorih o i da se priberem.

„Preraš e ona to“, re e Vašet.
„Nadam se da ho e“, procedio sam kroz zube. „To joj je
užasna navika.“
„Nisam na to mislila“, re e Vašet. „Htela sam da kažem da
e porasti još viša. Nadajmo se da e onda svoju pažnju
ravnomernije rasporediti po telu. Sada previše esto napada
prepone. Lako je predvideti njene poteze i odbraniti se od njih.“
Oštro me je pogledala. „Svakome ko ima i trunke pameti.“
Ponovo sam zažmurio. „Nemoj mi sad držati lekcije, Vašet“,
preklinjao sam. „Samo što nisam ispovra ao ju erašnji
doru ak.“
Ustala je. „ ini mi se da je ovo savršeno vreme za lekciju.
Ustani. Trebalo bi da nau iš kako da se boriš kad si ranjen. To je
neprocenjiva veština, a Silijan ti je pružila priliku da je uvežbaš.
Trebalo bi da joj zahvališ.“
Svestan da nema smisla prepirati se, ustao sam i oprezno
krenuo ka svom trenažnom ma u.

PATRIK ROTFUS 348

Vašet me uhvati za rame. „Ne. Samo šakama.“
Uzdahnuo sam. „Moramo li, Vašet?“

Izvila je obrvu. „Moramo li šta?“
„Moramo li uvek da se usredsredimo na borbu šakama?“,
upitao sam. „Sve više i više zaostajem u borbi ma em.“
„Zar nisam ja u iteljica?“ upitala je. „Ko si ti da kažeš šta je
najbolje?“
„Ja sam taj koji e morati svoje veštine da upotrebi u svetu“,

oštro rekoh. „A tamo bih se radije borio ma em nego
pesnicom.“

Vašet spusti šake, belo me pogledavši. „A zašto?“
„Zato što drugi imaju ma eve“, rekoh. „A ako se borim,
nameravam da pobedim.“
„Da li je u borbi lakše pobediti s ma em?“ upitala je.

Trebalo je da me njena spoljašnja smirenost upozori da
hodam po tankom ledu, ali bio sam ošamu en od mu nog bola
koji mi se širio preponama. Mada, iskreno, ak i da nisam bio
ošamu en, verovatno ne bih primetio. Opustio sam se pored
Vašet, previše da bih bio dovoljno obazriv.

„Naravno“, rekoh. „Zašto bih ina e nosio ma ?“

„Dobro pitanje“, rekla je. „Zašto nosimo ma ?“
„Zašto išta nosimo? Da to iskoristimo.“
Vašet me pogleda s istim ga enjem. „Zašto onda uopšte
iš jezik?“ ljutito je upitala, zgrabivši me za vilicu, uštinuvši
mi obraze i na silu mi otvorivši usta, kao da sam pacijent u
Mediki koji odbija da uzme lek. „Šta e ti ovaj jezik ako je

dovoljan ma ? Reci mi.“
Pokušao sam da se otrgnem, ali bila je ja a od mene.

Pokušao sam da je odgurnem, ali odbila je moje razmahane
ruke kao da sam dete.

Kad mi je pustila lice, uhvatila me je za zglob, podigavši mi
šake pred lice. „Zašto uopšte na krajevima ruku imaš šake, a ne

noževe?“
Zatim je pustila moj zglob i snažno me ošamarila.
Kad bih rekao da me klepila, stekli biste pogrešan utisak.

Nije to bio dramati an šamar kakav se vi a na pozornici. A ni
uvre en, bride i šamar kojim dvorska dama udari po glatkoj

349 Strah mudroga II

koži previše prisnog plemi a. Nije to bio ak ni šamar kojim se
služavka brani od neželjene pažnje drskog pijanca.

Ne. Ovo jedva da je i bio šamar. Šamar se udara prstom ili
dlanom. On bridi ili vas iznenadi. Vašet me je udarila
otvorenom šakom, ali iza toga je stajala snaga njene ruke. Iza
toga je bilo rame. Iza toga, složena mašinerija okretnih bokova,
snažne noge ukopane u tlo i samo tlo pod njom. Kao da me je
itava vasiona udarila njenim dlanom, a jedini razlog što me
nije osakatila bio je to što je ak i usred svog gneva uvek imala
savršenu kontrolu.

Zato što je zadržala kontrolu, nije mi iš ašila vilicu niti me
onesvestila. Ali od toga mi zubi zacvokotaše i zazvoni mi u
ušima. O i mi se prevrnuše u glavi, a noge mi pokleknuše i
zadrhtaše. Pao bih da me nije zgrabila za rame.

„Misliš da te u im tajnama ma a kako bi mogao da ih
upotrebiš?“, strogo je pitala. Jedva razabrah da vi e. Prvi put da
sam uo nekog Adema da je povisio glas. „Zna i, to ti misliš da
mi ovde radimo?“

Kad sam se, ošamu en, oklembesio u njenom stisku, ona me
ponovo udari. Ovog puta me njena ruka raspali više preko
nosa. Bol je bio neverovatan, kao da mi je neko zabo ledenicu
pravo u mozak. Trgao sam se iz omamljenosti i bio sasvim pri
sebi kad me je udarila tre i put.

Za trenutak me je držala dok se svet oko mene okretao, a
onda me je pustila. Napravio sam jedan nesiguran korak i
srušio se na zemlju poput marionete kojoj su isekli konce. Ne
bez svesti, ali sasvim ošamu en.

Trebalo mi je dosta da se priberem. Kad sam se kona no
uspravio u sede i položaj, telo mi je bilo mlitavo i nezgrapno,
kao da ga je neko rastavio pa ponovo sastavio mal ice
druga ije.

Dok sam se pribrao i pogledao oko sebe, nje nije bilo.

POGLAVLJE STO DVADESETO

Ljubaznost

Dva sata kasnije, sedeo sam sam u trpezariji. Glava me je
bolela, a obraz mi je bio vreo i naduven. U jednom
trenutku ugrizao sam se za jezik, pa me je bolelo kad jedem i
sve je imalo ukus krvi. Raspoloženje mi je bilo baš kako i
pretpostavljate, samo još gore.

Kad sam ugledao kako je na klupu prekoputa mene
skliznula prilika u crvenom, nisam se usu ivao da podignem
pogled. Ako je to Karseret, bi e loše. Ali Vašet bi bila još gora.
Sa ekao sam da se trpezarija gotovo isprazni da bih došao da
jedem, nadaju i se da u ih obe izbe i.

Ali podigavši pogled, videh da je to Pente, gnevna mlada
žena koja je pobedila Šejen.

„Zdravo“, rekla je na ejturanskom s jedva primetnim
akcentom.

Pokazao sam tiv formalni pozdrav. Imaju i u vidu kako mi
je dan po eo, pomislio sam da bi bilo najbolje da budem veoma
obazriv. Po onome što je Vašet rekla, zaklju io sam da je Pente
ugledna pripadnica škole na visokom položaju.

Uprkos tome, nije bila mnogo stara. Možda zbog sitne gra e
ili srcastog lica, ali nije izgledala kao da joj je više od dvadeset.

„Možemo li da pri amo na tvom jeziku?“, upitala je na
ejturanskom. „Bilo bi to lepo s tvoje strane. Moram da vežbam
izgovor.“

„Drage volje u ti se pridružiti“, rekao sam na ejturanskom.
„Govoriš veoma dobro. Ljubomoran sam. Kad pri am na

351 Strah mudroga II

ademskom, ose am se kao ljudekanja nalik medvedu koji
trupka u teškim izmama.“

Pente se stidljivo osmehnu, a onda stavi ruku preko usta,
malo pocrvenevši. „Da li je u redu osmehnuti se?“

„Jeste u redu, i u tivo. Osmeh poput ovog pokazuje da si se
malo razveselila. Što je odli no, jer je moja šala bila mala.“

Pente je sklonila ruku i ponovo se stidljivo osmehnula. Bila
je dražesna poput prole nog cve a. Videvši je, malo se opustih.

„Obi no bih ti“, rekao sam, „uzvratio osmehom. Ali plašim
se da bi ovde to smatrali neuljudnim.“

„Molim te“, rekla je napravivši niz pokreta tako da su ih svi
mogli videti. Smeo poziv. Usrdna molba. Dobrodošlica. Prijateljska
dobrodošlica. „Moram da vežbam.“

Osmehnuo sam se, mada ne onoliko široko koliko bih ina e.
Delom iz opreza, a delom zato što me je lice bolelo. „Prija
ponovo se osmehivati“, rekoh.

„Zabrinuta sam zbog svog osmehivanja.“ Po ela je da
pokazuje, a onda se zaustavila. Izraz na licu joj se promenio, o i
joj se malo suziše, kao da se naljutila.

„Ovo?“, upitao sam pokazavši blagu zabrinutost.
Klimnula je glavom. „Kako to napravite licem?“
„Evo ovako“, rekao sam i mal ice skupio obrve. „Tako e bi,
kao žena, uradila ovo.“ Skupio sam malo usne. „Ja bih, kao
muškarac, uradio ovo.“ Iskrivio sam usne kao da se malo
mrštim.
Pente me je belo gledala. Zaprepaš ena. „Razli ito je za
muškarce i žene?“, upitala je s nevericom u glasu.
„Samo donekle“, uveravao sam je. „I samo u sitnicama.“
„Ima toliko toga“, rekla je, a u glasu joj se osetilo o ajanje.
„Kad si s porodicom, znaš šta svaki i najmanji pokret lica zna i.
Posmatraš ih dok odrastaš. Znaš sve što kriju. Ti prijatelji s
kojima rasteš, pre nego što nau iš da se ne keziš svemu. S njima
je lako. Ali ovo...“ Odmahnula je glavom. „Kako ovek da
upamti kada je u redu pokazati zube? Koliko esto smem da
gledam u o i?“
„Razumem te“, rekoh. „Ja odli no govorim svoj jezik. Mogu
veoma vešto da se izrazim. Ali ovde od toga nema koristi.“

PATRIK ROTFUS 352

Uzdahnuo sam. „Teško mi je da mi lice ostane mirno. Kao da
sve vreme zadržavam dah.“

„Ne uvek“, rekla je. „Lice nam nije uvek mirno. Kada si
sa...“ U utala je, pa brzo pokazala izvinjenje.

„Nemam nikog ko mi je blizak“, rekao sam. Blago žaljenje.
„Nadao sam se da se zbližavam s Vašet, ali plašim se da sam to
danas pokvario.“

Pente klimnu glavom. „Videla sam.“ Prešla je palcem duž

mog obraza. Bio je otekao i hladan. „Mora da si je mnogo
razbesneo.“

„Znam to po zvonjavi u ušima“, rekoh.
Ona odmahnu glavom. „Ne. Tvoji ožiljci.“ Ovog puta je
pokazala sopstveno lice. „Da je neko drugi u pitanju, možda bi i
bila greška, ali Vašet ih ne bi ostavila da nije želela da svi vide.“

Moj svet se sruši i ruka mi nesvesno polete ka licu. Naravno.
Ovo nije bila obi na kazna. Bila je to poruka celom Ademreu.

„Kakva sam budala“, prošaptao sam. „Nisam to do sada
shvatao.“

Nekoliko minuta smo utke jeli, a onda je upitah: „Zašto si
danas sela pored mene?“

„Kad sam te danas videla, pomislila sam kako sam ula
mnoge da pri aju o tebi. Ali ja ništa ne znam o tebi.“ Stanka.

„A šta drugi kažu?“ upitao sam uz vragolast smešak.
Vrhovima prstiju dotakla mi je ugao usta. „Ovo“, rekla je.
„Kakav je to iskrivljeni osmeh?“
Pokazao sam joj blago zadirkivanje da joj objasnim. „Ali na

moj ra un, ne na tvoj. Mogu da pretpostavim šta govore.“
„Nije sve loše“, blago je rekla.
Tada uhvati moj pogled. Njene o i, nešto tamnije sive boje

od uobi ajene, bile su ogromne na sitnom licu. Behu toliko
blistave i bistre da mi je kad se osmehnula gotovo prepuklo
srce. Osetio sam kako mi se o i pune suzama i brzo posti eno

oborih pogled.
„Oh!“, tiho je rekla i žurno pokazala zabrinuto izvinjenje. „Ne.

Grešim sa osmehivanjem i gledanjem u o i. Htela sam da
kažem ovo.“ Ljubazno ohrabrenje.

„Ne grešiš kod osmehivanja“, rekao sam ne dižu i pogled,